„Помози вам Бог, браћо!

Ја вас поздрављам старим српским поздравом: Помози вам Бог, браћо! И кад вас
тако поздрављам ја у себи мислим и у срцу Бога молим да вам помогне веру сачу-
вати да би вам се живот сачувао и поштење одржати да би вам се држава одржала,
и братољубље раширити, да би се радост и песма у земљи вашој раширила. Још у
себи мислим и у срцу се за вас Богу живоме молим, да вас Бог помогне добро ми-
слити а зло не слутити, добро зборити, добру се надати и све добро зборити. И још
да благи Бог помогне правим путем ходити, злобу заборављати а милост и радост
свуда сејати. Јер што човек сеје оно ће и пожњети, ако зло - зло - ако ли добро - до-
бро. Ко сеје правду, сачуваће га Бог од неправде и неправедника. Ко сеје милост,
Бог ће га помиловати у оба света. А ко сеје радост Бог ће га обрадовати.”

[Из беседе св. Владике Николаја, у ман. Жичи, 1938]

Ова беседа, пронађена пре неколико година у манастиру Студеници, иако није
изречена поводом данашњег дана - белих поклада, у прашчално навечерје Часног
Поста – прави је, и детаљни рецепт за наше преумљење и преображење којем би
требало да стремимо на путовању које нам предстоји.

Добро мислити а зло не слутити, злобу заборављати а радост свуда сејати …

Уз то додати:

ујутру наште срца и навече, пред спавање – по овећу чашу чтенија што Псалтира
што Св. Писма;

у току дана, колико се жели – у себи молитве Господње, а наглас, уместо

празнословља – промишљених речи или по потреби – молчанија;

у току сваке седмице добре две шаке подвига, и две Пређеосвећене Литургије;

свакодневно, по метанија уз Господи и Владико …;

неизмерено а насушно – љубави и смирења, свакако више него што нам се чини.

И тако, полако. На пут.

А пре свега, кад отпојемо вечерас вечерње:

Праштајте, браћо и сестре. Свима нама – Бог да прости.

Време Поста радосно почнимо!

Ј. А. Тонић