Kako su Turci 1867.

godine predali srbima Beograd, Šabac, Smederevo, Kladovo,

Užice i Sokol

VAZAL POBEDNIČKI OSLOVLJAVA SUVERENA

Piše: Šesnaestog marta, specijalni kurir (tatarin), Rista Prendić,došao
Aleksandra Vuletić je iz Carigrada i doneo pismo velikog vezira Ali -paše knezu, kao
odgovor na srpski zahtev o predaji gradovima. Pismo je pisano
vrlo laskavim tonom, i u njemu su navedena tri načina predaje
koja je Divan (zbor vezira) predložio sultanu: Da knez bude
komandant garnizona u gradovima i da garnizoni ostanu turski;
Da garnizoni budu mešoviti, polu - turski, polu -srpski i dan knez
bude njihov komandant; Da turski garnizoni napuste gradove i
da se gradovi povere knezu. U pismu se zatim kaže, da je sultan
" iz blagovolenija i iz svagdašnje brige o srpskom narodu i
njegovom napretku", izabrao ovaj poslednji, treći način, i
tako poverio knezu čuvanje gradova pod jednim jedinim uslovom
- da pored srpske, na beogradskoj tvrđavi ostane i turska zastava.

Po dolasku na vlast godine, kao glavni cilj svoje politike knez Mihailo je postavio
oslobaĎanje i ujedinjenje srpskog naroda. Tom cilju bilo je podreĎeno sve drugo - jačanje
moći vladara i stvaranje narodne vojske trebalo je da pripreme zemlju za rat s
Turcima.Na početku Mihailove vladavine turski garnizoni su se još uvek nalazili u Srbiji,
rasporeĎeni u šest gradova: Beogradu, Šapcu, Smederevu, Kladovu, Uţicu i Sokolu.
njihovo prisustvo je vreĎalo srpski nacionalni ponos i dovodilo do zategnutiosti u srpsko-
turskim odnosima, koja je kulminirala juna 1862, posle turskog bombardovanja Beograda
sa kalemegdanske tvrĎave. Izgledalo je da je rat neizbeţan pa su velike sile, da bi sprečile
sukob, hitno sazvale meĎunarodnu konferenciju koja je odrţana u carigradskom
predgraĎu Kanlidţi. Na njoj su Rusija i Francuska branile srpske interese i zahtevale
hitno iseljavanje Turaka iz preostalih gradova u Srbiji, dok su Engleska i Austrija pruţale
podršku Turskoj. Iz tih razloga odluke konfe rencije predstavljale su kompromis. Od
Turske je zahtevano da iseli civilno stanovništvo i povuče garnizone iz gradova u
unutrašnjosti - Uţica i Soko-la, dok su u ostalim utvrĎenim gradovima na Savi i Dunavu -
Beogradu, Šapcu, Smederevu i Kladovu - turske posade ostale.
 Delegacija kneževine Srbije na čelu sa knezom
Mihailom u Carigradu 1867.

Konferencija u Kanlidţi je sprečila srpsko - turski rat, ali nije uklonila uzroke sukoba.
Knez Mihailo je bio nezadovoljan njenim odlukama: "Dokle god su Turci u srpskim
gradovima, dotle nema Srbiji mira, niti Meni opstanka u njoj!" Sve dok su turski topovi
predstavljali pretnju srpskoj prestonici, nije se mogla povesti nikakva nacionalna akcija
širih razmera. Netrpeljivost izmeĎu Srba i Turaka postajala je sve veća. Tako, na primer,
kada je Omer-paša Latas, vraćajući se iz Hercegovine i Crne Gore 1863. godine, svratio u
beogradsku tvrĎavu, poslao je odred vojnika i muziku pred kneţev konak da dop - rate
kneza na Kalemegdan. Kada je to čuo, knez je ponosito odgovorio: "Omer-paša zna da
sam ja u Dvoru, i ako mu se svidi neka doĎe, ali mene neka ne očekuje!"

Konzul ljubi ađutanta

Tada se činilo da se pitanje gradova ne moţe rešiti na drugi način nego ratom. MeĎutim,
1867. godine, zahvaljujući promenama na evropskoj političkoj sceni, ono je rešeno
diplomatskim putem. Do tada, u sukobima Srba sa Portom, Rusija i Francuska bile su na
srpskoj strani, a Engleska i Austrija na turskoj. Pošto je 1866. godine poraţena u ratu sa
Pruskom, Austrija za izvesno vreme nije bila u mogućnosti da vodi aktivnu spoljnu
politiku širih razmera. Da ne bi sasvim izgubila uticaj na Balkanu, ona je nastojala da
zadovolji Srbiju kao balkansku drţavu koja je prva mogla otpočeti rat sa Turskom. Iste,
1866. godine, na Kritu je izbio ustanak i Porta se uplašila mogućeg uznemirenja drugih
balkanskih naroda. Pošto je Kneţevina Srbija vaţila za njihov stoţer, Porta je rešila da
zadovolji njene zahteve.

Kada je Omer - paša Latas, vraćajući se iz Hercegovine i Crne Gore, 1863. godine,
svratio u beogradsku tvrĎavu, poslao je odred vojnika i muziku pred knežev konak da
doprate kneza na Kalemegdan. Kada je to čuo, knez je ponosito odgovorio: "Omer - paša
zna da sam ja u Dvoru, i ako mu se svidi neka doĎe, ali mene neka ne očekuje!"
Knez Mihailo je shvatio da je nastupio povoljan trenutak za rešavanje pitanja gradova.
Preko Jovana Ristića, ondašnjeg srpskog kapućehaje (diplomatskog predstavnika) u
Carigradu, 29. oktobra 1866. uputio je pismo velikom ve - ziru Ali - paši, u kome je
otvoreno i jasno zatraţio da se gradovi ustupe Srbiji. Od tada, pitanje gradova nalazilo se
u središtu interesovanja srpske javnosti. O ovom značajnom dogaĎaju u srpskoj istoriji
zapise su ostavili mnogi savremenici, kao što su, na primer, Kosta Hristić, LJubomir
Uzun - Mirković, Mileva Alimpić i mnogi drugi. Iscrpan opis zbivanja koja su pratila
predaju gradova ostavio je i izvesni M. Lešjanin, činovnik Ministarstva pravde, koji je
sačuvan pod naslovom Naročite beleške od 1. januara 1867. godine i to o gradovima u
Srbiji. Ove beleške čuvaju se u Arhivu Srbije i na njima je, u najvećoj meri, zasnovan i
ovaj tekst.

Pašin konakj na beogradskoj tvrđavi 1867.

Od upućivanja kneţevog pisma sultanu, pa do kraja januara 1867. godine, do Beograda

nisu dospele nikakve vesti po ustupanju gradova. Turci su, po običaju, odugovlačili sa
odgovorom, a u Carigradu, tom "vrelu balkanske politike", malo šta se moglo doznati o
pravim turskim namerama prema srpskom zahtevu. Najzad, 28. januara 1867, muhafis
(vojni zapovednik) Beograda, Ali - Riza paša, saopštio je knezu da je Porta donela odluku
o ustupanju gradova Srbiji i da se čekaju još samo carske irade (ukazi), pa da se
primopredaja gradova izvrši. Porta je, dakle, morala da popusti pred pritiscima velikih
sila i opasnošću od opšteg ustanka nezadovoljnih hrišćanskih naroda.

Dvadesetog februara pročulo se po Beogradu, da je u tri sata posle ponoći, austrijski

konzul lično otišao knezu u konak, da bi mu javio da je dobio pismo od ministra Bajsta, u
kome mu je saopšteno da je objavljen carski ukaz o ustupanju gradova. Konzul je tim
povodom čestitao i poljubio kne - ţevog aĎutanta Kostu Bučevića. Ovaj je probudio
kneza i dao mu pismo; knez se zahvalio konzulu i ne primivši ga, što je učinio tek
sutradan. Ovimpostupkom konzula Lenka, Austrija je ţelela da preotme slavu ruskoj
propagandi i da predstavi turski ustupak kao svoje delo.

Okupljeni narod se divio i čudio ovom prizoru, "... gledajući kako turski paša obilazi oko
srpskog kneza na bedemu, i kako turska banda svira srpsko kolo a Srbi oko nje igraju,
dok se pred pašinim konakom vije srpska zastava". Činilo se tada, da je to prava propast
za Turke, i da, kako se pričalo, oni sami sebi pevaju "vječnaja pamijat". Jedan od
okupljenih je ovaj prizor prokomentarisao rečima: "Da sam Turčin, skočio bih sa onog
bedema dole u šanac, samo da ne gledam ovu propast!"

MeĎutim, srpska vlada je već znala da je objavljen carski ukaz, o čemu ju je izvestio
Ristić, telegrafom 16. februara, samo se još nije znalo pod kojim uslovima će gradovi biti
ustupljeni Srbiji. U to vreme se po beogradskoj varoši mnogo govorilo i nagaĎalo kakvi
će ti uslovi biti. Austrijska štampa je pisala da će Porta povećati danak Srbiji i traţiti da
se ukine narodna vojska i umanji stajaća, samo da bi smanjila njenu autonomnost i da bi
je obavezala da ostane mirna i lojalna Porti. "MeĎutim", piše Lešjanin, "to se uobšte
govorilo, a ja sam drţao za tvrdo, čuvši to i od ministra pravde, a i poznajući dobro
kneţev karakter, da se neće od naše strane primiti uslovi, koji bi dirali u naša prava."

Tatarin za muštuluk

Takvo stanje neizvesnosti trajalo je sve do 8. marta. Najzad, 8. marta izašao je vanredni
broj lista Vidovdan, koji je javljao da je odgovor knezu predat našem zastupniku u
Carigradu i da je pismo na putu ka Beogradu. Novine su javljale da se još ne znaju uslovi
pod kojima će gradovi biti predati, ali da se veruje da će oni biti zadovoljavajući. Ovo
saopštenje sastavio je Jovan Marinović, predsednik Drţavnog saveta, a Vidovdanu je
predalo Ministarstvo inostranih poslova. Srpski zastupnik u Carigradu Jovan Ristić bio je
ovlašćen da pismo otvori i pročita, i da telegrafom javi sadrţaj pisma, a potom pismo
pošalje u Beograd. Vlada je, znači, već znala da su uslovi povoljni, samo nije ţelela da ih
iznosi u javnost bez zvaničnog akta.

Šabac

Šesnaestog marta, specijalni kurir (tatarin), Rista Prendić došao je iz Carigrada i doneo
pismo velikog vezira Ali - paše knezu, kao odgovor na zahtev o gradovima. Pismo je
pisano vrlo laskavim tonom, i u njemu su navedena tri načina predaje gradova koja je
Divan predloţio sultanu:
1. da knez bude komandant garnizona u gradovima a da garnizoni ostanu turski;

2. da garnizoni budu mešoviti, poluturski, polusrpski i da knez bude njihov komandant;

3. da turski garnizoni napuste gradove i da se gradovi povere knezu.

U pismu se zatim kaţe da je sultan "iz blagovolenija i iz svagdašnje brige o srpskom

narodu i njegovom napretku", izabrao ovaj poslednji, treći način, i tako poverio knezu
čuvanje gradova pod jednim jedinim uslovom - da pored srpske, na beogradskoj tvrĎavi
ostane i turska zastava. Pošto je knez izneo ţelju da ode u Carigrad i lično zahvali
sultanu, Porta je predloţila da se o pojedinostima sultan i knez lično dogovore. Ali, knez
je to odbio traţeći da se detalji utvrde pre njegovog odlaska, tako da njemu ne ostane
ništa drugo osim da zahvali sultanu i vrati se u zemlju. Porta je prihvatila i taj uslov.

U dugačkom crnom kaputu, sa širokim fesom na glavi, onizak i trapav, bleda, podadula
lica, koje je odavalo razbludan haremski život, Sultan je svojim podbulim, staklastim
očima ukočeno, kao omaĎijan, gledao u svoga sjajnog vazala. Smeten i zbunjen, on je
nervozno otkopčavao i zakopčavao dugmeta na svome kaputu i nespretno pomerao
nogama. On je jedva umeo progovoriti nekoliko isprekidanih turskih reči, koje je Ali -
paša, i sam zbunjen, isporučio knezu Mihailu.

Sredinom marta, u Novinama serbskim objavljeno je saopštenje da je dogovor o

gradovima postignut, a 26. marta i kneţeva proklamacija u kojoj je javljeno da su gradovi
ustupljeni Srbiji, i da knez "... za tako znatnu dobit zemlji smatra za svoju duţnost da
blagodarnost srpskog naroda izjavi lično caru".

Dostojanstveni Mihailo

Knez Mihailo krenuo je u Carigrad 30. marta na specijalnom parobrodu, praćen brojnom
svitom. U njoj su bili predsednik Drţavnog saveta Jovan Marinović, član Saveta
Dimitrije Crnobarac, ministar vojske Milivoje Blaznavac, prvi aĎutant pukovnik Dragutin
Ţabarac, aĎutant major Antonije Knićanin, kapetani Kosta Bučović i Svetozar Garašanin,
komandant garde poručnik Kosta Janković, inspektor inţenjerije potpukovnik Jovan
Belimarković, general - štabni major Todor Bojović, upravnik dvora Anastas Jovanović,
kneţev sekretar Dimit-rije Joksić, smederevski prota Milutin Banić, blagajnik
Ministarstva inostranih dela Vladimir Stojanović, sekretar za francuski jezik Aleksa
Pačić, sekretar za stranu korespondenciju Karl Betan, pomorski kapetan Franjo
Franasović, kneţev lični lekar dr Jovan Mašin, kurir Rista Prendić kao i članovi kneţeve
garde. O svom trošku, sa poslanstvom je otputovao i poznati beogradski trgovac Hadţi -
Toma, a po naročitoj zapovesti iz Carigrada i Ali - Riza paša. U Varni, knez je sa svitom
prešao na carsku jahtu "Sultanija", na kojoj je stigao u Carigrad 1. aprila. Ristić je javio
da je knez dobro doputovao i da je, po naročitoj ţelji sultanovoj, odmah sa broda otišao
sultanu na podvorenje, gde mu je prireĎen sjajan doček. O ovoj svečanosti ostavio je
spomena u svojim Zapisima Kosta Hristić, a na osnovu pričanja svoga roĎaka Alekse
Pačića, člana kneţeve svite:

Kladovo

"Okruţen svitom, ponosito stavši pred Sultana, Knez ga je pozdravio kraćim govorom,
izgovorenim jasnim i krepkim glasom. Dostojanstveno drţanje Kneţevo, njegova
impozantna pojava, njegov viteški stav, mirne i ozbiljne crte njegovog gospodskog lica,
neobičan izraz njegovih krupnih očiju u kojima se ogledala njegova patriotska i plemenita
duša - sve je to učinilo silan utisak na sultana Abdul - Azisa. U dugačkom crnom kaputu,
sa širokim fesom na glavi, onizak i trapav, bleda, podadula lica, koje je odavalo
razbludan haremski ţi-vot, Sultan je svojim podbulim, staklastim očima ukočeno, kao
omaĎijan, gledao u svoga sjajnog vazala. Smeten i zbunjen, on je nervozno otkopčavao i
zakopčavao dugmeta na svome kaputu i nespretno pomerao nogama. On je jedva umeo
progovoriti nekoliko isprekidanih turskih reči, koje je Ali - paša, i sam zbunjen, isporučio
knezu Mihailu. Uloge su izgledale obrnute. To pre beše suveren koji pobednički
oslovljava svoga vazala nego vazal koji čini podvorenje svome suverenu."

Na ručku, koji je u čast srpskog kneza priredio ruski ambasador Ignjatijev, knez Mihailo
se sreo i sa Nubar - pašom, ministrom spoljnih poslova Egipta, koji je, kao i Srbija, bio
vazalna provincija Turskog carstva. Nubar - paša, koji je takoĎe došao u Carigrad u
nameri da traži ustupke za svoju zemlju, rekao je tom prilikom Jovanu Ristiću: "Da
očupamo što više, kad je prilika zgodna!"

Knez Mihailo je primljen i pozdravljen u Carigradu zaista kao pravi suveren. Ambasadori
velikih sila - engleski, francuski, austrijski i ruski, redom su pozivali i pruţali
gostoprimstvo knezu i njegovoj sviti. Na ručku, koji je u čast srpskog kneza priredio ruski
ambasador Ignjatijev, knez Mihailo se sreo i sa Nubar - pašom, ministrom spoljnih
poslova Egipta, koji je, kao i Srbija, bio vazalna provincija Turskog carstva. Nubar -
paša, koji je takoĎe došao u Carigrad u nameri da traţi ustupke za svoju zemlju rekao je
tom prilikom Jovanu Ristiću: "Da očupamo što više, kad je prilika zgodna!"

Na Blagovesti, 6. aprila, knez je u Carigradskoj patrijaršiji prisustvovao sluţbi, na kojoj

je, zajedno sa grčkim sveštenicima, činodejstvovao i smederevski prota Banić; posle
sluţbe, kneza je u audijenciju primio patrijarh Carigradski. Sledeći susret sa sultanom
knez je imao na dan svog odlaska iz Carigrada, 11. aprila. Posle duţeg razgovora, sultan
mu je uručio ferman (carsku zapovest) o ustupanju gradova. Tom prilikom sultan je
odlikovao kneza ordenom Osmanije - prvim ordenom Carstva, i na poklon mu dao pet
rasnih arapskih konja. Ordeni niţeg reda uručeni su i ostalim članovima kneţeve svite.

Uspeh srpske politike imao je odjeka i u Crnoj Gori. Dobijanje gradova asrpskom knezu
je čestitao i knez Nikola:"njegovoj Svetlosti Knjazu Mihailu Obrenoviću,primite sa celim
narodom srpskim iskrena i srdačna čestitanja od mene i mojih Crnogoraca za krunisani
uspeh. Ovaj je najsvetliji dan u istoriji preporoĎaja našega naroda, i ja se sa mojom
Crnom Gorom pridružuem iz srca današnjem opštem veselju srbstva."

Knezu Mihailu je ovo bila druga poseta Carigradu. Na prvo podvorenje sultanu išao je
1840. godine, kada je prvi put dospeo na kneţevski presto. Razlika izmeĎu ove dve
posete bila je velika. "Onda sam", pričao je knez Jovanu Marinoviću, "imao za obitalište
našu malu kuću u Dţebaliji, a sad carsku palatu u varoši i drugu carsku palatu na
Bosforu. Onda sam nekoliko nedelja čekao dok je sultan udostojio primiti me, a sad sam
na carskoj jahti odmah od sultana primljen bio, pa tek posle u odreĎeni mi kvartir odseo;
onda je trebalo po nekoliko dana čekati dok me koji od velikaša primi, a sad doĎoše i svi
se utrkuju koji će mi veću usluţnost ukazati." Ugled i značaj Kneţe-vine Srbije su,
očigledno, znatno porasli u razdoblju od 27 godina, koliko je proteklo izmeĎu dve
kneţeve posete Carigradu.

Posle nekoliko dana boravka u Carigradu, knez je krenuo nazad u Beograd. Na poziv
rumunskog kneza Karola, usput je svratio u Bukurešt, gde je dočekan sa oduševljenjem.
Pošto je Srbija u to vreme vaţila za stoţer balkanskog jedinstva, mladom rumunskom
knezu predstavljalo je veliku čast da ugosti srpskog vladaoca.

Trijumfalne kapije u Beogradu

Za to vreme, u Beogradu su vršene pripreme za doček kneza. Poslanstvo beogradske

varoši, u kojem je bilo preko pedeset ljudi, sa predsednikom opštine Ţivkom
Karabiberovićem na čelu, krenulo je u Radujevac, na srpsku granicu, u susret knezu. U
Radujevac su otišla i poslanstva Poţarevčana i Smederevaca, a do Smedereva je stiglo i
jedno poslanstvo iz Šapca, kao i članovi pevačkih društava iz Pančeva i Zemuna.
Šesnaestog aprila, u pet sati popodne, topovskom paljbom pozdravljeno je uplovljavanje
kneţevog parobroda u savsko pristanište. Mnoštvo naroda iz Beograda, cele Kneţevine i
iz drugih krajeva naseljenih Srbima, zakrčilo je savsku obalu, Kalemegdan i okolne ulice,
oduševljeno pozdravljajući kneza. Turska vojska dočekala je vladara Srbije na gradskim
bedemima, a srpska na savskoj obali. Knez je stajao napred, na krovu laĎe, iza njega Ali-
Riza paša, a sa strane svi srpski velikodostojnici koji su ga pratili na putu. Prema
rasporedu za doček, na šlepu uz koji će pristati kneţeva laĎa stajali su ministri, iza njih
sudije Apelacionog i Kasacionog suda, zatim ostali činovnici i narod. Beogradska opština
podigla je četiri trijumfalne kapije: jednu kod parobrodske stanice, drugu na nekadašnjoj
Varoš - kapiji, treću na razvalinama Stambol - kapije i četvrtu ispred Dvora. Osim njih, i
zanatlije i trgovci podigli su tri kapije: u glavnoj čaršiji, u Savskoj ulici i na Maloj pijaci.
Duţ čitavog puta kojim je knez trebalo da proĎe, postavljeni su drveni stubovi sa srpskim
zastavama i od zelenila i cveća napravljenih svodova.

Čim je stupio na obalu, knez se, praćen svitom i okupljenim narodom, uputio u crkvu.
Mitropolit i sveštenstvo su otpevali blagodarenije, a zatim je mitropolit izgovorio kratku
besedu, u kojoj je, izmeĎu ostalog, rekao: "Pomoli se gospodaru ovome svetome
znamenju hristijanske slave (tj. krstu) koje te čuvaše i onde, gde je pomračena svetlost
njegova, pa se zajedno s nama i narodom svojim moli Gospodu Bogu da se sjajnije
zablista slava Krsta i Sofije - premudrosti Boţije, koja začuĎava svet pravdom i istinom...
Čuj glas srpskoga naroda, koji se eto sloţno moli, da te i unapredak ispunjava duh
mudrosti i duševne kreposti, da budu svagda s tobom blaţene duše svetih Nemanjića, te
da podigneš pogaţenu i u teškom suţnju decu Dušanovu, koja već toliko vekova čekaju
da ih ogreje sunce čovečije sreće i slobode."

Knez je nastojao da se primopredaja gradova izvrši što pre. Ţeleo je da se već na Cveti,
21. aprila, srpska zastava zaviori na beogradskim bedemima. Zato je predaja beogradske
tvrĎave odreĎena za 18. april. Na Kalemegdanu, desno od današnjeg glavnog ulaska u
park, podignuta je svečana tribina. U deset sati pre podne, pristigao je turski bataljon sa
muzikom i zauzeo mesto desno od tribine. Na levoj strani tribine, stajao je srpski
bataljon, takoĎe sa muzikom. Kneţeva povorka dolazila je iz pravca Stambol - kapije, na
čijem se mestu danas nalazi spomenik knezu Mihailu. Na njenom čelu koračalo je
dvadeset gardista; na pet - šest koraka od njih išao je knez, obučen u crvenu uniformu, sa
šeširom i zelenom perjanicom, okićen ordenima, jašući na belome konju dovedenom iz
Carigrada, za koga se pričalo da ga je sam car jahao. Kneza su pratili ministar vojni,
aĎutanti i ostali gardisti. Na tribini, kneza su dočekali predsednici Ministarskog i
Drţavnog saveta, ministri, savetnici, paša beogradski i strani konzuli. Kalemegdan i ulice
kuda je prolazio knez bile su prepune naroda.

Odlazak turske vojske

Čim je knez Mihailo stupio na tribinu, počeo je svečani čin predaje gradova. Carski
ferman o ustupanju gradova pročitan je prvo na turskom, a potom na srpskom jeziku.
Čitanje fermana pozdravljeno je paljbom iz dvadeset i jednog topa, koji su bili postavljeni
na beogradskoj tvrĎavi. Potom je paša pristupio knezu i, čestitajući mu, predao ključeve
gradova. U tom trenutku, pred pašinim konakom je podignuta srpska zastava, što je opet
pozdravljeno topovskom paljbom. Jedan odred srpske vojske, sa oficirom Svetozarom
Garašaninom, sinom Ilije Garašanina, na čelu, umarširao je u beogradsku tvrĎavu i izašao
na bedeme gde je zamenio turske vojnike. Kada je prvi srpski vojnik stupio na gradske
bedeme, prekrstio se i skinuo kapu, narod je oduševljeno počeo da kliče i meĎusobno se
grli i ljubi. Stariji ljudi, srećni što su to doţiveli plakali su od radosti, a majke su podizale
decu da vide srpsku zastavu i srpske vojnike na Kalemegdanu.

Soko

Prvi bataljoni turske vojske napustili su Beograd još za vreme kneţevog boravka u
Carigradu. Na našem parobrodu "Deligrad" otplovili su prema Vidinu, i čekalo se na
povratak parobroda kako bi i preostala turska vojska napustila Beograd. Još pre polaska u
Carigrad, knez je obećao da će se te godine Cveti, dan kada je njegov otac Miloš
Obrenović podigao Drugi ustanak, proslaviti u beogradskoj tvrĎavi. Zbog preostale turske
vojske u tvrĎavi, koja je čekala na odlazak, činilo se da će plan proslave biti promenjen.
Ipak, knez je odrţao svoje obećanje. Cveti su te godine proslavljene svečanije nego ikada
pre. Knez je u konaku primao mnogobrojna poslanstva koja su ţelela da mu čestitaju
dobijanje gradova. LJudi su išli na poklonjenje knezu sa osećanjem istinske
blagodarnosti, a ne samo iz učtivosti kao što je činjeno prethodnih godina. Okupljenog
naroda bilo je više nego ikada, jer osim Srba iz Beograda i Kneţevine, bilo je, po prvi
put, i Srba iz Austrije koji su ţeleli da se poklone knezu. Tako, jedan starac se šest puta
vraćao u krug i izlazio pred kneza, a kada su ga upitali zašto to radi, odgovorio je: "Ne
mogu da ga se nagledam!" Te godine je i paša čestitao knezu praznik. Dok je vojska
defilovala pored konaka, paša je stajao na balkonu pored kneza i ministra vojnog
Blaznavca, čime je i on simbolično učestvovao u proslavi dana kada su Srbi krenuli u
borbu protiv Turaka.

Pred veče, knez je u pratnji aĎutanta došao na Kalemegdan, i, prošavši kroz kapiju, ušao
u grad. Uskoro se pojavio na gradskim bedemima, a za njim su došli i Ali - Riza paša i
članovi kneţeve porodice - sestra Perka, sestrić Miloš Bajić i drugi. Turski orkestar je
svirao, dok su Srbi oko njega igrali kolo. Okupljeni narod se divio i čudio ovom prizoru,
"... gledajući kako turski paša obilazi oko srpskog kneza na bedemu, i kako turska banda
svira srpsko kolo a Srbi oko nje igraju, dok se pred pašinim konakom vije srpska
zastava". Činilo se tada, da je to prava propast za Turke, i da, kako se pričalo, oni sami
sebi pevaju "vječnaja pamijat". Jedan od okupljenih je ovaj prizor prokomentarisao
rečima: "Da sam Turčin, skočio bih sa onog bedema dole u šanac, samo da ne gledam
ovu propast!"

Hvala vam braćo

Uveče je knezu prireĎena bakljada kakva u Beogradu do tada nije viĎena. Beogradsko
pevačko društvo je došlo pred kneţev konak i otpevalo nekoliko pesama. Knez se, potom,
sa balkona obratio okupljenom narodu:
"Hvala vam braćo"! Svaki čovek u svome ţivotu ima dana radosnih i tuţnih; ima dana
srećnih i milih, koje ne zaboravlja, dok god ţivi. U uspomeni na te dane, nahodi snage za
borbu ţivota (...) Ko bi mu oduzeo uspomenu na te dane, taj bi mu oduzeo njegov ţivot.
Ja, kao čovek i kao vladaoc, danas, kad sam se meĎu vas povratio, izabrao sam ovaj dan
kao najmiliji, kog uspomena davaće ţivot budućem mom ţivotu. LJubav moga naroda
prema mene, osećam je ovde, (tad je spustio ruku na prsa) u mome srcu. Ono mi daje
uverenja, da bi moj narod bezuslovno pošao tamo, kud bi ga god ja poveo. A ja bi ga
poveo, i povešću ga: opštem napretku, slavi njegovoj, i mojoj. U smrt, u ţivot, ja ću s
mojim narodom - srećan, veseo, a moj narod sa mnom će! Ja se ne varam u tome! Vera
moja u to, ovde je (opet je spustio ruku na prsa)! Narod je moj ljubav moja, radost moja,
snaga moja! Ţiveo narod! Ţiveo narod! Narod u kome sam ja ponikao, u kome ja ţivim!"

Austrija je pokušala da omete srpsko-turski sporazum o gradovima. Dva austrijska

oficira su pokušala da pobune turske vojnike u Beogradu, govoreći im da je sramno da
predaju gradove bez boja. Kada je to čuo Ali-Riza paša, naredio im je da smesta napuste
Beograd.

Uspeh srpske politike imao je odjeka i u Crnoj Gori. Dobijanje gradova srpskom knezu je
čestitao i knez Nikola:

"njegovoj Svetlosti Knjazu Mihailu Obrenoviću, primite sa celim narodom srbskim

iskrena i srdačna čestitanja od mene i moih Crnogoraca za krunisani uspeh. Ovaj je
najsvetliji dan u istoriji preporoĎaja našega naroda, i ja se sa mojom Crnom Gorom
pridruţujem iz srca današnjem opštem veselju srbstva."

Tokom sledećih nekoliko dana, sva turska vojska je napustila Beograd; umesto turskih,
Kalemegdan su od tada čuvali srpski vojnici. Turska vojska se povukla i iz drugih
gradova, a na njeno mesto došla je srpska: 22. aprila, jedna četa, sa kapetanom Lazarom
Cukićem na čelu, zauzela je Šabac; 24. aprila, četa predvoĎena majorom LJubomirom
Uzun - Mirkovićem ušla je u Smederevo; 26. aprila u Kladovo je umarširala četa sa
kapetanom Milutinom Jovanovićem na čelu.
Poslednji Turčin koji je napustio Srbiju bio je Ali - Riza paša, poslednji vojni zapovednik
Beograda. Sa svojim haremom i činovnicima, paša je 6. maja krenuo ka Zemunu. Pred
sam odlazak, paša je svratio u kuću svog prijatelja, poznatog beogradskog trgovca Hadţi
- Tome, na kafu i rakiju. U Hadţi - Tominoj kući su se tad zatekli i Ilija Garašanin,
Milivoje Blaznavac, Ţivko Karabiberović i mnogi drugi viĎeniji Srbi. Iako su se Srbi
radovali odlasku poslednjeg turskog paše iz Beograda, bilo im je ţao odlaska Ali - Rize,
u kome su videli više prijatelja nego turskog zapovednika. Lešjanin je zabeleţio da je
paša bio "... vrlo ljubezan i pristupan, kao što svi kazivaše, koji su s njim u dodir dolazili i
o kome su se i od graĎanstva čuli uobšte najbolji glasovi." Ali - Riza se trudio da u svim
prilikama pokaţe svoja prijateljska osećanja prema Srbima; često je odlazio u naše
pozorište i na balove, a nije se ustezao ni da se, kako se priča, uhvati u srpsko kolo.
"Tako se govori, da se ne pamti, da je koji turski paša u Srbiji toliko ljubavi kod Srba
stek'o, koliko ovaj. I da bog da on bio za vavek poslednji koji je imao kakvu vlast na
srbskoj zemlji", dodao je Lešjanin u svojim beleškama.

Žal za našim pašom

Tako je, odlaskom Ali - Riza paše iz Srbije otišao i poslednji

predstavnik turske vlasti. Mnogima je tad izgledalo čudno što
je predaja gradova izvršena bez krvi, a posebno je bio
začuĎujuće odnos pun poverenja koji je vladao izmeĎu kneza
Mihaila i Ali - Riza paše. Govoreći o paši, knez je uvek
govorio "naš paša", a paša za kneza - "naš knez". Sve je to
uticalo na nestanak onog osećanja mrţnje koje su Srbi
vekovima ispoljavali prema Turcima. Ovo osećanje je tad Jovan Ristić, jedan od naših
ustupilo mesto političkoj računici i mnogima se činilo najvećih diplomata i
izvesnim da uskoro Srbija i Turska zajedno stanu u odbranu državnika, bio je srpski
Bosne, u slučaju da Austrija pokuša da je osvoji. Srbi su u to kapućehaja (zastupnik) u
Carigradu od 1861. do 1867.
vreme smatrali da treba čuvati celinu Turske carevine sve dotle godine. Ustupanje gradova
dok se ne stvore uslovi da se Turci proteraju iz svih krajeva Srbiji je njegov prvi veliki
naseljenih Srbima. Glavnog neprijatelja nisu više videli u diplomatski uspeh.
Turskoj nego u Austriji. Kad nije mogla da ga spreči, Austrija
je pokušala da omete srpsko - turski sporazum o gradovima.
Dva austrijska oficira su pokušala da pobune turske vojnike u Beogradu govoreći im da je
sramno da predaju gradove bez boja. Kada je to čuo Ali - Riza paša naredio im je da
smesta napuste Beograd. "Sirota Austrija", zapisao je Lešjanin. "Kad nemoţe ništa
otvoreno a ona ide pa tako sitničarski buši; ali Srbi znadu, da je njen konzul nagovarao
1862. godine da se bombarduje Beograd, i da je njen konzul opet, koji u tri sata po ponoći
trči knjazu u konak i budi ga iz kreveta, da mu kaţe novost da se dobijaju gradovi, i ljubi
se sa aĎutantom; i da su ovo opet njeni oficiri."

Godine 1867, i poslednji "carski Turci" otišli su iz Srbije, ostavljajući za sobom turski
barjak na Kalemegdanu, kao jedini simbol turskog suvereniteta nad Srbijom. Srbi to nisu
shvatili kao kraj, već kao početak borbe za konačno osloboĎenje celog naroda. O tome
svedoči i kratka beseda koju je jagodinski prota Jovan izgovorio knezu Mihailu,
čestitajući mu, u ime naroda svoga okruga, dobijanje gradova: "Narod, čestitajući ovu
dobit, misli da to nije svršetak njegovi teţnji, no naprotiv tek početak, i sad nastupa
stanje, da se slobodno moţe raditi na onome, što svaki Srbin smatra za narodnu teţnju i
poslednji cilj, a to je ujedinjenje svih Srba."