Берлински конгрес

Моравска војска и добровољци

у српско-турском рату 1876. године

Устанак Срба у Седамдесетих година деветнаестог века конзервативне европске

Босни и силе - Русија, Немачка и Аустрија хтеле су да очувају створено
Херцеговини стање у Европи. У Херцеговини се, међутим стање погоршавало,
те се у устанку видело једино решење нарастајућих националних
и социјалних проблема. Устанак је прво избио у Херцеговини
(Невесињска пушка) , а месец и по дана доцније и у Босанској
крајини, нарочито после доласка кнеза Петра Карађорђевића
(Мркоњића). Устанак су прихватиле и Србија и Црна Гора; Црна
Гора је помагала устанак свим средствима. У Србији су
интелектуални кругови били за рат, али народ није био
одушевљен идејом да "спасава друге", када је и сам притиснут
бирократским режимом. Покушају Србије да анимира остале
балканске земље нису успели; ни реформе Турске нису уродиле
плодом, као ни преговори Турака са Црногорском кнежевином на
Цетињу.

Предлог ратног плана у рату Србије са Захвалност Јована Ристића Горчанову за

Турском 1876. помоћ у рату

У јуну је избио Пошто је брутално угушен, то је изазвало жестоке реакције целе

устанак и у Европе. У Млецима је 3/15.јуна потписан Српско-црногорски
Бугарској савез; 20. јуна/1. јула устаници из Босне прогласили су
уједињење са Србијом, а устаници из Херцеговине изјаснили су
се за Црну Гору. Аустрија се, природно, противила стварању
целовите српске државе. Своје аспирације је истакла према
Русији у Рајхштату 26. јуна/8. јула 1876. Тада је договорена
 одбрана обе кнежевине у случају војних пораза са Турском, али
би Аустрија узела већи део Босне и Херцеговине. Србија и Црна
Гора објавиле су Турској рат 30. јуна/12. јула 1876. у који је 1877.
ушла и Русија.

Фотографија из Српско-турског рата

Санстефански У рату против Турске Србија и Црна Гора оперисале су одвојено.

мир Црна Гора је имала више успеха. Русија је са Аустријом склопила
тајни уговор, те је Турској објавила рат 12/25. априла 1877. Црна
Гора је наставила рат, и почела опсаду Бара и Приморја. После
руских успеха, и Србија поново улази у рат. Српска војска
кренула је према Нишу, Врању и Пироту. Турска је, потпуно
исцрпљена kako на бугарском ратишту, tako и продирањем
Русије на Балкан, затражила примирје. Примирје је склопљено
17/29. јан. 1878. у Једрену, а потом и мир у Сан Стефану, близу
Цариграда, 21. фебр./4. марта. Санстефански уговор био је
велико разочарење за Србе. Руска дипломатија је, процењујући
своје интересе присуства на Балкану, створила Велику Бугарску -
од Црног мора до Дрима и Албаније, са претензијама и на Ниш.
Русија је сматрала да би територијално проширење Србије
значило и ширење сфере аустријског утицаја.

Берлински Ревизија Санстефанског уговора уследила је услед

конгрес и уговор незадовољства Енглеске и Аустрије ширењем руског утицаја на
Балкану. Конгресом је председавао немачки канцелар Бизмарк.
Резултат Конгреса је Уговор закључен 13./25. јула 1878., а
потписало га је шест великих сила и Турска. Одредбе границе
санстефанске Бугарске су поништене. Србија, Црна Гора и
Румунија је добиле су територијално проширење и независност .
Србији су придружена четири округа: нишки, пиротски, топлички и
врањски; Црна Гора је добила излаз на море и градове Никшић,
Подгорицу, Колашин, Бар и Улцињ; Румунији је припала Северна
Добруџа. По унапред створеном споразуму, Аустро-Угарској је,
као мандатару, дато право да окупира Босну и Херцеговину, да у
њима заведе ред, и да у Новопазарском санџаку држи свој
гарнизон. Овим последњим, Србија и Црна Гора изгубиле су
могућност заједничке границе. За Србе у Босни и Херцеговини то
је значило само замену Турске новим непријатељем.
Закључење Уговора за Србију је значило и испуњење две
обавезе: да са Аустро-Угарском склопи трговински уговор и да
изгради железничку пругу Београд - Ниш са огранцима за
Бугарску и Турску. Поред извесних предности, ове обавезе су
представљале и већу економску зависност Србије.

Извештај о организовању управе у Прокламација кнеза Милана Обреновића

новоослобођеним крајевима грађанима Ниша приликом ослобођења