Практично, то се овако врши: сваки хришћанин,

нарочито епископ или свештеник, кад треба да

донесе неку одлуку која би била у складу са вољом
Божијом, треба да се најпре одрекне свога знања,
претпоставки, жеља и планова, те да се, слободан од
свега „свога“, са будном пажњом у срцу помоли
Богу. Прву мисао која му се јави у души после ове
молитве он треба да прими као откривење свише.
Овакво испитивање Божије воље путем непосредног молитвеног
обраћања Богу, нарочито кад смо у невољи и кад нас задеси каква
беда, доводи до тога да ми, – по речима старца – „чујемо одговор
Божији у својој души, учећи се разумевању Божијег промисла…
Зато треба да се сви учимо познавању Божије воље. Ако се, пак, не
будемо томе учили, никада нећемо упознати тај пут“.
Ако хоћемо да постигнемо још виши облик познања Божије воље,
морамо се постепено навикавати на непрестану молитву,
сабирајући пажњу у срце. 

У Цркви постоји други пут за излазак из тог жалосног стања, наиме

– распитивање код духовног оца и послушност према њему. И
старац је волео тај пут, ишао њиме, указивао на њега и писао о
њему. Он је сматрао да је овај смирени пут послушности
најсигурнији. Био је чврсто убеђен да ће савет духовника, ако
приступимо са вером, увек бити добар, користан и богоугодан.
Његова вера у делотворност Тајни Цркве и благодат свештенства
нарочито се учврстила након што је у Старом Русику, на вечерњу у
току Великог поста, духовника, старца Аврамија, видео
преображеног, „у обличју Христовом“, како „блиста неизрецивим
сјајем“.