Универзитет у Источном Сарајеву

Филозофски факултет

Катедра за историју

Семинарски рад
Предмет: Југославија од идеје до 1941 г.
Тема: Априлски рат

Ментор: проф. др Драга Мастиловић Студент: Гордан Крајишник

Contents
Увод............................................................................................................................................................3
Дипломатске претње краљевине Југославије..........................................................................................6
Унутрашње прилике у Краљевини.........................................................................................................10
Притисци на Југославију и ступање у Пакт..........................................................................................13
Пуч и реакција Њемачке.........................................................................................................................22
Априлски рат............................................................................................................................................27
Литература...............................................................................................................................................45

2
 Увод

Априлски рат, је назив који се у историјографији користи да обиљежи

краткотрајни војни сукоб између краљевине Југославије и сила Осовине,
нацисичке Њемачке, фашистичке Италије те Бугарске, Мађарске и Румуније
као држава учесница, што војно, што уступањем простора, логистике и сл.
Адолф Хитлер, њемачки рајхсканцелар и фирер, идеолог и творац државе
која ће својом, агресивно-војном, расистичком политиком увести свјет у
други још крвавији свјетски сукоб, у септембру 1939. године прелази црвену
линију у међународној политици нападом на Пољску. Са којом је та иста
Њемачка већ имала договор о ненападању. Напад почиње ваздушним
бомбардовањем, које је спровео њемачки Луфтвафе, по пољским
аеродромима без објаве рата. Упадом у Пољску 3. септембра Енглеска и
Француска објавњују рат Њемачкој и тако је почиње Други свјетски рат.
Њемци снажнији бројем, елементом изненађења и великом брзином извођења
операција савладали су Пољску за 35. дана, с тим да су пољаци пружили
велики отпор у Варшави, иако технолошки далеко инфериорнији од њемаца.
Са истока се овом нападу на Пољску придружује и СССР, Црвен армија врши
напад и форсира преко територије Пољске од 17. септембра, и убрзо долази
до диобе Пољске између Њемачке и СССР. Хитлер, пред кампању на запад
прво је морао да осигура сјевер. То доводи до давања ултиматума Данској и
Норвешкој. Данска га 9. априла и прихвата, док Норвешка почиње припреме
за рат. Истакнути норвешки фашиста, и бивши министар одбране, Видкун
Квислинг, формира паралелну про-нацистичку владу, те опозвао
мобилизацију. Ово је увелико доприњело паду Норвешке, а ситуација се није
побољшаља ни слањем Енглеске и Француске помоћи. Отпор престаје 10.
јуна а влада и краљ се пребацују у иностранство. Пад ових двеју држава био
је велика побједа за Вермахт, Њемачка добија врло важне сировине те
ваздухопловне и поморске луке. Вермахт ће 10. маја напасти Белгију,
Холандију, Луксембург и Француску. Луфтвафе у рану зору бомбардује
преко 100 аеродрома и врши ваздушни десант у дубоку позадину.
Изненадним нападом Вермахта из правца Ардена, убрзо су одсјекли
савезничке трупе те их окружили. Савезници су успјели да своју војску спасу
3
повлачећи се преко луке Денкерка, морским путем, велики број цивилних
бродова и чамаца су учествовали у извлачењу окружене војске (плитки газ).
Спашено је око 340.000 француских и енглеских војника, великом заслугом
цивилног бродовља и енглеског РАФ-а, што је омогућило даљи опстанак у
рату. Хитлер улази у небрањени Париз а Италија напада преко Алпа, након
кратког ратовања француски отпор бива сломљен. Хитлер се убрзо окреће
истоку, његов Вермахт прави план напада на СССР, опреација „Барбароса“, а
27. септембра Њемачка, Италија и Јапан потписују „Тројни пакт“. У
новембру се овом пакту придружују Мађарска и Румунија. Италија напада
Грчку 28. октобра 1940. године, иако технички и бројно јачи, италијани су
успјели да овладају само незнатном територијом сјеверне Грчке, а ови крећу
у противнапад и одбијају их у Албанију. Ова авантура Италије, ремети
Хитлеру планове његовог продора на исток. Да би тај продор био могућ,
Њемачка је као и у случају са Данском и Норвешком, морала да осигура бок,
а тај бок је био у овом случају Балкан. Бугарска је била неутрална до 2. марта
када је приступила Хитлеру, те он сада може да притекне у помоћ Италији
преко Бугарске. Краљевина Југославија остаје окружена Њемачком и њеним
савезницама, те је као таква кварила њемачке планове. Јединице Вермахта су
биле стациониране у Бугарској, Румунији и Мађарској, док су италијанске у
Албанији и на дјеловима Јадрана. Хитлер нуди улазак у пакт краљевини, како
би се обрачунао са Грчком, а и сама је била трн у оку фашистима.
Југословенска влада није имала другог избора, и на челу са кнезом Павлом
одлучује да ступи у пакт. Када је на сједници владе 20. марта требало да се
одлучи, долази до оставке три министра, па је с тим сједница одложена.
Хитлер шаље захтјев у форми ултиматума за дефинитиван одговор, те 25.
марта предсједник министарског савјета краљевине Југославије Драгиша
Цветковић и министар иностраних дјела краљевине Александар Цинцар
Марковић, склапају споразум са силама Осовине. Њиме Њемачка обавезује
себе да неће у току рата пребацивати своје трупе, материјал преко територије
краљевине Југославије ни тражити војну помоћ, те да ће поштовати
суверенитет и територијални интегритет краљевине. Читајући ове одредбе
краљевина је добијала добар положај, али остаје упитно да ли ће се Хитлер,
који је до тада погазио све своје дипломатске обавезе осим оних са СССР-ом
на који се спремао, поштовати договор? Ово потписивање пакта изазваће
демонстрације широм земље, у којима су великог учешћа имали припадници
4
КПЈ. Људи широм краљевине, у Крагујевцу, Београду, Нишу, Скопљу,
Сплиту, Цетињу, Подгорици, Загребу, Љубљани, Марибору излазе на улице
са антифашистичким паролама, сам њихов врхунац испољиће се у пучу који
је спровела једна група официра. На челу нове владе дошао је Душан
Симовић а Петар II Карађорђевић бива проглашен пунољетним. Хитлер
сазнавши за догађаје у краљевини Југославији, побесневши, наређује да се
краљевина Југославија има уништити као држава. А узалуд се влада
краљевине Југославије трудила да ово покаже као акт који није био уперен
против Њемачке. Краљевина окружена, очекивала је напад са свих страна,
који ће је увући у Други свјетски рат. Она капитулира убрзо, што
неспособности војске, што због издаје других елемената, махом Хрвата
понесених национализмом који је кулминирао од самог њеног стварања. Који
ће доживјети једну клерикално-садистичку еволуцију у данима трајања
свјетског сукоба. Краљевина бива подјељена, борбе на њеној територији
водиће се још четири године између разних паравојних и војних формација,
уз звјерска обрачунавања са цивилним становништвом и злочинима против
човјечности, без премца у историји. Југославија из рата излази без префикса
краљевине и окупана црвеном бојом комунизма.

5
 Дипломатске претње краљевине Југославије

Краљевина Југославија била је и креација Француске. Склапањем Версајског

мира 28.6.1919. године, бива призната у свјету. Њен смисао у очима
Француске политике био је одржавање баш тог версајског система, према
којим је она била бедем рестаурацији Хазбурговаца у подунављу, спречавала
је њемачки продор на исток, а у савезу који је настао између ње, Чешке и
Румуније била карика која је чинила обруч око свих тих проблема и узглед
чинила санитарни кордон комунизму који је настојао да се пробије на запад.
Југославија је била трн у оку многима, унутар себе од настанка политички
нестабилна, под притиском и фашистичке Италије која је тежила испуњавању
Лондонског уговора. Њено опкољавање је почело њемачким Аншлусом, када
припајајући Аустрију, Њемачка постаје комшија краљевини. Италија окупира
Албанију 1939. године, притиском на Мађаре, Румуне и Бугаре и уласком
Вермахта у те земље, Југославија се нашла у клијештима. Мусолини није
одолио да у рану јесен нападне Грчку из Албаније. Калвокорези у свом дјелу
„Тотални рат“ каже: „Покушај једне другоразредне силе да успостави
паритет са неупоредиво моћнијом силом нападајући трећеразредну“ 1.
Италијанско заузеће Албаније пак, сем војно-агресивних претњи за
територијални интегритет краљевине Југославије, представља и претњу на
унутрашњем плану, Италија надахњује и подржава југословенске
сепаратисте. Италијанска служба која већ има спремљене Усташе почиње са
надахњивањем црногорских сепаратиста. Активира косовску политичку
емиграцију „Косовари“ и убацивала качачке банде. Имала је за циљ да
спроведе акције широких размјера и да покрене питање јужних крајева
краљевине, изазове оружани сукоб. Треба напоменути да је у јужној Србији,
Косову, Санџаку, Македонији, за вријеме краљевине Југославије била
активна странка „Џемијет“, Ферата Драге. Џемијет је странка која је
окупљала углавном турску и албанску популацију, био контроверзна странка

1
Питер Калвокорези, Гај Винт, Тотални рат, Рад, Београд, 1987.

6
под јаким исламским утицајем, утицајем хоџа. Она ће 1941. године да
подржи инвазију Италије и смјештај већине Косова у албанску државу.
Њемци су Ферата Драгу сматрали непоузданим, због његове велике
наклоњености Италијанима. У Југославији је два пута суђен на по двадесет
година затвора, са тим да је пуштан на слободу, а његова странка бива
укинута 1925. године, због сазнања да је финансирала амбасада фашистичке
Италије у Београду. Ово све показује колико је југ државе био под
притиском. Ферат Драга је касније скончао у сукобу са партизанима, бива
рањен и умире у близини Ђаковице. Италија је због својих инвазионих
намера активирала и брзу изградњу путева из Албаније ка Југославији. У
Бугарској се од маја 1940. Године налази германофилска влада на челу са
Богданом Филовим. Археологом, историчаром умјетности и политичаром
који је и сам школован у Њемачкој, неприкосновени вођа „античке“
археологије у Бугарској и председником БАН-а од 1937. године. Био је
савезник у политици бугарског цара Бориса III. Крајовским споразумом
7.9.1940. године добија дио јужне Добруџе, а идуће године 14.2. потписује
пакт о ненападању са силама Осовине. Првога марта, придружују се Осовини
а трћег трупе Вермахта улазе у Бугарску, на дан њихове државности. У
новембру Богданова влада предлаже закон о „Заштити нације“ а парламент
гласа о њему 24.12., закон еквивалентан Нинбершким законима Трећега
рајха. Ови закони лишавају Јевреје права, касније се формира и Комесаријат
за Јеврејске послове. Ревизионистичка расположења у бугарској се никада
нису гасила али нису ни изношена јавно, бугарска организација ВМРО,
стајала је иза атентата краља Александра у прошлости. Александар Цинков
1940. године изјављује да Бугарска неће водити рат за Македонију, али и да
исто тако неће одрећи своје браће. Претензије на Македонију од стране
Бугарске пролонгиране су по њемачком принципу „ширење животнога
простора“ и тобоже историјским правима. Захтјеве за припојење Македоније
„Мајци њеној Бугарској“ пролонгирала је и македонска пробугарска
емиграција. Бугарске ревизионистичке тежње су завијене у псеудоисторијско
рухо. Бугарски „Македонци“ су рачунали на уједињење Бугара од Црног
мора до Охридског језера и од Дунава до Белог мора. За македонска братства
у бугарској македонски Илинден је био бугарски празник. По слому
Француске Бугарска се коначно опредјењује за Њемачку која је тада
господари ситуацијом у Европи. Бугарски политичари су сматрали да ће
7
њихови нови италијански и њемачки савезници у потпуности да испуне
њихове ревизионистичке тежње. Британија пожурује стварање савеза на
Балкану упереног против Италије и Њемачке, 1940. године тражи од Бугарске
да солидарно дјелује са балканским државама, али се она не одазива
заједничкој одбрани Балкана. Започета је пенетрација њемачких стручњака и
официра у Бугарску, али су Бугари морали бити опрезни због СССР-а.
Британија је покшавала и прије 1939. године да се учврсти у Југославији,
прије свега преко економије и ширећи преко ње своју обавјештајну мрежу.
Британски војници су се сјећали Солунског фронта, али и Британија и
Француска и пре и после војног слома нису биле у стању да на Балкан
пошаљу своје трупе за одбрану од сила Осовине. Балкански пакт који је
склопљен 1934. године није функиционисао јер је Грчка била увелико у рату
са фашистичком Италијом без помоћи краљевине Југославије, док је
Румунија Јана Антонескуа новембра 1940. године пришла Тројном пакту.
Уговор о сталном миру са Мађарском сада је представљао само фикцију, а
дуж Дунава било је распоређено 200.000 њемачких војника. Југословени су
нерадо утјеху тражили у СССР-у, добар дио руске емиграције је са успјехом
Октобарске револуције нашао себи уточиште од југословенским кровом.
Југославија је међу последњима признала СССР, а то се десило тек у Анкари
24.6.1940. године, сам кнез Павле, се бојао ширења бољшевизама и
панславизма, потписници тога споразума су били Илија Суменковић и
Терентијев. Оно што је начинило прекретницу у политици кнеза Павла према
СССП-у јесте пад Чешке, скоро до краја 1939. године царску Русију у
Београду представља Штрандман. Њему је тек у септембру речено да не
може више представљати владу и државу која не постоји. И Британци и
СССР, су куповали вријеме и са тиме Њемачку окренути у себи супротним
правцима. СССР је покушавао да купи вријеме да војно оснажи а са друге
стране да посматра како се оба његова противника троше. Вермахт је био
присутан у Румунији, најпре у форми „војне мисије“ а касније групише јак
трупе на југу те земље, и прије склапања споразума 23.11.1940. године са том
земљом. Румунија је у страшно тешком положају, окружена као и Југославија
од непријатеља, Мађарске, Бугарске и СССР-а, сада фактички гледано
окупирана од Њемачке. Њемци су према ствојим старим опонентима у
Великом рату прво приступили мирним путем, желећи тако да приволе себи
Југославију. Генерал Јодл је говорио за Хитлера да се према краљевини
8
понаша као „примадони“2. После пада Милана Стојадиновића, њемци нису
вјеровали ни једном политичару, а многи су гледали на ЈРЗ као на копију
„Фашистичке странке“. За разлику од других Хитлер сматра да Југославија
има јаку војску због њеног српског језгра чиме показује свој комплекс из
првога рата. Кнез Павле није прихватио британска настојања прављења
балканскога савеза иако га је у Винстон Черчил увјеравао о пропасти Рајха,
Британској превласти на мору и супериорности по питању сировина САД и
Британије. Чак се и генерал Донован, изасланик САД-а у Југославији борио
за то, њему се једино урезала у меморију борбена свјест ваздухопловног
капетана Симовића. Још у Фушеу 27.11.1940. године Јоаким Рибентроп
ставља до знања Цветковићу да је од велике важности приступање краљевине
Тројноме пакту. Поновљеним разговорима у Фушеу и Берхтесгадену Хитлер
врши још већи притисак на крањевину да се одлучи. Роналд Кембел,
британски посланик, предаје кнезу Павлу, као противтежу меморандум
20.2.1941. године, да Југославија и Турска заједно нападну Њемце чим уђу у
Бугарску. Што је кнез Павле доживио као предлог раван авантури. Док са
стране САД-а, Самер Велс је одговорио да оне могу одобрити уговор о
ненападању, претећи повлачењима капитала и отказивањем финансијских
пакета помоћи краљевини Југославији. Југославија је три године успјевала
тако да трпи притисак од нацистичке Њемачке и фашистичке Италије.

2
Бранко Петрановић, Историја Југославије, Том 1-3, Нолит, Београд, 1988.

9
 Унутрашње прилике у Краљевини

Међународни положај краљевине је био разлог и њеног настанка и слома. Без

спољног удара она би у неком дужем времену премостила те унутрашње
сукобе, који су у данима њеног слома били све више окренути религији.
Католичка црква је та која је највише доприљела, бар на унутрашњем плану,
паду краљевине Југославије. Империјалистичка политика Италије ка
Балканском полуострву, је заправо стуб носилац политике Ватикана која
тежи ка хрватском државном осамостаљивању. Католичка црква у
Југославији у годинама пред рат, све више отказује потпору, дуги низ година,
водећој хрватској странци ХСС-у. Она за разлику од ХСС, који својим
програмом тражи да се унитарно јединство Југославије замјени
федеративним, залаже потпуну ампутацију католика из заједничке државе са
православним. Политика Ватикана од 1936-1941. године постаје колијевка
хрватскога фашизма. Хрвати за стварање независне државе и дан данас могу
да захвале католичкој цркви, један хрватски политичар после слома и војне
катастрофе краљевине ијавио: „Срби граде своју православну цркву а
католичка црква гради наш Хрватски народ“3. Принц павле није био у стању
да изађе на крај са свим овим опасностима и приближавањем новога
свјетскога сукоба. Краткотрајна влада на изборима добија подрчку 60.6%
бирача (Богољуб Јефтановић). После ове владе на чело владе долази Милан
Стојадиновић био је министар финансија у три наврата, председник
Југословенске радикалне заједнице. Ова странка била је изразито
десничарских опредељења. Стојадиновић је водио политику приближавања
силама Осовине. За време премијерског мандата потписао је споразум о
пријатељству са Француском и пакт о ненападању са Италијом,
покушавајући да у време пред Други светски рат сачува безбедност
Југославије. Са њим почиње заокретање у спољној политици југославије коју
је формирао покојни краљ, унутрашња се значајно ни не мјења. Ово је био и
разлог гашења Мале Атанте, „Ја морам да будем обазрив према Њемачкој
јер нећу да чекам ту аждају на Дунаву“4. Њен последњи састанак на Бледу
3
Милорад Екмечић, Друго кретање између клања и орања; Историја Срба у Новом веку (1492-1992), Завод
за уџбенике, Београд, 2008, стр. 404.
4
Исто.

10
28.10.1938. године гаси тај савез. Мислећи да ће тим поступком Милан
Стојадиновић наћи неки магични ослонац у спољњој политици, он склапа
Конкордат са Ватиканом 25.7.1935 године. Кнез Павле и надбискуп Бауер
водили су разговор о мерама за сређивање односа између римокатоличке
цркве и државе, Бауер је тражио да се распусте масонске ложе и закључи
конкордат. Масони у Југославији су тежили ка уједињењу а то су и по плану
своје унутрашње организације и учинили, 8.6.1919. године формирана је
„велика ложа Југославије“. За главног мештра изабран је Ђорђе Вајферт, а
само је једна ложа из Загреба одбила уједињење, ложа „Либертас“ која је
имала највише контакта са Њемцима, „Zum dem drei Weltkuglen“. У њу ће
касније ступити Кватерник, Будак и Пук. Скупштина је конкордат најпре
одбила, па тјесном већином прихватила али он није дошао пред Сенат те није
ратификован. Овај потез је извршио да удовољи и католичкој цркви не би ли
тим сачувао јединство државе. овом поступку се супроставља српска црква а
и цјели народ. Патријарх варнава за српску Нову годину 1937. рекао: „Ми
смо ослободили и уједињили ову земљу да у њој будемо презрени и третирани
без равноправности. Ми више нећемо да буде тако. Ми смо жртвовали све:
заставу, грб.. Ми тражимо равноправност. Иначе ћу ја положити главу за
своје стадо“5.6 Ово узрокује „крваве литије“ а држава је на ивици
грађанскога рата, криза достиже врхунац у јулу. Државна власт у Хрватској
се налази у агонији, Београд личи на човјека кога сврбе ампутирани удови,
Словенија се као и Хрватска већ политички ампутирала.7 Мехмед Спахо буди
Арнауте на вјерској основи, Драга пријети да може извести 300.000 Арнаута
на Косово, Срби, Хрвати и Муслимани у Босни се осјећају као прије 1914.
године. Мачек тражи конфедерацију, захтјева чак и хрватску војску.
Ријешавање питања аутономије Хрвата постаје неопходност, Павле смјењује
Стојадиновића. Цвјетковић добија мандат за састављање нове владе, постиже
споразум о формирању бановине Хрватске, 26.8.1939. године, хрватима је и
ово било мало због другачијих циљева католичког клера који је све више
преузимао утицај међу Хрватима. Сад је хрватима владала „Чиста
католичка акција“ под водством надбискупа Алојза Стјепинца, а ХСС овим
споразумом престаје да постоји у Хрватском народу. У ЈМО, улогу преузима
5
Милорад Екмечић, Друго кретање између клања и орања; Историја Срба у Новом веку (1492-1992), Завод
за уџбенике, Београд, 2008
6
О одредбама Конкордата, види страну 429, наведеног дјела.
7
Исто.

11
нова интелигенција чији су представници Мехмед Меша Селимовић, браћа
Хумо, Хасан Бркић, Нијаз Диздаревић, Недим Филиповић; противници им
„ел Хијаде“ и листа „Свој своме“ из којих ће се на почетку рата родити
„Млади муслимани“. Џефер Куленовић ЈМО води у хрватске сепаратне воде,
касније у фашистичку државу. Срби су се окупили око Слободана
Јовановића, он покушава да заустави српско пропадање, Србији је требао
предах; „ Ми морамо да умањимо своју српску зону, па да је утврдимо тј. да
поступимо као кнез Милош, када је вратио сву српску акцију у границе
Београдског пашалука, иначе ћемо се истрошити у борби са Хрватима и
доћи у тежи положај. Ја на примјер сматрам да је Македонија изгубљена“. 8
Видио је да иза хрвата стоји лабараторија идеја која се зове Ватикан. Српски
културни клуб формира се 1937. године, са основним задатком да
формулише национални програм за будућност, 27.11. био је припремљен и
један нацрт одредбе о „српским земљама“. Престоница је предвиђана у
Скопљу, али ово је било дијете панике. Главни одговорни за претварање
хрватског национализма из елитног у масовни тип јесте католичка црква. То
је тријунф историјског процеса претварања религије у вододелницу нација.
Мачек није био крив за распад Југославије, њега је збрисала политичка струја
која је дуго радила у позадини а звала се католичка црква. Надбискуп
Стјепинац, чија историјска улога умногоме доприноси распаду краљевине,
врши реформисање „Католичке акције“ у „Чисту католичку акцију“, а само
су неки старији хрвати вјеровали у успјех ХСС-а у нагодби са србима, док је
омладина за радикалну акцију стварања независне државе чему су умногоме
доприњела и ова друштва, а уклапало се са усташким програмом.

8
Милорад Екмечић, Друго кретање између клања и орања; Историја Срба у Новом веку (1492-1992), Завод
за уџбенике, Београд, 2008

12
 Притисци на Југославију и ступање у Пакт

Први сукоби између владе и опозиције дешавају се у вријеме Хитлртовог

напада на Француску, влада је водила про-њемачку политику док је
опозиција била састављена углавном од про-западњака. У то вријеме у
Југославији се налази поприличан број страних агената, нарочито
француских, чиме почиње јача пропаганда западних сила. После слома
Париза улогу у овоме преузимаја Лондон, коме у стању у каквом се налази
под хитно требају савјетници. Тада доносе одлуку о јачем ангажовању у
Југославији и траже помоћ од САД-а. Лондон ову акцију каналише у два
правца, на владу са кнезом Павлом, како би спријечили њихов капитулантски
став, а истовремено спремају насилну акцију акцију свргавања гдје су
ослонац нашли у опозицији блиским странкама и у самој војсци. Како
југословенско приближавање Осовини напредује, напредује и британско
приближавање обавјештајној служби САД-а, због истог циља са једне и и
групе пучиста на челу са капетаном Симовићем са друге стране. Ово није
једина група пучиста на коју се Британија ослањала, другу групу су чинили
припадници Српске земљорадничке странке Милан Гавриловић и Милош
Тупљанин. Недић је Симовића успио да смјени и да га пошаље у Сарајево за
команданта Друге армије гдје ће овај остати око пола године, пошто Недић
бива смењен због сукоба са Павлом. Те се Симовић враћа и бива постављен
за команданта Ваздухопловстава. Симовић се зближио са адвоктом Ђорђем
Радином, који је дуго времена био у САД. Радин ожењен кћерком једног од
најбогатијих београђана Хаџи-Поповићем, по повратку из САД-а гдје био 20.
година настањује се на Топчидерском Брду, гдје постаје и комшија
Симовићу. Разговори које је генерал Симовић водио са Радином нису
познати, али се у јавности упорно тврдило да је Радин био један од главних
Симовићевих инспиратора и да му је, у Рузвелтово име, обепавао пуну
подршку у акцији насилног уклањања кнеза Павла и његове камариле 9.
Пошто је Британија успјела да придобије САД, да подржи напоре стварања
фронта на Балкану, Френклин Рузвелт шаље свог личног емисара, пуковника
Вилијема Донована званог „дивљи Бил“. Он стиже 22. јануара у Београд и ту
9
Никола Миловановић, Војни пуч и 27. март 1941., Просвета, Београд, 1960., стр. 22

13
се среће са Павлом, главним члановима владе. Војни представници, нарочито
Душан Симовић, изјашњавају се да су спремни силом да одбију притисак
Осовине. Павле и његови сарадници више су забринути да ли ће Југославија
задржати јединство услед агресије Осовине, Павле износи невјерицу према
Бугарској, а Мачек је за то да се направи већи уступак Хитлеру зарад касније
акције. Сматра да је сукоб Хитлера са СССР-ом, неизбјежан у датом
тренутку, те овим да попусте кљијешта Југославији која би касније задала
ударац и доприњела коначној побједи западних савезника. Доновена је
примио и Симовић и у више наврата му тражио америчку војну помоћ, о
чему је оставио траг у својим „Мемоарима“10. Доновен је био и у контакту са
комунистима, они су тврдили да су независни од СССР-а, (као и све до тада
комунистичке партије широм Европе). Боде очи и то што су се комунисти
укључили у немире иако су Њемци имали споразум са СССР-ом. Њемачка
служба ствара слику да је Рузвелтов план да се створи фронт СССР-а,
Југославије, Турске и Грчке према Осовини. Оптуживали су сем Доновена и
Лејна Бриса и министра Британије Антони Идна да су посјетили Београд са
циљем извршавања државног удара, и Идн је посјетио неке генерале а
пропустио је Симовића. Код Срба ће касније потписивање Пакта да изазове
велики револт на шта су се Британци и надали, имали су своје људе у војсци,
подржавали четничке формације и сл. Херен је пратио Доновена приликом
посјете Београду, пославши опширан телеграм Министарству спољних
послова 25. јануара, а истог дана обавјештава Рибентропа да је дошло до
реконструкције владе у коју улази Куловец као министар без портфеља. По
мишљењу Херена Куловец је био наследник политике покојног др. Антона
Корошца, антикомунистичку, антимасонску, антијеврејску и да очекује да ће
водити политику повољну по њемачку народну групу у Југославији.
Доновеново инспекционо путовање регистровала је сва европска и америчка
штампа, а о суштини његовог пута правиле су се разне претпоставке.
Међутим, Доновен је успевао да сачува тајну. Опкољен европским и
америчким новинарима, чија су питања редовно личила на унакрсну ватру
која је требало да пробије званични оклоп његове мисије, он је о суштини
свога задатка увек давао исти „дипломатски" одговор: „ Мој главни задатак
је да испуним тај задатак“. И заиста Доновен је свој задатак испуњавао

Велимир Терзић, Слом краљевине Југославије 1941; Узроци и последице пораза; Народна књига Београд;
10

Партизанска књига Љубљана-Београд; Побједа Подгорица, СИРО „Србија“, Београд, 1982. Стр 327

14
вештином искусног рутинера11. Дневни листови су доносили исцрпне
извештаје о његовом боравку у Београду. У својим разговорима и изјавама,
Доновен је изразио дивљење и поштовање свих Американаца „херојској
Српској војсци", коју познаје још из I свјетског рата, а „која је одбила да се
призна побеђеном, избацивши ту реч из свога речника, и пробила себи пут из
Албаније натраг у Србију, све са песмом Ој Србијо . . . 12" Његов задатак је
уствари био само да се повеже са прозападно настројеним елементима у
Југославији, који је успјешно завршио. Американци су са овом посјетом
много наде полагали у Југословенску војску, која ће им касније доњети
велико разочарање. По повратку у Београд британски посланик Кемпбел 5.
марта уручује писмо Идна Павлу, у којем стоји да би Југославија уколико
остане под њемачким утицајем, да доживи исту судбину као и остале државе,
те да ће се Грчка и Турска борити ако буду нападнуте. И да би најбоље било
да се Југославија приближи њима. На павлов захтјев Гавриловић који је био у
Москви, одговорио је да СССР жели да Њемачка што више ослаби и да
добију што више времена. Гавриловић је био у тјесној вези са Куртисом,
британским амбасадором у Москви. Кнез павле је са Цинцар-Марковићем без
пратње и знања осталих намјесника отпутовао у Бергхоф на састанак са
Хитлером, о детаљима састанка ће Рибентроп да овабјести фон Херена. Кнез
Павле се бојао да ступи у Тројни пакт, са друге стране није било ни морално
да пружи руку Мусолинију, човјеку који је одговоран за смрт његовог брата.
Када је одлазио затражио је да одлуку донесе у следеће двије седмице,
сматрајући да не би остао намјесник ни двије седмице када би његова влада
склопила пакт. Кнез није желио да прихвати клаузуле по којима је Осовина
могла да користи југословенску територију. Хитлер је одбацио примједбу као
неважно питање, Њемачка неће тражити пролаз својих трупа преко
југословенске територије. Кнез му је одговорио да прво мора да се договори
са својом владом и да је приступање Пакту сувише озбиљна ствар да би
одлуку доњео на лицу мјеста, кнез се враћа у недоумици. Поред Хитлеровог
притиска на Павла, фон Херен је вршио притисак на хрватске вође, како би
преко њих вршио притисак на српске вође. Са тим одлази у Загреб, али
Мачек одбија сваки притисак, пребацујући да би јасан став Хрвата изазвао
реакцију Срба, укидање аутономије Хрвата и да се спрема војни удар, за
11
Никола Миловановић, Војни пуч и 27. март 1941., Просвета, Београд, 1960., стр. 22
12
Исто.. стр. 23

15
успостављање војне диктатуре у земљи. Павле је за 6. март сазвао сједницу
Крунског савјета, са савјетницима Иваном Перовићем, Раденком
Станковићем и члановима владе; Цвјетковићем, Мачеком, Куловцем,
Цинцар-Марковићем, Пешићем и министром двора Антићем. 13 Цинцар-
Марковић је био за пакт, уз обећане гаранције, Цветковић је изразио сумњу у
Хитлерове намјере те предлаже један билатерални пакт. Фран Куловец је
дјелио став са Цинцар-Марковићем. Мачек се обратио генералу Пешићу о
спремности војске, он је одговорио да би Њемци врло брзо заузели сјевер,
Љубљану, Загреб и Београд, те да би се војска могла повући на брдске
предјеле Босне и Херцеговине и тамо одржати свега шест недеља. Хитлер је
заузевши Чехословачку блокирао главни Југословенски дотур тешког
наоружања из творнице „Шкода“. Југославија је у свему војном заостајала, и
по броју војске није била Бог зана шта, у сваком смислу неспремна за рат.
Станковић је био против Рајха, мислио је да Југославија треба да изведе
„Симболичан рат“, да Краљ са 200.00 војника изврши повлачење ка Грчкој,
британцима, да би са њима и натраг. Пошто су увидјели да Павле нагиње
Пакту, Раденковић и Цинцар-Марковић предлажу да се обавјести опозиција,
што би урадио Цинцар-Марковић, док би партријарха Гаврила обавјестио
Павле. Већина се изјаснила за Пакт. Ово вјећање на Дедињу десило се у
великој тајности. У подне идућег дана Цинцар-Марковић је назвао фон
Херена и рекао му да Крунски савјет гледа на приступ Тројном пакту као на
озбиљан проблем, те да је закључено да се пре коначне одлуке од Њемачке
морају добити одговори на три питања.14 Херен је био увјерен да ће
Југославија прићи Пакту ако Италија и Њемачка дају гаранцију. Рибентроп је
сматрао да ће Павле да одустане, па пише Херену 7. марта да би било добро
да се састану на Бледу. Кабинет иностраних дјела 8. марта потврђује да ће
Њемачка дати са Италијом писмену изјаву о гаранцији захтјева Југославије.
На трећој сједници владе 10.3. Цинцар-Марковић саопштио је одговор
њемачке владе преко Херена. Пошто је Њемачка прихватила све захтјеве
осим клаузуле која је указивала на војну помоћ Југославије Пакту развила се
дискусија да ли ово треба прихватити или не, Станковић је био против као и
Цветковић. Херен је обавјештен да влада остаје при ранијим захтјевима.
13
Велимир Терзић, Слом краљевине Југославије 1941; Узроци и последице пораза; Народна књига Београд;
Партизанска књига Љубљана-Београд; Побједа Подгорица, СИРО „Србија“, Београд, 1982. Стр 367. (види
цитат)
14
Исто.. стр 371 (види захтјеве)

16
Одмах након преве сједнице на Дедињу Павле је добио Рузвелтову
поруку,гдје је изражена нада да Југославија не приступи Пакту. А посланик
САД у Београду Лејн, обавјестио је о садржају исте Цветковића и Мачека. У
разговору са лејном 7. марта Павле му је изњео двије алтернативе; да се
супростави и буде поробљена и да прихвати и допусти да буде окупирана, са
неким обликом ропства али не и губљења живота. „Док многи Срби желе
рат против Осовине, дубоко ћутање Хрвата и Словенаца показује њихово
опирање да се учини иједан корак који би довео Њемачке и Италијанске
армије у њихову земљу...“15. Пошто је већ добио Идново писмо наређује да се
пошаље генералштабни официр са задатком да се обавјесте о британском
ангажовању на Балкану, тј. да ли Британија може образовати фронт од
Орфанског залива до Дорјанског језера, на који би се војска краљевине могла
ослонити при повлачењу. Милисав Перишић је послат 9.3 да их обавјести да
ће се Југословенска војска бранити у случају напада Осовине, и да ће се под
борбом повлачити до Грчке. Са захтјевом да им британске трупе чувају бок
према Бугарској. На сједници која се одржала истога дана у 17,00 часова,
Перишић је изњео захтјеве генералу Вилсону, уз присуство генерала Смита и
Вевела. Позван је на другу сједницу која се одржала 12.3 гдје му је речено да
одбијају само захтјев, да британска флота прихвати југословенске снаге на
Јадранској обали услед повлачења, јер нису у могућности да понове Данкерк;
траже да Југославија убрза мобилизацију. Атинска конференција није дала
никакве конкретне резултате, сем обећања. Черчил је покушавао свим силама
да спријечи улазак у Тројни пакт, био је као и други британци свјестан своје
немоћи; „Ако им не можемо обећати никакву материјалну помоћ, можемо
им бар пружити увјерење да ће мо се као и прошлог пута постарати да се
неправде које су им нанесене исправе“16. Грци и Турци траже јасан став
Југославије опет. Цинцар-Марковић је представнику Грчке рекао да ће ово
питање поставити влади, а Суменковић је обавјестио турског министра да му
нису дате никакве инструкције. Совјети су љути због одлуке Бугара да буду
окупирани од Њемачке па се окрећу Југословенима; посланик из Москве се
враћа у Београд а у Москву одлази једна незванична делегација на челу са
пиковником Божином Симићем. Оклијевање за коначан приступ пакту

15
Велимир Терзић, Слом краљевине Југославије 1941; Узроци и последице пораза; Народна књига Београд;
Партизанска књига Љубљана-Београд; Побједа Подгорица, СИРО „Србија“, Београд, 1982. Стр 376
16
Исто.. стр 379

17
ојачано је када је Павле добио поруку од војног аташеа у Берлину Ваухника,
да се Њемци спремају за напад на СССР врло скоро. Англо-америчка
пропаганда напушта уздржаност и неутралност и предузима отворена
средства за спријечавање уласка Југославије у Тројни пакт. Ово је уперено
према српском војном кадру најприје, који је сматрао да се ступањем у пакт
„осрамотила част српскога војника“. У исто вријеме радило се на повратку
Милана Стојадиновића код оних који су гајили симпатије према Осовини,
(касније је предат Енглезима). Југословенски посланик у Лондону 11.3
обавјештава да му је Батлер саопштио да су они већ Грчкој пружили обимну
помоћ и да се у Солуну искрцавају санаге те да је ово последња прилика да
Југославија сачува независност. Истог дана од грка је стигао један Ед-
меморандум у ком се жели знати да ли могу да рачунају на помоћ
Југославије.17 На четвртој сједници Крунског савјета одржаној 13.3 Цинцар-
Марковић је реферисао о одговору фон Херена на противуслове Југославије;
у њему Херен каже да Њемачка не може објавити одредбу да се
југословенска војска ослобађа војних обавеза, како би избјегли захтјеве
других који би настали потом. Прихваћено је решење да клаузулама о војној
помоћи и уступању Солуна остане тајна. А Цинцар-Марковић добија задатак
да са фон Хереном приступи изради свих протокола, да их поднесе на
предлог и коначно усвајање. Једино Михајло Константиновић, Срђан
Будисављевић и Бранко Чубриновић нису били сагласни. Према закључцима
утаначено је да се од Њемаца тражи поштовања суверенитета и
територијалног интегритета, уздржавањем од захтјева војне помоћи у корист
Њемачке и Италије. Крунски савјет са Павлом тражио је да о овом не буде
обавјештен нико изван најужег круга људи. Покушаји Гавриловића и
Тупљанина да се тражи помоћ од Москве нису уродили плодом, пошто се
Крунски савјет потпуно окренуо Осовини. Југословенски посланик у
Лондону у телеграму 14.3 обавјестио је Министарство иностраних дјела да у
Форин офису сматрају да влада Југославије није доњела никакву одлуку о
промјени свог досадашњег става. Британија не може да врши никакав
притисак на Југославију, али да придаје велику важност о питању отпора
даљег Њемачког продора на Балкан. Њемачко Министарство иностраних
послова је 14.3 преко фон Херена дало следећи одговор Југословенској влади
17
Велимир Терзић, Слом краљевине Југославије 1941; Узроци и последице пораза; Народна књига Београд;
Партизанска књига Љубљана-Београд; Побједа Подгорица, СИРО „Србија“, Београд, 1982. Стр 380

18
на њене захтјеве од 12.3 у којм су се сложили о поштовању сувенеритета и
територијалног интегритета Југославије и осталих захтјева. Мајор Перишић
је позван 12.3 у британско посланство, гдје су му обећани сви британски
извоеи снабдјевања, али да и даље Британија не би могла прихватити њену
војску на обалама Јадрана, као и захтјев за убрзаном мобилизацијом.
Записник о преговорима предат је Петру Пешићу у присуству начелиника
генералштаба Петра Кошића. Средином марта доњета је одлука да се
богатство Југославије од 10 милиона долара у злату пренесе из Њујоршке
федералне банке у Бразилску. Пета сједница крунског савјета одржана је
17.3 , због недостатка извора користи се телеграм фон Херена упућен
Министарству унутрашњих послова 16,00 часова, гдје се каже да је Крунски
савјет доњео одлуку о приступу Осовини и да Њемачка влада намјерава да
предложи Југословенској влади 23.3 као дан за приступ са Бечом као мјестом
потписивања.18 Рибентроп је 19.3 у 18,43 јавио фон Херену да је Мусолини
дао сагласност. Кемпбел је 18.3 предао Цветковићу опширан меморандум
Идна, и 19.3 се исто обратио Цветковићу. На вечери коју је 20.3 приредио
американац Лејн, подсјећа Кнеза да би Југославија ступањем у Пакт задала
ударац Грчкој. На документима о приступањеу пакту се радило у кабинету
министра двора Антића. Они су једногласно прихваћени на сједници двора
20.3, Мачек и Куловец нису били за обавјештавање опозиције као ни
Цветковић. Кнез је прије закључења изјавио да је доњета одлука супротна
његовим осјећањима, али да он има дужност према свом народу. Потом
прима фон Хесела. Кемпбел 20.3 обавјештава Цветковића да Идн жели са
њиме да се састане на Британској територији са представницима Грчке и
Турске. На сједници владе 20.3 били су присутни сви Југословенски
министри, предсједник је упознао министарски савјет о току преговора са
Њемачком, али није спомињао закључке са тајних сједница Крунског савјета,
пут Кнеза у Бергоф, нити је спомињао тајне клаузуле о пакту. Михајло
Константиновић је образложио зашто не треба ступити у Пакт, а у истом
смислу су говорили Чубриловић и Будисављевић, те на крају сједнице
подносе оставке. Мачек, Куловец, Бешлић, Пантић, Ст. Протић. Сједница је
прекинута у 1,00 час иза поноћи а заказана за 10,00 час истог дана. Одлука је
доњета са 16 наспрам 3 гласа. Константиновић је подњео оставку али је Кнез
18
Велимир Терзић, Слом краљевине Југославије 1941; Узроци и последице пораза; Народна књига Београд;
Партизанска књига Љубљана-Београд; Побједа Подгорица, СИРО „Србија“, Београд, 1982. Стр 390

19
успио да га убједи да је повуче. Њиховим оставкама била је отворена криза
владе. Фон Херен је био обавјештен о застоју. Одржан је састанак Крунског
савјета 21.3 , приступање Пакту било је одлучено. Тих дана Кнез појединачно
прима припаднике опозиције, Слободана Јовановића, Милана Грола, Јефтића,
Трифуновића, Топаловића и партријарха Гаврила Дожића. Патријарх је 27.3
сазвао Архијерејски сабор и запријетио да ће организовати протесте.
Британски посматрачи 21.3 били су сигурни да је Кнез доњео одлуку о
ступању у Пакт, али је био ријешен да тражи неповредивост граница.
Обавјестио је Т. Сона да је Њемачка прихватила све услове. Британски
министар иностраних дјела замолио је свога амбасадора у Москви Криспа да
извиди да ли су они спремни да покрену неку акцију одвраћања Југославије
од Пакта. Крисп је одмах затражио од Вишинског састанак, али је овај након
консултација то одбио. И гавриловић је покушао са Вишинским. Тито ке
обавјестио свог представника да се заједнички са, про-западно оријентисаним
елементима југословенске опозиције, организују демонстрације што је
подржала и влада Британије. Комунисти су имали и шпијуна у Пресбироу
који је припремао конференцију за новинаре министра Цинцар-Марковића,
од кога и сазнају о капитулацији, (Димитријевић). Интелиџенс сервис је
обасипао земљу антињемачким лецима, стварајући револуционарну климу.
Британским лидерима бива већ 22.3 јасно да не могу ништа да ураде, а да би
их САД помогле, замјеник државног секретара Самнер Велс је 21.3
запријетио Југославији да ће јој замрзнути фондове. Британски војни аташе
Рас допутовао је у Београд, тражи контакте са српским војним круговима
који су били против Осовине. Услед незгодне ситуације, услед оставке
министара, Рибентроп обавјештава Хитлера. Хитлер који се налазио у
Минхену одговара да је Њемачка спремна најдање до 25.3 закључити
припремљене споразуме. Цвјетковић настоји што брже да ријеши кризу
владе, због оставке Будисављевића дошло је и до кризе коалиције СДС са
ХСС-ом, чиме би се изгубила тековина споразума Цветковић-Мачек. У
Београду политичко врење расте из часа у час; приликом аудијенције код
Кнеза 23.3 генерал Симовић је изнијео тешке последице приступања Пакту,
упозоравајући га да ће војска устати против тога. Британци покушавају још
последњи пут да одврате Југославију од Пакта, Черчил 23.3 шаље телеграм
Цветковићу. Тог дана долази до повећања манифестација и претњи оружаним
устанком. Кнезу Павлу тај дан долази 10.000 протесних телеграма.
20
Цветковић је успио да замјени министре др Драгомир Иконић постаје
министар социјалне политике а др Часлав Никитовић пољопривреде. Кнез је
још једном сазвао Крунски савјет, сви присутни сем Константиновића су се
изјаснили за Пакт. Цветковић обавјештава фон Херена телеграмом и говори
му да су он и Цинцар-Марковић спремни сутра да отпутују у Беч. А 24.3 су
обавјештени представници Југославије у иностранству о овоме. У току 24.3
Симовић је покушао, на Конференцији генерала у команди Београда,
последњи пут за спријечи приступ Пакту. Идн је истог дана упутио телеграм
посланику у Београду: „ Сад сте овлашћени да поступате како налазите за
сходно...19. Цветковић и Цинцар-Марковић су отпутовали у Беч возом, 24.3 у
22,00 часа. У Жутој дворани дворца Белведере отпочела је свечаност, у 14,00
часова потписан је споразум20. Са друге стране потписници су били
Рибентроп, Ћано и генерал Осима. Њих двојица 25.3 навече напуштају Беч, а
у Београд стижу у 9,00 часова ујутру 26.3. Лондон и Вашингтон су обилно
истиацли своје протесте Југославији, Рузвелт је заледио кредите и фондове
Југославије. Избијају демонстрације у свим средњим школама, многи одлазе
у Грчки конзулат да се пријаве као добровољци, 25.3 избијају демонстрације
у Крагујевцу, Цетињу, Нишу, Сплиту, Љубљани... а овакво расположење
само је убрзало државни удар.

19
Види даљи текст.. Велимир Терзић, Слом краљевине Југославије 1941; Узроци и последице пораза;
Народна књига Београд; Партизанска књига Љубљана-Београд; Побједа Подгорица, СИРО „Србија“, Београд,
1982. Стр 415
20
Види одредбе споразума, ноте и остало, Исто.. стр 415 и даље.

21
 Пуч и реакција Њемачке

Симовићев помагач у Ваздухопловству био је Бора Мирковић, који је своје

незадовољство почео исказивати још током конкордатске кризе, често је
критиковао Оавлов став официрима. Мишљења су им се поклапала, те су
почели међусобно сарађивати. Мирковић је био у тјесним везама са
Ителиџенс сервисом, био је и пријатељ са Жиком Крстићем, трговцем
повезаним са Маплбеком, такође трговцем, енглезом. Преко њихове фирме
вршене су јавне набавке за ваздухопловство. Маплбек се бавио и
обавјештајним радом за Уједињено Краљевство. Ова чињеница постаје јасна
тек у Каиру, касније, када фунгира као познати агент Интелиџенс сервиса.
Крстић је присуствовао свим разговорима у ваздухопловству у вези са пучем
који је предстојао. Послије капитулације Крстић се ни у Каиру није одвајао
од Мирковића. Мирковић је имао контакте и са енглеским посланством преко
мајора Душана Бабића, шефа Обавештајног одељења ваздухопловства и
Мирковићевог кума. Касније је наставио да ради за Интелиџенс сервис у
Каиру. Да су Уједињено Краљевство платило пуч у Југославији може се
видјети и из изјаве Ситона Вотсона: „Ми смо улазак у рат Југославије скупо
платили па србима не дугујемо ништа“. Симовић је прво ступио у контакт са
Радојем Кнежевићем, васпитачем младога краља, демократом Љубе
Давидовића. Симовићу приближава и свога брата Живана Кнежевића, тада
мајора. Он је услед припреме пуча био постављен за команданта Краљеве
гарде, који је смјештен у Палилулској касарни. Симовић је водио разговоре и
са Слободаном Јовановићем (СКК), Срђаном Будисављевићем, Мирком
Даковићем и Мирком Косићем. Тим је желио да их наведе на стварање
концентрационе владе не спомињујући пуч. Тако се формирало руководство
војнога пуча, Симовић, Радоје кнежевић на политичком и Мирковић и Живан
Кнежевић на војном плану. Пучистима се крајем марта придружио и
предсједник „Народне одбране“, четнички војвода Илија Трифуновић
Бирчанин. СКК не знајући за војни пуч, као такав користио је свој „ Српски
Глас“ за вођење опште пропаганде против приступања Пакту. Бирчанин је
чак врбовао неке ученике да изврше атентат на Цветковића и Цинцар-
Марковића, по повратку из по склапању Пакта. Добили су револвере и

22
Крагујевачке бомбе па су се после неуспјеха повукли у Грчку преко
Македоније, каналима Василија Трибића. Почетком 1941. г у Београду ради
новинар Теренс Атертон, он је био активан у ширењу енглеске пропаганде
међу становништвом. Био је повезан са Енглеским посланством у Београду и
са радикалима, којима је достављао поруке од Енглеза. Са непосредним
припремама Пуча почело се тек 4.3 када је Британска служба јавила да је
Павле у Бертхесгардену Хитлеру обећао улазак у Пакт. Почињу састанци
грађанских странака и неких војних представника на челу с Симовићем.
Врбовање је повјерио мајору Живану Кнежевићу, све до 11.3 постојала су два
плана. Први, да се Кнез одведе у Земун код пријатеља и да му се тамо
ултимативно поднесе захтјев за смјену владе и поставку друге на челу са
Симовићем, без Хрвата и Словенаца у њој. Други, да се намјесништво збаци
Павле протјера и Петар прогласи пунољетним, те да се влада формира са
Симовићем и Хрватима и словенцима. Разрада планова је повјерена Кжевићу
и Иконићу, конкретан план био је готовнеколико дана пред сам пуч.
Техничку скицу са тачно обиљеженим распоредом војних јединица, направуо
је поручник Адем Куртовић. План је потписао Кнежевић, а прегледао га је и
одобрио Мирковић, по том плану је пуч и извршен. Управу града Београда
требало су да запосједну Миодраг Лозић и Стјепан Буразовић; Земунски мост
Милоје Даничић, Радио Београд владимир Симић, Пошту Београд I Милан
Накић. Све трупе, било их је још сем ових, стављене су под команду Мајора
Кнежевића, који је примао наређења од Мирковића, а од 3,00 часа 27.3
директно од Симовића. Групу за посједање Центра, чинили су Први и Други
батаљон Краљеве гарде, Други батаљон борних кола, Стотинупрви
противавионски дивизион и батерија 329-ог противавионског дивизиона.
Група за спречавање отпора осталих била је под командом потпуковника
Стојана Зурковковића. Придобијање Подофицирске школе требао је да обави
Петар Орловић. Павле Катанић био је задужен да неутралише Жандармерију.
Ради јачег ефекта чекали су да пакт буде склопљен. За извршење пуча боле
су предвиђене ноћи 26/17.3 и 27/28.3, зависно од тога када се врате
Цветковић и Цинцар-Марковић из Беча и ко је дежурни те ноћи. Важну
вијест је доњео Живојин Радојчић, начелник Саобраћајног одељења Главног
Генералштаба. Саопштио је да Павле намјерава да отпутује у Словенију на
одмор са Петром, који је био кључни елемент пуча. Те је овај јавио у двор да
се спрема атентат на воз, али је Павле ипак кренуо на пут 26.3 оставивши
23
Петра у Београду. Покрет јединица за извршење пуча требало је да крене
тачно у 1,00 часа, с тим да све јединице буду на својим мјестима најкасније
до 2,00 часа. У 0,45 часова два батаљона Краљеве гарде напустили су
Палилулску касарну и упутила се према Центру. Друга чета II батаљона
издвојила се и кренула ка Генералштабу, гдје је добар дио тамошњих
официра већ био упућен у завјеру. Мајор Косић их је сачекао испред и
преузео команду над њом, запосједају Генералштаб, Министарство војске и
Предсједништво владе. Група Лозића напушта Земунски аеродром и
камионима креће преко Савског моста ка Управи града и Обилићевом венцу.
До 2,00 часа његов задатак је био готов, у Управи града није било ни
Дринчића ни Матића. Дричић је сазнао за пуч и јавио Цветковићу, затим
хитро напустио Београд и упутио се у Крагујевац али је касније приведен и
враћен назад. Око 2,30 часа, прекинут је Главни телеграф и телефон, оружије
је употребљено једино приликом заузимања радио станице на Макишу. Око
2,30 сви задаци су били ријешени, тада је јављено Симовићу да може
напустити свој стан и доћи у Генералштаб ради заузимања свога мјеста. 21
Симовић је био под присмотром од свог последњег покушаја одвраћања
Павла од Пакта, током аудијенције 23.3. требало је пронаћи Цветковића, ког
је Дринчић обавјестио, као и остале капитуланте. О пуч је Цветковића
обавјестио и Нојхаузен, њемачки генерални конзул у Београду. Цветковић је
ухапшен на улици од стране војске, док је ишао ка 18 пјешадијском пуку,
чији је командант био његов блиски пријатељ. Цветковић је око 3,00 часа
приведен Симовићу, који је завршио разговор са Торбаром, Шутејем,
Мачеком и Смољанином. Куловца су пронашли код куће као и Цинцар-
Марковића, са којим Симовић није желио ни да разговара. Пућисти су раније
још доњели одлуку да се успори кретање воза кнеза Павла, за то је био
задужен инжињер Радуловић. Доњета је наредба да се исти воз врати из
Загреба за Београд. Павле се прво у загребу консултовао са Мачеком и
Шубићем, па се онда заједно са Шубићем вратио за Београд. Око 5,00 Радио-
Београд јавља: „Краљ је одлучио да преузме власт у земљи. Намесници су
дали оставку. Војска стоји чврсто уз краља и извршава његове наредбе.
Образовање нове владе поверено је армиском генералу Душану Симовићу“ 22.
Тако је званичним саопштењем потврђена вест о суштини онога што се
21
Никола Миловановић, Војни пуч и 27. март 1941, Просвета, Београд, 1960., стр. 45-52
22
Исто.. стр 84

24
догодило. Уз звуке маршева саопштење је понављано сваких 10 минута, а
после једног сата уеледио је „краљев проглас": „Срби, Хрвати и Словенци! У
овом тешком тренутку за наш народ, одлучио сам да узмем у своје руке
краљевску власт...“23. О овоме краљ ништа није знао, текст самог прогласа је
заправо прочитао, вјешто имитирајучи краљев глас, морнарички поручник
Јаков Јовановић. Широм Београда почеле су огромне анти-њемачке
демонстрације. О првим догађајима у Београду Дејли експрес пише: „Ускоро
ће људи радије ићи у смрт него лиу бешчашће. То ће постати као неко
правило за све. То су доказали Југословени. Оно што се догодило у
Југославији може лако да се деси иу целом свету одједаред"24. Пуковници
Савић и Рубчић су сачекали Павла на станици. Пале је без много
размишљања прихватио предлог да Намјесништво да оставку, а тек пошто је
Краљ видио ту оставку, Симовић је примљен код њега. У Београду 28.3
долази до инцидента у којем је нападнут фон Херен. Черчил је лично дао тон
догађајима у Југославији. Рузвелт шаље поруку краљу Петру. Самнер Велс на
конференцији за штампу 27.3 изјавио: „Обавештења из Београда примљена
су у Сједињеним Државама са широком добродошлицом, као предмет за
самочеститање сваком слободољубивом човеку и жени"25. И у окупираној
Француској ова вјест дочекана је са великим одушевљењем. Централни
комитет КПЈ је 30.3 издао проглас. У новој Симовићевој влади министар
војни постаје Богољуб Илић, унутрашњих послова Срђан Будисављевић,
Нинчић добија спољње. Свега 4 сата прије почетка пуча Рибентроп бива
обавјештен, те обавјештава Хитлера. Хитлер доноси одлуку да коначно
ријеши проблем Југославије, те истог дана на сједници наређује израду плана
напада (директива 25). Ничић је посјетио фон Херена око 10,00 часова, те је
касније позвао и Грубера, дописника ДПБ, ког је замолио за интервенцију у
Берлину. Момчило Ничић је 30.3 званичним обавјештењем, преко амбасаде
Њемачке и Италије, владе ове двије државе о намјери Југославије да настави
преговоре. Истог дана фон Херен напушта Београд заједно са особљем. А већ
4.4 Ничић и Симовић добијају обавјештења о планираном нападу. Предлог
југословенске владе генерала Симовића да Југославија закључи са
Совјетским Савезом уговор о војној сарадњи Совјетски Савез није прихватио

23
Никола Миловановић, Војни пуч и 27. март 1941, Просвета, Београд, 1960., стр. 84
24
Исто.. стр 97
25
Исто.. стр 113

25
због бојазни од рата са Немачком. Ипак, за разлику од свих претходних влада
Краљевине Југославије Симовићева југословенска влада је дипломатски
признала Совјетски Савез када је у ноћи између 5. и 6. априла 1941. године
закључила Пакт о пријатељству и ненападању између СССР-а и Краљевине
Југославије.26

26
Милан Ванку, Српско-јужнословенско-румунски односи кроз вјекове, 6 дио, Стручна књига, Београд, 2005,
стр 107-108

26
 Априлски рат

Официрски пуч 27. марта пореметио је Хитлерове планове, јер и поред тога
што је нова влада објавила да остаје при Тројном пакту, вођа Трећег рајха је
био бесан и решен да уништи Југославију као државу. Зато је истога дана кад
се у Београду догодио преврат, почео припреме за рат и на саветовању са
својим сарадницима наложио да Оперативно одељење немачке Врховне
команде изради ратни планза напад на Југославију, што је и учињено.
Шифровани назив ратног плана био је Директива бр. 25. Сам план операција
био је следећи: „По могућству што ранији почетак операције Марита са
ограниченим циљем освајања грчке Тракије и Солунског басена, све до
задобијања планинског предела Водена; при томе замахнути преко
југословенске територије. Удар из предела јужно од Софије у правцу Скопља
ради растерећења бока италијанског фронта у Албанији. Удар јачим снагама
са простора око Софије у правцу Ниша и даље ка Београду. Продор јачих
немачких снага са простора око Граца и Целовца у југоисточном правцу, са
циљем да се разбије југословенска армија. Ваздухопловству припашће као
главни задатак да отпочевши што је могуће пре разбије југословенску
организацију аеродромског обезбеђења и узастопним нападима разори
главни град Београд; поред тога да потпомаже наступни марш копнене
војске”. Нова влада у Београду била је неприхватљива, тиме што је срушила
режим који је показао спремност да се приклони његовој вољи. Југославију
су напале Немачка, Италија и Мађарска. Границе земље, дуге више од три
хиљаде километара, чиниле су ефикасну одбрану земље немогућом. 27
бугарска није директно учествовала у операцијама против Југославије, због
реакције Турске. Румуни су били превенција СССР-у. Послије проглашења
НДХ, у рат се укључују Мађари. Рат је по Хитлеровим ријечима био окренут
против Срба, говорећи да Њемци немају сукоб са Хрватима и Словенцима,
оптуживајући Србе као пијуне Британије. Овај рат је као и предходне сукобе
пратила њемачка пропаганда, која је углавном оштар језик чувала само за

27
Одбрана, специјални прилог 166, 12 дана отпора, др Миљан Милкић, стр 2-3

27
Србе. Немачка акција је тумачена као успостављање мира и безбедности на
југу Европе војничким снагама Трећег рајха. Одговорност за рат пребацивана
је на Југославију. У записнику са конференције од 27. марта, на којој је
Хитлер доњео Одлуку о уништењу Југославије као државе, забељжено је да
треба рачунати да ће Хрвати приликом напада бити на њемачкој страни, ту
Анте Павелић ступа на сцену. Војсци је смјерницама, наређено да према
Хрватима и Македонцима поступају као према пријатељима. Југословенски
Генералштаб, због повољне ситуације на међународном плану, све до 1935.
године, није био забринут због одбране државе. Јака Француска, Мала Атанта
били су само неки од разлога оваквом стању. Имајући у виду скромне
економске потенцијале, Краљевина Југославија је издржавала прилично
велику мирнодопску армију, која није располагала довољним средствима за
модернизацију. Током 1938. године, када је 22,7% југословенског државног
буџета издвајано за војску, Министарство Војске и Морнарице указивало је
на потребу повећања војног буџета. Југославија није била спремна за рат,
оружије које је набавила у мирнодопском периоду није стандардизовано, што
је смањивало борбену готовост, а сама њена индустрија је била у почетној
фази развоја, границе нису утврђене, најгора је била према Бугарској. План за
одбрану у случају напада сила Осовине, ратни план Р 41, био је израђен тек у
марту 1941. године. По њему била је предвиђена одбрана свих граница, сем
офанзиве у Албанији, како би се повезали са Грцима који се боре против
Италијана, и Задру. Ратним планом била је предвиђена и могућност да,
уколико не буде могуће задржавање на територији Краљевине Југославије,
војска одступи у Грчку, где би се заједно са Грцима и Британцима
организовао нови солунски фронт. Југословени су били одлучни да бране
своје границе, 27 од 31 дивизије су распоређене на њима, а остале 4 нису
биле моторизоване и нису могле да изврше задатак брзог пребацивања на
фронт као резерве. Југословенска војска, укупне јачине 31 дивизија и 416
авиона (од чега свега 265 савремених), налазила се у време отпочињања
ратних дејстава у фази „општег активирања”. До дана напада на Југославију,
6. априла, само се 11 некомплетних дивизија налазило на мобилизацијским
просторијама, док већина дивизија није ни завршила мобилизацију.
Југословенска Морнарица имала је у тренутку напада потпуно мобилисану
Ратну флоту, Поморско ваздухопловство и извесне јединице Речне флотиле. 28
28
Одбрана, специјални прилог 166, 12 дана отпора, др Миљан Милкић, стр 6-7

28
Њемачка војска се већ годину и по дана налазила у рату и одмах је могла да
пређе на концентрацију и стратегијски развој својих снага. Њемачка 12.
армија се већ налазила у Бугарској, због предвиђене агресије на Грчку.
Команда немачке 12. армије одредила је 40. армијски корпус да са простора
Ћустендил-Горња Џумаја нападне Краљевину Југославију и потуче
југословенске снаге које се налазе на простору Куманово-Скопље-Штип,
како би што пре било заузето Скопље, а затим да настави напредовање ка
албанској граници општим правцем Призрен-Тетово. Поред 40. армијског
корпуса, за напад на Краљевину Југославију била је одређена и 2. оклопна
дивизија из састава 18. армијског корпуса.29 Хитлер је предвидео ангажовање
укупно 34½ дивизије, од којих 24½ према Југославији и пет према Грчкој,
једну према Турској и пет у резерви Врховне команде. Касније је овај број
повећан за једну дивизију. У оквиру немачке Друге армије, јачине 11
дивизија, која се прикупљала на простору Целовец-Грац-Велика Кањижа, са
задатком да продре са северозапада у Југославију ка Загребу и потом
концентрично надире ка Београду, налазио се 46. оклопни корпус, са
задатком да форсира Драву и Муру на правцу Вараждина, Копривнице и
Барча, садејствује са мађарском армијом која се кретала из Барање. затим да
надире између Саве и Драве ка Београду, да би у садејству са деловима 1.
оклопне групе 12. армије уништио југословенске снаге у северном делу
земље, док би 14. оклопна дивизија имала да продре ка Загребу. 30 Док 12.
јачине 18½ дивизија у који су улазили 14. оклопни корпус, 18. армијски
корпус и 40. оклопни корпус, има за циљ једновремени продор у Југославију
и Грчку, Ото фон Лист, који је био командант образује ударне групе. Прва
група је само 2. оклопном дивизијом зашла у Југословенску територију;
друга (Ћустендил-Горња Џумаја) има задатак продора у правцу Криве
Паланке и Царевог Села ка Скопљу и Велесу, ради пресецања железничких и
друмских комуникација са Грчком. Трећа ударна група, прикупљена око
Софије, требало је да надире према Нишу и Крушевцу и даље ка северу, ради
заузимања Београда и отварања комуникације Софија–Ниш–Београд. Четврта
група, прикупљена у рејону Темишвара, имала је задатак да преко Баната
наступа ка Београду. Ове јединцице имале су подршку из ваздуха, 4.
ваздухопловне флоте. Италијани су требали да нападају према Загребу,
29
Одбрана, специјални прилог 166, 12 дана отпора, др Миљан Милкић, стр 7
30
Исто.. стр 8

29
притом да у Албанији остану у дефанзиви, Мађари су требали да форсирају
из Војводине. Италијанска морнарица је требала да неутралише
Југословенску и да подржава своју 2. армију у реону Ријеке. Италијанско
ваздухопловство је за напад на Југославију припремило 262 бомбардера, 295
ловаца и 109 тактичких извиђача, груписаних у три формације и
распоређених око Јадрана. Немачки 10. ваздухопловни корпус са укупно 168
авиона, размештен по базама у јужној Италији, на почетку рата имао је
задатак да пружа подршку италијанским ваздухопловним снагама.
Италијанско ваздухопловство је већ почетком рата остварило ваздушну
превласт, коју није губило до краја рата. Координиране нападе 6. априла
ујутро на све значајније луке и војне објекте дуж јадранске обале извршила је
4. ваздухопловна ескадра и немачки 10. корпус. Југословенско
ваздухопловство повукло је дан раније 102. ловачку ескадрилу из Мостара за
Београд, тако да на те нападе практично није било одговора. У Благају је
остало 5 ловаца, Станчиновцу, где је била базирана и 81. бомбардерска група,
било је 14 бомбардера типа „савој”. На аеродрому Доња Јасеница код
Мостара била је оформљена самостална аеропланска извиђачка ескадрила
Приморске армијске области, са четири авиона.31 Уместо опште
мобилизације, министар Војске и Морнарице генерал Богољуб Илић наредио
је 27.3 само активирање појединих јединица, да би три дана касније; 30.3,
наредио тајну мобилизацију, с тим да први дан активирања буде 3.3. Општа
мобилизација наређена је тек 7.4. Чак су позиви на мобилизацију стизали у
мјеста у исто вријеме када и Њемци. сти мобилисана. Напад на Југославију
почео је без објављивања рата у ноћи 5/6.4.1941. заузимањем Сипа, на
Дунаву. Око 5.10 часова немачка авијација је бомбардовала југословенске
аеродроме код Скопља, Куманова, Ниша, Загреба, Брежица и Љубљане. Око
6.30 италијанска авијација је са база у Италији и Албанији напала аеродроме,
пристаништа и поморске базе на тлу Црне Горе, Херцеговине, Далмације,
Босне и Словеније. На главном и првом удару 4. ваздушне флоте Трећег
рајха, којом је командовао генерал-пуковник Александар Лер, нашао се
главни град Југославије (операција Казна). Први напад извело је 234
бомбардера, узпратњу ловаца, Београд је био проглашен за „небрањени град“
од 3.4. Бомбардовања главног града наставила су се истог дана око 11 часова,
око 14 часова и предвече, пилоти 6. ловачког пука оборили 10 немачких
31
Одбрана, специјални прилог бр 166, 12 дана отпора, др Миљан Милкић, стр 9

30
авиона, али је и изгубљено 13 авиона. Према извештају Техничке дирекције
општине града порушено је 714, а теже оштећено 1.888 зграда. Погинуло је
2.271 лице; према немачким изворима око 4.000 грађана. У оквиру комплекса
Новог гробља у Београду, у непосредној близини Северног булевара, 1966.
године формирано је Спомен-гробље страдалих у шестоаприлском
бомбардовању Београда 1941. године. Ауторка спомен-гробља била је
архитекткиња Милица Момчиловић. Двадесет девет мермерних плоча налази
се на осам озиданих бетонских хумки, које подсећају на ровове у којима су
примарно сахрањивани пострадали. На посебним плочама исписана су имена
646 идентификованих жртава и подаци о 909 неидентификованих мушкараца,
393 жене и 59 деце.32 Владимир Крен, као организовани усташа, 3. априла
1941. пребегао је из Загреба у Аустрију и Немцима дао податке о летачком
распореду Југословенског ратног ваздухопловства. Немачка авијација
истовремено је бомбардовала и саобраћајне објекте у Македонији, Србији,
Хрватској и Словенији. Владимир Крен рођен је 8. децембра 1903. године у
мјесту Вашка код Слатине. Војну академију је завршио у Београду. Преко
братића Јуре Видака одржавао је контакт са Славком Кватерником и
приступио усташком покрету у фебруару 1941. године. У Југословенском
краљевском ратном ваздухопловству имао је чин капетана, све док није
пребјегао Нијемцима 1. априла 1941. (по неким изворима 5. априла). Са
собом је однио и планове југословенских аеродрома које је предао
Нијемцима. У новонасталој Независној Држави Хрватској постао је пуковник
Хрватског домобранства. Заповједник Зракопловства НДХ постао је 19.
априла 1941. и убрзо је унапријеђен у чин генерала. Пензионисан је на
властити захтјев 13. септембра 1943. Године 1947. Британци су га ухапсили у
Ђенови и изручили властима у Југославији. Окружни суд у Загребу га је 22.
октобра 1948. године осудио на смрт.33 Њемци су првог дана успијели да
униште добар дио наших авиона, 38 авиона у ваздуху и 77 уништили на

32
За бомбардовање, погледај још интернет чланке новина „Блиц“, издања 5 и 6 април, 2015 године;
https://www.blic.rs/vesti/beograd/da-nije-bilo-6-aprila-najlepse-srusene-zgrade-beograda/9hjel3n ;
https://www.blic.rs/riznica/istorije/jutro-koje-beograd-nece-zaboraviti-godisnjica-napada-hitlerove-nemacke-na-
jugoslaviju/crrdsyc ; за бомбардовање аеродрома у Лазаревцу, „Политика“ ;
http://www.politika.rs/scc/clanak/397683/Bombardovanje-aerodroma-u-Lazarevcu-zaboravljena-prica ; интернет
портал РТС; https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2691689/secanje-na-zrtve-bombardovanja-
beograda-1941-godine.html ; Банић Милан, Агонија Југославије: Дани слома, Београд 1941
33
Диздар Славко; Грчић Марко; Равлић Славен; Ступарић Дарко, Тко је тко у НДХ: Хрватска 1941-1945,
Миневра, Загреб, 1997 стр 207-208

31
земљи, а њихови губици су били 21 авион. Југословенска авијација
бомбардовала је и градове у Албанији (Скадар, Љеш, Драч), као и Задар,
Печуј, Грац, Темишвар, Арад. Њемачким бомбардовањем покидане су везе
између јединица наше војске. Немци су 7. априла продужили са ваздушнима
нападима на Београд, железничке комуникације и неке аеродроме. На земљи
су том приликом уништена још 34 југословенска авиона, док је 6. ловачки
пук који је бранио Београд изгубио 13 авиона. 1. и 3. бомбардерски пук
напали су немачке оклопне и моторизоване колоне на правцу Крива Паланка-
Куманово-Скопље. 8. бомбардерски пук из Бањалуке, опремљен британским
бомбардерима Бристол Бленим, напао је циљеве у Мађарској, односно
немачке војне аеродроме код Печуја и код Сегедина, изгубивши при том 8
бомбардера, оба команданта група и два командира ескадриле. Током овог
напада, посаде југословенских бомбардера су одбрамбеном ватром обориле
два немачка ловца, а један је уништен на земљи34 7. бомбардерски пук и 81.
ваздухопловна група напали су циљеве у северној Албанији. 11. група за
даљно извиђање, опремљена бомбардерима Бристол Бленим је приликом
бомбардовања железничке станице у Темишвару, претрпела велике губитке.
Самостална ваздухопловна група Приморске армије бомбардовала је Скадар
и албанску обалу.35 Током 7. априла, пилоти 6. ловачког пука сукобили су се
са непријатељским авионима око 10,30, 15,00 и 17,00 часова. У 17,00 часова
немачки бомбардерима Ју-87 Штука, који су бомбардовали вијадукт у
близини Инђије, супротставило се 11 југословенских ловаца који су полетели
са аеродрома Крушедол. Југословенски ловци су успешно разбили немачку
бомбардерску формацију која је била без ловачке пратње и осујетили су
непиријатељски покушај да сруше вијадукт. У борби која је уследила са
закаснелом немачком ловачком пратњом оборено је 7 југословенских ловаца
док су немачки губици износили 2 оборена ловачка авиона. Пилоти 6.
ловачког пука на дан 7. априла оборили су укупно 8 немачких авиона уз
губитке који су износили 7 оборених авиона из 32. ваздухопловне групе и 3
оштећена авиона из 51. ваздухопловне групе.36 Код југословенских
34
Бојан Димитријевић; Милан Мицевски; Предраг Милдиновић, Краљевско ваздухопловство 1912-1945,
Медија центар "ОДБРАНА", Београд, 2016, стр 515
35
Априлски рат 1941, Зборник докумената, Књига 2, Војноисторијски институт, Београд, 1987, Прилог бр. 2
„Извод из изјаве потпуковника Милорада Лозића од 11. августа 1942. године о учешћу Југославенског ратног
ваздухопловства у Априлском рату" pp. 863.
36
Бојан Димитријевић, Милан Мицевски, Предраг Миладиновић, Краљевско ваздухопловство 1912-1945,
Медија центар "ОДБРАНА", Београд, 2016, стр 506

32
авијатичара био је присутан изузетан борбени морал, чак су се отимали за
извршење борбених задатака. Тиме се могу објаснити и велики губици
авијације у 4-5 дана рата, када је југословенско ваздухопловство само у
ваздушним борбама и од противавионске артиљерије изгубило више од 50
авиона.37 У борбама у ваздуху за неколико дана рата избачено је из строја
око 28% укупног расположивог бројног стања авиона и посаде која је
активно учествовала у борбеним дејствима. И поред свега, југословенски
ваздухопловци су и у току априла 1941. године испунили свој дуг према
отаџбини, захваљујући херојском залагању млађег кадра. употреба
југословенске авијације била је још више отежана због тога што
ваздухопловне јединице нису имале везу са Командом ваздухопловства, а она
са Врховном командом, као, уосталом, ни Врховна команда са осталим
јединицама на фронту. Авијација није иступала у садјеству са копненим
снагама, него самостално. Садејство ловачке и бомбардерске авијације није
постојало, а пратња бомбардера ловцима није представљала уобичајену
праксу. Пресретање непријатеља није било могуће. Обавјештења су слата
телефонима, па су каснила од пола сата до пола дана. Ратна летилишта нису
била бетонирана, него су представљала зарављено земљиште, које током
киша представља проблем, авион није могао да полети, јединице нису биле
технички опремљене за летење и дејство ноћу и дању при неповољним
метеоролошким приликама. У бојевим комплетима авиона није било
запаљиве муниције, око 45% авиона уништено је на земљи, поред осталог и
због недостатка савременог противавионског оружја. У периоду од 6. до 15.
Априла 1941. године извршено је укупно 1.349 авио-полетања, од чега 414
летова бомбардерске, а 945 летова ловачке авијације. 38 Бомбардерска
авијација ангажована је највише за нападе на непријатељске оклопне и
моторизоване јединице. Изгубљен је 41 бомбардер и 76 летача, међу којима и
командант пука пуковник Фердо Градишник, три команданта групе (мајор
Бранко Фанедл, Добросав Тешић и Лазар Доновић) и три командира
ескадрила (капетани I класе Никола Иванчевић, Владимир Јовичић и Сергије
Војинов). Ефикасност југословенске бомбардерске авијације знатно је
умањена губитком око 80 бомбардера на земљи нападом непријатељске
авијације, чиме је број бомбардера смањен на половину. Према ратном плану
37
Одбрана, специјални прилог бр 166, 12 дана отпора, др Миљан Милкић, стр 26
38
Исто.. стр 28

33
„Р-41“ јединице ЈКРВ су биле организоване тако да је оперативно
ваздухопловство чинило Команда оперативног ваздухопловства, 4
ваздухопловне мешовите бригаде, 81. бомбардерска група 11. ваздухопловна
група за даље извиђање, Самостална ловачка ескадрила; Армијско
ваздухопловство, 1-7 извиђачких самосталних ваздухопловних група,
Самостална извиђачка ескадрила; Поморско ваздухопловство 1-3
хидропланске команде, Поморска ваздухопловна школа. У оптицају су били
ловачки авиони Авиа БХ-33 (Чехословачка), Хокер фјури (Британија), Хокер
харикен (Британија), ИК-2, ИК-3 (Јгословенски), Месершмит Bf
109(Њмачка), Потез-63 (Француска); бомбардери Бреге XIX (Француска),
Дорније До-17 (Њемачка), Бристол Бленхајм (Британија), Савоја Маркети
СМ.79 (Италија), Капрони Ца-310 (Италија); хидроавиони Дорније До-22
(Њемачка), Рогожарски СИМ-XII-Х, Рогожарски СИМ-XIV-Х (Југославија);
авиони школски и за везу Потез XXV (Француска), Физир ФН (Југославија),
Физелер Фи-156 (Њемачка), Рогожарски ПВТ,Рогожарски Р-100
(Југославија), Месершмит БФ-108 Тајфун (Њемачка), Рогожарски Бруцош,
Аеро-2 (Југославија). Јединице за противавионску одбрану (ПВО) трупа биле
су предвиђене само у рату. Наоружање је било савремено али га није било
довољно. Ваздухопловство врховне команде имало је 2 дивизије
противавионских (ПАВ) топова 75| mm М-37, а свака армија војске је имала 1
дивизију ПАВ топова 75 mm М-37 или 76.5 mm М-36 и чету рефлектора.
Свака дивизија имала је митраљеску чету са 6 ПАВ митраљеза 15 mm М-38
(чехословачки ЗБ-60).39 Током Априлског рата ловачка авијација је изгубила
52 авиона, од којих је 14 оборено и 38 оштећено, и 42 пилота, од којих 27
погинулих и 15 рањених, с тим што је погинуло пет командира ескадрила
(капетани Милош Жунић, Драгиша Милојевић, Војислав Поповић,
Константин Јермаков и Данило Грбић). Погрешну тактику ваздушне одбране
примјенила је 1 ваздухопловна ловачка бригада што је имало за послиједицу
ослањање Београда на само 6 ловачки пук, пошто је 2 ловачки пук остао
пасиван. Армијско ваздухопловство у току Априлског рата није се довољно
ангажовало за непосредну подршку и тактичку сарадњу са трупама армија,
армије југословенске војске нису завршиле мобилизацију, тако да је оно
мобилисано и било спремно 12.3. Команда Оперативног ваздухопловства
није могла да интервенише јер је тактичка употреба армијског
39
За више.. Микић Сава, Историја југословенског ваздухопловства, Штампарија Д. Грегорић, Београд, 1933

34
ваздухопловства била у надлежности команданата армија. У току Априлског
рата Југословенско ратно ваздухопловство претрпело је велике губитке у
људству и материјалу. Изгубљено је око 95% борбених авиона, а погинуло је
око 120 летача официра и подофицира и око 400-500 нелетача старешина и
војника.40 Трећа група армија југословенске војске, под командом Милана
Недића, имала је најважнији задатак, да одбраном Македоније и упадом у
Албанију обезбеди одступање Југословенске армије према југу, као што је
било предвиђено ратним планом. На правцу Ћустендил-Крива Паланка-
Куманово-Скопље дејствовала је њемачка 2. оклопна група, састављена од
три дивизије са 600 тенкова. Тој групи снажан отпор пружила је Моравска
дивизија код Страцина, претрпевши велике губитке од технички далеко
надмоћнијег непријатеља, кога су помагале ваздухопловне снаге. Тиме је био
отворен пут ка Куманову и Скопљу. Њемци су 7.4, другог дана рата, заузели
Скопље, а главне снаге Треће армијске области су разбијене. Заузимањем
Скопља и избијањем у долину Вардара Њемци су сасвим прекинули везу
Врховне команде са југословенским трупама у Македонији, чиме је њихово
разбијање било само питање времена. Тиме је био отворен и пут ка
Приштини и Косову. Зетска дивизија је од 8. до 13.4 успела да продре у
дубину према Скадру тек 15-20 km, јер је задржана од италијанских оклопних
јединица. Десна колона Косовске дивизије, која је из Ђаковице продирала
према Скадру, при повлачењу је имала знатне губитке. Између Зетске и
Косовске дивизије дејствовао је Комски одред. Трупе Треће армијске области
нису успеле да обезбеде одбрану фронта према Бугарској, тј. да затворе
струмички, царевоселски и криворечки правац, услед чега је наступило
расуло. Пета армија није успешно задржала гранични фронт, Њемце, који су
нападали нишавским правцем, такође нису успели да зауставе или да бар
успоре њихово напредовање на неколико дана, како би се организовала
одбрана на Јужној Морави и затворио пролаз долинама Велике и Западне
Мораве. Њемачка је на јужној граници према Југославији, Југоисточном
фронту, имала најјаче снаге-12. армију, јачу и спремнију од 2. армије на
северозападу, која је кренула у напад пре концентрације свих предвиђених
снага; јер је југ и био главни правац њемачког удара. 41 Њемци су већ првог
дана рата пробили одбрану југословенске војске на правцу Ниш-Пирот-
40
Одбрана, специјални прилог бр 166, 12 дана отпора, др Миљан Милкић, стр 28-29
41
Одбрана, специјални прилог бр 166, 12 дана отпора, др Миљан Милкић, стр 11

35
Софија. Тиме је био отворен пут према Београду с јужне стране. Јединице 11.
њемачке оклопне дивизије већ 10.4 избиле су у долину Велике Мораве.
Њемачки тенкови су преко Лапова напредовали према Београду.
Југословенске снаге, нису успјеле да зауставе напредовање преко
Младеновца, Сабантски одред није спријечио продор од Јагодине ка
Крагујевцу. Продором ка Београду и Тополи раздвојене су јединице 6 армије
под командом Димитрија Живковића. Делови њемачке 8. оклопне дивизије
кретали су се на северу правцем Шабац-Ваљево и Шабац-Обреновац-
Лазаревац. Прва армија, под командом Милорада Петровића-Лорда, почела је
да се повлачи из Бачке после 10.4.1941 и уласка Мађарске у рат. 2 армија под
командом Милутина Недића, због брзог продора Њемаца није успјела да се
повуче у потпуности, па су многе јединице остале у Срему. Приликом
њемачког продора у Мачву, 3. коњичка и Потиска дивизија пружиле су
снажан отпор немачким снагама. Четврта армија, под командом Петра
Недељковића, распала се 10.4. Већ 8.4 дошло је до побуне 108. пешадијског
пука у Бјеловару, у којој су учествовали генералштабни пуковник Фрањо
Николић, начелник Оперативног одељења Прве групе армија, Јулије Маканец
и Иван Мрак, резервни ваздухопловни капетани, који су од раније били
повезани са немачком обавештајном службом. Хрвати су одавали положаје,
убијали српске официре и војнике, дезертирали. Војни пилоти Хрвати су се
предавали. Штаб Речне флотиле, којем су се на челу налазили капетан бојног
брода Едгар Ангели и начелник штаба капетан фрегате Борис Сторов, држао
се саботерски и за време непријатељске акције у Ђердапу у ноћи 5/6.4.1941
године. Непријатељ је у Загребу дочекан као ослободилац. У Скопљу и
Велесу истицали бугарске заставе, клицали Хитлеру, Мусолинију и краљу
Борису. Фран Куловец и Михо Крек су 5.4.1941, преко посланства Словачке у
Београду, нудили Трећем рајхуиздвајање Словеније из састава Краљевине
Југославије под условом да се гарантује интегритет издвојене Словеније.
Национално веће Словеније, образовано 6.4 отказало је послушност Врховној
команди 10.4, Хрватска и Словенија испале су 10.4 из рата. Већ 10. априла 11.
њемачка оклопна дивизија наступала је од Јагодине у правцу северозапада,
Прва и Трећа група армија престале су да постоје, Приморска армијска
област растурила се без борбе. Југословенска краљевска ратна морнарица је
била састављена од: једне застареле бивше немачке лаке крстарице
(погодном једино за обуку), једног великог разарача Дубровник британског
36
порекла, 3 модерна разарача класе Београд француског порекла (два израђена
у Југославији и још једним у изградњи), једним носачем хидроавиона, 4
модерне подморнице (2 француске и 2 британске) и 10 модерних моторних
торпедних чамаца и од старијих пловила, ту је било 6 бивших аустроугарских
средњих торпедних чамаца, 6 минополагача, 4 велика оклопљена речна
монитора и бројна помоћна пловила. Ратна морнарица се распала, 5 армија,
под командом Владимира Цуцавца, такође. Једанаеста њемачка оклопна
дивизија морала је код села Марковца да сломи отпор јединица Дунавске
дивизије, на правцу Велика Плана-Смедеревска Паланка-Младеновац
дивизија је морала да савлађује отпор Унске дивизије, 12.4 стиже до Авале.
Јединице 41. Немачког корпуса надирале су кроз Банат без отпора и предвече
12.4.1941 заузеле Панчево. Наређено је рушење мостова на Дунаву и Сави
код Београда, које је извршено у ноћи 11/12.4.1941 године, Београд је заузет
13.4. Јединице Друге југословенске армије нису успеле одржати фронт на
десној страни Саве, као што је то захтевала Врховна команда. 42 Југословенска
Трећа група армија успела је да изврши постављени задатак и да одбраном
Македоније и заузећем Албаније обезбеди одступницу југословенске војске
према југу. Командант Вардарске дивизије генерал Крстић касније је изјавио:
„Ја сам био и командант дивизије, и командант армије и Врховна команда,
ни са ким нисам имао везе, имао сам са фронта Италијане, а у позадини
Немце...”. Рат је био завршен оног дана када је сломљен македонски фронт и
када југословенске трупе, и поред упада на албанско тло, нису успеле да
освоје Албанију, потисну Италијане у море и заробе велики ратни материјал,
као што се олако очекивало, јер се наводно радило о слабом противнику. 43
Три немачке маневарске формације биле су од првог дана усмерене према
главном граду Југославије. Најснажнија оклопна група надирала је ка северу
од правца Софија-Ниш-Београд; 41. оклопни корпус са моторизованим пуком
„Грос Дојчланд” са простора североисточног Баната (Темишвар-Вршац) и 46.
оклопни корпус кретао се из Међумурја преко Барча, кроз Славонију и Срем
ка Београду. Рат је на Северном и Северозападном фронту завршен за четири
дана. Шумадијска, Брегалничка, Моравска, Топличка, Дринска, Тимочка,
Дунавска, Церска, Унска, Дравска, 2. и 3. коњичке дивизије су немилосрдно
тукли по непријатељу, 51. ловачке група 6. ловачког пука бранила је небо
42
Одбрана, специјални прилог бр 166, 12 дана отпора, др Миљан Милкић, стр 13-14
43
Исто.. стр 14

37
престонице. Наредник пилот-ловац Ђорђе Цветковић оборио је два
италијанска авиона над Подгорицом, а оставши без бензина и муниције
ударио је у италијански авион. Априлски рат је добар пример изванредно
успешног дејства пете колоне на фронту и у позадини, умањена је борбена
способност југословенске војске. Многи нису дошли на мобилизацијско
место, неки су изазивали побуне, расуло и бекства, а трећи су са оружјем
ступали у редове сепаратистичких и фашистичких организација и борили се
против југословенске војске. Било је случајева да су чланови усташке
организације разоружавали или заробљавали јединице, групе или појединце
југословенске војске у Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини и потом
их предавали Немцима или Италијанима. Албанци на Косову и у Метохији
пљачкали су војнемагацине и садејствовали немачким и италијанским
јединицама. Десети април је био дан потпуног распада и расула
југословенске Четврте армије. Преостале јединице започеле су повлачење
према Босни, неке преко Саве, док су друге одступале преко Карловца и
Слуња, с намером да се пробију ка Бихаћу. Услед петоколонашке акције у 33.
пешадијском пуку, који је мобилисан у Бањалуци, коњи нису добили
потребну опрему тако да се нису могли употребити, муниција није
одговарала моделу и калибру пушке, велики број војника није добио ципеле
већ је по снегу, киши или блату ишао у својој обући. Истовремено, војни
магацини су били пуни опреме, али руковаоци нису хтели да је издају или су
с тим одуговлачили.44 Војска Краљевине Југославије добила је прву
тенковску јединицу почетком 1930. године, али је њихов даљи развој текао
врло споро, , до почетка Априлског рата југословенска војска располагала је
са само два тенковска батаљона и једним ескадроном брзих коњичких
танкета. Штаб, Прва чета и Помоћна чета Првог батаљона борних кола били
су лоцирани у Београду, Друга чета у Загребу, а Трећа у Сарајеву. Комплетан
Други батаљон борних кола био је стациониран у Београду. Ескадрон брзих
борних кола организацијски је припадао коњици и био је непосредно под
њеном командом. Југословенска војска је имала укупно 55 тенкова Рено ФТ-
17, први француски лаки тенк који је произведен у великом броју; један од
најреволуционарнијих и најутицајнијих тенковских конструкција у историји.
FT-17 је био први лаки тенк са наоружањем у ротирајућој куполи док је
његова концепција са куполом на горњој страни тела тенка, мотором позади
44
Одбрана, специјални прилог бр 166, 12 дана отпора, др Миљан Милкић, стр 20

38
и возачем напред постала стандардна и користи се и данас у производњи
модерних тенкова, Рено М28, 54 тенка Рено Р35, дизајниран у периоду
између Првог свјетског рата и Другог свјетског рата, са намјером да замијени
застарјеле тенкове Рено FT-17, осам танкета Шкода СИД. У тенковским
батаљонима југословенске војске пред Априлски рат било је укупно 43
официра. Другој, Трећој и Четвртој армији била придодата по једна чета
тенкова из састава Првог батаљона борних кола. Штаб и помоћна чета овог
батаљона били су у Београду, Прва чета у Скопљу, Друга чета у Загребу и
Трећа у Сарајеву . Други батаљон борних кола налазио се у резерви Врховне
команде у Београду, 6.4.1941 године у Скопљу нашле две тенковске чете,
што је било у складу са југословенским ратним планом. Тенковске јединице
су у дскладу са планом Р-41, биле у склопу Треће групе армија, Прве групе и
резерве Врховне команде. У саставу Треће армије биле су двије тенковске
чете око Куманова. Првој групи армија (Четврта армија, Седма армија,
резерва Прве групе армија) задатак је био да брани фронт према Мађарској,
Немачкој и Италији, од реке Чађавице до Карлобага на мору. У саставу њене
Четврте армије, чији је задатак био да брани фронт од реке Чађавице до
Радгоне и да обезбеди време за повлачење Седме армије, а затим да води
задржавајућу одбрану и да се под притиском надмоћнијих снага повлачи
преко Босне ка југоистоку, био је један батаљон тенкова у рејону Бјеловара,
где је био и штаб армије. У резерви Врховне команде (Динарска, Личка,
Унска и Церска дивизија) биле су две чете тенкова. Тенковске јединице у
рату нису искоришћене у великој мјери, неке нису ни улазиле у рат, Друга
тенковска чета у Загребу, неке су се предале, неке остале без горива, Трећа
чета Првог батаљона борних кола. Славонска и Осјечка дивизија биле су
захваћене расулом изазваним деловањем пете колоне, тако да је Немцима био
практично отворен пут према Београду. Због пробоја фронта Славонске
дивизије 10. априла 1941, Друга југословенска армија била је принуђена да
одваја снаге за осигурање свог левог бока, који је до тада затварала
Славонска дивизија, те да врши минирање комуникација. Југословенска
Врховна команда, услед тешке ситуације код Четврте армије, која се под
дејством пете колоне практично распала, наредила да се Прва и Друга армија
повуку јужно од Саве. Према том наређењу, Друга армија, у чијем је саставу
био и Други тенковски батаљон, требало је да одступи у Босну, поседне
одсек Рача-ушће Врбаса и затвори правац Брод-Добој-Сарајево. Приликом
39
упорних и жестоких борби јединица југословенске Друге армије са немачком
14. тенковском дивизијом код Добоја, 15.4 уништено је, односно избачено из
борбе, око 20 југословенских тенкова. Жестоке борбе код Добоја трајале су
до пред подне, након чега су се преостали југословенски тенкови повлачили
под борбом долином реке Босне ка Сарајеву. 45 Трећа чета 2 батаљона борних
кола изашла је из Скопља 6.4 у циљу да се повеже са Брегалничком
дивизијом код Штипа. Јединица је имала задатак да опсједне пут Јежевог
поља при чему јој је помогао 23 пјешадијски пук. У ноћи 6/7.4 организовано
је садејство тенковске чете са пешадијом и придодатом артиљеријом, ујутро
су из Штипа појавили Њемци. У борби југословенске брдске батерије су
тукле своје положаје, 23. пешадијски пук повукао се са положаја правцем
село Олујић–Велес, док је тенковска чета добила задатак да се под борбом
повлачи на десну обалу Вардара код Велеса, где је Брегалничка дивизија
организовала положај за упорну одбрану. Њемци су одлучили да разбију чету
енергичним нападом. Пошто њихови тенкови нису имали панцирне
муниције, прикључили су за тенкове топове ПАК 75 mm и тако их привукли
до најпогоднијег заклона, на око 500-600 m од предњег краја распореда
југословенске тенковске чете. Пито топови калибра 37mm који су били на
југословенским тенковима Рено Р35 били су ефикасни на домету од 400 m,
док су њемачки могли да добаце око километра. Њемци су их скинули и
поставили на положаје за непосредно гађање. Испред тенкова и топова била
је истурена пешадија. Док су њемачки топови гађали југословенске тенкове,
њихови тенкови и пешадија предузели су снажан јуриш. Преживела посада
уништених тенкова је заробљена, са командиром чете капетаном Радомиром
Турудићем. Ескадрон брзих борних кола чувао је Земунски аеродром, На
његовом челу налазио се коњички мајор Душан Г. Радовић, који је основну
обуку за тенкисту прошао у Моравицама у Чехословачкој. Због продора
њемачких оклопних јединица из Бугарске ескадрон је упућен на релацију
Београд-Ниш. Требало је да изврши марш према Нишу, да успостави контакт
са јединицама које се бране на том правцу и да на лицу места добије задатак.
Истог дана ескадрон је на авалском путу стављен под команду команданта
Сремске дивизије и по његовом наређењу продужио је марш путем
Младеновац–Аранђеловац, где је у току ноћи стављен под команду
команданта Четврте армије, који је лично наредио да ескадрон пређе у
45
Одбрана, специјални прилог бр 166, 12 дана отпора, др Миљан Милкић, стр 23

40
Тополу. Рано ујутру 11.4 ескадрон се распоредио на положај за одбрану,
затварајући пут Младеновац -Топола. Око 10 сати командант армије наредио
је да се два тенка упуте у извиђање правцем Топола-Крагујевац. При томе,
командир тенковског вода није добио никакве податке о непријатељу, већ му
је речено да дејствује према конкретној ситуацији. У међувремену, пошто су
заузели Крагујевац, Њемци су са 4-5 тенкова пре подне тога дана продрли до
Тополе. Један се тенк покварио а други је наставио, док није налетио на
Њемце. Пошто није имао панцирних граната, командир тенка поручник
Љубомир Михајловић наредио је возачу да тенк повуче назад, а затим је
известио команданта армије да је наишао на немачку колону. Приликом
извлачења и на овом тенку је дошло до квара. Наишли су њемачки тенкови.
Пошто није имала чиме да се супротстави, а у близини није било ни
пешадијских јединица, посада је искочила из тенка и склонила се поред пута.
11. њемачке оклопне дивизије је преко Наталинаца око 13 сати изненада упао
у Тополу, где се развила улична борба, која је трајала до 15,30 сати. Сам
командир ескадрона брзих борних кола мајор Душан Радовић успео је, према
сведочењима, да уништи три њемачка тенка и командно оклопно возило, али
је приликом напуштања свог погођеног и запаљеног тенка покошен
митраљеском ватром. У току борби у Тополи био је уништен цео
југословенски тенковски ескадрон. То је био крај једине оклопне јединице из
састава југословенске коњице. Други батаљон, попуњен искуснијим и
обученијим људством, учествовао је у жестоким борбама око Добоја и био
изложен нападима усташке пете колоне из сопствене позадине. Овај батаљон
изгубио је у борби највећи број оклопних борбених средстава (26 од 37
тенкова), што само сведочи да и најмодернији југословенски тенкови нису
били у стању да се супротставе тактички и технички супериорнијим
немачким јединицама. Пред Априлски рат војска Краљевине Југославије
имала је 39 тешких моторизованих батерија (124 артиљеријска оруђа), од
чега 18 најмодернијих (72 оруђа) и 21 батерију старијег типа (52 оруђа),
распоређених у пет ратних пукова тешке моторизоване артиљерије. Према
плану Р 41, јединице југословенске тешке моторизоване артиљерије биле су у
саставу Треће групе армија, Пете армије, Шесте армије и Прве групе армија.
Југословенске јединице тешке артиљерије биле су немоћне да зауставе
продор немачких оклопних јединица у Априлском рату. Неспремност дела
командног кадра (претежно хрватског порекла) да пружи отпор Вермахту,
41
као и чињеница да су југословенске јединице тешке артиљерије са
механичком вучом, уместо на гусеницама, биле на точковима и захтевале
изузетно добре путеве и издржљиве мостове, главни су разлози овог
неуспеха.46 Лоше комуникације у војсци, радио везе, телефони били су
прислишкивани, упркос свему, грешке се не би догодиле да је било више
залагања. Генерал Симовић је од 6. до 13. априла био стално одвојен од
владе. Током Априлског рата он је присуствовао само једној њеној седници-
13. априла на Палама. Неслагање по питању вођења рата, те лоши односи
међу командантима који нису трпили Симовића, доприњели су поразу. Влада
се повлачила од првог дана рата. Није постојала веза између владе и Врховне
команде. Слободан Јовановић, Марко Даковић и Богољуб Илић оптуживали
су Хрвате за издају. Мачек је напустио југословенску владу 8. априла, заједно
са осталим хрватским министрима, Јосипом Торбаром, Баришом Смољаном и
Иваном Андресом. Владу је напустио и Џафер Куленовић. Напуштање владе,
у ствари бекство министара, било је слика априлског расула. Број погинулих
југословенских војника у Априлском рату 1941. године није тачно утврђен.
Познато је само да је било 375.000 заробљених југословенских војника и
официра, односно да је у немачко заробљеништво одведено 210.000 војника,
већином Срба, а у италијанско 20.000.47 Хитлер је већ 27.3 савезницима
понудио поделу Југославије. Њемачка окупациона управа предвиђена за
територију Србије пре балканских ратова 1912/1913. године. У „Привремене
смернице за поделу Југославије” 12. априла унета је одредба да ће Банат
окупирати њемачке трупе. На тај начин је река Тиса одређена за границу
између њемачке и мађарске окупационе зоне у Војводини. У привременим
смерницама из априла 1941. наведено је како треба поделити Југославију.
Према том плану, „Јужна Србија” је као подручје настањено „бугарским
Македонцима” следовала бугарској управи, док је „Стару Србију” требало
ставити под њемачку власт. Вардарска Македонија је подељена између
Бугарске и Италије. У Србији је успостављен њемачки окупациони систем на
чијем се челу налазио Штаб војног заповедника Србије, био је највиши
управни орган на окупираној територији, са задатком да преузме све послове
који су били страни војсци и за које је била неопходна сарадња домаћих
органа. Србија је била и додатно кажњена: била је обавезна да плаћа
46
Одбрана, специјални прилог бр 166, 12 дана отпора, др Миљан Милкић, стр 24-26
47
Исто.. стр 31

42
контрибуције њемачком окупатору за издржавање окупационе војске, што је
био случај без преседана на тлу војно поражене Краљевине Југославије.
Хрвати су одустали од борбе и предавали своје јединице снагама нацистичке
Њемачке. О томе говори податак да се у новооформираној Хрватској војсци
од којих су се, убрзо по оснивању Павелићеве НДХ, нашли: 31 генерал, 228
пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника
Југословенске краљевске војске. Хрвати су добили независност, и њихова
држава се простирала од Словеније па до самог Београда. Дана 10. априла
1941. када су немачке трупе ушле у Загреб, дочекане су од дела грађана са
одушевљењем и засипане су цвећем. Усташки експонент Славко Кватерник
прогласио је успоставаљање Независне Државе Хрватске у име Анте
Павелића48. Обухватала је данашњну Хрватску и Босну и Херцеговину и
Срем. Словенију су поделили Италијани и Њемци (то је била једина
територија коју су Њемци директно окупирали), Бачку и Нови Сад добили су
Мађари. Италијани су добили Косово и преостали део Македоније и
припојили Великој Албанији. Црна Гора постала је Италијански протекторат.
Преостали део Србије је био организован у марионетску државу под
контролом немачке војне управе и владе Милана Недића. Југославија је била
окупирана до јесени 1944. Године. Краљ Петар II био је приморан да са
Никшићког аеродрома, заједно са Владом, емигрира, прво у Грчку између 14.
и 16.4 а затим у Јерусалим и Египат. Краљ и главни министри владе су
допутовали у Лондон 21.6.1941, где су дочекани као хероји. За време свог
избеглиштва краљ Петар II је довршио школовање у Кембриџу, а потом се
придружио снагама британског краљевског ратног ваздухопловства.
Окупационом поделом Краљевине Југославије 1941. године од стране
нацистичке Немачке, фашистичке Италије и њихових сателита, Мађарске и
Бугарске, нестала је са географске карте држава Југославија. Године 1945.,
створена је Федеративна Народна Република Југославија као социјалистичка
држава (друга Југославија).49

48
Томашевић Јозо, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration, Stanford,
Stanford University Press, 2002, стр 55
49
Миодраг Д. Перић, ПОЛИТИЧКА РЕВИЈА; POLITICAL REVIEW Година (XXVIII) XV, vol=50 Бр. 4/2016. стр. 199-
215, прегледни рад, стр 214

43
 Литература

1) Питер Калвокорези, Гај Винт, Тотални рат, Рад, Београд, 1987.

2) Бранко Петрановић, Историја Југославије, Том 1-3, Нолит, Београд,
1988.
3) Милорад Екмечић, Друго кретање између клања и орања; Историја
Срба у Новом веку (1492-1992), Завод за уџбенике, Београд, 2008
4) Никола Миловановић, Војни пуч и 27. март 1941., Просвета, Београд,
1960
5) Велимир Терзић, Слом краљевине Југославије 1941; Узроци и последице
пораза, Народна књига Београд; Партизанска књига Љубљана-Београд;
Побједа Подгорица, СИРО „Србија“, Београд, 1982
6) Милан Ванку, Српско-јужнословенско-румунски односи кроз вјекове, 6
дио, Стручна књига, Београд, 2005
7) Одбрана, специјални прилог бр 166, 12 дана отпора, др Миљан
Милкић
8) Банић Милан, Агонија Југославије: Дани слома, Београд 1941
9) Диздар Славко; Грчић Марко; Равлић Славен; Ступарић Дарко, Тко је
тко у НДХ: Хрватска 1941-1945, Миневра, Загреб, 1997
10) Бојан Димитријевић; Милан Мицевски; Предраг Милдиновић,
Краљевско ваздухопловство 1912-1945, Медија центар "ОДБРАНА",
Београд, 2016
11) Микић Сава, Историја југословенског ваздухопловства,
Штампарија Д. Грегорић, Београд, 1933
12) Томашевић Јозо, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945:
Occupation and Collaboration, Stanford, Stanford University Press, 2002
13) Априлски рат 1941, Зборник докумената, Књига 2,
Војноисторијски институт, Београд, 1987, Прилог бр. 2 „Извод из
изјаве потпуковника Милорада Лозића од 11. августа 1942. године о
учешћу Југославенског ратног ваздухопловства у Априлском рату" pp.
863.
14) Интернет чланци: https://www.blic.rs/vesti/beograd/da-nije-bilo-6-aprila-
najlepse-srusene-zgrade-beograda/9hjel3n ; https://www.blic.rs/riznica/istorije/jutro-koje-

44
 beograd-nece-zaboraviti-godisnjica-napada-hitlerove-nemacke-na-jugoslaviju/crrdsyc ;
http://www.politika.rs/scc/clanak/397683/Bombardovanje-aerodroma-u-Lazarevcu-
zaboravljena-prica ; ; https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2691689/secanje-
na-zrtve-bombardovanja-beograda-1941-godine.html
15) Миодраг Д. Перић, ПОЛИТИЧКА РЕВИЈА; POLITICAL REVIEW
Година (XXVIII) XV, vol=50 Бр. 4/2016. стр. 199-215, прегледни рад

45