Professional Documents
Culture Documents
10. Jahуap Спомен Светог Оца Нашег Григорија епископа Ниског
10. Jahуap Спомен Светог Оца Нашег Григорија епископа Ниског
JAHУAP
Овај свети Григорије беше млађи брат светог Василија Великог. Родио се око 335. г. у граду Неокесарији у
Понту у оној истој благочестивој породици из које су изашли још многи други светитељи Божји. Прву
науку учио је код свога старијег брата Василија, а затим је прошао и све светске и духовне науке. Оженио
се побожном девојком Теосевијом и био посвећен за чтеца божанских књига у Цркви Божјој. Касније му
дође мисао да се посвети позиву светског ритора, но по савету светог Григорија Богослова, друга
Василијевог и његовог, одбаци ту мисао и, шта више, отиде те се замонаши код свога брата Василија на
реци Ирису у Понту, а блажена му супруга Теосевија постаде ђакониса. Ову блажену Теосевију, која се
ускоро затим упокоји, многим похвалама увенча свети Григорије Богослов (у писму упућеном Григорију),
називајући је „сестром“ Григоријевом и својом, похвалом Цркве и украсом Христовим.
По избору светог Василија за архиепископа Кесаријског, би изабран и свети Григорије у јесен 371. год., за
епископа у малом кападокијском граду Ниси, да би уједно подржао и свога брата у одбрани
Православне вере и Цркве. Свети Григорије мудро управљаше Црквом Христовом, а нарочито беше
славан беседник и изврстан хришћански философ. Ревнујући за Православну веру он изазва против себе
гоњење од стране аријанаца, који се у време цара Валента беху поново осилили. Ови јеретици успеше да
збаце светог Григорија са епископске столице (375. г.), на коју се светитељ поново врати тек по смрти
цара Валента 378. године. По смрти брата му Василија, великог поборника Православља, свети Григорије
преузе на себе богословску догматску борбу против јеретика Евномија, крајњег аријанца, и зато писаше
знамените богословске књиге у одбрану Православне вере у Свету Тројицу. Учествовао је затим на
сабору у Антиохији 379. г. са светим Мелетијем Антиохијским. Од православних би изабран за
архиепископа у Севастији (380. г.), те је управљао и том Црквом неколико месеци до избора новог
православног епископа. Када за царовања Теодосија Великог би сазван у Цариграду Други Васељенски
Сабор 381. године, против аријанаца и духоборачке јереси Македонијеве, на њему узе активног учешћа
и свети Григорије. Са осталим светим Оцима, поборницима Православља, изложи никејско-цариградски
Символ Вере, и би увршћен у „изабране оце“ Цркве, општење са којима беше знак и доказ
православности. Када се на истом Сабору упокоји председавајући Сабора – свети Мелетије Антиохијски,
би одређен од Сабора свети Григорије да му одржи надгробно похвално слово. После II Васељенског
Сабора узимао је учешћа још на неколико Сабора држаних у Цариграду. Иза себе остави многе
богословске и подвижничке књиге, корисне Цркви светој и вернима за живот и благочешће. Упокојио се
око 395. године. По изгледу личио на свог брата Василија, само био нижег раста и просед.
Овај угодник Божји роди се у време Јустина Млађег[1] од побожних и богатих родитеља, Теодора и
Евдокије. Пошто изучи световне науке, он се ожени, али му жена убрзо умре. Он се одмах са великим
усрђем одаде духовној философији; из љубави према Богу напусти свет, и у подвижништву провођаше
свој живот. А кад му би тридесет година, по Божјој вољи поставише га за епископа свете Цркве у
Мелитини[2]. Сјединивши световну образованост са подвижничким животом, он беше не само добри
пастир своме стаду него светило и помоћ и другим људима, нехришћанима, јер промишљаше о општем
добру. Много пута га је цар Маврикије[3] слао у Персију ради народних послова, и са персијским царем
Хозројем учвршћивао мир између Грка и Персијанаца. А када неки кнез Варам, устаде против персијског
цара Хозроја, и збаци га с престола, тада овај светитељ поможе Хозроју те се врати на престо. Са тог
разлога Хозрој се потчини Грцима, и плаћаше им данак. To учини те свети Дометијан постаде велики
пријатељ цара Маврикија и његове супруге. Ови га наградише многим златом, које он све утроши на
зидање светих цркава и сиротишта. А када по други пут дође у Цариград, он се пресели ка Господу, 601.
године. И светим моштима његовим одадоше велику пошту и црквени и царски великодостојници, јер их
са великим почастима пренесоше у његов град Мелитину. Овај светитељ учини многа чудеса и за живота
на земљн и после свога престављења – у славу Христа Бога нашег.
Беше подвижник мисирски. Четрнаест година се трудио и Богу молио само да победи гнев у себи.
Достигао толико савршенство доброте, да није био више свестан да постоји зло у свету. Особит зналац
Светога Писма. Упокојио се почетком петога века.
Преподобни Павле родио се и васпитавао у Москви. Родитељи су хтели да га ожене, али он, не желећи
то, тајно остави родитељски дом, не поневши са собом ништа, и оде у крај звани Прилук. Тамо, у
манастиру Свете Тројице, основаном светим Сергијем, Радонешким чудотворцем, он би пострижен за
монаха. Под духовним руководством великога старца, преподобног Сергија он проведе петнаест година,
живећи у отшелничкој келији. После тога свети Павле измоли од преподобног Сергија благослов да се
удаљи у пустињу и тамо живи у потпуној самоћи, прелазећи с једног места на друго, док не дође у
Комељску шуму.
Ту, на обали речице Грјазовице, преподобни се настани у дупљи једне велике липе. Три године проживе
светитељ у тој дупљи, дан и ноћ проводећи у молитви и посгу, са сузама служећи Богу. Потом
преподобни пређе на оно место, где се сада налази његова чесна обитељ. Тамо он остаде до краја
живота свог, боравећи у строгом посту. Храна му беху хлеб и вода, и то у врло малој количини. Ту храну
узимао је суботом и недељом. У остале дане свети угодник Божји није уопште ништа узимао од хране,
проводећи све време у својој усамљеничкој келији у молитви. Христа ради блажени пустињак, помаган
благодаћу Божјом, поднесе велика лишавања, и многе невоље од демона. Једном демони навалише на
његову келију са намером да је сруше, али се блажени не уплаши демонских лукавстава и силом крста
Христова посрами ђавола. Другом приликом светитеља нападоше разбојници, жестоко га избише, келију
му опљачкаше, па му везаше и руке и ноге, и тако оставише. Неколико дана преподобни прележа тако
везан у келији, док по промислу Божјем не дођоше у пустињу неки добри људи те одвезаше блаженог
старца. Све то преподобни подношаше кротко ради имена Христова.
Ка пустињачкој келији блаженог подвижника слетаху мноштва шумских птица; а долажаху и дивље
крвожедне звери, које молитвама светог усамљеника постајаху кротке и извршаваху све што би им он
наредио.
Много пута чуо је блажени богоугодник црквена звона на месту где се беше настанио, и видео светлост
на месту где се касније подиже храм у име Пресвете Тројице. Праћен својим учеником Алексијем
преподобни се упути у Москву и исприча о том небеском откривењу светом митрополиту Фотију[8].
Митрополит даде благослов преподобном Павлу да сагради храм у својој пустињи, произведе Алексија
за јеромонаха и, давши богат прилог за подизање храма, отпусти светитеља с миром.
Повративши се у Комељску пустињу, преподобни подиже храм у име Животворне Тројице, сабра братију
и устроји манастир, за чијег настојатеља постави споменутог јеромонаха Алексија. Сам пак блажени отац
наш Павле живљаше као и раније у усамљеничкој келији својој. У манастир је долазио само суботом и
недељом, и тада говорио поуке својим ученицима. Живљаие блажени пустињак по заповестима
Господњим и по уставима светих Отаца; братији пак завештаваше да се држе општежићних устава
Пахомија Великог и Теодосија Киновиарха; није допуштао да монаси ма шта сматрају својим, већ им све
беше заједничко; у келијама није смело бити ништа сем икона и књига; монаси су дужни били утољавати
жеђ у трапези; у цркви, у трапези и на радовима имали су чувати усамљеничко пустињачко
подвизавање, храну зарађивати трудом руку својих и не заборављати ништа.
Пошто поживе 112 година, преподобни се престави ка Господу од трудова привременог живота овог у
вечни неисказани покој, оставивши код ученика својих светлу успомену о себи. Престави се 10. јануара
1429. године. Свете мошти његове почивају у саборној цркви Обнорског манастира.
СПОМЕН БЛАЖЕНЕ
ТЕОСЕВИЈЕ
Ова блажена Теосевија беше супруга светог Григорија Ниског, и по договору с њим постаде ђакониса,
пошто се он замонаши. Због чистоте и светости свога живота уживаше свеопшту љубав и поштовање.
Свети Григорије Богослов увенча ову светитељку многим похвалама (у писму упућеном Григорију Ниском
поводом њене смрти), називајући је „сестром и светом супругом свештеника“, „похвалом Цркве,
украсом Христовим“, и истичући је за пример свима женама. Преставила се у миру у млађим годинама.