Page 1

KRITIKE

SAVO SKOKO

NEZNANJE JE NAJSTRAŠNIJE
KADA JE AKTIVNO

(Povodom knjige dr Petra Mandića Junski ustanak Srba

u Hercegovini 1941. godine)

„Opšta kriza,čiji smo svedoci već dugi niz godina, a koja je

za posledicu imala i sveopštu pometnju duha, proizvela je jednu ne-
volju koja se veoma razmahala. Utisak je da je poslednjih godina isto-
rijska nauka više nego ikada ranije izložena napadima isuviše samo-
uverenih i površnih diletanata. Inače, takođe s ečini da nijedna
humanistika nauka nije toliko zloupotrebljavana i postala po-
prište agresivnih amatera kao što je to bio slučaj sa istorijom.
Samozvani sveznadari, razmetljivi kvazinaučnici i umišljeni po-
znavaoci prošlosti svoga naroda kojima je sve jasno, neopterećeni
znanjem i bez poznavanja elementarnih načela istorijske metodolo-
gije, neutemeljeno i nadmeno vršljaju po istinama proisteklim iz
jednostoletnih napora srpske kritike istoriografije koja je iz-
borila zavidni ugled u okviru evropske i svetske medievistike“.
Citirali smo uvodni deo članka Istoriografija na udaru
„neomantiara“, autora Radivoja Radića, koji je nedavno objavljen u
„Politici“, da bismo upozorili širu javnost da nije samo medievi-
stika nego i naša novija istorija izložena vršljanju umišljenih po-
znavalaca istorijske prošlosti našeg naroda. U tekstu koji sledi
govorićemo o jednom takvom sveznadaru, koji bi mogao da zauzme poča-
sno mesto u knjizi koju Radić piše o njima. Reč je o „profesoru“ dr
Petru B. Mandiću koji je pod naslovom Junski ustanak Srba u Herce-
govini 1941, nedavno objavio skribomanski kolaž, u kome se žestoko
obrušio ne samo na moju knjigu Krvavo kolo hercegovako nego i na
moju ličnost, pa i na ličnost akademika Milorada Ekmečića i oči-
tao nam golemu moralnu i metodološku lekciju. Čitaoci koji pažlji-
vo pročitaju ovu njegovu „studiju“ lako će uočiti da on ne zna ili, pak,
hotimično ne poštuje najelementarnije principe te metodologije.
Na naslovnoj strani knjige o kojoj je reč piše: „profesor dr
Petar B. Mandić“. Dobro mi je poznato da se zvanje profesora stiče
samo na fakultetima i to tek kada se odradi staž asistenta, docenta
i vanrednog profesora i kada Savet dotinčog fakulteta i Savet uni-
verziteta odobre predlog kadrovske komisije o dodeli tog visokog na-
učnog zvanja predloženom kandidatu. (Ovo pouzdano znam jer sam u pe-
riodu od 15. jula do 12. decembra 1985. bio član Saveta Filozofskog

Page 2
fakulteta, kada sam, pod pritiskom ideoloških kućepazitelja, bio
prinuđen da podnesem ostavku zbog recenzije koju sam dao na knjigu
Veselina Đuretića Saveznici i jugoslovenska ratna drama. Takođe
mi je dobro poznato da je Petar Mandić iz osnovne škole sela Sutje-
ske, gde je jedno vreme bio i direktor te škole, došao u Političku
školu koja je tada bila u Beogradu, i da je posle završetka te škole
radio u Gradskom komitetu Saveza komunista Srbije sve do raspada
druge Jugoslavije. U tom komitetu mogao je steći partijsko, ali ne i
naučno zvanje. Zvučnim naučnim titulama (stvarnim i lažnim) kite
se samo oni koji malo šta drugo imaju da ponude svojim čitaocima.
Ivo Andrić nikada nije stavljao doktorsku titulu ispred svog imena,
očevidno zbog toga što je smatrao da bi, zaklanjanjem iza te titule,
kompromitovao svoj ogroman stvaralački potencijal.
Opšte je poznato da su istoričari najbolji stručnjaci iz onog
perioda iz koga su odbranili svoju doktorsku disertaciju. Čitaoci ne
znaju na kojoj temi je doktorirao P. Mandić, jer ih on, u kratkoj bele-
šci na kraju knjige, o tome nije obavestio. Zašto? Verovatno zato da
se iz te beleške ne bi videlo da on nije istoriččar po struci, nego po-
litikolog, jer naslov njegove doktorske disertacije glasi: Uloga i
metod delovanja SKJ u uslovima socijalističkog samoupravljanja.
Kao što se vidi, „profesor“ P. Mandić nije doktorirao na temi iz
srpske nacionalne istorije, već na Kardeljevom samoupravljanju. Da
njegova preokupacije nije bila srpska nacionalna istorija nego u to
doba unosne ideološke magle, nedvosmisleno se vidi iz naslova njego-
ve prve knjige (ukupno 182 stranice – to je verovatno njegova dorađena
doktorska disertacija), objavljene 1983, koji glasi: Savez komunista
Jugoslavije i demokratski centralizam. Valja, doduše, reći da je on
pokušao da upiše postdiplomske studije na Filozofskom fakultetu
(grupi za istoriju), ali mu nije pošlo za rukom da položi prijemni
ispit. Potom je pohađao politiku školu u Beogradu, koja je 1968. go-
dine prerasla u Fakultet politikih nauka i iz osnova izmenila svo-
ju programsku orijentaciju. Nije mi poznato da li je P. Mandić pre
ili posle toga završio tu školu, ali pouzdano znam da posle toga ni-
je daleko dogurao: ceo radni vek proveo je kao aparčik u Gradskom ko-
mitetu SKS u Beogradu. Pripadao je onoj vrsti ideoloških kućepa-
zitelja koji su uvek bili na liniji i koji su vazda nekoga napadali.
Zamalo i ja nisam skupo platio tu njegovu ideološku revnost, ali
ovoga puta o tome neću govoriti. Neko će ionako reći da nije lepo u
ovakvu polemiku unositi linu notu. Ja, štaviše, mislim da je to ru-
žno, ali sam duboko uveren da će svi oni koji pažljivo pročitaju ovaj
tekst uvideti da se što je rečeno moralo reći.
A sada da vidimo šta je ovaj politikolog napisao u knjizi o
kojoj je reč. O njenom uvodnom delu koji nosi naslov „Koreni Junskog
ustanka“, reći ću samo toliko da sam -čitajući stranice na kojima
autor samouvereno daje meritorne sudove o složenim istorijskim

Page 3
procesima druge polovine 19. veka za koje najblaže rečeno nema do-
voljno stručne spreme – više puta pocrveneo od stida i došao do čvr-
stog uverenja da bi ma kakva rasprava o tome delu bila samo bespo-
trebno gubljenje vremena, jer to što je tamo napisano nijedan obrazo-
van čovek neće ozbiljno uzeti niti mu pokloniti ma kakvu pažnju.
Drugi deo knjige koji govori o Junskom ustanku hercegovakih Srba
1941. godine (taj ustanak autor neprestano meša sa nepostojećim „še-
stojunskim“, tako da čitalac ne zna o kom je ustanku reč), napisan je sa
ciljem da se krivotvorenjem egzaktno utvrđenih istorijskih činjeni-
ca i falsifikovanjem ustaško-domobranskih dokumenata locira u
njegovo rodno selo, a njegovi bliski rođaci promovišu u pokretače i
vođe toga ustanka. Ocenivši da je najveća prepreka za postizanje toga
cilja moja knjiga Krvavo kolo hercegovako, obrušio se na nju na kraj-
nje prizeman način: tu ima zlobe, pakosti, podmetanja, nekorektnog
preuzimanja tuđih tekstova i fusnota, nesuvislog hiperbolisanja, po-
litički i kulturno ružnog etiketiranja itd.
Našoj javnosti je dobro poznato da su prvi masovni pokolji
Srba u tradicionalno buntovnoj Hercegovini izazvali oružani ot-
por „zatočenika mrijet naviknutih“. Do prvog takvog oružanog otpo-
ra došlo je 3. juna 1941. u Donjem Drežnju (Nevesinje). Bio je to odgo-
vor Nevesinjaca na pokolj 27 nedužnih ljudi u selu Udrežnju, koji je
2. juna u osvit izvršila ustaška horda natporunika Franje Sudara.
Tom prilikom došlo je do oštre višečasovne borbe u kojoj je uče-
stvovalo oko 300 „zaštitnih lovaca“, ustaša, oružnika i naoruža-
nih meštana iz Nevesinja i okoline, koja se završila spaljivanjem
celoga sela (Donjeg Drežnja) i masakriranjem pet osoba. Na vest o
survavanju 140 ljudi iz sela Korita u jamu Golubinku na Kobiljoj gla-
vi, Gačani su odgovorili napadom na tri oružnike postaje: u Kazan-
cima, Stepenu i Jaseniku, koje su tokom 7. juna 1941. zauzete i razore-
ne. Te stanice su se nalazile u graničnom pojasu,čije je stanovništvo
od samog početka uspostavljanja ustaške vlasti bilo u svojevrsnom
stanju pobune protiv te vlasti, jer granina linija još nije bila de-
finitivno obeležena (to je učinjeno tek 27. oktobra 1941).
Hrvatska vlast u Bosni i Hercegovini, uverena da je reč o lo-
kalnom otporu srpskog naroda ustaškim zlodelima, reagovala je na
oba sluaja na isti način: za otpor u Donjem Drežnju masakrirala je,
na stravično svirep nain, 20 talaca koji su bili zatvoreni u neve-
sinjskom Vojnom logoru, a za napad na pomenute oružničke postaje u
istočnom delu ondašnjeg gatakog sreza 19 uglednih ljudi (dvadeseti
je pukim sluajem preživeo pokolj) iz gatačkog i avtočvakog zatvora.
Međutim, P. Mandić bolje zna od ustaških vlasti o kakvim je otpori-
ma reč, pa prvi označava kao „meru odvraćanja“, a drugi kao masovni i
to organizovani oružani ustanak protiv ustaške vlasti. Da bi to
svoje zakasnelo otkriće nametnuo čitaocima kao neospornu istorij-
sku istinu, napravio je pravi haos u hronološkoj koncepciji svoje

Page 4
„studije“ (tako on naziva ovaj skribomanski kolaž): obradio je doga-
đaje koji su se odigrali 6. juna pre onih od 3. juna. Tu nelogičnu hrono-
logiju primenio je i pri opisu zbivanja u istonom delu gatačkog sreza.
Budući da je oružničku postaju na Stepenu zauzela ustanička
grupaciju su okosnicu činili borci iz njegovog sela Dulića, potru-
dio se da po svaku cenu dokaže kako je ta postaja zauzeta pre one u Ka-
zancima (na Brljevu): falsifikovao je izveštaj zapovjednika Oru-
žnikog krila Bileća potpukovnika Muharema Aganovića i pred-
stojnika kotarske oblasti Gacko Josipa Roma i naštimovao ih tako
da posluže kao „neoboriv dokaz“ njegovog mita o „šestojunskom
ustanku“. U pomenutom izveštaju potpukovnika Aganovića,čiju fo-
tokopiju posedujem, piše da je 7. juna u dva sata noću grupa Crnogora-
ca prešla granicu kod sela Kazanaca i, uz pomoć meštana toga sela,
napala i zauzela oružniku postaju na Brljevu; da oružnici nisu pru-
žili nikakav otpor, već su se iz kasarne sklonili u obližnje žito i
čekali dok talas napadaa prođe prema zapadu, pa se tek onda povukli
u Gacko; da je prilikom tog povlačenja zarobljen oružniki kaplar
Franjo Franković, koji je, posle obećanja da se neće boriti protiv
buntovnika, „sa cjelokupnom njegovom spremom pušten na slobodu“. U
nastavku toga izveštaja doslovno piše:
„Istoga dana u 5 sati bila je napadnuta oružnička postaja Ste-
pen, na kojoj su se nalazila tri oružnika (podvukao S. S.), jer su osta-
li bili na službi. Napad je izvršen mitraljeskom i pušanom va-
trom sa jedne kose... Zapovjednik oružnike postaje Mujo Obad je u
tom vremenu bio kod telefona i tražio pomoć, pa je tako od napada
bio zarobljen, dok su ostala dva oružnika uspjela da se povuku i da ne
padnu napadačima u ruke...“.
Evo kako je taj deo izveštaja potpukovnika Aganovića falsi-
fikovao Petar Mandić:
„Šestog juna 1941. godine u 5 sati je napadnuta oružnika po-
staja Stepen...“
Kao što se vidi, on je umesto „istoga dana“ (reč je o 7. junu)
slovima napisao „šestog juna“, uveren da tu podvalu neće zapaziti ni
profesionalni istoričari a kamoli običan svet. Nije obratio pa-
žnju ni na terminologiju pisca citiranog izveštaja, koji za mesec jun
striktno upotrebljava hrvatski naziv „lipanj“.
Falsifikovao je i rečenicu toga izveštaja, koja glasi: „U
15,30 sati prispjela je jedna satnija domobrana sa 6 oružnika iz Bile-
će i Korita...“ i, umesto toga, napisao: „U 15,30 sati prispjela je jedna
satnija oružnika iz Bileće i Korita...“ Očevidno je da ovde nije reč
o lapsusu, već o elementarnom nepoznavanju organizacijsko-formacij-
ske strukture oružanih snaga NDH o kojima piše, pa falsifikatima
preformira domobrane u oružnike (iz citiranog teksta se vidi da je
sa pomenutom satnijom domobrana došlo samo šest oružnika, što je
autor hotimično ispustio da bi celu satniju mogao nazvati oružni-

Page 5
cima). On očevidno smatra oružnike elitnim jedinicama NDH, pa za-
to domobrane pretvara u oružnike i na strani 185 ističe da su brani-
oci Avtovca „uporno tražili da im se iz Bileće pošalje znatno poja-
čanje i to najmanje dva bataljona oružnika“. U to vreme u celoj isto-
noj Hercegovini nalazila se jedna četa oružnika. Branioci Avtovca
su to znali, pa nisu mogli tražiti da im se pošalju u pomoć „dva ba-
taljona oružnika“, pogotovu zato što takva formacijska jedinica u
oružništvu nije postojala; oružništvo je imalo pukovnije, krila,
vodove i oružnike postaje. Ovo nedvosmisleno pokazuje da P. Man-
dić nije ni zavirio u istorijske arhive na koje se poziva.
Ovaj tobožnji istraživa „oplemenio“ je i izveštaj predstoj-
nika kotarske oblasti Gacko Josipa Roma od 7. juna 1941. godine. Taj
izveštaj glasi: „Danas dne 7. ovog mjeseca oko jedan pol sat ujutro,
Crnogorci sa Srbima kotara Gatakog koji graniči sa Crnom Gorom
sa oružjem napali oružnike postaje Kazanci, Stepen i Jasenik te ih
opljakali i produljili napredovanje prema Avtovcu...“
Prilagođavajući ovaj dokumenat „poželjnoj istini“, autor je,
umesto „danas dne 7. ovog mjeseca“, napisao brojem „6. juna“, da bi tim
dokumentom potkrepio svoje „otkriće“ koje demantuju ne samo doku-
menti hrvatske provenijencije nego i memoarska građa na koju se on
neprestano poziva, pa čak i ona koja potčie od njegovih Mandića. Ta-
ko, na primer, u izjavi Nikole Mandića, jednog od najuglednijih ljudi
iz ove porodice, izričito se kaže da su oružniku postaju na Brljevu
napali „Vratkovići i Kazanci, a mi smo“ – podvlači on – „napravili
zasjedu od Dulića klanca do Gata“. Ovo je bez svake sumnje istina; nju
potvrđuju i sećanja i drugih neposrednih uesnika događaja o kojima je
reč. Tek posle zauzimanja kasarne na Brljevu, odnosno kada je „talas
pobunjenika“, o kome se govori u pomenutom izveštaju potpukovnika
Aganovića stigao do Galešine i Gata, dulićka i danićka grupa krenu-
le su sa linije Dulićki klanac – Gat, prema Stepenu. To se nedvosmi-
sleno vidi i iz knjige Novaka Mandića Studa Maleševski Mandići, u
kojoj piše da je napad na oružniku postaju na Brljevu izvršen u no-
ći između 6. i 7. juna, i da se, „u petak 7. juna, sa rađanjem sunca“, oku-
pilo oko četrdesetak Mandića i krenulo prema Stepenu. Ovim je izo-
krenuta hronologija šestojunskih događaja u knjizi P. Mandića vra-
ćena na noge, a njegova teza da je šestojunski napad na hrvatske oru-
žnike postaje u pograničnom pojasu pokrenut iz Novih Dulića, pod
„Mandića barjakom“, koji je navodno donet iz bitke na Grahovcu, u ko-
joj, uzgred budi rečeno, Hercegovci nisu učestvovali, stavljena pod
veliki znak pitanja.
Iz citiranog izveštaja potpukovnika Aganovića videli smo
da su oružničku postaju na Stepenu branila samo tri oružnika. Me-
đutim, u maštovitoj vizuri ovog skribomana taj napad je poprimio di-
menzije Vučedolske bitke. Opisujući zauzimanje te stanice, autor is-
tiče da su „mnogi oružnici pobegli čim su videli kako se u borbenom

Page 6
jurišnom stroju ustanici nezadrživo približavaju postaji“, da je
tom prilikom neprijatelj imao „više poginulih i ranjenih“. Ujedno
je, ko zna po koji put, prekorio mene što, navodno, više verujem usta-
škim dokumentima, koji su „uglavnom netačni i politički tendenci-
ozni“, nego posleratnim pričama svojih ratnih drugova, kao da ja uop-
šte nisam vršio nikakvu kritiku izvora. Na drugoj strani, on pro-
moviše sekundarne izvore, izvore rekla-kazala, u izvore prvoga reda,
a „politički tendenciozne neprijateljske izvore“, falsifikuje i
prilagođava svojim stavovima, oslobađajući ih na taj način politi-
ke tendencioznosti. To nije smešno nego skaradno.
Govoreći o intervenciji 2. satnije 7. domobranskog bataljona i
pogibiji Dušana Mandića i Blagoja Boljanovića, autor izričito
kaže da su oni, primetivši kolonu kamiona koja se od Kobilje glave
kretala prema Stepenu, mislili da su to Italijani, pa su im krenuli
u susret s namerom da im objasne zašto su se Srbi digli na ustanak,
ali su ubrzo videli da to nisu Italijani nego oružnici, pa su se svo-
jim četama hrabro suprotstavili neprijatelju, „koji je brojao oko 400
oružnika“ (u toj domobranskoj satniji je, u stvari, bilo 180 domobra-
na i 6 oružnika) i tom prilikom obojica poginuli. Međutim, general
Milinko Okiljević,čovek koji je 20 godina radio na svojoj knjizi Ka-
zivanje o mojoj generaciji, izričito kaže da su D. Mandić i B. Bolja-
nović pošli da komandiru te domobranske satnije objasne „da se po-
bunjeni narod ne želi boriti protiv njih (redovne hrvatske vojske –
prim. S. S.), već samo protiv ustaške strahovlade i ubica srpskog
naroda“ (puštanje na slobodu zarobljenog kaplara Franje Frankovi-
ća, sa celokupnom opremom, i komandira postaje na Stepenu Muje
Obada, ubedljivo potvrđuje ovaj navod). Domobrani su ih, međutim, pu-
stili da se primaknu na pedesetak metara, a potom ih plotunskom va-
trom mučki ubili. Ovaj slučaj ubedljivo pokazuje da nije reč o op-
štem ustanku već o buntu protiv ustaških zlodela u selu Koritima.
Niko ne može osporiti činjenicu da su 7. juna 1941. godine, a
ne 6. kako uporno ponavlja P. Mandić, zauzete u istočnom delu gata-
kog sreza tri oružničke postaje NDH: na Brljevu bez ikakvog otpora;
na Stepenu posle kraćeg puškaranja sa trojicom oružnika i u Jaseni-
ku bez žrtava bilo na jednoj ili drugoj strani. O tome sam pisao u
svim svojim radovima o Junskom ustanku, pisali su i neki drugi isto-
ričari i neposredni učesnici tih burnih događaja, ali ne kao o še-
stojunskom ustanku (to otkriće isključivo pripada P. Mandiću), već
kao o jednoj u nizu odbrambenih oružanih akcija srpskog naroda pro-
tiv ustaških zlodela. Iz tih akcija, P. Mandić je mehaniki izdvojio
one koje su se odigrale 6. juna u pograničnom pojasu gatačkog sreza,
proglasio ih šestojunskim ustankom, koji je „zadivio čitav antifa-
šistički svet“ i koji je, preko radio Moskve i radio Londona, „po-
zdravila antifašistika Evropa“, ističući „da se patriotski srp-
ski narod diže protiv fašizma“. U fusnoti broj 1 naveo je kako je

Page 7
citirane hiperbole preuzeo iz knjige Bogdana Krizmana Hitlerov
pothvat 25. Duboko uveren da tako nešto Krizman nije napisao i da
se ovde radi o amoralnoj manipulaciji i pokušajima autora da svoju
klimavu šestojunsku konstrukciju podupre imenom jednog uglednog
istoričara, pažljivo sam pregledao tu knjigu i uverio se da sam bio u
pravu: tamo nema ni traga od teksta koji je autor pripisao Krizmanu.
Može se postaviti pitanje da li je Junski ustanak počeo 3. ili
24. juna, jer je 3. juna pukla prva ustanička puška u Hercegovini, dok
je 24. juna dignut opšti ustanak srpskog naroda u gornjoj Hercegovini,
sa centralnim žarištem u ondašnjem nevesinjskom srezu. O 6. junu
kao danu početka toga ustanka ne može se govoriti, jer taj datum ne
oznaava ni jedno ni drugo. Da bi uverio čitaoce u opravdanost neo-
pravdanog zaobilaženja otpora koji je 3. juna pružen hrvatskim „za-
štitnim lovcima“ u Donjem Drežnju, autor se upustio u lamentiranje
o razlikama između napada i odbrane, odnosno u polemiku o vojnoj ve-
štini o kojoj nema ni najelementarnije pojmove. U protivnom, znao
bi bar ono što zna svaki vojni obveznik koji je odslužio kadrovski
rok, znao bi da je prema jednom od osnovnih načela te veštine napad
najbolja i najsvrsishodnija odbrana. Ako ostavimo po strani tu činje-
nicu i prihvatimo „stručno“ gledište autora prema kome se samo na-
pad može okvalifikovati kao ustanak, onda se otvara pitanje zašto
je ovaj „vojni teoretičar“ zaobišao napad naoružanih seljaka iz op-
štine Meljak na hrvatsku oružniku postaju u Čelebićima kod Foče;
ta postaja se nalazila u graničnom pojasu baš kao i one u istočnom
delu gatačkog sreza. U tom napadu, koji je izvršen 29. maja 1941. godi-
ne, zarobljeno je 13 oružnika i zaplenjeno 18 pušaka i 1 puškomitra-
ljez. Reč je, dakle, o akciji znatno uspešnijoj od akcija koje su izvede-
ne 7. juna na teritoriji Gacka. Odgovor na ovo pitanje nameće se sam
po sebi: zato što pokušava da od svog sela po svaku cenu napravi her-
cegovački Orašac.
Ako se uzme u obzir činjenica da hrvatske, italijanske i ne-
mačke vlasti najbolje znaju ko je kada i gde podigao ustanak protiv
njih, onda je i osnovcu jasno da je Junski ustanak planuo 24. juna u Ne-
vesinju, pod uticajem napada nacistike Nemake na Sovjetski Savez.
Oružani otpori koji su se tu i tamo pojavljivali pre toga (u Kijevu i
Tramišlji – Bosanska krajina, u Čelebiću kod Foče, u Donjem Dre-
žnju, Kazancima, Stepenu i Jaseniku), bili su, u stvari, najsnažnija
manifestacija antiokupatorskog raspoloženja srpskog naroda,čiji
je cilj bio zaustaviti ustašku kamu, sprečiti paljevine i pljačku i
staviti do znanja okupatorskim i ustaškim vlastima da se moraju po-
našati u skladu sa međunarodnim konvencijama, ukoliko žele mir na
okupiranim srpskim teritorijama. Na opšti ustanak se pre ulaska
Rusije u rat nije ni pomišljalo, jer trezveni hercegovaki seljaci
nisu bili voljni da zagaze u tu pogibeljnu avanturu, već su nastojali
da privremeno uspostave kakav-takav modus vivendi sa okupatorskim i

Page 8
kvislinškim vlastima. Za razliku od prvih oružanih sukoba, usta-
nak od 24. juna predstavlja dijalektičko prerastanje kvantiteta u kva-
litet, jer nije imao cilj odbranu golih života, već konačan obračun
sa genocidnom ustaškom vlašću i okupacionim sistemom uopšte. Bi-
la je to spontana erupcija srpskog naroda u gornjoj Hercegovini, pod-
staknuta nagonom samoodržanja, s jedne, i ulaskom SSSR-a u rat pro-
tiv sila Osovine, s druge strane. O kakvoj je erupciji reč ubedljivo
govori činjenica da je već prvoga dana ustanka poginulo preko 40 hr-
vatskih i muslimanskih fašista; u izmišljenom „šestojunskom
ustanku“ poginula su samo dvojica: Franjo Polugan i Fekim Selimo-
vić. Suštinska razlika između izmišljenog i stvarnog ustanka najre-
ljefnije je izražena u reagovanju nacističkih, fašističkih i usta-
čkih vlasti na te događaje. Kao što smo videli, na prve oružane bor-
be do kojih je došlo u Donjem Drežnju, Kazancima, Stepenu i Jaseni-
ku, reagovale su samo vlasti NDH iz Bosne i Hercegovine streljanjem
po 20 talaca u Nevesinju i Gacku; o tim prvim oružanim sukobima, ko-
je P. Mandić naziva ustankom, ondašnja hrvatska štampa nije objavi-
la nijednu reč.
Međutim, na ustanak koji je 24. juna buknuo u Nevesinju reago-
vali su najviši nacistiki funkcioneri u NDH: poslanik Trećeg
rajha u Hrvatskoj Zigfrid Kaše i opunomoćeni nemački general u
Zagrebu Gleze fon Horstenau, kao i vrhovno vojno i državno ruko-
vodstvo NDH. Ocenivši da se ovoga puta ne radi o odbrani od usta-
škog terora već o oružanom ustanku podstaknutom napadom Nemačke
na Sovjetski Savez, pomenuti nacistički funkcioneri su uputili u
Hercegovinu jednog nemačkog oficira, ličnim avionom generala
Horstenua, sa zadatkom da se na licu mesta upozna sa situacijom u toj
pokrajini. U isto vreme, stavili su na raspolaganje vojnom rukovod-
stvu NDH 25 tenkova zaplenjenih od bivše jugoslovenske vojske radi
što bržeg i efikasnijeg ugušenja ustanka. Ministarstvo hrvatskog
domobranstva je užurbano transportovalo tek formirane domobran-
ske bataljone u Hercegovini, da bi ubrzo tamo uputilo i svog načel-
nika Generalštaba podmaršala Vladimira Laksu. Poglavnik Pave-
lić je 26. juna izdao Izvanrednu zakonsku odredbu, kojom je svim gra-
đanima NDH, bez razlike u odnosu na njihovu, versku i nacionalnu
pripadnost, obećao imovinsku i pravnu sigurnost. Posebno je istakao
da će sve one koji se ogreše o tu odredbu staviti pod preki vojni sud.
Komandant italijanske 2. armije general Ambrozio izdao je naređenje
da se trupe 6. armijskog korpusa stacionirane u Hercegovini stave u
bojnu gotovost prvog stepena.
Stav da oružani sukobi koji su tu i tamo izbijali pre napada
Nemake na SSSR nisu imali karakter ustanka, potkrepio sam u
knjizi Krvavo kolo hercegovačko, pored ostalog, i citiranjem pisma
koje su seljaci iz Samobora i Lipnika, kada su čuli da je redovna hr-
vatska vojska ušla u Avtovac, uputili komandantu domobranskog Ja-

Page 9
dranskog divizijskog podruja generalu Đuri Izeru. To pismo u ce-
lini glasi:
„Gospodine đenerale!
Mi koji smo se sklonili iz svojih domova, neko u pećine neko u
šume, sklonili smo se od naoružanog ološa, zvijeri koji prave i po-
štene ljude muče, na zvjerski način ubijaju i onda polumrtve bacaju u
jame; sklonili smo se zato da nam ne oduzmu živote prije nego što do-
đe vlast i zakon do nas; nadamo se da ćete vi stati na put pomenutim
zvjerstvima.
Mi smo živeli pod nekoliko državnih uprava i uvijek smo bi-
li lojalni i pošteni građani. Gospodine đenerale, molimo vas da
nam garantujete slobodu života i kretanja, da puštite mirne ljude iz
zatvora, a ako je koji od njih krivac neka (po) zakonu odgovara, da raz-
oružate ološ i pljakašku bandu da ne kaljaju čast poštenih Hrvata,
a mi od kada postasmo živjesmo s Hrvatima i do danas neznadosmo da
su zvijeri.
Gospodine đenerale, mi svi koji smo se sklonili, garantujemo
da ćemo se povratiti i predati državi sve što imamo, samo molimo i
preklinjemo da dozvolite jedan rok, jer je narod preplašen i zastra-
šen, pa treba da se pribere, da puštite prave i poštene ljude iz zatvo-
ra, da razoružate ološ i pljačkaše. Inače smo mi primorani postati
gorske zvijeri i dok nas ne nađe sudbina neđe da izgubimo živote.
Nadamo se da ćete imati srca i duše, te spasiti (ovaj) narod od
propasti.
Bratski pozdrav“.
Iz prethodnog teksta videli smo da su Dušan Mandić i Blago-
je Boljanović pokušali da stupe u pregovore sa komandirom domo-
branske čete koja je stigla iz Bileće da bi ga obavestili da se srpski
narod nije pobunio protiv hrvatske vlasti već protiv ustaških zlo-
inaca „ubica nedužnih ljudi“. Više je nego očevidno da su u narodu
postojale iluzije da zvanična hrvatska vlast ne stoji iz ustaških
zločina.
Stav da je opšti ustanak u gornjoj Hercegovini dignut 24. juna,
sa epicentrom u slobodarskom Nevesinju, kolevci buna i ustanaka
protiv ropstva, nasilja i nepravde, potkrepio sam arhivskim izvori-
ma prvoga reda: direktivama, zapovestima i izveštajima visokih ne-
mačkih, italijanskih i hrvatskih vojnih i državnih funkcionera.
Nemačkog opunomoćenog generala u NDH Gleze fon Horstenaua, še-
fa ispostave Abvera u Zagrebu Artura Hefnera, komandanta itali-
janske 2. armije generala Vitorija Ambrozija, zapovednika vojske i
ministra hrvatskog domobranstva Slavka Kvaternika, zapovednika
kopnene vojske (načelnika Generalštaba) podmaršala Vladimira
Lakse, poglavnog pobonika i šefa obaveštajne službe NDH Mije
Babića, komandanata Jadranskog i Bosanskog divizijskog podruja
Đure Izela i Petra Blaškovića, župana velikih župa Huma i Du-

Page 10
brave Ante Buća i Josipa Trajera, zapovednika Oružnikog krila
Bileća potpukovnika Muharema Aganovića, zapovednika oružnikih
vodova u Nevesinju i Gacku Rodolfa Kučare i Josipa Markusa, pred-
stojnika kotarskih oblasti u Nevesinju, Gacku i Bileći Nikole Mla-
đenovića, Josipa Roma i Marka Šakića, pa čak i komandanta Glavnog
štaba NOPO Jugoslavije Josipa Broza Tita.
Mada pomenuti izvori ne ostavljaju nikakve sumnje u to kada i
gde je došlo do opšteg ustanka hercegovačkih Srba protiv fašizma,
Petar Mandić jednim ekskluzivnim „izvorom“ anulira sve te doku-
mente. Reč je o prčii bivšeg novinara Blaža Šarovića prema kojoj
je Literaturnaja Rosija (izvinjavam se čitaocima što pogrešno
transkribujem naziv toga lista uzet iz pomenute knjige P. Mandića,
povodom 50-godišnjice pobede nad fašizmom, na pitanje gde je počeo
otpor, „decidirano govorila o 5/6. juna kao prvom organizovanom ot-
poru u Evropi – kada je noću između 6. i 7. juna (u prethodnoj rečenici
piše između 5. i 6. juna, prim. S. S.) došlo do oružanog ustanka u
Gacku“. Kakva blamaža! Sve da je Literaturna Rosija pisala tako
nešto, a nije (B.Šarović je na skupu u Gacku ispričao drugu priču, o
čemu će biti govora), taj napis nema nikakvu dokumentarnu vrednost;
ni retardirana deca neće prihvatiti ovu autorovu alhemiju, koja ga
do kraja kompromituje kao ozbiljnog pisca, a kamoli obrazovani lju-
di. Jer, povodom pedesetogodišnjice pobede nad fašizmom ni u našoj
zemlji o Junskom ustanku nije napisana nijedna reč. O Rusiji da i ne
govorimo. Tom „otkriću“ istoričari od struke će se slatko nasmija-
ti, a možda se i prekrstiti (takvu glupost u našoj istoriografiji
niko nikada nije napisao), naročito kada pročitaju metodološku
lekciju koju je ovaj diletant očitao meni i akademiku Ekmečiću.
Kada je ovaj umišljeni istorčiar na osnovu pomenute priče i
slinih „izvora“ počeo da otkriva „istorijske činjenice“, koje, eto,
ni istoričari ni neposredni učesnici događaja do sada nisu zapazili,
reagovao sam kratkim napisom u Politici, u kome sam posebno nagla-
sio: „Teško je verovati da će iko pod kapom nebeskom prihvatiti ’ot-
kriće’ Petra Mandića, utemeljeno na posleratnim pričama nekih ne-
posrednih učesnika događaja – Mandića iz sela Dulića, prema kojim
Junski ustanak hercegovakih Srba nije poečo u junačkom Nevesinju
nego u njegovim Dulićima (iz ovog „gatačkog Orašca“ je, navodno, po-
krenut organizovan ustanak protiv ustaške vlasti), jednostavno zato
što to nije istina“.
Uviđajući da su njegove „notorne istine“ na staklenim nogama,
Petar Mandić je principijelnu diskusiju preneo na neprincipijelni
lični teren iracionalnom tvrdnjom da ja mrzim Mandiće. Ja mrzim
neistinu u koju on pokušava da uplete ovu uglednu porodicu, u kojoj
imam ne mali broj dragih ljudi, prisnih prijatelja, bliskih rođaka i
kumova. Uostalom, poznato je da sam ja bio recenzent i promotor knji-
ge Zemlja zvana Gacko (o tok knjizi Petar Mandić nije rekao nijednu

Page 11
lepu reč, naprotiv),čiji je autor Novak Mandić Studo, vredan, po-
šten i plodan pisac. Na kraju te recenzije, koja je u celini objavljena
u toj knjizi, ekstatično sam uzviknuo: „Bravo Studo!“. Da je P. Man-
dić napisao da je njegovo selo Novi Dulić bilo partizanska oaza u re-
gionu čije je stanovništvo u ogromnoj većini bilo naklonjeno ravno-
gorskom pokretu Draže Mihailovića, duboko sam uveren da niko ne
bi ni pokušao da to ospori, jer je, doista, tome selu pripadala vodeća
uloga na levom krilu pokreta otpora toga regiona; slična uloga pri-
padala je mom selu Jugovićima u nevesinjsko-gatcakoj Površi.
Pošto se Petar Mandić na više mesta poziva na domaće i
strane izvore, koji navodno potvrđuju da je Junski ustanak podignut 6.
juna 1941. u Gacku, da vidimo čime je on podupro taj svoj „Čardak ni na
nebu ni na zemlji“. Pored Literaturne Rosije, kao njegovog najva-
žnijeg izvora na koji se poziva ravno sedam puta, na prvom mestu na-
veo je Nevenku Bajić, istoričara iz Sarajeva, koja je – ističe on- „pr-
va počela da piše o Šestojunskom ustanku 1941.godine“, stavljajući
joj u pero ono što ona nikada i nigde nije napisala. Ona ne samo da
nigde nije pomenula „šestojunski ustanak“, nego je, naprotiv, već u
drugom pasusu svog članka Junski ustanak u gornjoj Hercegovini
1941.godine, iz temelja srušila mit P. Mandića o „šestojunskom
ustanku“, ovim reima: “Ove prve ustanike borbe, koje su obuhvatile
nevesinjski i gatački srez u početku su imale isključivo karakter
samoodbrane od ustaškog nasilja. One su se krajem juna, poslije napa-
da Nemake na SSSR, pretvorile u opšti ustanak protiv ustaške
vlasti koja se poslije toga u ovom kraju više nikada nije mogla uvr-
stiti“ (kurziv S. S.).
Posle kraćeg opisa opšteg ustanka u Nevesinju, N. Bajić na-
stavlja: U gatačkom srezu ustanak je poeo 25. juna, dan posle nego u
nevesinjskom srezu (kurziv S. S.); 25. juna jedna grupa ustanika je napa-
la i razoružala oružniku postaju u Fojnici i ubila 3 i zarobila
dva žandarma“. Kao da je znala da će neko pokušati da manipuliše
njenim stavovima, N. Bajić se potrudila da to onemogući i u zakljuku
citiranog članka posebno podvukla: Na te pokolje (reč je o usta-
škim pokoljima, irim. S.S.), srpski živalj je odgovorio već prvih da-
na borbom koja se poslije ulaska SSSR-a u rat 24. juna pretvorila u
opštenarodni ustanak. Te borbe i ustanak nisu posljedica nikakve
organizacione pripreme nego spontani oružani revolt srpskog sta-
novništva na zločine ustaša (kurziv S. S.).
Kao što se vidi, Nevenka Bajić nije pisala o „šestojunskom
ustanku“, kako joj pripisuje P. Mandić, već o prvim oružanim borba-
ma u Donjem Drežnju, Kazancima, Stepenu i Jasenku, koje su – posebno
je podvukla – „imale isključivo karakter samoodbrane od ustaškog
nasilja“ i o Junskom ustanku koji je 24. juna buknuo u Nevesinju. Njen
članak nije potvrda nego vrlo ubedljiv demanti stavova P. Mandića i
u pogledu karaktera prvih oružanih sukoba u gornjoj Hercegovini,

Page 12
broja učesnika u tim sukobima (dok ona izričito kaže da je grupa koja
je napala Stepen brojala oko 150 ljudi, P. Mandić je tu cifru povećao
na 400), njihove organizovanosti i ciljeva koji su ih pokrenuli u te
sukobe, kao i o mestu i vremenu početka opšteg narodnog ustanka u
gornjoj Hercegovini. Petar Mandić se, dakle, pozvao na autora čiji su
stavovi dijametralno suprotni njegovim stavovima. To je neka uvrnuta
metodologija do sada nepoznata u istorijskoj nauci. On izgleda svoje
čitaoce smatra infantilnim bićima kojima neodgovorno može pri-
čati šta mu padne na pamet.
Pored N. Bajić, autor se pozvao i na sećanja sedmorice nepo-
srednih uesnika događaja o kojima piše, boraca NOR-a, koja je ta se-
ćanja promovisao u istorijske izvore prvoga reda. Opšte je, međutim,
poznato da su borci NOR-a, sem retkih izuzetaka, za vreme Brozove
vladavine svoja sećanja saobražavali sa linijom Komunističke par-
tije i složenu istorijsku zbilju prikazivali u crno-belom koloru.
Budući da su prvu oružničku postaju u ondašnjem gatačkom srezu zau-
zeli borci iz sela koja će docnije postati snažno uporište četni-
kog vojvode popa Radojice Perišića, pokretače te akcije tražili su
u Novim Dulićima, jedinom partizanskom selu toga regiona, i tamo-
šnjim simpatizerima Komunistike partije. Pa ipak, niko od boraca
NOR-a, na koje se autor poziva, nije nazvao „šestojunskim ustankom“
zauzimanje prazne žandarmerijske kasarne na Brljevu i oružničke
postaje na Stepenu, koju su branila samo tri oružnika. Oni su kao
funkcioneri nove revolucionarne vlasti, u čijem su stvaranju i sami
učestvovali, poštovali odluku te vlasti o proglašenju 7. jula za dan
ustanka naroda Jugoslavije, pa im nije ni padalo na pamet da pišu ka-
ko je u njihovom zavičaju podignut ustanak mesec dana ranije i to „bez
poziva“.
Tako je P. Mandiću od svih tih silnih „istorijskih izvora, i
domaćih i stranih i neprijateljskih“ (iz njegove knjige se nedvosmi-
sleno vidi da nije zavirio ni u jedan istorijski arhiv u našoj zemlji
a kamoli u strane arhive) ostao njegov jedini i najvažniji „izvor“,
navodno pisanje Literaturne Rosije. Doduše, na naučnom skupu u
Gacku podnet je jedan referat pod naslovom Treći srpski ustanak u
Gacku, u kome je šestojunski napad na hrvatske oružnike postaje u
pograničnom pojasu, s razlogom, lociran u selo iz koga je pokrenut.
Mada se učesnici skupa nisu slagali s nazivom te akcije, niko nije
osporio autoru toga saopštenja da javno iznese svoje gledište. Njego-
vo izlaganje je štampano u zborniku radova sa toga skupa bez ikakve
izmene. Uprkos tome, P. Mandić je pripisao tome skupu staljinisti-
ki način mišljenja i ponašanja, i kao potvrdu te optužbe naveo kako
je, navodno, jedan učesnik toga skupa rekao: „Mi ćemo ovde donijeti
akt kojim ćemo jasno reći da je ustanak protiv okupatora juna 1941.go-
dine počeo prvo u Nevesinju i više niko i nikada neće smeti druga-
čije govoriti“. Ovakvu glupost mogao je da kaže, odnosno izmisli, sa-

Page 13
mo čovek koji je ozbiljno bolestan od paranoidne šizofrenije, a ta-
kvih učesnika na tome skupu nije bilo; to je verovatno poteklo iz iz-
vora iz koga je potekla i detinjasta priča o pisanju Literaturne Ro-
sije. Ova izmišljotina autoru je bila potrebna da bi mogao čitaoci-
ma saopštiti svoj zadocneli antititoizam i antikardeljizam. To je
ulinio ovim reima:
„Ovaj nesrećnik (koji?) nas vraća u Staljinova i Kardeljeva
vremena kada su misli vodećeg diktatora bile vodeće misli društva
i njegove nauke i politike, u koje se moglo samo verovati, ali ne o nji-
ma raspravljati... Vraća nas u vremena kada su se za zelenim stolom
smišljale ’istine’ o sredinama i datumima gde je i kada pukla prva
ustanika puška protiv fašizma, kada je po svaku cenu trebalo sa-
kriti istorijsku istinu da se od svih evropskih varijanti fašizma:
italijanskog, nemakog i hrvatskog ovaj poslednji pokazao najkrvo-
ločniji prema srpskom narodu. Stoga je trebalo zaboraviti hercego-
vačke jame, koje su hercegovčake ustaše u to vreme punile Srbima, i
na Šestojunski ustanak srpskog naroda u Gacku...“
Mada o ovom citatu, koji mnogo više govori o njegovom autoru
nego o Titu i Kardelju, nije potreban nikakav komentar, ipak ću reći
da je – dovoditi njegov sadržaj u ma kakvu vezu sa učesnicima naučnog
skupa u Gacku i indirektno im prebacivati da su se vratili u titov-
ska i kardeljevska vremena, „kada je trebalo zaboraviti hercegovačke
jame“, krajnje nekorektna i politički i kulturno ružna insinuacija,
pogotovu kada se ima u vidu činjenica da je znatan broj tih ljudi obja-
vio zapažene radove o tim jamama upravo za vreme vladavine Tita i
Kardelja, i uporno se zalagao da se kosti mučenika izvade iz zabeto-
niranih bezdanica i dostojno sahrane. Aćim Mićević je, na primer,
davne 1964. godine objavio izuzetno zapažen članak o tim jamama, pod
naslovom O sram i grdoba, koji je podstakao mnoge Hercegovce da hra-
brije pristupe radu na temeljnom rasvetljavanju monstruoznih zloči-
na ustaških razbojnika. Zahvaljujući, pored ostalog, i tome, ja sam u
poslednjih 40 godina objavio o tim zločinima šest feljtona, desetak
članaka i tri knjige: Pokolji hercegovakih Srba 1941, Genocid nad
Srbim u dvadesetom veku (s grupom autora) i prvu knjigu Krvavo kolo
hercegovako. Za to vreme, Petar Mandić o tim zločinima nije obja-
vio nijednu reč, već je obilazio mesne zajednice po Beogradu i penzi-
onerima i domaćicama držao predavanja u kojima je objašnjavao i po-
pularisao Titovu i Kardeljevu teoriju i praksu.
Očevidno je da ovaj veliki borac „protiv zaborava“ ne može da
prikrije žal za vremenima kada se o pristalicama ravnogorskog po-
kreta ništa pozitivno nije smelo napisati. Kako drugačije razumeti
njegovo ogorčenje na mene što sam napisao da su prvu hrvatsku oru-
žniku postaju na teritoriji gatakog sreza zauzeli ljudi koji su to-
kom Drugog svetskog rata bili pod uticajem četnikog vojvode popa
Radojice Perišića. Njjemu bez svake sumnje smeta i samo pominjanje

Page 14
toga imena, jer stavlja pod veliki znak pitanja njegovu zapenušenu
tvrdnju da je napad na tu postaju iniciran iz Novih Dulića. Niko ne
osporava niti može osporitiinjenicu da su Dušan Mandić i Blago-
je Boljanović bili komandiri četa koje su napale i zauzele oružni-
čku postaju Stepen i da su tom prilikom obojica hrabro poginuli, od-
nosno mučki ubijeni, ali osporava pokušaje P. Mandića da ih promo-
više u pokretače i vođe Junskog ustanka, koji je planuo 18 dana posle
njihove pogibije. Budući da je Junski ustanak bio spontani bunt širo-
kih narodnih masa, on nije imao niti je mogao imati organizovano voj-
no i političko rukovodstvo. Tek u leto 1941. godine formirani su
sreski štabovi narodne vojske, kao sreska rukovodstva ustanka. Ipak,
valja reći da su se već u samom početku Junskog ustanka neki ljudi eks-
ponirali kao najistaknutije vođe ustanka: u Nevesinju Petar Samar-
džić, Obren Ivković, Krsto Đerić i Dušan Brstina, a u Gacku pop Ra-
dojica Perišić i gardijski poručnik Milorad Popović. Ljutnja što
ta činjenica nije u skladu sa onim što su pobednici za vreme Brozove
vladavine govorili i pisali, tu ništa ne pomaže.
Da bi se svojim čitaocima predstavio kao istoričar - istra-
živač, P. Mandić je manipulisao ne samo arhivskom građom nego i
vlastitim fusnotama. Iz prethodnog teksta videli smo kako je svoje
stavove potkrepio radovima uglednih istoričara,čak i onih koji vr-
lo ubedljivo opovrgavaju te stavove. U drugoj fusnoti (o prvoj je bilo
govora), autor je obmanuo svoje čitaoce pozivajući se na „izlaganje“
Blaža Šarovića na naučnom skupu koji je septembra 2001. godine odr-
žan u Gacku. Jer, Blažo Šarović na tome skupu nije imao nikakvo
„izlaganje“ (on nije bio učesnik skupa), već se iz publike javio za reč
i ispričao „lovačku priču“ prema kojoj je ruska špijunka Marina
Konstantinova obavestila Moskvu da je ustanak protiv fašizma u Ju-
goslaviji počeo 6. juna 1941, napadom ustanika na hrvatsku žandarme-
rijsku postaju na Stepenu. Iako niko od prisutnih istoričara tu pri-
ču nije ozbiljno shvatio, ja sam, u svom prilogu sa toga skupa objavlje-
nom u zborniku Srpska proza danas za 2000. godinu, postavio pitanje
kako to sovjetski istoričari ne posvetiše nikakvu pažnju izveštaju
špijunke Konstantinove, već u višetomnoj Istoriji velikog otadž-
binskog rata 1941—1945 napisaše da je ustanak u Hercegovini počeo
3. juna u Nevesinju. B. Šarović je ispričao novu „lovačku priču“,
onu o pisanju Literaturne Rosije, na koju se autor poziva ravno se-
dam puta.
Na strani 63 svoje „studije“, autor izričito kaže da je Mile
Budak bio ministar unutrašnjih poslova NDH (to je ponovio nekoli-
ko puta), citirao je njegovu poznatu izjavu na skupu ustaša u Gospiću
i pri tome se poziva na knjigu Vase Kazimirovića NDH u svetlosti
nemačkih dokumenata i Dnevnika Gleze fon Horstenaua 1941—1944.
Uveren sam da gotovo svaka beogradska domaćica koja je, uz poslovanje
u kuhinji, slušala na radiju suđenje Andriji Artukoviću, zna da je

Page 15
Mile Budak bio ustaški ideolog, ministar bogoštavlja i nastave, a
ne ministar unutrašnjih poslova, a kamoli Vasa Kazimirović.
Na strani 264 autor piše:
„Da Literaturnaja Rosija nije isisala iz prsta ono što je na-
pisala o zbivanjima početkom juna u Gacku, govori činjenica da su ti
događaji privukli pažnju specijalnih italijanskih vojnih obavešta-
jaca kojima nisu mogli promaknuti događaji koji su se zbili 6. juna na
Stepenu...“ Ovaj citat potkrepio je fusnotom koja glasi: „General
Ambrozio, isto“. Reč je, u stvari, o članku Milorada Ekmečića, na
koji se autor više puta poziva. Fusnotu je, međutim, napisao tako da
čitalac stiče utisak da je on izvorno čitao izveštaj generala Am-
brozija. U tom izveštaju nema nijedne reči o događajima „koji su se
zbili 6. juna na Stepenu“. Da autor nije imao u rukama ni dokumenat o
boravku italijanskih obaveštajaca u Gacku, već je taj podatak uzeo iz
knjige koju ne želi da pominje, vidi se iz izveštaja natporunika Jo-
sipa Markusa u kome se kaže da je „13. lipnja (a ne 10. kako to navodi
P. Mandić) stigla u Gacko jedna italijanska grupa od 3 oficira i 22
vojnika, da se raspitivala zbog čega su se odmetnuli (a ne digli na
ustanak) srpski stanovnici istočnog dijela gatačkog Kotara“. Kada
im je natporunik Markus rekao da je u pitanju lična mržnja i osveta,
italijanski kapetan je – kaže se u tom izveštaju – ostao na stanovi-
štu „da se nešto više iza toga krije“. U stvari, u žiži interesova-
nja tih italijanskih obaveštajaca nije bio 6. nego 9. jun, kada je kod
Stepena ubijeno 19 talaca iz gatačkog i avtovačkog zatvora. Na putu
za Crnu Goru, ovaj italijanski izviđački odred naišao je u selu Be-
rušici na grupu od oko 30 naoružanih ljudi koji su, kada su ugledali
Italijane, počeli da bacaju oružje, uzvikujući: „Talijanskim okupa-
torskim vlastima se predajemo“. Na pitanje zašto su se odmetnuli i
latili oružja, odgovorili su: „Moramo da se branimo jer nas Turci i
Hrvati bacaju u jame“. Ovo je nedvosmislena potvrda stava da su prvi
oružani sukobi u Donjem Drežnju, Kazancima, Stepenu i Jaseniku, is-
ključivo imali karakter odbrane od ustaških zločina i da se na usta-
nak tada nije ni pomišljalo.
Nipošto autor nije slučajno zaboravio da u fusnotama preci-
zno naznači stranice knjiga istorijske literature koje je koristio.
To je hotimino učinio da čitalac ne bi uočio da on, iz samo njemu
poznatih razloga, koristi jednog, a u fusnoti se poziva na drugog
autora. Tako, na primer, na strani 215 doslovno je prepisao iz moje
knjige Krvavo kolo hercegovako tekst saopštenja poglavnika Pave-
lića o proglašenju osmodnevne korote povodom pogibije poglavnog
pobonika Mije Babića, a pozvao se, u fusnoti 236, na članak Slobo-
dana Šakote objavljen u prvoj knjizi zbornika Hercegovina u NOB, u
kome piše da je povodom smrti Mije Babića u NDH proglašena tro-
dnevna žalost i ništa više.

Page 16
Na strani 156 citirana je, takođe iz moje knjige, izjava Herma-
na Nojbahera prema kojoj je srpski narod u NDH bio pretvoren u di-
vljač za slobodan lov, dok je u fusnoti 135 naznačeno da je ta izjava
preuzeta iz knjige Bogdana Krizmana. Međutim, tu izjavu ja sam citi-
rao iz knjige Hermana Nojbahera Specijalni zadatak na Jugoistoku
1940—1945, ona se tamo nalazi, a ne u knjizi B. Krizmana na koju se
autor poziva.
Budući da ovakvih primera ima previše, za njihovo razobliča-
vanje trebalo bi napisati čitavu knjigu. Mislim da to nije potrebno,
jer će pažljiv čitalac brzo uočiti te marifetluke i zapitati se od
kuda to da Petar Mandić iz istorijske literature citira samo tek-
stove koji su citirani u mojoj knjizi, i poziva se iskljuivo na doku-
menta koja su korišćena u toj knjizi. Na kraju će lako doći do za-
kljuka da se očevidno radi o velikom ljubitelju „Resavske škole“.
Umesto toga, navešću kako ovaj razmetljivi diletant čita metodolo-
ške lekcije ne samo meni nego i akademiku Miloradu Ekmečiću, na-
šem uglednom istoričaru, koji je u svojim brojnim naučnim radovima
koristio građu iz svih velikih evropskih i amerikih arhiva. Evo te
lekcije:
„U svetlosti ovih istorijskih činjenica (videli smo o kakvim
je činjenicama reč – prim. S. S.) koje upečatljivo govore o tome da
Šestojunski ustanak Srba u Gacku 1941. godine predstavlja prvi veli-
ki pokret otpora u Evropi - potrebno je podvrgnuti naučnoj kritici
(šališ li se, Perice, tako ti Boga) ono što piše o Junskom ustanku
akademik Milorad Ekmečić u recenziji knjige Sava Skoka..., gde kaže
da je Junski ustanak izbio 24. juna u Nevesinju. Međutim, pošto isto-
rijski izvori i domaći i strani i neprijateljski, datiraju junski
ustanak sa 6. junom..., pisanje uvaženog akademika gubi svaki istorij-
ski smisao i značaj, jer nema svoje utemeljenje u istorijskim činjeni-
cama i izvorima, i kao takvo u funkciji je svesnog ili nesvesnog si-
lovanja istorije. U tom pogledu upućujem vas na pisanje Literaturne-
je Rosije, koju sam citirao u ovoj studiji“ (7 puta – prim. S.S.).
U poslednjoj rečenici citiranog teksta sadržani su svi auto-
rovi „istorijski izvori, domaći, strani i neprijateljski“, na kojima
je utemeljio svoju „studiju“. Iz prethodnog teksta videli smo da niko,
ama baš niko nije datirao „Junski ustanak sa 6. junom“ i da on u svim
tim silnim arhivima na koje se poziva nije našao nijedan, ponavljam
nijedan dokumenat u kome se napad na oružniku postaju na Stepenu,
koju su branila tri oružnika, naziva ustankom. Je li to naučna kriti-
ka ili brutalno gaženje principa istorijske metodologije, lakrdija
nezabeležena u našoj dosadašnjoj istoriografiji, koja predstavlja
sramotu u prvom redu za autora, potom za njegove recenzente i mento-
re i, najzad, za gatačku „Prosvetu“ koja se našla na koricama ovog
skribomanskog kolaža. Ako je namera mentora doista bila da knjigom
na knjigu opovrgne neke stavove iznete u knjizi Krvavo kolo hercego-

Page 17
vačko (u toj knjizi se, kao i svakoj drugoj, ima šta kritikovati) i iz-
nesu svoje istine, u svojoj sredini su, za tri godine koliko traju pri-
preme za tu kritiku, mogli naći ne mali broj ljudi koji bi taj posao
obavili savesnije, stručnije, korektnije i neuporedivo pismenije, od
autora koji im se nametnuo, mašući stvarnim i lažnim naučnim titu-
lama i zvanjima. Umesto knjigom na knjigu, on je pokušao da lažima i
falsifikatima opovrgne neke neosporne istine iznete u mojoj knjizi,
kao, na primer, onu kada, gde i ko je pokrenuo Junski ustanak hercego-
vakih Srba protiv fašizma. Da autor koji im se nametnuo nije mno-
go opterećen znanjem iz novije istorije našeg naroda, upečatljivo
ilustruju primeri koje sam nasumice uzeo iz mnoštva krupnih greša-
ka i promašaja, pa čak i očevidnih gluposti kojima je prepunjena
knjiga o kojoj je reč.
U pregovoru knjige, pored komične priče o pisanju Litera-
turne Rosije, napisano je da za vreme komunistikog režima u „Đemi-
nom vilajetu“ (tako on naziva Bosnu i Hercegovinu) čovek nije smeo
reći „da je Srbin, da govori srpski jezik, da piše ćirilicu, da čita
list ’Politiku’ i da voli srpsku poeziju i istoriju“. Ovo je neistina
prvoga reda, pokupljena s ulice, koja je neozbiljna i smešna. Opšte
je, naime, poznato da je u to vreme ceo politiki, ekonomski i kultur-
ni život u toj republici tekao u znaku nacionalnog ključa;čak je i
sarajevsko Oslobođenje štampano pola u latinici, a pola u ćirilici.
Na strani 25 piše da je Austrija za svoju zavojevačku politiku
prema Bosni i Hercegovini pridobila „katolike države Evrope
pre svih Englesku i Francusku“ (na više mesta on čitavu zapadnu ci-
vilizaciju naziva katoličkom). Kada pročita citiranu rečenicu,
običan čitalac će se zapitati: kako to da „katolčika Engleska“ ima
tolike probleme sa irskim katolicima.
Na strani 29 autor samouvereno naglašava: „Na mesto smenje-
nog Vukalovića na tron vođe hercegovakih ustanika dolazi gatački
vojvoda Bogdan Zimonjić. Time se ozbiljno radikalizuje raspoloženje
hercegovakih ustanika za ustanak“. Međutim, umesto smenjenog Vuka-
lovića, za vojvodu Zubaca, Kruševice i Draččevice imenovan je Petar
Matanović, a za glavnog komandanta hercegovakih ustanika duški
kaluđer Nićifor Duić. Bogdan Zimonjić je docnije imenovan za
glavnog vojvodu Gacka, Rudina, Banjana, Pive i Drobnjaka.
Na strani 32 piše da je knjaz Nikola 1875. na Đurđevdan, krsnu
slavu dinastije Petrovića, imenovao starešine koje će rukovoditi
predstojećim hercegovakim ustankom. Tom prilikom, ističe on, Sto-
jan Kovačević je imenovan za vojvodu i glavnog harambašu svih herce-
govačkih hajduka. Ovu izmišljotinu je autor istresao iz rukava. Iz
memoara vojvode Gavra Vukovića, bliskog saradnika knjaza Nikole,
vidi se da je toga dana grupa hercegovačkih glavara (navedena su njiho-
va imena među kojima nema Stojana Kovačevića), doista, došla na Ce-
tinje da bi od knjaza Nikole čula o čemu je razgovarao s austrougar-

Page 18
skim carem Franjom Josipom u Kotoru. Kada im je knjaz rekao da su se
on i Franjo Josip dogovorili da učine sve što je u njihovoj moći da se
izbegli hercegovčaki glavari, koji su se nalazili na Grahovu, bez
smetnje mogu vratiti svojim kućama i tamo se izmiriti s Turcima, jer
se na ustanak još uvek ne može ni misliti, oni su se, podvlčai G. Vu-
ković, „pognute glave vratili na Grahovo“. Knjaz Nikola je, dakle, ra-
dio na smirivanju, a ne na radikalizaciji situacije u Hercegovini.
Upravo radi toga nikakvog imenovanja tom prilikom nije bilo. Što
se Stojana Kovačevića tiče, njemu je knjaz Nikola, još u decembru
1874. godine, umesto vojvodske titule, podario internaciju na Njegu-
še, gde je ostao u svojevrsnom pritvoru sve dok hercegovake hajduke
čete nisu uključene u novoformirane hercegovačke ustaške odrede,
odnosno bataljone i stavljene pod strogu kontrolu ustanikih stare-
šina.
Na strani 45 autor ističe: „Znalo se za animozitet Trumbića
i Supila prema Srbima, te za njihove izjave da oni nikada neće dozvo-
liti da žive pod egidom dinastije Karađorđevića“. Ako je to, odista,
tako, postavlja se pitanje kako je bilo moguće da ti ljudi zaključe sa
srpskom vladom Krfsku deklaraciju, kojom je bilo predviđeno da za-
jednika država Srba, Hrvata i Slovenaca bude ustavna parlamentar-
na monarhija, sa dinastijom Karađorđevića na čelu.
Na strani 57 autor kaže da je „Srbija bila jedina balkanska, a
možda i evropska država, koja je u to vreme bila kadra da u nepresta-
nom ratovanju od 1912. do 1918. godine baci na kolena tri carevine“
(kurziv S. S.). Ovu glupost nije preuzeo ni iz arhivske građe ni iz
ozbiljne istorijske literature, već iz pesme „Ko to kaže, ko to la-
že...“, koja je devedesetih godina prošlog veka pevana na populisti-
kim mitinzima širom naše zemlje.
Na strani 66 piše: „Tako će župnik Ante Mugoša, u govoru
održanom u Udbini 13. juna 1941. godine, reći...“ Uveren da je autor
pogrešno prepisao prezime toga župnika (Mugoši su poznata crno-
gorska porodica), proverio sam taj podatak i ustanovio da je pogre-
šno prepisano ne samo njegovo prezime nego i ime,ime je taj kato-
liki župnik pretvoren u Crnogorca. Ovde valja reći da on (autor)
pogrešno prepisuje ne samo imena i prezimena ljudi, nego i geograf-
ske nazive. Tako, na primer, autor poznato gatačko selo Nadiniće na-
ziva Nadanićima svuda gde ga pominje, što rečito govori da nije reč
o slovnoj grešci.
Govoreći o uspostavljanju ustaške vlasti u Gacku (str.76 i 77),
autor je napravio više krupnih grešaka. Istakao je, naime, da su se u
tom mestu uz ustašku vlast našli „politiki korteši HSS-a i
UMO-a (Ujedinjene muslimanske organizacije, kako on izriito ka-
že) i Alije Šuljka, koji su se stavili na raspoloženje (valjda na ras-
polaganje – prim. S.S.) ustaškim emisarima“. Kao što se vidi, P.
Mandić je Jugoslovensku muslimansku organizaciju (JMO) prekrstio

Page 19
u Ujedinjenu muslimansku organizaciju (UMO) i time vrlo ubedljivo
pokazao koliko poznaje istoriju političkih partija u Kraljevini Ju-
goslaviji uoči Drugog svetskog rata. Osim toga, on je od ustaškog po-
verenika za srez Gacko Hermana Togonala napravio dve linosti -
Togonala i Kreša, ističući: „U Gacko potom dolaze hrvatske ustaše:
Togonal, Jože Gamboš, Krešo Franjo Kikaš, da bi organizovali
ustašku vlast“. Međutim, Krešo nije ni ime ni prezime nijednog od
navedenih ustaša nego nadimak Hermana Togonala; očevidno je da je
autor nekritiki prihvatio tvrdnje onih savremenika koji sve znaju,
prema kojima je Krešo, a ne Togonal, bio glavna ustaška ličnost u
Gacku. Na isti nain prihvatio je tvrdnju da je u selu Vrbi bila uspo-
stavljena hrvatska oružnika postaja, iako se iz arhivskih izvora ne-
dvosmisleno vidi da od 27 oružnikih postaja u istonoj Hercegovi-
ni nijedna nije bila stacionirana u Vrbi; tamo su muslimani iz sela
Bahori i Mrđenovića isturili stalnu stražu da bi zaštitili svoja
sela od eventualnog upada komitskih grupa iz Crne Gore.
Na strani 93 piše: „Noću 1. juna grupa ustaša sa Hermanom
Togonalom na čelu upala je na Stepen u kuću Blagoja Šarovića i na
licu mesta ga ubila. Taj zločin izvršio je lično Franjo Sudar“. Bu-
dući da je taj zločinac u osvit iste noći izvršio (sa svojom hordom,
razume se) prvi masovni zločin u Hercegovini: ubio 27 nedužnih lju-
di u selu Udrežnju (Nevesinje), nije u isto vreme mogao biti i u Udre-
žnju i na Stepenu.
Na strani 194 stoji da je 2. septembra „zarobljena jedna domo-
branska posada od 20 vojnika u selu Nadanićima“ (reč je o selu Nadi-
nićima). Ovaj podatak je istresao iz rukava, iz arhivske građe i isto-
rijske literature sigurno nije, jer tamo stoji da je Somoborsko-lip-
nička četa napala 31. avgusta po podne (a ne 2. septembra, kako kaže
autor) u Rašelici poštanski automobil i tom prilikom ubila 6
muslimana i zarobila 9 domobrana, koje je razoružala, a potom pusti-
la na slobodu. Posle te akcije, domobranska posada iz Nadinića povu-
kla se u Gračanicu.
Da autor nije uopšte pregledao arhivsku građu, vidi se iz
njegove tvrdnje da su vlasti NDH, „zbog straha od eskalacije ustanka“,
raspustile ustaške logore u Hercegovini. U stvari, privremeno su
bili raspušteni ustaški logori u Nevesinju i Gacku, dakle, samo u
gornjoj Hercegovini zahvaćenoj Junskim ustankom.
Autor očevidno ne poznaje organizacionu strukturu vlasti
NDH, pa tamo gde govori o uspostavljanju te vlasti u Gacku navodi da
su prvo formirana ustaška predstojništva i ustaški logori, tako
da čitalac stiče utisak da u Gacku ima više kotarskih predstojni-
štava i ustaških logora. Iz njegovog teksta se nedvosmisleno vidi da
on ustaške logore smatra vojnim formacijama, pa stoga tamo gde go-
vori o organizovanju ustaškog logora u Gacku, izriito kaže da je za
komandanta tog logora postavljen Hasan Čustović.
 Page 20
Na strani 285 piše da se u Borču (grupa sela u izvornom delu
reke Neretve) nalazilo „najmanje 4.000 dobro naoružanih ustaša“. Iz
dokumenata citiranih u mome članku Na traginoj stranputici vi-
di se da se broj naoružanih ljudi u Borču kretao oko 1.200, da su bili
organizovani u tzv. štrajfune, odnosno poterna odeljenja,čiji su pri-
padnici za službu u oružanim snagama NDH dobijali platu. Da autor
mnogo ne razmišlja o onome o čemu piše, rečito govori brojka od
4.000 ustaša, koja je suprotna loginom mišljenju. Opšte je poznato
da je svaki ustaša iz Borča imao najmanje 4–6 lanova porodice, što
znači da je u Borču po toj logici živelo oko 20.000 stanovnika. Među-
tim, ceo gataki srez imao je tada oko 12.000 stanovnika – Srba i mu-
slimana.
Na strani 223 navodi se da u „tih dana ustaše u Bijeloj gori
našle zbeg u kome se nalazilo 78članova dva veća bratstva: Đurića
(nije Đurića nego Šurića – prim. S.S.) i Ratkovića, pohvatale ih i
sve na mestu pobile“. Mada autor svuda voli da presoli, odakle je uzeo
taj podatak to samo on zna. Tom prilikom ubijeno je osam ljudi: 5 Šu-
rića i 3 Ratkovića; njihova imena navedena su u mojoj knjizi Pokolji
hercegovakih Srba 1941.
Na strani 221 piše da je noću 13/14. juna iz ustaškog zatvora
u Ljubinju izvedeno 80 ljudi, zverski ubijeno i bačeno u jamu Panduri-
cu. U stvari, te noći su u jamu Panduricu bačena 32 čoveka,čija su
imena navedena u mojoj gore pomenutoj knjizi. Moguće je da autor na-
merno uveliava broj žrtava da bi ostavio utisak kako je on otkrio
ono što drugi pre njega nisu učinili.
Govoreći o ustanku u Nevesinju, kome pridaje sasvim spore-
dan značaj, autor bez zazora kaže: da je taj ustanak, pored ostalog, pod-
staknut i vestima „da su se Rusi spustili padobranima u Gacko i da su
zauzeli grad“. Ovde nije potreban nikakav komentar, jer će čitaoci
sami zaključiti da bistri hercegovaki seljaci takve budalaštine
nisu pronosili.
Na strani 194, pored ostalog, piše: „Ustanike snage iz Gor-
njeg polja i Površi, udarile su na Gacko, zauzele ga i zapalile poljo-
privrednu stanicu i pola Gacka“. Tako će Gačani posle šezdeset go-
dina prvi put čuti da je njihov grad bio zauzet od ustanika u toku noći
5/6. septembra 1941. godine i da je tom prilikom pola grada spaljeno.
Na strani 214 navodi se da su samo u borbi na raskrsnici pu-
teva kod sela Plužina, 30. juna 1941, poginula 32 domobranska vojnika
i 7 oficira. Međutim, u izveštaju Zapovedništva Nevesinjske domo-
branske brigade kaže se da je tom prilikom poginulo 7 domobrana,
među kojima i bojnik Stjepan Pavičić, da ih je 5 nestalo i nekoliko
ranjeno. Verodostojnost ovog izveštaja potvrđuje činjenica da je u leto
1941. godine na toj raskrsnici podignut spomenik izginulim hrvatskim
vojnicima, na kome su bila uklesana imena 7 poginulih domobrana.

Page 21
Na strani 210 i 211, gde se govori o ofanzivnim dejstvima hr-
vatskih i italijanskih snaga vođenim početkom jula radi ugušenja
Junskog ustanka, autor je, da bi uverio svoje čitaoce da ne pripada
onoj vrsti „istoričara“ koji od dve knjige prave treću, napravio hro-
nološki haos u opisu događaja o kojima je reč: izmešao zbivanja koja
su se odigrala u junu, julu, avgustu i septembru 1941.godine. Tako, na
primer, govoreći o proglasu koji je podmaršal Laksa uputio ustani-
cima, pozivajući ih na pregovore o predaji oružja i pacifikaciji po-
bunjenog područja, posebno je istakao da su stanovnici Novih Dulića,
Danića i Pržina uputili pismo krilnom zapovedniku u Bileći, u ko-
me su ga obavestili „da oni ne žele da pregovaraju na osnovu Laksi-
nog proglasa...“ U fusnoti 228 naveo je da je to pismo upućeno 25. juna.
Kako je Laksin proglas obnarodovan 30. juna, ispada da su Petrovi Du-
lićani, Danićani i Pržnjani odgovorili na taj proglas pet dana pre
nego što je obnarodovan. Kod P. Mandića je u istorijskoj nauci sve
moguće, pa i anahronizam o kome je reč. Ovde valja reći da predstav-
nik „Laksinog štaba“ nije bio Franjo Šimić nego pukovnik Antin
Prohaska, da s njime nisu razgovarali Risto Milošević i Andrija
Tepavčević, već Petar Samardžić. Naime, pred sam početak julske
ofanzive, Prohaska je uputio trojicu trgovaca iz Nevesinja (Danila
Lažetića, Gavra Vukovića i Iliju Salatića) na Drenovik sa pismom
u kome je pozvao Petra Samardžića na pregovore o uslovima pod koji-
ma bi ustanici bili voljni da predaju oružje i da se pokore hrvat-
skim vlastima. Pošto je Petar Samardžić postavio uslove koje hrvat-
ska strana nije prihvatila, pregovori su prekinuti. Istoga dana
predveče započela je hrvatsko-italijanska julska ofanziva, koja je za-
vršena 8. jula spajanjem hrvatskih i italijanskih snaga, koje su nastu-
pale od Nevesinja, odnosno Bileće, u rejonu sela Fojnice. Pukovnik
Šimić je postavljen za komandanta Nevesinjske domobranske brigade
tek posle te ofanzive. On nije došao u Gacko, na „slobodnu srpsku te-
ritoriju u pratnji dva oficira“, kako piše P. Mandić, već sa domo-
branskom grupom „Majksner“, koja je brojala oko 600 ljudi; došao je sa
raskrsnice puteva kod sela Plužina u pomoć napadnutom Gacku 6.
septembra po podne. Uz put je vodio pregovore sa grupom ustanika
Vladislava Hamovića i Mihaila Koprivice u selu Fojnici. U domo-
branskoj arhivskoj građi nema tragova o pregovorima koje je Šimić
vodio sa Ristom Miloševićem i Andrijom Tepavčevićem. Do tih pre-
govora je moglo doći negde oko 10. septembra, mesec dana posle zavr-
šetka Laksine ofanzive. U Šimićevoj pratnji nije bio nikakav Vla-
dimir Turk nego domobranski poručnik inženjer Milan Javor, zapo-
vednik domobranske postaje u selu Fojnici.
Trebalo bi mi mnogo prostora da izvršim ispravke grešaka
u Mandićevoj „studiji“ i ukažem na krupne propuste i promašaje koje
je autor napravio vršljajući po egzektno utvrđenim činjenicama u
knjizi Krvavo kolo hercegovačko. Uveren sam da to nije potrebno i da

Page 22
je i ovo što je rečeno sasvim dovoljno da se čitaoci uvere da ovde nije
reč o sitnim greškama i omaškama već o neznanju koje je aktivno.
Budući da je knjiga o kojoj je reč, sklepana zbrda-zdola, prepu-
na krupnih faktografskih grešaka (o naučnim greškama da i ne go-
vorimo), neozbiljnih i za istoričare od struke komičnih rezona, koji
predstavljaju sprdanje sa istorijskom naukom, dugo sam se razmišljao
da li da napišem ovu kritiku i na taj način skrenem pažnju naše jav-
nosti na nešto što nijedan obrazovan čovek neće ozbiljno shvatiti.
Setio sam se i mudrog saveta Karla Marksa, koji glasi: „Na kokoške
se ne ide artiljerijom nego se samo kaže iš[“. Na kraju sam ipak od-
lučio da to učinim, jer bi ćutanje ohrabrilo ovog razmetljivog dile-
tanta i podstaklo ga da nastavi vršljanje po ne tako davnoj prošlo-
sti našeg naroda: da bez ijednog verodostojnog dokumenta vrši revi-
ziju rezultata koje je naša istoriografija, pa i publicistika, posti-
gla u rasvetljavanju hercegovačke ratne drame u proleće i leto 1941.
godine, uprkos mrzovolji Brozovog režima; da drsko ignoriše prvu
hercegovačku antifašistiku pušku, koja je 3. juna 1941. pukla u bun-
tovnom Nevesinju, i da se ponaša kao da toga dana Nevesinjci nisu vo-
dili žestoku višečasovnu borbu sa više od 300 do zuba naoružanih
Pavelićevih bojovnika nego šenlučili; da, gazeći brutalno elemen-
tarna načela istorijske metodologije, bestidno tvrdi kako, tobože, i
domaći i strani izvori „datiraju Junski ustanak sa 6. junom“ i tu
tvrdnju potkrepljuje izmišljenom pričom da je to, povodom 50-godi-
šnjice pobede nad fašizmom, otkrila Literaturna Rosija, što sa-
mo po sebi neposredno i uverljivo govori o kakvom je skribomanu reč;
da nekorektno prepisuje tuđe radove; da ispod svojih tekstova podme-
će imena uglednih istoričara,čiji su stavovi dijametralno suprotni
njegovim stavovima; da u potrazi za „poželjnom istinom“,čita u knji-
gama poznatih naučnika ono što tamo ne piše; da arogantno i bezob-
zirno ui pameti „naivnog“ akademika Milorada Ekmečića; da se ki-
ti naučnim zvanjem koje mu nikada nije dodeljeno; i, najzad, da „ople-
menjuje“ arhivske dokumente i saobražava ih sa svojim stavovima, za-
boravljajući pri tome okolnost da je istorijska nauka od @an @ak
Mabiona (1632–1707) do našeg savremenog doba toliko usavršila
sredstva za otkrivanje falsifikata, da je mogućnost i najveštijeg
falsifikovanja gotovo potpuno isključena; zaboravio je i na upozo-
renje umnih ljudi i velikih pisaca prema kome se svi oni koji poku-
šaju da okreću tokove istorije, neminovno nađu ispod njih.