Biografija: Dobrica Ćosić

Dobrica Ćosić (Velika Drenova, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) je bio srpski
pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar i redovni član SANU. Bio je prvi
predsednik Savezne Republike Jugoslavije od 1992. do 1993. godine.
Ranije je bio narodni poslanik u skupštinama NR Srbije i SFRJ od 1945. do 1957. godine.
Ćosić je ponekad nazivan ocem nacije.
Biografija Dobrice Ćosića
Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika.
Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi "Sveti Trifun" u Aleksandrovcu župskom, ali je
prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra
1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu. Kasnije je završio Višu političku školu "Đuro
Đaković". U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom
partizanskom odredu, urednik lista "Mladi borac" i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a
Komunističke partije Jugoslavije za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a
Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika
je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke
stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji
su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića.
Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i
svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom "Daleko je sunce". Ohrabren
početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju
moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo
da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti i da značajno pregraniči
nacionalne međe. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik
koji je napisao kultne romane: "Korene", "Deobe", "Vreme smrti" (tetralogija), "Vreme zla"
("Grešnik", "Otpadnik", "Vernik"), "Vreme vlasti", ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26.
aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije
Josipu Brozu Titu na brodu "Galeb" kojim su obilazili afričke zemlje. Godine 1968. otvara
pitanje Kosova čime izaziva pozornost članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih
opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970.
postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao "srpski narod dobijao u ratu, a gubio
u miru". Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je
ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine
osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ
odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine. Smenjen je godinu dana kasnije
(31. maj 1993) tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa
Slobodanom Miloševićem.
Ćosić je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta predsednika
SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima
1996—1997.
Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije je izjavio da to ne bi
učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva.
Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.
Ćosić se u svojoj knjizi "Kosovo" (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam
Čomski u maju 2006. godine.
Povodom Ćosićevog 80-og rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić
(nazvavši ga pritom "Srpskim Tomasom Manom") i predsednik Savezne Republike
Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da
se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića
"najvećim srpskim živim piscem".
Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine
1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982).
Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93 godini. Sahranjen je na Novom
groblju u Beogradu.
Književni rad Dobrice Ćosića
Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom "Daleko je sunce" 1951. godine, u
kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i
psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije
događaje nacionalne istorije, drugi roman "Koreni" koji je objavljen 1954. godine uzima građu
iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i
raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet
srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih
karaktera. Nakon kultnog romana "Koreni" sledi delo "Sedam dana u Budimpešti" (1956),
potom roman "Deobe" (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu.
Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove
podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu
kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja
poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog
materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.
Godine 1964. Ćosić piše eseje "Akcija" i 1966. eseje "Odgovornosti". Te iste godine Ćosić
objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv "Bajka", a potom ponovo eseje pod nazivom
"Moć i strepnje" (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i
piše istorijski roman "Vreme smrti" u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka
freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz
porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu "Koreni", Ćosić ispisuje sagu ne samo o
porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod
nazivom "Stvarno i moguće", a potom trilogiju "Vreme zla" ("Vernik" 1984, "Grešnik" 1985. i
"Otpadnik" 1986), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o
pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneksni život u
"Vremenu smrti". Tako je "Vremenom smrti" i "Vremenom zla" popunjena praznina između
romana "Koreni" i romana "Deobe" i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema
prerovskim porodicama. Kao kruna svega, 1996. godine dolazi delo "Vreme vlasti", u kojem
se nastavlja povest započeta romanom "Koreni".
U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje "Piščeve
zapise". To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata
period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja
i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-
literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata
period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981.
do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih
opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga "Piščevih zapisa", za razliku od prethodne tri
koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine
(1992 — 1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv
prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv
primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka.
Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo "Pisci moga veka", a od 2002. do 2003. godine piše i
objavljuje u dve knjige "Srpsko pitanje". Godine 2004. izlazi knjiga "Kosovo", 2005. godine
"Prijatelji", zatim 2007. "Vreme vlasti 2", koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić,
obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao
literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to
rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009.
godine i nosi naziv "Vreme zmija",. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su
nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine.
Poslednji roman je izašao 2011. godine "U tuđem veku"; U tuđem veku je dnevnik bivšeg
predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku
iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu.

Neki od njegovih citata:

„Kakvi smo mi to ljudi? Kakav smo mi to narod?... Između Azije i Evrope, na granici vera,
carstava, ginuli smo nerazumno, više za druge nego za sebe... i ne stekosmo ni jednog
vernog prijatelja. Taj nesrećni i prokleti srpski narod! U Evropi smo danas jedina država koja
nema nijednog istinskog prijatelja. Nijednog! Ali nas Bog opet sačuva. Sačuva nas zbog
nečeg. I za nešto.“

„Neuspeh u našoj sredini učini čoveka budalom. Osramoti ga. Ponizi, isprlja. Ideji se niko ne
suprostavlja idejom, nego nipodaštavanjem i psovkom. Znanje se ismejava. Istina mrzi i
prezire“

„Mene više ništa ne može da porazi. Ni začudi. Ni zasmeje. Zato iskreno sažaljevam žive.
Oni ne znaju da je od prostora na zemlji čoveku neophodan samo prostor komotnog ležaja.
Od vremena, dok voli. Od imanja, da nije ni gladan ni žedan. Od znanja, da zna svoje telo.
Od prava, da sme da ne voli onog koga ne voli. I još ponešto slobode za sebičluk i igru“

„Ali život se nikome, razumete li me, nikome na ovom svetu ne duguje. Ni majci, ni deci, ni
prijateljima, ni jedom idealu! Život je moje neprikosnoveno pravo! U šta i kako ću ga satreti,
moja je lična stvar.“

"Ako postoji nešto što se može smatrati ljudskom srećom, onda je to pre svega ljubav. Mi
smo srećni onoliko koliko volimo i koliko nas vole. Ja ti kao ratnik, ratnički savetujem: voli,
Milena! Voli, ne plaši se šta će sutra biti."

"Ravnodušnost je, a ne mržnja, kraj svake ljubavi. Mržnja može da se ugasi i smeni
obnovljenom ljubavlju, čak i jačom no pre mržnje; ravnodušnost ničim ne može da se izmeni.
Ona je psihološka osnova svakog nemorala među ljudima i svake njihove surovosti"

"Shvataš li šta je to poći u rat? Ako se i vratim, neću biti onaj koji je otišao. Ja se, Natalija, ne
bojim smrti, bojim se rata. Užasno se bojim rata."

"Verovao sam da je tuga za voljenim bićem najteža patnja. Sada znam da je noćna hladnoća
u rovu teža od svih duševnih patnji.
Verovao sam da su muka mišljenja, tajna, duhovni problema najteži čoveku. Sad znam da
čoveku ništa nije teže od nespavanja.
Verovao sam da je istina najznačajnija za život, a sada sam siguran da je hleb najpreče u
životu."

"Verovao sam da je tuga za voljenim bićem najteža patnja. Sada znam da je noćna hladnoća
u rovu teža od svih duševnih patnji.
Verovao sam da su muka mišljenja, tajna, duhovni problema najteži čoveku. Sad znam da
čoveku ništa nije teže od nespavanja.
Verovao sam da je istina najznačajnija za život, a sada sam siguran da je hleb najpreče u
životu."

"U tim sećanjima nastoji da ne preobražava činjenice u svoju korist, iako shvata da je u
ljubavi to najteže, možda i nemoguće. Ljubav, to odavno zna, hrani se lažima, ponekad
uspešnije no istinama. A ishod tih preživljavanja i obuzetosti ipak je isti: i s tugom i s
ozarenošću uviđa kako nema prava da joj išta zameri, a najmanje da se oseća uvređenim.
Takva zaključivanja ne sadrže ni spokojstvo ni nadu. Naprotiv, iz njih se taloži ono najteže
nespokojstvo koje zaljubljenima ne pruža izgovor za bilo kakvu osvetu zbog neuzvraćene
ljubavi, te česte sklonosti i velikodušnih ljudi."