Одговор:

Драги брате Горане, Ако оболиш од неке болести и примиш

одређену терапију, а болест се потпуно не излечи, лекар ће сигурно
захтевати да се терапија понови. Тако је и код духовног обољења.
Ако ти на исповести кажеш свештенику грех који си учинио, он се
заједно с тобом моли Богу и прочита разрешну молитву, то не
значи да ће аутоматски грех бити опроштен. Зависиће то од
искрености кајања, од чврстине одлуке да се грех не понови, од
потпуне исповести. Зависиће и од последица које је тај грех имао
на околину или самога тебе. И кад се још деси, да ти је тај грех
стално пред тобом, као цару Давиду (Псалам 50, 5) , онда је сигурно
да га ниси довољно окајао, да га ниси потпуно и искрено исповедио
и да он и надаље има последице по тебе и ближње. Уз то те и савест
твоја на њега стално подсећа. То је добар знак, да тај грех треба
поново да исповедиш. Узмимо и један пример. Жена, која је
извршила један или више абортуса, покаје се, исповеди се и мисли
да је то сада све у реду. Бог јој је опростио једноструко или
вишеструко убиство! Не, она је дужна да тај грех исповеда док је
жива, без обзира што можда има и умирење савести. Тако и ти,
грех који си исповедио, који није оставио никакве последице,
немаш прекора савести за њега, тај грех више не мораш
исповедати. Али, греси који се стално понављају (псовка, увреда,
маловерје, завист, злопамћење, мржња) треба стално исповедати и
трудити се, колико је то могуће, да се не понављају. Ти добро и
исправно говориш како треба да се припремамо за Причешће:
пост, молитва, исповест, праштање… Ако то знаш, зашто да не
чиниш тако. Да ли ће неки људи приступати Светом причешћу без
поста, без молитве, без исповести, то је њихова ствар, њихов
пропуст. Ти знаш из молитве коју читаш пред Свето причешће, да
нам Оно може бити „на здравље душе и тела“, али нам може бити
и на „суд и осуду“. Све ће то зависити од нашег приступа Светом
причешћу. У истој молитви пред Свето причешће, ми се молимо:
„Помилуј ме, и опрости ми сагрешења моја, хотимична и
нехотична, учињена речју и делом, свесно и несвесно…“ Не
мислиш, ваљда, да је довољно само ово једном прочитати и да су
 сви греси опроштени и да ти неоптерећен гресима приступаш
Светом причешћу. И још, ти кажеш: „Ми верујемо да су нам греси
опроштени после причешћа“! На чему се заснива та вера? Зар није
Христос апостолима, а преко њих епископима и свештеницима,
посебно дао власт да опраштају или не опраштају грехе људима?
Није ли Он рекао: „Што год свежете на земљи биће свезано на небу,
и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу“
(Матеј 18, 18) и на другом месту: „Примите Дух Свети! Којима
опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани
су“ (Јован 20, 22-23) . По твоме схватању Света тајна покајања,
исповести је потпуно неважна, треба је једноставно укинути, јер се
кроз Причешће опраштају греси, који су пре Причешћа учињени.
Можда си ти то мало побркао са Светом тајном крштења, у којој се
новокрштени ослобађа грехова почињених пре крштења. Али и
тада, одрасли катихумен је обавезан да своје грехове исповеди
свештенику пре крштења. Ти не мораш да се исповедаш пре сваког
примања Светог причешће. Али, за причешће мораш бити
спреман својим хришћанским животом, а то значи да упражњаваш
све оно што један хришћанин у свом животу треба да испуњава: да
пости све постове које је Црква прописала, да редовно иде на сва
богослужења у његовој цркви, превасходно на Свету литургију, да
живи у миру и љубави са свима људима, да је спреман да опрости
сваку увреду и неправду њему нанесену, а исто тако да замоли
опроштај од оних којима је нанео неку неправду. На исповест ће
одлазити кад има прекоре савести, кад осети узнемиреност душе,
кад примети да се његов живот не уклапа у хришћанске моралне
оквире. А док то, кроз покајање и Свету тајну исповести, не реши и
отклони, да не прилази Светом причешћу, јер је Причешће и огањ
који сажиже оне који неприпремљени прилазе Светој чаши. Часни
пост је идеално време за појачану молитву, за размишљање о свом
животу и својим поступцима, време кајања и исповедања својих
грехова, као и приступање Светој тајни причешћа. Чини и ти тако
и бићеш достојан примања пречаснаг Тела и часне Крви Христове.
Благослов Божји призива на тебе о. Душан
 САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ ПРИПРЕМА ЗА
ИСПОВЕСТ
САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ
ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ
 
У Светом Писму је речено: „Сине мој! Ако приступаш служењу
Господу Богу припреми своју душу на искушења: управи срце своје и буди
чврст, и не дај да те узнемире мисли; прилепи се уз Њега и не одступај
како би се на крају узвисио“ (Сир.2,1-3).
Чим се одлучиш да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе
одмах ће се појавити мноштво унутрашњих и спољашњих
препрека. Непријатељи људског рода, сазнавши зѕ твоју намеру на
сваки начин ће те узнемираваати разним неприликама споља и
сумњама, помислима и страховима изнутра. Али, све ће нестати
чим покажеш да имаш чврсте намере.
Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између
исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима,
који ће се учвршћивати припремама за претходну исповест и
припремом за следећу. Значи, често исповедање греха ће те чувати,
подржавати и чинити бодрим сав твој духовни живот. Благодат
Божја која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно
чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не
упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере: Црква и
сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.
Иако је пожељно да човек има свог духовника, то уопште није
обавезѕн услов за истинско покајање. За човека који стварно пати
због свог греха нема разлике код кога се исповеда: само да се што
пре покаје и добије разрешење. Покајање мора бити потпуно
слободно, без икакве принуде.
Исповест није разговор о својим недостацима и сумњама, то није
једноставно упознавање духовника са собом. Исповест је Света
Тајна, а не само „религијски обичај.“ Исповест је ватрено покајање
срца, жеља за очишћењем која се рађа од осећања светиње,
исповест и покајање су тзв. друго крштење, и сходно томе, у
покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање је
први степен светости, ван Бога.
Прва ствар за онога који се спрема за исповест мора бити
испитивање срца. За то је потребно да се човек припреми неколико
дана – да пости, да чита духовну литературу, да се више моли, да
чита савете и поуке о Светој Тајни Покајања, да се сети и да запише
своје грехе. Обично људи који немају искуства у духовном животу
не виде ни мноштво својих греха ни њихову одвратност. Кажу:
„ништа посебно нисам учинио“, „имам само ситне грехе, као сви
остали“, „нисам крао“, „нисам убијао“ – тако често многи почињу
исповест. А самољубље, нетрпљење прекора, безосећајност,
човекоугађање, слабост вере, недостатак љубави према ближњем,, а
малодушност и духовна лењост? Зар све то нису тешки греси? Зар је
наша вера делатна и ватрена? Да ли сваког човека волимо као брата
у Христу? Да ли смо достигли кротост, безгневље, смирење? Чиме
објаснити нашу безосећајност на исповести, нашу умишљеност, ако
не каменом безосећајношћу, мртвилом, смрћу душе и срца? Зашто
су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе
највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?!
Што јаче светлост Христова обасјава срца, тим човек више осећа све
мане, чиреве и ране. И обрнуто: људи који су зароњени у греховни
мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде не ужасавају се, јер
немају са чим да упореде, јер је Христос за њих сакривен завесом
њихових греха.
У покушају да се човек разабере у погледу моралног стања своје
душе треба да се потруди да направи разлику између основних и
секундарних грехова, између симптома и дубљих разлога. На
пример, ми примећујемо, и то је врло важно, расејаност на
молитви, непажњу за време богослужења, одсуство интересовања
за слушање и читање Светог Писма, али зар ови греси не проистичу
из маловерности или слабе љубави према Богу?! Треба у себи да
приметимо својевољност, непослушност, самооправдање,
нетрпељивост, тврдокорност и тврдоглавост, али много је важније
да човек открије и схвати њихову везу са самољубљем и гордошћу.
Ако примећујемо у себи жељу да увек будемо у друштву с људима,
ако испољавамо брбљивост, склоност ка подсмевању и оговарању,
ако се превише бринемо о свом спољашњем изгледу и одећи, треба
брижљиво да испитамо те страсти, јер се наша сујета и гордост
најчешће тако испољавају. Ако претерано примамо к срцу животне
неуспехе, тешко подносимо растанак, неутешно патимо за
умрлима, зар се у јачини и дубини тих наших искрених осећања не
крије неверје у благу Промисао Божју?
Постоји још једно средство које може да нам помогне у познању
наших греха. Пре исповести треба да се присетимо за шта нас
обично криве људи који живе заједно са нама, наши ближњи: често
су њихова окривљавања, прекори и напади оправдани. Пре
исповести треба да затражимо опроштај од свих пред ким се
осећамо кривим да бисмо Светој Тајни приступили мирне савести.
Приликом таквог испитивања срца човек треба да пази да не падне
у претерану сумњичавост и ситничарску подозривост према сваком
покрету срца; ако кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај
за битно и небитно, да се заплетемо у ситнице. У таквим
случајевима треба привремено да оставимо испитивање своје душе
и молитвом и добрим делима да просветлимо своју душу.
Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што
подробније присети греха, и да га чак запише, већ у томе да
достигне оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, у
којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Онај
ко приступа Светој Тајни Исповести код духовника не треба да
донесе списак грехова, већ осећање покајања, не детаљно
препричавање свог грешног живота, већ скрушено срце.
Знати своје грехе још увек не значи покајати се за њих. Истина је да
Господ прима искрену и поштену исповест, чак ако она и није
праћена снажним осећањем покајања, ако и тај грех – камену
безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без лицемерја. Ипак,
скрушеност срца, жалост због сопствених греха јесте оно најважније
што можемо и треба да донесемо на исповест.
Али, шта да чинимо ако се наше срце исушено од греха не орошава
живоносним водама суза? Шта уколико су „немоћ духовна и
телесне слабости“ толико велике да нисмо у стању да се искрено
покајемо? Ипак, то није разлог да се исповест одлаже у очекивању
осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у току саме
исповести, јер сама исповест, само гласно изговарање својих греха
могу да омекшају наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе
осећање покајања.
За превладавање наше духовне тромости служе молитвене
припреме за исповест и понајвише пост. Исцрпљујући наше тело,
пост нарушава наше телесно спокојство и душевни мир, који су
погубни по наш духовни живот. Ипак, пост сам по себи само
припрема и растреса терен нашег срца које после тога може да
упије молитву, Реч Божју, Житија Светих и дела Светих Отаца, а
што ће бити праћено појачаном борбом са својом греховном
природом, што ће нас подстаћи да активно чинимо добра
ближњима.
Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку
страха Божјег у нама. Ето, на то треба усмерити своје напоре. Због
тога је веома корисно читање и размишљање о смрти, о Страшном
Суду, о несрећном бивствовању грешника у паклу, о пролазности
живота и о бесконачној величини вечности.
На исповести не треба очекивати питања, човек сам треба да уложи
напор, јер је исповест подвиг и самопринуда. Треба да говори
тачно, не скривајући ругобу греха уопштеним изразима. Прилично
је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан
самооправдавања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне
„олакшавајуће околности“, одрећи се изговарања другима који су
нас, наводно, навели на грех. Понекад се људи позивају на слабо
памћење које, наводно представља препреку да се човек сети свих
греха. И заиста, често се дешава да лако и брзо заборавимо своје
грехе. Али, да ли се то дешава само због заборавности? Има
например, случајева, кад је јако и до бола било повређено наше
самољубље, кад нас је неко незаслужено увредио, или насупрот
томе случајева који годе сујети: успеха, добрих дела, похвала,
захвалности – свега тога се сећамо дуго година. Све оно што у
нашем светском животу на нас оставља снажан утисак дуго и јасно
памтимо. Не заборављамо ли своје грехе због тога што им не
придајемо озбиљан значај?
Неки људи се боје и као да не верују да им греси могу бити
опроштени и та бојазан понекад поприма облик болести. Осећај
страха се темељи на недостатку вере, наде и љубави према
милосрдном Господу, или пак на честом понављању греха. Труди се
да не грешиш и онда ће се, уз Божју помоћ, смањити и брига за то
да ти Господ неће опростити.
Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема
смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше
греховне ране? Свемогући Бог. Запамти: Свемогући. Свемогући
Лекар! И као такав, Он чини могућим опроштај и најтежих
могућих греха
Има такозваних неисповеђених греха са којима многи живе много
година, а можда и читавог свог живота. Све време они имају жељу
да их открију духовнику, али их је превише срамота да о њима
говоре и тако пролази година за годином. Међутим, они стално
муче душу и припремају јој вечну осуду. О, како се треба плашити
непокајаних и неисповеђених греха! Наш живот је, како каже
Апостол, исто што и пара (Јаковљ. 4,14), данас смо живи, а сутра
нам се спрема крај. Где ћемо тамо сакрити своје грехе? Треба се
стидети греха, а не покајања. Покајање је победа над самим собом,
победнички трофеј због којег је онај који се покајао достојан сваког
посштовања и части.
Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве
радости, када грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као
што је пре тога била радост.
Покајање неће бити потпуно уколико човек, кајући се изнутра, не
донесе чврсту одлуку да се не враћа том греху. Али, рећи ћеш:
„Како могу да обећам да нећу поновити грех? Зар није исправније
мислити да ће се због наше немоћи, поновити? Јер, и на основу
искуства свако зна да се кроз неко време човек враћа истим гресима
и да се из године у годину не види побољшање?“ У ствари није тако!
Нема случаја да приликом искреног покајања и добре жеље Свето
Причешће које је човек примио, у души није изазвало благе
промене. И тешко да човек може сам да суди о свом стању. Све
већи захтеви према себи, строгост и изоштрен духовни вид често
стварају утисак да греха има све више и да се њихово дејство
појачало. Верник почиње да мисли да је постао још грешнији, да
болести постају снажније. У ствари, много тога се побољшало,
много зла је одбачено, али се на његовом месту појавило оно што
раније није било примећено и борба се мора наставити истом
снагом.
Често нам Господ по посебној Промисли Својој затвара очи за наше
успехе, да би нас сачувао од сујете и гордости. И обрнуто: да не
бисмо пали у очај и да бисмо се одлучили на борбу с грехом,
Господ нам не допушта да одједном видимо слику свог греховног
пада, која је крајње ужасна, већ нам, по мери нашег духовног
узраста, отвара очи. Често грех дуго остаје у човеку, али честа
Исповест, причешћивање Светим Тајнама поткопава и слаби његов
корен. Па и сама борба против греха, патња због греха – зар већ то
само по себи није напредак?! „Не бој се, чак и ако падаш сваког
дана и одлазиш од путева Божјих, стој храбро, и Анђео-Чувар ће
поштовати твоје стрпљење“, говори Свети Јован Лествичник.
Па чак и ако нема овог осећања олакшања и препорода, треба
имати снаге за повратак исповести, своју душу у потпуности треба
очистити од нечистоте, треба храбро избацити све наказности, све
гадости, без прикривања, без украшавања, очистити је од скврноте
и прљавштине. Онај ко тежи ка томе увек ће успети!
Само, не смемо себи да приписујемо своје успехе, да рачунамо на
своју снагу, да се уздамо у своје могућности. Тако можемо да
изгубимо све што смо стекли.
„Да, господе, Царе, дај ми да сагледам своје грехе…“ (из
Великопосне молитве Св Јефрема Сирина)
„Господе, дај ми мисао за исповедање греха мојих“ (из 7. Молитве
Св Јована Златоуста пре спавања)
„Расејани ум мој сабери, Господе, и залеђено срце очисти, као
Петру дај ми покајање, као царинику – уздах и као блудници – сузе.
Амин.
Исповест је део црквеног живота сваког православног
хришћанина. Не знам како да се исповедам, а у цркви сам већ
неколико година. Како треба да изгледа и како се припремити
за исповест?
Свештеници су добили и дар да лече вернике који болују од гриже савести
и кају се пред Богом и пред Ангелима. Покајање је света тајна у којој
хришћанин исповеда своје грехове пред свештеником, и преко њега добија
невидиви опроштај грехова од самога Господа Исуса Христа, од саме
Цркве, јер је сваки грех - грех против Бога, против Цркве, против људи и
свих створења. Без исповести нема правог покајања, а без покајања нема
спасења. Тајну Покајања је установио Господ после Васкрсења, кад је рекао
ученицима: "Примите Духа Светога. Којима отпустите грехе, отпустиће им
се; и којима задржите, задржаће се". Ту се опраштају греси учињени после
Крштења.
Како се припремити за исповест ако се она обавља први пут? Најпре се
треба договорити са свештеником када може да обави исповест и нагласити
да се исповедаш први пут. То никако не треба чинити када се много људи
исповеда, рецимо пред причешће. Добро је користити подсетник за
исповест да се присетиш неких грехова које си учинила од свог детињства
па до данас. Никако не треба тај подсетник носити са собом у храм. Ако се
плашиш да ћеш нешто заборавити онда прибележи на свој папир и то
понеси са собом. И за сваку наредну исповест можеш користити неке
белешке против заборава. Сваки грех који препознаш као свој са
подсетника треба да га исповедиш и да жалиш  и да се искрено кајеш што
си га учинила. Кајати се значи омрзнути тај грех и када се он појави у
мислима одмах се борити против таквих мисли. Рецимо, када те грде
родитељи немој им се супростављати ни у мислима. Или ако је нешто
учињено што се може поправити то одмах треба учинити. Рецимо, ако си се
посвађала са колегиницом или другарицом, одмах затражити опроштај и
опростити и измирити се.
Подсетник би могао да изгледа овако:
ПОДСЕТНИК ЗA  ИСПОВEСТ
Кајем се и исповедам Теби Господу Богу моме и Творцу, у Светој Тројици
јединоме, слављеном и поштованом Оцу, и Сину и Светоме Духу све моје
грехе које учиних у све дане живота мога и свакога часа, и у садашње време
и у прошле дане и ноћи делима, речима и мислима.
Кајем се што сам говорио: празне, бесмислене, ружне и непромишљене
речи, шале и досетке, псовке, што сам певао безобразне песме, што сам се
лудо смејао, кикотао и урликао.
Кајем се што сам лагао, криво се клео, псовао Бога, Богородицу, Свеце,
Цркву, Славу, Оца, Мајку, дете, људе и стоку, сунце, лебац...
Сведочио сам лажно и скривио грехе на ранијим исповестима, обећавао
сам Богу и људима, а нисам испуњавао.
Кајем се што сам осуђивао и клеветао, срамотио и исмевао друге, што сам
грдио и оговарао и слушао кад други оговарају људе и ропћу на Бога,
износио сам туђе грехе, а своје сакривао.
Кајем се што сам мрсио средом и петком и у сва четири поста и у друге
дане што сам сепреједао и опијао и узимао храну у невреме, што сам пушио
и дрогирао се.
Кајем се због ленчарења душевног и телесног, лењости за молитву и
недолазак у Цркву на службу, због читања некорисних књига и нечитања
Светог Писма и Духовних поука, због неслављења Крсне славе и немарног
слављења, због лењости и животарења "с туђих леђа".
Кајем се што сам крао, варао, утајивао туђе ствари, што сам отимао
и  грабио за себе.
Кајем се што сам среброљубљив и тврдица, што сам себичан и саможив и
што угађам себи, а за друге не марим.
Кајем се што сам каматирао и скупо наплаћивао своје услуге, што сам крв
продавао ипомоћ бедним наплаћивао, што сам тражио дубоко поштовање
од људи за учињена дела.
Кајем се што сам био неправедан, што сам криво судио и расуђивао на
своју корист, што сам угњетавао сиромахе.
Кајем се што сам завидео другима у њиховим материјалним и духовним
успесима, што сам мрзео и презирао људе, што сам се радовао људској
невољи и нисам помагао, што нисам говорио са родитељима, комшијама и
другим људима.
Кајем се што сам се гордио и узносио над родитељима и што их нисам
слушао, што сам грдио Цркву и власт, што сам презирао људе, што сам их
псовао и исмевао.
Кајем се што сам се гневио и љутио на ближње, што сам се свађао и
препирао и нисам никога слушао, што сам грдио укућане и стоку, што сам
исмевао и давао људима ружна имена, што сам псовао и говорио грозне
речи и претио батинама.
Кајем се што сам злопамтило и планирао освету за враћање зла за зло, за
пакост и злобу.
Кајем се што сам терао жену да абортира, тј. да убија децу - кајем се што
само убијали децу, што сам тукао и што сам тукао родитеље, бабу и деду и
друге људе, жене и децу, што сам их мучио својим понашањем и
непослушањем: што сам мучио и тукао стоку.
Кајем се што сам тражио помоћ од врачара, гатара, биоенергетичара и
надрилекара за себе и децу и напредак у домаћинству: што сам тражио од
врачара да комшијама или другим људима нанесу болест, штету, неслогу и
слично.
Кајем се што сам живео блудно и распусно: за блудне мисли, речи и дела,
за блудна гледања и слушања од чега душа много страда и мир изгуби.
Кајем се што сам вршио прељубе, што сам правио свадбу уз пост и живео
невенчано, што сам се тада ненормално понашао.
Кајем се што сам гледао порно-филмове, што сам гадости спроводио у
браку, што сам учинио содомски грех и друге гадости, што сам живео
развратно и друге наводио да тако раде, што сам замишљао разне
развратне односе, па их учинио за новац и за друге гадости које се тешко
изрећи могу.
Кајем се што сам једно време пао у неверовање у Бога, што сам после
почео криво веровати, што сам био секташ, што сам припадао безбожном
друштву.
Кајем се што сам био немилосрдан и тврдога срца, што сам бунтовао
против Бога и људи, што сам очајавао и размишљао да се убијем, што сам
покушао да се убијем, што сам увек себе оправдавао, а другог окривљавао
и што сам се дрско односио према људима и својим родитељима.
За све учињено се кајем и молим Бога да ми опрости.
Опраштам свима који су ме увредили или неко зло учинили.