Vizuelni sistem

Vizuelni sistem obuhvata oči i nerve i određene delove mozga.

Zadnji deo oka je prekriven mreržnjačom (lat. retina), izuzev mesta gde u očnu jabučicu
ulazi optički nerv (lat. nervus opticus). Mrežnjača je opna koja se sastoji od dve vrste ćelija koje
predstavljaju nervne završetke. Ove ćelije se međusobno razlikuju po obliku, veličini i funkciji.
Štapićaste ćelije (eng. rod) valjkastog su oblika, prečnika oko 6 m i osetljive na veoma male
osvetljaje a potpuno neosteljive na kvalitet svetla odnosno boju. Kupaste ćelije (čepići)(eng. cone)
kojih ima tri vrste, konusnog su oblika prečnika 1 do 4 m, dužine 50 m, i osetljive su na primarne
boje, reaguju pri srednjim i jakim osvetljajima (plave su nešto veće od zelenih i crvenih.)

Raspored ćelija nije ravnomeran. Kupaste ćelije (čepići) grupisane su gotovo isključivo u
jednom malom delu mrežnjače, koji zbog žućkastog pigmenta nazivamo žuta mrlja a nalazi se u
blizini slepe mrlje, mesta gde optički nerv ulazi u oko. U centralnom delu žute mrlje mrežnjača je
stanjena i koncentracija kupastih ćelija je tu najveća. Centralni deo žute mrlje zahvata 1° vidnog
ugla (0.3 mm u prečniku) a cela žuta mrlja oko 4° vidnog ugla (2.5-3 mm). U samom centu žute
mrlje nema uopšte štapićastih ćelija, a idući ka periferiji njihov broj se povećava dok broj kupastih
ćelija opada. (Pri malim osvetljajima žuta mrlja postaje druga slepa mrlja jer su kupaste ćelije slabo
osetljive a štapićastih ćelija uopšte nema). Oko prima svetlost iz oko 200 vidnog ugla. Međutim
oštro se vidi samo ono što padne na žutu mrlju i njenu najbližu okolinu a taj ugao (oštrog vida) je
svega 15. Kada je osvetljaj mali ugao se smanjuje na 12 do samo 4! (Mesec se recimo projektuje
na mrežnjaču u veličini od 0.2 mm u prečniku.)

U centru žute mrlje ima 34.000 kupastih ćelija od 7.000.000 koliko ima ukupno u celoj
mrežnjači. Štapićastih ćelija ima mnogo više, oko 130.000.000. (Neka novija istraživanja navode
4.500.000 kupastih i 90.000.000 štapićastih ćelija ) U predelu gde u oko ulazi optički nerv nema ni
jednih ni drugih ćelija i taj deo mržnjače nazivamo slepa mrlja.

Svaka kupasta ćelija (čepić) u centralnom delu žute mrlje vezan je posebnim nervom za
centralni nervni sistem. Idući ka periferiji sve je veći broj kupastih ćelija vezanih zajedno na jedan
nerv. Može se reći da je većina kupastih ćelija vezana posebnim nervom, dok je uvek po nekoliko
štapićastih ćelija vezano zajedničkim nervom (na periferiji i do 100 štapića na jedan neuron).
Kupaste ćelije su 'zadužene' za fine detalje. (Prilikom čitanja jasno vidimo samo jednu reč, zato
pomeramo oči duž teksta. Često nismo u stanju da razaznamo detalje na objektu koji projuri pored
nas). Kupaste ćelije su slabo osetljive i mogu da vide praktično samo pri dnevnom, ili nekom
sličnom svetlu. Potrebno je na desetine ili stotine fotona da bi reagovale. Štapićaste su daleko
osetljivije i odgovorne su za noćni vid. Može se reći da detektuju svaki foton svetla. Zbog svog
rasporeda takođe su odgovorne za periferni vid. Često u sumraku bolje zapažamo predmete koje
vidimo 'ispod oka'. Slabo zapažaju detalje ali dobro zapažaju pokrete i veoma su osetljive pri malim
osvetljajima. Za izgradnju proteina u štapićima ključnu ulogu ima vitamin A. Njegov nedostatak u
ishrani uzrokuje slabljenje noćnog i perifernog vida. Reakcija oka na svetlo (posle tame) je
nekoliko s, a u mraku, nakon svetla, može proći i nekoliko minuta dok nešto ne nazremo.

Štapićaste ćelije su potpuno neosetljive na boju odnosno vide monohromatski. Štapići su

najosetljiviji na plavi deo spektra, a gotovo potpuno neosetljivi na crveni, iznad 640 nm. Kupastih
ćelija zapravo ima tri vrste od kojih je svaka osetljiva na posebni deo spektra. Maksimumi
spektralnih karaketristika su na 445 nm, 535 nm i 570 nm i odgovaraju plavoj, zelenoj i crvenoj
boji. Pored boje kupaste ćelije osećaju i detalje. To je razumljivo imajući u vidu njihovu ogromnu
koncentraciju u žutoj mrlji. Crvenih čepića ima 10%, a zelenih i plavih po 45%. Svetlost nezavisno
stimuliše ove tri vrste ćelija (senzora) a mozak detektuje sve boje.
 Crvena svetlost > stimuliše pretežno crvene čepiće
Žuta svetlost > stimuliše približno podjednako crvene i zelene čepiće
Cyan (tirkiz) svetlost > stimuliše približno podjednako plave i zelene čepiće
Bela svetlost > stimuliše sve tri vrste čepića podjednako
Magenta (roze) > stimuliše približno podjednako plave i crvene čepiće

Slike dobijene iz levog i desnog oka kombinuju se u mozgu, što nam omogućuje da uočimo
međusobne rastojanja objekata koje vidimo, odnosno da stvorimo ono što se uobičajeno zove
trodimenzionala slika. Uloga mozga u obradi vizuelnih informacija je kompleksna i još uvek
nedovoljno poznata.

Tri različita gena proizvode tri crveni, zeleni i plavi protein. Zeleni i crveni gen su na X
hromozomu što znači da muškarci imaju samo jednu kopiju. U određenoj populaciji i do 8%
muškaraca ima defekt u jednom od ova dva gena što za posledicu ima zbrku u razlikovanju crvene
i zelene boje. Ovu abnormalnu pojavu često pogrešno nazivamo slepilo za boje. Zapravo, samo
jedna osoba u 100.000 (0.001%) je potpuno slepa za boje.

Moć razlaganja takođe je direktno povezana sa rasporedom i brojem ćelija. Kod vrlo oštrog
vida minimalni vidni ugao je 0.25 minuta, dok je kod slabijeg i 5 minuta. Ovo se odnosi samo na
centralni deo mrežnjače gde je svaka ćelija povezana posebnim nervom.

Zdravo oko je trihromasko za vidne uglove veće od 20 minuta. Kada se vidni ugao smanjuje
na manje od 20 minuta centralni deo oka prestane da oseća plavu, pa žutu, belu, bledocrvenu i
narandžastu boju, a zelenu i crvenu, kao i nijanse sivog dobro razlikuje. Kada se ugao smanji na 12
do 10 minuta oko prestaje da razlikuje zelenu i crvenu dok nijanse sivog, tj. veličinu sjajnosti
površine i dalje dobro oseća. Tako za male vidne uglove i žuta mrlja postane monohromatska. Ove
osobine oka su odavno dobro uočene i primenjene prilikom izbora boja za saobraćane semafore
(crvena i zelena).

Kada je detalj koji se posmatra manji od vidnog ugla, oko ne razaznaje detalje kao
pojedinačne već se oni spajaju i stapaju u veće površine. Na ovoj osobini oka zasnovana je štampa
kao i rad svih vrsta displeja. Ovu osobinu odavno su koristili slikari, vajari i drugi likovni umetnici,
naročito grafičari. Karaktrističniji primer su i mozaici.

Količinu svetlosti koja dolazi na mrežnjaču reguliše se otvorom dužice (lat. iris)(eng. iris),
odnosno zenice (lat. pupilla) (eng. pupil). Prečnik otvora je od 2 do 8 mm, što omogućuje promenu
količine svetlosti od 1:16. Mnogo veći stepen regulacije osetljivosti oka je u samoj mrežnjači.
Odnos najveće i najmanje sjajnosti koju oko oseća iznosi i do 1 : 1.000.000.000. Mrežnjača ovako
velik opseg nije u stanju da oseti istovremeno već je potrebno da se prilagodi (adptira). To ne
ugrožava sposobnosti oka imajući u vidu da i u prirodi u svakom ternutku ne postoje tako velike
razlike. Pri dnevnoj svetlosti dužica teži da zadrži minimalni otvor a da se regulacija osvetljenosti
obavlja na mrežnjači. Na taj način izbegava se uticaj periferije očnog sočiva, za koju su
karakteristične sferna i hromatska aberacija, i koristi centralni deo sočiva koji je najbliži idealanom.

Prvi video senzori, elektronske cevi u kamerama, u svojoj strukturi i načinu rada nemaju
mnogo zajedničkog sa okom i vizuelnim sistemom u celini. Međutim, CCD kao i CMOS senzori
funkcionišu mnogo sličnije senzorima u oku. Očigledno je da se TV na samom svom početku,
razvila uprkos ogromnog neznanja građe i fiziologije oka!
 Važne osobine vizuelnog sistema

Detalje bolje razlikujemo po horizontalnoj nego vertikalnoj osi.

Oko bolje uočava beo detalj na crnoj podlozi (opseg kontrasta jedan prema
nekoliko stotina (1: n*100)) nego obrnuto (kontast od svega jedan prema deset (1:10)

Šum, mnogo lakše uočavama u tamnim delovima slike nego u svetlim.

Oko brže reaguje na promenu iz tame na svetlo, za jednu mikrosekundu (s), nego
obrnuto, za šta je potrebno i nekoliko minuta.

Ugao oštrog vida je oko 15°, mada svetlost primamo iz prostornog ugla od oko
200°. Širinu ekrana, sa rastojanja od 6H, vidimo pod uglom od 12.7° (za aspekt
4:3). Sa istog rastojanja visina ekrana (H) vidimo pod uglom od 9.5° stepeni. Ovo je i
optimalna udaljenost za gledanje TV programa. Za kreatore sadržaja slike,
odnosno za profesionalce optimalno rastojanje je 4H ili još manje za HDTV i
UHDTV.

Oko je sposobno da razlikuje 60 ciklusa promena po jednom stepenu vidnog ugla.

Prevedeno na TV parametre to bi iznosilo 762 tačaka (pixela) po horizontali i 570 po
vertikali, što je veoma blizu rezoluciji standardne TV u idelanom slučaju.

U bioskopu, ekran je po pravilu veći od vidnog ugla. Zato i treba birati sedište u drugoj
trećini gledališta. Tako možemo 'zaposliti' više štapića, ostvariće se bolji utisak jer koristimo i
periferni vid. Takođe možemo i da 'švenkujemo' po ekranu, tražeći centar radnje čak i kada on
potone u tamne partije. U bioskopu je mrak. Sve što je na ekranu svetlo naravno da će pobuditi našu
pažnju. Ali istovremeno možemo da razlikujemo mnogo nivoa sivog i tamno sivog. Opseg kontrasta
na filmu je daleko veći nego kod TV ali to možemo zapaziti jedino ako je projekcija dobra.

Displej od 5 inča, kao na pametnom telefonu, pri vertikalnoj orijentaciji, ako gledamo sa
tridesetak cantimetara, vidimo uprvo pod uglom oštrog vida od 15°, što je i daljina na kojoj
možemo da uoštrimo sliku.