Да созерцавам Господа Исуса као исцелитеља и то:

 
1. као исцелитеља телесних болести, 

2. као изгонитеља злих духова из суманутих,

 
3. као исцелитеља духа и ума људског светлошћу божанске науке, 

4. као мог сопственог исцелитеља од свих мука и зала.

Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли

то достигао, као што мене достиже Христос Исус.
13. Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак
чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда
мном,
14. И трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у
Христу Исусу.

Бог је одлучио да пошаље Сина Свог

Јединородног, који и јесте Јединствени Лекар
наш.
Pokajanje, i sve iz cega se ono sastoji, kao sto je:
skrusenost ili nemoc
duha, plac srca, suze, samoosuda, secanje na smrt i
predosecanje smrti, Bozijeg suda i vecnih muka, osecanje
prisustva Bozijeg, strah Boziji – jesu darovi Boziji , veoma
skupi darovi, prvobitni i osnovni darovi, zalog najvisih i vecnih darova. Ako se oni
prethodno ne zadobiju, nemoguce je zadobiti poslednje darove. “Ma kako uzviseni
bili nasi podvizi” – rekao je sveti Jovan Lestvicnik, “ako mi nismo stekli bolecivost
srca, onda su ti podvizi bili lazni i uzaludni.”[5] Pokajanje, skrusenost duha,
plac, jesu znaci, jesu svedocanstvo pravilnosti molitvenog podviga; njihovo
odsustvo je – znak skretanja u pogresnom smeru, znak samoobmane, prelesti sta
besplodnosti. Jedno ili drugo, to jest, prelest ili besplodnost, cine neizbeznu
posledicu nepravilnog bavljenja molitvom, a nepravilno bavljenje molitvom je
neodvojivo od samoobmane.
. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у

бригама и богатству и сластима овога живота,

буду угушени, и не донесу рода.
15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у
доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у
трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека
чује!
(Зач. 36).

\Знаш ли ти брате шта је смиреноумље?“ Монах му је, по смирености

оговорио: – „Не знам!“ Тада је старац рекао: – „Смиреноумље је у
томе да никога не осуђујеш, а да самог себе
сматраш горим од свих. 
и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвом.

Старче, како човек спознаје да се измирио са  Богом?

– Унутрашња радост и божанска утеха коју осећа у себи представља
познање да се измирио са Богом.

 Ако се са свиме у животу суочава на духовни начин. Онда чак ни

болести, ни искушења не могу да му одузму радост.

Бог свима руководи дејством Своје благодати. Због тога

се не лењите и не предавајте унинију, већ зовите Бога
дан и ноћ да бисте умолили благост Бога Оца, и да би вам
послао помоћ одозго ради познања онога шта треба да
чините. Не дајте сна очима својима, ни веђама својима
дремања(Пс.131,4), ревнујући да принесете сами себе Богу
као чисту жртву, и да бисте га видели. Без чистоте, наиме,
нико не може видети Бога, као што вели апостол (Јев.12,14).
Испитивање самога себе је најкорисније од свих делања. Може неко да
изучава много књига, али, ако не испитује самога себе, узалудно је све
што чита. Насупрот томе, ако човек испитује самога себе и размишља о
томе, а уз то изучава мало и књиге, има од тога велику добробит. 

Ако човек жели да стекне љубав Божију, дужан је најпре да задобије

страх Божији. Од страха се рађа плач, а од плача храброст.
По речима светог Јована Крститеља: "Сада ја треба да се умањујем, а Он да расте", где
се мисли на Господа. Тако треба и наше "ја" да буде мање, а што је мање више места
правимо да Господ расте у нама!

Kakav si samo sebi hvalospev načinio nazivajući se lošom, lukavom,

promenljivom, nezahvalnom, gordom, gnevljivom osobom, koja ne zna da se
moli Bogu! To je vrlo dobro, ali moraš dodati još i to da si bedan i nedostojan.

Онај ко из свег срца не омрзне оно што је својствено вештаственој и

земној плоти и свим њеним покретима и дејствима, и ко свој ум не
уздигне горе ка Оцу свих – не може достићи спасење.  

Evo, Ženik će doći u ponoć i blažen je rab koga nađe budnoga, a nedostojan
onaj koga nađe spavajućeg. Zato, pazi, dušo moja, da te san ne obuzme, da
smrti predana ne budeš i da ti se vrata Carstva ne zatvore. Nego, preni se i
zavapi: svet si, svet, svet Bože naš, molitvama Bogorodice, pomiluj nas.

Кад у телу престане да царује грех, у души се јавља Бог и чисти је заједно
са телом. Ако, пак, царство греха живи у телу, човек не може видети Бога,
јер се његова душа налази у телу, и у њој нема места за светлост којом се
види Бог.

Онај ко добродушно трпи искушења која навиру, Богу је угоднији од

неког ко је стекао велике врлине. Кад долази искушење, добро је
молити се најпре да нам буде даровано стрпљење, да Господ
помогне да претрпимо, а затим треба благодарити Господу што
кроз искушења Он помаже нашем спасењу; при том се треба
молити да време искушења прође без штете за душу

. Спасење не долази друкчије него кроз искушења, јер онај ко одбацује

искушења, тај одбацује и спасење, а осим тога остаје без искуства. А ко је
у стању да претрпи са захвалношћу, томе је лако и он постаје слободан и
искусан.
– Ма колико да је човек грешан он не сме да очајава, јер је наша велика
нада у патњи Христовој, у крви Његовој коју је пролио за нас.

 тек када, отрезнивши се, поново стане на страну заповести и, узевши

њихово бреме (или схвативши силу обавезе), преда себе Духу Божијем,
она ће се изнова испунити спасоносним настројењем. Тада ће схватити
да је дужна да спокојство тражи једино у Богу, и да је једино на тај
начин њој доступан мир.

 И уколико се dusa покаже одлучна у свом обраћењу и у добром

повињавању Духу Светом, који је учи покајању, милосрдни Творац ће се
сажалити над њом ради њених напора (дугих постова, честих
бдења, поучавања у Речи Божијој, непрестане молитве,
одрицања од свих светских утеха, служења свима чистим
срцем, смирења и сиромаштва духа), које предузима са сваком
тескобом и невољом. Уколико, дакле, истраје у свему томе, Свештедри ће
на њу погледати милостивим оком, избављајући је од свих искушења и
Својом милошћу је извлачећи из руку непријатеља.
Sujetan je i besplodan krst svoj, koliko god on bio tezak, ako se kroz ugledanje na Hrista ne
preobrazi u krst Hristov.

Krst je tezak dotle dok ostaje krst svoj. Kada se on preobrazi u krst Hristov, tada dobija
neobicnu lakocu: Jaram je moj blag, i breme je moje lako, rekao je Gospod.[4

Strpljivo nosenje krsta svog je istinsko pokajanje.

 Ispunjeni verom, usrdjem i blagodarnoscu, pristupimo pokajanju: posredstvom njega cemo
se pomiriti sa Bogom. Ako li bi se bezboznik obratio od svijeh grijeha svojih koje ucini, i
drzao bi sve uredbe moje i tvorio sud i pravdu, doista ce zivjeti, nece poginuti.

Pokajmo se, ne samo ustima; posvedocimo nase pokajanje ne samo malobrojnim,

kratkorocnim suzama, ne samo spoljasnjim ucescem na crkvenom bogosluzenju, vrsenjem
crkvenih obreda, cime su se zadovoljavali fariseji. Prinesimo, pored suza i spoljasnje
poboznosti, i plod dostojan pokajanja: zamenimo grehovni zivot jevandjelskim zivotom.

Izbaci greh, iskrenim ispovedanjem greha stupi u neprijateljstvo sa grehom. Taj

lek treba da prethodi svima ostalima; bez njega, lecenje molitvom, suzama, postom i svim
drugim sredstvima bice nedovoljno, nezadovoljavajuce, slabo. Podji gordeljivce, svom
duhovnom ocu – pred njegovim nogama nadji milosrdje Oca nebeskog! Jedino, jedino
iskrena i ucestala ispovest moze osloboditi od grehovnih navika, uciniti pokajanje
plodonosnim, ispravljanje trajnim i istinskim”.

Добро је ако у болести осетимо да више не припадамо овоме свету

и добро је то осећање задржати у себи и онда када оздравимо.

Није чудо што се то осећање после болести појављује теже него за

време
болести. Док је човек болестан, Бог му дарује оно што му је
потребно док је немоћан, а када човек оздрави, Бог од њега захтева
да се подвизава и да се труди не би ли задобио то осећање.

Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана.

Искусни мудрац каже: Жалост је многе убила, и нема користи од ње.
Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову
помоћ. Без обзира на то шта се десило, треба да верујемо у
Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он
помиловати.

За ово је потребно да своје мисли одвлачимо од онога што нас жалости и

да молитвом упошљавамо свој ум и срце. Не би требало да нас жалости
још и то што у таквим околностима молитва није саврше
на. Принесите Богу жељу да се молитве, а Он ће вас услишити и дати вам
молитву. Чак се ни плач Светитеља који су туговали због неке
краткотрајне недаће, не сматра богоугодном жртвом Богу, а наше дуго и
неутешно туговање не само да није богоугодно, него може да буде и
грешно. Речено нам је: Не тугујте као остали, који немају вере.
Наша је дужност да са љубављу и смирењем детета и хришћанским
стрпљењем носимо крст који нам је дат, а не да га
меримо и да га поредимо са другима

Само Бог моzе заиста да утеши, и онда када дарује, и онда када
одуЗИМа.

и ми васкрсавамо другим васкрсењем, тј. новим начином живота. Када,

на пример, блудник постане целомудрен, онда је то смрт и васкрсење
смрт порока и васкрсавање и оживљавање врлине у човеку.

Наше ослобађање од оног зла није дело људске, него Божије силе, због
чега и треба да захваљујемо

Мир и трпљење Апостол убраја међу плодове Духа Светога 

Тако и разуман човек пролази овај живот без много новца и имања, док
не нађе многоцени бисер који је Исус Христос.

Када га нађе, не воли ништа друго на овоме свету.

Као што дрво, ако не одбаци старо лишће не може да никне младо, тако
човек Божији не може имати духовне плодове, ако не избаци из себе
сећање на зле помисли и страсти своје.

Погибао за душу је беспосленост и нерад. Највеће зло је чамотиња

(униније). Униније значи, да се не трудимо за спасење своје душе
молитвом, постом и другим освећујућим средствима наше Цркве.
Жалости и бриге, савлађују се стрпљењем и надом у Бога.

Молитва треба да буде праћена смирењем да би је Бог примио.

Не жалости се када те задесе бриге и тешкоће у животу, јер оне бивају по

допуштењу Божијем ради духовне користи. Чак се ни смрти не плаши.
Јер, гледајући твоје трпљење, Господ ће ти помоћи да победиш и окусиш
вечна добра, која је уготовио за оне који Га истински љубе.

У искушењима, у оном часу велике душевне буре, чини нам се да су нас

сви напустили и нема ни са које стране наде за спасење. Све нам изгледа
црно и мрачно. Али, не губимо храброст и не очајавајмо! После
невремена наступа тишина.

Искушење снажи човека и раздваја се у њему добро од зла.

Искушењима се још задобија вера. Искушење користи свакоме човеку

Без лека искушења не може се нико излечити. Међутим, да би издржали

искушења, не зависи само од нашег труда, него и од помоћи Божије.
Дакле, ако истрпимо храбро искушења Бог нас неће оставити, него ће
нам послати Своју помоћ да би смо напредовали у врлини и сјединили
се са Њим.

 Тело кад ослаби од поста и молитве, тада јача душа. Тело од душе
обично тражи одмор, јер је одмор његова храна. Када се тело не храни
раскалашношћу и дугим одмором, тада попушта и бива побеђено. Зато
долази молећи: „Пусти ме да се мало одморим и дођем к себи!“ То чини
све док не поврати снагу. Затим напада душу још већом жестином.
Дакле, на подмукле телесне молбе нећемо обраћати пажњу. Ми ћемо се
владати како од нас тражи Бог

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка

телесним помислима. И, дешава се много пута да се
у нама буде страсти после много година, и то само
због прождрљивости.

И тако мало по мало, неприметно, осећа се

духовна охладнелост и ишчезава божанска
ревност за пост. Руши се сваки човеков
покушај за врлину и настаје дремљивост
душе која је почетак духовне смрти. Душа се
испуњава мраком, узнемиреношћу и
охолошћу а на крају долази униније
(чамотиња), која је одсуство труда за било
које духовно делање.
Постоје три пута којим се може приближити Богу.

Први је ватрена вера, други страх и трећи

искушења која допушта Бог. Нико не може стићи до Бога,
ако не иде једним од ова три пута.

Човек који се предао држању заповести Божијих, не треба да се труди и

брине за материјално. Јер, када се неко ослободи житејских брига, лако
се предаје изучавању закона Божијег. 

Као што раније рекосмо, у духовној борби је потребно смирење, јер само
молитву смирених чује Господ. Молитва смиреног долази у уши
Господње. Очи Господње упрте су у смирене срцем. 

Уздисаји срца твога, молитве и бденија помоћи ће ти да стекнеш врлину.

Међутим, ма колико вапијао молитвом ка Господу, неће те чути ако није
праћена смиреноумљем. Труд на држању заповести, пре свега
смиреноумље, чине човека богом на земљи.

Научимо најпре да испуњавамо заповести Божије.

nе обраћај пажњу на природну немоћ тела и не бој се. Одагнај далеко

себељубље, грамзивост и саможивост. Омрзни дела грешног тела и

Ако паднеш као

мушки се бори да задобијеш врлину.

човек, опет устани и никада се не

враћај пређашњем грешном животу.
Увек иди напред радосно и одлучно у делима Божијим, и Он ће те
уздићи на највишу лествицу врлина.

Када не подносиш жалости, знај да не волиш истински Бога, у теби више

живи свет, него Он. Болест и сиромаштво нека те не плаше, јер имаш
за помоћника Христа. Он је нада твоја и радост твоја. Више од љубави
према телу своме треба да имаш љубав према Богу.

Заволи молитву јер ће те много утешити у животу. Читај божанска

Писма и воли сиромаштво, јер ће те то одвести Богу. Мрзи телесни
одмор и удобности, јер они су смрт за душу. Смањи општење са
људима и старај се више за своју душу, тако да стекнеш унутрашњи
мир и тишину. Заволи целомудреност и потруди се, молитвом и
подвигом, душа твоја да остане чиста од прљавих помисли.
Не занемаруј труд на држању заповести Христових да се не постидиш
онога дана када се нађеш пред Њим, да положиш рачун за своја дела.
Чувај се ситних грешака да не упаднеш у веће. 

Подвизавај се молитвом, сузама и постом и избегавај да читаш

јеретичка учења. Да би се сјединио са Богом потребно је много поста.
Обилна и укусна јела не допуштају уму да се приближи Богу. Тајне
Божије схватају се само молитвом и постом. Читај свето Еванђеље, да би
се угледао на примере из Христовог живота. Колико читаш свете
текстове, толико напредујеш у схватању чудесних дела Божијих.

а крају, колико си унутрашње миран, толико ће више ум твој схватати

тајне Божије. Молитвом и изучавањем светих Писама и читавом твојом
духовном борбом, брзо ћеш стићи у чистоту срца.

nе занемаруј земне поклоне (метанија), јер то плаши Сатану. Знај да ћете

много нападати демони када почнеш да се клањаш своме Богу. Ниједна
ствар у духовној борби није узвишенија од подвижничког напора, који
толико мрзе демони. Бивају опаљивани када виде да се хришћани
клањају пред Распетим.

Само, прво треба да пресечеш сваку грешну ствар која те везује за свет, а
онда да се окренеш свом унутрашњем свету и да искорениш све што је
труло.

Своју болест може упознати неко преко искушења која допушта Бог.
Кроз искушења упознаје неко своју слабост, али и величину помоћи коју
шаље Бог.
Душу треба да хранимо уздржањем и унутрашњим миром. Тако се може
приближити Богу и имати користи. Страх Божији и страх од казне,
буде нас из сна. Јер грех и ђаво нас успављују, и тада губимо сваки додир
са Богом. Не заборавимо никада, да је само помоћ Божија оно што

спасава и користи човеку.

Ко осећа потребу за
божанском помоћи, много се моли, постаје
смирен и напредује у врлини. Бог никада не
презире „скрушено и смирено срце“.
Смирење помаже човеку да привуче милост Божију. Тада срце осећа
божанску помоћ и добија снагу.

Непрестана молитва изгони из душе сваки страх и бојазан и

испуњава је весељем и благодаћу Божијом.
Сузе и пост стварају лепоту душе, којој су украс – врлине. Невоље и
тешкоће помажу души у духовном напретку и задобијању врлина.

Темељ врлина је смирење. И да би стекли врлине, треба најпре да

поставимо темељ врлина, а то је смирење.

 Када Бог допусти, и дођу невоље и бриге, не будимо зловољни, него

са смирењем исповедимо да смо достојни казне.
Ако се не смиримо и не осетимо своју болест, Бог ће нас напустити а
тада ће невоље, бриге и искушења бити још теже, јер нећемо имати
Бога за помоћника у узимању нашег бремена.
Немогуће је да се исправимо и спасемо ако се тело не намучи. Још треба
да журимо често на Тајну исповести, да би се очистила душа наша.

Заволи молитву јер ће те много утешити у животу. Читај божанска

Писма и воли сиромаштво, јер ће те то одвести Богу. Мрзи телесни
одмор и удобности, јер они су смрт за душу. Смањи општење са људима
и старај се више за своју душу, тако да стекнеш унутрашњи мир и
тишину. Заволи целомудреност и потруди се, молитвом и подвигом,
душа твоја да остане чиста од прљавих помисли.

Кроз искушења упознаје неко своју слабост, али и величину помоћи коју
шаље Бог.

Човек, међутим, не треба сам да тражи искушења. Оно што треба да

чини, јесте да издржи невоље када их Бог допусти.

Сузе и пост стварају лепоту душе, којој су украс – врлине. Невоље и

тешкоће помажу души у духовном напретку и задобијању врлина. Сви
свети, прошли су пећ невоља и тако су стекли врлине.

Темељ врлина је смирење. И да би стекли врлине, треба

најпре да поставимо темељ врлина, а то је смирење.
Треба да се ослободиш телесних страсти да би могао да напредујеш у
врлини.
tуге, невоље, болести, терет тела, телесне потребе, несреће и сама смрт се
савлађују помоћу Божијом. Ова, пак, помоћ ће доћи када се човек бори
да стекне врлине.

Бог се не свети, него кажњава на васпитни начин, тако да човек увиди

своју грешку, да дође себи, да се пробуди из греха и затражи милост
Његову.

Да би се спасили, треба да омрзнемо ствари овога света, то јест грех и

материјална добра

tuge, nevolje, bolesti, teret tela, telesne potrebe, nesreće i sama smrt se
savlađuju pomoću Božijom. Ova, pak, pomoć će doći kada se čovek bori da
stekne vrline.

Сећање на смрт нека се не раздваја од вас, јер све док будете мислили на
смрт ваш ум неће бежати с једне ствари на другу. Када лежеш, мисли да
ујутру нећеш устати, а устајући ујутру држи Исусову молитву и молитву
Пресветој Богородици. Када се човек на тај начин подвизава, онда долази
Божја благодат и просветљује га. 
ДУХОВНЕ ПОУКЕ - фото Архимандрит Јован Крестјанкин

ПОУКА: Чим осетиш да страдаш телесно или духовно, сети се да не

страдаш само ти. Свако страдање има неки виши смисао. Не страдаш
само ти, око тебе страда цео свет.
Све страда и мучи се - час у немој тишини, скривајући своју бол, ћутећи о
својој тузи, час у отвореним мукама које нико и ништа не може ублажити.
Страдања су нам неизбежна. Природно је желети да она не буду
превелика. Али треба се учити страдати достојанствено и продуховљено.
У томе је велика тајна живота. У томе је вештина земаљског
бивствовања.
 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ
сајт Цркве Уб
И уколико се dusa покаже одлучна у свом обраћењу и у добром
повињавању Духу Светом, који је учи покајању, милосрдни Творац ће се
сажалити над њом ради њених напора (дугих постова, честих бдења,
поучавања у Речи Божијој, непрестане молитве, одрицања од свих
светских утеха, служења свима чистим срцем, смирења и сиромаштва
духа), које предузима са сваком тескобом и невољом. Уколико, дакле,
истраје у свему томе, Свештедри ће на њу погледати милостивим оком,
избављајући је од свих искушења и Својом милошћу је извлачећи из
руку непријатеља.

И одговарајући Исус рече му:

(Зач. 51).
Имајте вјеру у Бога.
23. Јер заиста вам кажем: Ако ко рече гори овој дигни се и баци се у море,
а не посумња у срцу својему, него узвјерује да ће бити као што говори,
биће му што год рече.
24. Зато вам кажем: Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете
примити; и биће вам.
25. И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и
Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрјешења ваша.
26. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш који је на небесима неће
опростити вама сагрјешења ваша.

Треба да се очисти срце. Мора да достигне душевну чистоту, а то значи

искреност, поштење, несебичност,

смирење, доброту, безазленост и
пожртвованост. На тај начин човек се сроди са Богом и у
њему почива благодат Божија. Када неко негује чистоћу тела, али не
поседује чистоту душе, у њему не почива Бог, зато што у њему постоји
лукавство, гордост, злобивост и тако даље. Његов живот је тада фарса.
Одатле започните своју духовну борбу: настојте да стекнете чистоту душе.

Добра навика, чедо моје, доноси врлину, а рђава навика страсти.

Mеђутим, уверио сам се да, када човек, иако се бори, настави да греши и
не мења се, узрок томе је егоизам, самољубље и себичност. Недостају
му смирење и љубав и тако сам спречава Божије посредовање.

Шта може да учини гордост! Када неко сагреши, а није се смирио, онда је
он грешан као цариник и горд као фарисеј. Двоструки… дарови! „И
шугав и вашљив“, како кажу у Епиру,
Колико год можете трудите се да одбаците духовне отрове, страсти, како
бисте стекли духовно здравље.

Видиш, болесник узима таблету која је горка, али му је дража него

бомбона, јер разуме да ће да му користи. Ако не прихвати горки лек,
неће бити исцељен. Свако треба да позна своју слабост, да прими лекове,
како би му после Христос подарио снаге

Од младости у нама се налазе страсти: код неког гордост, код неког гнев и
остало. Треба их лечити лековима које су одредили свети оци.
Неопходни су пост и бдење и треба се трудити да човек плаче. Јер,
подвиг и јесте то да се ми молимо; тада нам Господ дарује Светог Духа.
Због тога постимо, бдимо, подвизавамо се. Човек је увек дужан да се каје
као грешник Ко хоће да се приближи Богу тај мора да се разапне свету,
то јест свим страстима.

Спавај онолико колико знаш, али када се пробудиш, устани и не лежи

више!

Треба чувати страх Божји и наду у Бога све до последњег минута свог
живота. 
Пошто је од младости имао љубав према Пресветој Богородици, и сада се
Њој молио. Јавила му се Царица Небеска и рекла: – „Зато што ме толико
и усрдно молиш, дарујем ти још тридесет година и имаћеш снаге као да
ти је самоме тридесет (а било му је деведесет). А после тога ћеш доћи у
Царство мог Сина““.

Jedan svetitelj, punih četrdeset godina se molio ovim rečima: „Ja kao čovek
Gospode sagreših, Ti kao Bog oprosti“. Govoreći ove reči, neprekidno
plakaše.

Свест о сопственој грешности има велику силу, представља велику

предност. Човек после осећа гађење према самоме себи, смирава се, све
добро што у себи поседује приписује човекољубљу и доброти Божијој и
осећа велику захвалност. Зато Бог више воли грешне који познају своју
грешност, кају се и живе у смирењу, него оне који се много боре, али не
познају своју грешност и не кају се.

Нарочито када је неко осетљив, боље је да заборави старе грехе, кад се већ
због њих покајао и исповедио их. Може ђаво да га подсети на старе грехе
и да га помути помислима, како би му одузимао време и одвлачио га од
молитве. Али ако човек који није претерано осетљив види да се у њему
рађа гордост, онда је добро да се присети својих греха да би се смирио.

Старче, може ли неко да поседује у себи свест о својој гpeшности а да у њему

нема покајања?
 
– Да, ако не поседује смирење. Ако се у покајање умеша егоизам, човек
непрестано мисли: „Како сам то учинио, како је то другима изгледало,
шта ће мислити о мени?“ И то га мучи. Размишљања: „Како сам то опет
учинио“ и „како сам то извео“, садрже у себи егоизам, ту нема покајања.
Човек мора да прихвати да је сагрешио и да смерно затражи милост
Божију. „Боже мој“, треба да каже, „сагрешио сам, опрости ми. Тако
сам рђав човек, сажали се на мене. Ако ми не помогнеш, могу да
постанем још гори. Нема начина да се сам поправим“ и да се труди
да то више не понови. Многи људи који су грешили и осећали бол јер
су повредили Бога, а не зато што су пали у очима других људи, постали
су светитељи.

Када неко живи световним животом и после пресече све своје везе са
световним духом, тај дух га често привлачи, иако он то не жели. Не треба
због тога да буде разочаран. Мислим да је, у том случају, напредак и то
што се у њему рађа позитивни немир, што преиспитује своју душу у вези
са гресима које је починио и у вези са оним што је требало да учини, а
није учинио.

Мало-помало, почиње борба, човек се нехотице смирава, очајава

позитивним очајањем, а то значи да очајава од свога „ја“. Тада све дугује
благодати Божијој и верује истински у оно што је Господ рекао: „Без мене
не можете чинити ништа.“ (Јн. 15,5). Ако настави усрдно да се бори, са
много смирења, полажући све наде у свесилност Божију, добри Бог ће га
помиловатi

Ако се човек не ражалости по мери свога греха, лако поново упада у исти
грех.“[1] 3начи, ако је грех мали, потребно је мање покајање, ако је већи
грех, потребно је и веће покајање. Ако неко не може да процени дубину
свога пада и не растужи се „по мери свога греха“, тада лако упада у исти,
или чак већи грех.
 
– Како да разаберемо да се нисмо ражалостили „по мери греха“?
 
– Потврда за то је ако упаднете поново у исти грех. Потом, када
испитујете сами себе, да не постављате само дијагнозу. Ви непрестано
правите микробиолошке анализе, налазите бактерију, посматрате је и
кажете: „Морам да је убијем“, али не започињете лечење (терапију).
У реду, уверили сте се да болујете. Сада гледајте да ту болест исцелите.
Чему користи да непрестано правите анализе, ако се не трудите да се
поправите? Кажете: „Имам ову страст, имам ону страст“, али не одсецате
је и остаје.те јадикујући на истом. Тако расипате своју снагу и трпите
штету. Наносите штету своме разуму, своме срцу. Разболите се од
жалости и бриге, а не чините ништа. И опет, када вам је добро, почињете:
„Зашто сам се тада разболела и како сам се разболела?“ Не кажем,
испитиваћете саме себе, нећете дозволити да вам греси промакну
непримећени, али докле, децо и та жалост и та брига! Нема ту места
равнодушности, али ни кукњави! Учинила си нешто што није било
исправно? Размислила си о томе? Увидела си то? Познала си?
Исповедила си се? Онда напред, иди даље, не саплићи се. Задржи то
само на памети, како би други пут пазила, ако ти се пружи сличан
повод. Жалост због наших грехова је без сврхе ако сe не трудимо да их
исправимо. То је као да непрестано оплакујемо неког болесника, а не
помажемо му да се опорави.
 
– А када се, старче, с правом мучиш због неког свог греха, зар ни онда не треба
да се жалостиш?
 
Треба свакако да се жалостиш, али твоја жалост нека буде по мери греха,
нека му буде сразмерна. Ако те не заболи, значи да си исувише
неозбиљна и површна и упашћеш и други пут у исти грех. Нећеш се
поправити. Ако, међутим, из покајничке жалости пређеш у очајање, то,
онда значи да си се ражалостила преко мере и много више него што је
требало. У таквим случајевима треба саму себе мало да охрабриш и да се
суочиш са својим грехом са мало позитивне равнодушности.