Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана.

Искусни мудрац каже: Жалост је многе убила, и нема користи од ње.

Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ.
Без обзира на то шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и
да се надамо да ће нас Он помиловати.
За ово је потребно да своје мисли одвлачимо од онога што нас жалости и
да молитвом упошљавамо свој ум и срце. Не би требало да нас жалости
још и то што у таквим околностима молитва није саврше
на. Принесите Богу жељу да се молитве, а Он ће вас услишити и дати вам
молитву. Чак се ни плач Светитеља који су туговали због неке
краткотрајне недаће, не сматра богоугодном жртвом Богу, а наше дуго и
неутешно туговање не само да није богоугодно, него може да буде и
грешно. Речено нам је: Не тугујте као остали, који немају вере.
Наша је дужност да са љубављу и смирењем детета и хришћанским
стрпљењем носимо крст који нам је дат, а не да га
меримо и да га поредимо са другима. Дужни смо да се не жалимо на
невоље, да бдимо над собом и да се снажимо, да не бисмо, изнемогли и
посустали, били лигцени припремљене награде.
Сви су утешитељи, а не исцелитељи зла,каже праведни Јов за своје
пријатеље. Такви су сви људи. Само Бог мо>ке заиста да утеши, и онда
када дарује, и онда када одуЗИМа.