Teorija razbijenog prozora

Teorija razbijenog prozora je kriminološka teorija koja u sociologiji

objašnjava nastanak i širenje vandalizma u socijalnom okruženju.

Sociolozi Džejms K. Vilson i Džordž L. Kelling su 1982. u sociologiju

uveli ovu teoriju. Na osnovu ove teorije izvedene su brojne studije, a
napisano je i nekoliko naučnih dela koja ju dokazuju.

Teorija razbijenih prozora ukratko glasi: negde u nekom gradu postoji

zgrada na kojoj je razbijen jedan ili više prozora. Ukoliko prozore niko ne
popravi i oni ostanu razbijeni, postoje velike šanse da će vandali razbiti i
ostale prozore. Nakon određenog vremena, u tu zgradu će se i provaliti, a
ukoliko niko u njoj ne obitava, neko će se vremenom i bespravno useliti.

Ova teorija pokazuje se i na primeru pločnika: neka osoba baci smeće na

ulicu. Ako to smeće niko ne pokupi, ostali ljudi će početi bacati smeće,
tako da će nakon nekog vremena ta lokacija postati smetlištem.

Kelling je svoju teoriju dokazao na primeru Njujorka. Najbenigniji vid

vandalizma u tom gradu su bili grafiti. Na poziv gradskih vlasti, Kelling je
odredio podzemnu železnicu kao područje u kojem se grafiti više neće
tolerisati. Nakon stalnog čišćenja grafita, podzemna železnica se prestala
vandalizirati na ovaj način. Uspeh ovog eksperimenta je podstakao
kasnijeg gradonačelnika Rudolfa Đulijanija na usvajanje teorije koja je
bila komplementarna sa njegovom strategijom nulte tolerancije s ciljem
iskorenjivanja kriminala. Nulta tolerancija je podrazumevala sečenje
kriminala u korenu; prekršaji poput „švercovanja“ u podzemnoj železnici,
opijanja ili uriniranja na javnom mestu su se počeli kažnjavati
maksimalnim kaznama koje je zakon dopuštao za takvu vrstu prekršaja.
Naknadna studija je pokazala kako se stopa kriminala u tom američkom
velegradu drastično smanjila nakon uvođenja ovih mera.

&

Desi se tako da neka kuća ili poslovni prostor bude napušten i vremenom
počne da propada. U početku to propadanje se sastoji u nekim manje više
prirodnim procesima u vidu trave koja se pojavljuje tamo gde je nije bilo,
pojavom rđe ili prašine koja se gomila na svemu. Sve dok nema prvog
otpatka, makar i najmanjeg papirića napušteni objekat  je samo zapušten.
Čim padne prvi papirić, pašće ubrzo i drugi, za njim treći pa konzerva pa
stara kapa, tetrapak od soka i... na kraju će početi da se pojavljuje i veći
otpad. Ova priča može da ima nekoliko varijacija.

Recimo da je prvi ili bar drugi papir sklonjen, počišćen.  Treći ne bi bio
bačen a vreme do ponovnog bacanja otpada (prvog papirića) bi se
produžilo. Recimo zatim da se ovaj napušteni objekat u „boljem“ delu
grada ili u manjem gradu. Sigurno je da bi dugo trebalo da se neko odluči
da baci otpadak, našvrlja nešto ili čak razbije. U nekom kraju gde je inače
prljavo, zidovi išarani, gde već ima polupanih stakala, provaljenih vrata,
gde se dešavaju vandalizam i krađa, novi takav prostor bi vrlo brzo bi
poprimio isti izgled. Mada čak i tu ako bi pokušali da čistimo ovaj prostor
ljudi bi ga manje uništavali.

Izgleda da uređenost prostora u kom boravimo utiče na naš odnos prema

istom. Izgleda da se destruktivno ponašanje i kriminal šire ukoliko se ne
reaguje na početne, sitnije prekršaje. Teorija razbijenog (ili razbijenih)
prozora govori upravo o ovoj pojavi.

Teorija Džejmsa Vilsona i Džordža Kelinga naziva se teorija razbijenog

prozora i nastala je 1982.godine.

Okolina, tačnije uređenost okoline utiče na ponašanje ljudi prema

objektima i čak ljudima u toj okolini. Ljudi se u neurednom, neuređenom
okruženju ponašaju takođe neuredno, opada nivo prosocijalnih i
civilizovanih ponašanja, i uopšte ovakav prostor podstiče dalje
destruktivno ponašanje. Obrnuto, uređena sredina, uredan prostor podstiče
na civilizovano ponašanje, na čuvanje tog reda. Na neki način uređen
životni prostor inhibira destruktivna ponašanja.

Kada prođete pored zgrade sa izlomljenim prozorima, šta pomislite?

Najverovatnije pomislićete da zgrada nije ničija, da nikog nije briga šta se

tu dešava, da se tu može uraditi šta bilo i nema posledica. Sa tim mislima
je lako razbiti još poneki prozor, ili baciti otpatke. Ovaj osećaj anarhije
vezan za zgradu lako se preliva i na ulicu. Razbijeni prozor otvara vrata
vandalizmu u širem smislu.

Ovo je kriminološka teorija koja prvenstveno govori o tome da red u

komšiluku, u naseljima utiče na civilizovano ponašanje i nižu stopu
kriminala. Neuredna okruženja, ona u kojima ima puno grafita i natpisa
sprejem, gde je dosta smeća po ulici, gde se vide razbijeni prozori i ljudi
konzumiraju alkohol na ulici, imaju karakteristiku da stanovnici lakše
ispoljavaju destrukivno i agresivno ponašanje. Stopa kriminala u ovakvom
okruženju je veća.

Sledi izvod iz članka J.Q. Vilsona i Dž. Kilinga koji je izašao 1982. godine
u magazinu „The Atlantic Monthly“ u kome su predstavili svoju teoriju:
„Zamislite zgradu sa nekoliko razbijenih prozora. Ako se prozori ne
popravljaju vandali će imati tendenciju da razbiju još koji prozor. Na kraju
oni će možda ući u zgradu, okupljati se tu i možda paliti vatru“.

Na osnovu ove teorije u Njujorku su sprovedene opsežne mere sredinom

osamdesetih godina 19. veka, za vreme gradonačelnika Rudija Đulijanija
počela je akcija čišćenja vagona podzemne željeznice od grafita. Vagon bi
bio skinut i očišćen a zatim vraćen u promet tek kad je čist. Ovaj proces
čiščenja vagona je trajao 6 godina. Šef policije Njujorka pridružio se
proveri teorije i rešio da ljude koji ne plaćaju ulazak na stanicu počne da
pretresa. Bilo je otpora tome da se ljudi „uznemiravaju“ za dolar i
sedamdeset centi (koliko je trebalo izdvojiti) ali kada su počeli da
pretresaju ove ljude videli su da mnogi od njih imaju pištolje, izdate
naloge za hapšenje, noževe i slično. Tako, policija je dobila zadatak da
„zaustavi, ispita, pretrese“ građane i reagujući na manje prestupe sprečeni
su veći. Diskutabilno je da li je uspeh ovog poduhvata isključivo zasluga
pridržavanja preporuka ove teorije, ali činjenica je da se od tada stopa
kriminala u njujorškoj podzemnoj železnici značajno manja.

Dakle mala promena vodi velikoj promeni.  Neki slučajevi koje smo ovde
opisali proizvode negativnu  promenu i takvih se primera može naći i u
prirodi: kada bi nestale sitne i „nebitne“ pčele ne bi bilo oprašivanja, ni
biljne hrane pa bi opstanak ljudi i životinja bio nemoguć. Male pčelice
deluju kao mala promena ali to bi proizvelo veliki krajnji  efekat. Pisali
smo o tome da postoji i obrnuti pravac, male pozitivne promene vode
velikim pozitivnim promenama.

Poznati psiholog sa Stanford univerziteta Filip Zimbardo pre pojave ove

teorije (1969. godine) testirao je njene postavke. On je ispitivao koliko se
ljudi osećaju bezbedno da čine nedopuštene stvari tj. da li veća mesta utiču
na osećaj anonimnosti koji daje sigurnost da se čine dela koja inače ljudi
ne bi učinili. Bez obzira na drugačiji predmet istraživanja, njegovi rezultati
idu u prilog teoriji Vilsona i Kelinga. Uredio je da se jedna kola bez tablica
parikraju u Bronksu i jedna u Paolo Altu u Kaliforniji. I jedna i druga kola
snimala je kamera.

Šta se desilo u Bronksu? Znamo da je Bronks deo Njujorka koji je tada bio
poznat po velikoj stopi kriminala ali opet je zapanjujuć podatak da je
„čerupanje“ kola počelo u samo nekoliko minuta nakon što je automobil
osavljen. Prvi lopovi, koji su odneli hladnjak i akomulator, bili su jedna
tročlana porodica. Otac je zajedno sa ženom (majkom) i detetom iščupao
delove koje je smatrao vrednim. Nakon 24 sata na automobilu nije ostalo
ništa vredno. Usedilo je demoliranje. Razbijanje stakala, razvlačenje i
uništavanje limarije. Na kraju ostala je školjka automobila u kojoj su se
igrala deca. Za to vreme u Paolo Altu prošlo je nedelju dana a da auto niko
nije dotakao. Onda je Zimbardo maljem udario po automobilu, ostavio ga
oštećenog i otišao. Tako načet auto je ubrzo bio „napadnut“. Kada se
posmatraju počinioci vandalizma ovde, to su bili uglavnom belci, lepo
obučeni na izgled uredni, muškog pola.

Gde se sve može primeniti ova teorija? U vaspitanju dece jasna je njena
primena: ukoliko vam je kuća uredna, držite svoje svari u redu, ako su
dečije igračke složene kad se ne koriste i odeća na svom mestu, deca će
biti sklonija da ovaj red održavaju i da čuvaju svoje stvari.  Životom u
ovakvoj sredini razviće i navike čuvanja okoline, manje će biti skloni da
uništavaju prostor u kome borave, ma koji to prostor bio.

Prilikom uređenja javnih prostora, škola, parkova, firmi i svakog prostora

gde ljudi borave treba voditi računa da je urednost na nivou i da se znaci
destrukcije brzo otklanjaju, jer to smanjuje šansu da se drugi prisutni ljudi
nadovežu na već postojeću destrukciju. Uredan javni prostor, vrtić, škola,
ambulanta ili radna organizacija inhibiraće destruktivne tendencije i
podsticati civilizovano ponašanje. 

Teorija je našla svoju primenu i u poslovanju. Pozitivni efekti malih lepih

gestova vode ka boljem poslovanju. Poklanjanje sitnica, gratisi, bonusi,
pozitivno reagovanje na žalbe i pritužbe klijenata, brzo saniranje
nedostataka u poslovanju pre nego što dovedu do većih propusta ili većeg
broja propusta, samo su neke primene teorije razbijenih prozora. Priča o
Margaret Morison Karnegi (1810 – 1886) dobar je primer kako mala
pristojnost može povući za sobom veliku pozitivnu promenu. Naime već
kao starica po jednom hladnom kišnom danu ušla je u neku radnju da se
skloni od kiše. Kada su se prodavačice već unervozile što je tu a ne kupuje
ništa, mladić po imenu Peri prišao joj je i ponudio stolicu da sedne dok
kiša ne prođe. Nakon dva sata žena je otišla sa vizitkartom radnika Perija.
Rukovodilac radnje dobio je pismo nekoliko meseci kasnije, koje je
sadržalo ugovor sa radnjom u iznosu od dve godišnje zarade radnje ali uz
uslov da Peri bude prisutan prilikom potpisivanja. Zahvaljujući tome Peri
je postao suvlasnik radnje u kojoj je bio zaposlen sa samo 22 godine
starosti. Žena prema kojoj je bio ljubazan bila je majka čeličnog magnata
Endruja Karnegija i želela je da se zahvali svom dobročinitelju.

U svakom slučaju, bilo čija majka ili otac da je u pitanju u poslovanju,

naročito trgovini razbijeni prozor treba porpaviti što pre da ne bi neko
došao u iskušenje da počne da lupa ostale jer tako mala greška, na kraju
procesa može da postane skandal.

Mnogi vozači reći će da su obazriviji ako znaju da se saobraćajni policajci

mogu pojaviti na tom putu, gotovo svako dete je vodi računa o ponašanju
kada mu je roditelj ili učitelj tu, lopovi zaobilaze radnje sa obezbeđenjem
koje prati kupce. U svim ovim slučajevima prisustvo „čuvara reda“ služi
upravo da se ne razbije prvi prozor. I pored toga neko će ga razbiti ali broj
počinilaca biće manji.

Ako obratimo pažnju, naćićemo mnoge primere u svakodnevnom životu i

našem okruženju koji idu u prilog ovoj teoriji. Kada znamo da je ona
prilično primenljiva možemo koristiti ova saznanja i to u pozitivnom
smislu, da uredimo svoju okolinu. Između ostalog uredna okolina povezuje
se i sa manjim nivoom stresa kod osobe koja u tom prostoru boravi. Naša
oklolina deluje na nas, nekada ne možemo da je udesimo da deluje
pozitivno ali kada smo u mogućnosti, treba iskoristiti priliku.