Универзитет у Источном Сарајеву

Православни Богословски Факултет „Свети Василије Острошки“

Фоча

СЕМИНАРСКИ РАД
из предмета: Библијска Теологија
тема рада:
Пасха, Педесетница, Празник сјеница

Професор: Студент:
Доц. др Владислав Топаловић Ненад Ковач

Фоча, 2016.
 САДРЖАЈ

Увод........................................................................................................................................................................ 3
ПАСХА (Изл. 12)......................................................................................................................................................4
- НАЗИВ, ПОРИЈЕКЛО И ВРИЈЕМЕ ПРАЗНОВАЊА ПАСХЕ................................................................................4
- НАЧИН ПРАЗНОВАЊА ПАСХЕ ЗА ВРИЈЕМЕ ИЗЛАСКА И У ПУСТИЊИ.............................................................4
- НАЧИН ПРАЗНОВАЊА ПАСХЕ У ПАЛЕСТИНИ..................................................................................................4
- ПОСЕБАН ОБРЕД (РИТУАЛ) ПРАЗНОВАЊА.....................................................................................................5
- ВЕЧЕРА (СЕДЕР).................................................................................................................................................6
- КАКО И КАДА ЈЕ ХРИСТОС ПРАЗНОВАО ПАСХУ...............................................................................................7
- ПРАОБРАЗ СТАРОЗАВЈЕТНЕ ПАСХЕ..................................................................................................................7
ПЕДЕСЕТНИЦА (Šavuot) (празник седмица, Лев.23:15-23)................................................................................8
- УОПШТЕНО О ПРАЗНИКУ.................................................................................................................................8
- НАЧИН ПРАЗНОВАЊА ПЕДЕСЕТНИЦЕ.............................................................................................................8
- НОВОЗАВЈЕТНА ПЕДЕСЕТНИЦА........................................................................................................................9
ПРАЗНИК СЈЕНИЦА (Лев.23:33-43).......................................................................................................................9
- УОПШТЕНО О ПРАЗНИКУ.................................................................................................................................9
- НАЧИН ПРАЗНОВАЊА......................................................................................................................................9
- ПРАЗНИК ЦРПЉЕЊА ВОДЕ............................................................................................................................10
- ПРИСНОСТ ПРАЗНИКА СЈЕНИЦА СА ОБНАВЉАЊЕМ САВЕЗА......................................................................11
-ПРАЗНИК СЈЕНИЦА У ЈОВАНОВОМ ЈЕВАНЂЕЉУ............................................................................................11
ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................................................12
ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................................................13

2
 Увод

Чињеница је да је овај свети Божији народ, Израиљ, свагда био вођен 'прстом Божијим' и
избављан од многих опасности и тегоба. У таквим безизлазним ситуацијама, Јахве би чинио
многа, надприродна, несвакидашња знамења, тиме крепећи свој народ, који је, често и поред
очигледног Божијег присуства и доказа Божијег дјеловања у том народу, одвраћао лице своје од
свог Спаситеља, ка туђим лажним Боговима и пролазним 'хедонистичким' потребштинама. Та
многа знамења и укрепљења Јахвеова, као и сама тежња љуцка у Израиљу, да слави свога
Творца, Израиља буди из дремежи и подстиче на ревност и служење, благодарење Богу своме за
сва добра. Та су благодарења, у виду жртвоприношења или молитвоузношења, приношена
свакодневно...

Иипак, постојала су и нарочита времена у години, у која су велики национални празници

прекидали нормалан ток свакодневнице. Људи су се том приликом, како каже Џон Дрејн,
окупљали да прославе Божију доброту испољену, према свима њима као заједници, обично кроз
неки посебан догађај њихове националне историје.1

Три већа, и битнија празника (Пасха, Педесетница и Празник Сјеница) из тог празничног
шаренила ћемо у овом излагању издвојити, и представити што подробније, сходно критеријуму
броја страница који би опет требали испоштовати.

1
Џон Дрејн, Увођење у Стари Завет, превод: Богдана Ђукић, clio 2003. стр.418.
3
 ПАСХА (Изл. 12)

- НАЗИВ, ПОРИЈЕКЛО И ВРИЈЕМЕ ПРАЗНОВАЊА ПАСХЕ

Пасха је арамејска ријеч, а јеврејски облик те ријечи јесте pasah, што значи пролазити (Изл.13).
Овај празник је врло стар, и предпоставља се да је постојао, чак још и прије Мојсијава времена.
То је по свему судећи био пастирски празник, када би пастири приносили Богу жртву, првјенаца
својих стада, и своја стада изводили на испашу. 2 Празник Пасхе је установљен непосредно пред
излазак из Египта, када је Мојсије наговјестио смрт свих првенаца египћанских, и људи и
животиња, заповједио је Израиљцима, да закољу сви по једно јагње или јаре од годину и
њиховом крвљу да помажу довратке и горњ праг на вратима, како би их анђео смрти поштедио,
опазивши крв на њиховим домовима. Наиме празник је састављен од два самостална празника:
Пасхе (14. нисана) и празника бесквасних хљебова 15-21. нисана, и поред тога име Пасха се
употребљава за оба та празника. 3 Начин празновања за вријеме Изласка из Египта, као и лутања
по пустињи, бјеше се измјенио доласком Израиљаца у Паллестину...

- НАЧИН ПРАЗНОВАЊА ПАСХЕ ЗА ВРИЈЕМЕ ИЗЛАСКА И У

ПУСТИЊИ
О начину празновања у вријеме изласка, свједочи сама истоимена књига Петокњижја – књига
Изласка. Отац – глава породице, би изабирао јагње без мане, које би 14. нисана увече клао, у
периоду између изласка и заласка сунца (одприлике 3-6h по подне). Истеклом крвљу би се
шкропили довратци куће у којој би се пасха готовила. Ни најмања кошчица јагњеа, не би смјела
бити сломљена, већ цијело јагње испечено било је потребно појести исту вече, ако би пак остало,
остатак би ујутру одмах требало спалити. Јело се стојећи, а јели би само обресани, уз то сус е јели
и бесквасни хлебови, као и горко зеље. Сви би били опасани и обувени са штапом у руци, готови
за пут. Но, промјењен начин живота у Палестини, условио је такође и промјене у празновању
саме Пасхе...

- НАЧИН ПРАЗНОВАЊА ПАСХЕ У ПАЛЕСТИНИ

Доласком у Ханан, Израиљци су спојили празник Пасхе са празником бесквасних хљебова
хананских становника, ратара старосједилаца, и славили их заједно у рано прољеће у мјесецу
нисану. На овај су празник сви Израелци били обавезни ходочастити у Јерусалим и приносити
Јахвеу пасхалну жртву.4 Избор животиње, није се морао обавити 14. нисана него и касније.

2
Adalbert Rebić, Središnje teme Staroga Zavjeta, Zagreb 1996, str.151.
3
Др Душан Глумац, Библијска археологија, Београд-Србиње 1999. стр. 123.
4
Adalbert Rebić, navedeno djelo, str. 151-152.
4
Поклоници из провинције могли су жртвено јагње довести са собом (тада јагње поста обавезно,
јарац се више не користи за жртвоприношење), а могли су га и купити на улицама Јерусалима.
Касније (у вријеме Христово) видимо да се жртве продају чак и у предворју храма, што је Христа
и разљутило у чувеној јеванђелској причи. Јагње се клало и јело искључиво у предворју храма, а
крв би се прскала само на велики жртвеник руком свештеника. Који би се задесили нечисти,
славили би празник накн мјесец дана. Сада се празник слави 7 дана. Први и последњи дан који
подсјећају на излазак и прелаз преко Црвеног мора, као и субота у којој се није предузимао
никакав посао били су наручито велики дани. Са једењем пасхалног јагњета, морао се јести само
бесквасни хлеб, тако почиње празновање још једног празник ау склопу пасхе, празник
бесквасних хљебова. Сада су жртве приношеене свакодневно, јарац за грех, два јунца, један
ован, седам јагањаца од годину дана... Празник се завршавао 21. нисана, свечаним сабором у
који се није смјело ништа радити.5

- ПОСЕБАН ОБРЕД (РИТУАЛ) ПРАЗНОВАЊА

Временом се развија посебан обред празновања, како се празнује и данас. Домаћин у кући, 14.
нисана, уз пратњу дјеце, пали свећу и узима метлицу и лопатицу, и почиње са тражењем и
уклањањем свега кваснога у кући. Ако пак нема ничега, домаћин у једном углу поставља
намерно комадиће кваснога хљеба, како би ритуал би потпун, и пажљиво одклаља комадиће на
посебно мјесто, како би се ујутру спалили свечано уз одређене молитве. И оно квасно случајно
не опажено проглашава се уништеним једнаким прашини. Након тога, мушкарци одлазе у
синагогу, а жене припремају собу за седер (вечеру). На средини стола је чинија седера,
прекривена чистим убрусом на коме стоје колачи мисва. 6 Три су таква колача: Израел, Леви и
Кохен (свештеник). За две вечере 6 колача, али се обично прави 9 да их буде у резерви. Увијају
се чаршафом, по могућности свиленим. Наоколо се поставља остатак трпезе по усклађеном
реду: 1) тврдо кувано јаје; 2) комадић меса и кости, на жару печени; 7 3) Карпос (зеленило,
обично першун) са мало слане воде; 4) марор (горко биље); 5) Харосет8. Марор се постави у
средини, десно од домаћина харосет, а лијево јаје и карпаз. На столу је чаша за сваког члана
породице, и још једна чаша више, ''за пророка Илију.'' Крај стола се поставља и умиваоник, да би
се извршило прописно прање, а соба се дпосебно украси и осветли. Све ово, као и раније
напоменуто послужило је за праобраз новозавјетне Пасхе, Христа, жрвеног Јагњета принесеног
за спасење света,9 о чему ћемо нешто више говорити у једном од следеих поглавља.
5
Др Душан Глумац, наведено дјело, стр.124.
6
Мисва- колачи од бесквасног тијеста (мацот, maces) који се прве две вечере Пасхе морају прописно јести.
7
Спомен на пасхално јагње.
8
Врста компота од јабука, самљевен баде, шећер, цимет и вино.
9
Стеван М. Веселиновић, Лекције из Светога Писма Старога Завета, Законске књиге, Србиње, 2000.год. стр. 128.
5
 - ВЕЧЕРА (СЕДЕР)
По повратку из синагоде, сједа се за сто са гостима да се одржи седер-ред.Домаћин узима
пехар оберучке уз благосиљање вина и празника, наслонивши се на лијеву страну испија први
пехар. То је такозвани кидуш-посвета, која се вршила уочи свих празника. Домаћин потом пере
руке, сједа за ссто и узима зелење и умаче услану воду изогварајући благослов, наслони се на
леву страну и раздијели зелење осталима. Са средине стола домаћин открива мицва-колач
средњи, прелама га на два неједнака дијела, мањи остави у здјели, а већи замота и остави крај
себе да се на крај седера поједе. Тај дио се зове ефикомен.

Затим се са здјеле скидају јаје и кост, сви присутни подижу здјелу уз ријечи: „Ово је хљеб
сиромаштва (патње) што га наши оци једоше у Египту. Нека сваки који је гладан дође и једе
и лсави Пасху! Сада овде, следеће године у земљи Израиља! Сада као слуге-робови, следеће
године као слободни људи!

Чинија се врати на сто, чаша се допуњује, а најмлаи члан обично поставља питање, зашто је ова
ноћ посебна и различита од осталих уз одређене ритуале који нису уобичајени? Питање јесте са
циљем да би присутни дали одговор сви заједно, и присјећали се како је Јахве свагда био са
њима. Све то уз подигнуте чаше, а након тога се говор заршава славословљем и позивом на
слављење Јахвео. Уз клицања Алилуја (халелу Јах), при откривању и подизању „мацот“-а. Тада уз
благослов се испија друга чаша, наон чега почиње вечера, па потом колективно прање руку, а
потом једење колача-мацос. Затим домаћин узима сва триколача, а од горњег и средњег откида
дио и умочивши у харосет поједе, што чине и остали. Акон тога се служи вечера, па се поједе и
остатак мицва колача (ефикомен). Тада се уз благослов пије и трећа чаша, потом се отварају
врата уз ријечи: „Нека је благословен који долази“, и још неке речи из псалама. Након тога се
поје Алилуја, уз две благодарствене пјесме, поздрављају се присутни речима: „Следеће године у
Јерусалиму.“ Благослови се вино и испија четврта чаша. Уз кратак благослов, завршава се седер,
иако се не разилазе одмах, него се забављају уз још неке неуобичајне пјесмице из старих
времена. Седер се понавља и следеће вечери, јер календар није био тачно утврђен. Тако остаје
обичај дводневног седера.10

- КАКО И КАДА ЈЕ ХРИСТОС ПРАЗНОВАО ПАСХУ

Углавном на исти начин11 је и наш Спаситељ празновао Пасху (Лк. 22; Мт 26; Мк. 14). Међутим
нејасни су подаци да би се управо тачно знало, којега дана је јео, да ли 13. или 14.нисана увече
10
Др Душан Глумац, наведено дјело, стр.126-128.
11
Горе наведен начин, као у поглављу вечера-седер
6
када су и сви остали Јевреји јели. Како свједочи јеванђелист Јован Пасха још није дошла, већ се
бриближила. Према томе, Христос је установио евхаристију на кавасном хлебу, док је по неким
извјесним изворима славио када и остали Јевреји, дакле бесквасним хљебом. Међутим, против
тога говоре саме чињенице, да је био петак, када су се држале сједнице, распињали којима је
пресуђено, наилази се на Симона Киринејца, који иде из поља, сахрањује се, жене купују миро, а
све то неби могли учинити да је заиста први дан Пасхе, јер је тада забрањиван сваки посао.
Према томе, Христос је пасху празновао прије осталих.

- ПРАОБРАЗ СТАРОЗАВЈЕТНЕ ПАСХЕ

По Светом Писму, пасха је поред осталог, кроз новозавјетну призму, праобраз Исуса Христа. Као
што је пасхално јагње заклано у спомен избављења Јевреја из мисирског ропства, тако је и
Христос, у спомен избављења свега свијета. Као што је Израиљ крвљу пасхалног јагњета добио
избављење од мисирског ропства, тако и Часном Крвљу Христовом, сав свијет добија избављење
од ропства духовног, од робовања гријеху. Израиљце је крв пасхалног јагњета избавила од
погибли тјелесне, а крв Јегњета Божијег спасава од вјечне погибли, духовне.

Уставновљење пасхе израиљске као вјечне пасхе (Изл.12:14), инплицира на новозавозавјетну

Пасху, ецхатолошку, вјечну и не пролазну Пасху. Пасху која по свједочансту Спаситељевом не
пролази ни у овом ни у оном свијету. 12 Како прође Израиљ по сред мора, не оквасивши ногу
своих, тако Господ проше кроз ад, не окусивши њега.

12
Стеван М. Веселиновић, наведено дјело, стр.128-129.
7
 ПЕДЕСЕТНИЦА (Šavuot)
(празник седмица, Лев.23:15-23)

- УОПШТЕНО О ПРАЗНИКУ
Šavuot (празник седмица) буквално значи седмице. Педесетница је празнована у 50. дан
послије Пасхе, уз велике одморе од радова, сви би долазили у скинију на молитву и приношење
жртава. Као и на дан саме Пасхе, жртве би биле многобројне и разноврсне. Особина овог
празника била је та да су подношена Јахвеу два хлеба, у име захвалности за новое плодове
земље. Као празник свршетка жетве у овај дан је требало Јахвеу принијети нову жртву од новога
брашна.13 Вјерници су се у овај дан сјећали Изласка, а после вавилонског ропства, овај празник
се слави као спомен предаје Закона на Синајској гори.14
Дакле, овај празник преузет је од старосједилаца Ханана, а дефтерономиста писац му даје ново
теолошко значење: спомен на проглас синајског Закона и склапања Савеза. 15

- НАЧИН ПРАЗНОВАЊА ПЕДЕСЕТНИЦЕ

Поред основне свакодневне жртве, у овај дан би се Јахвеу приносио још један јарац на жртву
за гријех, па 2 јунца, 1 ован и 7 јагањаца од годину, уз одговарајуће жртве од јестива... Осим тога,
на жртву су се приносила још 2 хљеба и уз њих 7 јагањаца од године, 2 овна на спаљеницу, 1
јарац као жртва за гријех, и 2 јагњета као жртва захвална. Хљебове и дјелове јагњета свештеник
би обртао пред Јахвеом, као благодарност Јахвео за цијелу жетву, сакупљенуу током 7 недеља.
Хлебови су цијели припадали свештенику, а од захвалне жртве спаљивали су се на жртву само
мали дијелови, остао би припадало свештенику (Лев 23,17). Поред овога, и сви остали би морали
у знак благодарности принјети жртве паљенице и жрве захвалнице и веселити се пред Јахвеом
са својом дјецом, слугама, сиротима, удовицама...
Тај празник који је трајао свега један дан, био је у уској вези са Празником бесквасних хљебова,
како и рекосмо, који је важио као почетак жетве, јер се он не зове само Празник седмица, него и
празник жетве, тим даном се свечано завршава жетва. 16

13
Стеван М. Веселиновић, наведено дјело, стр:147-148.
14
Џон Дрејн, наведено дјело, стр..421.
15
Adalbert Rebić, navedeno djelo, str:152.
16
Др Душан Глумац, наведено дјело, стр:128-129.
8
 - НОВОЗАВЈЕТНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Иако носи исто име старозавјетне педесетнице, овај празник је нешто сасвим друго. Овај
празник празнује један новозавјетни догађај, силазак Светог Духа на Апостоле. Једино
заједночко са овим празником јесте то што се празнује 50. дан након Пасхе (Васкрса).

ПРАЗНИК СЈЕНИЦА
(Лев.23:33-43)
- УОПШТЕНО О ПРАЗНИКУ
Јеврејска ријеч sukkot, је множина ријечи suka што значи колиба или кбина. Овај празник је
светкован у мјесецу тишри (од 15.-21. седмог мјесеца), седам дана. Тих 7 дана Израиљци би
живјели у сјеницама, шаторима украшеним зеленилом. Празновање је било у знак сјећања на
странствовање Израиљаца од Мисира до Ханана. Да би знало натражје ваше да сам ја учинио
да живе под сјеницама синови Израиљеви кад сам их извео из земље Мисирске. Ја сам Господ
Бог ваш. (3Мој.23:43)
Седмог дана вршио се посебан обичај, обилажења с палмама око великог жртвеника, седам
пута, за спомен освајања града Јерихона.17 Био је то нарочито весео празник који је свој карактер
преузео из обичаја земљорадника да по читаву ноћ проведу напољу како би чували своје усјеве,
као једини заклон имајући трошне колибе.18

- НАЧИН ПРАЗНОВАЊА
На дан празника није се смјело ништа радити, а остали дани су се истицали многобројним
свечаним жртвама. Како рекосмо у уводу, за вријеме празника сви Израиљци су морали
боравити у колибама од грања, које су градили од разних дрвећа, по двориштима, крововима,
улицама, као спомен на становање Израиљаца у сјеницама по доласку из Египта (Лев.23, 23-43).
Нису морали боравити у сјеницама једино болесни, жене, дјеца и слуге. Жртве су биле
многобројне, као ни у један други празник током године: свакодневна жртва, 13 телади, 14
јагањаца од године, 2 овна са жртвама од јестива, 1 јарац за гријех; другог дана иста количина
жртава, са једним телетом мање, и так сваки дан по једно теле мање, док се седмог дана
приносили 7 телади.(Бр.29,12-39).
Овај празник бјеше један од највеселијих, не само због тога што се њиме завршавала берба
грожђа и воћа, него зато што је овај празник подсјећао на Јахвеово старање када их је чак у
пустињи заштитио од жеге и осталих пустисњских невоља и тескоба. Међутим, не може се баш
17
Стефан М. Веселиновић, наведено дјело, стр.148.
18
Џон Дрејн, наведено дјело, стр.422.
9
тврдити да и сама берба није доприносила веселом карактеру празника, свако је морао
благодарити на доброј жетви, ради чега су се и приносиле жртве многобројне. Тиме би
завршавала, пољопривредна година.19
Свршетком седмог дана, престајало је становање по сјеницама, а осмог дана бивао је
завршетак свечаности, када се није ништа радило, али је број жртава био обичан. Тиме се
показивало да се послије весеља, наставља обичан трудбенички живот. Тај се дан још славио као
успомена на освећење Соломоновог храма.
Равини су увели попис о материјалу за сјеницу, саставивши палмову гранчицу, мирте и врбе у
један свежањ који зову лулав. И то носе у десној руци, а у лијевој држе лимун или наранџу и то
зову етрог. Са лулавом и етрогом у руци обилазили су у око великог жртвеника у предворју
првог дана седам пута, а осталих дана по једном пјевајући Алилуја. 20

- ПРАЗНИК ЦРПЉЕЊА ВОДЕ

С овим празником био је спојен и празник црпљења воде. Сваког дана, у тих седам дана, за
вријеме јутарње жртве, доносио би један свештеник, у златном крчагу, воду са извора, проносио
кроз врата за воду и изливао на велики жртвеник. Када је проношена кроз врата за воду, трубиле
су трубе три пута, као и на почетку јутарње жртве. За вријеме изливања започињало је велико
Халел уз пратњу музике. По изливању, приношена је свечана празнична жртва, уз пјевање и
музику, затим су присутни са лулавом и етрогом обилазили око жртвеника који је био искићен
врбама и нагињали свој лулав према жртвенику уз рецитовање 25.стиха 117. псалма.
Пред вече је започињало весеље ради црпљења и пражњења воде. Испочетка се силазило
само првог дана, а затим у све остале, осим оних у које је био одређен суботњи починак. У
женском предворју су постављана 4 велика свјећњака височија од зидова предворја тако да су
освјетљавали цјело предворје и околину. Четри свештеника пазе да се свјетло не угаси,
доливајући уље. У средини предворја били су мушкарци, који би гледали свечаност, по
зидинама и галеријама бијаху жене. На 15 степеница које су водиле у предворје Израиљаца,
стајали су многобројни левити пјевачи и музичари и на знак флауте храмовне започињали су
пјевање уз пратњу музике. У том моменту палили су прваци народни, синедриони, главари
синагога и школа, равини, бакље које су држали у рукама и започињали игру уз пјевање, која је
одушевљавала гледаоце, која је трајала дубоко у ноћ, скоро до зоре.

19
Др Душан Глумац, наведено дјело, стр.129-130.
20
Др Душан Глумац, наведено дјело, стр.130.
10
 Тек када би два свештеника трипут затрубили у трубе, престајало би весеље, које би често
прелазило у разузданост. Но ипак то би бивало свечано и весело, како Талмуд говори: „Ко није
видјео весеље црпљења воде, тај није видјео никаквог весеља цјеог свог ивота.“
За вријеме суботне године (сваке седме године) на овај празник морао се читати Закон, а
Јеврејска традиција каже да је сам цар читао из њега народу. 21

- ПРИСНОСТ ПРАЗНИКА СЈЕНИЦА СА ОБНАВЉАЊЕМ САВЕЗА

Свакако да је то свечано, посебно, радосно обиљежје празника, било већим дјело заслужно за
такву радост у Израиљу, међутим томе доприноси и блиска повезаност празника са сјеница са
обнављањем Савеза.

Управо како и видимо у Левитској књизи (Лев.23:33-43). У њој се управо идентификују ова
привремена склоништа, са шаторима у којима је Израиљ живио у пустињи. Постојало је и неких
учења по којима се ова два догађаја ипак не синтезују у јединствено празнично обиљежје.
Међутим, далеко је више оних који оравдавају празновање овог празника такође и у част
обновљења Савеза.22

Ево шта нам има рећи Левитска књига, између осталог, на ову тему:

Да би знало натражје ваше да сам ја учинио да живе под сјеницама синови Израиљеви кад
сам их извео из земље Мисирске. Јасам Господ Бог ваш. (Лев.23:43)

-ПРАЗНИК СЈЕНИЦА У ЈОВАНОВОМ ЈЕВАНЂЕЉУ

Овај празник је био и остао типично јеврејски празник, стога нема никакве новозавјетне
паралеле када је ријеч о њему у контексту Новаг Завјета.

Једини помен овога празника јесте у Јеванђељу Светога апостола и јеванђелисте Јована
Богослова, у седмој глви. Апостоли наговарају Господа Исуса Христа да пође на тај празник да
виде људи дјела његова, јер је празник као већ рекосмо био много посјећиван. То јесте управо
још једно од свједочанстава величине, радости, саборности и посјећености овога празника...

Бијаше пак близу Јеврејски празник грађење сјеница. Тада му рекоше браћа његова: Изиђи
одавде и иди у Јудеју, да и ученици твоји виде дјела твоја која чиниш. Јер нико не чини ништа
тајно, а сам тражи да је познат. Ако то чиниш јави себе свијету. (Јован7.2-4)

21
Исти писац, исто дјело, стр.131.
22
Џон Дрејн, наведено дјело, стр.422-423.
11
 ЗАКЉУЧАК

Сажимајући сва ова излагања, у којима смо покушали да на један, што је могуће, најсажетији
начин, а опет да кажемо све што је потребно, можемо увидјети мјестимично, комплементарност
старозавјетних и новозавјетних празника. Тачније увиђамо ту еволуцију старозавјетних празника
и њихово употпуњење и усавршење у новом завјету (зато и носи име Нови, нека измјена се
догодила) , које је извршио наш Спаситељ, Исус Христос.

Међутим, увиђамо и одређене моменте у којима се ове двије традиције мимоилазе, односно
нема никакве комплементарности нити синтезе одређених празника. Ти празници су
превасходно били празници за искљућиво тај период, а празници који су комплементарни
новозавјетним и који се у њима употпуњују, поред њиховог значаја у Старом, имали су улогу
једне грубе припреме за оно што је од постања очекивано, за употпуњење у Новом, за
установљење онога спасоносног за род љуцки (Тијела и Крви Христове).

Посебно важно јесте то што на основу предходно реченог, можемо створити једну слику, као
један сегмент менталитета самог Израиља, што би нам било посебно важно за изучавање и само
читање Старозавјетних књига.

То је посебно важно, да би, облачећи се у семитски мозак, могли читати и тумачити

Старозавјетне књиге и догађаје, независно од начина на који размишља данашњи човјек
(хеленски начин размишљања), да би увидјели шта су ти Списи значили првенствено самим
Израиљцима у њихово вријеме (како би могли те резултате ставити 'на фабричку траку' која би
те резултате водила до систематизације Богословских мисли), што је предмет Библијске
теологије.

12
 ЛИТЕРАТУРА

- Џон Дрејн, Увођење у Стари Завјет, превод: Богдана Ђукић, 2003.

- Др Душан Глумац, Библијска Археологија, Београд-Србиње, 1999.

- Стеван М. Веселиновић, Лекције из Светог Писма Старог Завјета, Законске књиге,

Дабар и Богословија Св. Три Јерарха Србиње, 2000.

- Adalbert Rebić, Središnje teme Staroga Zavjeta, Zagreb 1996.

13