БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

,,СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ''

У ФОЧИ

Семинарски рад
Из
Патрологије
на тему:

,, Гносеологија (богопознање) по Светом

Григорију Великом''

Ментор: Студент:
Др Дражен Перић

Фоча, 2009
 САДРЖАЈ

Увод----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------1

Путево богопознања-апофатика и катафатика-----------------------------------------------------------2-7

О Божијим именима----------------------------------------------------------------------------------------------8-9

Ћутање и реч------------------------------------------------------------------------------------------------------9-10

Закључак--------------------------------------------------------------------------------------------------------------10

Литература------------------------------------------------------------------------------------------------------------11
 УВОД

Григоријево богословље свакако је немогуће схватити ни изложити без познавања

контекста времена и прилика у којима је живео и радио, то јест без познавања
богословско-филозопфске проблематике коју је хришћанској Цркви наметнуо широко
остварени у 4. веку сусрет Јелинизма и Хришћанства, изражен нарочито кроз проблеме
које су наметнуле јереси монархијанизма и аријанизма. Па ипак, иако се Григоријево
богословље развило кроз богословско-философску полемику са јересима, са крајњим
аријанцем Евномијем и полуаријанским духоборцима, с једне стране, и с друге стране са
обновљеним савелијанизмом, главна карактеристика његовог богословског исповедања
јесте његова приврженост црквеном Предању, живој реалности Божанског Откровења
присутног у вери и животу Цркве, у њеним проповедима, и њеним догмама како нам вели
Свети Григорије.1 Григорије Велики је један од твораца православног догматског
богословља. Његово име је веома поштовано како међу источним тако и међу западним
богословима.Јован Данаскин је користио Григоријева дјела при писању "Тачног изложења
православне вере" - дело које је све до дан данас остало у источној традицији главно
систематско разјашњење хришћанских догмата. Григорије Богослов, за разлику од
Дамаскина није био систематски богослов и није себи поставио задатак да створи исцрпни
водич за догматику. Ипак у његовим беседама се садржи толико богатог догматског
материјала, а његове богословске формулације су толико утанчане, да је његово
стваралаштво оставило неизбрисив печат на сву наредну догматску традицију
Православног Истока. Утицај Св. Григорија на богослове каснијих времена био је огроман.
Његова дела имала су важност скоро као и Св. Писмо. Треба нагласити да су дела
Григорија Богослова уживала изузетну популарност и ауторитет, све до последњих векова
византинизма. Њих су тумачили и објашњавали више него дела било кога другог оца
(наравно, осим Ареопагитика). Треба најпре указати на схолије преподобног Максима
Исповедника на тешка места Григорија Богослова и Ареопагитика (тзв. Ambigua).

1
Јеромонах Атанасије Јевтић,Патрологија, II свеска ,Београд 2004.год. стр.146
 ПУТЕВИ БОГОПОЗНАЊА-АПОФАТИКА И КАТАФАТИКА

,,Пре свега треба констатовати да је између самих Отаца Цркве мало ко толико се трудио
и подвизавао на подвижничком путу усхода и успона у истинско богопознање и
богословље као Свети Григорије Богослов. У његовом богословском систему пут и метод
богопознања има врло важно место. Шта више за Светог Григорија Богослова
богопознање и богословље није само метод или пут , само неки увод или пролегумена,
него задатак и став свеживотни, прави садржај духовног живота, пуноћа личног спасења и
обожења“2. Када је у питању богопознање Свети Григорије веома често инсистира на
учествовању свецелог човека тј. Богослова у подвигу уздизања и узлажења ка
богопознању Бога. За Светог Григорија кренути путем богопознања значило је
првенствено подвизавати се, живети богодолично, живети чисто душом, мислима, срцем,
умом и вером. ,,Јер пре свега другог, створени ум се сусреће са Богом, и кроз ум и умно
сагледавање творевина се сједињује са Њим, као што се и Сам Бог сјединио са човеком,
примио пуноту човекове природе посредством Богоподобног ума човечанског, - ,,ум се
сједињује са Умом као са најближим и себи најсроднијим“ , истицао је свети Григорије
говорећи против Аполинарија“3 ,,Овако лично аскетски, подвижнички схваћено
богопознање и богословље ког Светог Григорија засновано је на ширем виђењу и
доживљају односа Бога и човека. Он се енергично борио против Евномијевом
максималног и дрског рационализма – да човек може дијалектички познати Бога и
суштину Божију, али се исто тако енергично борио против Аполинаријевог минимализма,
тј. Одрицања ума људског као нечега грешног, кога због тога , сматра Аполинарије , ни
Христос није узеп при оваплоћењу, што је за Григорија била вишеструка хула“ 4 ,,Евномије
је сматрао да је суштина Божија схватљива за човека: "О својој суштини Бог не зна ништа
више него ми; не може се рећи да је она Њему позната више, а нама мање". "Ја знам
Бога онако како Он зна самог Себе", говорио је Евномије. Евномијево учење је
рационализација хришћанства у којој не остаје места за чуда, не остаје ништа тајанствено,

2
Јеромонах Атанасије Јевтић,наведено дело,стр.147
3
Георгије Флоровски, Источни оци IV века, Братство Светог Симеона Мироточивог, 2003.године.стр.153
4
Јеромонах Атанасије Јевтић,исто.
што превазилази могућност људског ума“ 5.   ,,По Евномију, атеизам почиње с тврдњом о
несхватљивости Бога; по Григорију, напротив, тврђење о томе да је Бог схватљив по Својој 
суштини, јесте врх безбожности и богохуле. Хришћански богослов смирено признаје да
има посла с тајном која превазилази могућности разумног схватања,насупрот
рационалисти, који претендује на то да зна Бога не мање него што Он зна Сам Себе“ 6.

,,Григорије Богослов говори Евномију а и свима њему сличнима, да је пред

превелоком и надумном Тајном Живога Бога стварно потребна гносеолошка аскеза,
велико смиравање ума пред Светињом над Светињама у коју ну Серафими ни Херувими
не могу да уђу „(беседа38,8)7 Поред свега тога Григорије вјерује у веома велике и скоро
бескрајне могућности људског ума и могућности целокупног људског бића и његовог
усхођења ка Богу и богопознање кроз међусобно општење и и сједињење са Богом. Како
нам благовијести Свети Григорије, право и истинско богопознање није производ ни плод
појединих спекулација или чистог разума, него је је познање првенствено чишћење ума и
сраца нашег и припремање за благодатни дар Духа Светога и његове свјетлости у којој се
долази до истинског познања Бога.

,,Човек не може Бога познати као што Он зна Самог Себе: он (човек) може само
дознати о Богу кроз Христа и посматрањем видљивог света. Божија суштина је недосежна
за људски разум. У томе је трврђењу фундаментално разилажење између теорије
богопознања за Григорија и Евномија. За првог је богопознање пут иза граница
схватљивог људским разумом, за другог - кретање у границама дискурсивног мишљења.
Знамо да је Григорије био борац са сваком врстом мрачњаштва на тлу хришћанства, био
је заштитник разума, образовања, учености; међутим, он је добро познавао ограниченост
разума и његову неспособност да обухвати Божанску реалност.  Разум може човека
довести до признавања Божијег постојања, али ни на који начин не може проникнути у
Божију суштину. Расуђујући о томе. Григорије не полемише само са Евномијем, већ и са
"богословом" јелинске антике, Платоном, цитирајући његову познату изреку, на коју су се
5
Епископ Иларион Алфејев,Догматско богословље Светог Григорија Богослова,преузето са www.verujem.org
6
Исто.
7
преузето из: Јеромонах Атанасије Јевтић, Патрологија II свеска,Београд 2004.године, стр.147
и пре Григорија позивали многи хришћански аутори“8. На Платонов став ,, Бога је
замислити тешко,а изрећи немогуће” Свети григорије одговара својим ставом ,,Бога је
изрећи немогуће, а замислити још немогућније”. 9 ,, Но то још не значи да за човека и
његов ум нема могућности правог и истинског богопознања и богословља. Истина, нема и
не може бити познања Бога по суштини, јер Бог који би био познат по суштини не би био
прави Бог, поготову не библијски Бог Откривења”10

Како Свети Григорије тако су се и остали Кападокијци, оповргавајући Аријево

учење, борили против философског приступа тајни Божанства. Јер за философе Бог је био
само појам, појам који је био доступан човековом разуму, и према томе могао се
одредити. Са друге стране , било какава дефиниција Бога ограничава га, и води ка
идолопоклонству. ,,Тековина кападокијских богослова била је у безусловном негирању
таквог приступа. Божија суштина, апсолутно је трансцедентна, потпуно недоступна
човековом разуму. Због тога апофатичко , одричуће богословље, нарочито изражено код
Св. Григорија , чини само одрична тврђења о Богу, говори нам шта Бог није“11.

  ,,Говорећи о Божијој суштини, Григорије почиње од читавог низа апофатичких

исказа у којима се одриче телесна природа Божанства. Бог није тело, јер је Он бесконачан,
безграничан, неопипљив, невидљив; у Њему нема поделе, нема борби, нема сложености;
Он све Собом прожима и све испуњава, ни са чим се не мешајући. Бог није некакво
"нематеријално" или "пето" тело , ношено по кругу; Он није анђелско тело. Дакле, Бог је
бестелесан. Али термин "бестелесно" не обухвата Божију суштину као ни речи
"нерођено", "беспочетно", "неизмењиво", "нетрулежно" и све остало што говори о Богу и
Његовим својствима . Ови и слични апофатички изрази само указују на то шта Бог није,
али не могу објаснити оно шта Бог јесте по Својој суштини“ 12.

8
Епископ Иларион Алфејев,наведено дело
9
Свети Григорије Богослов, Сабрана дела II, Београд,2006.год.стр.110
10
Јеромонах Атанасије Јевтић,нав.дело,стр.147
11
Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље,Врњачка Бања,2008.године.стр181
12
Епископ Иларион Алфејев,наведено дело.
          ,,Да ли Бог не постоји нигде, или (постоји) ма где? Ако се каже "нигде", могу запитати
да ли Он уопште постоји. А ако "ма где", то значи да је Бог ограничен местом, иако је Он
изван свих категорија места. Где је Он постојао пре стварања света? На ово питање је исто
тако немогуће одговорити, јер ако је Божанство достигнуто разумом, Оно се већ сматра
ограниченим. Дакле, "Божанство је несхватљиво за људску мисао и немогуће Га је
представити потпуно онаквим какво Оно јесте"13.Пут богопознања се упоређује са
јурњавом за сопственом сенком, коју је немогуће претећи. Суштина Божанства увек
исклизава из људског језика и разума како они не би покушавали да опишу Бога.
Окрећући се у затвореном кругу телесности, немогуће је изаћи на ту раван, на којој настаје
истинско богопознање. Заједно с тиме, богопознање у овом животу није могуће другачије
осим посредством нечег телесног.

          Пут богопознања се такође упоређује са силажењем у безданске дубине: што се

разум дубље (=ниже) спушта, то тама око њега постаје гушћа; при томе се он ни најмање
не приближава циљу, јер не постоји дно. Погружење у бездан Божанства нема краја - а то
је опет повезано са ограниченим људским разумом и речју, који нису у стању да проникну
у тајне суштине Божије и судова Божијих.

Видимо да Свети Григориије заступа хришћанско апофатичко богословље, које

није агностицизам, јер се оно истовремено спаја и прелива у катафатичко богословље,
захваљујући томе што се Живи и Лични Библијски Бог јавља и открива и самим тим
показује да је Он познатљиви Бог. Међутим, Свети Григорије и остали Кападокијци
изборивши се против лажних учења и утврдивши истину о Божанској суштини као
медоступној човековом уму, нису се зауставили само на томе. ,, Требало је још
одговорити на следеће питање: постоји ли могућност потврдног искуства Божанства? На
ово питање Кападокијци су одговорили потврдно. Суштина Бога превазилази целокупно
наше поимање, али је сусрет са њим ипак могућ, зато што је Он – Личност, и Његово
лично присуство у свету и у нашем животу ми осећамо и препознајемо.

О БОЖИЈИМ ИМЕНИМА
13
Епископ Иларион Алфејев,наведено дело.
 Човеку је својствено да мисли у категоријама имена, ликова, одређњности. Све
што постоји у овом свету: свака ствар, свако живо биће, свака реалност има своје име на
људском језику. Име означава оно место које онај који га носи заузима у хијерархији
створеног света. Надевајући имена предметима материјалног света, човек демонстрира
своје познавање тих предмета, у неком смислу овладава њима. Име постаје символ
предмета, оно у себи оваплоћује наше знање о ономе који га носи, изговарање имена нас
подсећа коме или чему оно припада.

,,Сва имена и образи, који су нам доступни, позајмљени су из видљивог, материјалног

света, међу њима и она којима се трудимо да опишемо Бога. Бог је изван хијерархије
створених бића. Има имена и образа који људе могу да подсећају на Бога, али нема таквог
имена које би окарактерисало Божију суштину, јер се она налази изван граница
рационалног познања. Свако је име потчињено људском разуму, али Божије име му није
потчињено“14.Имамо пример у Старом Завету када се Бог јавља Мојсију. Бог му се
открива поди именом ,,Сушти“ (Онај Који јесте), и то име не говори ништа о томе шта је и
каква је суштина Божија. Открива нам и указује на то да Бог јесте Онај Који постоји. ,, Ја
сам Сушти“ не означава ништа друго до ,, Ја сам оно што јесам“. Тако да не само она
имена која човек даје Богу, већ и она којима се Бог открива човеку, не исцрпљују његову
суштину.

,,Григорије дели Божија имена на три категорије: она која се односе на Његову
суштину, она која указују на његову власт над светом, и на крају она која се односе на
Његов „домострој“, т.ј. некавим деловањем на добро човеку. На прву категорију се
односе имена ho on (Сушти), theos (Бог)  и kyrios (Господ).У другој категорији су имена
Сведржитељ, Цар славе, Цар векова, Цара сила, Цар љубљенога, Цар царева, Господ
Саваот (Господ војски), Господ сила, Господ господара.На крају, у трећој категорији су
имена Бога спасења, Бога освете, Бога мира, Бога правде, Бога Авраама, Исаака и Јакова и
друга имена, повезана са Божијим деловањем у историји израиљског народа“ 15.

14
Епископ Иларион Алфејев,наведено дело
15
Епископ Иларион Алфејев,наведено дело.
Свако од Божијих имена карактерише ову или ону особину Бога. Међутим та имена су
толико релативна и непотпуна да ни свако од њих појединачно ни сва она скупа не
допуштају могућност да се представи шта је Бог по Својој суштини. ,,Ако би се сакупила
сва Божија имена и све слике са којима је Бог повезан у Писму, и слепила се у једну
целину, добила би се некакава вештачка апстрактна конструкција – више идол него Бог.
Божија имена, позајмљена из видљивог света, созецање Божијег деловања у свету,
посматрање премудрог устројства (=уређења) ствари – све то може човека привести
поклоњењу Творцу света. Али дешавало се и то да је човек обожавао нешто од видљивог
и поклањао се твари уместо Творцу. Тако се из погрешног богословља рађало
идолопоклонство“16.

Свети Григорије се враћа мисли о несхватљивости, неодређености и  неименивости Бога,

о томе да ниједно име или појам не одговарају Његовој величини. Насупрот Евномију који
је сматрао  да се Божија суштина састоји у Његовој „нерођености“ , Григорије указује на то
да ни „нерођеност“ ни „беспочетност“ ни „бесмрће“ не исцрпљују Божију суштину. Ни
„несхватљивост“ на којој су инсистирали  Православни насупрот Евномију, ни просота, ни
вечност ни друге особине приписиване Богу не исцрпљују Оног који је изван категорија
времена, места, речи, разума, схватања, Ми уз помоћ речи можемо уопште говорити
једино о томе шта је „около Бога“, али не и о Њему и Његовој суштини.

ЋУТАЊЕ И РЕЧ

Парадокс сваке речи о Богу се састоји у томе да је Бог по својој суштини недостижан за
људски разум и као последица тога не може бити изражен, описан, нити изјашњен
никаквом људском речју. ,,Истинска побожност се по Григоријевим речима не састоји "у
томе да се често говори о Богу, него да се више ћути" . Бог се човеку не открива кроз
речи, већ изнад речи - кроз молитвено сједињење с Њим, које настаје у дубоком ћутању
језика и разума. Због тога првенство, које су многи источни Оци давали апофатичком
методу богословља - када се не говори о томе шта Бог јесте, већ само о томе шта Он није.
При доследном одрицању свега што није Бог - а Он није ништа од онога што се може

16
исто
обући у речи - човек као да остаје лишен речи и заћуткује. Када се све речи исцрпу,
открива се могућност за сусрет с Богом на тој дубини, где речи више нису потребне, где
оне просто постају сувишне“17. Људска реч не може изразити Бога, међутим може водити
ка Њему; ни људски разум није способан да схвати Бога, међутим способан је да Му се
приближи. Зато је наиме Григорије сматрао реч својим јединим богатством, и служење
речи, својом главном мисијом. ,, Ћутање и реч су као два крила на којима људски ум
отперјава ка Богу. Исто тако су су одрицање и тврђење, апофактизам и катифактизам два
пута, по којима идући, богословствујући ум се може приближити циљу. Богословље ће
само онда бити свеобухватно, када оно признаје да је Бог тајна, која залази иза граница
речи, и када се свака реч о Богу буде рађала из сазнања слабости и беспомоћности
људског језика и ума пред лицем те тајне. Сваки свештеник, епископ, богослов, сваки
хришћанин је призван да говори о Богу, али његова реч треба да се рађа из молитве, а
молитва из ћутања“18.

* * *

Из досада реченога можемо извући неколико карактеристичних чињеница веома важних

за Григоријево богословље. Видели смо да нам указује на апофатички и катафатички
моменат у богопознању, и да Григоријева апофатика не значи агностицизам,него она
прелази директно у апофатицизам, захвањујући Личном Богу који се открива. Поред
тога,иако Григорије не сматра људски ум неспособним он више инсистира и наглашава
лични,персонални,комуникативни начин познања Бога. Затим требамо имати на уму да
познање Бога јесте плод Његовог познања нас, тј. познање је дар Духа Светог, дар Божијег
ступања у заједницу са нама и нама са Њим. Када постанемо Њему своји, онда Он са
својима разговара.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Јеромонах Атанасије Јевтић,Патрологија, II свеска ,Београд 2004.год.

17
Епископ Иларион Алфејев,наведено дело
18
исто
2. Георгије Флоровски, Источни оци IV века, Братство Светог Симеона
Мироточивог, 2003.године.
3. Свети Григорије Богослов, Сабрана дела II, Београд,2006.године.
4. Епископ Иларион Алфејев,Догматско богословље Светог Григорија
Богослова,преузето са www.verujem.org
5. Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље,Врњачка
Бања,2008.године.

6. www.verujem.org