Asimov Isak

NA RUBU ZADUŽBINE
Prevod: Bogdanović Žika

Asimov Isaac FOUNDATION'S EDGE, 1982.

Serija "Roboti-Carstvo-Zadužbina"
(14)

POLARIS
1983.
PROLOG
Prvo Galaktičko carstvo raspadalo se. Trulilo je i paralo se već stolećima, a samo je jedan čovek
u potpunosti shvatio tu činjenicu.
Bio je to Hari Seldon, poslednji veliki naučnik Prvog carstva, i upravo je on bio taj koji je
usavršio psihoistoriju - nauku o ljudskom ponašanju svedenom na matematičke jednačine.
Pojedinačno ljudsko biće je nepredvidljivo; ali Seldon je ustanovio da se ponašanje ljudskih masa
može statistički izraziti. Što je masa veća, to je veća i postignuta preciznost. A ljudske mase s kojima
je Seldon operisao sačinjavale su ništa manje do populaciju svih miliona naseljenih svetova u
Galaksiji.
Seldonu su njegove jednačine ukazale na to da će, ukoliko se stvari prepuste njima samima,
Carstvo propasti i da će trideset hiljada godina ljudskog jada i čemera proteći pre no što se na
njegovim ruševinama vaspostavi Drugo carstvo. Međutim, ukoliko bi neko mogao uticati na postojeće
okolnosti taj bi se interregnum sveo na jedan jedini milenijum - na pukih hiljadu godina.
Da bi obezbedio upravo takav razvoj zbivanja Seldon je uspostavio dve naučničke kolonije,
nazvavši ih 'zadužbinama'. Postavio ih je, s promišljenom namerom, na dva 'suprotna kraja
Galaksije'. Prva zadužbina, utemeljena na egzaktnoj nauci, osnovana je uz punu, jarku svetlost javnog
čina. Ali postojanje bliznakinje, Druge zadužbine, sveta psihoistoričara i 'mentalnih' naučnika, bilo je
obavijeno dubokom ćutnjom.
Istorija prva četiri stoleća interregnuma ispričana je u Trilogiji o Zadužbinama. Prva zadužbina
(samo i jednostavno poznata kao Zadužbina, jer su na drugu gotovo svi već bili zaboravili) započela
je svoj život kao malena zajednica izgubljena u bespućima spoljnog ruba Galaksije. Povremeno se,
zatim, suočavala s krizama tokom kojih su se brojne mogućnosti međusobnog ljudskog saobraćanja -
kao i socijalni i ekonomski tokovi datog trenutka - ozbiljno sužavali. Mogućnost delanja, tako, kretala
se samo jednom bezbednom stazom, i kada bi se Zadužbina zaputila predviđenim smerom jedna
sasvim nova perspektiva razvoja otvarala se pred njom. A sve je to isplanirao Hari Seldon, tada već
davno pokojni.
Prva zadužbina, zahvaljujući svojoj nadmoćnoj nauci, zavladala je varvarizovanim planetama u
svom neposrednom susedstvu. Suočila se, najpre, sa njihovim ratobornim namesnicima koji su se
otcepili od umirućeg Carstva i srušila ih. Suočila se, zatim, i s ostacima samog Carstva, pod
vođstvom poslednjeg snažnog vladara i njegovog poslednjeg sposobnog generala - i potukla ih.
Činilo se kao da se 'Seldonov plan' odvija bez smetnji i da ništa ne može sprečiti da se Drugo
carstvo uspostavi u predviđenom roku - uz najmanju meru pustošenja do koga je u meduvremenu
moralo doći.
Ali psihoistorija je statistička nauka. Uvek postoji makar mala mogućnost da nešto krene
pogrešnim putem, i to se doista i dogodilo - nešto što Hari Seldon nije mogao predvideti. Jedno
stvorenje, nazvano Mazgov, pojavilo se niotkuda. Raspolagao je mentalnim moćima, u jednoj
Galaksiji u kojoj je upravo to nedostajalo. Bio je u stanju da uobličuje ljudska osećanja i da oblikuje
njihove umove, tako da je i najogorčenije neprijatelje pretvarao u svoje odane sluge. Čitave armije
nisu mogle, nisu želele, da se bore protiv njega. Tako je i Prva zadužbina pala; činilo se da Seldonov
Plan leži u razvalinama.
Ali bila je tu još i tajanstvena Druga zadužbina; iznenadna pojava Mazgova zatekla ju je
nepripremljenu, ali je ubrzo potom lagano počela da radi na protivudaru. Najvažniji element njene
odbrane činila je okolnost da je njen tačan položaj ostao nepoznat. Mazgov se dao u potragu za njom,
s ciljem da ovlada čitavom Galaksijom. Na drugoj strani, malobrojni što behu ostali odani uspomeni
na Prvu zadužbinu takođe se dadoše u potragu za njom, ne bi li im pružila pomoć.
Ni jedni ni drugi je ne pronađoše. Mazgova je najpre zaustavila preduzetnost jedne žene, Bejte
Darel, i to je Drugoj zadužbini dalo dovoljnu vremensku marginu da se organizuje za odgovarajuću
akciju, i, zahvaljujući tome, da konačno zaustavi Mazgova. A potom se ona sama postepeno predala
nastojanju da obnovi Seldonov Plan.
Međutim, u izvesnom smislu, Druga zadužbina je izgubila svoj zaštitni veo. Prva zadužbina sada je
znala za postojanje Druge, i jedva da se mogla radovati budućnosti koja bi bila pod nadzorom
'mentalista'. Prva zadužbina imala je nadmoć u fizičkoj sili, dok je Drugu sputavala ne samo ta
činjenica, već i potreba da se suoči s dvostrukim zadatkom: trebalo je, istovremeno, i zaustaviti Prvu
zadužbinu i ponovo steći negdašnju tajnovitost.
To je Druga zadužbina, pod vođstvom svog najvećeg Prvog govornika, Prima Palvera, i uspela da
postigne. Prvoj zadužbini bilo je dozvoljeno da stekne uverenje da je pobedila, da je uspela da
porazi Drugu zadužbinu; krenula je potom ka sve većoj i većoj moći u Galaksiji, savršeno nesvesna
činjenice da Druga Zadužbina zapravo i dalje postoji.
Sada je, evo, četiri stotine devedeset i osma godina otkako je Prva zadužbina uspostavljena. Čini
se da je na vrhuncu svoje moći, ali jedan čovek rešen je da ne prihvati privide...
VEĆNIK
1.
"Jednostavno, ne verujem u to", reče Golan Treviz stojeći na prostranom stepeništu Seldonove
dvorane i posmatrajući obrise grada što se blistao na suncu.
Terminus je bio prijatna planeta, s odličnim međuodnosom vode i kopna. Treviz je često
pomišljao kako je zavodenje potpune klimatske kontrole učinilo planetu ugodnijom, ali istovremeno, i
to u znatnoj meri, manje privlačnom.
"Ama, ne verujem ni u trunčicu od svega toga", ponovi on i nasmeši se. Pravilni, beli zubi
zablistaše na njegovom mladalačkom licu.
Njegov pratilac i takođe većnik, Mun Li Kompor, koji je srednje ime dodao iz prkosa prema
tradiciji na Terminusu, nelagodno odmahnu glavom. "Ali u šta to ne veruješ? U to da smo spasli
grad?"
"Ma, u to verujem. I jesmo ga spasli, zar ne? A Seldon je i rekao da ćemo ga spasti, i da ćemo biti
u pravu da to učinimo, i da je sve to on sam znao još pre pet stotina godina."
Kompor spusti glas i reče napola šapućući: "Čuj, ne marim ja ako tako govoriš preda mnom, jer
ionako mislim da su to samo prazne priče, ali ako budeš tako talambasao unaokolo čuće te i drugi i,
pravo da ti kažem, ne bih baš voleo da se nađem kraj tebe kad sevne munja. Nisam baš siguran da će
pažljivo birati cilj."
Treviz se i dalje smešio. "Zar je baš toliko grešno reći da smo spasli grad? I da smo to postigli ne
zapodenuvši rat?"
"Nije bilo nikog ko bi se borio", odvrati Kompor. Kosa mu je bila žuta poput zrelog maslaca, oči
poput nebeskog plavetnila, ali je uvek nekako uspevao da odoli unutrašnjem pritisku da promeni te
danas krajnje nemoderne boje.
"Zar nikad nisi čuo za građanski rat, Kompore?", ponovo će Treviz. Bio je visok, kose crne s
jednom ljupkom kovrdžom, i imao je naviku da hoda zakačivši palčeve za meki pojas od koga se
gotovo nije ni rastajao.
"Gradanski rat, i to samo zbog položaja glavnog grada?"
"Pitanje je bilo dovoljno ozbiljno da izazove jednu od Seldonovih kriza. Hanisu je pritom unistena
politička karijera. Zahvaljujući tome, ti i ja smo na prošlim izborima ušli u Veće, a pitanje je ostalo
da visi..." On poče lagano da maše šakom, levo - desno, poput taseva terazija koji tek što nisu
postigli ravnotežu.
Zatim zastade, ne obazirući se na članove vlade i medija, kao ni na nalickane kicoše koji su
nekako uspeli da izdejstvuju pozivnicu da prisustvuju Seldonovom povratku (ili, bar, povratku
njegove prikaze).
Svi su silazili niz stepenice, ćaskajući, smejući se, veličajući ispravnost sveta oko sebe i uživajući
u Seldonovoj potpori.
Treviz osta nepokretan, puštajući gomilu da tutnji pokraj njega. Kompor, koji je odmakao nekoliko
stepenika, zastade - kao da ih je neko nevidljivo uže povezivalo. On upita: "Zar nam se nećeš
pridruziti?"
"Nema potrebe za žurbom. Sastanak Veće neće započeti pre no što gradonačelnica Brano ne
razmotri situaciju na svoj jednosložni, dustabanlijski način. Nisam baš željan da čujem još jedan njen
trapavi govor... Hej, pogledaj grad!"
"Vidim ga. I juče sam ga gledao."
"Da, ali da li si ga video pre pet stotina godina, kada je bio osnovan?"
"Četiri stotine devedeset osam", mahinalno ga ispravi Kompor. "Kroz dve godine imaćemo
proslavu petstogodišnjice, i gradonačelnica Brano biće još u svojoj fotelji, osim u slučaju da se nesto
desi, za šta, nadajmo se, postoji veoma mala verovatnoća."
"Nadajmo se", odvrati Treviz suvo. "Ali kako je izgledao pre pet stotina godina, kada je osnovan?
Jedan grad! Gradić, zapravo, nastanjen skupinom ljudi što rade na Enciklopediji koja nikad neće biti
privedena kraju!"
"Ama, završili su je."
"Misliš na Enciklopediju Galaktiku koju danas imamo? Ali ono što imamo nije ono na čemu su oni
radili. Ono što danas imamo smešteno je u računar, koji vrši revizije svakog dana. Da li si ikada
video nedovršeni original?"
"Misliš, onaj u Hardinovom muzeju?"
"Muzeju izvornika Salvora Hardina. Navedimo mu puno ime, molim, pošto ti je toliko stalo do
tačnih datuma. Jesi li ga ikad video?"
"Nisam. Zar je trebalo?"
"Ne, nije ni vredan truda. Ali u svakom slučaju, tu su bili oni - skupina enciklopedista, koja je
sačinjavala jezgro grada - jednog gradića, na svetu gotovo lišenom metala, svetu što kruži oko jednog
sunca bez dodira s ostatkom Galaksije, na samom njenom rubu, istinskom rubu. A danas, pet stotina
godina kasnije, mi činimo svet u samom predgrađu. Čitavo ovo mesto predstavlja jedan veliki park, a
imamo i sve metale koje samo poželeti možemo. Danas smo u središtu svega postojećeg!"
"Ne baš sasvim", usprotivi se Kompor. "I danas kružimo oko jednog sunca bez dodira s ostatkom
Galaksije. I dalje smo na samom rubu Galaksije."
"Ne, ne, kažeš to i ne razmišljajući. A upravo u tome i jeste poenta današnje male Seldonove
krize. Mi predstavljamo više nego jedan običan svet Terminusa. Mi smo Zadužbina koja svoje pipke
pruža širom Galaksije i vlada njome sa samog njenog ruba. A u stanju smo da to činimo jer nismo
izolovani, osim po položaju, ali to se zapravo ne računa."
"U redu. Progutaću i to." Kompor je očigledno bio nezainteresovan, i načini pokret kao da će da
nastavi da silazi niz stepenište. Nevidljivo uže ponovo se zateže.
Treviz ispruži ruku kao da namerava da svog sadruga ponovo povuče nagore. "Zar ne uviđaš
nikakav smisao u tome, Kompore? Zbila se ogromna promena, ali je mi ne prihvatamo. U dubini
svoje duše čeznemo za malom Zadužbinom, želimo onaj maleni svet koji smo imali u starim
vremenima - svet gvozdenih junaka i uzvišenih svetaca koji je nestao zanavek."
"Ma, hajde!"
"Ozbiljno ti kažem. Pogledaj ovu Seldonovu dvoranu. Eto, u vreme prvih kriza, u doba Salvora
Hardina, bila je to tek Vremenska Kripta, mali auditorijum u kome se pojavljivala holografska slika
Harija Seldona. I to je bilo sve. Danas je to džinovski mauzolej - ali gde su energetska rampa?
Gravitaciono dizalo? Ne, postoji samo ovo stepenište, i mi se njime spuštamo i ponovo uspinjemo
baš kao što bi to i Hardin morao činiti. U čudna i nepredvidljiva vremena mi se gotovo panično
držimo prošlosti."
On strasno razmahnu rukama. "Postoji li u ovom zdanju ijedan vidljivi građevinski element koji bi
bio od metala? Nijedan. Nije ga ni moglo biti, jer u doba Salvora Hardina ovde nije bilo nikakvog
metala vrednog pomena, a i o uvoznim se jedva moglo govoriti. Čak smo obnovili staru plastiku, već
požutelu od starosti, kad smo podizali ovo ogromno zdanje, kako bi posetioci sa drugih svetova mogli
zastajati i klicati: 'Za ime Galaksije! Kakva čarobna stara plastika!' Kažem ti, Kompore, ovo je prava
pravcijata obmana."
"Znači, to je ono u šta odbijaš da veruješ? U Seldonovu dvoranu?"
"I u sve što je s njom povezano", prošaputa Treviz glasom ispunjenim žestinom. "Teško mi je da
poverujem da ima ikakvog smisla skrivati se ovde na ivici svemira, samo stoga što su to i naši preci
činili. Smatram da bi trebalo da budemo tamo napolju, u središtu svega."
"Ali sam Seldon ti kaže da nisi u pravu. Seldonov Plan odvija se baš kao što je bilo i
predviđeno."
"Znam, znam. Svakom detetu ovde na Terminusu usađuje se u glavu od malih nogu da je Seldon
stvorio Plan, da je sve predvideo još pre pet stotina godina, da je Zadužbinu postavio na takve
osnove da se mogu uočiti izvesne krize, da će se tokom tih kriza pojavljivati njegova holografska
prikaza, da će nam u tim prilikama reći minimum onoga što treba da znamo da bismo stigli do sledeće
krize, i tako nas provesti kroz hiljadu godina istorije sve dok na ruševinama oronule strukture što se
počela raspadati pre pet stoleća, da bi se pre dva veka konačno rastočila, ne bude bezbedno
izgrađeno drugo, i veće, Galaktičko carstvo."
"Zbog čega mi sve to govoris, Golane?"
"Jer, kao što ti rekoh, radi se o obmani. Sve je to puka obmana" Ili, ako je s početka to i bila
stvarnost, sada je obmana! Mi više nismo svoji vlastiti gospodari. Nismo mi oni koji slede Plan."
Kompor se ispitivački zagleda u svog sadruga. "I ranije si govorio stvari poput ovih, Golane, ali
sam uvek mislio da svoje smešne ideje iznosiš samo zato da bi me izazivao. Ali za ime Galaksije,
sada mi se čini da doista misliš ozbiljno."
"Naravno da mislim ozbiljno!"
"Nemoguće. Ili je to ipak samo neka komplikovana šala na moj račun, ili si sasvim poludeo."
"Ni jedno ni dugo. Ni jedno ni drugo", reče Treviz, već ponovo smiren, zadenuvši palčeve za
pojas kao da mu šake više nisu potrebne da bi i gestovima naglašavao svoja uzavrela osećanja.
"Priznajem da sam i ranije razmišljao u tom smislu, ali je u pitanju bila samo intuicija. Ali ova
današnja farsa doprinela je da mi stvari postanu sasvim jasne, i ja, sa svoje strane, nameravam da ih
takvima predstavim i samom Veću."
"Sasvim si pošašaveo!"
"U redu. Podi sa mnom i čućeš."
Obojica nastaviše da silaze niz stepenište. Bili su sada sasvim sami - poslednji od čitave gomile.
Pustivši da ga Treviz mimoiđe, Kompor jedva primetno pakrenu usne, bezglasno uobličivši reč
upućenu čoveku kome je sada video samo leđa: "Budalo!"
 2.
Gradonačelnica Harla Brano pozva Izvršno veće da se utiša. U njenim očima nije bilo ni tračka
vidljive zainteresovanosti za skup; pa ipak, niko od prisutnih nije gajio ni najmanju sumnju da je
dobro uočila sve koji su se sakupili, i da je odlično znala ko još nije stigao.
Njena proseda kosa bila je pomno doterana na način koji nije bio ni izrazito ženski, ni hotimično
muški. Bio je to, jednostavno, način na koji se češljala - ništa više od toga. Za njeno neizrazito lice ne
bi se baš moglo reći da je bilo lepo, ali s druge strane, bilo je to lice na kome nikom ne bi ni palo na
pamet da traži lepotu.
Bila je, bez sumnje, najsposobniji administrator na čitavoj planeti. Niko joj ne bi mogao - ne bi ni
pomislio - pripisati da poseduje briljantnost Salvora Hardina i Hobera Marloua, čije su legende
obeležile prve dve stotine godina postojanja Zadužbine; ali opet, niko je ne bi mogao dovesti u vezu
ni sa glupostima naslednjih Indbera koji su Zadužbinom vladali u razdoblju pre pojave Mazgova.
Njeni govori nisu bili takvi da ponesu ljude; nije imala ni dar za dramatične gestove, ali je
raspolagala sposobnošću da donosi trezvene odluke i da ih se uporno drži sve dok je bila uverena da
je u pravu. Iako bez vidljive harizme, umela je da ubedi glasače da će staložene odluke koje je
donosila biti ispravne.
Kako je, na osnovu Seldonove doktrine, istorijske promene bilo veoma teško skrenuti na
stranputicu (s izuzetkom nečeg nepredvidivog, što je većina seldonista prenebregavala, uprkos
iščašenju izazvanom pojavom Mazgova), Zadužbina je bila u mogućnosti da pod svim uslovima
zadrži prestonicu na Terminusu. Ipak je to bila samo 'mogućnost'. Seldon je, prilikom svog upravo
okončanog pojavljivanja kao pet stotina godina stare prikaze, tu verovatnost ostajanja na Terminusu
mirno izrazio sa 87.2 procenata.
Bez obzira na to, čak je i seldonistima bilo jasno da to znači postojanje 12.8 postotka izgleda da
dođe do pomeranja ka nekoj tački bližoj središtu Zadužbinske federacije, sa svim sudbonosnim
posledicama koje je Seldon predvideo. Izgledi su, dakle, bili jedan prema osam da bi do toga moglo
doći; a što nije došlo, zasluga je bila gradonačelnice Brano.
Bilo je izvesno da ona to ne bi dozvolila. Tokom svih razdoblja svoje zamašne nepopularnosti ona
se čvrsto držala svog stava da Terminus predstavlja tradicionalno sedište Federacije i da ono tu treba
i da ostane. Njeni politički neprijatelji koristili su se u karikaturama njenim snažnim vilicama (mora
se priznati, dosta efektno) slikajući ih kao komad granitne stene.
Sada, pošto je i sam Seldon podržao njeno gledište, trebalo je da joj to, bar za neko vreme, pruži
dalekosežnu političku prednost. Moglo se čuti da je pre godinu dana rekla kako će, ukoliko je
predstojeća Seldonova pojava podrži u njenom stavu, smatrati da je svoj zadatak valjano i uspešno
okončala. U tom bi se slučaju povukla i preuzela položaj savetodavne javne ličnosti; bilo bi to
uputnije nego da se upusti u daljnje rizike političkih okršaja sa sumnjivim ishodima.
Razume se, niko nije u to stvarno poverovao. U političkim okršajima snalazila se, kao malo ko pre
nje, kao riba u vodi, i sada pošto se Seldonova prikaza pojavila i ponovo iščezla nije više bilo ni
blagog nagoveštaja o njenom mogućem povlačenju.
Glas joj je bio savršeno jasan, sa zadužbinskim naglaskom koga se nije stidela (nekad, davno,
služila je kao ambasador na Mandresu, ali nikada nije usvojila stari imperijalni stil govora koji je
sada bio toliko u modi - čineći deo onoga što se moglo smatrati kvaziimperijalnim pokretom prema
unutrašnjim provincijama).
"Seldonova kriza", započe ona, "upravo je okončana, i po tradiciji, veoma mudroj, nikakve mere,
bilo koje vrste - bilo rečima, bilo delom - neće biti preduzete prema onima koji su podržavali
pogrešno gledište. Mnogi časni Ijudi verovali su da imaju dobre razloge da podrže ono što Seldon ne
odobrava. Ne bi imalo nikakvog smisla poniziti ih sada, pogotovo ne do te mere da budu prinuđeni,
zarad očuvanja vlastitog samopoštovanja, da ustanu protiv samog Seldonovog Plana. S druge strane,
živ je i poželjan običaj da oni koji su podržavali stranu koja je izgubila prihvate svoj poraz vedra
srca i bez daljnjih rasprava. Predmet raspri sada je zauvek za nama, i to se odnosi na obe strane."
Ona zastade, za trenutak se ravnomerno zagledavši u okupljena lica, a onda nastavi: "Polovina
vremena je prošla, članovi Veća - polovina hiljadugodišnje praznine između dva carstva. Bilo je to
vreme ispunjeno teškoćama, ali uspeli smo prevalivši dug put. Mi, gotovo već sada, predstavljamo
Galaktičko carstvo, i ne postoji spoljni neprijatelj od nekog značaja.
Da nije bilo Seldonovog Plana taj interregnum bi potrajao trideset hiljada godina. Posle trideset
hiljada godina raspadanja, možda nam ne bi preostalo dovoljno snage da ponovo sazdamo Carstvo.
Moguće je da bi ostali samo izolovani i, verovatno, umirući svetovi.
Ono što danas imamo dugujemo Hariju Seldonu, a u pogledu onoga što nam predstoji moramo se i
dalje oslanjati na njegov davno umrli um. Stoga, većnici, opasnost od sada predstavljamo mi sami, i
od ovog časa ne bi smelo biti nikakve ozvaničene sumnje u pogledu vrednosti Plana. Složimo se
onda, danas, da neće više biti nikakvih zvaničnih sumnji, kritika ili osuda Plana. Moramo ga u celini
podržavati. Tokom pet stoleća Plan se u celosti dokazao. Plan znači bezbednost za čovečanstvo, i sa
njim se ne sme poigravati. Slažete li se?"
Iz klupa se začu tiho mrmljanje. Gradonačelnica jedva da i pogleda da potraži vizuelni dokaz
slaganja. Poznavala je svakog člana Veća i unapred je znala kako će ko reagovati. Sada, na krilima
pobede, neće biti prigovora. Možda iduće godine. Ali danas ne. Problemima koje donese iduća
godina pozabaviće se iduće godine.
Uvek, osim...
"Kontrola mišljenja, gradonačelnice Brano?" upade Golan Treviz spuštajući se niz prolaz izmedu
klupa i govoreći glasno, kao da želi da nadoknadi ćutanje ostalih. Nije se ni potrudio da sedne na
svoje mesto koje se, s obzirom na to da je bio novi član, nalazilo u poslednjem redu.
Brano, međutim, ne podiže pogled, vać samo upita: "Kakvo je vaše gledište, većniče Treviz?"
"Da vlada ne može nametnuti zabranu slobodnog govora; da svi građani - a u svakom slučaju
većnici, koji su i izabrani s tim ciljem - imaju pravo da razmatraju dnevna politička pitanja; i da, po
svemu sudeći, nijedno političko pitanje ne može biti odvojeno od Seldonovog Plana."
Brano sklopi ruke i podiže pogled. Lice joj je bilo lišeno svakog izraza. "Većniče Trevize, u
razgovor ste upali ne poštujući red, i tako postupivši prekršili pravilnik. Ipak, zatražila sam od vas da
izložite svoje gledište, a sada ću vam i odgovoriti.
Ne postoji ograničenje slobode govora u okvirima Seldonovog Plana. Samo je sam Plan taj koji
nas, po samoj svojoj prirodi, ograničava. Dozvoljeni su svi putevi tumačenja zbivanja pre no što
prikaza donese konačnu odluku, ali kad je odluka donesena rasprava oko nje u Veću nije više
moguća. Niti je odluku moguće unapred sporiti, na primer na sledeći način: 'Da je Hari Seldon
izjavio ovo ili ono, ne bi bio u pravu'."
"Pa ipak, ako neko iskreno tako oseća, madam gradonačelnice?"
"U tom slučaju može izraziti svoje mišljenje - ukoliko je privatni građanin, i ukoliko to čini u
nezvaničnim okolnostima."
"Mislite, znači, da se ograničenja slobodnog govora koja predlažete odnose u celini i posebno na
funkcionere vlade?"
"Upravo tako. I to ne predstavlja novi princip u zakoniku Zadužbine. I ranije su ga primenjivali
Gradonačelnici svih stranaka. Privatno gledište ni na šta ne obavezuje; zvanično izražavanje
mišljenja sadrži određenu težinu i može biti opasno. Još nismo dotle stigli da preuzmemo takav rizik."
"Dozvolite mi da ukažem, madam gradonačelnice, da je taj vaš princip bio, retko i povremeno,
primenjivan na veoma specifične delatnosti Veća. Nikada nije bio primenjen na nešto tako široko i
neodredljivo kao što je Seldonov Plan."
"Upravo je Seldonovom Planu neophodna sva moguća zaštita, pošto baš njegovo osporavanje
može imati fatalne posledice."
"Ne biste li, gradonačelnice Brano, razmotrili..." Treviz se naglo okrenu, obraćajući se sada
članovima Veća, koji su na svojim mestima sedeli bez daha, kao da iščekuju ishod duela. "Ne biste li
vi, članovi Veća, razmotrili činjenicu da postoje svi razlozi za pomisao da i nema nikakvog
Seldonovog Plana?"
"Koliko danas, svi smo ga videli na delu", reče gradonačelnica Brano, glasom utoliko tišim što je
Treviz postajao sve glasniji i sve više govornički raspoložen.
"Upravo stoga što smo ga danas videli na delu, kolege većnici, jasno je da Seldonov Plan, u
obliku u kome su nas učili da verujemo u njega, ne može postojati."
"Većniče Travize, prekršili ste pravila ponašanja i nije vam dozvoljeno da govorite na ovakav
način."
"To je moje većničko pravo, gradonačelnice."
"To pravo vam se oduzima, većniče."
"Ne možete mi ga oduzeti. Sama vaša izjava kojom se ograničava pravo slobodnog govora ne
može imati snagu zakona. U veću nije obavljeno formalno glasanje, gradonačelnice, a čak i da jeste,
imao bih pravo da osporim njegovu zakonitost."
"Uskraćivanje prava, većniče, nema nikakve veze s mojom izjavom o potrebi zaštite Seldonovog
Plana."
"Na čemu se, onda, ono zasniva?"
"Optužujem vas za izdaju, većniče. Iz poštovanja prema Veću ne želim da vas uhapsim u ovoj
dvorani, ali pred vratima vas očekuju pripadnici Bezbednosti koji će vas po izlasku odavde odvesti u
pritvor. Zahtevam od vas da mirno napustite ovu prostoriju. Ukoliko načinite bilo kakav nepromišljen
gest, u tom slučaju, razume se, to će biti ocenjeno kao ugrožavanje bezbednosti i pripadnici
Bezbednosti ući će u većnicu. Uverena sam da to neće biti neophodno."
Treviz se namršti. U dvorani je vladala potpuna tišina. (Nisu li možda svi ovo očekivali - svi
osim njega i Kompora?) On pogleda prema izlazu. Ništa se nije videlo, ali uopšte nije sumnjao da
gradonačelnica Brano ovog časa ne blefira.
On gnevno promuca: "Ja ovde pred... predstavljam jednu važnu izbornu jedinicu, gradonačelnice
Brano..."
"Nema sumnje, biće razočarani u vas."
"Na osnovu kakvih dokaza iznosite tu svoju mahnitu optužbu?"
"Čuće se u pravo vreme, ali budite sigurni da raspolažemo svime što nam je potrebno. Vi ste
izuzetno indiskretan mlad čovek, i trebalo bi da shvatite da vam neko može biti prijatelj ali da ipak ne
bude spreman da vas sledi sve do izdaje."
Treviz se naglo okrenu, tražeći Komporove plave oči. Ovaj mu uzvrati ledenim pogledom.
Gradonačelnica Brano mirno nastavi: "Pozivam sve prisutne da posvedoče da se, kad sam
izgovorila svoje poslednje reči, većnik Treviz okrenuo i pogledao većnika Kompora. Hoćete li sada
da pođete, većniće, ili želite da nas prisilite da izvršimo nedostojni čin hapšenja u samoj većnici?"
Golan Treviz se okrenu i pođe uz stepenice. Na ulazu, dva čoveka u uniformama, dobro naoružana,
postaviše mu se s obe strane.
 A Harla Brano, gledajući bezizražajno za njim, promrmlja gotovo i ne otvarajući usta: "Budalo!"

3.
Liono Kodel zauzimao je položaj šefa Bezbednosti za sve vreme upravljanja gradonačalnice
Brano. Nije to bio, kako je sam voleo da kaže, posao od koga su pucala leđa, ali razume se, da li je
pri tom lagao ili ne teško je bilo reći. Nije delovao kao lažljivac, ali opet, to sa svoje strane nije
moralo ništa značiti.
Delovao je ugodno i prijateljski, i sasvim je moguće da je to odgovaralo poslu koji je obavljao.
Bio je prilično ispod prosečne visine, i prilično iznad prosečne težine; imao je guste brkove (prilično
neuobičajeno za jednog građanina Terminusa) u kojima je sada bilo u izobilju sedih, svetlo smeđe oči
i karakteristično parče tkanine prvobitne boje na mestu na kome je nekad bio grudni džep njegovog
žućkastomrkog kombinezona.
"Sedite, Trevize", reče on, "I nastojmo da naš razgovor bude što je moguće prijateljskiji."
"Prijateljski razgovor? S jednim izdajnikom?" Treviz zakači palčeve za pojas i osta da stoji.
"Sa osobom koja je optužena za izdaju. Još nismo dospeli dotle da neka optužba - makar je izrekla
i sama gradonačelnica - predstavlja isto što i presudu. A nadam se da nikad ni nećemo. Moj posao je
da vas oslobodim optužbe, ukoliko to bude moguće. Veoma bih voleo da to bude odmah, dok još
nikakva šteta nije pričinjena - izuzev, možda, što je povređen vaš ponos - radije no da budem
prinuđen da čitavu stvar učinim predmetom javnog procesa. Nadam se da se slažete sa mnom."
Treviza ove reči ne smekšaše. "Ne zamajavajmo se dodvoravanjem", odgovori on. "Vaš posao je
da me zaspete pitanjima kao da jesam izdajnik. Ja to nisam, i vređa me potreba da to, na vaše
zadovoljstvo, dokazujem. Zbog čega, umesto toga, ne biste vi morali da svoju lojalnost dokazujete na
moje zadovoljstvo?"
"U načelu, nemam ništa protiv. Neprijatna činjenica, međutim, jeste da je sva moć na mojoj, a
nikakva na vašoj strani. To i jeste razlog što ja, a ne vi, imam privilegiju da postavljam pitanja.
Ukoliko bi, usput rečeno, ikakva sumnja zbog nelojalnosti ili izdaje pala na mene, siguran sam da bih
bio smenjen, i da bi me ispitivanju podvrgao neko ko se, iskreno se nadam, prema meni ne bi odnosio
nimalo gore no što ja nameravam da se odnosim prema vama."
"A kako vi to, zapravo nameravate da se odnosite prema meni?"
"Kao, verujem, prijatelj i neko ravan vama, ukoliko me takvim smatrate."
"Mogu li čak očekivati i ponudu da nešto popijem", upita Treviz ogorčeno.
"Kasnije, možda, ali, sada, molim vas, sedite. Molim vas to kao prijatelj."
Treviz za trenutak oklevaše, a onda sede. Svako dalje izazivanje učini mu se iznenada lišenim
svakog smisla. "A šta sad?" upita on.
"Pa, mogu li da tražim da na moja pitanja odgovarate iskreno, potpuno i bez okolišenja?"
"A ako odbijem? Šta posle toga imate u rezervi? Psihosondu?"
"Grešite."
"I ja se nadam da grešim. Ne zaboravite da sam većnik. Psihosonda ne bi ustanovila nikakvu
izdaju, a kad me posle toga oslobodite imao bih, politički, vašu glavu, a možda i
gradonačelnikovicinu. Gotovo da bi i vredelo da pokušate sa psihosondom."
Kobel se namršti i lagano zavrte glavom. "Ah, ne! Ah, ne! Suviše je opasno: mogao bi se oštetiti
mozak. Oporavak je katkad veoma lagan, i ne bi vam se isplatilo. Apsolutno. Znate, katkad, kada se u
nedostatku drugih sredstava pribegne psihosondi..."
"Je li to pretnja, Kodele?"
"Puka činjenica, Trevize... Nemojte me pogrešno procenjivati, većniče. Ukoliko budem morao
upotrebiću psihosondu; makar i bili nevini nećete imati izlaza."
"Šta želite da saznate?"
Kodel isključi prekidač na stolu ispred sebe. "Moja pitanja i vaši odgovori na njih biće
registrovani, i zvukom i slikom. Ne želim nikakve deklaracije s vaše strane, niti išta što neće biti
odgovor na postavljeno pitanje. Bar ne za sada. Siguran sam da ste me dobro shvatili."
"Shvatio sam da ćete snimati samo ono što vam odgovara", uzvrati Treviz prezrivo.
"U pravu ste, ali ponavljam, nemojte me pogrešno procenjivati. Neću iskriviti ništa što budete
rekli. Iskoristiću to, ili neću, i to je sve. Ali znaćete šta neću iskoristiti, i nadam se da nećete uzalud
trošiti ni svoje ni moje vreme."
"Videćemo."
"Imamo povoda da mislimo, većniče Trevize" - blaga primesa formalnosti u njegovom glasu
predstavljala je jasnu potvrdu da je snimanje započelo - "Da ste otvoreno, i u više navrata, izjavili da
ne verujete u postojanje Seldonovog Plana."
Treviz otegnuto odgovori: "Ukoliko sam to otvoreno rekao, i u više navrata, šta vam je onda još
potrebno?"
"Ne gubimo vreme cepidlačeći, većniče. Jasno vam je da je ono što želim vaša usmena izjava,
data sa svim vašim glasovnim karakteristikama, u okolnostima u kojima ste bili u mogućnosti da
savršeno vladate sobom."
"Stoga što bi, pretpostavljam, upotreba bilo kakvog hipnoefekta, hemijskog ili bilo kog drugog,
izmenila moje glasovne karakteristike?"
"Savršeno tačno."
"A vama je veoma stalo da pokažete da prilikom saslušavanja jednog većnika niste upotrebili
nikakve nezakonite metode? Ne krivim vas zbog toga."
"Milo mi je što me ne krivite, većniče. Onda, da nastavimo. Izjavili ste otvoreno, i u više navrata,
da ne verujete u postojanje Seldonovog Plana. Priznajete li to?"
Treviz odgovori polako, birajući reči: "Ne verujem da ono što nazivamo Seldonovim Planom ima
ono značenje koje mu obično pripisujemo."
"Posve neodređena izjava. Ne biste li je, ipak, malo proširili?"
"Moje je mišljenje da je shvatanje kako je Hari Seldon, pre pet stotina godina, koristeći
matematičke metode u psihoistoriji, programirao tok ljudske istorije do poslednjih pojedinosti, i da
mi samo sledimo stazu koja uz maksimum verovatnoće treba da nas dovede od prvog do drugog
Galaktičkog carstva, krajnje naivno. To je, jednostavno, nemoguće."
"Hoćete da kažete da, prema vašem mišljenju, Hari Seldon nikad nije ni postojao?"
"Nipošto. Razume se da je postojao."
"Onda, da nikad nije ni razvio naučni psihoistorijski metod?"
"Ne, razume se da ne mislim ništa slično tome. Eto, gospodine, upravo bih to objasnio Veću da mi
je samo bilo omogućeno, ali bar ću objasniti vama. Istina koju ću saopštiti do te mere je
jednostavna..."
Šef Bezbednosti mirno, bez prikrivanja, isključi prekidač aparata za snimanje.
Treviz zastade i namrgodi se. "Zašto ste to učinili?"
"Traćite moje vreme, većniče. Ne tražim od vas da držite govore."
"Ali zar niste tražili od mene da objasnim svoje stanovište?"
"Nipošto. Samo sam tražio da odgovarate na pitanja - jednostavno, jasno i iskreno. Odgovarajte
samo na pitanja i ne nudite ništa što od vas nisam ni tražio. Postupite tako i bićemo uskoro gotovi."
"Mislite da od mene izvučete priznanja koja će osnažiti zvaničnu verziju onoga što sam tobože
učinio?"
"Tražimo od vas samo iskrene izjave, a ja vas uveravam da ih nećemo iskrivljavati. Molim vas,
dozvolite mi da pokušam ponovo. Govorili smo o Hariju Seldonu." Aparat za snimanje ponovo je bio
stavljen u pokret i Kodel mirno ponovi: "Da nikad nije ni razvio naučni, psihoistorijski metod?"
"Razume se da je razvio čitavu nauku, koju zovemo psihoistorijom", odreza Treviz, ne uspevši da
prikrije svoje nestrpljenje i uzbuđeno se razmahavši rukama.
"Koju biste vi definisali - kako?"
"Za ime Galaksije! Obično je definišu kao ogranak matematike koji se bavi sveukupnim
ponašanjem velikih masa ljudskih bića, uz određene stimulanse pod datim okolnostima. Drugim
rečima, trebalo bi da je uz njenu pomoć moguće predviđati socijalne i istorijske promene."
"Kažete 'trebalo bi'. Dovodite li to u pitanje sa stanovišta matematičke ekspertize?"
"Ne", odgovori Treviz. "Ja nisam psihoistoričar. Ali to nije nijedan član vlade Zadužbine, nijedan
građanin Terminusa, nijedan..."
Kodel podiže ruku, rekavši blago: "Ali, većniče, molim vas!" Treviz ućuta.
Kodel nastavi: "Imate li ikakvog razloga za pretpostavku da Hari Seldon nije izvršio sve
neophodne analize koje bi uzele u obzir, onoliko koliko je to uopšte moguće, faktore najveće
verovatnoće i najkraćeg trajanja koji, preko Zadužbine, vode od prvog do drugog Carstva?"
"Nisam mu držao sveću", odvrati Treviz podrugljivo. "Kako bih to mogao znati?"
"Smatrate li, onda, da ih nije izvršio?"
"Ne."
"Da li, možda, sporite da je holografska prikaza Harija Seldona koja se tokom pet stotina godina
pojavljivala prilikom niza istorijskih kriza, zapravo, reprodukcija njega samog, načinjena u
poslednjoj godini njegovog života, neposredno pre uspostavljanja Zadužbine?"
"Pa, recimo da to ne mogu sporiti."
"'Recimo'. Da li biste zapravo želeli da kažete da je u pitanju prevara - podvala koju je neko, iz
nekog razloga, smislio u davnoj prošlosti?"
Treviz lako uzdahnu. "Ne. Nije to stanovište koje zastupam."
"Zastupate li, onda, stanovište da neko, bilo ko, zloupotrebljava poruke koje nam Hari Seldon
prenosi?"
"Ne. Nemam nikakvog razloga da smatram da bi takva zloupotreba imala ikakvog smisla, ili da bi
uopšte bila moguća."
"Shvatam. Prisustvovali ste najnovijoj Seldonovoj pojavi. Smatrate li, onda, da njegova analiza -
izvedena pre pet stotina godina - nije bila sasvim u saglasnosti sa stanjem stvari kakvo danas
imamo?"
"Na protiv", odgovori Treviz s iznenadnom veselošću u glasu. "Bila je i suviše u saglasnosti."
Činilo se da je Kodel ostao savršeno ravnodušan prema ovoj iskri emocije čoveka što se nalazio
pred njim. "Pa ipak, većniče, posle poslednje Seldonove pojave i dalje stojite na stanovištu da
Seldonov Plan ne postoji."
"Naravno. Smatram da Plan ne postoji upravo zbog toga što se Seldonova analiza tako čudesno
podudara..."
Kodel beše ponovo isključio aparat za snimanje. "Većniče", reče on, odmahujući glavom, "opet mi
stvarate dodatni posao - da moram da brišem snimljeno. Ja vas samo pitam da li i dalje stojite pri
svom neobičnom stanovištu, a vi počinjete da mi pružate razloge. Dozvolite mi da ponovim svoje
pitanje."
On ponovi: "Pa ipak, većniče, posle poslednje Seldonove pojave i dalje stojite na stanovištu da
Seldonov Plan ne postoji."
"Odakle to znate? Niko, posle Seldonove pojave, nije bio u prilici da razgovara sa mojim
prijateljem - dostavljačem Komporom."
"Recimo da samo nagađamo, većniče. I recimo da ste već kazali: 'Naravno'. Ukoliko biste bili
voljni da to još jednom reknete, ali bez dobrovoljnih dodatnih obrazlaganja, mogli bismo smatrati da
smo s tim završili."
"Naravno", ponovi Treviz ironično.
"Odlično", reče Kodel, "odabraću onaj snimak vaših reči koji mi bude prirodnije zvučao. Hvala
vam, većniče." I aparat za snimanje bi ponovo isključen.
Treviz upita: "Znači, to je sve?"
"S obzirom na ono što mi je potrebno, da."
"A ono što vam je potrebno, bez ikakvog dvoumljenja, jeste zbirka pitanja i odgovora koje možete
predočiti Terminusu, kao i čitavoj Federaciji kojom on upravlja, da biste dokazali da ja u potpunosti
prihvatam legendu o Seldonovom Planu. Ujedno, svaki moj potonji demant to bi učinilo savršeno
besmislenim, izrazom mog nesumnjivog ludila."
"Ili, čak, u očima gomile koja Planu pridaje suštinsku važnost za bezbednost Zadužbine,
izdajničkim ponašanjem. Ipak, većniče Treviz, ukoliko bismo uspeli da se sporazumemo možda ne bi
ni bilo potrebe da to objavimo; u suprotnom, bez sumnje bismo se postarali da Federacija bude
upoznata s vašim razmišljanjima."
"Da li ste zbilja toliko blesavi, gospodine", reče Treviz namrštivši se, "da vas nimalo ne zanima
šta bih zapravo imao da kažem?"
"Kao čovek, veoma sam zainteresovan, i u odgovarajućem trenutku biću spreman da vas saslušam
s pažnjom - i izvesnom dozom skepse. Međutim, kao šef službe bezbednosti, u ovom trenutku imam
sve što mi je zaista neophodno."
"Nadam se da shvatate da se iz toga neće izroditi ništa dobro, ni za vas ni za gradonačelnicu."
"Za divno čudo, uopšte ne delim vaše mišljenje. A sada, možete da idete. Pod stražom, razume
se."
"Kuda nameravate da me odvedete?"
Kodel jedva da se nasmeši. "Zbogom, većniče. Niste baš bili spremni za saradnju, ali na kraju
krajeva, bilo bi nerealno to od vas i očekivati."
Kodel pruži šaku da se pozdravi.
Ustajući, Treviz se načini da ne vidi njegov gest. Ispravivši nabore na pojasu, on reče: "Samo
odgađate ono što je neizbežno. Mora biti da ih ima još koji misle kao i ja, ili će, bar, jednog dana
početi da tako misle. To što ćete me uhapsiti ili likvidirati samo će poslužiti da se počnu postavljati
pitanja, i konačno, počne misliti na moj način. I na kraju, istina i ja pobedićemo."
Kodel povuče šaku i lagano odmahnu glavom. "Zbilja, Trevize", reče on, "zaista ste budala."

4.
Bila je već skoro ponoć kad najzad stigoše dvojica stražara da povedu Treviza, iz prostorije u
sedištu Bezbednosti za koju je morao priznati da je, u svakom pogledu, delovala luksuzno. Luksuz,
da, ali pod ključem. Zatvorska ćelija, ma kako neko bio spreman da je nazove.
Treviz je imao na raspolaganju četiri časa da sa gorčinom ponovo razmisli o svemu, provevši
skoro svo to vreme nemirno šetkajući po sobi.
Zašto li je, samo, imao poverenja u Kompora?
A zašto da ne? Izgledalo je da se potpuno slaže s njim... Ne, nije to u pitanju. Izgledao je savršeno
spreman da prihvati razloge koje mu je navodio... Ne, ni to nije u pitanju. U stvari, činio se tako
glupim, tako lako podložnim njegovom uticaju, tako vidljivo lišenim vlastitog stava i mišljenja da je
Treviz uživao u mogućnosti da ga lagodno upotrebi kao mutavog slušatelja. Kompor je Trevizu bio
od velike pomoći, omogućio mu je da mu misli postanu jasnije i izbrušenije. Bio je od koristi, i
Treviz mu je verovao samo iz jednog razloga: jer mu je baš tako odgovaralo.
Ali u ovom trenutku, bilo je beskorisno svako nastojanje da utvrdi da li je trebalo da ranije prozre
Kompora. Trebalo je, jednostavno, da poštuje davnašnje pravilo: ne veruj nikome.
Pa, ipak, može li čovek ići kroz život ne verujući nikome?
Očigledno, ne može.
S druge strane, ko bi ikad pomislio da će se Brano odvažiti da smota jednog većnika, i to u samom
Veću - i da niko među većnicima neće ustati u zaštitu jednog od svojih? Mogli su se, doista, savršeno
ne slagati sa Trevizom; mogli su, doista, biti spremni da založe svu krv, kap po kap, da je Brano bila
u pravu; ipak, morali su se, bar zbog principa, isprečiti ovom očitom kršenju prerogativa. Bronzana
Brano, kako su je katkad zvali, zaista je upravljala metalnom čvrstinom...
Osim ukoliko već i ona sama nije bila zahvaćena.
Ne! Ovakav način razmišljanja vodi u paranoju!
Pa ipak...
Misli su mu se vrtele u krug, ne uspevajući da skrenu sa svoje beskorisne putanje sve dok se
napokon ne pojaviše stražari.
"Moraćete da pođete s nama, većniče", reče, s bezizražajnom ozbiljnošću, stariji od dvojice
stražara. Njegove oznake odavale su čin poručnika. Na desnom obrazu imao je mali ožiljak, i
delovao je umorno, poput osobe koja svoj posao obavlja odveć dugo i sa malo svrhe - što se moglo i
očekivati od vojnika čiji je narod živeo u miru već više od jednog stoleća.
Treviz se ne pomeri. "Vaše ime, poručniče."
"Poručnik Evander Sopelor, većniče."
"Nadam se da shvatate da kršite zakon, poručniče Sopelore. Ne možete uhapsiti jednog većnika."
Poručnik mirno odgovori: "Imamo izričita naređenja, gospodine."
"To ništa ne znači. Ne može vam se izdati naređenje da uhapsite jednog većnika. Morate shvatiti
da zbog ovoga možete dospeti pred preki sud."
"Mi vas i ne hapsimo, većniče", odgovori poručnik.
"Onda, znači, ne moram da pođem s vama, zar ne?"
"Naloženo nam je da vas otpratimo do vaše kuće."
"Znam i sam put donde."
"I da vam pritom pružimo svu zaštitu."
"Od čega da me štitite... Ili, bolje, od koga?"
"Od gomile koja bi mogla nasrnuti..."
"U ponoć?"
"Upravo smo zato i čekali do ponoći, gospodine... A sada, gospodine, upravo zarad vaše
bezbednosti moramo vas zamoliti da pođete s nama. I smem li da dodam - ne shvatite to kao pretnju,
već kao puko obaveštenje - da nam je naloženo da to, ukoliko se pokaže neophodnim, učinimo i
silom."
Treviz posta svestan neuronskih bičeva kojima su bili naoružani. Onda ustade, nadajući se, s
vidljivim dostojanstvom. "Pa, onda, pođimo mojoj kući... Ili ću, možda, usput ustanoviti da me vodite
u zatvor?"
"Nije nam naloženo da vas obmanemo, gospodine", reče poručnik glasom u kome se mogao
prepoznati ponos. Treviz konačno shvati da se nalazi u prisustvu profesionalca koji bi, u slučaju
potrebe da slaže, zatražio za to izričito naredenje - ali da bi ga, čak i tada, njegov izraz i boja glasa
odali.
Treviz se ispravi: "Izvinjavam se, poručniče. Ne bih želeo da protumačite da sam sumnjao u vašu
reč."
Napolju ih je već čekalo vozilo. Ulica je bila pusta, nije bilo ni žive duše, a kamoli gomile - ali
poručnik je ipak bio iskren. On nije rekao da gomila odista čeka napolju, niti da se sakuplja.
Jednostavno, rekao je 'od gomile koja bi mogla nasrnuti'. Rekao je samo i jasno - 'mogla'.
Poručnik je smotreno držao Treviza izmedu sebe i vozila, tako da se ovaj nikako nije mogao
izmigoljiti i pokušati da pobegne. Poručnik uđe u vozilo odmah za njim i sede kraj njega na zadnje
sedište.
Vozilo krenu.
Treviz upita: "Kada se jednom nađem kod kuće, pretpostavljam da ću moći da slobodno idem
svojim poslom - da ću, naime, moći i da iziđem ukoliko poželim."
"Nemamo nalog da ni na koji način intervenišemo, većniče; rečeno nam je samo toliko - da vas
štitimo."
"'Samo toliko'? A šta bi to trebalo da znači u ovom slučaju?"
"Naloženo mi je da vam saopštim da vam, kad se jednom nađete kod kuće, nije dozvoljeno da je
napuštate. Na ulicama niste bezbedni, a ja sam odgovoran za vašu sigurnost."
"Hoćete, zapravo, da kažete da se nalazim u kućnom pritvoru?"
"Ja nisam pravnik, većniče. I ne znam šta to znači."
Gledao je pravo ispred sebe, ali mu je Treviz ipak ostajao u vidnom polju. Treviz se nije mogao
ni pokrenuti, makar samo malčice, a da poručnik istovremeno ne bude toga svestan.
Vozilo se zaustavi ispred Trevizove male kuće u predgrađu Fleksner. U to vreme živeo je bez
družbenice - izmorena skitničkim životom koji su mu nametale obaveze u Veću napustila ga je - te
nije očekivao da bi ga iko mogao dočekati kod kuće.
"Mogu li da siđem", upita Treviz.
"Ja ću sići prvi, većniče. Otpratićemo vas unutra."
"Bezbednosti radi?"
"Tačno."
Još dvojica stražara stajala su u dovratku na glavnom ulazu. Svetla su bila upaljena, ali prozori
behu neprozirni i to se nije spolja primećivalo.
Treviza za trenutak razdraži ovaj upad u njegov dom, ali odmah u sebi slegnu ramenima i odusta
od svakog razmišljanja. Ukoliko članovi Veća nisu bili spremni da ga uzmu u zaštitu u samoj većnici,
onda mu svakako ni dom nije mogao poslužiti kao pribežište.
"Koliko vas se, sve zajedno, muva ovuda? Čitav puk?" upita Treviz.
"Nikako, većniče", dopre do njega jedan čvrst i samopouzdan glas. "Samo jos jedno lice, pored
ovih koja vidite, i moram reći da već dosta dugo čekam na vas."
Harla Brano, gradonačelnica Terminusa, stajala je na vratima dnevne sobe. "Vreme je, zar ne, da
nas dvoje najzad porazgovaramo?"
Treviz se upilji u nju. "Sva ova maskarada zbog..."
Ali Brano ga prekide prigušenim, čvrstim glasom. "Tiše, većniče. A vas četvorica, odlazite.
Odlazite! Ovde će sve biti u redu!"
Četvorica stražara salutiraše i okrenuše se na petama. Treviz i Brano ostadoše sami.
GRADONAČELNICA
5.
Brano ga je čekala već čitav čas, umorno razmišljajući. Tehnički posmatrano, bila je kriva zbog
nasilnog ulaska u tuđi dom. Još i gore od toga: sasvim u neskladu s ustavom, povredila je prava
jednog većnika. S obzirom na izričite zakone kojima su gradonačelnici bili podložni još od dana
Indbera III i Mazgova, od pre skoro dva veka, nije bila unapred oslobođena svake optužbe.
Međutim, danas, na sam ovaj dan, tokom dvadeset četiri časa, ona jednostavno nije mogla počiniti
baš ništa krivo.
Ali i to će proći. Ona se nelagodno promeškolji.
Prva dva stoleća predstavljala su Zlatno doba Zadužibine, njenu herojsku epohu - posmatrano,
barem, unazad, ukoliko već tako nisu mislili i oni koji su živeli u ta nesigurna vremena. Salvor
Hardin i Hober Melou bili su dvojica velikih junaka, pretvoreni u polubožanstva i gotovo izjednačeni
sa samim neuporedivim Harijem Seldonom. Ta trojka predstavljala je trojnu osnovu na kojoj je
počivala legenda o Zadužbini (pa i sama njena istorija).
Međutim, pravo rečeno, u tim danima Zadužbina je bila samo jedan slabačak svet, sa tanušnim
uticajem nad Četiri Kraljevstva i samo maglovito svesna do koje mere, stvarno, Seldonov Plan drži
nad njom svoju zaštitničku ruku, nasuprot, čak, i ostacima nekadašnjeg moćnog Galaktičkog carstva.
Ali što je Zadužbina, u političkom i privrednom pogledu, postajala moćnija, to su se, istovremeno,
manje značajni činili njeni upravljači i njeni borci. Latan Devers bio je već gotovo zaboravIjen. A
ukoliko su ga se još uopšte i sećali, bilo je to pre po tragičnoj smrti u robovskim rudnicima nego po
izlišnoj, mada uspešnoj borbi protiv Bele Riozija.
Što se, pak, tiče samog Bele Riozija, najuzvišenijeg između svih neprijatelja Zadužbine, i on je
bio gotovo zaboravljen; zasenio ga je Mazgov, koji je jedini poremetio Seldonov Plan, pobedivši
Zadužbinu i ovladavši njome. Jedini on ostao je Veliki Neprijatelj - u pravom smislu reči, poslednji
među velikima.
Jedva da je još, povrh svega, živelo sećanje na činjenicu da je, u suštini, Mazgova svladala jedna
jedina osoba - jedna žena, Bejta Darel - i da je tu pobedu izvojevala bez ičije pomoći, čak i bez
ikakvog oslonca u Seldonovom Planu. Isto tako, već je predato zabaravu da su njen sin i unuka, Toran
i Arkadi Darel, porazili Drugu zadužbinu, dopustivši tako Zadužbini, Prvoj zadužbini, da se uzvisi
nad svim ostalim svetovima.
Ove pobednike iz novijih vremena više nisu držali za herojske figure. Vremena su postala odveć
zadojena ekspanzionizmom, te više nije bilo moguće ništa drugo osim heroje svoditi na obične
smrtnike. Opet, na drugoj strani, biografija koju je Arkadi napisala o svojoj baki svela je ovu s
postolja heroine na lik iz romantične pustolovine.
Ali od tog vremena, više nije bilo heroja - čak ni likova iz romantičnih pustolovina. Kalganski rat
predstavljao je poslednji izliv nasilja koje je zapljusnulo Zadužbinu - a i to je bio sukob manjih
razmera. Gotovo dva veka neprekinutog mira! Stotinu i dvadeset godina otkako nijedan od brodova
nije bio čak ni ogreban!
Bio je to dobar mir - Brano to nikad ne bi sporila - mir koji je doneo znatne koristi. Zadužbina još
nije uspostavila drugo Galaktičko carstvo - bila je, po Seldonovom Planu, prevaljena tek polovina
puta - ali u obliku Zadužbinske federacije držala je u čvrstom ekonomskom stisku više od trećine
međusobno veoma udaljenih političkih jedinica Galaksije, a na one koje nije mogla kontrolisati vršila
je bar ozbiljan uticaj. Bilo je veoma malo mesta gde se reči 'Ja sam iz Zadužbine' nisu dočekivale s
izrazima najvećeg poštovanja. A na milionima naseljenih svetova nije bilo zvaničnika čija bi služba
bila cenjena više od službe gradonačelnika Terminusa.
Naziv se još održavao. U nasleđe ga je ostavio vođ jednog malog i gotovo neprimetnog grada na
jednom usamljenom svetu na samom rubu civilizacije, ali niko ni u snu ne bi poželeo da ga promeni
ili, da makar i jedan atom doda zvučnosti njegovog imena. Kako su stvari stajale, samo bi se već
napola zaboravljena titula Carskog Visočanstva mogla meriti s njim po ushićenju koje je mogla
izazvati.
...Osim na samom Terminusu, gde su moći gradonačelnika bile brižljivo ograničene. Sećanje na
Indberove još nije iščilelo. Ali nije njihova tiranija bila ono što im narod nije opraštao, već činjenica
da su dozvolili da ih Mazgov porazi.
A evo sada i nje, Harle Brano, najsnažnije među svim upravljačima posle smrti Mazgova (bila je
svesna toga) i tek pete žene koja je zauzela to visoko mesto. U ovo vreme jedino je ona bila u
mogućnosti da svoju snagu otvoreno ispolji.
Borila se srčano za svoju viziju onoga što je bilo ili što bi trebalo da bude pravo - protiv istrajnog
otpora onih koji su težili vaspostavljanju prestiža središta Galaksije i aure imperijalne moći - i
konačno odnela pobedu.
Ipak, još ne, pomisli. Još ne! Samo pokušajte da prerano skočite u središte Galaksije i izgubićete -
iz ovog ili onog razloga. A Seldon se, sa svoje strane, i dalje povremeno pojavljivao, podržavajući
je jezikom i rečnikom koji je bio gotovo istovetan njenom.
Za neko vreme, u očima čitave Zadužbine, to ju je učinilo gotovo isto toliko mudrom koliko je to
bio i sam Seldon. Ipak, predobro je znala da se to u bilo kom trenutku moglo lako zaboraviti.
A ovaj mladi čovek usudio se da joj baci rukavicu baš danas, na ovaj dan nad svim danima.
Štaviše, usudio se čak da bude u pravu!
U tome i jeste bila opasnost. Bio je u pravu! I samim tim što je bio u pravu mogao je uništiti
Zadužbinu!
A sada je stajala licem u lice s njim, i bili su sami.
Ona prozbori žalostivo: "Zar niste mogli doći da me vidite privatno? Zar ste morali vikati na sav
glas u većnici, u svojoj idiotskoj želji da me načinite budalom? Šta ste to učinili, vi glupavi junošo?"

6.
Treviz uhvati sebe kako rumeni i stade se boriti da nadvlada svoj gnev. Gradonačelnica je već
bila žena u godinama i o sledećem rođendanu trebalo je da napuni šezdeset treću. Oklevao je, stoga,
da digne glas na osobu koja je bila gotovo dvaput starija od njega.
Pored toga, bila je veoma iskusna u političkim čarkama i savršeno je dobro znala da je, uspe li
samo da protivnika u samom početku izbaci iz ravnoteže, bitka već napola dobijena. Ali da bi takva
taktika mogla dejstvovati bila je neophodna publika, a ovde nije bilo publike pred kojom bi suparnik
mogao ostati ponižen. Bili su samo njih dvoje.
Stoga on pređe preko njenih reči i napregnu se da je nepristrasno osmotri. Bila je već žena pod
teretom godina, i oblačila se po uniseks modi koja je preovladavala već čitave dve generacije. Ipak,
nije je posve usvojila. Gradonačelnica, vođ čitave Galaksije - ukoliko je uopšte moglo biti reči o
vođi - bila je samo jedna obična starica koju je neko lako mogao uzeti za starca, samo da kosu nije
nosila čvrsto stegnutu u punđu, umesto da je nosi slobodno opuštenu u klasičnom muškom stilu.
Treviz se široko osmehnu. Ma koliko se jedan ostareli protivnik trudio da reči 'junoša' da prizvuk
uvrede, upravo je taj 'junoša' imao dvostruku prednost - mladosti i privlačnog izgleda - a bio je,
istovremeno, u potpunosti svestan toga.
On uzvrati: "U pravu ste. Trideset dve mi je godine, i prema tome, jesam junoša - da tako kažemo.
Ali ja sam i većnik, i samim tim, ex officio, glupav. Ono prvo predstavlja nešto što ne možemo
otkloniti. A što se drugog tiče, mogu samo da izrazim svoje žaljenje."
"Znate li uopste šta ste učinili? Ne stojte samo tako, nastojeći da budete duhoviti. Sedite. Mućnite
malo glavom, ukoliko ste to u stanju, i pokušajte da mi razumno odgovorite."
"Znam šta sam učinio. Izneo sam istinu, onako kako je ja vidim."
"I upravo ste na današnji dan našli da mi je turate pod nos? Upravo danas, kada mi je ugled toliki
da sam bila u stanju da vas isteram iz većnice i uhapsim, a da se pri tom niko ne usudi da makar
protestvuje?"
"Veće će već povratiti dah, i protestvovaće. Možda se protest priprema upravo u ovom času. A
mene samog saslušaće utoliko pre, imajući u vidu proganjanje kome ste me podvrgli."
"Niko vas neće saslušati, jer, ako zaključim da nameravate da nastavite s tim što ste započeli,
nastaviću i ja da s vama postupam kao s izdajnikom - sa svim zakonskim prerogativima."
"U tom slučaju, očigledno, moraću na sud. A tu će doći moj čas."
"Ne računajte s tim. Ovlašćenja kojima gradonačelnik raspolaže u slučajevima vanrednog stanja
ogromna su, mada su retko kad bila korišćena."
"Na osnovu čega biste proglasili vanredno stanje?"
"Nesto će se već naći. Ostalo mi je još ponešto dovitljivosti, a ne strahujem ni od preduzimanja
političkih rizika. Ne terajte me na to, mladiću. Ovde ćemo se lepo danas sporazumeti, ili vi zauvek
gubite slobodu. Bićete zatočeni do kraja svog života. To vam zaista mogu garantovati"
Pomno su posmatrali jedno drugo: Brano je bila u sivom, Treviz u neodredljivo smeđem.
Treviz upita: "O kakvom sporazumu govorite?"
"Ah! Radoznali ste? To je već bolje. U tom slučaju, konfrontaciju možemo zameniti
konverzacijom. Pa, kakvo je vaše gledište?"
"Znate ga sasvim dobro. Valjali ste se u istom blatu kao i većnik Kompor, zar ne?"
"Želim da ga čujem od vas - u svetlosti Seldonove krize koja je upravo minula."
"U redu, onda, ukoliko je to ono što želite - madam gradonačelnice!" (Bio je na ivici da kaže
'matora'). "Slika koju nam je Seldon pružio bila je odveć tačna, nemoguće tačna, s obzirom na to da je
proteklo čitavih pet stotina godina. Ovo je, čini mi se, osmi put da se pojavio. U pojedinim
trenucima, tamo nije bilo nikog ko bi ga mogao saslušati. U najmanje jednoj prilici, u vreme Indbera
III, ono što je imao da kaže bilo je u posvemašnjoj nesaglasnosti sa stvarnim stanjem stvari - ali to je
bilo u vreme Mazgova, zar ne? S druge strane, kada je, u bilo kojoj od ranijih prilika, pokazao toliko
preciznosti kao ovo sada?"
Treviz dozvoli sebi da se umereno nasmeši. "Nikada, madam gradonačelnice, bar koliko nam naši
arhivi svedoče, Seldon još nije bio u stanju da tako savršeno opiše tekuću situaciju, u svim najmanjim
pojedinostima."
Brano upita: "Drugim rečima, nagoveštavate da je Seldonova prikaza, njegova holografska slika,
čista prevara; da je njegov govor pripremio neki, naš savremenik - možda čak baš ja; da je, u stvari,
neki glumac odigrao ulogu Seldona?"
"To ne bi bilo nemoguće, madam gradonačelnice, ali nisam to imao na umu. Istina je daleko gora.
Ja verujem da je ono što imamo priliku da vidimo doista Seldonova prikaza, kao i da je njegov opis
sadašnjeg trenutka istorije zaista opis koji je on pripremio pre pet stotina godina. To sam već rekao i
vašem čoveku, Kodelu, koji me je brižljivo vodio kroz šaradu što je trebalo da potvrdi da ja
podržavam predrasude ograničenih Zadužbinaca."
"Tako je. Snimak će, ukoliko bude neophodno, biti iskorišćen da bi se Zadužbina uverila da
nikada niste stvarno bili u opoziciji."
 Treviz raširi ruke. "Ali jesam. Ne postoji Seldonov Plan, u smislu u kome mi verujemo da postoji;
ne postoji, barem, već čitava dva stoleća. Podozrevao sam to već godinama, i ono kroz šta smo pre
dvanaestak časova prošli u Vremenskoj Kripti to u potpunosti dokazuje."
"Samo stoga što je Seldon bio odveć precizan?"
"Upravo stoga. Nemojte se smejati. To jeste konačan dokaz."
"Kao što možete videti, ne smejem se. Nastavite."
"Kako je mogao biti tako precizan? Pre dva veka, Seldonova analiza onoga što je tada
predstavljalo aktuelni trenutak bila je skroz pogrešna. Tri stotine godina prošlo je od kako je
Zadužbina osnovana i on je gađao podosta mimo cilja. U stvari, potpuno!"
"Ali razlog ste, većniče, sami već objasnili pre nekoliko trenutaka. Bilo je to zbog Mazgova.
Mazgov je bio mutant s izuzetnim mentalnim moćima, i nije bilo nikakvog načina da se on uključi u
Plan."
"Ipak, on se uprkos svemu našao tu - uključen u Plan ili ne. Seldonov Plan, dakle, bio je skrenut sa
svog toka. Mazgov nije dugo vladao i nije imao naslednika. Zadužbina je ponovo stekla nezavisnost i
ponovo zadobila prevlast; ali kako je Seldonov plan, pošto je doživeo toliko iskrivljavanje, mogao
ponovo pronaći put ka svojoj pravoj meti?"
Brano je izgledala smrknuta, i njene primetno ostarele šake bile su čvrsto stisnute. "Poznat vam je
odgovor na to. Bili smo samo jedna od dve Zadužbine. Čitali ste istorijske knjige."
"Čitao sam biografiju koju je Arkadi napisala o svojoj baki - obavezno štivo u školama, znate - a
čitao sam i njene romane. Čitao sam i zvanični prikaz istorije Mazgova i vremena posle njega. Da li
mi dozvoljavate da posumnjam u sve njih?"
"U kom pogledu?"
"Zvanično, mi, Prva zadužbina, trebalo je da očuvamo poznavanje fizičkih nauka i da to znanje
dalje unapredimo. Trebalo je da delamo otvoreno, a naš istorijski razvoj trebalo je da sledi - bilo to
nama poznato ili ne - Seldonov Plan. Postojala je, međutim, i Druga zadužbina, čiji je zadatak bio da
očuva i dalje razvije psihološke nauke, uključujući i psihoistoriju; njeno postojanje trebalo je da
ostane tajna čak i za nas. Druga zadužbina predstavljala je agens za fino doterivanje Plana - s ciljem
da ponovo usmeri tokove galaktičke istorije kada god ovi skrenu sa linija predviđenih Planom."
"Onda ste sami dali odgovor", reče gradonačelnica. "Bejta Darel porazila je Mazgova, delajući
možda pod uticajem Druge zadužbine - mada njena unuka spori tačnost ovakve pretpostavke.
Međutim, nema nikakve sumnje da je Druga zadužbina, posle smrti Mazgova, bila ta koja je preduzela
da tokove galaktičke istorije vrati u okvire Plana, i da je, očigledno, u tome uspela. Ali o čemu vi,
većniče, govorite imajući Terminus u vidu?"
"Madam gradonačelnice, ukoliko sledimo izveštaje Arkadi Darel pokazaće se jasnim da je Druga
zadužbina, čineći pokušaj da ispravi galaktičku istoriju, uzdrmala čitavu Seldonovu shemu - s
obzirom da je, u nastojanju da izvrši ispravku, uništila tajnu vlastitog postojanja. Mi, Prva zadužbina,
shvatili smo da postoji Druga zadužbina, naš odraz u ogledalu, i nismo više mogli živeti sa saznanjem
da neko nama upravlja. Stoga, preduzeli smo sve da utvrdimo gde se Druga zadužbina nalazi i da je
uništimo."
Brano potvrdno klimnu. "I uspeli smo u tome, sudeći prema izveštajima Arkadi Darel, ali
očigledno, ne pre no što je Druga zadužbina, posle poremećaja koji je prouzrokovao Mazgov,
galaktičku istoriju ponovo čvrsto postavila na pređašnji kolosek. I na tom koloseku nalazi se i danas."
"Zaista u to verujete? Prema onome što kažu izvestaji pravi položaj Druge zadužbine bio je
utvrđen, a s njenim žiteljiima izvršen obračun. Bilo je to 378. godine zadužbinske ere, pre stotinu
dvadeset godina. Tokom pet generacija mi, navodno, živimo bez Druge zadužbine, a ipak smo, što se
Plana tiče, ostali toliko blizu linije cilja da ste vi i Seldonova prikaza govorili gotovo identično."
"To bi moglo biti protumačeno i tako da sam ja, zahvaljujući svojim dubokim poniranjima, uspela
da sagledam smisao istorijskog razvoja."
"Izvinjavam se. Nijednog trenutka nisam smerao da podvrgnem sumnji vašu sposobnost dubokog
poniranja. Međutim, meni se čini da je očiglednije objašnjenje da Druga zadužbina zapravo nikad
nije ni bila uništena. Ona i dalje upravlja nama... I to je razlog zbog čega se ponovo nalazimo na
koloseku Seldonovog Plana.

7.
Ukoliko je gradonačelnicu i šokirala ova izjava, ona to nijednim gestom nije ispoljila.
Ponoć je već bila dobrano prošla, i ona je žudno nastojala da razgovor privede kraju - a ipak, nije
smela prenagliti. Mladić je trebalo da odigra svoju ulogu, a ona nije želela da on u poslednjem
tenutku zaobiđe udicu. Nije smerala da ga se tek tako otrese, s obzirom na to da joj je prethodno
mogao dobro poslužiti.
Stoga, ona upita: "Zaista? Smatrate, znači, da je Arkadina priča o Kalganskom ratu i uništenju
Druge zadužbine lažna? Izmišljena? Pusta igra? Obmana?"
Treviz sleže ramenima. "Ne mora biti. Ali nije ovde reč o tome. Pretpostavimo da je Arkadin
izveštaj bio u celosti iskren, u skladu s njenim najboljim saznanjima. Pretpostavimo da se sve
dogodilo onako kako je Arkadi opisala; da je otkriveno gnezdo žitelja Druge zadužbine, i da su svi
oni zatrti. Ali kako bismo uistinu mogli znati da smo se dočepali svakog pojedinca iz Druge
zadužbine? Druga zadužbina imala je umešane prste u čitavoj Galaksiji. Nije manipulisala isključivo
istorijom samog Terminusa, ili, čak, i same Zadužbine. Njena odgovornost odnosila se na nešto
znatno veće no što je naš glavni grad, ili, čak, čitava naša Federacija. Jednostavno, nemoguće je
prenebregnuti pomisao da je bilo još žitelja Druge zadužbine udaljenih hiljadama - a možda i više -
parseka od vlastite planete. Postoji li, u tom slučaju, makar i teoretska verovatnoća da smo ih se sviju
dočepali?
A ako u tome nismo uspeli, možemo li onda uopšte tvrditi da smo odneli pobedu? Da li je to, u
svoje vreme, mogao tvrditi čak i sam Mazgov? Uspeo je, istina, da uzme Terminus, a s njim i sve
svetove koje je ovaj neposredno kontrolisao - ali Nezavisni Trgovinski Svetovi i dalje su se držali.
Onda je uzeo i njih - ali je sad ostalo troje begunaca: Ebling Mis, Bejta Darel i njen suprug. Stavio je
onda pod svoju kontrolu obojicu muškaraca, ostavivši Bejtu - jedino nju - izvan svoje kontrole.
Učinio je to iz sentimentalnosti - ukoliko je verovati Arkadinoj literarnoj romansi. Ali i toliko je bilo
dovoljno. Prema Arkadinom izveštaju samo je jedna osoba - samo Bejta - ostavljena po strani od
Mazgovljevih moći, i upravo stoga što je ostala izvan kontrole bila je u mogućnosti da dela: njoj
zahvaljujući, Mazgov nije uspeo da utvrdi položaj Druge zadužbine i, sledstveno tome, konačno je
doživeo poraz.
Samo je jedna osoba ostala pošteđena, i sve se srušilo! U tome je, upravo, važnost pojedinca,
uprkos svim legendama što okružuju Seldonov Plan - sve vreme ističući da pojedinac nije ništa i da
mase znače sve.
A ako mi za sobom nismo ostavili samo jednog, već, čak, nekoliko desetina žitelja Druge
zadužbine - što mi se čini savršeno verovatnim - šta onda? Nije li izvesno da bi se ponovo okupili,
iznova izgradili svoje posede, nanovo se latili svojih pređašnjih poslova, uvećali svoju brojnost
pridobijanjem novih članova i njihovom obukom - i ponovo nas načinili svojim pionima?"
Brano upita ozbiljno: "Verujete li zaista u to?"
"Ne samo da verujem; siguran sam."
 "Ali recite mi još nešto, većniče... Čemu sav taj njihov trud? Zbog čega bi se njihovi bedni ostaci
i dalje očajnicki držali jednog zadatka za koji niko više ne nalazi lepe reči? Šta bi ih gonilo da
održavaju čitavu Galaksiju na njenom neumitnom putu ka drugom Galaktičkom carstvu? I ako se jedna
mala skupina baš i trudi da ispuni svoju misiju, što bismo mi za to marili? Zašto, umesto toga, ne
prihvatiti shemu Plana i, čak, biti zahvalan što se oni staraju da ne zastranimo ili sasvim izgubimo
put?"
Treviz stavi šake na oči i protrlja ih. Uprkos svojoj mladosti, činio se umornijim od svog
suparnika. On se zagleda u gradonačelnicu i reče: "Prosto ne mogu da verujem. Zar odista gajite
uverenje da Druga zadužbina sve to čini nas radi? Da su njeni žitelji neka vrsta idealista? Zar vam
nije jasno, s obzirom na vaše poznavanje politike - kao praktičnog izraza moći i manipulacije - da
sve to oni čine, zapravo, sebe radi?
Mi samo predstavljamo oštricu. Mi smo motor, pogon. Mi radimo, znojimo se, krvarimo i
oplakujemo. A oni samo drže komande - podesi pojačivač ovde, prekini kontakt tamo - i sve što čine
čine s opuštenošću i bez ikakvog rizika po sebe same. A onda, kada sve bude gotovo, i kada, posle
hiljadu godina rintanja i crkavanja, najzad osnujemo drugo Galaktičko carstvo, evo i njih gde stupaju
na scenu, kao vladajuća elita."
"Znači, želeli biste da eliminišete Drugu zadužbinu?" upita Brano. "Sada, pošto smo već prevalili
polovinu puta ka Drugom carstvu, želite da preuzmemo stvar u svoje ruke i da sami obavimo posao, i
na kraju budemo svoja vlastita elita? Je li se o tome radi?"
"Dabome! Dabome! A nije li upravo to ono što bi trebalo da i vi želite? Vi i ja nećemo poživeti da
to vidimo i sopstvenim očima, ali vi imate unuke, i jednog dana mozda ću ih i ja imati, i oni sami
imaće unuke, i tako dalje. Želim da oni uberu plodove naših muka, i želim da, osvrnuvši se unazad,
ugledaju nas kao ishodište svega toga, i da nam odaju poštu zbog svega što smo postigli. Ne želim da
postanem sitan zaverenik u shemi koju je iscrtao Seldon - koga uopšte ne smatram nikakvim herojem.
Kažem vam, on predstavlja veću opasnost od samog Mazgova - ukoliko dozvolimo da se Plan
uobliči. Za ime Galaksije, želeo bih da je Mazgov razneo Plan u paramparčad - zauvek. Mi bismo ga
nadživeli. On je barem bio od naše vrste, i smrtno biće poput svih drugih. A Druga zadužbina kao da
je besmrtna."
"Ipak, želeli biste da razorite Drugu zadužbinu, nije li tako?"
"Kad bih samo znao kako!"
"S obzirom na to da ne znate, ne čini li vam se verovatnim da će Druga zadužbina uništiti vas?"
U Trevizovim očima blesnu prezir. "Pomišljao sam čak i na mogućnost da i vas drže pod svojom
kontrolom. Iza vaše krajnje precizne pretpostavke šta će Seldonova prikaza reći, kao i vašeg potonjeg
odnosa prema meni, sasvim bi lako mogla stajati Druga zadužbina. Mogli biste biti puka školjka čiju
pravu sadržinu ispunjava Druga zadužbina."
"Zbog čega mi onda sve to govorite?"
"Zbog toga što sam, ukoliko vas Druga zadužbina drži pod svojom kontrolom, ionako izgubljen, i
što na ovaj način mogu izbljuvati bar malčice gneva što se sakupio u meni; ali, takođe, i zbog toga što
kao kockar, polažem nadu u mogućnost da ipak niste pod njihovom kontrolom, i da jednostavno niste
svesni svojih postupaka."
"Kockate se, i u svakom slučaju dobijate. Niko me ne kontroliše, osim mene same. Pa ipak, možete
li biti sigurni da govorim istinu? I kada bih bila pod kontrolom Druge zadužbine, ne očekujete li
valjda da bih to priznala? Ili, da li bih, uopšte, i sama znala da se nalazim pod njihovom kontrolom?
Međutim, takva pitanja nikuda ne vode. Ja verujem da nisam pod njihovom kontrolom, a vama
ništa drugo ne preostaje do da i sami u to verujete. Ipak, razmotrimo i ovu mogućnost. Ukoliko Druga
zadužbina postoji, izvesno je da je njihova osnovna nužnost da niko ne sazna za njihovo postojanje.
Seldonov Plan deluje samo ukoliko pioni - mi - ne znaju kako Plan deluje i na koji se način njima
manipuliše. Razlog što je Druga zadužbina bila uništena u Arkadino doba bio je sadržan u okolnosti
da je Mazgov usmerio pažnju Zadužbine na Drugu zadužbinu... Ili bi, većniče, trebalo da kažem
gotovo uništena?
Iz ovoga proishode dve posledice. Pre svega, razumno je pretpostaviti da je njihovo grubo
mešanje svedeno na najmanju moguću meru. Možemo uzeti zdravo za gotovo da bi bilo nemoguće sve
nas podvesti pod kontrolu. Čak i Druga zadužbina, ukoliko postoji, mora poznavati granice svojih
moći. Kontrolisati jedne a ostaviti druge da sumnjaju značilo bi omogućiti iskrivljavanje Plana.
Sledstveno tome, dolazimo do zaključka da je njihovo uplitanje onoliko tanano, posredno, retko,
koliko je to uopšte moguće - te, prema tome, ja nisam pod njihovom kontrolom, a niste ni vi."
Treviz je prekide: "To je samo jedno od ishodišta, i ja sam sklon da ga prihvatim - možda samo iz
puste želje. Kako stoji stvar s drugim?"
"Jednostavnije je i neizbežnije. Ukoliko Druga zadužbina postoji i ukoliko želi da očuva tajnu
svog postojanja, onda je jedna stvar sasvim sigurna. Svako ko smatra da ona još postoji, ko priča o
tome, ko o tome trubi po svoj Galaksiji, mora, na neki prefinjen način, biti smesta uklonjen, zbrisan,
odstranjen. Nije li to i vaš zaključak, većniče?"
Treviz uzvrati: "Nije li to razlog, madam gradonačelnice, što ste me stavili u kućni pritvor? Da
biste me zaštitili od Druge zadužbine?"
"Na izvestan način. Do izvesne mere. Snimak vaših gledišta, koji je Liono Kodel tako brižljivo
načinio, biće javno publikovan ne samo stoga da narod Terminusa i Zadužbine ne bi bio prekomerno
uznemiren vašom smešnom govorancijom - već i da ne bismo uznemirili Drugu zadužbinu. Ukoliko
ona postoji, ne bih želela da njena pažnja bude usmerena na vas."
"Ko bi to rekao", reče Treviz s neuzdržanom ironijom. "Mog dobra radi? Zbog mojih lepih smeđih
očiju?"
Brano se promeškolji i, gotovo bez upozorenja, tiho se nasmeja. "Nisam baš toliko stara, većniče,
da ne bih bila svesna vaših lepih smeđih očiju; pre tridesetak godina one bi, možda, mogle biti
dovoljan razlog. Danas se, međutim, ni za milimetar ne bih pomakla da njih sačuvam - ni preostali
deo vas - kada bi samo oči bile u pitanju. Jer, ukoliko Druga zadužbina postoji, i ukoliko svoju
pažnju usmeri na vas, sasvim je moguće da se na vama neće i zaustaviti. U pitanju je i moj život, kao i
život znatnog broja drugih daleko inteligentnijih i vrednijih osoba no što ste vi - da i ne pominjem
planove koje smo tako dugo pripremali."
"Ah? Znači li to da, ipak, verujete da Druga zadužbina postoji, čim se tako pažljivo odnosite
prema mogućnosti da izazovete njenu reakciju?"
Brano položi šake ispred sebe na sto. "Razume se da verujem, vi savršena budalo! Da mi nije bilo
poznato da Druga zadužbina postoji, i da se s njom nisam nosila onoliko predano i uspešno koliko
sam to uopšte mogla, da li bih uopšte marila šta vi imate da kažete na tu temu? Da Druga zadužbina ne
postoji, da li bi imalo ikakvog značaja vaše telalisanje da ona postoji? Već mesecima, pre no što ste
s tim izišli u javnost, nameravala sam da vam začepim usta, ali nisam imala dovoljno političke moći
da se bez rukavica obračunam s jednim većnikom. Seldonova pojava podigla mi je ugled i podarila
mi tu moć - premda samo privremeno - i upravo u tom trenutku vi ste izišli u javnost. Nisam ni časka
oklevala; i sada sam spremna da vas bez imalo griže savesti ili mikrosekunde oklevanja skratim za
glavu - ukoliko ne budete spremni da postupite tačno onako kako vam budem rekla.
Čitav naš razgovor, u doba noći kada bih daleko više volela da sam u krevetu, i u dubokom snu,
trebalo je da posluži da vas konačno pripravi da mi poverujete kada vam budem rekla sve ono što
sledi. Želim, naime, da znate da je problem Druge zadužbine - brižljivo sam nastojala da ga vi
izložite - takav da mi daje dovoljno osnova i razloga da vas i bez sudske presude podvrgnem
ispiranju mozga."
Treviz se napola podiže sa svog sedišta.
Brano ga zaustavi "Ah, ništa ne pokušavajte. Ja možda jesam samo jedna stara žena, kako bez
sumnje sami sebi govorite, ali pre no što biste uspeli da me makar dotaknete bili biste mrtvi. Mladi
ludače, moji nas ljudi sve vreme drže na oku."
Treviz ponovo sede. Malo potom, ponovo prozbori, donekle drhtavim glasom: "To jednostavno
nema smisla. Ukoliko zaista verujete da Druga zadužbina postoji, ne biste tako otvoreno o tome
govorili. Ne biste sebe izlagali opasnostima do mere do koje tvrdite da se ja izlažem."
"Priznajete, dakle, da imam nešto više zdravog razuma nego vi. Drugim rečima, vi verujete da
Druga zadužbina postoji, pa ipak o tome otvoreno govorite, jer ste budala. I ja verujem da ona
postoji, i govorim o njoj otvoreno - ali jedino stoga što sam preduzela mere predostrožnosti. Pošto
ste, po svemu sudeći, pažljivo isčitavali Arkadinu priču, sigurno ćete se setiti da je govorila i o tome
kako je njen otac izmislio neku spravu koju je ona nazvala 'mentalnim štitom'. Sprava je služila kao
brana mentalnim moćima kojima je Druga zadužbina raspolagala. Sprava još uvek postoji, i uspeli
smo da je, u najvećoj tajnosti, dalje usavršimo. Ova kuća je, u ovom trenutku, u dovoljnoj meri
zaštićena od njihovog eventualnog čeprkanja. Imajaći sve to u vidu, dozvolite mi sada da vam
saopštim kakav će biti vaš zadatak."
"O čemu se radi?"
"Vaš zadatak će biti da ustanovite da li je ono što oboje mislimo da je tačno odista tačno. Vaš će
zadatak biti da ustanovite da li Druga zadužbina još postoji, i ukoliko postoji, gde se nalazi. To znači
da ćete morati da napustite Terminus i pođete ni sama ne znam kuda - čak i ukoliko bi se na kraju
moglo ispostaviti, kao što je već bilo u Arkadino doba, da se Druga zadužbina nalazila među nama
samima. To takođe znači da se nećete moći vratiti sve dotle dok ne budete imali da nam nešto
saopštite; a ukoliko ne budete imali ništa da nam saopštite, nećete se ni vratiti, i stanovništvo
Terminusa biće smanjeno za jednu budalu."
Treviz odjednom stade mucati. "Ali kako ću tragati za njima a da tu činjenicu od njih sakrijem?
Oni će se već pobrinuti da upriliče moje ubistvo, a vama to neće doneti nikakvo novo korisno
saznanje."
"Onda nemojte tragati za njima, naivno dete. Tragajte za nečim drugim. Tragajte, svim srcem i
dušom, za nečim drugim, ali ako tom prilikom naletite na njih jednostavno stoga što se nisu potrudili
da na vas obrate paznju - utoliko bolje! U tom slučaju, možete nam poslati izveštaj kodiranim i
bezbednim hipertalasima; nagrada bi bila vaš povratak."
"Pretpostavljam da imate nešto sasvim određeno u vidu - šta bi bilo ono za čim bih tragao?"
"Razume se. Poznajete li Janova Pelorata?"
"Nikad nisam ni čuo za njega."
"Upoznaćete ga sutra. On će vam reći za čim ćete tragati, i on sam poći će s vama u jednom od
naših najmodernijih brodova. Poći ćete samo vas dvojica - sasvim dovoljan rizik. I ukoliko ikad
pokušate da se vratite, bez toliko potrebnog nam saznanja, raznećemo vas u svemiru pre no što se na
parsek približite Terminusu. Ovo bi bilo sve. Smatrajte naš razgovor okončanim."
Ona ustade, zaustavi pogled na svojim golim šakama, a onda lagano navuče rukavice. Zatim se
okrenu prema vratima, na kojima se skoro istog časa pojaviše dvojica stražara, držeći oružje u
rukama. Stavši postrance, napraviše joj prolaz k vratima.
Stigavši do vrata, ona se okrenu. "Ima još stražara napolju. Ne činite ništa što bi ih moglo
uznemiriti, jer biste nas u suprotnom mogli rešiti svih briga oko svog trošnog postojanja."
"Ali i vi biste bili lišeni svih koristi koje od mene očekujete", odgovori Treviz, nastojeći da to, uz
poprilično napora, izgovori što je moguće opuštenije.
"Rizikovaćemo", odvrati mirno Brano, ravnodušno se osmehnuvši.

8.
Napolju je sačeka Liono Kodel. "Slušao sam čitav razgovor, gradonačelnice. Bili ste izvanredno
strpljivi."
"A sad sam izvanredno Umorna. Čini mi se da je današnji dan imao sedamdeset dva časa. Sada ti
preuzmi čitavu stvar."
"Razume se, ali recite mi... Da li je kuća odista bila pokrivena mentalnim štitom?"
"Ah, Kodele", odvrati Brano umorno. "Ti si bar razuman. Kakva je uopšte bila mogućnost da nas
neko posmatra? Zar zaista zamišljaš da Druga zadužbina drži pod prismotrom sve, na svakom mestu,
u svako doba? Za razliku od mladog Treviza, ja nisam romantična; kada bi oči i uši Druge zadužbine
bili svuda, ne bi li nas samo prisustvo mentalnog štita smesta odalo? Kad je već o tome reč, ne bi li
već sama njegova upotreba dala Drugoj zadužbini na znanje da postoji brana njenim moćima - pošto
jednom ustanove da postoji mentalno neprozirno područje. Nije li tajna postojanja takvog jednog štita
- sve do trenutka dok ne budemo spremni da ga u punoj meri upotrebimo - znatno vrednija ne samo od
jednog Treviza, već i od tebe i mene zajedno? Pa ipak?"
Nalazili se se u Kodelovom vozilu. Kodel je sedeo za upravljačem. "Pa ipak?" upita on.
"Pa ipak - šta?" odvrati Brano. "Ah, da. Pa ipak, taj mladić nije neinteligentan. U raznim
prilikama, desetak puta, nazvala sam ga budalom samo da bih mu pokazala gde mu je mesto - ali on to
nije. Mlad je, i očito je mnogo čitao romane Arkadi Darel, koji su ga i naveli da poveruje da je
Galaksija onakva kakvom je ona opisuje - ali ima hitar duh i šteta je što ćemo ga izgubiti."
"Znači, sigurni ste da se neće izvući?"
"Sasvim sigurna", odgovori Brano tužno. "Ipak, kako god uzeli, možda je i bolje tako. Nisu nam
potrebni mladi romantičari koji će slepo jurišati i, dok trepneš, možda srušiti sve ono što smo
godinama gradili. Pored toga, poslužiće i određenoj svrsi. Izvan svake je sumnje da će na sebe
privući pažnju Druge zadužbine - već samim tim što ne odustaje od mišljenja da ona postoji i što ne
prestaje da se bavi nama. I dok joj pažnja bude prikovana za njega, na nas će, nadajmo se, zaboraviti.
A možda bismo iz toga mogli izvući i veću korist no što bi nam donelo puko ostajanje izvan njihove
pažnje. Zabrinuti zbog Treviza i baveći se njime mogli bi, nadajmo se, biti toliko neoprezni i otkriti
nam se, stvarajući nam tako mogućnost i dajući nam vremena da se pripremimo za protivudar."
"Treviz, dakle, treba da na sebe privuče munju."
Branine usne se nabraše. "Ah! Metafora kakvu sam baš tražila. On će biti naš gromobran: primiće
udar na sebe, i nas zaštititi od mogućih posledica."
"A taj Pelorat... I on će se naći na mestu gde grom treba da udari?"
"Moguće je da i on zaglavi. Ali tu nema pomoći."
Kodel kIimnu. "Pa, znate kako je Salvor Hardin uobičavao da kaže... 'Nikad ne dozvoli da te tvoje
osećanje moralnosti spreči da učiniš ono što je pravo'."
"Ovog časa nemam baš osećaj moralnosti", progunđa Brano. "Imam samo osećaj da sam umorna
do kostiju. Pa ipak? Mogla bih navesti popriličan broj ljudi koje bih radije izgubila nego Golana
Treviza. On je pristao mlad čovek... I razume se, savršeno je svestan toga." Reči joj zamreše na
usnama i ona zatvori oči i zapade u lak san.
ISTORIČAR
9.
Janov Pelorat bio je sedokos i lice mu je, u trenucima opuštenosti, delovalo nekako ispražnjeno. U
stvari, gotovo se sve njegovo vreme i sastojalo od trenutaka opuštenosti. Bio je prosečne visine i
težine, i po pravilu se kretao bez žurbe i govorio razmišljajući o svakoj reči.
Jos nijednom u životu ne beše napustio Terminus - što je već samo po sebi bilo neuobičajeno, a
pogotovo za nekog iz njegove profesije. Ni sam, pritom, nije bio načisto da li je zarad opsednutosti
istorijom - ili uprkos bavljenja njome - postao izrazit kabinetski tip.
Opsednutost istorijom zaskočila ga je sasvim neočekivano, u petnaestoj godini, kada je, prilikom
neke lakše boljke, dobio na poklon jednu knjigu sa prastarim legendama. U njoj se prvi put susreo sa
sveprožimajućom temom koja je govorila o jednom svetu usamljenom i zabačenom - svetu koji toga
čak nije bio ni svestan, iz jednostavnog razloga što za drugo nije ni znao.
Boljke nesta kao da beše rukom odnesena. U naredna dva dana uspeo je da knjigu pročita tri puta,
i da napusti postelju. Dan nakon toga proveo je u svom računarskom terminalu, u traganju za svakim
zapisom koje je Univerzitetska biblioteka u Terminusu mogla imati o sličnim legendama.
Upravo takve legende nastaviće da plene njegovu pažnju i tokom mnogih godina koje će tek doći.
Univerzitetska biblioteka u Terminusu bila je, u tom smislu, dragoceni izvor, ali tokom godina, otkrio
je sve brojne radosti što ih mogu doneti međubibliotečke pozajmice. Čuvao je u svom posedu i kopije
koje je, putem hiperradijacionih signala, pribavio s najudaljenijih mesta - stigavši, tako, čak i do
Ifnije.
U međuvremenu postao je profesor drevne istorije i upravo se nalazio na svom prvom dopustu -
prvom u trideset sedam godina; dopust je zatražio nošen mišlju da preduzme - prvi put da se otisne u
svemir - putovanje do samog Trantora.
Pelorat je bio savršeno svestan činjenice da je za jednog žitelja Terminusa bilo krajnje neobično
da nikad nije zakoračio u svemir. Razume se, nijednog mu trenutka nije bila namera da se istakne na
takav osobit način. Jednostavno, kada god bi se našao u prilici da krene u svemir isprečila bi mu se
kakva nova knjiga, neka nova studija, tek iskrsla analiza. Onda bi on putovanje odložio sve dok nova
tema ne bi bila do kraja isceđena, pridodavši, ukoliko je to bilo moguće, neki vlastiti podatak,
zamisao ili pretpostavku čitavoj planini sakupljenih činjenica. Na kraju je jedino žalio što putovanje
na Trantor nikad nije uspeo da ostvari.
Trantor je nekad bio prestonica prvog Galaktičkog carstva. Predstavljao je carsko sedište tokom
dvanaest hiljada godina, pošto je, prethodno, bio prestonica jednog od najvažnijih preimperijalnih
kraljevstava - koje je, malo pomalo, svladalo ili na neki drugi način apsorbovalo druga kraljevstva
izrastavši tako u Carstvo.
Trantor je bio grad - planeta, sav odeven u metalno ruho. Podatke o tome Pelorat je našao u
delima Gala Dornika, koji je na Trantor prispeo u doba samog Harija Seldona. Dornikova knjiga o
Trantoru bila je davno iscrpljena, i primerak koji je Pelorat držao u svom posedu lako se mogao
prodati po ceni koja je premašivala naučnikove šestomesečne prihode. Uprkos tome, već i sama
pomisao da se od nje rastane mogla se kod istoričara izvrgnuti u istinsku moru.
Razume se, ono za čim je Pelorat žudeo, bar kada je Trantor bio u pitanju, bila je Galaktička
biblioteka, koja je u doba Carstva (tada je nosila ime Carske biblioteke) bila najveća u čitavoj
Galaksiji. Trantor je predstavljao prestonicu najvećeg i najmnogoljudnijeg carstva koje je ljudska
rasa ikad videla. Bio je to jedinstven planetarni grad, sa stanovništvom koje je znatno premašivalo
cifru od četrdeset milijardi duša, i u njegovoj Biblioteci steklo se sve što je predstavljalo izraz
stvaralačkih (i ne baš uvek stvaralačkih) pregnuća čovečanstva - punu sumu njegovih saznanja. Sve je
to bilo kompjuterizovano na tako složen način da su bili potrebni vrsni stručnjaci da bi se uopšte
moglo rukovati računarima.
Međutim, što je bilo najvažnije, Biblioteka je ostala pošteđena svih razaranja. Pelorat se nije
mogao oteti osećanju zadivljenosti kada je god o tome razmišljao. Kada je, pre skoro dva i po
stoleća, Trantor najzad pao i bio opljačkan, prošao je kroz užasna razaranja - užasna do te mere da je
priče o ljudskom jadu i propasti bilo naprosto nepodnošljivo čak i slušati; pa ipak, Biblioteka je
preživela, ostavši pod zaštitom (tako su kazivale priče) samih studenata, koji su iznašli izvanredno
domišljata oružja da je odbrane. (Neki su ipak mislili da je navodno požrtvovanje studenata
predstavljalo tek puko romantično iskrivljavanje činjenica).
U svakom slučaju, Biblioteka je uspela da opstane tokom čitavog razdoblja pustošenja. Ebling
Mis je, tragajući za Drugom zadužbinom i gotovo utvrdivši njen položaj, svoj rad obavio u još uvek
netaknutoj Biblioteci, sred jadnih, ruševnih ostataka grada (u skladu sa pripovešću u koju su žitelji
Zadužbine predano verovali, mada su se istoričari prema njoj uvek odnosili sa skepsom). Pripadnici
triju naraštaja Darelovih - Bejta, Toran i Arkadi - boravili su, svako u nekom posebnom trenutku, na
Trantoru. Medutim, Arkadi nikad nije bila u samoj Biblioteci, i od njenog vremena Biblioteka nije
više imala nikakvog odjeka u galaktičkoj istoriji.
Niko među žiteljima Zadužbine nije bio na Trantoru tokom poslednjih stotinu dvadeset godina, ali
nije bilo nikakvog razloga da se sumnja u to da Biblioteka i dalje postoji. Već sama činjenica da se o
njoj ništa nije čulo predstavljala je najpouzdaniji dokaz da je još bila u životu. Jer, njeno uništenje
zasigurno bi izazvalo kakvu - takvu buku.
Biblioteka je sada bez sumnje predstavljala anahronizam, arhaični preostatak prošlosti - bila je to
već u doba Eblinga Misa - ali upravo je to bila činjenica koja ju je činila toliko privlačnom. Pelorat
bi s uživanjem trljao ruke svaki put kada bi mislio o staroj, već ozbiljno demodiranoj Biblioteci. Jer,
što je starija i demodiranija bila, to su veći izgledi bili da će u njoj pronaći ono za čim je tragao.
Često je, sanjareći, video sebe kako ulazi u Biblioteku i uzdržana daha pita: "Da nije, kojim
slučajem, Biblioteka osavremenjana? Da niste slučajno bacili stare trake i kompjuterske zapise?" I
uvek bi zamišljao kako mu prastari, prašnjavi bibliotekar odgovara: "Kakva je nekad bila, Profesore,
takva je i danas."
A sada, njegovi su snovi bili na putu da se ispune. Sama gradonačelnica se potrudila da ga u to
uveri. Istina, nije mu bilo jasno kojim se putem obavestila o njegovom radu. Mnogi od njegovih
radova ostali su tokom niza godina neobjavljeni. Veoma mali broj njegovih radova činio se
pogodnim za objavljivanje, a i ono što je objavio jedva da je ostavilo nekog traga. Pa ipak, čini se da
se nije zalud govorilo da Bronzana Brano zna sve što se dogada na Terminusu, i da joj oko dospeva i
do najzabitijih budžaka. Pelorat je gotovo bio sklon da u to poveruje, ali tako mu svega, zašto u tom
slučaju nije ranije uočila važnost njegovog rada i makar ga u najskromnijoj meri finansijski
potpomogla?
Po svemu sudeći, pomisli on sa nesputanom gorčinom, Zadužbina je svoj pogled čvrsto usmerila
isključivo prema budućnosti. Drugo carstvo i njihova sudbina obuzimala ju je do srži. Nije bilo ni
vremena ni želje da se zaviri u prošlost - a usamljeni pojedinci koji su to činili delovali su
razdražujuće.
Šta više, delovali su budalasto, ali on, jednostavno, to nije mogao od sebe odagnati. A možda je
tako bilo i bolje. Mogao je na taj način čitavu tu veliku potragu navaliti samo sebi na pleća, siguran
da će doći dan kada će ga konačno prihvatiti kao velikog Pionira Nezaobilaznog.
To je, razume se, značilo (bilo je u njemu previše intelektualnog poštenja da bi odbio da to prizna)
da je i on sam obuzet budućnošću - budućnošću koja će mu konačno doneti priznanja, i u kojoj će biti
izjednačen sa samim Harijem Seldonom. Zapravo, čak će ga i nadvisiti - jer, kako bi se puka
prognoza jasne hiljadugodišnje budućnosti uopšte mogla meriti sa izvlačenjem iz zaborava izgubljene
prošlosti stare dvadeset pet milenijuma?
Gradonačelnica je rekla da će to biti prvog dana posle nove pojave Seldonove prikaze. To je,
odista, bio jedini razlog što se i Pelorat zainteresovao za novu Seldonovu krizu - koja je već
mesecima zaokupljala svakog pojedinca na Terminusu i, zapravo, gotovo čitavu Federaciju.
Njemu, lično, činilo se savršeno beznačajnim pitanje da li će sedište Zadužbine ostati ovde na
Terminusu ili će se premestiti negde drugde. I sada, kada je kriza bila razrešena, i dalje mu je ostalo
nejasno koje je stanovište Seldon zagovarao; nije bio siguran, čak, da je predmet spora uopšte bio
spomenut.
Bilo mu je dovoljno da se Seldon konačno pojavio, i da je dugoočekivani dan osvanuo.
Tek je bilo prošlo dva časa popodne kada se jedno vozilo zaustavilo na putu ispred njegove
donekle zabačene kuće u užem predgrađu Terminusa.
Vrata na vozilu su se otvorila i jedan oficir u uniformi Bezbednosti iziđe iz njih. Iza njega pojavi
se neki mladi čovek, u pratnji dvojice stražara.
I protiv svoje volje Pelorat se oseti impresioniranim. Ne samo što je gradonačelnica poznavala
njegov rad, već mu je, očito, pridavala i najveću važnost. Osoba koja je trebalo da mu bude saputnik
prispela je u pratnji počasne straže; trebalo je da upravlja brodom koji mu je bio dodeljen -
prvoklasnim brodom. Odista, bilo je to veoma laskavo. Veoma...
Peloratov domoupravitelj otvori kapiju. Mladić uđe, a dvojica stražara postaviše se s obe strane
kapije. Osmotrivši kroz prozor, Pelorat vide da je oficir ostao napolju, i da još jedno vozilo pristiže.
Dodatna počasna pratnja!
Prilično zbunjujuće!
On se okrenu i u sobi ugleda mladića; iznenaden, on ga prepoznade. Viđao ga je već ranije tokom
holografskih predstava. Onda mu se obrati: "Vi ste, zar ne, onaj većnik... Treviz!"
"Golan Treviz. U pravu ste. A vi ste profesor Janov Pelorat?"
"Da, da", odgovori Pelorat. "Da li ćete to vi..."
"Tako je, bićemo saputnici", odgovori Treviz ukočeno. "Odnosno, tako su mi bar rekli."
"Ali vi niste istoričar."
"Ne, nisam. Kao što i sami rekoste, ja sam većnik. Političar."
"Da... Da... Ali o čemu ja to razmišljam? Ja sam istoričar, prema tome za drugim nema ni potrebe.
Vi sigurno umete da upravljate svemirskim brodom?"
"Da, prilično sam vešt u tome."
"Pa, to je upravo ono što nam treba. Sjajno! Bojim se, međutim, da ne spadam među one vaše
praktične mislioce, mladiću, te, ako ste vi jedan od njih predstavljaćemo odista skladan par."
Treviz uzvrati: "U ovom času nisam baš obuzet savršenošću vlastite sposobnosti mišljenja, ali čini
mi se da nemamo drugog izbora do da pokušamo da budemo skladan par."
"Nadajmo se, u tom slučaju, da ću biti u stanju da prevaziđem svoju nelagodnost u odnosu na
svemir. Znate li, većniče, da još nikad nisam kročio u kosmos? Ja sam vam pravi pravcati puzavac -
čini mi se da se to tako kaže. Ali da popijete šolju čaja? Reći ću Klodi da nam pripremi nešto.
Najzad, koliko se ja u te stvari razumem, čini mi se da će još potrajati pre no što krenemo. Razume
se, spreman sam da smesta krenemo. Imam sve što je potrebno za obojicu. Naša gradonačelnica je
bila izvanredno predusretljiva. Zadivljujuća je prosto tolika njena zainteresovanost za ovaj projekat."
Treviz upita: "Znači, znali ste o svemu ovome? Koliko dugo?"
 "Gradonačelnica me je pozvala" (on se lako namršti, kao da pokušava da izvede preciznu
računicu) "pre dve, možda tri nedelje. Bio sam očaran. A sada, pošto mi je konačno sasvim jasno da
ću imati kao saputnika pilota a ne nekog istoričara, očaran sam, mladiću, što ću vas imati kraj sebe."
"Pre dve, možda tri nedelje", ponovi Treviz, pomalo zbunjeno. "Znači, bila je u pripravnpsti sve
ovo vreme. A ja..." Glas mu zamre.
"Izvinite?"
"Ništa, profesore. Imam rđavu naviku da mrmljam sam za sebe. Imaćete priliku da se na to
naviknete, ukoliko nam se putovanje oduži."
"Hoće. Hoće", odgovori Pelorat vukući svog gosta prema obedovaonici, gde je njegov
domoupravitelj već poslužio čaj. "Bez ikakvih rezervi. Gradonačelnica je rekla da možemo ostati
koliko god budemo želeli i da je čitava Galaksija pred našim nogama; povrh svega, da se možemo
osloniti na fondove Zadužbine gde god se budemo našli. Rekla je, razume se, i da treba da budemo
razumni. Toliko sam joj mogao obećati." On se prigušeno nasmeja i protrlja ruke. "Sedite, dragi moj
mladiću, samo sedite. Možda nam je ovo, znate, za dugo vremena, poslednji obed na Terminusu."
Treviz sede. Zatim upita: "Profesore, imate li nekog od porodice?"
"Imam jednog sina. Zaposlen je na univerzitetu Santani. Hemičar je, ili nešto poput toga. Ostao je
uz svoju majku. Ona i ja već dugo ne živimo zajedno, te, kao što vidite, nemam nikakvih obaveza,
nikoga čiji bih život stavio na kocku. Verujem da ni vi nemate nikoga - poslužite se sendvičima, dragi
dečače."
"Nikoga, bar trenutno. Nekoliko žena. Tek tako, dođu i odu."
"Da. Da. Izvanredno, kad se tako sredi stvar. Zaista izvanredno, naročito kad shvatite da te stvari
ne morate uzimati ozbiljno... Nemate ni dece, pretpostavljam?"
"Nemam."
"Odlično! Znate, u divnom sam raspoloženju. Malo sam se zbunio kad ste ušli. Priznajem to. Ali
smatram da ste izvanredni. Ono što mi je potrebno jesu mladost i zanos i neko ko ume da se snađe u
Galaksiji. Znate, naš je zadatak da tragamo. Biće to nesvakidašnja potraga." Na Peloratovom mirnom
licu i u tihom glasu ukaza se neobična razdraganost, a da se ni izraz ni intonacija nimalo nisu izmenili.
"Pretpostavljam da ste sa svime upoznati?"
Trevizove se oči suziše. "U vezi s nesvakidašnjom potragom?"
"Da, upravo tako. Biser najveće vrednosti skriven je negde na nekom od desetina miliona
naseljenih svetova u Galaksiji, a o mestu gde se nalazi imamo samo najbleđu predstavu. Uprkos
svemu, biće to neverovatan zgoditak ukoliko uspemo da ga pronađemo. Ukoliko nas dvojica u tome
uspemo, dragi mladiću - trebalo bi da kažem Trevize, jer ne bih želeo da se ponašam pokroviteljski -
naša će imena živeti stolećima, sve do kraja vremena."
"Zgoditak o kojem govorite... taj biser neprocenjive vrednosti..."
"Ponašam se kao Arkadi Darel - znate tu spisateljicu - kada je govorila o Drugoj zadužbini, zar
ne? Nije ni čudo da izgledate tako zabezeknuti." Pelorat povi glavu unazad kao da namerava da se
gromko nasmeje, ali se samo jedva primetno nasmeši. "Ne, nije to ništa do te mere glupavo i nevažno,
uveravam vas."
Treviz upita: "Ako ne govorite o Drugoj zadužbini, profesore, o čemu onda govorite?"
Pelorat se iznenada uozibilji, a onda reče gotovo izvinjavajući se: "Ah, znači da vam
gradonačelnica ipak nije rekla? Baš čudno. Proveo sam decenije jedeći se na vladu, zbog njene
nesposobnosti da shvati moj rad, a sada se gradonačelnica Brano pokazala toliko plemenitom."
"Da", odgovori Treviz i ne pokušavajući da ukloni prizvuk ironije iz svog glasa, "ona je žena koja
izvanredno krije svoje filantropske porive, ali znate, nije mi ništa rekla o svemu o čemu pričate."
 "Znači, nisu vam poznata moja istraživanja?"
"Nisu. Izvinjavam se zbog toga."
"Nemojte se izvinjavati. Sve je u najboljem redu. Nisam baš dizao veliku buku oko svega toga. Pa,
dozvolite mi onda da vam kažem. Vi i ja poći ćemo u traganje - s izvrsnim izgledima da je i
pronademo - za Zemljom."

10.
Te noći Treviz je veoma loše spavao.
Sve vreme batrgao se u zatvorskoj ćeliji koju je ona stara žena sagradila oko njega. I nikako mu
nije uspevalo da pronađe način da iz nje iziđe.
Trebalo je da pođe u izgnanstvo i tu nije bilo pomoći. Bila je ledeno neumoljiva i čak se nije ni
potrudila da prikrije neustavnost svoga dela. On se oslonio na svoja prava kao većnik i građanin
Federacije, ali ona na njih nije obratila ni zericu pažnje.
A evo sada tog Pelorata, čudnog starog univerzitetlije koji kao da je imao neko svoje mesto u
svetu kome uopšte nije pripadao, gde mu kazuje kako je neustrašiva stara gospa već nedeljama
predano i postojano obavljala pripreme za sve ovo.
Zaista se osećao kao 'junoša', kako ga je izvolela da oslovi.
Trebalo je da pođe u izgnanstvo sa jednim istoričarem koji nije prestajao da ga oslovljava sa
'dragi moj mladiću', i koji je, po svemu sudeći, uživao u radosti što će otpočeti svoje galaktičko
traganje za - Zemljom?
Tako mu Mazgovljeve babe, šta li je samo trebalo da znači ta Zemlja?
Trebalo je da pita. Oh, pa da! Postavio je to pitanje istog trenutka kada je njeno ime bilo
spomenuto.
Upitao je: "Izvinite, profesore, ali ja sam potpuna neznalica što se tiče vašeg predmeta i nadam se
da vam neće smetati ukoliko vas zamolim da mi objasnite na najjednostavniji način šta je zapravo
Zemlja?"
Pelorat se ozbiljno zagleda u njega, dok su sekunde lagano promicale. Napokon odgovori: "Zemlja
je planeta. Prvobitna planeta. Ona na kojoj se, dragi moj mladiću, ljudska rasa prvi put pojavila."
Treviz razrogači oči. "Prvi put pojavila? A odakle?"
"Niotkuda. Reč je o planeti na kojoj se čovečanstvo, tokom dugih evolucionih procesa, razvilo iz
nižih životinjskih redova."
Treviz se za trenutak zamisli, a onda odmahnu glavom. "Ne shvatam šta hoćete da kažete."
Izraz zbunjenosti nakratko minu Peloratovim licem. On pročisti grlo i reče: "Postojalo je doba
kada na Terminusu uopšte nije bilo ljudskih bića. Ljudi su ovamo došli i naselili se sa drugih
svetova. Pretpostavljam da vam je to poznato?"
"Da, naravno", uzvrati Treviz nestrpljivo. Išla mu je na živce iznenadna sagovornikova potreba da
izigrava prosvetitelja.
"Odlično, onda. To se odnosi i na sve druge svetove. Anakreon, Santani, Kalgan - sve redom. Svi
su oni, u nekom trenutku u prošlosti, bili utemeljeni. Ljudi su na njih stizali sa drugih svetova. To se
odnosi i na sam Trantor. Verovatno je bio velika metropola tokom dvadeset hiljada godina, ali pre
toga nije."
"Gle, a kakav je bio pre toga?"
"Pust. Ili, barem, nije na njemu bilo ljudi."
"U to je teško poverovati."
"Ipak je istina. Stari zapisi svedoče o tome."
 "Odakle su, onda, prispeli prvi stanovnici Trantora?"
"Niko to pouzdano ne zna. Postoji na stotine planeta koje za sebe tvrde da su bile naseljene u
maglovito doba duboke prošlosti; njihovi žitelji ispredaju kićene pripovesti o načinima na koje su
prvi došljaci na njih prispeli. Istoričari, medutim, odbacuju takve skaske, sve vreme bistreći Pitanje
Porekla."
"Šta to znači? Nikad nisam čuo za tako nešto."
"To me nipošto ne iznenađuje. Danas to baš nije popularan istorijski problem, priznajem to, ali u
jednom razdoblju tokom opadanja Carstva izvestan broj intelektualaca ozbiljno se pozabavio njime.
Salvor Hardin ga samo kratko pominje u svojim memoarima. Reč je o pitanju identiteta i položaja
one planete na kojoj je sve započelo. Ako bacimo pogled unazad kroz vreme, videćemo kako se
čovečanstvo sa najmlađih naseljenih svetova pomera ka starijim, pa ka još starijim, sve dok se
konačno ne usmeri na samo jednu planetu - onu prvobitnu."
Treviz za trenutak pomisli da postoji očigledna praznina u prikazanoj shemi. "Nije li ipak moguće
da postoji veći broj prvobitnih planeta?"
"Nikako. Sva ljudska bića, širom Galaksije, porod su jedne jedinstvene vrste. A jedna jedinstvena
vrsta nije mogla nastati na nekoliko planeta. Isključeno."
"Kako to znate?"
"Pre svega..." Pelorat dodirnu kažiprst leve kažiprstom svoje desne šake, kao da želi bolje da
razmisli o onome što je izvan svake sumnje trebalo da bude dugačko i složeno izlaganje. A onda
spusti obe ruke i reče savršeno ozbiljnim glasom: "Dragi moj mladiću, dajem vam svoju najčasniju
reč."
Treviz se učtivo nakloni i reče: "Profesore, ni u snu ne bih u nju posumnjao. Postavimo, stoga,
stvar ovako: to što postoji jedna prvobitna planeta ne znači da ih ne bi moglo postojati na stotine koje
teže da za sebe prisvoje takvu počast?"
"Ne samo da bi mogle postojati, već uistinu postoje. Ali nijedna od tih stotina planeta koje traže
da im se prizna prvobitnost ne odaje ni najmanji trag da je na njoj postojala protohipersvemirska
zajednica, a da i ne govorimo o tragovima Ijudske evolucije iz nižih organizama."
"Sledstveno tome, želite da kažete da postoji prvobitna planeta, ali da, iz nekog razloga, ne
postavlja pitanje svog prioriteta?"
"Pogodili ste posred mete."
"I sad krećete u potragu za njom?"
"Obojica krećemo. To nam je zadatak. Gradonačelnica je već sve uredila. Vi ćete odvesti naš
brod na Trantor."
"Na Trantor? Ali Trantor nije prvobitna planeta. Maločas ste to sami rekli."
"Razume se da nije. Zemlja je ta planeta."
"Pa onda, zašto mi ne kažete da odvezem brod do Zemlje?"
"Očigledno je da nisam bio dovoljno jasan. Zemlja je mitsko ime. Utemeljena je u drevnim
legendama. Značenje tog imena ništa nam pouzdano ne kazuje, ali nam je taj dvosložni sinonim
najpogodniji da označimo 'prvobitnu planetu ljudske rase'. Međutim, sasvim je nepoznato koja je ta
jedna određena planeta u kosmosu koja zasluženo nosi ime Zemlja."
"Da li ćemo to saznati na Trantoru?"
"Nadam se da ću tamo naići na neki podatak, to sigurno. Na Trantoru je Galaktička biblioteka,
najveća u sistemu."
"Nema sumnje da su Biblioteku već pretražili oni koji su, još u doba Prvog carstva, bili
zainteresovani za Pitanje Porekla."
 Pelorat zamišljeno klimnu. "Svakako, ali po svoj prilici nisu kako valja obavili posao. Saznao
sam mnogo o Pitanju Porekla, čak i stvari koje istrazivači od pre pet stotina godina verovatno nisu
znali. Znate, stare zapise pregledao bih sa znatno više razumevanja za sam predmet. Razmišljam o
tome već dugo, i čini mi se da sam otkrio jednu sjajnu mogućnost."
"Pretpostavljam da ste sve ovo ispričali gradonačelnici, i da se ona saglasila?"
"Saglasila? Dragi moj mladiću, bila je oduševljena. Rekla mi je da smatra sasvim izvesnim da je
upravo Trantor mesto gde ću naći sve što mi je potrebno."
"Ne sumnjam u to", progunda Treviz.
Bio je to samo deo onoga što mu nije dalo da zaspi. Gradonačelnica ga je slala da otkrije što je
god više moguće podataka o Drugoj zadužbini. Šalje ga zajedno sa Peloratom da bi tim tobožnjim
traganjem za Zemljom prikrio svoj, pravi cilj - a traganje ih je moglo odvesti do bilo kog mesta u
Galaksiji. Bio je to savršen plašt, doista, i on se i nehotice iskreno zadivi gradonačelničinoj
lukavosti.
Pa ipak - Trantor? Kakvog je to moglo imati smisla? Kada se jednom nađu na Trantoru Pelorat će
se zagnjuriti u Biblioteku, da, po svoj prilici, nikad više iz nje ne iziđe. Suočen sa nepreglednim
policama sa knjigama, filmovima i drugim zapisima sasvim je sigurno da nikad to neće ni poželeti.
A pored toga?
Ebling Mis je takode jednom otišao na Trantor, u Mazgovljevo doba. Prema predanju, tamo je
ustanovio tačan polozaj Druge zadužbine, ali je umro pre no što je obelodanio tajnu. Isto se zbilo i sa
Arkadi Darel; i njoj je pošlo za rukom da utvrdi mesto Druge zadužbine. Ali njeno otkriće bilo je
vezano za sam Terminus, i tu je gnezdo Druge zadužbine bilo jednostavno zbrisano. Druga zadužbina
mogla se sada nalaziti bilo gde, te, prema tome, šta im je Trantor još mogao saopštiti? Kada bi se on
upustio u traganje za Drugom zadužbinom svuda bi otišao pre nego na Trantor.
Pa ipak...
Šta je još Brano planirala on nije mogao znati, ali takođe, nimalo nije bio raspoložen da je
posluša. Brano je - zar? - bila uzbuđena zbog odlaska na Trantor. Pa, ako Brano baš toliko želi da to
bude Trantor, oni neće tamo poći. Poći će bilo kuda. Samo ne na Trantor!
Potpuno iznuren, dok se noć lagano primicala praskozorju, Treviz konačno zapade u grozničav
san.

11.
Dan posle hapšenja Treviza bio je za gradonačelnicu Brano veliki dan. Priznanja koja su je
sustizala daleko su premašivala njene zasluge, a sam incident nijednom rečju nije bio pomenut.
Pa ipak, veoma je dobro znala da će se Veće ubrzo osloboditi svoje paralisanosti i da će pitanja
stati da se javljaju sa svih strana. Morala je, stoga, brzo delati. Odloživši niz problema na stranu,
odlučila je, tako, da se usredsredi na problem Treviza.
U trenutku dok su Treviz i Pelorat vodili razgovor o Zemlji, Brano se u svojoj gradonačelničkoj
kancelariji sastala sa većnikom Mun Li Komporom. Dok je sedao sučelice njoj, s druge strane stola,
nije mogla da odoli da mu u sebi ne oda priznanje.
Bio je niži i lakši od Treviza, i samo dve godine stariji. Obojica su tek nedavno stupili u Veće,
bili su mladi i drski, i to je morala biti jedina činjenica koja ih je međusobno spajala, pošto su u
svemu drugom bili sasvim različiti.
Dok se činilo da Treviz zrači oko sebe nekom mrgodnom snagom, iz Kompora je izbijala neka
gotovo vedra samopouzdanost. Možda je to bilo usled njegove svetle kose i plavih očiju, sasvim
neuobičajenih medu žiteljima Zadužbine. Pripisivali su mu gotovo žensku tananost, što ga je (bar je
gradonačelnica tako sudila) u očima žena činilo manje privlačnim od Treviza. Bio je, ipak, sujetan na
svoj izgled, nastojeći da iz njega izvuče što se više moglo; nosio je, tako, prilično dugu kosu i trudio
se da uvek svaki uvojak bude na svom mestu. Stavljao je tanak sloj bledoplave šminke na gornje
kapke, kako bi još više naglasio boju svojih očiju. (Stavljanje šminke različitih tonova među
muškarcima postalo je tokom poslednjih desetak godina nešto sasvim uobičajeno).
Uopšte nije trčao za suknjama. Živeo je smireno sa svojom ženom, mada još nije podneo zahtev da
mu se odobri potomstvo, a nije bilo poznato ni da je imao drugu, tajnu saputnicu. I po tome se
razlikovao od Treviza, koji je žene menjao isto onoliko često koliko i jarko obojene pojaseve po
kojima je bio nadaleko poznat.
Bilo je veoma malo stvari vezanih za obojicu mladih većnika koje Kodelova služba već nije
znala, te je sam Kodel tiho sedeo u jednom krajičku kancelarije, odišući, kao i uvek, prijatnim,
dobrim raspoloženjem.
Brano najzad otpoče: "Većniče Kompore, učinili ste Zadužbini veliku uslugu, ali na nesreću po
vas, ona nije takve vrste da biste mogli biti javno pohvaljeni ili dobiti nagradu predviđenu za
uobičajene prilike."
Kompor se nasmeši. Zubi su mu bili beli i pravilni, i Brano se u magnovenju zapita da li svi žitelji
Siriusovog sektora izgledaju poput njega. Komporova priča da potiče iz te osobene, gotovo
periferijske oblasti sezala je duboko u prošlost, čak do njegove babe po majci, koja je takode imala
svetlu kosu i plave oči i tvrdila, sa svoje strane, da je i njena majka poticala iz Siriusovog sektora.
Medutim, prema Kodelu, nikad se nije moglo naći dovoljno čvrstih dokaza koji bi poduprli ovakve
tvrdnje.
"Žene kao žene", rekao je Kodel; "mogla je za sebe svojatati neko daleko i egzotično poreklo
samo da bi još više istakla svoju lepotu i dodala još koji gram svojoj nesumnjivoj, izvanrednoj
privlačnosti."
"Zar su žene zaista takve?" upitala ga je Brano suvo, i Kodel, uz pomalo nevoljan smešak, morade
odgovoriti da je, razume se, pritom mislio isključivo na obične pripadnice ženskog roda.
Kompor odvrati: "Nije neophodno da žitelji Zadužbine budu upoznati sa mojim uslugama -
dovoljno je da su vama poznate."
"Poznate su mi i neću ih zaboraviti. Ali ono što takođe neću dozvoliti jeste da zaključite da ste
svojim dosadašnjim uslugama iscrpli sve svoje obaveze. Krenuli ste jednim složenim putem, i sada
morate nastaviti. Želimo da još više saznamo o Trevizu."
"Rekao sam vam već sve što se odnosi na njega."
"Ne sumnjam da biste želeli da u to poverujem. Moguće je, čak, da i sami verujete u ono što
govorite. Ipak, odgovorite mi na još neka pitanja. Da li ste ikad čuli za nekog po imenu Janov
Pelorat?"
Komporovo čelo za trenutak se namreška, i gotovo istog časa bore ponovo nestadoše. On lagano
odgovori: "Moguće je da ga znam po liku, ali njegovo ime ne budi u meni nikakva sećanja."
"Pelorat je naučnik."
Komporova se usta iskriviše u laku grimasu prezira i on jedva čujno izgovori 'Oh' kao da se čudi
da se od njega moglo očekivati da poznaje nekog naučnika.
Brano nastavi: "Pelorat je jedna zanimljiva osoba koja, iz nekih svojih vlastitih razloga, gaji
ambiciju da poseti Trantor. Većnik Treviz će ga pratiti na njegovom putu. No, pošto ste vi bili
Trevizov dobar prijatelj i pošto vam je verovatno dobro znan njegov način razmišljanja, recite mi...
Mislite li da će Treviz pristati da otputuje na Trantor?"
Kompor odvrati: "Ukoliko se pobrinete da Treviz stupi na brod, i ukoliko se brod usmeri prema
Trantoru, šta bi drugo mogao učiniti? Nadam se da ne nagoveštavate da bi se mogao pobuniti i pobeći
brodom?"
"Niste me dobro razumeli. On i Pelorat biće sami na brodu, a brodom će upravljati Treviz."
"Pitate, znači, da li će dragovoljno otići na Trantor?"
"Tako je, upravo vas to pitam."
"Ali, madam gradonačelnice, kako bih ja mogao znati, šta će on zapravo učiniti?"
"Većniče Kompore, bili ste veoma bliski sa Trevizom. I poznato vam je njegovo uverenje da
Druga zadužbina još postoji. Da li vam je ikada izneo svoju teoriju gde bi se ona mogla nalaziti, gde
bi je možda bilo moguće naći?"
"Ne, nije, madam gradonačelnice."
"A šta vi mislite, da li će je pronaći?"
Kompor se prigušeno nasmeja. "Ja smatram da je Druga zadužbina, ma šta ona predstavljala i ma
koliko važna mogla biti, već odavno pokojna, još od vremena Arkadi Darel. Ja verujem u njenu
priču."
"Zaista? U tom slučaju, onda, zbog čega ste odali svog prijatelja? Ukoliko je on tragao za nečim
što ne postoji, kakvu je štetu mogao naneti propovedajući svoje čudne teorije?"
Kompor odgovori: "Nije samo istina ta koja može štetiti. Moguće je da su njegove teorije čudne,
ali su mogle uneti nemir među žitelje Terminusa i, sejući sumnje i strah u pogledu uloge Zadužbine u
velikoj drami galaktičke istorije, oslabiti vođstvo Federacije i nauditi njenom snu o vaspostavljanju
drugog Galaktičkog carstva. I vi bez sumnje tako mislite, inače se ne biste bacili na njega usred
Većnice i slali ga u progonstvo bez prethodnog suđenja. Zbog čega biste to inače učinili,
gradonačelnice, ako dozvoljavate da vas upitam?"
"Recimo, zasad, da sam bila dovoljno oprezna i da sam dozvolila da postoji ma i najmanja
mogućnost da bude u pravu, i da bi, stoga, iznošenje njegovih gledišta moglo predstavljati stvarnu i
neposrednu opasnost?"
Kompor ništa ne odgovori.
Brano nastavi: "Ja se slažem s vama, ali me odgovornost koju mi nameće moj položaj nagoni da
uzmem u obzir i takvu mogućnost. Dozvolite mi da vas ponovo upitam da li raspolažete ikakvim
nagoveštajem gde on misli da bi se Druga zadužbina mogla nalaziti, i kuda bi, sledstveno tome,
mogao poći."
"Nemam ni najmanjeg pojma."
"Da li vam je ikad išta nagovestio u tom smislu?"
"Ne, nikada."
"Nikada? Ne odbacujte tako laku svaku pomisao na to. Razmislite! Nikada?"
"Nikada", odvrati Kompor čvrsto.
"Nije bilo nikakvih nagoveštaja? Nikakvih šaljivih primedbi? Nikakvih škrabotina? Nikakvog
apstraktnog filosofiranja koje bi vam se danas, gledano unazad, moglo činiti značajnim?"
"Ništa od svega toga. Uveravam vas, madam gradonačelnice, da su njegovi snovi o Drugoj
zadužbini poput najrazređenije zvezdane prašine. I sami to znate, i samo uzalud traćite i svoje vreme i
svoja osećanja brinući se o tome."
"Da vi to kojim slučajem ne menjate ponovo stranu, nastojeći da zaštitite svog prijatelja kojeg ste
mi sami predali u ruke?"
"Ne", odgovori Kompor. "Predao sam vam ga iz razloga koji su mi se činili savršeno umesnim i
patriotskim. Nemam nikakvog razloga da zbog toga žalim, ili da menjam svoj stav."
"Prema tome, ne možete mi čak ni nagovestiti kuda bi se mogao uputiti kada jednom zasedne za
komande svemirskog broda?"
"Kao što sam već rekao..."
"Pa ipak, većniče" - i tu se bore na gradonačelničinom licu još dublje utisnuše, dajući joj nekakav
čežnjiv izraz - "veoma bih volela da saznam kuda Treviz namerava da pođe."
"U tom slučaju, rekao bih da bi bilo uputno da na njegov brod postavite hiperodašiljač."
"Mislila sam već o tome, većniče. Međutim, on je sumnjičav čovek i podozrevam da će ga na
kraju pronaći - ma koliko dobro bio skriven. Razume se, mogli bismo ga postaviti tako da ga bude
nemoguće ukloniti a da se pritom ne ošteti i sam brod, te bi ga, shodno tome, morao ostaviti tamo gde
ga je i našao..."
"Izvanredno rešenje."
"Ali u tom slučaju", dodade Brano, "delovao bi pod opterećenjem. Možda ne bi otišao tamo gde je
nameravao da ode da se osećao slobodnim i nesputanim. Saznanja do kojih bih na taj način došla ne
bi mi bila ni od kakve koristi."
"Ali u tom slučaju, čini se, nećete biti u stanju da saznate kuda je krenuo."
"Rešenje ipak postoji, pošto nameravam da se koristim jednim vrlo primitivnim sredstvom. Osoba
koja misli isključivo na najsloženije mogućnosti, i ostaje budna samo kada su one u pitanju, može
uopšte da ne razmišlja o primitivnim metodima... Razmišljam o tome da Trevizu dam pratnju."
"Pratnju?"
"Upravo tako. Imam na umu drugi brod koji bi ga pratio. Vidite li do koje je mere i vas samog
zapanjila takva mogućnost? Verujem da će i on biti zapanjen. Neće mu ni pasti na pamet da pretresa
svemir kako bi ustanovio da li ga neko sledi; u svakom slučaju, dobro ćemo se pobrinuti da njegov
brod ostane bez najmodernijih aparata za detekciju."
Kompor reče: "Madam gradonačelnice, obraćam vam se sa najdubljim mogućim uvažavanjem, ali
vam moram skrenuti pažnju na činjenicu da ste bez iskustva kada su svemirski letovi u pitanju.
Nikada dosad nije učinjen takav pokušaj - da jedan brod sledi drugi - jer je tako nešto jednostavno
nemoguće. Treviz će iščeznuti pri prvom hipersvemirskom skoku. Čak i ukoliko ne bude znao da ima
pratioca, sam prvi skok predstavljaće mu put u slobodu. Ukoliko na njegovom brodu ne bude bilo
hiperodašiljača, više ga neće biti moguće pronaći."
"Priznajem da mi nedostaje iskustvo. Za razliku od vas i Treviza, nisam prošla ni kroz kakvu
letačku obuku. Pa ipak, moji su mi savetnici rekli - a oni su prošli kroz takvu obuku - da ukoliko se
neki brod tačno locira pred sam skok, njegov pravac, brzina i ubrzanje omogućuju da se, bar u načelu,
ustanovi gde će ga posle skoka biti moguće naći. Uz pomoć dobrog računara i razvijenog smisla za
tačne procene pratilac može izvesti dovoljno pouzdan skok da mu se ponovo nađe za repom -
pogotovo ako pratilac raspolaže dobrim detektorom."
"Moguće je da se jednom uspe", odvrati Kompor žustro, "možda čak i dvaput, ukoliko pratilac ima
dovoljno sreće, ali to je ujedno sve. Ne možete se osloniti na takve stvari."
"Možda i možemo... Većniče Kompor, svojevremeno ste učestvovali u svemirskim trkama. Vidite
i sami, dosta znam o vama. Vi ste izvanredan letač i upravo u praćenju takmaca u hipersvemirskim
skokovima postigli ste izvanredne uspehe."
Kompor razrogači oči, gotovo pavši sa stolice. "Ali bilo je to u mojim studentskim danima. Sada
sam znatno stariji."
"Ali ne i prestari. Nema vam ni trideset pet. Prema tome, poći ćete i sledićete Treviza, većniče.
Gde god pošao, ići ćete za njim, i slati mi izveštaje. Poći ćete odmah posle Treviza, a on će krenuti
kroz nekoliko časova. Ukoliko odbijete da izvršite ovaj zadatak, većniče, uhapsću vas zbog izdaje.
Ukoliko preuzmete brod koji smo vam pripremili, i ukoliko ne uspete u svom zadatku, nemojte se
vraćati. Ukoliko to ipak pokušate, likvidiraćemo vas još u svemiru."
Kompor se naglo uspravi. "Imam pravo na svoj vlastiti život. Imam i svoje obaveze ovde. Nema
ni govora da pođem."
"Moraćete. Oni među nama koji su prihvatili da služe Zadužbini moraju u svako doba biti
pripravni da to, ukoliko bi se pokazalo neophodnim, čine makar na najneugodniji i najzaobilazniji
način."
"Moja žena, smatram, poći će sa mnom."
"Držite li me vi to za budalu? Ona će, smatram, ostati ovde."
"Kao talac?"
"Ako vam se dopada ta reč. Ja bih to radije ovako rekla: s obzirom na to da se upuštate u opasan
poduhvat, moje nežno srce nalaže mi da je zadržim ovde, kako se ne bi suočila sa svim onim sa čime
ćete se vi susresti... Smatrajte ovaj razgovor okončanim. Kao i Treviz i vi ste moj uhapšenik, i uopšte
ne sumnjam da shvatate da moram delati brzo - pre no što euforično raspoloženje na Terminusu
splasne. Bojim se da će moja zvezda uskoro krenuti putem zalaska."

12.
Kodel napokon prozbori: "Niste baš bili odveć nežni prema njemu, madam gradonačelnice."
Gradonačelnica odvrati, šmrknuvši: "Ima li razloga da budem? Izdao je svog prijatelja."
"Bilo je to korisno za nas."
"Svakako, s obzirom na to kako su se stvari okrenule. Ali njegovo sledeće izdajstvo možda neće
biti takvo."
"Zasto mislite da bi do njega moglo doći?"
"Ama hajde, Liono", reče Brano nestrpljivo, "ne poigravaj se sa mnom. Ko god jednom ispolji
sklonost prema prevari zauvek će biti obeležen sumnjom da će pokušati ponovo."
"Moguće je da svoju sklonost upotrebi tako što će se ponovo povezati sa Trevizom. Njih dvojica
zajedno, znate, mogli bi?"
"Ni sam ne veruješ u to. Ma koliko šašav i naivan bio, Treviz uvek stremi pravo svom cilju. On
nema razumevanja za izdajstvo i nikad više, ni pod kakvim uslovima, neće biti spreman da poveruje
Komporu."
"Izvinite, madam, ali dopustite mi da se uverim da tačno sledim vaše misli", nastavi Kodel. "Do
koje mere onda vi možete verovati Komporu? Kako možete znati da će slediti Treviza i pošteno vas
izveštavati? Pouzdajete li se možda da će ga strahovanje za ženu koja ostaje kao talac držati vezanim
za vas? Njegova čežnja da joj se vrati?"
"I jedno i drugo je od značaja, ali se ne oslanjam isključivo na to. Na Komporovom brodu
nalaziće se hiperodašiljač. Treviz će posumnjati da ćemo ga pratiti, i nastojaće da pronađe
hiperodašiljač na svom brodu. Ali Kompor - budući uhoda - neće, pretpostavljam, posumnjati da je i
sam praćen, te mu neće ni pasti na pamet da traži odašiljač. Razume se, ukoliko mu to i padne na
pamet, moraćemo se prvenstveno osloniti na privlačnost njegove žene."
Kodel se nasmeja. "Kad samo pomislim da sam vam nekad davao lekcije. No, kakva je istinska
svrha Komporove pratnje?"
"Dvostruko obezbeđenje. Ukoliko Treviz zaglavi, Kompor će nastaviti njegovu misiju i pribaviti
nam obaveštenja kojih Treviz nije bio u stanju da se domogne."
"Još jedno pitanje. Šta ako, nekim slučajem, Treviz pronađe Drugu zadužbinu, i mi o tome
saznamo bilo preko njega, bilo preko Kompora, ili, čak, makar i obojica zaglavili, ipak steknemo
dovoljno razloga da ozbiljno pretpostavimo da ona postoji?"
 "Liono, iskreno se nadam da Druga zadužbina odista postoji", reče ona. "U svakom slučaju,
Seldonov nam Plan neće još dugo biti od koristi. Veliki Hari Seldon stvorio je svoj Plan u
poslednjim, umirućim danima starog Carstva, kada je sav tehnološki napredak bio gotovo u celosti
zaustavljen. Seldon je bio proizvod svog vremena, i ma koliko da je briljantna ta polumitska nauka,
psihoistorija, morala biti, ipak nije mogla do kraja proklijati iz svog semena. Izvesno je da nije
mogla pretpostaviti brz tehnološki napredak. A Zadužbina je upravo to postigla, posebno tokom ovog
poslednjeg stoleća. Danas imamo detektore masa, o kakvima u ranijim vremenima nisu ni sanjali,
računare koji odgovaraju na poticaj čistih misli, i - povrh svega - mentalni štit. Druga zadužbina moći
će nas kontrolisati još samo kratko vreme - ukoliko to još danas čini. Želim, u poslednjim danima
svoje vladavine, da budem ona koja će Terminus upraviti novim istorijskim tokom."
"A ukoliko, zapravo, Druga zadužbina uopšte ne postoji?"
"U tom slučaju tim svojim novim tokom moramo poći još ovog časa."

13.
Grozničavi san koji se napokon spustio na Trevizove oči nije dugo potrajao. Ponovni laki dodir
po ramenu konačno ga razbudi.
Treviz se krmeljivo diže, sasvim nesposoban da shvati zbog čega se nalazi u tudem krevetu. "Šta...
Šta?"
Pelorat mu se gotovo se izvinjavajući obrati: "Izvinite, većniče Trevize. Moj ste gost i dugujem
vam pristojan odmor, ali stigla je gradonačelnica." Stajao je pored kreveta u flanelskoj pidžami, lako
podrhtavajući. Trevizova čula umorno se razbudiše i on se namah svega seti.
Gradonačelnica se nalazila u Peloratovoj dnevnoj sobi, delujući pribrano kao i uvek. Kodel je
stajao kraj nje, blago gladeći svoje sede brkove.
Treviz zateže svoj pojas do potrebne mere i upita se na koliko su se vremena njih dvoje - Brano i
Kodel - uopšte rastajali.
"Da li se Veće već pribralo?" Upita Treviz podrugljivo. "Da se njegovi članovi nisu možda
zabrinuli zbog odsustva jednog od svojih?"
"Postoje znaci života, tačno, ali ne dovoljni da bi vama to išta značilo", odgovori gradonačelnica.
"Još raspolažem sa dovoljno moći da vas prinudim da krenete. Odvešće vas do Glavnog
kosmodroma..."
"A zašto ne do Gradskog kosmodroma, madam gradonačelnice? Zar ćete me lišiti pristojnog
oproštaja sa suznom gomilom?"
"Vidim, većniče, da ste povratili svoju sklonost prema izlivima junoških gluposti, i veoma mi je
drago zbog toga. To prigušuje ono što bi inače moglo predstavljati rastući sev svesti. Na Glavni
kosmodrom vi i profesor Pelorat poći ćete mirno."
"Da se nikad više ne vratimo."
"Moguće je. Razume se", nasmeši se ona načas, "ukoliko otkrijete nešto od izuzetno velikog
značaja i koristi da čak i ja poželim da vas, zajedno s vašim obaveštenjima, ponovo vidim ovde,
vratićete se. Moguće je čak da vas dočekamo sa počastima."
Treviz nehajno odmahnu glavom. "To je sasvim moguće."
"Gotovo sve se može dogoditi... U svakom slučaju, osećaćete se ugodno. Dodeljen vam je
nedavno izgrađen minijaturni krstaš Daleka zvezda, koji je dobio ime prema krstašu Hobera Meloua.
Brodom može upravljati jedan čovek, premda, uz razumnu udobnost, može nositi i trojicu."
Treviz i nesvesno odustade od svog brižljivo održavanog stava lake ironije. "Je li dobro
naoružan?"
 "Nenaoružan je, ali u svakom drugom pogledu dobro opremljen. Gde god budete zašli imaćete
status građanina Zadužbine, i uvek će vam pri ruci biti neki konzul kome ćete moći da se obratite - te
vam, sledstveno tome, oružje nije ni potrebno. Po potrebi, možete se osloniti na finansijske fondove
Zadužbine... koji nisu neograničeni."
"Zaista ste velikodušni."
"Znam to i sama, većniče. Ali, većniče, shvatite me dobro. Vi samo pomažete profesoru Peloratu
da pronađete Zemlju. Svi koje budete sreli moraju u to poverovati. I utuvite sebi u glavu da Daleka
zvezda nije naoružana."
"Nalazim se u potrazi za Zemljom", ponovi Treviz. "Savršeno sam dobro shvatio."
"U tom slučaju, možete poći."
"Oprostite, ali rekao bih da u svemu ovome postoji znatno više stvari no što smo raspravili.
Svojevremeno sam već upravljao svemirskim brodovima, ali nikakvog iskustva nemam sa malim
krstašima, pogotovo najnovije izrade. Šta ako ne budem u stanju da upravljam ovim brodom?"
"Rekli su mi da je Daleka zvezda u celosti pod kontrolom računara... I pre no što i sami to upitate,
reći ću vam da uopšte ne morate znati kako se rukuje najnovijim modelima računara na brodu. Sam
računar uputiće vas u sve što vam bude potrebno da znate. Ima li još štogod?"
Treviz se žalostivo pogleda. "Trebalo bi, ipak, da se presvučem."
"Odeću ćete naći na brodu. Uključujući i te vaše midere, ili ešarpe, ili kako god ih već nazivate.
Profesor će takođe naći na brodu sve što mu bude zatrebalo. Sve što možete poželeti već je na brodu,
mada, oklevam da i to spomenem, žensko društvo nije predviđeno."
"Baš šteta", reče Treviz. "Bilo bi zgodno imati nekoga, ali kako stvari u ovom trenutku stoje,
nemam nijednu poželjnu kandidatkinju. Ipak, zamišljam da je Galaksija gusto naseljena i da sam, kad
jednom krenemo odavde, sam svoj gospodar."
"U pogledu ženskog društva? Samo izvolite."
Ona se umorno podiže. "Ja vas neću pratiti do kosmodroma", dodade ona, "ali ima ko hoće, i bilo
bi dobro da ne pokušate ništa što nije bilo predviđeno. Sigurna sam da bi vas koštalo života ukoliko
se odlučite da pokušate bekstvo. Činjenica da neću biti prisutna otkloniće svaku mogućnost kolebanja
mojih ljudi."
Treviz zausti: "Neću načiniti ni najmanji nepredviđeni pokret, madam gradonačelnice. Ali ima
samo još jedna stvar..."
"Da čujem."
Treviz stade brzo prebirati po mislima, a onda, sa smeškom za koji se nadao da ne izgleda
nategnut, konačno reče: "Možda će doći trenutak, madam gradonačelnice, kada ćete od mene tražiti da
nešto neovlašćeno učinim. Postupiću tada kako budem našao za shodno, ali neću zaboraviti protekla
dva dana."
Gradonačelnica uzdahnu. "Poštedite me te melodrame. Ukoliko takav trenutak dođe, značiće da je
došao, ali za sada - od vas ne tražim ništa."
SVEMIR
14.
Brod je delovao znatno impresivnije no što je to Treviz - prizivajući svoje uspomene na doba
kada je izgradnja nove klase krstaša dobila onoliko blistav publicitet - uopšte mogao očekivati.
Nije impresionirala njegova veličina - što se toga tiče, bio je čak i malen. Bio je projektovan sa
vrhunskim osobinama što se manevrisanja i brzine tiče, u celosti je bio snabdeven gravitacijskim
motorima i imao računarski sistem upravljanja koji je bio poslednja reč tehničkog napretka. Nije mu
bilo ni potrebno da bude velik - veličina bi samo išla na uštrb njegove svrsishodnosti.
Bila je to jednočlana letelica koja je, uz niz prednosti, lako mogla zameniti starije tipove brodova
što su zahtevali posadu od desetak pa i više ljudi. Sa još jednim, a pogotovo sa još dva člana posade,
kako bi se uspostavilo punovremeno dežurstvo, jedan ovakav brod lako je mogao nadvladati čitavu
flotilu čak i većih nezadužbinskih letelica. Povrh svega, mogao je za sobom ostaviti i lako uteći
svakom od tada postojećih brodova.
Figura mu je bila savršena - nijedna zaludna linija, nikakva izveštačena oblina bilo spolja bilo
iznutra. Svaki kubni metar njegove zapremine bio je iskorišćen do maksimuma, pa ipak mu je
unutrašnjost delovala paradoksalno prostrano. Ništa što bi gradonačelnica mogla reći o važnosti
njegove misije nije Treviza moglo impresionirati više no što je to bio u stanju brod uz čiju je pomoć
tu misiju trebalo izvesti.
Bronzana Brano, žalostivo je razmišljao, izvanrednim manevrisanjem uspela je da ga navede da
prihvati jednu Opasnu misiju od najvećeg značaja. Moguće je da misiju ne bi ni prihvatio sa tolikom
odlučnošću - da ona nije stvari uredila tako da je on poželeo da joj dokaže za šta je sve sposoban.
Što se Pelorata tiče, on se ukrcao obuzet iskrenim osećanjem zadivljenosti. "Da li biste
poverovali", rekao je blago prstom dodirujući brod pre no što je ušao u njega, "da još nikad nisam
stajao ovoliko blizu jednom svemirskom brodu?"
"Verujem vam, profesore, razume se, čim vi to kažete, ali ipak, kako vam je to uspelo?"
"Da budem iskren, ni sam ne znam, dragi mlad... Ovaj, dragi moj Trevize. Pretpostavljam da sam
bio previše obuzet svojim istraživanjima. Znate, kad čovek ima kod kuće odista sjajan računar, koji
je u stanju da ga spoji sa bilo kojim računarom bilo gde u Galaksiji, onda on baš ni ne oseća neku
potrebu da se pokrene... Ipak, mada ne znam zašto, očekivao sam da će brod biti veći."
"Ovo je mali model, ali čak i takav iznutra je znatno prostraniji od bilo kog broda njegove klase."
"Kako je to uopšte moguće? To se vi izrugujete mom neznanju!"
"Ne, nipošto. Krajnje sam ozbiljan. Ovo je jedan od prvih brodova sa potpunim gravitacionim
pogonom."
"Šta li mu sad to znači? Ne, molim vas, nemojte mi ni objašnjavati ukoliko to zahteva šire
poznavanje fizike. Verovaću vam na reč, kao što ste i vi meni juče, kada smo razgovarali o
jedinstvenosti ljudske rase i o jednoj jedinoj prvobitnoj planeti."
"Ipak, pokušajmo, profesore Pelorat. Tokom svih ovih hiljada godina svemirskih letova imali smo
hemijske, i jonske, i hiperatomske motore, ali su svi oni bili preterano glomazni. Nekadašnja Carska
flotila imala je brodove pet stotina metara dugačke, ali sa životnim prostorom koji jedva da bi
dostajao za kakav stančić. Na svu sreću, tokom nekoliko stotina godina svog postojanja Zadužbina se,
zahvaljujući pomanjkanju materijalnih resursa, specijalizovala u minijaturizaciji. Ovaj brod
predstavlja vrhunac. On se služi antigravitacijom, i aparati koji to omogućuju ne zauzimaju nimalo
prostora; u stvari, smešteni su u same zidove broda. Da nije tako, i dalje bi nam bili neophodni
hipersvemirski..."
 Jedan čovek iz Bezbednosti pristupi im. "Gospodo, vreme je da se ukrcate!"
Nebo je postajalo sve svetlije, premda je sunce trebalo da se pojavi tek kroz pola časa.
Treviz se obazre oko sebe. "Da li je sav moj prtljag ukrcan?"
"Jeste, većniče, ustanovićete da je brod potpuno opremljen."
"I da ću na njemu naći odeću, pretpostavljam, koja niti je po mojoj meri niti po mom ukusu."
Čovek se nasmeši, iznenada i gotovo dečački. "Siguran sam da jeste", reče on. "Gradonačelnica
nas je naterala da ovih poslednjih trideset ili četrdeset časova radimo prekovremeno, te smo spremili
sve što vam je potrebno. Novac nije problem. Čujte" - i on se obazre oko sebe, kao da želi da se
uveri da niko nije zapazio njegovu iznenadnu prisnost - "vas dvojica zaista imate sreće. Najbolji brod
na svetu. Potpuno opremljen, izuzev oružja. Sve će teći kao po loju."
"Taj loj kao da zaudara, rekao bih", odvrati Treviz. "Pa, profesore, jeste li spremni?"
"Sa ovim pri sebi, jesam", reče Pelorat i podiže neki četvrtasti paketić dugačak dvadesetak
centimetara, smešten u torbu od srebrnaste plastike. Treviz odjednom postade svestan da ga je
profesor imao pri sebi još otkako su napustili njegovu kuću, sve vreme ga prebacujući iz jedne ruke u
drugu, ne ispustajući ga nijednog trenutka, čak ni tokom kratkog zastanka za doručak.
"Šta vam je to, profesore?"
"Moja biblioteka. Sređena je po predmetima i vrsti i sva je stala u jedan paketić. Ako već
smatrate da je ovaj brod prava divota, šta ćete tek reći za ovo? Čitava biblioteka! Sve što sam dosad
uspeo da sakupim. Čudesno! Čudesno!"
"Pa", reče Treviz, "da zaplovimo po loju."

15.
Trevizovo divljenje nije prestalo ni unutar broda. Iskorišćenost prostora bila je odista čudesna.
Bilo je tu čitavo skladiste, sa dovoljno namirnica, sa odećom, filmovima i zabavnim igrama. Bili su
tu i gimnastička sala, gostinska soba, kao i dve gotovo identične spavaonice.
"Ova ovde", reče Treviz, "mora biti da je vaša, profesore. U svakom slučaju, tu je FX-očitavač."
"Odlično", reče Pelorat zadovoljno. "Kakav sam samo magarac bio što sam izbegavao svemirske
letove. Mogao bih i život provesti ovde, dragi moj Trevize, i to u savršenoj sreći."
"Prostranije je no što sam pretpostavljao", dobaci Treviz blaženo.
"A pogon je zaista u zidovima, kao što rekoste?"
"Kontrolni aparati u svakom slučaju jesu. Ne moramo da gomilamo gorivo, niti će nam biti
potrebno tokom leta. Koristićemo bazično energetsko skladište vaseljene, tako da su i gorivo i mašine
tamo - napolju." On neodređeno pokaza rukom.
"Pa, kad već pomislih na to - a šta ako se nešto poremeti?"
Treviz sleže ramenima. "Prošao sam kroz obuku za svemirsku plovidbu. Ali ne na ovakvim
brodovima. Ako se poremeti nešto vezano za gravitacioni pogon, bojim se da neću moći ništa
učiniti."
"Ali vi ste u stanju da upravljate ovim brodom? Da njime rukujete?"
"I sam se to pitam."
"Šta mislite, je li ovo automatizovan brod?" upita Pelorat. "Zar nismo ovde samo putnici? Moguće
je da samo treba da se udobno smestimo."
"To je uobičajeno kada su u pitanju kraća putovanja između planeta i svemirskih stanica u našem
sunčevom sistemu, ali još nikad nisam čuo da postoje potpuno automatizovana hipersvemirska
putovanja. U svakom slučaju, bar dosad nisam. Bar dosad."
On se osvrnu oko sebe, i u njemu se u magnovenju javi iskra razumevanja. Da li je ona svadljiva
gradonačelnica zaista uspela da se do te mere s njim poigra? Da li je Zadužbina zaista automatizovala
međuzvezdana putovanja, tako da će ga spustiti na Trantor čak i mimo njegove volje, a da on o tome
bude pitan taman onoliko koliko i bilo koji komad nameštaja ovde na brodu?
A onda se obrati Peloratu sa bučnom razdraganošću koju, zapravo, uopšte nije osećao: "Samo vi
sedite, profesore. Gradonačelnica mi je rekla da je ovaj brod u celosti pod kontrolom računara. Ako
je u vašoj sobi FX-očitavač, u mojoj bi morao biti računar. Samo se vi lepo i udobno smestite i
dopustite mi da malo na svoj način pronjuškam unaokolo."
Pelorat je načas izgledao uznemiren. "Trevize, dragi moj mlad... Nadam se da ne silazite s broda,
zar ne?"
"Nipošto, profesore. Čak i kada bih pokušao, možete biti sigurni da bi me sprečili.
Gradonačelnica mi to ni u snu ne bi dopustila. Sve što nameravam jeste da ustanovim kako Daleka
zvezda funkcioniše." On se nasmeši. "Neću vas napustiti, profesore."
Još se smešio dok je ulazio u prostoriju za koju je bio siguran da je njegova spavaonica, ali mu se
lice smrači čim nečujno zatvori vrata za sobom. Sigurno je morala postojati mogućnost da se
uspostavi veza sa planetom u čijoj bi se neposrednoj blizini brod mogao naći. Bilo je nemoguće
makar i zamisliti brod koji bi bio hotimice odsečen od svoje okoline, i sledstveno tome, negde -
možda u nekom udubljenju u zidu - mora postojati komunikator. Možda bi ga mogao upotrebiti da
pozove gradonačelničinu kancelariju i raspita se kako se upravlja brodom.
On pažljivo pregleda zidove, uzglavlje kreveta, i moderan, gladak nameštaj. Ukoliko ovde ništa ne
iskrsne, pretražiće čitav brod.
Upravo se spremao da pođe kad mu za oko zape odblesak svetlosti na glatkoj, svetlosmeđoj
površini stola. Bio je to pravilan svetlosni disk, na kome je urednim slovima stajalo ispisano:
UPUTSTVA ZA RAČUNAR.
Ah!
Srce mu odjednom brže zakuca. Bilo je računara i računara, a bilo je i programa kojima nije bilo
jednostavno ovladati. Treviz nikada nije načinio grešku - da potceni vlastitu inteligenciju - ali, s
druge strane, ne bi se baš moglo reći da je bio veliki majstor. Uopšte, što se računara tiče, postojali
su oni koji su za njih imali 'vijugu', kao i oni koji je nisu imali - a Treviz je vrlo dobro znao u koju
kategoriju sam spada.
Tokom službovanja u flotili Zadužbine dospeo je do poručničkog čina i, povremeno, obavljao
dužnost dežurnog oficira; u takvim je prilikama bio u mogućnosti da koristi brodski računar. Ipak, ni
tada nikada nije samostalno njime baratao - od njega se nije ni očekivalo ništa složenije od rutinskih
manevara koje je dežurni oficir morao umeti da obavi.
On se, dosta nevoljno, priseti brojnih računarskih programa i njihovog korišćenja i u sećanju mu
se odjednom javi narednik - tehničar Krasnet kako sedi za brodskim računarom. Igrao se računarom
kao da je u pitanju najsloženiji muzički instrument u čitavoj Galaksiji, i činio to s takvom opuštenošću
da je izgledalo da mu je jednostavnost mehanizma gotovo dosadna - pa ipak, i on je povremeno bivao
prinuđen da zaviruje u priručnike, psujući sam sebe da bi prikrio vlastitu zbunjenost.
Treviz oklevajući stavi prst na svetlosni disk, i svetlost se namah razastre po čitavoj površini
stola. Na stolu su se sada mogli videti obrisi dveju ruku: leve i desne šake. Iznenadnim, blagim
pokretom sto se iskosi za četrdeset pet stepeni.
Treviz sede na stolicu ispred stola. Nije bilo potrebno ništa reći. Bilo je savršeno jasno šta se od
njega očekivalo da učini.
On postavi obe šake na obrise označene na površini stola, podešene tako da je to mogao učiniti
bez ikakvog napora. Površina stola bila je meka, gotovo baršunasta, na mestu gde ju je dotakao -
njegove šake gotovo sasvim utonuše u nju.
Zaprepašćeno je zurio u svoje šake, jer one uopšte nisu utonule u sto. Oči su mu govorile da mu se
šake i dalje nalaze na površini stola. Pa ipak, njegovom se čulu dodira činilo kao da je površina stola
naprosto iščezla, i kao da nešto sasvim drugo, blago i toplo, pridržava njegove šake.
Da li je to bilo sve?
I šta sada?
On se obazre oko sebe, a onda, na neki neodredljivi podsticaj, zatvori oči.
Ništa se nije čulo! Ništa se nije čulo!
Ali negde duboko u njegovom umu, kao da je bila u pitanju njegova vlastita lutalačka misao,
javiše se reči: "Molim vas, zatvorite oči. Opustite se. Veza će odmah biti uspostavljena."
Preko šaka?
Iz nekog i njemu samom nejasnog razloga Treviz je uvek zamišljao da će, ukoliko bude ostvarena
misaona komunikacija sa računarom, ona biti posredovana preko kacige koja će mu stajati na glavi i
elektroda na očima i slepoočnicama.
Ali šake?
Ipak, zašto da ne? Treviza obuze osećaj kao da lebdi nekuda, gotovo dremovan, ali savršeno
izoštrene svesti. Šake... Zašto da ne?
Oči nisu predstavljale više ništa drugo do obično čulo. Mozak nije više bio ništa više od obične
centrale, pohranjene među kostima i bez ikakve veze sa delatnom površinom tela. Šake su bile ta
delatna površina tela, šake, koje su osećale Vaseljenu i opštile sa njom.
Ljudska bića misle šakama. Njihove šake pružale su odgovore koje je tražila njihova radoznalost,
one su osećale, stezale, okretale, podizale i stiskale. Postojale su životinje sa zamašnim obimom
mozga, ali nisu imale šake i u tome je bila sva razlika.
Njegove šake spojiše se sa 'šakama' računara, misli im se izmešaše i više nije imalo nikakvog
značaja drži li oči otvorenim ili zatvorenim. Otvorene oči ništa ne bi doprinele njegovoj viziji, niti bi
je zatvorene oči imalo pomračivale.
Otvorenim ili zatvorenim očima - prostoriju u kojoj se nalazio video je sa savršenom jasnoćom;
ne samo u onom smeru u kome bi upravio oči, već i iza, iznad i ispred sebe.
Video je svaku prostoriju unutar broda, kao i sam brod spolja. Sunce je već bilo izišlo, ali je
njegov sjaj bio pomućen jutarnjom izmaglicom; mogao je gledati ravno u njega a da ne bude
zaslepljen, jer je računar automatski filtrirao svetlosne talase.
Osećao je blagi povetarac i njegovu toplotu, i čuo zvuke sveta što ga je okruživao. Bio je sasvim
svestan magnetnog polja planete i tananog električnog naboja u zidovima broda.
Razumeo je i upravljački mehanizam broda, iako ga nije shvatao u svim pojedinostima. Znao je da
bi mu, da je poželeo da uzleti, da okrene brod ili da ubrza njegovo kretanje, ili da iskoristi bilo koju
od mogućnosti koje su ovome stajale na raspolaganju, bilo dovoljno da pokrene proces potpuno
istovetan procesu kojim bi stavio u pokret svoje vlastito telo. Bilo je samo potrebno da se posluži
vlastitom voljom.
Ipak, nije sve zavisilo od njegove volje. Računar se mogao postaviti iznad nje. Ali u ovom
trenutku, u njegovoj se glavi uobličila jedna misao i on je savršeno dobro znao kako će brod uzleteti.
U tome nije bilo proizvoljnosti. Posle toga, bio je sasvim siguran, biće u mogućnosti da potpuno sam
odlučuje.
Ustanovio je - kao da je isturio svoju računarom prožetu svest napolje - i da je u stanju da odredi
stanje gornje atmosfere; da je u stanju da uoči tok vremenskih promena; da je u stanju da prati druge
brodove koji su uzletali ili se spuštali. Sve je to trebalo imati u vidu, i računar je sve to, zaista, i
imao u vidu. A ukoliko računar sve to već nije sam od sebe učinio, Trevizu je bilo jasno da bi bilo
dovoljno da samo poželi da to računar učini - i ovaj bi spremno obavio posao.
A što se tiče programskih dirki - nije bilo nijedne. Treviz se opet seti narednika - tehničara
Krasneta i nasmeši se. Veoma je mnogo čitao o izvanrednoj revoluciji kojom je antigravitacioni
pogon trebalo da izmeni lice sveta, ali je otkriće prožimanja računara i ljudskog uma još
predstavljalo državnu tajnu. Bez ikakve sumnje, proizvešće još dalekosežniju revoluciju.
Bio je svestan kako vreme protiče. Tačno je znao koliko je časova po lokalonom planetnom i
standardnom galaktičkom vremenu.
Kako su krenuli?
U samom času kad ova pomisao sevnu njegovim umom šake mu se oslobodiše i površina stola
vrati se u svoj prvobitni položaj - i Treviz ostade sam sa svojim prirodnim čulima.
Osećao se slepim i bespomoćnim; kao da je, nakratko, bio u naručju kakvog superbića, pod
njegovom zaštitom, a onda odjednom ostao napušten. Da mu nije bilo jasno da u svakom trenutku
može s njim ponovo uspostaviti vezu, osećaj napuštenosti mogao mu je naterati suze na oči.
Trenutak potom on se napreže da ponovo stekne osećaj za orijentaciju, da se iznova prilagodi
ograničenostima svojih čula, a onda nesigurno ustade i teturavo iziđe iz sobe.
Pelorat podiže pogled. Već je, očigledno, doterao svoj Očitavač. "Radi izvanredno. Istrazivački
program mu je sjajan. Ali da li ste ustanovili kako se upravlja brodom, dragi mladiću?"
"Jesam, profesore. Sve je u redu."
"U tom slučaju, zar ne bi trebalo da preduzmemo nešto u vezi poletanja? Mislim, neku vrstu
predostrožnosti? Da se vežemo, ili nešto slično? Pokušao sam da pronađem neko uputstvo o tome, ali
ništa nisam našao i to me učinilo pomalo nervoznim. Trebalo bi već da se pozabavim svojom
bibliotekom. A kad jednom počnem da radim..."
Treviz ispruži ruke prema profesoru, kao da postavlja branu kojom je želeo da se zaštiti od bujice
njegovih reči. Morao je da podigne glas, kako bi ga nadvikao. "Nema nikakve potrebe, profesore.
Antigravitacija je jednaka antiinerciji. Pri promeni brzine nema nikakvog osećaja ubrzanja, pošto sve
na ovom brodu istovremeno prolazi kroz promenu."
"Hoćete da kažete da nećemo biti ni svesni kada smo napustili planetu i zašli u otvoreni svemir?"
"Upravo to hoću da kažem, jer, upravo sada, dok razgovaramo, napuštamo planetu. Za nekoliko
časaka proći ćemo kroz gornje slojeve atmosfere, a najdalje za pola časa bićemo već duboko u
svemiru."

16.
Dok je zurio u Treviza Pelorat je izgledao kao da se odjednom smanjio. Njegovo četvrtasto lice
bilo je potpuno bledo; ne odajući ni tračak ikakvog osećanja zračilo je samo bezmernom
nelagodnošću.
A onda mu pogled stade lutati levo - desno.
Treviz se priseti samog sebe, kako je izgledao kada se prvi put otisnuo u svemir.
Onda progovori, što je mogao običnijim glasom: "Janove", (bilo je to prvi put da mu se obraća s
tolikom prisnošću, ali kako se u ovoj prilici znanje obraćalo neznanju, bilo je neminovno da se
ponaša kao stariji) "ovde smo savršeno bezbedni. Nalazimo se u metalnoj materici bojnog broda
zadužbinske flotile. Nismo naoružani, ali ne postoji mesto u Galaksiji gde nas samo ime Zadužbine
neće štititi. Čak i ako neki brod bude dovoljno bezuman i napadne nas, istog trena možemo mu uteći.
Najzad, budite sigurni da sa punom pouzdanošću mogu voditi naš brod."
"To je samo, Go... Golane, pomisao na svu ovu prazninu", promuca Pelorat.
 "Ali i sam Terminus okružen je prazninom. Između nas na površini planete i praznine odmah iznad
nas postoji samo tanak sloj sa zanemarljivo malo vazduha. Mi samo prolazimo kroz taj beznačajni
omotač."
"Možda i jeste beznačajan, ali zahvaljujući njemu mi dišemo."
"Dišemo i ovde u brodu. Vazduh u brodu je čišći i svežiji i zauvek će ostati čišći i svežiji nego
vazduh na Terminusu."
"A meteoriti?"
"Šta sa meteoritima?"
"Atmosfera nas štiti od njih. I od radijacije, kao što znate."
Treviz započe: "Čovek, čini mi se, putuje kroz svemir već dvadeset hiljada godina..."
"Dvadeset dve hiljade godina. Ukoliko sledimo Holblokovu hronologiju, savršeno je jasno da,
računajući..."
"Dovoljno! Da li ste ikad čuli za neku nesreću koju su prouzrokovali meteoriti? Ili da je nekog
snašla smrt usled radijacije? Mislim, u skorije vreme? Mislim, na nekom od brodova Zadužbine?"
"Nisam baš pomno pratio takve izveštaje, ali ja sam, dragi mladiću, istoričar i ja..."
"Istorijski posmatrano, razume se, bilo je takvih slučajeva, ali i tehnologija je uznapredovala. Ne
postoji dovoljno veliki meteorit, sposoban da nas uništi, koji bi nam se mogao dovoljno približiti pre
no što bismo bili u stanju da preduzmemo mere da ga izbegnemo. Četiri meteorita - koji bi
istovremeno naišli iz četiri različita ugla kakve zamišljene kocke - mogli bi nas, razumljivo, staviti
pred najveća iskušenja; ali izračunajte i sami postotak takve mogućnosti i ustanovićete da je bilion
biliona puta veća verovatnoća da ćete umreti od starosti nego da ćete imati samo pedeset odsto
izgleda da se suočite sa takvim fenomenom."
"Mislite, ukoliko biste vi sedeli za računarom?"
"Ne", odvrati Treviz podrugljivo. "Kada bih ja rukovao računarom, oslanjajući se samo na svoja
čula i sposobnost reagovanja, bili bismo pogođeni pre no što bih uopšte dospeo da shvatim šta se
dogada. Imam u vidu rad samog računara, koji dejstvuje milionima puta brže no što bismo to vi ili ja
mogli." On naglo izmahnu rukom. "Janove, dođite da vam pokažem šta je računar u stanju da učini, i
da vam predstavim kako svemir odista izgleda."
Pelorat se zagleda u njega, kolutajući očima. A onda se kratko nasmeja. "Nisam baš siguran da to
želim, Golane."
"Jasno je da niste sigurni, Janove, jer niste svesni na šta liči ono što vas tamo napolju čeka, a šta
treba da upoznate. Iskoristite priliku! Dodite! U moju sobu!"
Treviz uze svog saputnik za ruku, napola ga vodeći, a napola vukući. A zatim, smestivši se kraj
računara, reče:
"Janove, da li ste ikada videli Galaksiju? Da li ste je ikad osmotrili?"
Janov odgovori pitanjem: "Mislite, na nebu?"
"Razume se. Gde drugde?"
"Video sam je. Svako je u prilici da je vidi. Čim dignete pogled, vidite je."
"Da li ste se ikad zagledali u nju za tamne, jasne noći, kada su Dijamanti ispod obzorja?"
'Dijamanti' su predstavljali skup od nekoliko zvezda, dovoljno svetlih i dovoljno bliskih da
bledim sjajem obasjaju noćno nebo nad Terminusom. Predstavljali su malenu skupinu koja se u širinu
prostirala jedva dvadesetak stepeni, i najvećim delom noći nalazili su se ispod obzorja. Pored ove
skupine, nebom iznad Terminusa širilo se još mnoštvo zamagljenih zvezda, jedva vidljivih golim
okom. Od Galaksije se mogao nazreti samo bledi odsjaj - što je bilo i prirodno očekivati, s obzirom
na položaj Terminusa koji se nalazio na samom rubu najudaljenijeg kraka galaktičke spirale.
 "Verovatno jesam, ali šta ima u tome? Sasvim uobičajen prizor."
"Svakako, uobičajen prizor", odvrati Treviz. "Upravo zato ga niko ni ne vidi. Čemu gledati, kada
je ionako uvek tu? Ali sada ćete ga zaista videti, i to ne sa Terminusa, gde magla i oblaci kvare sliku.
Videćete Galaksiju kakvu je nikada ne biste mogli videti sa Terminusa - bez obzira na to koliko se
naprezali, i bez obzira na to koliko tamna i jasna noć bila. Koliko bih samo voleo da još nikad nisam
bio u svemiru, tako da mogu - kao vi sada - po prvi put ugledati Mlečni put u njegovoj punoj lepoti."
On gurnu jednu stolicu u pravcu Pelorata. "Sedite tu, Janove. Možda će malo potrajati. Tek se
privikavam na računar. Prema onome koliko već sada znam, imaćemo holografski prizor, tako da nam
neće biti potreban nikakav ekran. Računar uspostavlja neposrednu vezu sa mojim umom, ali ipak,
nadam se da prizor mogu objektizovati, tako da ga i vi vidite... Ugasite svetlo, molim vas. Oh, baš
sam šašav. Računar će to obaviti. Samo ostanite tu gde ste."
Treviz ponovo uspostavi vezu sa računarom, postavivši šake na sto blago i prisno.
Svetlost postade prigušenija, a onda sasvim nestade. U tami koja ih odasvud okruži, Pelorat se
promeškolji.
Treviz mu dobaci: "Ne budite nervozni, Janove. Možda ću se malo pomučiti dok se ne povežem sa
računarom, ali počeću polako i moraćete biti malo strpljivi sa mnom. Evo, vidite li ga? Srp?"
Lebdeo je u tmini pred njihovim očima. S početka pomalo zamagljen i treperav, postepeno je
postajao sve oštriji i svetliji.
U Peloratovom glasu mogla se osetiti zadivljenost. "Je li to Terminus? Zar smo već toliko udaljeni
od njega?"
"Jeste, brod se brzo kreće."
Brod je upravo zalazio u noćnu senku Terminusa, koji je sada imao izgled zadebljanog srpa
blistave svetlosti. Za trenutak Treviz oseti želju da okrene brod prema širokom luku planete, što bi im
svet ispod njih prikazalo u svoj njegovoj lepoti, ali odmah odustade od tog nauma.
Za Pelorata bi to predstavljalo novinu, ali sam prizor je već odavno bio lišen draži. Bilo je već
previše fotografija, odviše mapa, previše globusa. Svako je već dete znalo na šta Terminus nalikuje.
Vodena planeta - ili, bar, u većoj meri no mnoge druge - bogata vodom a siromašna mineralima, s
razvijenom poljoprivredom i gotovo bez teške industrije - ali bez premca u čitavoj Galaksiji u
pogledu visoke tehnologije i minijaturizacije.
Da je imao računar koji koristi mikrotalase i prevodi impulse u vidljive modele, sada bi bili u
stanju da ugledaju svako od deset hiljada naseljenih ostrva planete, uključujući i najveće među njima
koje se, čak, moglo nazvati i pravim kontinentom, na kome se nalazio sam glavni grad, i...
Zaokreni!
Bila je to samo pomisao, malena vežba volje, pa ipak se prizor namah izmeni. Blistavi srp pomeri
se prema ivici vidnog polja i nestade. Oči mu se suočiše sa tminom svemira bez zvezda.
Pelorat pročisti grlo. "Voleo bih kad biste vratili Terminus, dragi moj. Imam osećaj kao da sam
odjednom oslepeo." U glasu mu se osećalo da je sav stegnut.
"Niste oslepeli. Pogledajte!"
U vidnom polju stajala je sada koprenasta izmaglica bledunjave svetlosti. Širila se i postajala sve
svetlija, sve dok se ne učini kao da čitavu sobu obliva bleštavilo.
Smanji!
Jos jedna vežba volje i Galaksija se povuče; sada je izgledala kao da je posmatraju kroz teleskop
koji umanjuje, sa sve izraženijom moći smanjivanja. Galaksija se naglo skupi, postavši poput kakvog
zdanja različitog intenziteta osvetljenosti.
Osvetli!
 Galaksija postade svetlija ne promenivši svoju veličinu; međutim, zahvaljujući tome što se
zvezdani sistem kome je pripadao Terminus nalazio iznad galaktičke ravni, sama Galaksija nije bila
prikazana sasvim postrance. Jasno se videla snažno istaknuta dvojna spirala, donekle sužena u svom
čeonom delu, sa tamnim zakrivljenim prugama što su se protezale prema rubu na kome se nalazio
Terminus. Penušava izmaglica središta - veoma udaljena i smanjena - delovala je sasvim nevažno.
"Bili ste u pravu", reče Pelorat gotovo šapatom, iskreno očaran. "Nikada još nisam video ništa
slično ovome. Nikada ne bih ni pomislio da može sadržati toliko pojedinosti."
"A kako biste i mogli? Ne možete joj videti spoljnu polovinu kada se atmosfera Terminusa nalazi
između nje i vas. Sa površine Terminusa jedva da možete videti njeno središte."
"Kakva šteta što je možemo videti tek jedva pomerenu u odnosu na njenu ravan."
"Ne moramo ostati pri tome. Računar je može prikazati iz bilo koje vizure. Potrebno je samo da
izrazim želju - i to ne naglas."
Pomeri koordinate!
Izražavanje volje ni na koji način nije zvučalo kao precizno naredenje. Pa ipak, dok se slika
Galaksije lagano menjala, njegov je um upravljao računarom i navodio ga da postupa prema njegovoj
želji.
Lagano, Galaksija se izokrenula tako da se sada mogla videti pod pravim uglom u odnosu na svoju
ravan. Prostirala se poput džinovskog, blistavog kovitlaca, sa lukovima tmine i čvorištima svetlosti, i
sa blistavim, bezobličnim jezgrom.
"Kako računar uspeva da je sagleda iz položaja u svemiru koji od ovog mesta mora biti udaljen
više od pedeset hiljada parseka?" upita Pelorat. I odmah dodade, prigušenim glasom: "Izvinite,
molim vas, što sam to uopšte pitao. Ali zaista ništa ne znam o svemu ovome."
"O ovom računaru ni ja ne znam gotovo ništa više od vas", odvrati Treviz. "Međutim, čak i
najjednostavniji računar u stanju je da prilagodi koordinate i da prikaže Galaksiju iz bilo kog
položaja, započinjući od onog što izgleda kao njen prirodni položaj, to jest od onog koji jeste položaj
samog računara u svemiru. Razume se, računar se pritom koristi samo informacijama do kojih je u
stanju da dođe, te, stoga, kad izmeni ugao posmatranja javljaju se praznine i nejasnoće u datom
prizoru. Medutim, u ovom slučaju..."
"Da?"
"Imamo izvanredan pogled. Pretpostavljam da je računar opremljen potpunom mapom Galaksije, i
da je, prema tome, s podjednakom lakoćom može sagledati sa svih strana."
"Kako to mislite - potpunom mapom?"
"Prostorne koordinate svake zvezde u Galaksiji nalaze se, po svemu sudeći, ugrađene u memoriju
računara."
"Svake zvezde?" zabezeknuto upita Pelorat.
"No, možda ne svih tri stotine milijardi. Ali u svakom slučaju, svake zvezde u čijem se sistemu
nalaze nastanjene planete, te, možda, zvezda spektralne klase K i svetlije. To čini najmanje
sedamdeset pet milijardi zvezda."
"Kažete, svake zvezde u čijem su sistemu nastanjene planete?"
"Nemojte me baš držati za reč; možda ne svake. Najzad, na kraju krajeva, u doba Harija Seldona
postojalo je dvadeset pet miliona naseljenih sistema - što odista zvuči upečatljivo, mada obuhvata
samo po jednu zvezdu od svakih dvanaest hiljada. Pored toga, tokom pet stoleća nakon Seldona, opšti
raspad Carstva nije omeo dalje naseljavanje. Štaviše, verovatnije je da ga je još više podstakao.
Postoji još veliki broj planeta pogodnih za naseljavanje, te ih sada možda ima i svih trideset miliona.
Mada je moguće da sve baš nisu registrovane u arhivama Zadužbine."
 "Ali one stare? O njima bez sumnje mora postojati evidencija?"
"Pretpostavljam. Razume se, ne mogu to pouzdano tvrditi, ali bih bio veoma iznenađen da se neki
dobro uvedeni naseljeni sistem ne nalazi u arhivama. Dozvolite mi da vam nešto pokažem - ukoliko
mi to omogući moja sposobnost da upravljam ovim računarom."
Njegove se šake donekle ukočiše od napora, i za čas je izgledalo da još dublje utonuše u zagrljaj
računara. To, po svoj prilici, nije bilo neophodno; bilo je dovoljno mirno i nehajno zamisliti:
Terminus!
Najzad se njegova misao izrazi i, u magnovanju, kao u odgovor, nešto nalik na svetlucavi crveni
dragulj pojavi se na samom rubu kovitlaca.
"To je naše sunce", reče on uzbuđeno. "Zvezda oko koje Teminus kruži."
"Oh", ote se Peloratu prigušenim, drhtavim glasom.
Jedna svetla žuta mrlja zablista u prepunom grozdu zvezda duboko u srcu Galaksije, ali dovoljno
daleko od središnjeg jezgra. Bila je znatno bliža rubu Galaksije na kome se nalazio Terminus nego
onom sa suprotne strane.
"A ovo je", reče Treviz, "sunce Trantora."
Još jedan uzdah, i Pelorat upita: "Jeste li sigurni? Za Trantor su uvek govorili da je smešten u
samom središtu Galaksije."
"Na izvestan način, i jeste. Trantor je onoliko blizu središtu Galaksije koliko to neka planeta
uopšte može biti, a da ipak ostane pogodna za život. Trantor mu je bliži od bilo kog drugog većeg
naseljenog planetnog sistema. Sadašnje središte Galaksije čini jedna crna jama sa masom od gotovo
milion zvezda; burno mesto, nema šta. Koliko nam je poznato, u samom središtu Galaksije nema
života - a možda ga, zapravo, ne može ni biti. Trantor se nalazi na kraku spirale koji je najbliži
središtu, te, verujte mi, kad biste samo pogledali njegovo noćno nebo pomislili biste da se nalazite u
samom središtu Galaksije. Trantor je okružen izuzetno bogatim grozdovima zvezda."
"Da li ste već bili na Trantoru, Golane?" upita Pelorat s neprikrivenom zavišću.
"Nisam, ali sam video holografsku sliku njegovog neba."
Treviz je namršteno zurio u Galaksiju. Kako je samo, tokom velikog traganja za Drugom
zadužbinom, u doba Mazgova, svako nalazio za poželjno da se poigra galaktičkim kartama - i koliko
je samo knjiga bilo napisano i filmova snimljeno na tu temu!
A sve to zbog toga što je, u samom početku, Seldon rekao da će Druga zadužbina "biti postavljena
na drugom kraju Galaksije", nazvavši to mesto 'Krajem zvezda'.
Na drugom kraju Galaksije! Tek što je Treviz na to pomislio pojavi se jedna plavičasta linija,
pružajući se od Terminusa, preko crne jame, do drugog kraja. Treviz gotovo poskoči. Nije
neposredno zatražio da se linija pojavi, ali mu se misao o njoj sasvim jasno uobličila - i to je za
računar bilo dovoljno.
U svakom slučaju, pravolinijski put ka suprotnoj strani Galaksije nije neminovno dovodio do
'drugog kraja' o kome je govorio Seldon. Arkadi Darel je (ukoliko je verovati njenoj autobiografiji)
bila ta koja je upotrebila izraz 'krug nema kraja' kako bi definisala ono što je danas svako prihvatao
kao istinu...
I mada je Treviz ovog puta pokušao da hitro odagna ovu misao, računar je ipak bio brži.
Plavičaste linije nestade i umesto nje se pojavi plavi krug, savršeno opasujući oba ruba Galaksije,
zatvarajući se u tamnocrvenoj tačkici koja je ozačavala položaj Terminusovog sunca.
Krug nema kraja, i ukoliko je započinjao na Terminusu, on će nas, pošto dodirnemo njegovu
najudaljeniju tačku na suprotnoj strani, ponovo vratiti na Terminus - i tu je Druga zadužbina zaista i
pronađena, na istom svetu na kome se nalazila i Zadužbina.
 Ali ako Druga zadužbina zapravo nije bila pronadena - ako je uverenje da je bila pronađena
predstavljalo čistu iluziju - šta onda? Šta bi, onda, ako izuzmemo liniju i krug, uopšte imalo smisla
kao odredište?
"Da li to stvarate iluzije?" upita Pelorat. "Šta predstavlja taj plavi krug?"
"Samo se vežbam u upravljanju računarom... Da li biste želeli da pokušamo da odredimo položaj
Zemlje?"
Tišina potraja trenutak ili dva, a onda Pelorat upita: "Šalite li se?"
"Ne. Pokušajmo."
Međutim, ništa se ne dogodi.
"Izvinite" reče Treviz.
"Nema je? Zemlje?"
"Moguće je da moj nalog nije bio dovoljno jasan, mada je to malo verovatno. Verovatnije je,
pretpostavljam, da Zemlja uopšte nije unesena u programe našeg računara."
"Možda je unesena pod nekim drugim imenom?" upita Pelorat.
Treviz se hitro okrenu. "Pod kakvim drugim imenom, Janove?"
Pelorat ništa ne odgovori, i u tami koja ih je okruživala, Treviz se tiho nasmeja. On pomisli kako,
možda, kockice upravo počinju da se slažu. Neka se stvari još malo razviju. Pustimo ih da sazru. On
namerno promeni temu razgovora i reče: "Pitam se, možemo li se poigravati vremenom."
"Vremenom? Ali kako je to moguće?"
"Galaksija rotira bez prestanka. Terminusu je potrebno gotovo pet stotina miliona godina da načini
pun, veliki krug oko Galaksije. Razume se, zvezde što se nalaze bliže središtu obaviće svoje
putovanje oko središta mnogo brže. Kretanje svake zvezde u odnosu na crnu jamu moguće je uneti u
program računara; moguće bi bilo, u tom slučaju, dati nalog računaru da svako kretanje ubrza
milionima puta i tako nam kretanje željene zvezde učini vidljivim. Nameravam da upravo to
pokušam."
Mišići mu se stegoše usled napora volje koju unese u svoj naum - kao da je odista namakao uzde
Galaksiji, ubrzavajući njeno okretanje, nagoneći je da se obrće uprkos njenom strahovitom otporu.
Dok su posmatrali vreme stade da protiče nezamislivo brzo - lažno, veštačko vreme - i dok se to
zbivalo zvezde gotovo nestadoše.
Pojedine veće zvezde - ovde i onde - poprimiše crvenu boju i povećaše se - pretvarajući se u
crvene džinove. A onda neka zvezda u blizini središta nečujno eksplodira, odajući zaslepljujuću
svetlost koja, za časak, zaseni čitavu Galaksiju, i odmah potom nestade. A za njom još jedna na
jednom od krakova spirale, pa još jedna nedaleko odatle.
"Supernove", izgovori Treviz drhtavim glasom.
Da li je moguće da je računar mogao tačno predvideti koja će zvezda eksplodirati i kada? Ili je,
ipak, reč bila samo o upropašćenom modelu koji je, neodređujući tačno njihovu sudbinu, trebalo da
budućnost zvezda prikaže tek u opštim crtama?
"Gotovo kao da je Galaksija živo biće što hodi svemirom!" izgovori Pelorat promuklim glasom.
"I jeste", odvrati Treviz, "ali me umor sve više sustiže. Ukoliko mi ne pođe za rukom da budem
opušteniji pri ovakvim igrama neću moći još dugo da izdržim."
Najzad, on se opusti. Kretanje Galaksije se uspori, a onda sasvim prestade. Potom prizor zatrepta,
i sve se ponovo vrati u prvobitno stanje. Ponovo je pred njima stajala Galaksija posmatrana iskosa i
postrance, kao i u samom početku.
Treviz zatvori oči, duboko dišući. Bio je svestan Terminusa koji se za njima sve više smanjivao,
sa poslednjim vidljivim pramenovima atmosfere koja ih je do maločas okruživala. Bio je svestan i
svih drugih brodova koji su se u tom času zatekli u neposrednoj blizini Terminusa.
Međutim, ne pade mu na um da proveri ima li ičeg posebnog u odnosu na neki od tih brodova. Da
li je ijedan od njih, poput njegovog, koristio gravitacioni pogon, sledeći njegovu putanju znatno
preciznije no što bi to dozvoljavala puka slučajnost?
GOVORNIK
17.
Trantor!
Tokom osam hiljada godina bio je prestonica moćne i velike političke zajednice koja je
obuhvatala sve širu uniju planetnih sistema. Tokom narednih dvanaest hiljada godina bio je
prestonica političke zajednice koja se prostirala čitavom Galaksijom. Bio je središte, srce,
ovaploćenje Galaktičkog carstva.
Bilo je prosto nemoguće pomisliti na Carstvo a da se istovremeno ne pomisli i na Trantor.
Svoj fizički vrhunac Trantor je dostigao tek pošto je Carstvo već uveliko bilo krenulo putem
propadanja. Zapravo, niko nije ni primetio da je Carstvo već bilo izgubilo svoj pokretački zamah, da
je njegov pogled unapred već bio zgasnuo, jer je Trantor i dalje blistao u svom sjajnom metalnom
oklopu.
Na vrhuncu svog rasta Trantor je postao grad koji je obuhvatao čitavu planetu. Njegovo se
stanovništvo (zakonskom prinudom) ustalilo na četrdeset pet milijardi žitelja, i jedini površinski
zeleni prostor nalazio se u okviru kompleksa carske palate i Univerziteta/Biblioteke.
Površina Trantora bila je presvučena metalom. I njegove pustinje i njegova plodna polja bili su
krcati, pretvoreni u ljudska staništa, administrativne džungle, računarske stanice, ogromna skladišta
hrane i rezervnih delova. Njegovi planinski venci bili su zaravnati; njegovi ponori popunjeni.
Njegovi beskrajni hodnici izdubljeni ispod kontinentalnih grebenova i ispod okeana pretvoreni u
ogromne podzemne akvakulturne cisterne - to su bili jedini (i nedovoljni) opskrbljivači hranom i
mineralima na samoj planeti.
Veze sa spoljnim svetovima, sa kojih je Trantoru pristizalo sve što mu je bilo neophodno, zavisile
su od hiljada njegovih kosmodroma, desetina hiljada ratnih i stotina hiljada trgovačkih brodova, kao i
miliona svemirskih brodića - tegljača.
Još nikad nijedan tako veliki grad nije toliko potpuno reciklisao i sirovine i energiju. Nijedna
planeta u Galaksiji nije još nikad do te mere koristila sunčevu energiju, niti se potrudila da do te
mere spreči odliv toplote. Blistavi grejači izvlačeni su tokom noći u gornje slojeve tanke atmosfere, i
u zoru ponovo uvlačeni u metalni grad. Dok se planeta obrtala, grejači su se dizali dok je noć
postepeno osvajala i ponovo se spuštali sa dolaskom dana. Trantor je karakterisala, zahvaljujući
tome, stalna asimetričnost, koja je gotovo postala njegov zaštitni znak.
Na svom vrhuncu Trantor je upravljao čitavim Carstvom!
To upravljanje nije baš bilo za hvalu - ali, s druge strane, jedva da bi iko bio u stanju da dobro
upravlja Carstvom. Bilo je odveć veliko da bi se njime moglo upravljati sa jednog jedinog sveta -
čak i pod vladavinom najpreduzimljivijih vladara. Kako je, uostalom, upravljanje uopšte moglo biti
uspešno s obzirom na to da je, u doba raspada, carska kruna šetala od jednog prepredenog političara
do drugog, od jednog nesposobnjakovića do drugog, i kada se birokratija izrodila u klasu
podmitljivaca?
Ali makar bila i najgora, mašinerija je u sebi nosila jasnu samopokretačku konstantu. Galaktičkim
carstvom nije se moglo upravljati bez Trantora.
Carstvo se postepeno raspadalo, ali dok je Trantor bio Trantor njegovo je jezgro ostajalo
netaknuto, zadržavajući duh ponosa, milenijumske prošlosti, tradicije, moći - i uzbudljivosti.
Tek kad se dogodilo nezamislivo - kada je Trantor konačno pao i bio opustošen; kada su milioni
njegovih žitelja pobijeni a milijarde bile ostavljene da crkavaju od gladi; kada je varvarska flotila
prekrila njegov moćni metalni pokrivač brazgotinama, rupama i plamenom - tek tada se prihvatilo kao
činjenica da je i Carstvo palo. Preživeli ostaci onoga što je nekada predstavljalo jedan veliki svet
sabraše onda preostatke i, tokom samo jednog naraštaja, Trantor je bio preobraćen iz nekada najveće
planete koju je poznavala ljudska rasa u jedva raspoznatljiv splet ruševina.
Dogodilo se to pre skoro dva i po stoleća. Ali širom Galaksije i dalje je živela uspomena na
negdašnji Trantor. I živeće večno, kao omiljeno mesto radnje istorijskih romana, kao najdraži simbol
i uspomena na prošlost, kao nenadoknadivi sastojak fraza poput 'Svi brodovi sleću na Trantor',
'Tražiti pojedinca u Trantorovom mnoštvu' ili 'Nema grada osim Trantora'.
Da, širom Galaksije...
Ali ne i na samom Trantoru! Na njemu samom stari Trantor bio je zaboravljen. Metalna površina
je gotovo sasvim bila nestala. Trantor je sada bio retko naseljen svet, zemljodelcima koji su se sami
mogli prehranjivati, mesto na koje su trgovački brodovi tek ponekad prispevali - i čak i tada bili ne
baš naročito poželjni. I sama reč 'Trantor', mada i dalje u zvaničnoj upotrebi, u svakodnevnom
govoru gotovo da je već sasvim bila iščezla. Sadašnji stanovnici Trantora upotrebljavali su za njega
izraz 'Dum', što je na njihovom dijalektu odgovaralo reči 'Dom' u Standardnom Galaktičkom Rečniku.
Kvindor Šandes razmišljao je o svemu tome i o mnogim drugim stvarima dok je tiho sedeo u
blagoslovenom stanju poludremeža, puštajući svoje misli da plove nasumičnim, slobodnim tokovima.
Već osamnaest godina bio je Prvi govornik Druge zadužbine, i ukoliko mu um ostane dovoljno
britak i ukoliko bude u stanju da i dalje vodi političke bitke moguće je da će to ostati i sledećih deset
ili dvanaest godina.
Bio je dvojnik, odraz u ogledalu, gradonačelnika Terminusa koji je upravljao Prvom zadužbinom -
ali u svakom pogledu bili su sasvim različiti. Gradonačelnika Terminusa poznavala je čitava
Galaksija, i za sve njih Prva zadužbina bila je naprosto Zadužbina. Prvog govornika Druge zadužbine
poznavali su samo njegovi saradnici.
Pa ipak, upravo je Druga zadužbina, pod njim kao i pod njegovim prethodnicima, držala stvarnu
vlast. Prva zadužbina bila je nadmoćna na području fizičke moći, tehnologije, ratnog naoružanja.
Druga zadužbina bila je nadmoćna na području mentalnih moći, uma, sposobnosti da sve podvrgne
svojoj kontroli. U bilo kakvom sukobu koji bi mogao izbiti između njih dve ni od kakve važnosti nije
bilo to sa koliko je brodova i kakvim naoružanjem Prva zadužbina raspolagala - ukoliko je Druga
zadužbina mogla upravljati umovima onih koji je trebalo da upravljaju brodovima i oružjem...
Ali koliko će još dugo moći uživati u saznanju o toj tajnoj moći?
Bio je dvadeset peti Prvi govornik i na tom se položaju nalazio već za koju nijansu duže no što je
bilo uobičajeno. Nije li, možda, trebalo da ne žudi previše da na njemu ostane, držeći podalje mlađe
pretendente? Bio je tu, na primer, Govornik Gendibal, najnoviji i najpoletniji za Stolom. Ovo veče
njih dvojica trebalo je da provedu zajedno, i Šandes ga je s interesovanjem iščekivao. Da li je
trebalo da slično oseća i u pogledu Gendibalovog uspeća na sam vrh jednog dana?
Odgovor na to pitanje bio je da Šandes zapravo nije ni pomišljao da stvarno napusti svoj položaj.
Previše je uživao u njemu.
Držao ga je, već pod bremenom godina, ali savršeno sposoban da obavlja svoje dužnosti. Kosa
mu je bila seda, ali najzad, oduvek je bila svetle boje; pored toga, šišao se veoma kratko, tako da je
boja jedva imala nekog značaja. Oči su mu bile isprano plave boje a odeća u saglasnosti sa
žućkastomrkom nošnjom zemljodelaca sa Trantora.
Da je poželeo Prvi govornik bi mogao da među žiteljima Duma prođe kao jedan od njih - ali su
njegove skrivene moći pri svemu tome postojale. U bilo kom trenutku mogao je odlučiti da svoje oči i
um usredsredi na njih, na šta bi se oni ponašali u saglasnosti sa njegovom voljom, da se, posle svega,
baš ničega ne bi sećali.
 To se doista retko dešavalo. Zapravo, gotovo nikada. Zlatno pravilo Druge zadužbine bilo je: "Ne
čini ništa sem ukoliko nisi primoran; a ako već moraš da delaš - čini to oklevajući."
Prvi govornik blago uzdahnu. Život sred starog Univerziteta, uz pritiskujuću uzvišenost ruševina
carske palate nedaleko odatle, mogao je čoveka povremeno navesti da se zapita koliko je to pravilo
odista bilo zlatno.
U danima Velikog Pustošenja to zlatno pravilo bilo je prenapregnuto do samog pucanja. Nije bilo
načina da se spase Trantor a da se istovremeno ne žrtvuje Seldonov Plan koji je trebalo da dovede do
uspostavljanja Drugog carstva. Bilo bi humano spasti četrdeset pet milijardi ljudskih bića, ali oni
nisu mogli biti spaseni a da se ne održi i samo jezgro Prvog carstva; to bi, međutim, samo privremeno
odložlio ono što je bilo neizbežno. Nekoliko stoleća kasnije to bi dovelo do još većih razaranja i
Drugo carstvo možda nikad...
Prvi medu Prvim govornicima decenijama su proveravali jasno nagovešteno Pustošenje, ali nisu
našli rešenje - nije bilo načina da se postigne oboje: i Trantor spase i Drugo carstvo uspostavi.
Moralo se odabrati manje zlo i Trantor je bio prepušten svojoj sudbini!
Pripadnici Druge zadužbime tog vremena uspeli su - za dlaku - da sačuvaju od razaranja kompleks
Univerziteta/Biblioteke, i to je, takođe, zauvek utisnulo u njih osećaj krivice. Mada niko nije konačno
dakazao da je spasavanje Biblioteke neposredno dovelo do meteorskog uspona Mazgova, zauvek je
ostao da živi osećaj da je postojala uzročna veza.
A upravo pojava Mazgova umalo da nije upropastila čitavu zamisao!
No, na kraju, u decenijama koje su usledile po Velikom Pustošenju i pojavi Mazgova izgrejalo je
zlatno doba Druge zadužbine.
Pre toga, tokom čitava dva i po stoleća posle Seldonove smrti, Druga zadužbina zagnjurila se kao
krtica u Biblioteku, namerna jedino da se skloni s vidika carskim službenicima. Njeni pripadnici
služili su kao bibliotekari u jednom trošnom društvu koje je sve manje i manje marilo za sve manje
potrebnu Galaktičku biblioteku - čija je rastuća nepotrebnost ponajbolje odgovarala potrebama Druge
zadužbine.
Bio je to jadan život. S teškom mukom održavali su Plan, dok je tamo napolju, na drugom kraju,
Prva zadužbina vodila bitku za svoj život sa uvek jačim protivnicima - bez ikakve pomoći od Druge
zadužbine i čak, zapravo, ni ne znajući ništa o njoj.
Zapravo je Veliko Pustošenje oslobodilo Drugu zadužbinu - bio je to drugi razlog (mladi
Gendibal, kome se nije moglo prigovoriti zbog nedostatka hrabrosti, nedavno je utvrdio da je to,
zapravo, bio osnovni razlog) što je uopšte bilo dozvoljeno da se Pustošenje obavi do kraja.
Posle Velikog Pustošenja staro Carstvo više nije postojalo i, tokom svih godina koje će tek doći,
preživeli žitelji Trantora nikada neće bez odobrenja zaći na područje Druge zadužbine. Pripadnici
Druge zadužbine pobrinuli su se da kompleks Univerziteta/Biblioteke, koji je preživeo Pustošenje,
takođe preživi i Veliku Obnovu. Ruševine carske palate takođe su bile očuvane. Metal je bio
uklonjen gotovo sa svih drugih mesta na planeti. Veliki, beskrajni hodnici bili su pokriveni,
popunjeni, preusmereni, uništeni, predati zaboravu; svuda su bile stene i zemlja - svuda izuzev ovde,
gde je metal i dalje okruživao drevne otvorene površine.
Na to se mesto moglo gledati kao na grandiozan spomenik veličine, na grobnicu Carstva - ali za
žitelje Trantora - narod Duma - bila su to samo ukleta mesta, nastanjena sablastima, na koja je bilo
bolje ne zalaziti. Samo su još pripadnici Druge zadužbine zalazili u drevne hodnike ili se usuđivali
da dodirnu blistavi titanium.
Ali čak i pod takvim okolnostima sve umalo da usled pojave Mazgova nije otišlo u nepovrat.
Mazgov je, kao što je poznato, kročio na Trantor. Šta bi se dogodilo da je ustanovio prirodu sveta
na kome se našao? Njegova fizička oružja bila su daleko nadmoćnija od onih kojima je raspolagala
Druga zadužbina, a njegove mentalne sposobnosti gotovo isto toliko velike. Druga zadužbina bila je
oduvek sputana potrebom da ne čini ništa osim onog na šta je bila prinuđena, kao i saznanjem da bi u
svakoj nadi da se neka neposredna bitka može dobiti moglo ležati seme konačnog, još većeg gubitka.
Da samo nije bilo Bejte Darel i njene munjevite reakcije... A i to se zbilo bez ikakvog podsticaja
od strane Druge zadužbine!
I potom - Zlatno doba, tokom koga su Prvi govornici nekako uspeli da postanu delatni, zaustavivši
Mazgova u njegovom osvajačkom pohodu, da bi, konačno, uspostavili kontrolu i nad samim njegovim
umom; posle toga zaustavili su i samu Prvu zadužbinu, kada se kod nje javiše narasli znaci brižnosti i
preveć velike radoznalosti u pogledu prirode i identiteta Druge zadužbine. Najzad se pojavio i Prim
Palver, devetnaesti po redu Prvi govornik i najveći medu svima njima, uspevši da - ne bez užasnih
napora - odagna sve opasnosti i da spase Seldonov Plan.
I tako, tokom stotinu i dvadeset godina Druga zadužbina ponovo je bila ono što je bila u samom
početku - skrivajući se u 'ukletom' krajičku Trantora. Više se nisu skrivali od carskih službenika već
od Prve zadužbine - sada već gotovo isto onoliko prostrane koliko je to nekada bilo Galaktičko
carstvo, i bez sumnje daleko naprednije u tehnološkom smislu.
Osećajući prijatnu toplinu dana Prvi govornik sklopi oči, utonuvši u ono ni - ovde - ni - onde
halucinantno stanje opuštenosti koje nije bilo ni san ni budna misao.
Ali dosta s tom turobnošću! Sve će se okrenuti na dobro. Trantor je još činio središte Galaksije,
jer se Druga zadužbina nalazila na njemu i jer je bila moćnija i čvršće sedela za upravljačima od
ijednog bivšeg carskog vladara.
Prva zadužbina biće ukroćena i navođena da se dalje ispravno razvija. Ma koliko čudesni bili
njena oružja i brodovlje, ništa neće biti u mogućnosti da učini sve dotle dok, u slučaju potrebe, bude
moguće nad njenim ključnim vođama uspostaviti mentalnu kontrolu.
I Drugo carstvo će biti rođeno, ali nimalo nalik na prethodno. Biće to Federalno carstvo, čiji će
delovi raspolagati zamašnim mogućnostima samouprave, tako da neće biti ni traga prividnoj snazi a
stvarnoj slabosti jedinstvene, centralizovane vlasti. Novo Carstvo biće rastresitije, gipkije,
savitljivije, sposobnije da se održi pred burama, i uvek - uvek - će ga voditi skriveni ljudi i žene
Druge zadužbine. Trantor će ponovo biti njegovo središte, neuporedivo moćnije, sa svojih četrdeset
hiljada psihoistoričara, no što je ikad bilo sa svojih četrdeset pet milijardi...
Prvi govornik naglo se trže iz dremeža. Sunce se već gotovo sasvim približilo obzorju. Je li on to
nešto mrmljao? Da li je nešto naglas rekao?
Ako je Druga zadužbina trebalo da zna mnogo a govori malo, vladajući Govornici trebalo je da
znaju još više a da govore još manje, a Prvi govornik trebalo je da zna najviše a da kaže najmanje.
On se suvo nasmeši. Uvek je bilo prisutno iskušenje da čovek postane trantorski patriota - da sav
smisao uspostavljanja Drugog carstva doživi kao vaspostavljanje hegemonije Trantora. Seldon je
upozorio na to; predvideo je čak i to, pet stoleća pre no što se to uopšte moglo dogoditi.
Ipak, Prvi govornik nije proveo suviše dugo vremena u dremežu. Još nije bio stigao trenutak za
Gendibalovu audijenciju.
Šandes je s interesovanjem očekivao taj nezvanični susret. Gendibal je bio dovoljno mlad da
sagleda Plan iz novog ugla, i dovoljno oštrouman da vidi i ono što bi drugima promaklo. Nije uopšte
bilo isključeno da i sam Šandes nauči nešto iz onoga što je taj mladić imao da mu saopšti.
Niko neće nikada biti sasvim načisto koliko je Prim Palver - veliki Palmer lično - izvukao koristi
onog dana kada mu je mladi Kol Bendžoam, tek blizu tridesete, došao da se s njim posavetuje o
mogućim načinima obuzdavanja Prve zadužbine. Bendžoam, koji je kasnije stekao sva priznanja kao
najveći teoretičar posle Seldona, nikada posle toga nije govorio o toj audijenciji, ali je na kraju
postao dvadeset prvi Prvi govornik. Bilo je čak i onih koji su Bendžoamu, a ne Palveru, pripisivali
sva velika dostignuća Palverove uprave.
Šandes se zabavljao razmišljajući o tome šta bi mu Gendibal mogao saopštiti. Bila je već neka
vrsta tradicije da inteligentne junoše, sastajući se po prvi put nasamo sa Prvim govornikom, čitav
svoj stav izlože već u prvoj rečenici. Samo se, pak, po sebi podrazumevalo da tu dragocenu
audijenciju neće tražiti zbog nečeg trivijalnog - zbog nečeg što bi, izazvavši kod Prvog govornika
utisak da su površni, moglo u samom začetku izjaloviti njihovu potonju karijeru.
Četiri časa kasnije, Gendibal je stajao pred njim. Mladić nije pokazivao ni najmanji znak nervoze.
Ćutke je čekao da Šandes prvi progovori.
Šandes se odluči: "Zatražili ste privatnu audijenciju, Govorniče, tvrdeći da je posredi nešto
važno. Možete li, molim vas, ukratko izložiti o čemu je reč?"
I Gendibal, govoreći smireno, gotovo kao da priča šta je upravo imao za večeru, reče: "Prvi
govorniče, Seldonov Plan lišen je svakog smisla!"

18.
Storu Gendibalu uopšte nisu bila potrebna priznanja drugih da bi u sebi stvorio osećaj vlastite
vrednosti. Gotovo da se nije mogao ni setiti vremena kada nije bio svestan da je izuzetan. Za potrebe
Druge zadužbine, kada je bio tek desetogodišnji dečak, regrutovao ga je jedan agent, spoznavši sve
mogućnosti njegovog uma.
Od tada se iskazao kao blistav učenik, i psihoistoriju je osećao isto onoliko prisno koliko i
svemirski brod, reagujući na podsticaj gravitacionog polja. Psihoistorija ga je povukla k sebi i on joj
se sasvim priklonio; čitao je Seldonove tekstove o fundamentalima dok su se drugi njegovog uzrasta
još mučili sa diferencijalnim jednačinama.
U petnaestoj godini stupio je na Trantorski galaktički univerzitet (to je sada bio zvaničan naziv
bivšeg Trantorskog univerziteta), posle pristupnog ispita tokom koga je, na pitanje kakve su mu
ambicije, čvrsto odgovorio: "Da postanem Prvi govornik pre no što napunim četrdesetu."
Nije uopšte pomišljao da na položaj Prvog govornika cilja lišen kvalifikacija. Činilo mu se
sasvim izvesnim da će do njega doći, na ovaj ili onaj način. Cilj mu je bio da do položaja dospe još u
mladim godinama. Čak su i Primu Palveru, u trenutku ustoličenja, bile tek četrdeset dve godine.
Na njegov odgovor ispitivač je samo zatreptao očima, ali mladić je već dovoljno poznavao
psihojezik da je mogao pravilno protumačiti taj treptaj. Znao je savršeno dobro, baš kao da mu je
ispitivač to sam rekao, da će mala beleška biti pridodata njegovom dosijeu: naime, napomena da je
reč o momku s kojim baš neće lako izići na kraj.
Pa, neka im bude!
Gendibal nije ni nameravao da bude neko s kim će se lako izlaziti na kraj.
Sada je već bio u tridesetoj. Napuniće trideset prvu za samo dva meseca, a već je bio član Saveta
Govornika. Preostalo mu je još najviše devet godina da postane Prvi govornik, i on je znao da će u
tome uspeti. Ova audijencija kod sadašnjeg Prvog govornika bila je ključna u njegovim planovima, i,
radeći pomno na tome da ostavi odgovarajući utisak, nije odustao ni od kakvog napora da izbrusi
svoje vladanje psihojezikom.
Kada dvojica Govornika Druge zadužbine opšte medusobno, njihov jezik ne liči ni na jedan drugi
u čitavoj Galaksiji. Jezik im se sastoji od gestova koliko i od reči, od zapažanja promena u
mentalnom tkanju koliko i od svega drugog.
Neko sa strane čuo bi malo ili ništa, ali za najkraće vreme mnogo bi putem čistih misli bilo
razmenjeno, i u svom doslovnom obliku njihov razgovor bio bi nesaopštiv bilo kome drugom osim
još nekom od Govornika.
Jezik Govornika sadržao je sve prednosti brzine i beskrajne tananosti, ali i tu nezgodnu stranu da
je bilo gotovo nemoguće prikriti istinsko mišljenje.
Gendibal je dobro poznavao svoje vlastito mišljenje o Prvom govorniku. Osećao je da je Prvi
govornik bio čovek koji je već prešao svoj mentalni vrhunac. Prvi govornik - prema Gendibalovoj
proceni - nije očekivao nikakvu krizu, nije ni bio obučen da se s nekom od njih suoči, niti je
posedovao oštrinu da bi se s njom, kada bi se pojavila, mogao uhvatiti ukoštac. Bez obzira na svu
njegovu dobrodušnost i ljubaznost, Šandes je bio materijal od koga se prave katastrofe.
Sve je to Gendibal morao da krije ne samo od svojih gestova, reči ili izraza lica, već čak i od
svojih misli. Nije, međutim, znao pouzdan način da to efikasno učini i da onemogući Prvog govornika
da uhvati makar samo dašak svega toga.
Nije Gendibal mogao izbeći ni da zapazi nešto od onoga što je sam Prvi govornik osećao prema
njemu. Ispod dobrodušnosti i ljubaznosti - sasvim vidljivih i u dobroj meri iskrenih - Gendibal je
mogao nazreti daleku primesu snishodljivosti i veselosti; stoga se napregao da izbegne da otkrije
odbojnost koju to izazva u njemu - ili, bar, da otkrije što je manje moguće.
Prvi govornik se nasmeši i dublje zavali u naslonjaču. Nije pri tome, podigao i noge na sto, ali mu
stav poprimi tačno odmerenu mešavinu samopouzdanja i nehajne srdačnosti - dovoljno da, sve u
svemu, ostavi Gendibala u neizvesnosti u pogledu učinka koji je njegova izjava proizvela.
S obzirom na činjenicu da mu nije bilo ponuđeno da sedne, izbor bilo gesta bilo stava koji su mu
stajali na raspolaganju da što je moguće više umanji svoj osećaj nelagodnosti bio je sasvim
ograničen. Bilo je nemoguće da Prvi govornik to ne shvata.
"Seldonov Plan - lišen svakog smisla?" upita Šandes. "Kakva izvanredna izjava! Da li ste u
poslednje vreme zagledali u Praradijant, Govorniče Gendibale?"
"Često ga proučavam, Prvi govorniče. Dužnost mi je da to činim, a ujedno i zadovoljstvo."
"Da li, kojim slučajem, proučavate, tu i tamo, samo one delove koji spadaju u vaš delokrug?
Proučavate li ga samo u mikro - odnosima - neki sistem jednačina ovde, neka malena izmena onde?
To je od izuzetne važnosti, naravno, ali oduvek sam proučavanje ukupnog toka smatrao izvanrednom
vežbom. Proučavanje Praradijanta, deo po deo, donosi određene koristi - ali proučavati ga kao celinu
odista je inspirativno. Istinu da vam kažem, Govorniče, ni ja sam nisam to već dugo činio. Da li biste
mi se pridružili?"
Gendibal se ne usudi da dugo okleva. To je moralo biti učinjeno, i to s lakoćom i prijatnošču, ili
ne bi ni trebalo da bude učinjeno. "Biće mi i čast i zadovoljstvo, Prvi govorniče."
Prvi govornik pritisnu polugu što se nalazila sa strane njegovog stola. Takve poluge postojale su u
uredima svakog Govornika, i ona što se nalazila u Gendibalovom uredu nije se ni po čemu
razlikovala od ove koja je stajala na raspolaganju Prvom govorniku. Druga zadužbina predstavljala
je egalitarijansku zajednicu u svim svojim spoljnim obeležjima - onim nevažnim. Tako, jedina
zvanična prerogativa Prvog govornika bila je upravo ona sadržana u njegovoj tituli - on je uvek prvi
uzimao reč.
Potiskivanjem poluge, prostorija se zamrači, ali gotovo u istom času, tmina se rasu u bisernu
izmaglicu. Oba duža zida poprimiše bledu kremastu boju, zatim pastadoše svetliji i belji, i konačno
se na njima pojaviše uredno ispisane brojne jednačine - toliko sitne da ih je jedva bilo moguće čitati.
"Ukoliko nemate ništa protiv", reče Prvi govornik, stavivši sasvim jasno na znanje da nikakvo
protivljenje ne dolazi u obzir, "smanjićemo sliku kako bismo mogli videti što je moguće više
odjednom."
 Brižljivo ispisane brojke smanjiše se, postavši tanane poput vlasi - slabašni crni meandri na
biserastoj podlozi.
Prvi govornik dodirnu ključeve malene konzole smeštene na rubu njegove naslonjače. "Vratićemo
prizor na sam početak - u doba Harija Seldona - i podesićemo ga da se polagano pomera prema
našem vremenu. Eksponiraćemo sliku tako da u jednom trenutku možemo videti samo po jednu
deceniju razvoja. Divan je to osećaj moći videti kako se odvija tok istorije, a da pojedinosti pri tom
ne odvlače pažnju. Pitam se da li ste već nešto slično pokušali."
"Nikada još na baš takav način, Prvi govorniče."
"Trebalo je. To je veličanstven osećaj. Osmotrite jednoličnost crne putanje na početku. Tokom
nekoliko prvih decenija jedva da je postojala mogućnost alternative. Račvanja su, međutim, sa
protokom vremena, sve brojnija. Da nije činjenice da se, čim se krenulo nekim izabranim tokom, sva
ostala njegova brojna račvanja u budućnosti potru, sve bi veoma brzo izmaklo svakoj kontroli.
Razume se, kada se upravlja budućnošću mora se brižljivo voditi računa na koji se tok osloniti."
"Poznato mi je to, Prvi govorniče." U Gendibalovom se odgovoru mogao nazreti prizvuk suvoće,
koji on nije uspeo da sasvim otkloni.
Prvi govornik se ni ne obazre na to. "Obratite pažnju na vijugave linije crvenih simbola. Postoji
određena pravilnost u njima. Prema svim pokazateljima trebalo bi da se javljaju nasumično,
zahvaljujući čemu svaki Govornik stiče priliku da zasluži svoj položaj, time što će uneti dodatne
ispravke u prvobitni Seldonov Plan. Čini se očevidnim, stoga, da ne postoji mogućnost da se tačno
predvidi gde će biti potrebno uneti neku ispravku, ili gde će neki pojedinačni Govornik osetiti
zainteresovanost ili potrebu da se okoristi svojim sposobnostima; uprkos tome, već dugo vremena mi
se čini da mešavina crnog Seldona i crvenog Govornika sledi neku postojanu zakonitost koja duboko
zavisi od vremena i veoma, veoma malo od bilo čega drugog."
Gendibal je posmatrao kako godine prolaze, i kako se crne i crvene vlasi gotovo hipnotički
prepliću u čvrstu mrežu, taj splet, razume se, sam po sebi nije značio ništa. Simboli od kojih je bio
sastavljen bili su jedino što se računalo.
Ovde ili onde pojavljivao se poneki svetloplavi potočić - nadimajući se, račvajući se, sve više se
ističući, a zatim se ponovo sužavajući, sve dok se konačno ne bi stopio sa crnim ili crvenim.
"Plavo Odstupanje", primeti Prvi govornik, i osećaj odbojnosti, izvirući iz obojice, ispuni sav
prostor između njih. "Uočavamo ga iznova i iznova, i konačno ćemo stići do Stoleća Odstupanja."
Najzad i stigoše. Moglo se sasvim precizno uočiti kada je došlo do eksplozivne pojave Mazgova:
Praradijant se odjednom ispuni plavim linijama - mnogo ih se više pojavljivalo no što ih je bilo
moguće suzbiti - sve dok se ne učini da sama prostorija tone u plavetnilo; linije su postajale sve
deblje, šarajući zid sve svetlijim i svetlijim zagađenjem (bila je to jedina reč).
Sve to dostiže svoj vrhunac a onda stade bledeti, tanjiti se, nastavivši da teče kao jedna
jedinstvena linija tokom dugog stoleća i na kraju zgasnu. Kad konačno nestade, i kad se Plan ponovo
vrati crnom i crvenom, postade jasno da je ruka Prima Palvera u to bila umešana.
Sve dalje, sve dalje...
Zatim se sve suzi u jedno istinsko čvorište, gusto tkanje crnog sa veoma malo crvenog u sebi.
"Ovo označava uspostavljanje Drugog carstva", reče konačno Prvi govornik.
On zatvori Praradijant i prostoriju ponovo obli uobičajena svetlost.
"Bilo je to odista uzbudljivo iskustvo", reče tiho Gendibal.
"Da", nasmeši se Prvi govornik, "i dovoljno ste smotreni da ne pokušavate da odredite prirodu
doživljaja, s obzirom na to da vam se može dogoditi da ne uspete u tome. Ali nije važno. Dozvolite
mi da izvučem zaključak koji sam želeo.
 Uočili ste, pre svega, gotovo potpuno odsustvo plave linije Odstupanja posle vremena Prima
Palvera - drugim rečima, tokom poslednjih stotinu dvadeset godina. Uočili ste, takođe, da ne postoji
razumna verovatnoća za Odstupanje iznad petog stepena tokom sledećih pet stotina godina. Uočili ste,
najzad, da smo započeli sa usavršavanjem psihoistorije i posle uspostavljanja Drugog carstva. Kao
što vam je bez sumnje poznato, Hari Seldon - premda nenadmašni genije - niti je bio, niti je mogao
biti sveznajući. Otišli smo i dalje od njega. Znamo o psihoistoriji više no što je on uopšte mogao
znati.
Seldon je svoje proračune okončao vaspostavljanjem Drugog carstva, ali smo mi otišli i dalje od
toga. Odista, neka mi to, bez uvrede, bude dozvoljeno da kažem, Superplan koji ide i dalje posle
uspostavijanja Drugog carstva u najvećoj je meri moje delo, koje mi je i donelo moj današnji
položaj.
Govorim vam sve ovo da bih vam prištedeo trud da mi pričate nepotrebne stvari. Jer, imajući sve
što ste osmotrili u vidu, kako ste uopšte mogli doći do zaključka da je Seldonov Plan lišen svakog
smisla? On je bez ijedne pukotine. Već sama činjenica da je preživeo Stoleće Odstupanja - uz sve
poštovanje Palverovom geniju - najbolji je postojeći dokaz da je bez mane. Gde je onda ta slabost,
mladi čoveče, na osnovu koje ste Plan ocenili kao besmislen?"
Gendibal je stajao krajnje ukrućeno. "U pravu ste, Prvi govorniče. Seldonov Plan nema nijednu
manu."
"Znači, povlačite svoju izjavu?"
"Ne, Prvi govorniče. Njegova je mana to što nema mane. Njegovo je savršenstvo fatalno!"

19.
Prvi govornik posmatrao je Gendibala sa savršenom mirnoćom. Umeo je veoma dobro da vlada
izrazom svog lica, i iskreno ga je zabavljala nevičnost koju je Gendibal u tom pogledu ispoljavao.
Prilikom svake razmene misli i osećanja mladić se trudio, što je bolje umeo, da prikrije pravo stanje
stvari, ali ga je u svakoj novoj prilici do kraja otkrivao.
Prvi govornik ga je posmatrao bez imalo pristrasnosti. Bio je to mršav mladić, ne mnogo viši od
srednjeg rasta, tankih usana i koštunjavih, nemirnih ruku. U njegovim tamnim, večito ozbiljnim očima,
moglo se uvek zapaziti neko neobično titranje.
Bio je čovek - Prvi govornik je to dobro znao - koga je krajnje teško odvratiti od njegovih
ubeđenja.
"Izražavate se u paradoksima, Govorniče", primeti on na kraju.
"Samo se čini da je paradoks, Prvi govorniče, s obzirom da postoji toliko toga u Seldonovom
Planu što uzimamo zdravo za gotovo, ni ne pokušavajući da išta dovedemo u pitanje."
"Pa, onda, šta je to što biste vi doveli u pitanje?"
"Samu postavku Plana. Svima nam je dobro poznato da Plan neće dejstvovati ukoliko se sa
njegovom prirodom - pa čak i sa njegovim postojanjem upozna odveć veliki broj ljudi čije
ponašanje, kako je zamišljeno, on treba da predvidi."
"Siguran sam da je Hariju Seldonu to bilo poznato. Štaviše, siguran sam da je to postavio kao
jedan od dva fundamentalna aksioma psihoistorije."
"Ali, Prvi govorniče, on nije predvideo Mazgova, i sledstveno tome, nije mogao predvideti do
koje će mere žitelji Prve zadužbine postati opsednuti Drugom zadužbinom - posebno od trenutka kada
im je Mazgov ukazao na njenu važnost."
"Hari Seldon..." započe Prvi govornik, a onda sleže ramenima i za trenutak ućuta.
Fizički lik Harija Seldona bio je poznat svim pripadnicima Druge zadužbine. Reprodukcije
njegovog lika u dve ili tri dimenzije, fotografske i holografske, u niskom reljefu ili skulpturi, u
sedećem ili stojećem položaju, bile su svuda prisutne. Sve te reprodukcije predstavljale su ga u
poslednjim godinama njegovog života. Sve su prikazivale jednog starog i dobrodušnog čoveka, sa
licem koje je izborala mudrost godina, simbolom najdublje suštine jednog potpuno procvalog genija.
Ali Prvi se govornik sada sećao jedne fotografije koja ga je, navodno, prikazivala kao mladog
čoveka. Ta je fotografija bila predata zaboravu, jer je sama pomisao na mladog Seldona već
predstavljala neku vrstu kontradikcije in adjecto. Pa ipak, Šandes je nekako došao u priliku da je
vidi, i sada mu kroz glavu iznenada prođe misao da Stor Gendibal izvanredno liči na mladog
Seldona.
Koješta! Bila je to ona vrsta praznoverice kojoj je, u ovom ili onom trenutku, podložan svako ma
koliko inače racionalan mogao biti. Obmanula ga je neka neodređena sličnost. Da je pri sebi imao
fotografiju odmah bi bio načisto da je svaka sličnost samo iluzija. Pa ipak, zbog čega li mu je ta
smešna pomisao upravo sada prošla kroz glavu?
Trenutak kasnije, on se pribra. Bio je to samo trenutni drhtaj - prolazno skretanje misli -
neprimetan za bilo koga osim za nekog Govornika. Gendibal ga je mogao protumačiti kako god je
želeo.
"Hari Seldon je", započe on po drugi put, odlučno, "veoma dobro znao da postoji beskrajan niz
mogućnosti koje nije bio u stanju da predvidi, i upravo je iz tog razloga i osnovao Drugu zadužbinu.
Ni mi sami nismo predvideli pojavu Mazgova, ali smo odmah, čim se pojavio, spoznali njegovu
važnost i uspešno ga zaustavili. Nismo predvideli ni potonju opsednutost Prve zadužbine nama, ali
smo je, čim smo je uočili, prepoznali u svoj njenoj važnosti i jednostavno zatrli. Gde u svemu tome vi
nalazite neku manu?"
"Pre svega", reče Gendibal, "s opsesijom Prve zadužbine još se nije sasvim izišlo na kraj."
Mogla se sasvim dobro uočiti oseka poštovanja s kojim je Gendibal sada govorio. Zapazio je
drhtaj u glasu Prvog govornika (ovome se to činilo izvesnim) i odlučio da ga protumači kao
nesigurnost. S tim je trebalo računati.
Prvi govornik reče oštro: "Dozvolite mi da uđem u neke pretpostavke. Postoje možda ljudi u Prvoj
zadužbini koji bi - poredeći grozničave teškoće prvih četiri stotine godina njenog postojanja sa
neuzbudljivom jednoličnošću poslednjih dvanaest decenija - mogli doći do zaključka da bi tako nešto
bilo nemoguće osim u slučaju da se Druga zadužbina i dalje stara o ispravnom funkcionisanju Plana -
i bili bi, zaključujući tako, sasvim u pravu. Njihov bi konačan zakIjučak, takođe, mogao biti da, na
kraju krajeva, sa Drugom zadužbinom ipak nije svršeno - i razume se, zakIjučujući tako, bili bi
savršeno u pravu. Iskreno govoreći, do nas su stigli izveštaji da na Terminusu, matičnoj planeti Prve
zadužbine, postoji neki mladi čovek, zvaničnik njihove vlade, koji je u to sasvim ubeden... Ne mogu
da se setim njegovog imena..."
"Golan Treviz", reče Gendibal blago. "Ja sam prvi zapazio tu stvar u izveštajima, i ja sam čitavu
stvar uputio na vašu nadležnost."
"Oh?" reče Prvi govornik s očigledno preteranom učtivošću. "A kako je uopšte došlo do toga da
vam čitava ta stvar zapadne za oko?"
"Jedan od naših agenata na Terminusu poslao je jedan dosadan izvestaj o novoizabranim
članovima njihovog Veća - jedan potpuno rutinski izveštaj kakvi se obično upućuju Govornicima i
kakve oni, isto tako rutinski, odlažu i ne pogledavši ih. Ali ovaj je privukao moju pažnju zahvaljujući
načinu na koji je bio opisan jedan novi većnik, Golan Treviz. Sudeći prema opisu, čini se
neuobičajeno samouverenim i borbenim."
"Prepoznali ste srodnu dušu, je li tako?"
 "Nipošto", odvrati Gendibal kruto. "Delovao je kao neobuzdana osoba sklona smešnom ponašanju
- što je opis koji teško da meni pristaje. U svakom slučaju, upustio sam se u dublje proučavanje. Nije
mi bilo potrebno mnogo vremena da zaključim kako bi, da smo ga regrutovali u pravo vreme,
predstavljao dobar materijal za nas."
"Moguće je", primeti Prvi govornik, "ali poznato vam je, dakako, da ne uzimamo ljude sa
Terminusa."
"Poznato mi je, dakako. U svakom slučaju, čak i bez naše obuke, on raspolaže neuobičajeno
razvijenom intuicijom. Razume se, krajnje je haotična. Imajući sve to u vidu, nisam bio nimalo
iznenađen što je došao do zaključka da Druga zadužbina još postoji. Smatrao sam, stoga, čitavu stvar
dovoljno značajnom da bih vam o svemu tome prosledio jednu belešku."
"Sudeći po vašem današnjem ponašanju, rekao bih da nije sve na tome i ostalo?"
"Došavši, zahvaljujući svojim visokorazvijenim intuitivnim sposobnostima, do zaključka da Druga
zadužbina i dalje postoji, iskoristio je svoje saznanje na svoj karakteristično haotičan način. Konačna
posledica bila je da je prognan sa Terminusa."
Prvi govornik nabra obrve. "Odjednom ste stali... Želite da ja protumačim značaj svega toga. Ne
koristeći svoj računar, dozvolite mi da u mislima, približno, primenim Seldonove jednačine; nalazim,
dakle, da je prepredena gradonačelnica, sposobna da posumnja da Druga zadužbina još postoji,
smatrala neprikladnim da kraj sebe ima neodgovornog pojedinca koji će to rastrubiti čitavoj
Galaksiji i tako i samu Drugu zadužbinu upozoriti na opasnost. Rekao bih, dakle, da je Bronzana
Brano ocenila da će Terminus biti bezbedniji ako Treviza jednostavno udalji sa planete."
"Mogla je Treviza i uhapsiti, ili dati nalog da se u tišini ukloni."
"Kao što vam je poznato, primenjene na pojedince jednačine prestaju da budu pouzdane. Na njih
se možemo osloniti samo kada je u pitanju čovečanstvo kao masa. Sledstveno tome, individualno
ponašanje je nepredvidljivo, i razumno je pretpostaviti da je gradonačelnica ljudsko biće koje smatra
da je hapšenje - da o likvidaciji i ne govorimo - odveć nemilosrdna mera."
Nekoliko trenutaka Gandibal ne reče ništa. Samo ćutanje bilo je dovoljno rečito, i on osta nem
tačno onoliko koliko je bilo potrebno da Prvi govornik postane nesiguran u sebe, ali ne i suviše da bi
kod njega izazvao samoodbrambeni gnev.
Proračunavši vreme tačno u sekundu, on reče: "Ne tumačim stvari na taj način. Verujem da Treviz,
u ovom trenutku, predstavlja onaj jezičak najveće opasnosti po Drugu zadužbinu u čitavoj njenoj
istoriji - pretnju veću i od samog Mazgova!"

20.
Gendibal je odisao zadovoljstvom. Upečatljivost njegove izjave izvanredno je delovala. Prvi
govornik je nije očekivao, te osta zatečen u raskoraku. Od toga trenutka bič se nalazio u
Gendibalovim rukama. Bilo je to očigledno; svaku sumnju raspršilo je sledeće Šandesovo pitanje:
"Ima li sve to ikakve veze sa vašom tvdnjom da je Seldonov Plan lišen svakog smisla?"
Gendibal je igru vodio nasigurno, dajući joj didaktički ton koji Prvom govorniku nije dozvoljavao
da se oporavi. "Prvi govorniče, smatramo činom vere da je, posle neobuzdanog izvitoperavanja
tokom Stoleća Odstupanja, Prim Palver bio taj koji je Plan vratio u njegov ispravan tok. Medutim,
proučite Praradijant i ustanovićete da su odstupanja prestala tek dve decenije po Palverovoj smrti, i
da se od tada nikakvo novo odstupanje nije javilo. Taj učinak bi, dakle, trebalo pripisati Prvim
govornicima posle Palvera, ali to je nemoguće."
"Nemoguće? Priznajem da nijedan od nas nije ravan Palveru - ali zbog čega nemoguće?"
"Dozvoljavate li mi da vam pokažem, Prvi govorniče? Koristeći proračune psihoistorije mogu
sasvim jasno dokazati da su izgledi za potpuno iščeznuće Odstupanja doslovno mikroskopski mali, da
bi do njega uopšte moglo doći bilo kakvim posredovanjem Druge zadužbine. Ali ako nemate ni
vremena ni želje za takvo dokazivanje, koje bi nam uzelo samo pola časa pažljivog razmatranja,
moguće je, umesto toga, okupiti za Stolom sve Govornike, pred kojima ću izvesti sve dokaze. Ipak, za
mene bi to predstavljalo gubitak vremena i nepotrebno zadržavanje."
"Da, i moguće je, gubitak obraza za mene. Izvedite mi dokaze sada. Ali da vas upozorim." Prvi
govornik se herojski naprezao da se oporavi. "Ukoliko su dokazi koje ćete mi izneti bezvredni, ja
vam to neću zaboraviti."
"Ukoliko se ispostavi da su bezvredni", odvrati Gendibal s nehajnom ohološću koja dokraja obori
njegovog sagovornika, "imaćete moju ostavku na licu mesta."
Potrajalo je, u stvari, znatno više od pola časa, jer je Prvi govornik dovodio u pitanje proračune
sa gotovo divljom ustremljenošću.
Nešto vremena Gendibal je uštedeo vešto koristeći svoj Mikroradijant. Ova je spravica - koja je
putem holografske slike mogla prikazati bilo koji odeljak obimnog Plana, i za koju nisu bili potrebni
ni zid niti stona konzola - ušla u upotrebu tek pre jedne decenije i Prvi govornik nikada nije ovladao
veštinom njenog koršćenja. Gendibal je bio svestan toga. Prvi govornik bio je sasvim načisto u
pogledu toga.
Jednačine koje je Gendibal iznosio (slažući ih s pouzdanom lakoćom) kretale su se zmijoliko
napred - nazad, prateći njegov komentar. Ukoliko je bilo neophodno, mogao je dobiti gotove
definicije; postaviti aksiome; stvoriti grafičke predstave kako u dve tako i u tri dimenzije (da se, pri
svemu tome, i ne pominju multidimenzionalno povezane projekcije).
Gendibalovi komentari bili su jasni i britki, i Prvi govornik se predao priznajući da je pobeđen, te
upita: "Ne sećam se da sam ikad video neku analizu sličnu ovoj. Čije je to delo?"
"Prvi govorniče, moje vlastito. Već sam objavio osnovne principe na kojima se proračuni
zasnivaju."
"Veoma domišljato, Govorniče Gendibale. Ovako nešto svrstaće vas u red kandidata za položaj
Prvog govornika, kad ja umrem - ili se povučem."
"O tome uopšte nisam razmišljao radeći na ovome, Prvi govorniče - ali kako nema izgleda da u to
poverujete, povlačim svoje reči. Ja jesam razmišljao o položaju Prvog govornika, i biću Prvi
govornik, s obzirom na to da onaj ko stekne taj položaj mora slediti postupak koji sam samo ja u
stanju da jasno sagledam."
"Da", reče Prvi govornik, "neumesna skromnost može biti veoma opasna. Ali kakav postupak?
Možda je i trenutni Prvi govornik takođe u stanju da ga sledi. Ako sam već bio odviše star da bih
mogao načiniti kreativni skok koji ste vi načinili, još nisam prestar da ne bih mogao slediti vaš
putokaz."
Bila je to predaja ispunjena osećanjem uzvišenosti, i Gendibalovo srce, sasvim neočekivano,
ispuni se toplinom prema starcu, premda je savršeno dobro shvatao da je upravo to i bila namera
Prvog govornika.
"Zahvaljujem vam, Prvi govorniče, jer će mi vaša pomoć biti i te kako potrebna. Ne bih smeo
očekivati da ću biti u stanju da pridobijem Sto bez vašeg umnog vođstva." (Plemenitost za
plemenitost). "Pretpostavljam, dakle, da ste se zahvaljujući mom prikazu uverili da je bilo nemoguće
da se samo našom akcijom Stoleće Odstupanja koriguje, odnosno da se više nikakvo Odstupanje
posle toga ne javi."
"To mi je sasvim jasno", odgovori Prvi govornik. "Ukoliko su vaši proračuni ispravni, onda bi, da
bi se Plan ispravio - što se i zbilo - i da bi i dalje bio delatan, kao što i izgleda da jeste, bilo
neophodno da budemo u stanju da predvidimo ponašanje čak i sasvim malih Ijudskih skupina - čak i
pojedinaca - bar sa nekim stepenom prihvatljive izvesnosti."
"Upravo tako. Ali s obzirom na to da matematički proračuni na kojima se psihoistorija zasniva to
ne omogućuju, Odstupanja nije trebalo da iščeznu; štaviše, nisu smela da se ne pojave. Shvatate,
dakle, šta sam maločas imao u vidu kada sam rekao da je mana Seldonovog Plana upravo u tome što
nema mana."
"Ali u tom slučaju, ili su Odstupanja uključena u Seldonov Plan, ili sa vašim proračunima nešto
nije u redu", reče Prvi govornik. "S obzirom na činjenicu da Seldonov Plan već više od jednog
stoleća ne pokazuje Odstupanja, proizilazi da nešto zaista nije u redu sa vašim proračunima - s tim
što ja nisam u stanju da nađem gde je greška ili obmana."
"Grešite", reče Gendibal, "što isključujete i treću mogućnost. Sasvim je moguće da Seldonov Plan
ne uključuje Odstupanja, a da istovremeno, pokazujući da je to nemoguće, u mojim proračunima nema
ama baš ničeg pogrešnog."
"Ipak, ne uspevam da uočim tu treću mogućnost."
"Pretpostavimo da se Seldonovim Planom upravlja do te mere usavršenim psihoistorijskim
metodama da je moguće predvideti ponašanje malih ljudskih skupina - možda, čak, i pojedinaca -
metodima kojima Druga zadužbina raspolaže. U tom slučaju i samo u tom slučaju, moji bi proračuni
pokazali da Seldonov Plan odista ne bi trebalo da prikaže nikakva Odstupanja!"
Za trenutak (po standardima Druge zadužbine) Prvi govornik ne progovori ni reči. A onda reče:
"Ne postoji nikakav takav usavršeni psihoistorijski metod koji bi mi bio poznat - a ni vama, sudeći
po vašem ponašanju. A ukoliko vi ili ja ne znamo ni za šta slično, onda su izgledi da je neki drugi
Govornik, ili skupina Govornika, razvio takav mikropsihoistorijski (ako mogu tako da ga nazovem)
metod, i držao ga u tajnosti od nas, i od ostatka Stola, odista beskrajno malen. Slažete li se?"
"Slažem se."
"U tom slučaju, ili je vaša analiza pogrešna, ili je mikro-psihoistorija u rukama neke skupine izvan
Druge zadužbine."
"Tačno, Prvi govorniče, treća mogućnost mora biti ispravna."
"Da li ste u stanju da dokažete nesumnjivu tačnost takve izjave?"
"Nisam. U svakom slučaju, ni na kakav formalan način. Ali razmotrite... Da li je već postojala
neka osoba koja je, manipulišući pojedincima, ozbiljno ugrozila Seldonov Plan?"
"Pretpostavljam da se vaše reči odnose na slučaj Mazgova?"
"Da, svakako."
"Mazgov je mogao samo ugroziti Plan. Problem je ovde u tome što Seldonov Plan suviše dobro
funkcioniše, budući znatno bliže savršenim propozicijama no što bi to proisticalo iz vaših proračuna.
Bio bi vam potreban neki Anti-Mazgov - neko ko bi bio u stanju da, poput Mazova, ugrozi Plan, ali
ko dela iz suprotnih motiva - manipulišući njime ne da bi ga omeo već da bi ga usavršio."
"Upravo tako, Prvi govorniče. Voleo bih da sam se sam dosetio tog izraza. Šta je bio Mazgov?
Mutant. Ali odakle je došao? Kako je nastao? Niko to ne zna pouzdano. Zar ne bi moglo biti još
Mazgova?"
"Po svemu sudeći - ne. Jedina sasvim izvesna stvar u vezi sa Mazgovom jeste to da je bio
neplodan. Otud mu i ime. Ili, možda, smatrate to samo mitom?"
"Nemam u vidu Mazgovljeve potomke. Ali zar ne bi bilo moguće da je Mazgov bio samo
izopačeni pripadnik nečega što je bila - ili je u međuvremenu izrasla u nju - zamašna skupina ljudi sa
mazgovskim moćima koja, iz nekog vlastitog razloga, ne podriva već podržava Seldonov Plan?"
"Ali za ime Galaksije, zbog čega bi ga podržavala?"
 "A zbog čega ga mi podržavamo? Mi težimo Drugom carstvu u kome ćemo mi - ili, bolje rečeno,
naši intelektualni potomci - biti oni koji će o svemu donositi odluke. Ukoliko neka druga skupina
podržava Plan čak i znatno efikasnije no što mi to činimo, teško je poverovati da namerava da na
kraju nama prepusti da odlučujemo. Oni će donositi odluke - ali s kojim ciljem? Zar ne bi trebalo da
pokušamo da ustanovimo kakvoj nas to vrsti Drugog carstva oni vode?"
"I kakav je vaš predlog, kako da to ustanovimo?"
"Dakle, zbog čega je gradonačelnica Terminusa prognala Golana Treviza? Učinivši to, ona je
jednoj potencijalno opasnoj osobi omogućila da se slobodno kreće širom Galaksije. Duboko
sumnjam da je to učinila iz humanih motiva. Istorijski pasmatrano, upravljači Prve zadužbine uvek su
delali realistično - što je, obično, značilo ne osvrćući se na pitanje 'moralnosti'. U stvari, jedan od
njihovih heroja - Salvor Hardin - čak je i propovedao protiv moralnosti. Ne, pre mi se čini da je
gradonačelnica tako postupila na podsticaj agenata Anti-Mazgova - da upotrebim vaš izraz. Verujem
da su oni obradili Treviza i da on predstavlja sam šiljak opasnosti što nas vreba. Smrtne opasnosti."
I na sve to Prvi govornik samo reče: "Seldona mi, sasvim je moguće da ste u pravu. Ali ima li
uopšte izgleda da u to ubedimo i Sto?"
"Prvi govorniče, potcenjujete svoj ugled."
ZEMLJA
21.
Treviz je bio ljut i uzbuđen. On i Pelorat sedeli su u omanjoj prostoriji koja je služila kao
obedovaonica, upravo okončavši svoj podnevni obrok.
Pelorat prvi progovori. "Tek se dva dana nalazimo u svemiru i već se osećam sasvim ugodno -
mada mi nedostaju svež vazduh, priroda i sve te stvari. Čudno! Dok se sve to nalazilo oko mene, čini
mi se da ništa od svega nisam ni primećivao. Sada, ukopan između moje torbe i tog vašeg izuzetnog
računara, imam kraj sebe čitavu svoju biblioteku - ili bar, u svakom slučaju, ono najvažnije. I više se
ne osećam nimalo preplašenim što se nalazim napolju u svemiru. Fantastično!"
Treviz nešto neodređeno promrmlja. Bio je utonuo u duboko razmišljanje.
"Ne bih voleo da vam dosađujem, Golane, ali mi se čini da me uopšte ne slušate", reče Pelorat
blago. "Znam da nisam naročito zanimljiva osoba - uvek sam delovao pomalo kao gnjavator, znate.
Pa ipak, imam utisak da ste se ogradili iz nekog drugog razloga... Jesmo li u nevolji? Znate, ne bi
trebalo da se ustručavate da mi to i kažete. Pretpostavljam da ne bih bio od naročite pomoći, ali dragi
mladiću, siguran sam da me neće obuzeti panika."
"U nevolji?" Činilo se da Treviz, lako se namrštivši, ponovo postaje svestan stvari oko sebe.
"Mislim na brod. Pošto je u pitanju novi model, pomislio sam da nešto možda ne ide kako valja."
Pelorat dozvoli sebi da se ovlaš, nesigurno nasmeši.
Treviz energično odmahnu glavom. "Bilo je glupo od mene, Janove, što sam vas ostavio u tolikoj
neizvesnosti. Sa brodom je sve u savršenom redu. Radi sjajno. Stvar je jednostavno u tome da ne
uspevam da pronađem hiperodašiljač!"
"Oh, shvatam. U stvari, ne shvatam. Šta je to hiper-odašiljač?"
"Ovaj... dozvolite mi da vam objasnim, Janove. U vezi sam sa Terminusom. Odnosno, mogu vezu
uspostaviti kada god zaželim, a i Terminus, sa svoje strane, može vezu uspostaviti s nama. S obzirom
na to da im je poznata naša putanja, mogu uvek utvrditi tačan položaj našeg broda. Čak da to i nije
slučaj, ipak bi nas pronašli zahvaljujući detektorima koji otkrivaju prisustvo neke mase u svemiru: na
taj način upozoreni su na prisutnost nekog broda, ili, eventualno, kakvog većeg meteora. Ali oni mogu
detektovati i energetske karakteristike date mase, što im ne samo omogućuje da utvrde kako je reč o
brodu a ne o meteoru, već i da tačno ustanove koji je brod u pitanju - budući da ne postoje ni dva
broda koji energiju koriste na potpuno istovetan način. Na neki način, slika našeg broda ostaje
karakteristična, ma šta mi preduzeli - isključili onaj, ili uključili ovaj instrument. Moguće je, razume
se, kada bi u pitanju bio sasvim nepoznat brod, ali ako je reč o brodu čija je energetska slika
zabeležena na Terminusu - kao u našem slučaju - moguće ga je identifikovati čim se detektuje."
"Rekao bih, Golane, da civilizacijski napredak i nije ništa drugo do postavljanje još većih
ograničenja čovekovoj privatnosti", reče Pelorat.
"Sasvim je moguće da ste u pravu. Ipak, ranije ili kasnije moramo se prebaciti u hipersvemir, jer
bismo u suprotnom bili osuđeni da zauvek, do kraja života, ostanemo u ovom svemiru, na svega
parsek ili dva udaljeni od Terminusa. U tom slučaju, bili bismo u stanju da preduzmemo
međuzvezdano putovanje samo u veoma ograničenoj meri. Međutim, prolazeći kroz hipersvemir, mi
se usklađujemo sa diskontinuitetom normalnog svemira. Skačemo s jednog mesta na drugo - mislim,
pritom, čak, i preko provalija od nekoliko stotina parseka - a da to naša čula doživljavaju samo kao
trenutak svog fizičkog vremena. Odjednom smo negde veoma daleko, u smeru koji je veoma teško
predvideti; praktično govoreći, više nas ne mogu detektovati."
"Da, shvatam. Potpuno."
 "Osim ukoliko, razume se, na brodu ne postoji hiperodašiljač. Naime, hiperodašiljač emituje kroz
hipersvemir signale - signale karakteristične za ovaj brod - te se na Terminusu u svakom trenutku
može odrediti naš tačan položaj. Eto, to je odgovor na vaše pitanje. Ne postoji mesto u Galaksiji gde
bismo se mogli sakriti, i nikakva kombinacija skokova kroz hipersvemir ne bi nam mogla omogućiti
da izbegnemo njihovim instrumentima."
"Ali, Golane", upita Pelorat blago, "zar mi i ne želimo da sve vreme ostanemo pod zaštitom
Zadužbine?"
"Razume se, Janove, ali samo ukoliko nam ustreba. Rekoste i sami da vam se čini da civilizacijski
napredak predstavlja samo još veće ograničavanje privatnosti... Pa, eto, ne želim da budem žrtva tog
napretka. Želim što je moguće veću slobodu kretanja a da ne budem otkriven - sve dotle dok mi
zaštita ne ustreba. Stoga, osećao bih se bolje, neuporedivo bolje, ukoliko na brodu ne postoji
hiperodašiljač."
"Da li ste ga pronašli, Golane?"
"Ne, nisam. Da jesam, možda bi mi pošlo za rukom da ga isključim."
"A da li biste ga prepoznali kada biste ga pronašli?"
"To odista jeste problem. Moguće je da ne bih bio u stanju da ga prepoznam. Uopšte uzev, poznato
mi je kako hiperodašiljač izgleda, i znam kako bi valjalo testirati neki sumnjiv aparat - ali ovaj brod
predstavlja poslednju reč tečnike, i namenjen je za posebne zadatke. Moguće je da je hiperodašiljač
ugrađen u njega na takav način da je jednostavno nemoguće ustanoviti postoji li ili ne."
"S druge strane, moguće je da hiperodašiljača uopšte i nema na ovom brodu, i da je to razlog što
niste bili u stanju da ga pronadete."
"Jedva bih se usudio da to i pretpostavim, pri čemu ne volim ni samu pomisao da krenem u skok
pre no što to pouzdano saznam."
Pelorat se odjednom ozari. "Znači, to je razlog što smo sve dosad samo plutali svemirom. Već
sam se počeo pitati zbog čega već nismo skočili. Znate, pomalo me je već zbog toga obuzimala
nervoza - pitao sam se kada ćete mi već narediti da stavim pojas, ili uzmem pilulu, ili nešto slično
tome."
Treviz se s naporom nasmeši. "Nema nikakve potrebe za takvom predostrožnošću. Ne živimo više
u starim vremenima. Na brodu poput ovog sve je to prepušteno računaru. Vi mu samo date nalog, a
ostalo je njegova briga. Nećete ni znati da se išta dogodilo - osim što se slika svemira odjednom
promenila. Ako ste ikad videli neku projekciju sa slajdovima, jasno vam je šta se dešava kada jedan
slajd odjednom ustupi mesto sledećem. Eto, skok je nešto veoma nalik na to."
"Blago meni. Znači, ništa se ne oseti? Čudno! Pomalo sam razočaran."
"Ja, barem, nisam nikad ništa osetio, a vozio sam se brodovima koji nisu bili ni prineti ovoj našoj
bebici... Ali nije hiperodašiljač razlog što još nismo skočili. Treba da se još malo više udaljimo od
Terminusa - i razume se, od njegovog sunca. Što smo udaljeniji od nekog objekta velike mase, to je
lakše kontrolisati skok, da bismo se ponovo pojavili u svemiru u planiranim koordinatama. U slučaju
nužde možete pribeći skoku i kada ste svega dve stotine kilometara udaljeni od površine neke planete
- pouzdajući se samo u sreću da ćete ostati čitavi. Medutim, s obzirom na to da je u Galaksiji znatno
više bezbednih nego opasnih područja, možete se razumno pouzdati u srećan ishod. Pri svemu tome,
uvek postoji mogućnost da nekontrolisani faktori deluju tako da izronite na samo nekoliko miliona
kilometara od kakve velike zvezde, ili u samom galaktičkom jezgru - što će vas pretvoriti u paru pre
no što i trepnete. Ali što ste udaljeniji od jedne takve mase to je manja mogućnost dejstava takvih
faktora, te su i slabiji izgledi da će se desiti nešto naopako."
"U tom slučaju, preporučio bih vam da budete oprezni. Nismo ni u kakvoj naročitoj žurbi."
 "Svakako. Naročito ako se ima u vidu to da bih bio veoma rad da pronađem taj hiperodašiljač pre
no što načinimo odlučujući korak... Ili, bar, da se na ubedljiv način uverim da hiperodašiljača
zapravo i nema."
Činilo se da Treviz ponovo tone u svoja malopređašnja razmišljanja i Pelorat, podigavši malo
glas da probije barijeru, ponovo upita: "Koliko nam je, u stvari, još vremena ostalo?"
"Šta?"
"Pitam, dragi moj mladiću, koliko će nam još preostati do skoka pošto jednom otklonite brige oko
hiperodašiljača?"
"Imajući u vidu našu sadašnju brzinu i putanju, pri kraju četvrtog dana. Odrediću tačan trenutak
pomoću računara."
"Pa, u tom slučaju, imate još dva dana za vaše traganje. Mogu li da vam nešto predložim?"
"Samo izvolite."
"Shvatio sam zahvaljujući svom radu - veoma različitom od vašeg, bez sumnje, ali neka nam bude
dopušteno malo uopštavanje - da napregnuto usredsređivanje na neki poseban problem nikada nije
plodonosno. Zašto se ne bismo opustili i pričali o nečem drugom, puštajući vaš nesvesni um -
nepritisnut težinom previše usmerenog razmišljanja - da reši vaš problem?"
Treviz je za trenutak delovao zbunjeno, a onda se nasmeja. "Pa, zašto da ne? Recite mi, profesore,
šta vas je uopšte navelo da se zainteresujete za Zemlju? Kako ste uopšte došli na tu ideju - o jednoj
prvobitnoj planeti na kojoj se sve začelo?"
"Oh!" Pelorat klimnu, preplavljen uspomenama. "To seže daleko u prošlost. Preko trideset godina.
Pošao sam na fakultet s namerom da postanem biolog. Posebno me je privlačilo pitanje raznovrsnosti
vrsta na različitim svetovima. Varijacije su, kao što vam je poznato - pa, možda vam i nije poznato, te
mi nećete zameriti ako vam kažem - veoma male. Svi oblici života, širom Galaksije - u svakom
slučaju, barem oni s kojima smo se dosad susreli - zasnovani su na proteinsko-nukleinskim spojevima
baziranim na vodi."
"Ja sam pohađao vojne škole, koje naglasak stavljaju na nukleoniku i sile gravitacije, ali nisam
baš sasvim uski specijalista. Pomalo se razabirem i u hemijske osnove života. Učili su nas da voda,
proteini i nukleinske kiseline predstavljaju jedinu moguću osnovu života."
"To je, rekao bih, sasvim neopravdan zaključak. Opravdanije bi bilo reći da još nijedan drugačiji
oblik života nije otkriven - ili, u svakom slučaju, identifikovan - ali ostavimo to pitanje po strani.
Ono što u mnogo većoj meri iznenađuje jeste da je samorodnih vrsta - to jest, vrsta otkrivenih na
samo jednoj planeti, i nigde više - veoma mali broj. Većina postojećih vrsta, a posebno homo
sapiens, naći će se svuda, ili na većini svetova u Galaksiji, i međusobno su, biohemijski, fiziološki i
morfološki veoma srodne. Samorodne vrste, s druge strane, po svojim se karakteristikama veoma
razlikuju - kako u odnosu na širom razasute oblike tako i međusobno."
"Da, ali kakvog to ima značaja?"
"Zaključak je da je jedan svet u Galaksiji - jedan svet - različit od svih drugih. Na desetinama
miliona svetova u Galaksiji - niko ne zna tačno na koliko - razvio se život. Bio je to jednostavan
život, redak život, slabačak život - ne mnogo raznovrstan, ne baš lako održavan, niti lako proširivan.
Jedan svet, samo jedan svet, razvio je život u milionima vrsta - verovatno u milionima - od kojih su
neke bile veoma specijalizovane, visoko razvijene, izrazito sposobne za razmnožavanje i širenje -
uključujući tu i nas. Mi smo bili dovoljno inteligentni da razvijemo civilizaciju, da ovladamo
hipersvemirskim putovanjima, i da naselimo čitavu Galaksiju; šireći se Galaksijom poneli smo sa
sobom mnoge druge oblike života - oblike srodne jedne drugima i nama samima."
"Ukoliko čovek zrelo razmisli", reče Treviz ne bez ravnodušnosti, "rekao bih da to zvuči doista
razumno. Mislim, ovo je čovekova Galaksija. Ukoliko pretpostavimo da je sve započelo na samo
jednom svetu, onda bi, očigledno, taj svet morao biti različit. No, zašto da ne? Izgledi da se život
razvije na kakav haotičan način odista su veoma mali - možda i u razmeri od jedan prema stotinu
miliona; prema tome, izgledi su da se to i dogodilo na samo jednom od stotinu miliona svetova.
Morao je, znači, biti jedan."
"Ali šta je to što je baš taj jedan svet učinilo toliko različitim od drugih?" upita Pelorat s
očiglednim uzbudenjem. "Kakvi su zapravo bili ti uslovi koji su ga načinili jedinstvenim?"
"Možda je to bila samo slučajnost. Na kraju krajeva, ljudska bića i oblici života koje su ona
ponela sa sobom postoje danas na desetinama miliona planeta; kako na svim tim planetama život
može opstati, znači da su bile pogodne i za nastajanje života."
"Ne! Ljudska rasa, pošto je jednom evoluirala, pošto je razvila tehnologiju, pošto je i sama
očvrsla u tegobnoj borbi za opstanak, postala je sposobna da se prilagodi za život na svakom svetu
koji je imalo bio gostoljubiv - na Terminusu, na primer. Ali možete li makar samo zamisliti da se
razuman život razvio na Terminusu? Kada se čovek, u vreme Enciklopedista, prvi put naselio na
Terminusu, najvišu formu biljnog života na njemu predstavljalo je nešto nalik na mahovinu izraslu na
stenama; najviše oblike životinjskog sveta u okeanima predstavljala su sićusna bića nalik na korale, a
na kopnu neka insektolika leteća stvorenja. Mi smo ih jednostavno istrebili i mora i zemlju nastanili
ribama i zečevima i kozama i travom i žitaricama i drvećem, i tako dalje. Ništa nismo poštedeli od
onoga što je bio njen prvobitni samorodni život - izuzev onoga što još u manjoj meri postoji u
zoološkim vrtovima i velikim akvarijumima."
"Hm", progunđa Treviz.
Pelorat se za trenutak zagleda u njega, a onda uzdahnu i reče: "Uopšte vam nije stalo do toga, zar
ne? Izvanredno! Nekako, baš nikoga ne uspevam da zainteresujem. Pretpostavljam, sam sam za to
kriv. Jednostavno ne mogu da stvar učinim zanimljivom, premda se meni samom čini strašno
zanimljiva."
"Zanimljivo je sve to. Zaista. Ali šta s tim?"
"Zar vam se ne čini da bi, posmatrano s naučnog stanovišta, odista moglo biti zanimljivo proučiti
svet na kome se začela jedina stvarno cvatuća samorodna ekološka ravnoteža koju je Galaksija ikad
videla?"
"Svakako, ukoliko ste biolog. Ali kao što vidite, ja to nisam. Morate mi oprostiti."
"Razume se, dragi mladiću. Problem je, medutim, u tome što se još nisam sreo ni sa nekim
biologom koji bi se zainteresovao. Rekao sam vam da sam uzeo biologiju kao glavni predmet na
studijama. Izneo sam sve ovo svom profesoru, ali ni on nije bio zainteresovan. Savetovao mi je da se
okrenem praktičnijim problemima. Toliko mi se onda sve zgadilo da sam se okrenuo istoriji - koja
me je, u svakom slučaju, privlačila još od mojih najmlađih dana - i Pitanje Porekla osmotrio iz tog
ugla."
"Na kraju krajeva, to vam je omogućilo da se bavite svojim životnim delom, te stoga morate biti
zadovoljni što je vaš profesor bio do te mere uskogrud."
"Da, moguće je posmatrati čitavu stvar i na taj način. A moje životno delo odista je zanimljivo, i
nikad mi nije dosadilo da radim na njemu. Ali voleo bih da mogu vas da zainteresujem. Mrzim taj
osećaj da uvek razgovaram sa samim sobom."
Treviz zabaci glavu i srdačno se nasmeja.
Peloratovim mirnim licem minu senka povređenosti. "Zbog čega mi se podsmevate?"
"Ne smejem se vama, Janove. Smejem se vlastitoj gluposti. Što se vas tiče, izvanredno sam vam
zahvalan. Znate, bili ste savršeno u pravu."
 "Što sam se pozabavio važnosću ljudskog porekla?"
"Ne, ne... Ovaj, da, i zbog toga... Ali mislio sam da kažem da ste bili potpuno u pravu kada ste mi
savetovali da prestanem da napregnuto razmišljam o svom problemu i da svoj mozak usmerim u
nekom drugom pravcu. Delovalo je. Kada ste pričali na koji je način život evoluirao, konačno mi je
postalo jasno da znam kako da pronadem taj hiperodašiljač - ukoliko uopšte postoji."
"Ah, to!"
"Da, to! U ovom času, to je moja monomanija. Tragao sam za tim hiperodašiljačem kao da se
nalazim na svom starom, drndavom školskom brodu, zagledajući u svaki njegov kutak i nadajući se da
ću uočiti nešto što štrči. Pri tom sam potpuno smeo s uma da ovaj brod predstavlja razvojni proizvod
hiljada godina tehnološke evolucije. Shvatate li?"
"Ne, Golane."
"Imamo računar na brodu. Kako sam samo mogao na to da zaboravim?"
On kratko mahnu rukom i pođe u svoju sobu, požurujući Pelorata da krene za njim.
"Potrebno je samo da pokušam da uspostavim vezu", reče on, postavljajući ruke na računarski
kontakt.
Trebalo je da pokuša da uspostavi vezu sa Terminusom, koji je sada već bio više hiljada
kilometara iza njih.
Vezu! Govori! Činilo se kao da krajičci nerava pupaju i izrastaju, prodirući u svemir gotovo
čudovišnom brzinom - brzinom svetlosti, naravno - da bi, konačno, uspostavili kontakt.
Treviz se oseti kao da dotiče - pa, ne baš dotiče, već oseća - pa, ne baš oseća, već - najzad, nije ni
bilo važno, jer jednostavno nije postojala reč da se to opiše.
Bio je svestan da mu je Terminus na domaku ruke, i mada se razdaljina povećavala za dvadesetak
kilometara svakog sekunda, veza je ostajala postojana kao da se planeta i brod uopšte ne kreću i da ih
deli samo nekoliko metara.
Treviz ništa ne reče, ostajući čvrsto spojen. Samo je proveravao princip komuniciranja; nije
odista komunicirao.
Daleko tamo napolju, na razdaljini od oko osam parseka, nalazio se Anakreon, najbliža velika
planeta - po galaktičkim standardima, u samom njihovom predsoblju. Uputiti ka njemu poruku istim
sistemom brzine svetlosti koji je upravo isprobao u odnosu na Terminus - i primiti uzvratnu poruku -
uzelo bi, sve u svemu, pedeset dve godine.
Vezu s Anakreonom! Misli na njega što jasnije možeš. Poznat ti je njegov položaj u odnosu na
Terminus i na galaktičko jezgro; proučavao si njegovu planetografiju i istoriju; rešavao si vojne
probleme vezane za potrebu ponovnog zauzeća Anakreona (pod, danas, nemogućom pretpostavkom
da ga je okupirao neprijatelj).
Svemira mu! Bio si na Anakreonu.
Prikaži ga! Prikaži ga! Imaćeš osećaj da si na njemu, zahvaljujući hiperodašiljaču.
Ništa! Vršci njegovih nerava zatreperiše i smiriše se negde u praznini.
Treviz se opusti. "Ne postoji hiperodašiljač na Dalekoj zvezdi, Janove. Siguran sam u to. I da
nisam sledio vašu sugestiju, ko zna koliko bi mi bilo potrebno da dođem do tog zaključka."
Peloratov izraz lica nije se izmenio ni za jednu crtu, ali on se očigledno sav ozario. "Beskrajno mi
je milo što sam bio od pomoći. Da li to znači da krećemo u skok?"
"Ne, sačekaćemo još dva dana, radi potpune bezbednosti. Sećate se, moramo se što više udaljiti
od planetne mase? Pod uobičajenim okolnostima, imajući u vidu da se nalazim na novom i
neisprobanom brodu, s kojim još uvek nisam dovoljno upoznat, bilo bi mi verovatno potrebno dva
dana da obavim sve neophodne proračune - posebno odgovarajući hiperpotisak za prvi skok.
Međutim, sve mi se čini da će sve to sam računar obaviti."
"Blago meni! Sve mi se više čini da ćemo se neopisivo dosađivati."
"Dosađivati?" Treviz široko razvuče usta u osmeh. "Sve, samo to ne! Vi i ja, Janove, tek ćemo se
narazgovarati o Zemlji."
"Zaista?" upita Pelorat. "Ne pokušavate li to samo da učinite prijatnost jednom umornom starcu?
Veoma lepo od vas. Zaista."
"Kojesta! Pokušavam da učinim prijatnost sebi samom Janove, upravo ste stekl preobraćenika.
Posledica svega što ste mi rekli jeste da sam shvatio da je Zemlja nešto najvažnije i odistinski
najinteresantnije u čitavoj Vaseljeni."

22.
Varnica je bez sumnje kresnula u trenutku kada je Pelorat izlagao svoje gledište o Zemlji. To što
Treviz nije smesta reagovao bez sumnje je bila posledica činjenice da je njegov um bio sasvim
zaokupljen hiperodašiljačem. Ali istog časa kada je taj problem bio rešen, došlo je do reakcije.
Po svoj prilici najčešće navođene Sedonove reči vezane za Drugu zadužbinu bile su da se ona
nalazi, u odnosu na Terminus, 'na drugom kraju Galaksije'. Seldon je čak i imenovao to mesto. Bio je
to 'Kraj zvezda'.
Te su reči bile navedene u izveštaju Gala Dornika o saslušanju pred carskim sudom. 'Na drugom
kraju Galaksije' - to su bile reči koje je, po Dorniku, Hari Seldon upotrebio - reči čije značenje od
tada pa sve do današnjeg dana nije prestalo da bude predmet brojnih rasprava.
Ali šta je bilo to što je jedan kraj Galaksije povezivalo sa njenim 'drugim krajem'? Da li je to bila
prava linija, ili spirala, ili krug, ili nešto sasvim drugo?
I sada, kao u odsevu munje, Trevizu odjednom postade jasno da nije postojala - niti je mogla
postojati - ni linija ni krivulja koju bi bilo moguće povući na karti Galaksije. Stvar je bila znatno
tananija.
Bilo je savršeno jasno da jedan kraj Galaksije čini Terminus. Nalazio se na rubu Galaksije, da -
bio je to rub naše Zadužbine - što je reči 'kraj' davalo doslovno značenje. Međutim, u Seldonovo
doba, bio je to i namlađi svet u Galaksiji, svet tek na putu da bude utemeljen, svet koji u tom trenutku
još nije ni postojao.
Posmatrano u toj svetlosti, šta bi, onda, predstavljalo drugi kraj Galaksije? Rub one druge
Zadužbine? Dabome, najstariji svet u Galaksiji! Sledstveno, dakle, gledištu koje je Pelorat izložio -
ni sam ne znajući da to čini - to je mogla biti samo Zemlja. Druga zadužbina mogla se, zaista, lako
nalaziti na Zemlji.
Pa ipak, Seldon je jasno rekao da se drugi kraj Galaksije nalazi kod 'Kraja zvezda'. Ali ko bi
mogao tvrditi da se, pri tom, nije samo metaforično izražavao? Sledite samo istoriju čovečanstva
unazad, kao što je Pelorat učinio, i putanja će vas vodti unazad sa svakog planetarnog sistema, svake
zvezde što je obasjavala neku naseljenu planetu, na neki drugi planetarni sistem, na neku drugu zvezdu
sa koje su prvi doseljenici prispeli, i dalje, do zvezde pre nje - sve dok se konačno sve linije ne
protegnu do planete na kojoj je čovečanstvo nastalo. I zvezda koja je obasjavala Zemlju bila je 'Kraj
zvezda'.
Treviz se nasmeši i reče gotovo udvorički: "Pričajte mi još o Zemlji, Janove."
Ali Pelorat zavrte glavom. "Rekao sam vam već sve što sam znao, zaista. Saznaćemo, nadam se,
mnogo više na Trantoru."
"Ne, nećemo, Janove", odvrati Treviz. "Tamo nećemo ništa saznati. A zašto? Jednostavno, zato što
ne idemo na Trantor. Ja upravljam ovim brodom, i uveravam vas da to nećemo učiniti."
 Peloratove usne se opustiše. Za trenutak se borio da dođe do daha, a onda, sav ojađen, uzviknu:
"Oh, dragi moj mladiću!"
"Ma, haj'te, Janove. Smirite se. Idemo, zapravo, da potražimo Zemlju."
"Ali samo na Trantoru mož..."
"Ne. Ne. Trantor je samo mesto gde biste mogli proučavati izanđale filmove i prašnjava
dokumenta, i na kraju i sami postali izanđali i prašnjavi."
"Ali decenijama sam sanjario..."
"Sanjarili ste o tome da pronađete Zemlju."
"Ali to je samo..."
Treviz se uspravi, naže unapred i, čvrsto uhvativši Peloratovu tuniku, reče: "Ne ponavljajte to,
profesore. Ne ponavljajte to. Kada ste mi prvi put rekli da idemo da tragamo za Zemljom, pre no što
smo se uopšte ukrcali na ovaj brod, rekoste da ste sigurni da ćemo je pronači - da navedem vaše
sopstvene reči - zato što 'Imam na umu izvanrednu mogućnost'. Kažem vam, ne želim da ikad više
čujem da ste pomenuli reč 'Trantor'. Želim samo da čujem nešto više o toj izvanrednoj mogućnosti."
"AIi moram dobiti potvrdu za to. Zasad je to samo pomisao, nada, daleka mogućnost."
"Odlično! Recite mi sve o njoj!"
"Ne shvatate. Jednostavno, ne shvatate. Reč je o području koje još niko, osim mene, nije
istraživao. Ne postoji ništa istorijski pouzdano, ništa čvrsto, ništa stvarno. Ljudi govore o Zemlji kao
da je u pitanju činjenica, ali i kao da je u pitanju samo mit. Postoji milion priča, koje se međusobno
isključuju..."
"Počnimo, onda, od vaših vlastitih istraživanja!"
"Bio sam prinuđen da sakupljam sve moguće priče, svako parčence tobožnje istorije, sve legende,
sve maglovite mitove. Nisam, čak, zapostavljao ni dela lepe književnosti. Sve, zapravo, gde se makar
samo pominje ime Zemlje, ili iznosi ideja o prvobitnoj planeti. Tokom tridesetak godina sakupio sam
sve što se moglo sakupiti, sa svih planeta u Galaksiji. I sada, kada bih samo mogao pronaći nešto
pouzdanije no što je sve to, u Galaktičkoj biblioteci na... Ali ne dozvoljavate mi ni da izreknem tu
reč."
"Tako je. Nemojte je izgovarati. Pričajte mi, umesto toga, o nečemu što je, od toga što ste sakupili,
posebno privuklo vašu pažnju, i iznesite mi razloge zbog kojih mislite da upravo to treba da bude
verodostojnije od svega drugog."
Pelorat odmahnu glavom. "Ali, Golane - izvinite što vam to kažem - govorite baš kao neki vojnik
ili političar. Ne može se tako postupati sa istorijom."
Treviz duboko udahnu, nastojeći da ostane miran. "Recite mi kako treba postupiti s njom, Janove.
Imamo na raspolaganju dva dana. Poučite me."
"Ne možete se osloniti ni na jedan pojedinačni mit, čak ne ni na više njih. Morao sam ih sve
sakupiti, proučiti ih, povezati ih, uspostaviti simbole da bih predstavio različite vidove njihove
sadržine - priče o neverovatnim klimama, astronomske pojedinosti planetarnih sistema koje se ne
uklapaju u stvarno postojeću sliku, zavičajna mesta heroja za koje se izričito kaže da dolaze iz tuđine,
i doslovno na stotine drugih podataka. Nema nikakve svrhe ređati sada čitav spisak. Čak ni čitava
dva dana ne bi za to bila dovoljna. Rekoh vam, utrošio sam na to čitavih trideset godina.
Potom sam izradio program za računar koji je obradio sve te mitove tragajući za zajedničkim
komponentama, i izdvojio promene kako bi se odstranilo sve ono što je doista izgledalo nemoguće.
Postepeno sam, tako, izgradio jedan model koji je Zemlju prikazivao onakvom kakva je zapravo
morala biti. Na kraju krajeva, ako su sva ljudska bića potekla sa jedne jedine planete, ta jedinstvena
planeta morala je u sebi objedinjavati jednu činjenicu koja je svim izvornim mitovima, svim
kulturnim obrascima heroja, morala biti zajednička... Želite li da zađem i u matematičke pojedinosti?"
"Ne, hvala, bar ne za sada", odgovori Treviz. "Ali kako možete biti sigurni da vas vaša
matematika neće zavesti? Poznato nam je, naime, i to je utvrđena činjenica, da je Terminus osnovan
pre samo pet vekova, i da su prva ljudska bića došla na njega kao skupina sa Trantora - ali da su
poticala sa desetina, ako ne i stotina, različitih svetova. Pri svemu tome, neko kome ta činjenica nije
poznata mogao bi pretpostaviti da su Hari Seldon i Salvor Hardin - a nijedan od njih nije bio rođen
na Terminusu - došli sa Zemlje, pri čemu bi Trantor bio samo drugo ime za Zemlju. Odista, ako bi se
danas tragalo za Trantorom, onakvim kakav je izgledao u Seldonovo doba - za svetom čija je sva
kopnena površina prekrivena metalom - bilo bi ga nemoguće pronaći, te bi i on sam mogao biti
proglašen za neodrživ mit."
Pelorat ga zadovoljno pogleda. "Dragi moj mladiću, povlačim svoju malopređašnju primedbu o
vojnicima i političarima. Imate upravo izvanrednu intuiciju. Razume se, morao sam da uspostavim
neki kontrolni mehanizam. Izmislio sam, dakle, na stotine lažnih podataka, zasnovanih na izvrtanjima
istorijskih činjenica i imitacijama onih mitova koje sam sakupio. Zatim sam svoje izmišljotine
pokušao da uključim u model. Jedna od mojih izmišljotina bila je, čak, zasnovana na ranoj istoriji
samog Terminusa. Računar ih je, međuti, sve odbacio. Sve do jedne. Razume se, to je jednostavno
moglo značiti da nisam naročito maštovit, budući da nisam uspeo da izmaštam ništa smisleno, ali, u
svakom slučaju, dao sam, zaista, sve od sebe."
"Siguran sam da jeste, Janove. I šta vam je vaš model rekao u pogledu Zemlje?"
"Niz stvari, različitih stepena verovatnoće. Dao je i neku vrstu profila. Na primer, devedeset
postotaka naseljenih planeta u Galaksiji ima rotacione periode koji se kreću izmedu dvadeset dva i
dvadeset šest Standardnih Galaktičkih Časova. Dakle..."
Treviz ga preseče. "Nadam se da niste posvetili neku naročitu pažnju toj činjenici, Janove. Nema
u tome nikakve misterije. Da bi jedna planeta bila pogodna za život, ne možete očekivati da rotira do
te mere brzo da tokovi vazdušnih struja izazivaju nepodnošljive olujne uslove, niti toliko lagano da
temperaturne skale idu u krajnosti. Njihovo je svojstvo da su samoselektivne. Ljudska su bića sklona
da žive na planetama s odgovarajućim karakteristikama; pri tome, kada su takve karakteristike slične
za sve naseljene planete, dođe neko i kaže - 'Kakva čudesna podudarnost!' A u stvari, u tome nema
ničeg čudesnog, pa čak niti ikakve podudarnosti."
"Pravo govoreći", reče Pelorat odmereno, "u društvenim naukama to je dobro poznata pojava.
Verujem, takođe, i u fizici - mada nisam fizičar, te nisam sasvim siguran u to. U svakom slučaju, reč
je o nečem poznatom pod nazivom 'antropički princip'. Posmatrač vrši uticaj na zbivanja samom
činjenicom što ih posmatra, i što je u prilici da ih posmatra. Ali pitanje je u sledećem: gde se nalazi
planeta koja je poslužila kao model? Koja se to planeta obrne oko sebe tačno za jedan Standardni
Galaktički Dan od dvadeset četiri Standardnih Galaktičkih Časova?"
Treviz se zamisli, isturivši pritom donju usnu. "Mislite da bi to mogla biti Zemlja? Ipak, galaktički
vremenski standard mogao bi biti utemeljen i na lokalnim karakteristikama bilo kog sveta, zar ne?"
"To je malo verovatno. Ljudi se ne ponašaju tako. Trantor je bio prestonica čitave Galaksije
tokom dvanaest hiljada godina - pa ipak svoj period rotacije od 1.08 Standardnih Dana nije nametnuo
celoj Galaksiji. Period rotacije Terminusa iznosi 0.91 Standardnih Galaktičkih Dana, pa ipak ga mi
ne namećemo planetama koje su pod našom vlašću. Svaka planeta u okvirima svog sistema Lokalnog
Planetarnog Dana vrši vlastite proračune i oni se - iz razloga od interplanetarne važnosti - često
šetaju izmedu LGD i SGD. Standardni Galakticki Dan mora biti da potiče sa Zemlje!"
"Zbog ćega baš mora?"
"Pre svega, Zemlja je nekad bila jedini naseljeni svet, te je stoga prirodno da njen dan i godina
postanu standard - i da to usled socijalne inercije i ostanu čak i pošto su i drugi svetovi bili naseljeni.
Pored toga, model Zemlje koji sam dobio bio je model planete koja se obrne oko svoje ose baš za
dvadeset četiri Standardna Galaktička Časa, i obiđe oko svog sunca tačno za jednu Standardnu
Galaktičku Godinu."
"Ali zar to ne bi mogla biti slučajna podudarnost?" Pelorat se nasmeja. "Eto, sada vi govorite o
podudarnosti! Da li biste bili spremni da se opkladite da se te stvari događaju pukom slučajnošću?"
"Pa...", promrmlja Treviz.
"U stvari, to i nije sve. Postoji jedna drevna mera koju su nazivali mesecom..."
"Čuo sam za to."
"Po svemu sudeći, mesec odgovara periodu obrtanja zemaljskog satelita oko Zemlje. Ipak..."
"Da?"
"Pa, jedna prilično neverovatna činjenica vezana za taj model jeste da je satelit koji sam upravo
pomenuo veoma velik - čak preko jedne četvrtine prečnika same Zemlje."
"Nikada nisam čuo ni za šta slično, Janove. Ne postoji nijedna naseljena planeta u Galaksiji sa
takvim džinovskim satelitom."
"Ali upravo u tome i jeste stvar", reče Pelorat uzbudivši se. "Ako je Zemlja, po tome što je
izrodila toliko različitih vrsta, kao i po tome što se na njoj razvio razum, jedinstven svet, za očekivati
je i neku jedinstvenost u fizičkom pogledu."
"Ali šta bi jedan tako veliki satelit mogao imati sa tolikim raznovrsjem vrsta, razumom i svim
ostalim stvarima?"
"Pa, moram priznati da ste pogodili baš u mesto gde se krije najveća nepoznanica. Iskreno da
kažem, ne znam. Ali zavređuje da se ispita, zar ne?"
Treviz ustade i prekrsti ruke preko grudi. "Ali u čemu je onda problem? Pregledajte statistike o
naseljenim planetama i pronađite neku naseljenu planetu čiji periodi rotacije oko svoje ose i oko,
sunca odgovaraju, istovremeno, i Standardnom Galaktičkom Danu i Standardnoj Galaktičkoj Godini.
A ako, još, ima i džinovski satelit, imaćete pred sobom upravo ono što tražite. Pretpostavljam, na
osnovu vaše izjave da imate 'izvanrednu mogućnost u vidu', da ste upravo to i učinili, i da ste konačno
pronašli svoj svet."
Pelorat se načas zbunio. "Pa, moram priznati da se to nije dogodilo. Ja jesam pregledao statistike,
odnosno, astronomsko odeljenje učinilo je to umesto mene, i - grubo da se izrazim - nismo ustanovili
da takav svet postoji."
Treviz ponovo naglo sede. "To, onda, znači da sve vaše tvrdnje padaju u vodu."
"Ne baš sasvim, rekao bih."
"Kako to mislite - ne baš sasvim? Sačinili ste model sa mnoštvom detaljnih naznaka, i niste bili u
stanju da pronađete nista što tom modelu odgovara. Vaš model je, znači, beskoristan. Morate početi
ispočetka."
"Ne. To samo znači da su statistike o naseljenim svetovima nepotpune. Na kraju krajeva, postoji
na desetine miliona svetova i neki među njima su gotovo nepoznati. Na primer, ne postoje pouzdani
podaci o brojnosti stanovništva za skoro polovinu među njima. S druge strane, za svih šest stotina
četrdeset hiljada naseljenih svetova gotovo da i nema drugih podataka osim njihovih imena i, katkad,
položaja. Neki galaktografi smatraju da bi čak moglo biti i do deset hiljada naseljenih planeta koje
nigde nisu zabeležene. Po svoj prilici, tim svetovima takva situacija ponajbolje odgovara. Moguće je
da im je to, za vreme Carstva, pomoglo da izbegnu poreze."
"Kao i tokom kasnijih vekova", primeti Treviz cinično. "Možda im je to, takođe, omogućilo da
posluže kao skloništa za pirate - pokazavši se, povremeno, unosnijim od obične trgovine."
 "O tome baš ništa ne znam", reče Pelorat donekle sumnjičavo.
"Ipak, uprkos svemu", nastavi Treviz, "rekao bih da bi Zemlja morala biti na spisku naseljenih
planeta, ma kakve inače bile njene pobude. Bila bi, po definiciji, najstarija između svih, te je malo
verovatno da je u ranim stolećima galaktičkih seoba mogla biti prenebregnuta. Našavši se jednom na
spisku, na njemu bi i ostala. U tom pogledu, sigurno bismo mogli računati na dejstvo socijalne
inercije."
Pelorat je trenutak oklevao, kao da ga je nešto iznutra razdiralo. "U stvari, postoji - postoji na
spisku naseljenih planeta jedna čije je ime Zemlja."
Treviz se zablenu u njega. "Stekao sam utisak da ste mi upravo rekli da se Zemlja ne nalazi na
spisku?"
"Kao Zemlja, ne. Međutim, postoji jedna planeta pod imenom Gea."
"Kakve ona ima veze? Geja?"
"Izgovara se G-e-a. To znači 'Zemlja'."
"Ali, Janove, po čemu to mora značiti Zemlja, više no bilo koja druga planeta? Samo ime ne
otkriva mi nikakav smisao."
Peloratovo obično bezizražajno lice zgužva se u grimasu. "Nisam siguran da ćete biti skloni da mi
poverujete... Ali na osnovu moje analize mitova ispostavilo se da je na Zemlji bilo više različitih,
međusobno nerazumljivih jezika."
"Šta?"
"Tako je. Na kraju krajeva, širom Galaksije govori se na hiljade različitih načina..."
"Širom Galaksije, bez sumnje, postoje dijalektske varijante, ali ljudi koji ih govore međusobno se
razumeju. Ipak, čak i ako razumevanje nekog od njih predstavlja teškoću, svima nam je zajednički
Standardni Galaktički Jezik."
"Svakako, ali to je zbog stalnih međuplanetarnih putovanja. Šta, međutim, ako je neki od svetova
ostao izdvojen tokom dužeg vremenskog razdoblja?"
"Ali vi govorite o Zemlji. O sasvim određenoj planeti. Gde je tu izdvojenost?"
"Ne zaboravite da je Zemlja prvobitna planeta, na kojoj je čovečanstvo živelo u uslovima čija je
primitivnost s one strane svakog poimanja. Bez međuzvezdanih putovanja, bez računara, bez ikakve
tehnologije, mučeći se da se uzdigne iznad svojih ne-ljudskih predaka."
"Ali to je naprosto smešno."
Pelorat na to, u neprilici, odmahnu glavom. "Verovatno, stari druže, nema nikakvog smisla
raspravljati o tome. Ionako nikad nisam uspeo ikoga u to da uverim. Siguran sam da je to samo moja
greška."
Treviz namah poprimi skrušen izgled. "Janove, izvinjavam se. Lupetao sam tek tako, ništa ne
misleći. Najzad, morate shvatiti da postoje gledišta na koje jednostavno nisam naviknut. Vi ste svoje
teorije razvijali tokom čitavih trideset godina, dok ja treba da ih svarim za dan ili dva. Morali biste
mi to uzeti kao olakšavajuću okolnost... Evo, zamislio sam primitivne ljude na Zemlji koji govore dva
sasvim različita, međusobno nerazumljiva jezika."
"Možda i svih desetak", reče Pelorat snebivljivo. "Moguće je da je Zemlja bila podeljena na
nekoliko velikih kopnenih masa, i da među njima, bar isprva, nije bilo nikakvog dodira. Stanovništvo
svake od tih kopnenih masa moglo je razviti svoj osobeni individualni jezik."
Treviz upade s brižljivo nameštenom ozbiljnošću: "I na svakoj od tih kopnenih masa, kada su
konačno postali svesni jedni drugih, moguće je da su počeli da postavljaju Pitanje Porekla, trudeći se
da dokonaju na kojoj su se od njih ljudska bića prvi put odvojila od svojih životinjskih predaka."
"To je, zaista, sasvim moguće, Golane. Bilo je to za njih sasvim prirodno ponašanje."
 "I na nekom od tih jezika, Gea je značilo Zemlja. A sama reč 'Zemlja' proistekla je iz nekog
drugog od tih jezika."
"Da, da.."
"I dok je Standardni Galaktički Jezik proistekao iz onog posebnog jezika na kojem je 'Zemlja'
značilo 'Zemlja', žitelji Zemlje su, iz nekog razloga, svoju planetu nazivali 'Gea', na osnovu nekog
drugog od tih svojih jezika."
"Tačno! Zaista ste brzi, Golane."
"Ali meni se čini da u tome nema nikakve misterije. Ukoliko je Gea zaista Zemlja, uprkos
različitosti u imenima, onda bi Gea, s obzirom na vaš malopređašnji iskaz, trebalo da ima period
rotacije od tačno jednog Standardnog Galaktičkog Dana, period revolucije od tačno jedne Standardne
Galaktičke Godine, i jedan džinovski satelit koji oko nje obiđe za tačno mesec dana."
"Da, tako bi trebalo da bude."
"Pa, onda, zadovoljava li ona ili ne vaše zahteve?"
"Ne bih vam mogao reći. U raspoloživim tablicama ne postoje takvi podaci."
"Odista? Pa onda, Janove, da pođemo na Geu i izmerimo periode njene rotacije i njene revolucije,
i da dobro osmotrimo taj njen satelit?"
Pelorat oklevaše. "Svakako, voleo bih, Golane. Ali osnovni problem je u tome što tablice ne daju
ni njen tačan položaj."
"Hoćete da kažete da je samo ime, i ništa više, sve što imate, i da je to ta vaša izvanredna
mogućnost?"
"Ali upravo iz tog razloga želim najpre da posetim Galaktičku biblioteku!"
"Čekajte malo. Rekoste da tablice ne daju njen tačan položaj. Daju li uopšte bilo kakvo
obaveštenje?"
"Tablice navode da bi se Gea mogla nalaziti u Sejšelskom sektoru - ali pored toga stoji jedan
veliki znak pitanja."
"Pa onda, Janove, nemojte biti tako smrknuti. Poći ćemo do Sejšelskog sektora, i nekako ćemo već
pronaći Geu!"
ZEMLJODELAC
23.
Stor Gendibal održavao je svoju fizičku spremnost trčeći duž poljskog puta izvan Univerziteta. Za
pripadnike Druge zadužbine nije baš bilo uobičajeno da zalaze u zemljodelski svet Trantora. Ništa ih,
razume se, nije u tome sprečavalo, ali kada bi to i učinili, niti bi se preterano udaljavali niti predugo
zadržavali.
Gendibal je u tom pogledu predstavljao izuzetak i, u prošlosti, i sam se pitao zbog čega. Pitati se
značilo je ispitivati vlastiti um, što je bilo nešto što su posebno Govornici bili ohrabrivani da čine.
Njihovi su umovi bili, istovremeno, i oruđa i mete, i svoju sposobnost i napada i odbrane morali su
držati dobro izbrušenom. Gendibal je došao do zaključka - ne bez zadovoljstva - da razlog što je
drugačiji leži u tome što je poticao sa jedne planete koja je bila i hladnija i veće mase no što su to,
prosečno uzev, naseljene planete. Kada su ga, kao dečaka, doveli na Trantor (zahvaljujući mreži koju
su širom Galaksije razapeli agenti Druge zadužbine, u traganju za talentima), našao se na svetu manje
gravitacije i neodoljivo privlačne klime. Prirodno je, dakle, što je mnogo više od bilo koga drugog
uživao u otvorenom prostoru.
Već u svojim ranim godinama na Trantoru postao je svestan svojih ispodprosečnih, čak zaostalih
fizičkih svojstava; bio je, stoga, ozbiljno zabrinut da bi ga prepuštanje ugodnostima jednog prijatnog
sveta moglo odista učiniti nepovratno mlitavim. Stoga je počeo upražnjavati vežbe koje je sam
smislio; one nisu ništa izmenile u njegovoj slabačkoj pojavi, ali su ga učinile žilavim i izdržljivim.
Deo njegovih vežbi činile su i ove duge šetnje i trčanje - zbog čega su pojedini među Govornicima
otvoreno gunđali. Gendibal se, međutim, jednostavno na to nije osvrtao.
Nastavio je da ide svojim putem, mada je bio pripadnik Druge zadužbine po prvoj generaciji. Svi
drugi članovi Stola bili su pripadnici druge ili treće generacije, sa očevima ili dedovima koji su
takođe bili rođeni u Drugoj zadužbini. I svi su oni, takođe, bili stariji od njega. Šta se, prema tome,
moglo i očekivati, osim gunđanja?
Na osnovu duge tradicije umovi svih Govornika bili su otvoreni (navodno, u celini, mada su retki
bili oni koji nisu nastojali da očuvaju bar delić privatnosti - na duži rok naravno, bez stvarnog
uspeha) i Gendibal je bio svestan da je ono što su osećali bila zavist. I oni sami su toga bili svesni;
baš kao što je i sam Gendibal znao da je njegov stav predstavljao odbrambenu, dalekometnu
ambiciju. A i oni su to znali.
Povrh svega (Gendibalov um nastavljao je da bludi, istražujući razloge vlastite sklonosti da zalazi
na otvoreno), on je svoje detinjstvo proveo na svetu bez međa - prostranom i nesagledivom, sa
širokim i raznolikim pejsažima - u jednoj plodnoj dolini, oivičenoj planinskim vencima za koje je
držao da su najlepši u čitavoj Galaksiji. U turobno zimsko doba, posebno, bili su neverovatno
spektakularni. Dobro je pamtio svoj nekadašnji svet, i sve divote svog već davnog detinjstva. Često
je o tome sanjao. Kako je uopšte mogao dopustiti da ostane zatočen sred nekoliko desetina kvadratnih
kilometara jednog drevnog zdanja?
Trčeći, on se s omalovažavanjem obazre oko sebe. Trantor je bio umeren i prijatan svet, ali je bio
jednolik i bez lepote. Premda je bio svet zemljodelaca, nije to bila plodna planeta.
Nikada nije ni bila. Možda je to, kao i bilo koji drugi činilac, doprinelo da postane
administrativno središte - najpre jedne brojne zajednice planeta, a potom i samog Galaktičkog
carstva. Nije bilo nikakvog snažnog pritiska da postane bilo šta drugo. Ne bi se, uostalom, moglo reći
da je bila naročito pogodna za bilo šta drugo.
Posle Velikog Pustošenja jedna od stvari koje su Trantoru omogućile da se održi bila je ogromna
zaliha metala. Predstavljao je istinski veliki rudnik, sposoban da nekoliko desetina planeta snabdeva
legurama čelika, aluminijumom, titanijumom, bakrom, magnezijumom - vraćajući, na taj način, ono
što je sakupljano hiljadama godina; krčmeći svoje zalihe stotinama puta brže no što je bio ritam kojim
su bile sakupljane.
Uprkos tome, na raspolaganju su još imali ogromne zalihe metala, ali su se one nalazile ispod
površine i stoga je do njih bilo teže dopreti. Dumljani (koji sebe nikad nisu nazivali Trantorcima,
videći u tom imenu rđavo znamenje, usled čega su ga isključivo upotrebljavali žitelj Druge
zadužbine) vremenom su razvili neobičnu odbojnost prema metalu uopšte. I to je, bez sumnje, bila
očigledna praznoverica.
To od njih nije bilo nimalo pametno. Metal koji se zadržao ispod površine možda je trovao tle,
smanjujući na taj način još više njegovu plodnost. S druge strane, stanovništvo je bilo veoma
raštrkano i zemlja ga je lako mogla prehraniti. Malo metala, ipak, uvek je stajalo na raspolaganju za
trgovinu.
Gendibalove oči pretraživale su ravno obzorje. Trantor je još bio geološki živ, kao, uostalom,
gotovo sve naseljene planete, iako je proteklo najmanje stotinu miliona godina od razdoblja
poslednjeg velikog delovanja tektonskih sila. Ono što je preostalo od nekadašnjih planina erozijom je
bilo svedeno na blage zaravni. U stvari, i mnogi od tih brežuljaka bili su izravnati tokom onog
razdoblja Trantorove istorije kada je došlo do velikog prekrivanja njegove prirodne površine
metalom.
Tamo prema jugu, gotovo nerazaznatljiva, nalazila se obala prestoničnog zaliva, a dalje iza Istočni
okean; posle uništenja podzemnih cisterni oboje, radi snabdevanja vodom, bili su ponovo aktivirani.
Prema severu, uzdizale su se kule Galaktičkog univerziteta, skrivajući srazmerno zdepastu ali
prostranu Biblioteku (njen veći deo nalazio se pod zemljom); još dalje prema severu pružali su se
ostaci carske palate.
Neposredno i s jedne i s druge strane nalazila su se imanja, na kojima se tu i tamo uzdizala po koja
zgrada. On prođe pored grupica krava, koza i kokošaka - bilo je tu mnoštvo domaćih životinja koje su
se mogle naći na svakom trantorskom gazdinstvu. Nijedna od njih ne obrati nikakvu pažnju na njega.
Gendibal nehajno pomisli kako se posvuda u Galaksiji, na bilo kom od ogromnog broja naseljenih
svetova, mogu videti iste te životinje, i kako one ipak ni na dva sveta ne izgledaju potpuno isto. Seti
se onda, odjednom, koza na svojoj rodnoj planeti i svog vlastitog kućnog jareta koje je svojeručno
hranio mlekom. Bile su znatno krupnije i goropadnije nego ova sitna i pritupa vrsta koja je posle
Velikog Pustošenja doneta na Trantor i tu odgajana. Širom svih naseljenih svetova u Galaksiji bilo je
mnoštvo različitih vrsta ovih životinja, da ih je gotovo bilo nemoguće prebrojati; i nije bilo
posvećenog zemljodelca koji se ne bi zakleo baš u svoju vrstu, zbog kakvoće mesa, mleka, jaja, vune,
ili bilo čega drugog što se od njih moglo dobiti.
Kao i obično, na vidiku nije bilo nijednog Dumljanina. Gendibal je imao osećaj da su zemljodelci
zapravo izbegavali one koje su nazivali 'učnjacima' (pogrešan izgovor - možda hotimično - reči
"učenjak" na njihovom dijalektu). Opet, praznoverica.
Gendibal se nakratko zagleda u Trantorovo sunce. Bilo je već visoko odskočilo, ali se uopšte nije
osećala njegova vrelina. Na ovom mestu, na ovoj geografskoj širini, nikada nije bilo previše toplo,
niti je hladnoća izazivala nelagodnost. (Gendibalu su ponekad manjkale prave zime - ili mu se, bar,
samo tako činilo. Nikada nije ponovo posetio svoj rodni svet. Možda i stoga - priznavao je to sebi -
što ne bi mogao podneti razočaranje.)
Osećao je prijatnu napetost i snagu mišića izazvanih naporom, i istog časa zaključi da je bilo
dosta trčanja. On nastavi hodom, duboko dišući.
 Biće sasvim spreman za predstojeći sastanak Stola, i za poslednji pokušaj da iznudi promenu
politike; za nametanje novog stava koji će biti spreman da se suoči sa rastućom opasnošću što je
pretila od Prve zadužbine i s drugih mesta - stava koji će okončati fatalno oslanjanje na 'savršeno'
funkcionisanje Plana. Kada li će samo shvatiti da je sama njegova savršenost predstavljala
najpouzdaniji znak opasnosti?
Da je samo predlog podneo neko drugi, a ne on, znao je, sve bi prošlo bez ikakvih neprilika. Ali
kako su stvari sada stajale, neprilika će biti, ali sve će se, uprkos tome, dobro svršiti, jer ga je stari
Šandes podržavao i bez sumnje će nastaviti da mu daje podršku. On zasigurno ne bi želeo da ga
istorija zabeleži kao Prvog govornika pod čijim je vođstvom Druga zadužbina svenula.
Dumljanin!
Gendibal zastade, zapanjen. Bio je svestan dalekog podrhtavanja njegovog uma znatno ranije no
što ga je ugledao. Bio je to um Dumljanina - nekog zemljodelca - sirov i neizgrađen. Gendibal se
pažljivo povuče, ostavivši u Dumljaninovom umu trag koji bi bilo nemoguće otkriti. U tom pogledu
stav Druge zadužbine bio je veoma izričit. Zemljodelci su predstavljali nesvesni štit Druge
zadužbine. Morali su, stoga, ostati netaknuti koliko je god to bila moguće.
Niko, ko je ikada prispeo na Trantor, bilo kao trgovac bilo kao turista, nikada nije sreo nikog
drugog osim zemljodelaca, te, možda, po kojeg nevažnog učenjaka među onima koji su živeli u
prošlosti. Uklonite zemljodelce, ili makar samo dirnite u njihovu bezazlenost, i naučnici će postati
znatno upadljiviji - sa katastrofalnim posledicama (Bila je to jedna od klasičnih vežbi, koju je svaki
novoobraćenik na Univerzitetu trebalo da vlastoručno izvede. Snažna Odstupanja koja su se ukazala
na Praradijantu kada god bi došlo do prodiranja u mozgove zemljodelaca bila su upravo
zaprepašćujuća).
Gendibal ga konačno ugleda. Bio je, izvan svake sumnje, zemljodelac, Dumljanin do srži. Ali bio
je gotovo karikatura predstave koja je postojala o trantorskim zemljodelcima - visokim i plećatim,
zagasite puti, grubo odevenim, nagih ruku, tamnokosim i tamnookim, duga nezgrapna koraka.
Gendibal je gotovo mogao omirisati stajski vonj kojim je ovaj odisao. (Uzdrži se u svom preziru,
pomisli on. Kada se to pokazivalo neophodnim za njegove planove, Prim Palver se nije ustručavao
da se stavi u ulogu zemljodelca. Baš i jeste bio nekakav zemljodelac - onizak, gojazan i mek. Njegov
je um bio taj koji je zavarao malu Arkadi, a ne njegovo telo.)
Zemljodelac mu se približavao, nezgrapno koračajući putem, otvoreno se zabuljivši u njega - zbog
čega se Gendibal namršti. Nikada ga još nijedan Dumljanin ili Dumljanka nisu tako gledali. Čak bi i
deca uvek klisnula, ostajući da zure u njega s pristojne udaljenosti.
Gendibal, međutim, ne uspori korak. Bilo je dovoljno prostora da se mimoiđu, ćutke i čak se
međusobno ni ne pogledavši, i to bi zaista i bilo najbolje.
On odluči da ostane potpuno po strani od zemljodelčevog mozga.
Gendibal se pomeri prema ivici puta, ali je zemljodelac imao druge namere. On se zaustavi,
čvrsto se, obema nogama, ukopavši u mestu, i raširivši ruke kao da namerava da zakrči prolaz, upita:
"Oj! Jesteš ti učnjak?"
Ma koliko da je nastojao, Gendibal se nije mogao odupreti utisku da naslućuje primesu
ratobornosti u umu koji mu se približavao. On zastade. Bio bi jalov pokušaj nastojati da prođe bez
razgovora - što će, samo po sebi, biti zamorna obaveza. Naviknut, kao i drugi, na brzu i tananu igru
zvukova, izraza lica, misli i primisli, od čega se, sve zajedno, sastojalo međusobno komuniciranje
pripadnika Druge zadužbine, on je kao pravu napast doživljavao potrebu da se sada služi samo
rečima. Bilo je to kao da pokušava da neki veliki kamen podigne golim rukama, dok mu ćuskija stoji
na dohvatu ruku.
 Gendibal odgovori mirno, brižljivo nastojeći da iz svojih reči izbriše svaki trag bilo kakvih
osećanja. "Tako je. Ja sam naučnik."
"Oj! Ti jesteš učnjak. Ali sada razgovaraćemo po izvanjski? I ne možeš se onda videti ko, ti ili ja
jesteš učnjak!" on povi glavu u podrugljiv naklon. "Zato što jesteš ja, kao ti, i malo i slabo i
bledunjavo i dižeš nos."
"Šta želiš od mene, Dumljanine?" upita Gendibal, i dalje savršeno smiren.
"Moj zoveš Rufirant. A ime napred Karol." Naglasak mu postade upadljivije dumljanski. R je
izgovarao izrazito grleno.
"Šta želiš od mene, Karole Rufinante?"
"A kako jesteš tvoj ime, učnjak?"
"Da li je to uopšte važno? Možeš me i dalje zvati 'učenjakom'."
"Ako ja išteš, onda jesteš važan odgovoriš, ti malo dižeš nos učnjak."
"U redu, onda, zovem se Stor Gendibal. A sada ću krenuti dalje svojim poslom."
"Koji budeš tvoj poso?"
Gendibal oseti blagi nadražaj negde duboko u sebi. Ovaj Dumljanin nije bio sam. Nije uopšte
morao da se okrene da bi znao da mu još troje Dumljana stoje iza leđa. Tamo u daljini, bilo ih je još.
Vonj zemljodelaca bio je jasan i oštar.
"Moj posao, Karole Rufirante, svakako nije nešto što bi se tebe ticalo."
"Tako jesteš ti kažeš." Rufirantov glas se podiže. "Drugari, on kažeš njegov poso nije nas tičeš."
Iza Gendibala se začu smeh, a onda se jedan glas izdvoji. "Imaš on pravo, njegov poso budeš
prašnjav knjige i čistiš 'čunar', i to ne jesteš poso za pravi muški."
"Kakav god moj posao bio", reče Gendibal čvrsto, "ja sada odlazim."
"A kako jesteš misliš da učiniš to, malo učnjak?"
"Jednostavno ću se udaljiti."
"Ti jesteš pokušaš? Ne bojiš se ovaj ruke tebe odma zaustaviš?"
"Misliš li to na sebe i svoje drugove? Ili to nameravaš da sam učiniš? Gendibal odjednom pređe
na čist dumljanski dijalekt. "Ti ne jesteš plašiš se sam?"
Istini za volju, nije bilo pravo izazivati ga na ovaj način, ali to će bar omesti zajednički napad na
njega - koji se morao sprečiti, jer bi u suprotnom bio prinuđen da se još dublje upusti u čitavu stvar.
Uspelo je. Rufirantovo lice još se više natmuri. "Ako ovde neko jesteš plašiš, knjigožder, onda
tebi jesteš trbuh najedeš se od straha. Drugari, malo se skloniš. Ostaneš pozadi, i on pustiš dođeš
ovamo da jesteš vidiš ko se bojiš sam."
Rufirant podiže svoje ogromne ruke i stade njima mlatarati. Gendibal nije strahovao od
zemljodelčeve borilačke veštine; ipak, uvek je postojala mogućnost da ovaj zada neki dobar udarac.
Gendibal se oprezno približi, istovremeno brižljivo prodirući u Rufirantov um. Ne mnogo - samo
dodir, gotovo nerazaznatljiv - ali dovoljno da taj odlučujući zarez uspori njegove reflekse. Onda ga
napusti, i stade zalaziti u umove ostalih, koji su se okupljali u sve većem broju. Gendibalov
Govornički um prodirao je i ponovo se povlačio s istinskom virtuoznošću, nikada se u nekom umu ne
zadržavši dovoljno dugo da ostavi svoj trag, ali ipak dovoljno dugo da bude u stanju da otkrije nešto
čime bi se mogao okoristiti.
On pristupi zemljodelcu gipko kao mačka, na oprezu, svestan - odahnuvši - da niko ne načini ni
najmanji pokret da se umeša.
Rufirant iznenada napade, ali Gendibal nazre pokret u njegovom umu znatno pre no što mu se
mišići pokrenuše, i pomeri se u stranu. Ruka prozvižda pokraj njega, gotovo ga dotakavši. Pa ipak,
Gendibal i dalje stajaše tu, neuzdrman. Iz grla ostalih začu se zajednički uzdah.
 Gendibal ne načini nikakav pokušaj da mu parira ili da uzvrati udarac. Bilo bi teško parirati mu a
da pri tom ne paralizuje vlastitu ruku, a uzvratiti udarac bilo bi savršeno nekorisno budući da ga je
zemljodelac mogao podneti bez ikakvih teškoća.
Mogao se s njim jedino poigravati, kao da je u pitanju kakav bik, stalno mu iznuđujući nove
promašaje. To će mu bez sumnje lakše podriti moral no što bi to bilo u stanju neposredno
suprotstavljanje.
I zaista, baš poput kakvog bika i hukčući, Rufirant ponovo nalete. Gendibal je, međutim, bio
spreman, i izmaknu se u stranu taman onoliko koliko je bilo dovoljno da zemljodelac ponovo
promaši. Ali ovaj ponovo jurnu. I, naravno, ponovo promaši.
Gendibal oseti kako mu dah postaje ubrzaniji. Fizički napor bio je malen, ali mentalni napor da
svog protivnika kontroliše bez stvarne kontrole njegovog uma bio je doista izuzetan. Neće biti u
stanju da još dugo izdrži.
Kuckajući po Rufirantovom mehanizmu za suzbijanje straha, i nastojeći da što je tananije mogao
izazove zemljodelčev nesumnjivo postojeći praznoveran strah od učenjaka, Gandibal mirno, što je
mirnije bio u stanju, reče: "A sada ću poći svojim putem."
Rufirantovo se lice izobliči od gneva, ali za trenutak ne učini ništa da pođe u novi napad.
Gendibal je mogao da oseti njegove misli. Mali naučnik se prosto rasplinuo - kao magijom. Gendibal
je mogao osetiti kako u njegovom protivniku strah sve više narasta, i za trenutak...
Ali, odjednom, Dumljaninov gnev ponovo izbi svom silinom i priguši sev straha.
Rufirant dreknu: "Drugari! Ovaj učnjak samo jesteš skakućeš. On samo jesteš pocupkuješ na
prstima i rugaš se pošteni dumljanski pravilo - daš i primiš udariš. Uvatiš ga! Držiš ga! A onda jesteš
udariš ja njega i on vratiš. Neka on prvi udariš, ja mu pokloniš to, a onda ja udariš - i onda budeš
kraj."
Gendibal je bio svestan da izmedu njega i onih koji su ga okruživaili ima dosta praznog prostora.
Njegova jedina prilika bila je da razmak održi dok se ne probije, a onda da potrči, uzdajući se u svoj
dugi dah i u svoju moć da oslabi volju zemljodelaca.
Prebirao je po mislima, dok mu se um već grčio od napora.
Neće uspeti. Bilo ih je previše, a neophodnost da deluje u okviru pravila ponašanja na Trantoru
bila je odviše ograničavajuća.
A onda oseti ruke na svojim ramenima. Ostali su ga ščepali.
Na kraju krajeva, ipak će biti prinuđen da petlja po umovima bar nekolicine među njima.
Međutim, njegov će postupak svejedno biti ocenjen kao neprihvatljiv, i njegova karijera biće
uništena. Ali njegov život - njegov goli život - bio je sada na kocki.
Kako je uopšte došlo do toga?

24.
Za Stolom nisu svi bili na broju.
Nije bilo uobičajeno da se čeka ukoliko je neki od Govornika kasnio. Niti je Sto, pomisli Šandes,
uopšte bio u raspoloženju da čeka. Stor Gendibal bio je najmlađi, ali daleko od toga da ne bude u
dovoljnoj meri svestan te šinjenice. Ponašao se kao da je mladost sama po sebi predstavljala vrlinu,
a starost izraz nemara onih koji je trebalo bolje da znaju šta da rade sa sobom. Gendibal nije bio
omiljen među drugim Govornicima. Nije, istini za volju, posebnu naklonost prema njemu osećao ni
sam Šandes. Ali ovde sada nije bila reč o omiljenosti.
Delora Delarmi prekide ga u njegovom sanjarenju. Gledala je u njega svojim krupnim očima, dok
je njeno okruglo lice - sa svojim uobičajenim izrazom bezazlenosti i dobrodušnosti - prikrivalo (osim
za pripadnike Druge zadužbine koji su bili na njenom nivou) oštar um i nemilosrdnu samopouzdanost.
"Prvi govorniče, hoćemo li još dugo čekati?" upita ona, smešeći se. (Sastanak još nije bio
formalno otvoren te je, doslovno uzev, mogla započeti razgovor, mada bi većina ipak sačekala da
Šandes, po pravu koje mu je davao njegov položaj, progovori prvi.)
Šandes je ljubazno pogleda, uprkos tom blagom zanemarivanju reda. "U normalnim prilikama ne
bismo, Govorniče Delarmi, ali s obzirom na to da se Sto sastaje samo zato da bi saslušao Govornika
Gendibala, uputno bi bilo da malo zanemarimo pravila."
"A gde je on sada, Prvi govorniče?"
"To mi, Govorniče Delarmi, nije poznato."
Delarmi osmotri okupljena lica. Uz Prvog govornika, još deset (ako se izuzme odsutni Gendibal)
Govornika. Svega dvanaestoro. Tokom pet vekova Druga zadužbina proširila je i svoje moći i svoje
obaveze, ali svi pokušaji da se Sto proširi na više od dvanaest Govornika ostali su bezuspešni.
Dvanaestoro ih je bilo posle Seldonove smrti, kada je drugi Prvi govornik (samog Seldona uvek
su smatrali prvim u nizu) ustanovio taj broj, i još ih je bilo dvanaestoro.
Zbog čega baš dvanaest? Taj broj bio je lako deljiv u dve ili više po sastavu sasvim simetrične
skupine. Dvanaestoro je bilo dovoljno malo da sastav radi kao celina, i sasvim dovoljno da se
pojedini zadaci obave u podskupinama. Sa više, već bi bilo teško rukovati; sa manje, skupina bi bila
suviše neelastična.
Tako je, barem, glasilo objašnjenje. A u stvari, niko nije tačno znao zbog čega je baš taj broj bio
odabran - ili, zbog čega se nije mogao menjati. No, na kraju krajeva, zbog čega i Druga zadužbina ne
bi mogla robovati vlastitoj tradiciji!
Delarmi je bio potreban samo tren da njen um razmotri ovo pitanje, dok je, pojedinačno, ispitivala
okupljena lica, i njihove umove, jedan za drugim, a onda joj se pogled, sardonično se nasmešivši,
zaustavi na praznom sedištu - sedištu najmlađeg Govornika.
Sa zadovoljstvom je ustanovila da niko nije gajio nimalo simpatija za Gendibala. Mladić je, uvek
je to osećala, imao šarma koliko i neka stonoga, i najbolje je bilo na taj se način i odnositi prema
njemu. Do sada su samo njegov talenat, i neosporne sposobnosti, sprečavali da bilo ko iznese
predlog da se on izvede pred sud i bude lišen položaja. (Samo su dvojica Govornika, u čitavoj
petovekovnoj istoriji Druge zadužbine, bila izvedena pred sud - ali ne i lišena časti).
Očigledno nepoštovanje, međutim, ispoljeno nedolaskom na sastanak Stola predstavljalo je
najgoru moguću uvredu, i Delarmi obuze zadovoljstvo shvativši da je raspoloženje da se Gendibal
izvede pred sud poraslo znatno više no samo za jedan pedalj.
"Prvi govorniče", reče ona, "ukoliko vam nije poznato gde se sada nalazi Govornik Gendibal,
predstavljalo bi mi zadovoljstvo da vam to kažem."
"Da, Govorniče?"
"Kome još među nama nije poznato da se taj mladi čovek", (nije upotrebila uobičajenu titulu
govoreći o njemu, što, razume se, niko nije propustio da zapazi) "sve vreme bavi nekim svojim
poslovima među Dumljanima? Ne nameravam da postavim pitanje kakvi bi ti poslovi mogli biti, ali
on se u ovom trenutku nalazi među njima i njegova zauzetost njima čini se dovoljno važnom da im da
prednost nad ovim Stolom."
"Meni se čini", primeti jedan od Govornika, "da se on jednostavno šeta, ili trči, upražnjavajući
svoje uobičajene fizičke vežbe."
Delarmi se ponovo nasmeši. Veoma je volela da se osmehuje. To je, bar, ništa nije stajalo.
"Univerzitet, Biblioteka, Palata, i čitavo područje što ih okružava, pripadaju nama. Sve je to maleno
u poredenju sa samom planetom, ali, ipak, rekla bih, daje dovoljno prostora za fizičke vežbe... Prvi
govorniče, zar ne bismo ipak mogli početi?"
U sebi, Prvi govornik duboko uzdahnu. Imao je sva punomoćja da ostavi Sto da i dalje čeka - ili
da, najzad, odloži sastanak do Gendibalovog povratka.
Međutim, nijedan Prvi govornik ne bi mogao beskrajno dugo glatko delati bez makar pasivne
podrške drugih Govornika - i nipošto nije bilo mudro razdraživati ih. Čak je i sam Prim Palver, da bi
se probio sa svojim stavom, povremeno bivao prinuđen da im laska... A povrh svega, Gendibalovo
odsustvo odista je bilo neprilično - čak je i samog Prvog govornika dovodilo u nepriliku. Možda i ne
bi bilo sasvim neuputno naučiti mladog Govornika da nije on taj koji kroji pravila.
I onda, sada kao Prvi govornik, on prvi uze reč i reče: "Možemo da počnemo. Govornik Gendibal
je, iz podataka dobijenih od Praradijanta, izveo izvesne zapanjujuće zaključke. On, naime, smatra da
negde postoji neka organizacija koja radi na održavanju Seldonovog Plana znatno efikasnije no što
bismo mi to mogli, i da to čini zarad nekog svog sopstvenog cilja. Prema njegovom mišljenju, iz
razloga samoodbrane, morali bismo što je moguće više o tome saznati. Svi ste već o tome obavešteni,
i ovaj sastanak trebalo je da vam omogući da od Govornika Gendibala dobijete dodatna obaveštenja,
kako bismo došli do nekih zajedničkih zaključaka u pogledu naše buduće politike."
Bilo je, zapravo, sasvim nepotrebno toliko govoriti. Šandes je svoj um držao otvorenim, tako da
su svi mogli sve saznati. Njegove reči predstavljale su čist izraz uglađenosti.
Delarmi se hitro obazre oko sebe. Ostalih desetoro, po svemu sudeći, bili su voljni da joj dopuste
da preuzme ulogu govornika protiv Gendibala. Ona kratko reče: "Pa ipak, Gendibal" (opet to
ispuštanje titule) "niti zna, niti je u stanju da kaže, kakva je ili šta predstavlja ta tajna organizacija."
Svoje reči nedvosmisleno je uobličila kao tvrdnju, dovodeći ih na samu ivicu neotesanosti. Bilo
je to kao kad bi rekla: mogu da vidim šta je u vašem umu; nema nikakve potrebe da objašnjavate.
Prvom govorniku ne promače njena neotesanost, ali hitro odluči da se ne osvrne na nju. "Činjenica
da Govornik Gendibal" (on otvoreno izbeže da ispusti titulu, čak ni ne skrenuvši pažnju na tu
činjenicu time što bi je posebno naglasio) "niti zna, niti je u stanju da kaže kakva je ili šta predstavlja
ta organizacija, nipošto ne znači da ona ne postoji. Najvećim delom istorije ljudi Prve zadužbine nisu
praktično ništa znali o nama, a istini za volju, ono što danas znaju gotovo je ništa. Dovodite li, shodno
tome, u pitanje i naše postojanje?"
"Iz toga uopšte ne proizilazi", odgovori Delarmi, "da je, samo stoga što za nas ne znaju a ipak
postojimo, da bi bilo šta postojalo dovoljno samo da ostane nepoznato." I ona se lako nasmeja.
"Sasvim tačno. I upravo je to razlog što tvrdnja Govornika Gendibala mora biti pažljivo
razmotrena. Njegova je tvrdnja zasnovana na najozbiljnijim matematičkim proračunima, koje sam i
sam proverio i za koje smatram da bi trebalo da budu predmet i vaše pažnje. Ne bi se moglo reći" (za
časak je u svom umu tragao za izrazom koji bi najbolje odredio njegovo gledište) "da su neubedljivi."
"A šta je s tim stanovnikom Prve zadužbine, Golanom Trevizom, koga motate po svom umu mada
ga uopšte ne pominjete?" (Još jedna neotesanost, ali ovog puta Prvog govornika obli rumenilo). "Šta
je s njim?"
Prvi govornik odgovori: "Mišljenje je govornika Gendibala da taj čovek, Treviz, predstavlja
oruđe - možda i nesvesno - te organizacije, i da ga nipošto ne smemo gubiti iz vida."
"Ukoliko", reče Delarmi zavalivši se dublje u svoju naslonjaču i zabacivši unazad svoju prosedu
kosu, uklanjajući je sa očiju, "ta organizacija - ma šta bila - odista postoji, i ukoliko je toliko opasno
moćna s obzirom na svoje mentalne sposobnosti, i ukoliko je do te mere tajnovita, da li je verovatno
da će toliko otvoreno delati koristeči se nečim tako uočljivim kao što je jedan izgnani većnik iz Prve
zadužbine?"
"Čovek bi pomislio da nije", odgovori Prvi govornik ozbiljno. "Pa ipak, uočio sam nešto što mi se
čini krajnje onespokojavajućim. Mada, ne mogu da tvrdim da to i razumem." Gotovo nehotice on
zatvori tu misao dublje u svoj um, kao da se srami što bi je i drugi mogli postati svesni.
Svi Govornici uočiše taj njegov mentalni gest, ali kao što je običaj strogo nalagao, zastadoše
poštujući osećanje Prvog govornika. Delarmi postupi isto, ali to učini krajnje nestrpljivo. Sledeći
pravilo uobičajeno u takvim prilikama, ona upita: "Možemo li vas zamoliti da nam dopustite uvid u
vaše misli, s obzirom na to da shvatamo i opraštamo svaki stid koji možete osećati?"
Prvi govornik odgovori: "Kao ni vi, ni ja ne vidim osnovu za pretpostavku da je većnik Treviz
oruđe te organizacije, kao ni, ukoliko jeste, kakvoj bi svrsi mogao poslužiti. Ipak, Govornik Gendibal
izgleda da je sasvim siguran u to, i čovek jednostavno ne može prenebregnuti moguću vrednost
intuicije kod nekog dostojnog da ponese zvanje Govornika. Stoga, pokušao sam da primenim Plan na
Golana Treviza."
"Na jednu jedinu osobu?" upita prigušenim glasom jedan od Govornika, ne uspevši da sakrije
iznenađenje; no, gotovo smesta izrazi i svoje kajanje što je pitanje propratio mišlju koja je
nedvosmisleno odgovarala uzviku: kakva budalaština!
"Na jednu jedinu osobu", odgovori Prvi govornik, "i u pravu ste. Kakva sam samo budala! Veoma
mi je dobro poznato da se Plan ne može primenjivati na pojedince, čak ni na manje skupine ljudi.
Uprkos svemu, bio sam radoznao. Izdvojio sam Međusobna Ukrštanja izvan svake razumne granice,
ali sam to učinio na šesnaest različitih načina, odabravši pri tom područje a ne samo neku tačku.
Zatim sam iskoristio sve nam poznate pojedinosti o Trevizu - jedan većnik Prve zadužbine ne može
proći sasvim nezapažen - kao i o gradonačelnici. Sve sam to onda smešao, bojim se, kao neki hokus-
pokus." On naglo zastade.
"Pa?" upita Delarmi. "Zaključujem da ste... jesu li rezultati bili iznenađujući?"
"Nije bilo nikakvih rezultata, kao što ste i mogli očekivati", odgovori Prvi govornik. "Ništa se ne
može postići u odnosu na jednu jedinu osobu, pa ipak... ipak..."
"Ipak...?"
"Proveo sam četrdeset godina svog života analizirajući rezultate, i već sam navikao da imam jasan
osećaj kakvi će rezultati biti pre no što uopšte budu podvrgnuti analizi - i retko sam se kad prevario.
Ali u ovom slučaju, premda nikakvih rezultata nije bilo, u meni se javio snažan osećaj da bi Gendibal
mogao biti u pravu i da Treviza ne bismo smeli gubiti iz vida."
"A zbog čega, Prvi govorniče?" upita Delarmi, donekle potisnuta snažnim osećanjem prisutnim u
umu Prvog govornika.
"Stidim se", odgovori Prvi govornik, "što sam sebi dozvolio da me iskušenje navede da upotrebim
Plan u svrhu kojoj on nije namenjen. Sada se, međutim, još više stidim što sebi dopuštam da na mene
uticaj vrši nešto što je čista intuicija... Pa ipak, moram, jer je osećaj veoma snažan. Ukoliko je
Govornik Gendibal u pravu - da nam iz nekog nepoznatog pravca preti opasnost - osećam da će kad
vreme dođe i nađemo se pred krizom Treviz biti taj koji će držati i odigrati odlučujuću kartu."
"Na osnovu čega to osećate?" upita Delarmi pomalo uzbuđeno.
Prvi govornik pogleda jadno sve prisutne. "Ni na osnovu čega. Psihoistorijska matematika ne
ukazuje ni na šta, ali dok sam posmatrao igru međuodnosa činilo mi se da Treviz doista predstavlja
ključ svega. Moramo obratiti pažnju na tog mladića."

25.
Gendibalu je bilo jasno da neće stići na vreme za sastanak za Stolom. Možda se čak uopšte neće ni
vrati.
Držali su ga čvrsto, i on se očajnički obazirao da ustanovi kako najbolje može izvesti da ih
prinudi da ga oslobode.
Rufirant je sada stajao pred njim, likujući. "Da li jesteš sad spreman, učnjak? Ja udariš, ti udariš,
ja napadneš, ti napadneš, po dumljanski. Ajde, ti jesteš manji; ti napadneš prvi."
"Da li i tebe neko jesteš držiš, ko mene držiš?" upita Gendibal.
"Neka ga pustiš. Ne, ne. Ruke pustiš samo. Samo ruke jesteš pustiš, ali noge jesteš drziš. Nećeš on
skakućeš."
Gendibal se osećao kao priboden za tle. Ali ruke su mu bile slobodne.
"Ti jesteš napadneš, učnjak, udariš nas udarac", reče Rufirant.
I tada Gendibalov um, istražujući unaokolo poput sonde, naiđe na nešto što mu se odazva -
ogorčenošću, osećanjem nepravde i žaljenja. Nije imao izbora; morao je preduzeti rizik da to učvrsti,
a da onda improvizuje na osnovu...
Ali nije bilo potrebe! Nije ni dodirnuo taj novi um, ali se ovaj pokrenu na način kakav je samo
poželeti mogao. Bez ostatka.
Odjednom je postao svestan jedne omanje osobe - zdepaste, sa dugom, zamršenom crnom kosom i
ispruženih ruku - kako gnevno ulazi u njegovo vidno polje, besno se ustremljujući na dumskog
zemljodelca.
Bila je to neka žena. Gendibal smrknuto pomisli da to nije zapazio usled svoje napetosti i
zabrinutosti, sve dok mu to ne potvrdiše vlastite oči.
"Karole Rufirante!" dreknu ona na zemljodelca. "Je li ti jesteš siledžija i kukavno? Udariš i jesteš
udariš, po dumski? Dva puta ti jesteš veliki nego učnjak. Ti jesteš imaš veći opasnost napadneš mene!
Ti misliš jesteš proslaviš? Samo budeš sram, ja misliš. Svi jesteš dići prst i rečeš: To jesteš Rufirant,
junak ubiješ bebe. Svi budeš smeješ, ja misliš, i nemaš pošten dumski čovek piješ sa tobom - i nemaš
pošten dumski žena budeš sa tobom."
Rufirant pokuša da zaustavi ovu bujicu, odbijajući udarce koje mu je upućivala, nemoćno
nastojeći da je stiša: "Ajde, Sura. Ajde, Sura."
Gendibal odjednom posta svestan da je slobodan, da ga Rufirant više ne posmatra, i da niko više
ne obraća pažnju na njega.
Ni Sura nije na njega obraćala pažnju; njen bes u celini je bio usmeren prema Rufirantu.
Povrativši se, Gendibal se smesta pobrinu da održi silovitost ženinog gneva i da pojača osećaj
nelagodnosti i stida koji počeše da preplavljuju Rufirantov um - nastojeći, istovremeno, da to učini
tako tanano i vešto da iza njega ne ostane nikakav trag. I opet, nije bilo nikakve potrebe za tim.
"Svi vi jesteš gubiš se!" viknu žena. "Evo, vidiš. Ako ne budeš ovaj Rufirant - mešina jesteš
dovoljno jak džin za ovo izgladniš čovek, onda budeš još pet, šest drugara da jesteš podeliš njegov
sramotu, i budeš vratiš se kući pričaš kako sjajno jesteš pobediš jedan beba. 'Ja jesteš držiš učnjak
ruka', ti jesteš kažeš, 'a Rufirant - mešina jesteš udariš njega u lice kad učnjak ne možeš jesteš braniš
se'. A ti jesteš kažeš: 'Ja jesteš držiš učnjak nogu, i ja jesteš oćeš moj deo slava'. A Rufirant-mešina
jesteš kažeš: 'Ja nisam možeš da pobediš njega sam, i ja jesteš tražiš pomoć da njega jesteš držiš i
kad dobiješ pomoć, ja njega jesteš pobediš.'"
"AIi, Sura", zavapi Rufirant gotovo ržući, "ja jesteš kažeš učnjak on jesteš udariš prvi."
"A ti se kao jesteš plašiš moćni udar njegovi tanki ruka, a? Ajde, Rufirant-mešina. Njega jesteš
pustiš da ideš svoj poso, a vi svi da jesteš ideš svojim kući - ako tamo jesteš čekaš vas raširen ruku.
Vas najbolje jesteš nadaš se da svi jesteš zaboraviš ovaj dan. Ali niko ne budeš zaboraviš, i ja svim
jesteš uvek podsetiš, samo ako vi jesteš nateraš ja da pobesniš još više."
I oni ćutke odtrupkaše, pognutih glava, i ne osvrnuvši se više.
Gendibal neko vreme osta zagledan u njih, a onda svrnu pogled prema ženi. Na sebi je imala
košulju i čakšire, i dosta primitivno urađenu obuću. Lice joj je bilo orošeno znojem, i još je teško
disala. Nos joj je bio nešto malo duži, grudi bez sumnje poveće (barem, koliko je Gendibal mogao
naslutiti kroz poširu košulju koju je imala na sebi), a obnažene ruke su joj očito snažne... Na kraju
krajeva, Dumljanke su ravnopravno radile u polju sa svojim muškarcima.
Posmatrala ga je ozbiljno, podbočenih ruku. "Pa, učnjak, šta još jesteš čekaš? Ti možeš pođeš
Kući Učnjak. Ti jesteš imaš strah? Oćeš ja jesteš pratiš te?"
Gendibal je mogao jasno osetiti vonj odeće koja očito nije bila skoro oprana, ali s obzirom na
okolnosti, bilo bi krajnje neučtivo ispoljiti bilo kakav znak odbojnosti.
"Zahvaljujem vam, gospođice Sura..."
"Moj ime jesteš Novi", reče ona osorno. "Sura Novi. Ti možeš kazeš samo Novi. To jesteš budeš
dovoljno."
"Hvala ti, Novi. Veoma si mi mnogo pomogla. Radovaću se ako me budeš ispratila, ali ne zato što
se plašim već zato što će mi biti prijatno u tvom društvu." I on se ljubazno nakloni, kao što bi se
naklonio kakvoj mladoj dami sa Univerziteta.
Novi pocrvene, zastavši neodlučno, a onda pokuša da oponaša njegov gest. "Zadovoljstvo jesteš
budeš - moje", reče ona, kao da traži reči koje bi na odgovarajući način mogle izraziti njeno
zadovoljstvo i u njihov odnos uneti jedan kulturni ton.
Krenuše zajedno. Gendibal je dobro znao da svaki usporeni koračaj sve više doprinosi njegovom
neoprostivom kašnjenju na sastanak za Stolom, ali s druge strane, to mu je davalo priliku da
temeljitije razmisli o značenju svega što se dogodilo; bio je, čak, na neki ledeni način i zadovoljan
što zakašnjenje postaje sve veće.
Zdanje Univerziteta stade već da se pomalja pred njima kad Sura Novi iznenada zastade i
oklevajući upita:
"Gospodin Učnjak?"
Nema sumnje, pomisli Gendibal, što se više približavala onome što je nazivala 'Kućom Učnjaka',
postajala je sve učtivija. Za trenutak oseti potrebu da joj kaže: "Zar se više ne jesteš obraćaš svom
jadan slabačak?" Ali to bi je dovelo u nepriliku bez ikakvog stvarnog razloga.
"Da, Novi?"
"Da li jesteš mnogo fino i bogat Kuća Učnjak?"
"Da, lepo je u njoj", odgovori Gendibal.
"Ja jednom jesteš sanjaš da budeš u Kuća. I - da ja jesteš budeš učenjak"
"Jednog dana", odvrati Gendibal uljudno, "pokazaću ti kako izgleda iznutra."
Način na koji ga je pogledala jasno je svedočio da njegove reči nije protumačila kao puku
učtivost. "Ja jesteš možeš da pišeš", nastavi ona. "Jedan učitelj jesteš meni pokažeš. Ako ja jesteš
napiseš tebi pismo", dodade potom, nastojeći da deluje nehajno, "kako ja jesteš staviš znak da ono
jesteš tebi stigneš?"
"Samo stavi: Kuća Govornika, apartman 27, i pismo će me naći. Ali, Novi, sada bih morao da
krenem."
On se ponovo nakloni, i ona ponovo pokuša da oponaša njegov gest. Onda se razdvojiše, i svako
krenu svojim putem; trenutak kasnije, Gendibal je sasvim izbrisa iz svog mozga. Umesto toga stade
misliti o sastanku Stola i, posebno, o Govorniku Delori Delarmi. Njegove misli, pri tom, nisu bile
nimalo nežne.
DOMOROTKINJA
26.
Govornici su sedeli za Stolom, kao zamrznuti u svojim mentalnim oklopima. Gotovo se činilo kao
da su svi - uz prećutnu saglasnost - sakrili svoje misli kako bi izbegli da Prvom govorniku, posle
njegove izjave vezane za Treviza, nanesu nepopravljivu uvredu. Potajno su, međutim, upućivali
poglede prema Delarmi; međutim, čak je i to dovoljno otkrivalo. Među svima njima nju je ponajviše
bio glas da ne preza od nepoštovanja - čak je i Gendibal, bar na rečima, ispoljavao veće poštovanje
za skup.
Delarmi je bila svesna ovih pogleda, znajući, istovremeno, veoma dobro da nema drugog izbora
do da se suoči s ovom nemogućom situacijom. U stvari, ona nije ni želela da propusti priliku. Tokom
posvemašnje istorije Druge zadužbine još nikada se nije dogodilo da neki Prvi govornik bude
osporen zbog svoje pod-analize (a iza tog izraza, koji je sama izmislila kao eufemizam, krila se
zapravo još neodomaćena misao o nekompetentnosti). Takvo osporavanje sada je, međutim, postalo
moguće. I ona nije nameravala da ustukne.
"Prvi govorniče!" započe ona meko, dok su joj bezbojne usne postale još manje vidljive nego
inače na njenom uvek bledom licu. "Upravo rekoste da ne postoji nikakav stvarni osnov za vaše
mišljenje, da proračuni utemeljeni na načelima psihoistorijske matematike nisu ništa pokazali.
Očekujete li od nas da jednu sudbonosnu odluku donesemo samo na osnovu nekog mističnog
osećanja?"
Prvi govornik podiže pogled. Na čelu mu se duboko urezaše bore. Bio je sasvim svestan opšteg
mentalnog oklopa koji je prekrivao čitav Sto, i dobro znao šta to znači. On hladno reče: "Ne
prikrivam nedostatak dokaza. Nisam vam izložio ništa što bi bila laž. Ono što vam nudim jeste snažan
intuitivni osećaj Prvog govornika, čoveka sa nekoliko decenija iskustva, koji je gotovo čitav svoj
životni vek proveo izbliza proučavajući Seldonov Plan." On pogleda oko sebe sa ponositom krutošću
koju je retko ispoljavao, i mentalni oklopi, jedan po jedan, stadoše slabiti i konačno sasvim
nestadoše. Oklop Delarmi (kad najzad skrenu pogled na nju) pade poslednji.
S obezoružavajućom otvorenošću, koja ispuni njen um kao da nikad ništa drugo i nije postojalo u
njemu, ona reče: "Razume se, ja prihvatam vašu izjavu, Prvi govorniče. Pri svemu tome, ipak, mislim
da biste možda mogli poželeti da je ponovo razmotrimo. S obzirom na svoj sadašnji stav, budući da
ste ispoljili osećanje stida što ste se oslonili samo na intuiciju, da li biste možda želeli da se vaše
reči izbrišu iz zapisnika - ukoliko bi, po vašoj oceni, one trebalo da..."
Ali odjednom je preseče Gendibalov glas. "Kakve su to reči koje bi trebalo da budu uklonjene iz
zapisnika?"
Sve oči se istovremeno okrenuše u istom pravcu. Da samo, u ključnim trenucima maločas, njihovi
mentalni oklopi nisu bili podignuti, bez sumnje bi postali svesni njegovog nailaska znatno pre no što
se i sam pojavio na vratima.
"Svi oklopi maločas podignuti? I svi nesvesni mog dolaska?" upita Gendibal podsmešljivo.
"Kakav samo lep sastanak Stola to danas imamo! Zar baš niko da upozori na moj nailazak? Ili,
možda, zapravo niste ni očekivali da bih mogao doći?"
Gendibalov izliv predstavljao je nesumnjivu povredu svih pravila ponašanja. Već sama činjenica
da je zakasnio bila je za osudu. Još gore je bilo to što je upao nenajavljen. A najgore od svega bilo je
to što je progovorio pre nego što je Prvi govornik obelodanio njegovu prisutnost.
Prvi govornik se okrenu prema njemu. Sve drugo sada je palo u zasenak. Pitanje discipline stajalo
je iznad svega.
 "Govorniče Gendibale", reče on, "kasnite. Upadate nenajavljeni. Govorite. Postoji li ikakav
razlog da ne budete suspendovani na trideset dana?"
"Svakako. Pitanje moje suspenzije ne bi trebalo da bude razmotreno pre nego što se prvo razmotri
ko je učinio izvesnom činjenicu da ću zakasniti - i zbog čega." Gendibalove reči bile su uzdržane i
odmerene, ali njegov um bio je preplavljen gnevom i on nimalo nije mario da li će to iko osetiti.
U svakom slučaju, Delarmi je osetila. "Ovaj čovek je lud", reče ona plahovito.
"Lud? Ludo je od ove žene što to kaže. Možda, jer je svesna krivice. Prvi govorniče, obraćam se
vama i tražim da govorim na osnovu lične privilegije", reče oštro Gendibal.
"O čemu je reč, Govorniče?"
"Prvi govorniče, optužujem nekog ovde za pokušaj ubistva."
Kao da je bomba eksplodirala, svi Govornici istovremeno poustajaše stvarajući pravi metež reči,
izraza lica i misli.
Prvi govornik podiže obe ruke, uzviknuvši: "Govorniku se mora pružiti prilika da govori na
osnovu svoje lične privilegije!" Neočekivano, suočio se sa prinudom da i mentalno osnaži svoj
autoritet, na način krajnje nepodoban ovom mestu - ali drugog izbora nije bilo.
Metež se stiša.
Gendibal, savršeno miran, pusti da prođe nekoliko trenutaka sve dok tišina, i zvučno i mentalno,
ne posta potpuna. A onda započe:
"Dok sam se vraćao ovamo, idući iz daljine dumskim putem i približavajući se hodom dovoljno
brzim da budem siguran da ću pravovremeno stići na sastanak, nekoliko me zemljodelaca presrete;
samo za dlaku izbegao sam da me prebiju, a možda i ubiju. Bilo kako bilo, omeli su me i tek sam sada
stigao. Nadam se da ćete mi, za početak, dozvoliti da kažem da mi nije poznato da se neki Dumjanin,
još od vremena Velikog Pustošenja, s nepoštovanjem obratio nekom pripadniku Druge zadužbine - da
o zlostavljanju i ne govorim."
"Ni meni", reče Prvi govornik.
"Ali pripadnici Druge zadužbine nemaju običaj da sami lunjaju oko dumskih poseda!" uzviknu
iznenada Delarmi. "Vi ste ih izazvali da tako postupe!"
"Istina je", odvrati Gendibal, "da imam običaj da se sam šetam u blizini njihovih imanja.
Stotinama sam već puta to učinio, idući u svim pravcima. Pa ipak, niko mi nikada nije ni prišao.
Drugi se ne šetaju unaokolo tako slobodno kao što to ja činim - ali niko ne lišava sebe spoljnog sveta,
niti zatvara u granice Univerziteta, i nikome se još nije dogodilo da ga Dumljani oslove. Sećam se
prilika kada je Delarmi..." i onda, kao da se prekasno setio da navede titulu, on je hotimice izvrgnu u
smrtnu uvredu, "Hoću, naime, da kažem da se sećam kada je i Govornica Delarmi boravila na
dumskom zemljištu a da se niko nije za njom ni osvrnuo."
"Možda stoga", odgovori Delarmi, dok su joj se oči prodorno širile, "što im se nisam prva
obratila i što sam umela da ih držim na razdaljini. Zahvaljujući tome što sam se ponašala kao da
zaslužujem poštovanje ja sam ga i dobijala."
"Čudno", pecnu je Gendibal, "taman sam se spremao da kažem da je to bilo stoga što je vaša
pojava ostavljala na njih ubedljiviji utisak nego moja. Najzad, čak i ovde, veoma ih je malo koji se
usuđuju da vam se obrate... Ali recite mi, zbog čega bi Dumljani, između svih dana koje su imali na
raspolaganju za uplitanje, izabrali baš ovaj današnji, kada je trebalo da prisustvujem jednom veoma
važnom sastanku za Stolom?"
"Ukoliko razlog nije bio u vašem ponašanju, onda mora biti da je bila slučajnost", odgovori
Delarmi. "Još nisam čula da je išta, čak ni sva Seldonova matematika, uklonilo iz Galaksije ulogu
slučajnosti - u svakom slučaju, izvesno, kada su u pitanju događaji vezani za pojedince. Ili to, možda,
i iz vas govori intuitivno nadahnuće?" (U dubinama uma jednog ili dvojice Govornika odjeknu nešto
kao uzdah - bilo je sasvim jasno da je ovo bio posredni udarac upućen Prvom govorniku.)
"Nije bilo u pitanju moje ponašanje. Niti slučajnost. Bilo je to namerno uplitanje", reče Gendibal.
"Ali kako bismo to mogli sasvim pouzdano znati?" upita blago Prvi govornik. On, jednostavno,
nije mogao da odoli da ne bude mek prema Gendibalu - bila je to neposredna posledica poslednje
primedbe Delarmi.
"Moj um je otvoren za vas, Prvi govorniče. Stavljam pred vas - i pred sve druge za Stolom - moja
sećanja na ono što se dogodilo."
Potrajalo je to samo nekoliko trenutaka, a onda Prvi govornik uzviknu: "Zaprepašćujuće! Vi ste se
veoma dobro poneli, Govorniče, s obzirom na to da ste se našli pod ozbiljnim pritiskom. Slažem se
da je ponašanje Dumljana neuobičajeno i da zahteva dalje ispitivanje. U međuvremenu, molim vas da
se pridruzite našem sastanku."
"Trenutak!" preseče ga Delarmi. "Kako možemo biti sigurni da je Govornikov izveštaj pouzdan?"
Gendibalove nozdrve raširiše se na tu uvredu, ali njemu ipak pođe za rukom da se obuzda. "Moj
um stoji otvoren."
"Imala sam prilike da vidim i otvorene umove koji nisu bili otvoreni."
"Ne sumnjam u to, Govorniče", reče Gendibal, "s obzirom na to da i vi, kao i svi ostali, morate
svoj um uvek držati otvorenim za svaki uvid. Međutim, kad je otvoren moj um je otvoren."
Prvi govornik se umeša: "Hajde da se dalje ne..."
"Prvi govorniče", reče Delarmi, "tražim da govorim na osnovu lične privilegije i ujedno se
izvinjavam što sam vas prekinula."
"O čemu je reč, Govorniče?"
"Govornik Gendibal optužio je nekog od nas ovde za pokušaj ubistva, verovatno na taj način što je
nahuškao zemljodelca da ga napadne. Sve dok ta optužba ne bude povučena na mene se mora gledati
kao na mogućeg ubicu - a takođe i na svaku osobu ovde prisutnu, uključujući i vas, Prvi govorniče."
"Govorniče Gendibale, povlačite li svoju optužbu?" upita Prvi govornik.
Gendibal sede u svoju naslonjaču i stežući rukama njene ivice, kao da želi da istakne svoje
vlasništvo nad njom, polagano reče: "Učiniću to smesta, čim mi neko objasni zbog čega je jedan
dumski zemljodelac, zajedno sa nekolicinom drugih, namerno sve preduzeo da bi me sprečio da
pravovremeno stignem na ovaj sastanak."
"Moguće bi bilo, možda, navesti hiljadu razloga", reče Prvi govornik. "Ponavljam, ono što se
dogodilo biće brižljivo ispitano. Da li ste sada, Govorniče Gendibale, zarad uspešnog nastavljanja
sadašnjeg razgovora, spremni da povučete svoju optužbu?"
"Nisam to u stanju, Prvi govorniče. Veoma sam se trudio, koliko sam god tananije mogao, da u
njegovom umu pronađem način da mu izmenim ponašanje a da ga pri tom ni najmanje ne oštetim - i
nisam uspeo. Um mu nije bio savitljiv - iako je morao biti. Njegova su osećanja bila čvrsto ukopana,
kao da je to učinio neki um spolja."
Odjednom se lako nasmejavši, Delarmi reče: "I vi mislite da je taj spoljni um neko od nas? A zar
ne bi bilo moguće da je u pitanju ta vaša tajanstvena organizacija koja se nadmeće s nama, koja je
moćnija od nas samih?"
"Moguće je", odvrati Gendibal.
"U tom slučaju, mi - koji nismo članovi te organizacije što je samo vama poznata - ne snosimo
nikakvu krivicu, i vi biste morali da povučete svoju optužbu. Ili možda vi to optužujete nekoga ovde
da se nalazi pod kontrolom te čudne organizacije? Možda neko ovde među nama zapravo i nije ono za
šta se izdaje?"
 "Možda", odvrati Gendibal bezbojnim glasom, potpuno svestan da mu to Delarmi dodaje konopac
sa omčom na kraju.
"Moguće je takođe", nastavi Delarmi, dohvativši najzad omču i pripremajući se da je zategne, "da
taj vaš san o tajnoj, nepoznatoj, skrivenoj, tajanstvenoj organizaciji predstavlja samo paranoidnu
moru. Potpuno bi se uklopilo u vašu paranoidnu maštu to da su dumski zemljodelci pod njenim
uticajem, a Govornici pod njenom skrivenom kontrolom. Ipak, spremna sam da još neko vreme
sledim taj odista neobični tok vaših misli. Šta mislite, koji je od Govornika, ovde prisutnih, pod
njenom kontrolom? Možda baš ja?"
"Na to i ne pomišljam, Govorniče", odgovori Gendibal. "Da ste pokušali da me se otresete na tako
posredan način, izvesno je da ne biste tako otvoreno ispoljavali svoju nenaklonost prema meni."
"Dvostruka - trostruka obmana, možda?" upita Delarmi, gotovo predući. "Za nekog sa
paranoidnom maštom bio bi to sasvim prirodan zaključak."
"Sasvim je moguće. U tim stvarima imate znatno više iskustva od mene."
Govornik Lestim Đani ljutito se umeša. "Pazite, Govorniče Gendibale, što više lišavate krivice
Govornika Delarmi, to je više prenosite na nas ostale. A kakvog bi osnova bilo ko od nas imao da
pokuša da vas spreči da dođete na sastanak - da i ne govorimo o pokušaju ubistva?"
Gendibal odgovori hitro, kao da je samo čekao da pitanje bude postavljeno. "Kada sam ušao,
upravo ste razgovarali o tome da se iz zapisnika izbrišu neke stvari - reči koje je izgovorio Prvi
govornik. Od svih Govornika jedino ja nisam bio u prilici da ih čujem. Dozvolite mi da se obavestim
o čemu je bilo govora, i siguran sam da ću biti u stanju da vam predočim motive što stoje iza mog
zakašnjenja."
Prvi govornik se umeša: "Rekao sam - i bilo je to nešto čemu su Govornik Delarmi i ostali
ozbiljno prigovorili - da smatram, na osnovu vlastite intuicije kao i na osnovu krajnje
neodgovarajuće primene metoda psihoistorijske matematike, da je moguće da čitava budućnost Plana
počiva na onom izgnaniku iz Prve zadužbine, Golanu Trevizu."
Gendibal smesta reče: "Ono što drugi Govornici misle, njihova je stvar. Što se mene tiče, slažem
se s vašom hipotezom. Treviz jeste ključ svega. Njegovo iznenadno proterivanje iz Prve zadužbine
suviše je neobično da bi bilo bezazleno."
Delarmi ponovo upita: "Želite li, Govorniče Gendibale, da kažete da Treviza kontroliše ta
tajanstvena organizacija - ili, čak, Ijude koji su ga prognali? Znači li to da su svi, i da je sve, pod
njihovom kontrolom - izuzev vas i Prvog govornika, i mene, za koju ste već rekli da nije pod
kontrolom?"
"Takva buncanja ne zaslužuju nikakav odgovor. Umesto toga, dozvolite mi samo da upitam da li
još neko od prisutnih Govornika želi da izrazi svoje slaganje sa Prvim govornikom i sa mnom.
Upoznali ste se, pretpostavljam, sa matematičkim proračunima koje sam vam, uz saglasnost Prvog
govornika, stavio na raspolaganje."
Tišina.
"Ponavljam svoje pitanje", reče Gendrbal. "Da li se neko slaže s Prvim govornikom i sa mnom?"
Sveopšte ćutanje.
"Prvi govorniče, evo vam motiva koji stoji u pozadini mog zadocnjenja", reče Gendibal.
"Izrazite to jasnije", zatraži Prvi govornik.
"Već ste i sami ukazali na potrebu da se obrati puna pažnja na tog čoveka iz Prve zadužbine,
Golana Treviza. Ta okolnost predstavlja važan dalji korak u našoj politici, i ukoliko su Govornici
pročitali moju informaciju bez sumnje će im, bar u najopštijim crtama, biti jasno šta je u vazduhu.
Ukoliko, uprkos svemu, ispoljavaju jednodušno neslaganje s vama - ponavljam, jednodušno - u tom
biste vi slučaju, poštujući tradiciju samoograničavanja, bili u nemogućnosti da dalje delate. Ali
ukoliko bi makar samo jedan od Govornika podržao vaš stav, to bi vam istog časa otvorilo put za
sprovođenje te nove politike. Dakle, kao što je poznato svima onima koji su pročitali moju
informaciju, ja sam bio taj jedan Govornik koji vas je podržao, te je bilo neophodno da, po svaku
cenu, budem sprečen da prisustvujem ovom sastanku. Taj manevar gotovo da se pokazao uspešnim -
ali, ipak, evo me ovde među vama, i ja obnavljam svoju podršku Prvom govorniku. Pošto sam
saglasan s njim, on je, dakle, u mogućnosti da - shodno tradiciji - pređe preko neslaganja ostalih
desetoro Govornika."
Delarmi snažno udari pesnicom o sto. "Ono što se ovim nagoveštava jeste da je neko unapred znao
šta će Prvi govornik predložiti, da je unapred znao da će mu Govornik Gendibal dati podršku, i da će
mu je svi ostali uskratiti - da je, znači, neko znao sve ono što nikako nije mogao znati. Nagoveštava
se, takođe, da predložena mera nije po volji organizaciji proistekloj iz paranojom obuzetog uma
Govornika Gendibala, da joj se ona suprotstavlja i da je, sledstveno tome, neko od nas - ili svi mi -
pod njenom kontrolom."
"Upravo sam to imao u vidu", složi se Gendibal. "Vaša je analiza delo pravog majstora."
"Koga, onda, optužujete?" uzviknu Delarmi.
"Nikoga. Pozivam Prvog govornika da se time pozabavi. Jasno je da među nama postoji neko ko
radi protiv naših interesa. Predlažem, stoga, da svako ko radi za Drugu zadužbinu bude podvrgnut
strogoj mentalnoj proveri. Svako - uključujući i same Govornike. Uključujući, čak, i mene samog - i
Prvog govornika."
Sastanak Stola okonča se, tako, u zbrci i uzbuđenju kakvi još nikad nisu bili zabeleženi u
zapisnicima.
I kada Prvi govornik najzad izreče frazu koja je označavala da se sednica do daljnjeg prekida,
Gendibal se, ne progovorivši ni sa kim ni reči, tiho povuče u svoje odaje. Znao je dobro da među
govornicima nema nijednog prijatelja, i da će mu čak i svaka podrška koju bi mu Prvi govornik
mogao dati - biti, u najboljem slučaju, data samo sa pola srca.
Zebnja se uvuče u njega - ali ni sam nije umeo da odredi na šta se odnosila: na njega samog, ili na
čitavu Drugu zadužbinu. U ustima je osećao opor ukus skorašnje propasti.

27.
Gendibal je proveo nemirnu noć. Njegove uskovitlane misli i slike iz snova mešale su se tvoreći
jedinstven, mučni prizor rasprave sa Delorom Delarmi. U jednom od snova, čak, njen se lik pomešao
sa likom onog zemljodelca, Rufiranta, tako da se Gendibal odjednom nađe suočen sa nekom
džinovskom Delarmi koja mu se približavala sa svojim ugromnim šakama i slatkastim osmehom što je
otkrivao zube oštre poput igala.
On se najzad probudi, kasnije no obično, bez osećaja da ga je san okrepio; gotovo istovremeno,
oglasi se signal upozoravajući ga da neko želi da sa njim stupi u vezu. Okrenuo se da dohvati
prekidač i uspostavio kontakt.
"Da? Izvolite?"
"Govorniče!" Bio je to glas vratara u prizemlju, za nijansu manje no obično ispunjen poštovanjem.
"Jedan posetilac želi da razgovara s vama."
"Posetilac?" Gendibal pritisnu taster i na ekranu iznad njegove glave ukaza se lista sastanaka
predviđenih za taj dan. Niko nije bio najavljen za pre podne. On zatim pritisnu dugme pokazivaća
vremena: bilo je 8:32 izjutra. On mrzovoljno upita: "Za ime svemira, ko je to?"
"Neće da saopšti ime, Govorniče." A onda, s upadljivim prizvukom neodobravanja, glas reče:
"Neko od onih Dumljana, Govorniče. Kaže da dolazi na vaš poziv." Poslednja rečenica bila je
izgovorena sa još upadljivijim prizvukom neodobravanja.
"Neka me sačeka dole u čekaonici. Potrajaće malo dok se ne spremim."
Gendibalu se nije žurilo. Tokom jutarnje kupke, sve vreme ostao je izgubljen u mislima. Da neko
pokuša da iskoristi Dumljane da bi omeo njegovo kretanje imalo je smisla - ali on je želeo da sazna i
čije je to delo bilo. I šta je sad trebalo da znači ovaj upad nekog Dumljanina u same njegove privatne
odaje? Možda - neku složenu, dobro smišljenu zamku?
Kako je, za ime Seldona, nekom dumskom zemljodelcu uopšte pošlo za rukom da se probije do
Univerziteta? Kakve je razloge mogao navesti? I kakve je, uopšte, razloge mogao imati za svoj
dolazak?
Za trenutak samo, Gendibal se upita ne bi li trebalo da se naoruža. Gotovo istog časa, međutim, on
odbaci tu pomisao, smatrajući, s primesom oholosti, izvesnim da je u stanju da na tlu Univerziteta,
bez ikakve opasnosti po sebe samog, podvrgne svojoj kontroli svakog pojedinačnog zemljodelca - a
da pri tom ne ostavi nikakav neprihvatljiv trag u njegovom umu.
Gendibal konačno priznade sebi da ga je incident sa Karolom Rufirantom, prethodnog dana,
ostavio na njega i suviše veliki utisak... Da li je, zapita se usput, možda baš on bio taj zemljodelac
dole? Oslobođen, po svoj prilici, uticaja - nekoga ili nečega, ma šta to bilo - možda je sada došao da
se, strahujući od moguće kazne, izvini zbog svog ponašanja? Ali kako je Rufirant uopšte saznao gde
treba da dođe? I kome treba da se obrati?
Gendibal odlučno krenu hodnikom i trenutak potom nađe se u čekaonici. Zaustavivši se zapanjeno,
on se okrenu vrataru koji se, sedeći u svojoj staklenoj kutiji, pretvarao da je veoma obuzet nekim
svojim poslom.
"Vrataru, niste mi rekli da je posetilac žena."
Vratar mirno odgovori: "Govorniče, rekao sam - jedno od onih Dumljana. Niste tražili dalje
pojedinosti."
"Sklonost pružanju nepotpunih obaveštenja, vrataru? Moram to zapamtiti, kao jednu od vaših
karakteristika." (Moraće, takođe, da proveri nije li ovaj vratar neki od Delarminih opunomoćenika.
Moraće, isto tako, da od sada više pažnje obrati na službenike koji su ga okruživali - 'Podređene',
koje je, sa visina svog novostečenog položaja Govornika, i suviše lako bio sklon da prenebregne).
"Da li je neka od soba za primanja slobodna?"
"Soba broj 4 jedina je slobodna, Govorniče. Možete je imati na raspolaganju tokom sledeća tri
časa." On baci brz pogled na domorotkinju, a onda s nameštenom bezazlenošću ponovo pogleda
Gendibala.
"Uzećemo sobu broj 4, Vrataru, i savetujem vam da svoje misli usmerite na svoje poslove."
Gendibalov um nasrnu, ne baš nežno, a vratarev mentalni oklop spusti se odveć kasno. Gendibal je
dobro znao da je ispod njegove časti da petlja po umovima nižeg reda, ali osoba koja nije umela da
prikrije neprijatne misli u odnosu na jednog Govornika trebalo je da dobije pouku, da to u buduće ne
čini. Vratar će tokom nekoliko sledećih časova osećati laku glavobolju. Pa, i zaslužio ju je.

28.
Nije bio u stanju da se odmah seti njenog imena; ali, s druge strane, Gendibal baš nije bio ni
spreman da se ozbiljnije potrudi. Na kraju krajeva, jedva da je i mogla očekivati od njega da ga
zapamti.
"Ti si..." mrzovoljno započe on.
"Ja jesteš Novi, Gospodin Učnjak", odgovori ona, gotovo zadihano. "Moj ime ispred jesteš Sura,
ali mene jesteš zoveš samo Novi."
"Da Novi. Juče smo se sreli, sad se sećam. Nisam zaboravio da si mi pritekla u pomoć." Nikako
nije mogao da sebe nagna da na samom tlu Univerziteta pribegne dumskom dijalektu. "Kako si
dospela ovamo?"
"Gospodine, vi jesteš kažeš da ja možeš pišeš pismo. Vi jesteš kažeš, pismo kažeš: 'Kuća
Govornika, apartman 27'. Ja jesteš sama doneseš njega, i ja pokažeš pismo - pismo koje ja jesteš
napišeš, Gospodine." Izgovorila je to s nekom vrstom skromnog ponosa. "Onda jesteš oni pitaš: 'Za
koga jesteš pismo?' Ja jesteš čuješ tvoj ime kad ti jesteš kažeš njega onaj blesav Rufirant - mešina. Ja
jesteš onda kažeš za Stor Gendibal, Gospodin Učnjak."
"I oni su te, Novi, pustili da prođeš? Nisu ti tražili da vide pismo?"
"Ja jesteš budeš strašan strah. Ja jesteš misliš da oni imaš žaljenje. Ja jesteš rečeš: 'učnjak
Gendibal jesteš obećaš meni pokažeš Kuća Učnjak' i oni jesteš smeješ. Jedan stojiš na kapija jesteš
kažeš drugi: 'Nije to sve što on jesteš pokažeš njoj'. I oni pokažeš meni gde ja jesteš ideš, i kažeš ja
ne jesteš ideš drugi mesto jer oni jesteš odma meni izbaciš."
Gendibala obli lako rumenilo. Tako mu Seldona, da je osetio želju da se zabavi kakvom
Dumljankom sigurno to ne bi učinio tako upadljivo, i njegov bi izbor, izvesno, bio znatno pažljivije
načinjen. On ponovo pogleda domorotkinju, klimnuvši lako glavom u sebi.
Izgledala je prilično mlada - mlađa, po svoj prilici, no što su to teški poslovi koje je obavljala
dozvoljavali da se vidi. Nije joj moglo biti više od dvadeset pet, a u tim godinama Dumljanke su, po
pravilu, već bile udate. Svoju tamnu kosu Novi je, međutim, nosila svijenu u pletenicu, što je značilo
da je neudata - zapravo, da je devica - i ta ga činjenica ne iznenadi suviše. Njen jučerašnji izliv
pokazao je da raspolaže izvanrednim sposobnostima prave goropadi te je veoma sumnjao da bi se
mogao naći neki Dumljanin rad da na sebe navuče jaram njenog oštrog jezika i pretećih pesnica. A
nije ni izgledela preterano privlačno. Premda se, očevidno, veoma potrudila da svoj izgled učini
prihvatljivim, lice joj je bilo četvrtasto i pljosnato, a ruke crvene i čvornovate. Ono što je bio u
mogućnosti da vidi od njene figure pre bi se moglo reči da je zračilo izdržljivošću nego ljupkošću.
Dok ju je on tako prodorno ispitivao pogledom, njena donja usna stade da podrhtava. Mogao je
sasvim dobro razabrati njenu zbunjenost i njen strah, i on odmah oseti sažaljenje. Juče mu je, zaista,
bila od pomoći i to je jedino bilo važno.
Nastojeći da bude ljubazan i da je uteši, on joj se obrati: "Znači, došla si da vidiš Dru... ovaj,
Kuću Učenjaka?"
Ona širom otvori svoje tamne oči (imala je zaista lepe oči) i odgovori: "Gospodine, ti nemoj
jesteš ljutiš, ali ja dođeš da jesteš budeš ja učnjak."
"Želiš da postaneš učenjak?" Gendibala kao da je grom pogodio. "Ali dobra ženo..."
On odjednom zastade. Kako bi bilo ko ovde mogao jednoj potpuno neobrazovanoj domorotkinji
objasniti koliko je inteligencije, obučavanja i mentalne izdržljivosti iziskivalo da se postane ono što
su trantorski domoroci nazivali 'učnjakom'?
Ali Sura Novi strasno nastavi: "Ja jesteš pišeš i ja jesteš čitaš. Ja uvek jesteš čitaš knjige celi, i
od početak. Ja uvek jesteš želiš da budeš učnjak. Ja nećeš jesteš da budeš zemljodelac žena. Ja nećeš
jesteš da živiš u selo. Ja nećeš želiš da udaš zemljodelac i ja nećeš imaš zemljodelac dete." Ona
uzdignu glavu i ponosito dodade: "Ja budeš išteš. Mnogo mene oćeš. A ja uvek jesteš kažeć: 'Ne'. Ja
uvek jesteš kažeš učtiv to, ali kažeš 'Ne'.
Gendibalu nije bilo nimalo teško da ustanovi da žena govori neistinu. Nikad joj niko nije ponudio
brak. Ipak, na njegovom se licu nipošto nije moglo primetiti da ju je uhvatio u laži. "Ali šta će biti od
tebe ukoliko se ne udaš?" upita je on.
 Novi položi šake na sto, okrenuvši dlanove nagore.
"Ja jesteš budeš učnjak. Ja nećeš jesteš da budeš zemljodelac žena."
"A šta ako ne mogu da od tebe načinim učenjaka?"
"Onda ja nečeš jesteš da budeš ništa, i ja jesteš čekaš da umreš. Ja nećeš jesteš da budeš ništa ako
ne jesteš budeš učnjak."
Za trenutak se u Gendibalu javi poriv da uđe u njen um i ustanovi do koje je mere snažna njena
želja. Ali učiniti to ne bi bilo pravo. Nije dostojno jednog Govornika da iz puke znatiželje pretražuje
bespomoćne umove drugih bića. Postojao je, kao i u slučaju drugih profesija, kodeks nauke i tehnike
vršenja mentalne kontrole - mentaliks. Ili, bar, trebalo bi da postoji. (On odjednom oseti žaljenje što
je maločas nasrnuo na vratara).
"A zbog čega nećeš da budeš žena zemljodelca, Novi?" upita on. Uz malo obrade mogao bi je
učiniti zadovoljnom takvim životom, i uz malo obrade mogao je, takođe, navesti kakvog dumskog
geaka da se njome oženi - i nju, da se za njega uda. Ne bi to nanelo nikakve štete. Bilo bi, čak dobro
delo. Ali bilo je to protivno zakonu, i samim tim nezamislivo.
"Ja nećeš jesteš da budeš", odgovori ona. "Zemljodelac jesteš tikvan. On jesteš radiš sa drugo
tikvan, i jesteš postaneš sam tikvan. Ako ja jesteš budeš zemljodelac žena, ja jesteš postaneš tikvan.
Ja jesteš nemaš vreme čitaš i pišeš, i ja jesteš zaboraviš sve. Moj glava", dodade ona stavivši prst na
čelo, "jesteš i budeš ukiseliš i bajat. Ne! Učnjak jesteš drugčije. Učnjak jesteš pun misliš!" (Reč koju
je upotrebila, pomisli Gendibal, trebalo je da znači 'pametan', pre nego 'pun razumevanja'.)
"Jedno učnjak", nastavi ona, "jesteš živiš sa knjiga i sa... sa... ja jesteš zaboraviš kako rečeš to."
Ona načini pokret rukom, kao da želi da ukaže na neku neodređenu kretnju upravljanja nečim - koja
bi, da ga nisu vodila zračenja što su pristizala iz njenog uma, i samom Gendibalu ostala nejasna.
"Mikrofilmovima", pomože joj on. "Ali otkud znaš za mikrofilmove?"
"U knjiga", odvrati ona ponosno, "ja jesteš čitaš mnogo stvari."
Gendibal se sada više nije mogao odupreti želji da sazna još više. Bila je to krajnje neobična
Dumljanka; jod nikad nije čuo za takav slučaj. Druga zadužbina nikada nije uzimala Dumljane, ali, da
je Novi bila mlada, da je, recimo, imala deset godina...
Kakva šteta! Ne bi je nimalo poremetio, ni najmanje... Kakva je, onda, korist od toga biti
Govornik a ne moći pobliže osmotriti neobične umove i učiti iz toga?
"Novi, želim da ostaneš sasvim mirna nekoliko trenutaka. Potpuno mirna. Nemoj ništa govoriti. Ne
misli ni na šta što bi možda poželela da kažeš. Samo misli na to da ćeš zaspati. Razumeš li me?"
Njen strah smesta se ponovo razbudi. "Zbog čega jesteš moraš da ja spavaš, Gospodine?"
"Zato što želim da razmislim kako bi mogla da postaneš učenjak."
Najzad, bez obzira na to šta je sve pročitala, nije bilo načina da stvarno dokuči šta je značilo biti
'učenjak'. Bilo je, stoga, neophodno da ustanovi šta je mislila da učenjak jeste.
Veoma pažljivo, i s beskrajnom tananošću on zađe u njen um; osećajući, a ne dodirujući - kao kad
neko stavlja šaku na uglačanu metalnu površinu ne ostavljajući pri tom otiske prstiju. Za nju, učenjak
je bio neko ko je sve vreme provodio čitajući knjige. Nije imala ni najmanju predstavu o tome zbog
čega bi neko čitao knjige. Za nju, biti učenjak - slike u njenom umu u vezi s tim bile su sasvim jasne -
značilo je i dalje obavljati poslove na koje je bila navikla - nositi terete, kuvati, čistiti, izvršavati
naređenja - ali ovde, na Univerzitetu, gde su knjige bile na dohvatu ruku i gde bi imala vremena da ih
čita, i sasvim neodređeno, gde bi 'postala učena'. Uz to, još, ono što je želela bilo je da služi i - da
služi njemu.
Gendibal se namrgodi. Služavka Dumljanka - i još priprosta, gruba, neobrazovana, jedva pismena.
Prosto nezamislivo.
 Trebalo je, jednostavno, preusmeriti je. Morao je postojati neki način da se njenim željama da
drugi pravac - da se navede da se zadovolji životom zemljodelčeve žene - neki način koji neće
ostaviti nikakvog traga, način kome čak ni sama Delarmi ne bi mogla ništa prigovoriti.
Ali da je nije sama Delarmi njemu poslala? Nije li sve to, možda, bio samo neki složen plan da se
on navede da petlja po nekom dumskom umu, kako bi dobili priliku da ga uhvate na delu i osude?
Koješta. Zaista je bio izložen opasnosti da ga savlada paranoja. Negde, u jednostavnim
spletovima njenog priprostog uma, trebalo je samo neki jedva razaznatljivi mentalni potočić skrenuti
s njegovog toka. Bio bi dovoljan samo jedan lagani dodir.
Bilo bi to protivno zakonu, ali ne bi bilo nikakve štete i niko ne bi ni primetio.
On zastade.
Natrag. Natrag. Natrag.
Za ime svemira! Umalo da ga promaši!
Da li je bio samo žrtva privida?
Ne! Sada, kada je pažnju sasvim usmerio prema njemu, mogao je to sasvim jasno osetiti. Jedan
beskrajno tanušan potočić bio je skrenut van svoga toka - skrenut nečim spolja. Bilo je to beskrajno
tanano skretanje.
Gotovo u celosti lišeno svih tragova.
Gendibal istog časa izroni iz njenog uma i blago je pozva: "Novi."
Njene oči odmah ponovo oživeše. "Da, Gospodine?" upita ona.
"Možeš da ostaneš sa mnom", reče Gendibal. "Načiniću od tebe učenjaka..."
Ispunjena radošću, blistavih očiju, ona zahvalno uzviknu: "Gospodine..."
On smesta shvati šta namerava. Spremala se da mu se baci pred noge. On stavi ruke na njena
ramena i čvrsto ih pritisnu. "Ne miči se, Novi. Ostani gde si! Budi mirna!"
Kao da se obraćao kakvoj pripitomljenoj životinji... Osetivši da se smiruje, on je pusti. Bio je u
stanju da sasvim dobro oseti čvrsto tkivo njenih mišica.
"Ukoliko želiš da postaneš učenjak, moraš se tako i ponašati. To znači da uvek moraš biti tiha, da
uvek moraš govoriti spuštenim glasom, i da uvek moraš činiti ono što ti ja kažem. I moraš naučiti da
govoriš kao što ja govorim. Moraćeš, takođe, da se upoznaš i sa drugim učenjacima. Da li će te biti
strah?"
"Ja neceš jesteš da budeš strah, ako vi jesteš... budete sa mnom."
"Biću pokraj tebe. A sada, najpre... Moram ti naći sobu, urediti da ti spreme kupaonicu,
obezbediti ti mesto u trpezariji, i, takođe, naći ti novu odeću. Moraćeš, Novi, da nosiš odeću koja se
više pristoji učenjacima."
"Ovi jesteš sve što ja..." započe ona snebivljivo.
"Postaraćemo se da ti nađemo drugu."
Očevidno, morao se osloniti na neku ženu da pribavi novu odeću za Novi. Morao je, takođe, naći
nekog da domorotkinju pouči osnovama lične higijene. Najzad, premda je odeća koju je imala na sebi
po svoj prilici bila najbolja koju je uopšte imala, i premda je očigledno uložila napor da se dotera,
ipak se u izvesnoj meri osećala.
Takođe, moraće se pobrinuti da svi dobro shvate pravu prirodu njihovog međusobnog odnosa.
Bila je javna tajna da muškarci (i žene, takođe) iz Druge zadužbine povremeno, iz zadovoljstva,
nalaze sebi partnere među domorocima. Ukoliko su, pri tom, njihovi umovi ostajali netaknuti, niko
nije ni pomišljao da pravi dramu od toga. Sam Gendibal nikada se nije upuštao u to, voleći da veruje
da je razlog tome što nije osećao potrebu za sirovijim i začinjenijim polnim opštenjem no što je bilo
ono koje je sebi mogao priuštiti na samom Univerzitetu. Žene iz Druge zadužbine mogle bi izgledati
blede u poredenju sa Dumljankama, ali su bile čiste i put im je bila nežna.
Ali čak i ako čitava stvar bude pogrešno shvaćena, i dođe do frktanja na Govornika koji je, ne
samo što se okrenuo Dumljankama, već i jednu od njih doveo u svoje privatne odaje - pa, moraće to
da podnese. Kako su sada stvari stajale, ova domorotkinja, Sura Novi, predstavljala je ključ za
njegovu pobedu u neizbežnom predstojećem okršaju sa Govornikom Delarmi i ostatkom Stola.

29.
Gendibal nije ponovo video Novi sve do predveče, kada je pred njega izvede jedna žena kojoj je
prethodno beskrajno dugo nastojao da objasni situaciju - ili, barem, neseksualni karakter čitave
situacije. Shvatila je, najzad - ili se, barem, nije usudila da makar najmanje nagovesti da nije shvatila
- što je, po svoj prilici, bilo jednako dobro.
Novi je sada stajala pred njim - snebivljiva, zbunjena, ponosna, ozarena - sve istovremeno, u
nekoj neodredljivoj mešavini.
"lzgledaš veoma lepo, Novi", reče on.
Odeća koju su joj dali začuđujuće joj je dobro pristajala, i nije bilo nikakve sumnje da ne deluje
nimalo smešno. Jesu li je to utegli oko pojasa? Uzdigli joj grudi? Ili, možda, sve to nije bilo dovoljno
istaknuto u njenoj ranijoj domorodačkoj odeći?
Imala je istaknutu stražnjicu, ali na nimalo neprijatan način. Lice joj je, naravno, ostalo pljosnato,
ali kada preplanulosti izazvane životom u polju nestane i ona nauči kako da održava svoj ten, neće
nipošto izgledati ružno.
Za ime Starog carstva, ona je žena ipak mislila da Novi treba da mu postane ljubavnica. Sve je
učinila da je učini privlačnijom za njega.
A onda pomisli: pa, zašto da ne?
Novi je trebalo da se suoči sa Govornicima za Stolom - i što privlačnije bude izgledala to će
njemu biti lakše da dokaže svoju tvrdnju.
Upravo dok je o tome razmišljao, dopre do njega poruka od Prvog govornika. Poruka je bila one
vrste koja se smatrala normalnom u jednoj zajednici u kojoj se mentalno opštilo. Bila je označavana,
manje ili više nezvanično, kao 'efekat podudarnosti'. Ukoliko neodređeno mislite o nekome ko, isto
tako, neodređeno misli o vama, dolazi do obostrane, sve jače stimulacije, koja gotovo u magnovenju
oba toka misli čini oštrijim, postojanijim i, po svemu sudeći, jednovremenim.
Ta se pojava može činiti zapanjujućom čak i onima koji su u stanju da je intelektualno shvate,
naročito ukoliko su prvobitne neodređene misli bile do te mere maglovite - bilo na jednoj, bilo na
drugoj strani (ili obema) - da su i za samu svest prošle nezapaženo.
"Novi, ne mogu večeras ostati s tobom", reče Gendibal. "Moji učenjački poslovi nameću mi
izvesne obaveze. Odvešću te u tvoju sobu. Naći češ nešto knjiga tamo, i možeš nastaviti da uvezbavaš
svoje čitanje. Pokazaću ti kako da, u slučaju bilo kakve potrebe, upotrebiš signal - i videćemo se
sutra."

30.
Gendibal se učtivo obrati: "Prvi govorniče?"
Šandes jedva da klimnu. Delovao je turobno, i na licu su mu se jasno ocrtavale godine. Izgledao je
kao čovek koji nikada ne pije, ali kome bi dobro došao jedan gutljaj. Konačno, on reče: "'Pozvao'
sam vas..."
"Bez posrednika. Pretpostavljam, na osnovu neposrednog 'poziva', da je reč o nečem važnom."
"Tako je. Ona vaša zverka... onaj momak iz Prve zadužbine... Treviz..."
 "Da?"
"Ne dolazi na Trantor."
Gendibal nije izgledao iznenađen. "A i zašto bi? Obaveštenje koje smo primili bilo je da je
krenuo s nekim profesorom drevne istorije koji traga za Zemljom."
"Da, tom legendarnom Prvobitnom Planetom. Ali to je, upravo, razlog što je trebalo da dođe na
Trantor. Najzad, da li profesor zna gde se Zemlja nalazi? Da li vi to znate? Ili ja? Možemo li biti
sigurni da uopšte postoji - da je ikad postojala? Bez sumnje, trebalo je da dođu na Trantor, da bi u
njegovoj Biblioteci - potražili potrebno obaveštenje - ukoliko ga je, uopšte, bilo gde moguće dobiti.
Sve do ovog časa verovao sam da situacija još nije dospela do stanja krize - da će taj momak iz Prve
zadužbine doći ovamo i da ćemo, pomoću njega, doznati sve što bi bilo neophodno da znamo."
"Što je, bez sumnje, dobar razlog da mu se ne dozvoli da ovamo zaista i dođe."
"Ali kuda se onda uputio?"
"Koliko vidim, to još nismo ustanovili."
Prvi govornik džandrljivo primeti: "Rekao bih da vas to nimalo ne uzbuđuje."
"Pitam se nije li i bolje tako", odgovori Gendibal. "Vi biste želeli da on dođe na Trantor, gde
biste ga držali u bezbednosti i koristili kao izvor obaveštenja. Ipak, ne bi li se on mogao javiti kao
izvor daleko važnijih obaveštenja o drugima važnijim no što je on sam, pod pretpostavkom da
slobodno ide gde želi da ide, i čini ono što želi da čini - s tim da ga ne izgubimo iz vida?"
"To nije dovoljno!" reče Prvi govornik. "Ubedili ste me u postojanje tog našeg novog neprijatelja,
i sada jednostavno ne mogu biti miran. Što je još gore, ubedio sam samog sebe da moramo obezbediti
Treviza - ili je sve izgubljeno. Ne mogu se otresti osećanja da je upravo on - i samo on - ključ
svega."
"Što god da se dogodi, Prvi govorniče, mi nećemo izgubiti", odvrati Gendibal plahovito. "Bilo bi
to moguće samo ukoliko bi ti Anti-Mazgovi - da ponovo upotrebim vaš izraz - nastavili da nas
neprimećeni potkopavaju. Ali sada znamo da su tu. Više ne delamo na slepo. Prilikom sledećeg
sastanka za Stolom, ukoliko budemo dejstvovali zajednički, mogli bismo preći u protivnapad."
"Ipak, nije Treviz razlog zbog koga sam vas pozvao. To sam kao prvo pokrenuo samo stoga što
sam novost doživeo kao lični poraz. Očigledno sam pogrešno analizirao čitavu situaciju. Pogrešio
sam što sam ličnu povređenost stavio iznad opšte politike, i izvinjavam se zbog toga. Postoji,
međutim, i nešto drugo."
"Nešto ozbiljnije, Prvi govorniče?"
"Odista ozbiljnije, Govorniče Gendibale." Prvi govornik uzdahnu i stade dobovati prstima po
stolu, dok je Gendibal i dalje stajao pred njim i strpljivo čekao.
Prvi govornik najzad prozbori, pažljivo birajući reči, kao da je to samo po sebi trebalo da ublaži
udarac. "Na sastanku Stola, hitno sazvanom na zahtev Govornika Delarmi..."
"Bez vaše saglasnosti, Prvi govorniče?"
"S obzirom na ono što je pri tom navela kao razlog, bila joj je neophodna saglasnost samo troje
Govornika, bez mene. Dakle, na hitnom sastanku koji je potom bio održan protiv vas je, Govorniče
Gendibale, pokrenut postupak. Optužba glasi da ste nedostojni položaja Govornika; rešeno je da
morate izići pred sud. Ovo je prvi put za preko tri stotine godina da je pokrenut postupak protiv
jednog Govornika..."
Nastojeći, što je bolje mogao, da spreči burni izliv gneva, Gendibal upita: "Siguran sam da se vi
lično niste priklonili optužbi."
"Nisam, ali sam ostao usamljen. Ostatak Stola bio je jednodušan, i glasanje je dalo ishod od deset
glasova prema jedan u prilog pokretanja postupka. Za pokretanje postupka, kao što vam je poznato,
dovoljno je osam glasova - ukoliko za glasa i Prvi govornik; ili svih deset - ukoliko je on protiv.
"Ali ja nisam bio pozvan na sastanak."
"Ionako ne biste mogli glasati."
"AIi mogao sam bar nešto reći u svoju odbranu."
"Ne u ovoj fazi. Presedana, u tom smislu, ima veoma mali broj, ali su sasvim jasni. Svoju odbranu
izložićete na sudu, koji će se, prirodno, sastati u što je moguće kraćem roku."
Gendibal se za trenutak duboko zamisli, a onda reče: "Prvi govorniče, čini mi se da ne treba
odviše brinuti zbog toga. Mislim da je vaš početni instinkt bio ispravan. Pitanje Treviza stoji ispred
svega drugog. Mogu li vam onda, imajući upravo to u vidu, predložiti da zatražite odlaganje
sudenja?"
Prvi govornčk naglo podiže ruku. "Govorniče, nimalo vas ne krivim što ne uspevate da shvatite
situaciju. Pokretanje postupka protiv jednog Govornika do te je mere redak dogadaj, da sam i sam
bio prinuđen da se na brzinu upoznam sa pravnom procedurom. Mogu vam reći: to ničemu ne ustupa
prvenstvo. Prinuđeni smo, stoga, da smesta zakažemo suđenje, odlažući u stranu sve drugo."
Oslonivši se šakama o sto, Gendibal se naže prema Prvom govorniku. "Ne govorite li valjda
ozbiljno?"
"Zakon tako nalaže."
"Ali čak se ni zakonu ne sme dozvoliti da se postavi ispred jasne i neposredne opasnosti."
"Što se toga tiče, Govorniče Gendibale, za Sto jedinu jasnu i neposrednu opasnost predstavljate
vi... Ne, saslušajte me! Zakon o kome je reč zasnovan je na ubeđenju da ništa ne može biti važnije no
što su to nečasnost ili zloupotreba moći od strane nekog Govornika."
"Ali, Prvi govorniče, ja ne podležem krivici ni u pogledu jednog, ni u pogledu drugog, i vama je to
veoma dobro poznato. U pitanju je, samo, lična osveta Govornika Delarmi. Ukoliko uopšte postoji
bilo kakva zloupotreba vlasti, onda ona dolazi s njene strane. Moj je zločin u tome što se nisam nikad
potrudio da sebe učinim omiljenim - toliko sam spreman da priznam - i što sam suviše malo pažnje
poklanjao budalama koje su dovoljno stare da bi bile senilne, i dovoljno mlade da bi držale vlast."
"Na primer, poput mene, Govorniče?"
Gendibal uzdahnu. "Vidite, ponovo sam se okliznuo. Nisam mislio na vas, Prvi govorniče... Pa,
dobro, onda, sazovimo smesta sud. Neka to bude sutra. Ili, još bolje, noćas. Dajte da završimo s tim,
a zatim da se ozbiljno pozabavimo Trevizem. Ne smemo nipošto oklevati."
"Govorniče Gendibale", ponovo mu se obrati Prvi govornik, "vi kao da uporno izbegavate da
shvatite situaciju. I ranije smo imali slučajeve pokretanja postupka protiv Govornika - istina, ne
mnogo, samo dva. Nijedan od tih slučajeva nije za ishod imao osudu. Ali vi, vi ćete biti osuđeni!
Posle toga, više nećete biti član Stola, i u pitanjima vođenja javnih poslova vaša reč neće više ništa
značiti. Zapravo, nećete čak imati ni pravo glasa na godišnjem sastanku Skupštine."
"I vi nećete ništa preduzeti da to sprečite?"
"Nemam nikakvog izbora. Biću, jednostavno, preglasan. A kada se sve završi, biću prinuđen da
podnesem ostavku - što je, rekao bih, nešto što bi Govornici najviše voleli da se dogodi."
"I Delarmi će postati Prvi govornik?"
"To se, u svakom slučaju, mora uzeti kao veoma ozbiljna mogućnost."
"Ali ne smete nipošto dozvoliti da se to i dogodi!"
"Potpuno ste u pravu! To i jeste razlog što ću i ja glasati za vašu osudu."
Gendibal zastade, teško dišući. "Uprkos svemu, zahtevam da sud hitno zaseda!"
"Morate imati vremena da pripremite odbranu."
"Kakvu odbranu? Ni na pamet im ne pada da saslušaju ikakvu odbranu. Zahtevam hitno zasedanje
suda!"
"Sto mora imati dovoljno vremena da na miru pripremi svoje argumente."
"Oni ne raspolažu nikakvim argumentima, i ne nameravaju ni da ih traže. U sebi, već su me
osudili, a to je jedino što odista žele. Zapravo, ukoliko bi im to bilo moguće više bi voleli da me
osude sutra, nego prekosutra - odnosno noćas, radije nego sutra. Omogućite im to!"
Prvi govornik ustade. Ozbiljno su nekoliko trenutaka posmatrali jedan drugog preko stola, a onda
Prvi govornik upita: "Zbog čega vam se toliko žuri?"
"Pitanje Treviza ne može još dugo da čeka."
"Ali, kada vi, na kraju, budete osuđeni, a ja ostanem usamljen i nemoćan pred ujedinjenim Stolom
- šta mislite da će biti postignuto?"
Gendibal odgovori, gotovo prosiktavši: "Nemojte strahovati! Uprkos svemu, neće me osuditi!"
HIPERSVEMIR
31.
"Janove, jeste li spremni?" upita Treviz.
Pelorat podiže pogled sa knjige koju je čitao i upita: "Mislite za skok, staro momče?"
"Za skok u hipersvemir. Tako je."
Pelorat proguta knedlu. "Pa, rekoste da nećemo biti izloženi nikakvoj neprijatnosti. Znam da je
glupo strahovati, ali već sama pomisao da ću biti sveden na te sićušne čestice, tahione, koje,
uostalom, još niko nije ni video ni otkrio..."
"Ama, Janove, to je već odavno proverena stvar. Tako mi časti! Skok predstavlja najobičniju
moguću stvar već - kako ste sami rekli - dvadeset dve hiljade godina, i ja još nisam čuo da je u
hipersvemiru ikad došlo do neke fatalne nezgode. Moguće je, razume se, da iz hipersvemira izronimo
na nekom neprikladnom mestu, ali u tom slučaju, nesreća bi se dogodila u svemiru - ne dok smo
sačinjeni samo od tahiona."
"Slaba uteha, rekao bih."
"Ali ni to se neće dogoditi. Istinu da vam kažem, pomišljao sam da čitavu operaciju izvedem a da
vam ništa ne pominjem, tako da ne biste ni znali da smo obavili skok. U celini gledano, međutim,
činilo mi se uputnijim da skok doživite pri stanju pune svesti, da shvatite da ne predstavlja nikakav
problem - i da u buduće na to više ni ne mislite."
"Pa..." započe Pelorat neodlučno. "Čini mi se da ste sasvim u pravu - pa ipak, nekako mi se ne
žuri."
"Uveravam vas!"
"Ne, ne, staro momče. Prihvatam vaša uveravanja bez ikakvih zadnjih misli. Ali tek tako... Da li
ste ikad čitali roman Santerestil Mat?"
"Razume se. Nisam nepismen."
"Naravno. Naravno. Nije bilo potrebno ni da vas pitam. A da li se sećate njegovog sadržaja?"
"Pamćenje me, takođe, još dobro služi."
"Da... Rekao bih da baš posedujem dar da vređam ljude. U stvari, sve što sam imao na umu jesu
prizori kada su se Santerestil i njegov prijatelj Ban, udaljivši se od Planete 17, našli izgubljeni u
svemiru. Mislim na one uistinu hipnotičke prizore kada su se našli među zvezdama, gotovo lenjo
ploveći u dubokoj tišini, kroz neizmenjivo, kroz... Znate, nikada nisam bio u stanju da poverujem u
sve to. Dopadalo mi se, i bio sam ganut, ali nikada nisam u to stvarno poverovao. Ali sada - kada
sam se i sam već privikao na pomisao da se nalazim u svemiru, kada to i sam doživljavam - glupo je,
i sam sam svestan toga - nekako ne mogu da to odagnam od sebe. Kao da sam ja Santerestil..."
"A ja Ban", upade Treviz, očigledno već na ivici strpljenja.
"Na neki način. Maleni roj zamagljenih zvezda tamo napolju kao da se zaledio, izuzev našeg
sunca, razume se, koje mora biti da se stalno smanjuje - mada mi to ne vidimo. Galaksija i dalje stoji
nepomična u svoj svojoj veličanstvenoj zamagljenosti, neizmenjena. Svemir je tih i ništa mi ne
odvlači pažnju..."
"Osim mene."
"Osim vas... Ali s druge strane, Golane, staro momče, to što razgovaram s vama o Zemlji i
nastojim da vas bar donekle uputim u praistoriju, takođe mi predstavlja izvor zadovoljstva. Ne bih
želeo ni da tome dođe kraj."
"I neće. Bar, ne tako skoro. Ne mislite, valjda, da ćemo obaviti skok i potom izroniti na površini
kakve planete - zar ne? I dalje ćemo se nalaziti u svemiru, a skok će potrajati tek jedan neizmerljivo
kratak trenutak vremena. Možda će, u stvari, proteći još čitava jedna sedmica pre no što bilo gde
bacimo kotvu, i stoga, opustite se."
"Kad već pomenuste bacanje kotve - niste valjda imali na umu Geu? Kad izronimo iz skoka
možemo se naći bilo gde, daleko od Gee."
"Poznato mi je to, Janove, ali ukoliko su obaveštenja kojima raspolažete tačna, naći ćemo se u
pravom sektoru. A ako nisu, pa..."
Pelorat setno klimnu. "Od kakve nam pomoći može biti činjenica da ćemo se naći u pravom
sektoru - ako nam nisu poznate Geine koordinate?"
Treviz hitro odvrati: "Janove, pretpostavimo da se nalazimo na Terminusu, da smo se uputili u
Agiropol, i da vam nije poznato gde se grad nalazi - osim da leži na prevlaci. Kada biste se jednom
našli na prevlaci, kuda biste krenuli?"
Pelorat oprezno počeka, kao da se od njega očekuje da pruži neki strašno mudar odgovor. Najzad,
odustavši, on reče: "Pa, mislim da bih najpre nekog pitao."
"Tačno!" uzviknu Treviz. "Šta bi vam, uopšte, drugo i preostalo? Dakle, jeste li spremni?"
"Mislite - ovog trenutka?" Pelorat se teturavo uspravi, dok se na njegovom prijatnom, bezbrižnom
licu ukaza blaga crta istinske zabrinutosti. "Šta treba da učinim? Da ostanem da sedim? Ili da stojim?
Šta?"
"Za ime svemira, Pelorate, ne činite ništa. Jednostavno, pođite sa mnom u moju sobu, do računara,
a onda sedite, ili ostanite da stojite, ili se kotrljajte - kako god vam bude najugodnije. Savetujem
vam, ipak, da sednete pred ekran i da posmatrate. Siguran sam da će vam biti zanimljivo. Dođite!"
Prođoše zatim kroz omanji hodnik do Trevizove sobe, i ovaj sede za računar. "Janove, da li biste
možda vi želeli da ovo obavite?" upita on iznenada. "Ja ću vam dati cifre, i sve što treba da učinite
jeste da misli usmerite na njih. Računar će obaviti ostalo."
"Ne, hvala", odgovori Pelorat. "Iz nekog razloga, računar ne sarađuje dobro sa mnom. Znam da ste
mi rekli da mi je potrebno samo malo vežbe, ali nisam baš siguran da je tako. To je, verujem, nešto u
vezi s vašim mozgom, Golane..."
"Ne budalite."
"Ne, ne. Taj računar kao da je upravo stvoren za vas. Kada se vi povežete s njim - delujete kao
jedan nedeljiv organizam. A kada se on i ja povežemo - ostajemo i dalje samo dve strane u kontaktu:
Janov Pelorat i računar. Jednostavno, nije to isto."
"Koješta", odvrati Treviz, ali ga pomisao da bi to ipak moglo biti tačno obli zadovoljstvom, i on
gotovo zaljubljeno položi obe šake na za to predviđeno mesto na računaru.
"Prema tome, radije ću posmatrati", nastavi Pelorat. "Naime, hoću da kažem da bih ipak najviše
voleo da do toga uopšte nije ni moralo doći, ali kada je već tako, radije ću samo posmatrati." On se
nespokojno zagleda u ekran, na kome se tankovijasto ocrtavala Galaksija, sa bledom zvezdanom
prašinom, što su je rasipale zamagljene zvezde, u prednjem planu. "Recite mi kada to bude trebalo da
se dogodi." On se lagano nasloni uza zid i osta tako, kao ukopan.
Treviz se nasmeši. Postavivši šake na blaga udubljenja na ploči, on istog časa oseti kako ga
prožima mentalno jedinstvo sa računarom. Sve lakše ga je postizao, skoro iz dana u dan, i sve je
prisnije ono bilo. Ma koliko mogao frktati na ono što je Pelorat rekao - zaista je osećao tu
povezanost. Činilo mu se gotovo nepotrebnim da uopšte, na bilo koji način, usmerava misli ka
koordinatama. Činilo se, gotovo, kao da računar zna šta on želi, bez ikakve potrebe da mu se to
neposredno 'kaže'. Kao da je sam izvlačio naloge iz Trevizovog mozga.
Ali Treviz mu ipak 'reče' nalog, zatraživši istovremeno od njega da sačeka još dva minuta pre no
što zaroni u skok.
 "Sve je u redu, Janove. Imamo još dva minuta - 120... 115... 110... Samo posmatrajte ekran."
Pelorat se zagleda u ekran, sa lakom napetošću koja mu ukoči usne, i nesvesno prestade da diše.
Treviz nastavi da lagano odbrojava: "15... 10... 5... 4... 3... 2... 1... 0"
Bez ikakvog vidljivog pokreta, bilo čega, bez ičega što bi se dalo osetiti, slika na ekranu u trenu
se promeni. Moglo se samo primetiti da se zvezdano polje osetno zadebljalo. Galaksija je iščezla.
Pelorat se pomače i upita: "Je li to sve?"
"Šta - sve? Trepnuli ste. Ali to je bila vaša greška. Niste osetili ništa, zar ne? Priznajte."
"Priznajem."
"Onda, to je to. U stara vremena, kada je putovanje kroz hipersvemir još bilo relativno nova stvar
- tako bar, uostalom, kažu knjige - mogla se osetiti neka čudna unutrašnja nelagodnost, i neki su ljudi
osetili da im se vrti u glavi i, čak, gađenje. Možda je takva reakcija bila psihogeničnog karaktera, a
možda i nije. U svakom slučaju, što je iskustvo sa hipersvemirskim skokovima postajalo veće, i što je
oprema postajala usavršenija, takve su se reakcije sve više proređivale. Sa računarom kakav imamo
na ovom brodu svaki efekat ostaje daleko ispod praga bilo kakve reakcije. U svakom slučaju, Janove,
bar se meni tako čini."
"I meni, moram priznati. Ali, Golane, gde se sada nalazimo?"
"Samo jedan korak dalje. U kalganskom sektoru. Pred nama je još dug put, i pre no što načinimo
sledeći korak moramo proveriti koliko nam je precizan skok bio."
"Ono što me buni, jeste - gde je Galaksija?"
"Svuda oko nas, Janove. U ovom trenutku smo već duboko u njoj. Ukoliko bismo na odgovarajući
naćin usmerili ekran, njene udaljenije delove ugledali bismo kao svetlucavu traku što se pruža duž
neba."
"Mlećni put!" uzviknu Pelorat ushićeno. "Gotovo svaki svet nalazi ga na svom nebu, a jedino ga mi
na Terminusu nikada ne vidimo. Pokažite mi ga, stari druže!"
Ekran zasvetluca, odajući utisak kao da zvezdano polje plovi njime, a onda se ukaza debela
svetlucava biserasta traka, gotovo ispunjavajući čitavo vidno polje. Ekran ju je pratio sve dok nije
počela da se stanjuje, dok konačno nije nestala.
"Još je deblja u pravcu u kome leži središte Galaksije", pripomenu Treviz. "Ipak, niti je toliko
debela niti svetla koliko bi trebalo da bude, zbog tamnih oblaka u njenim spiralnim kracima. Ovako
nešto u mogućnosti ste da vidite gotovo sa svih naseljenih svetova."
"I sa Zemlje."
"Možda, ali kako razlike nisu suviše velike teško da bi to moglo poslužiti kao karakteristika
dovoljna za identifikaciju."
"Svakako. Ali znate... Pretpostavljam da ste, bar u osnovi, upućeni u istoriju nauke, zar ne?"
"Ne baš sasvim mada sam tu i tamo ponešto štrpnuo. Stoga, ukoliko želite da mi postavite neko
pitanje, nemojte očekivati da ćete dobiti odgovor stručnjaka."
"Upravo je ovaj skok pripomogao da mi se u sećanje vrati nešto što je uvek golicalo moju pažnju.
Moguće je, je li tako, zamisliti takav model Vaseljene u kojoj bi putovanje kroz hipersvemir bilo
nemoguće, i u kojoj bi putovanje brzinom svetlosti kroz prazan prostor značilo, što se brzine tiče,
konačni maksimum?"
"Izvan svake sumnje."
"Pod takvim uslovima, sklop Vaseljene bio bi takav da bi bilo nemoguće obaviti let kakav smo
upravo obavili - za manje vremena no što bi samoj svetlosti bilo potrebno da ga obavi. A ako bismo
ga obavili pri brzini svetlosti, naš osećaj njegovog trajanja ne bi se, u osnovi, razlikovao od vremena
koje bi zabeležio časovnik na našem brodu. Ukoliko je, recimo, tačka u kojoj se sada nalazimo
udaljena od Terminusa četrdeset parseka, i ukoliko smo do nje prispeli brzinom svetlosti, ne bismo ni
primetili koliko je stvarno vremena proteklo - dok bi na samom Terminusu, kao i u čitavoj Galaksiji,
minulo stotinu i trideset godina. Sada smo, međutim, putovali ne brzinom svetlosti, već, zapravo,
hiljadama puta brže od svetlosti, i nije bilo nikakvog pomaka vremena unapred. Odnosno, bar se
nadam da ga nije bilo."
"Nemojte od mene očekivati da vam tumačim matematiku na kojoj je zasnovana Olendženova
teorija hipersvemira", reče Treviz. "Sve što mogu da kažem jeste da bi vreme, ukoliko kroz normalan
svemir putujete brzinom svetlosti, proticalo po stopi od 3.26 godina po parseku - kao što ste već i
sami uočili. Takozvana relativistička Vaseljena, čije je zakone čovečanstvo upoznalo, koliko nam je
poznato, još u veoma davnoj prošlosti - ali, rekao bih, to je vaše područje, a ne moje - i dalje postoji,
i njeni zakoni nisu ukinuti. Prilikom naših hipersvemirskih skokova, međutim, mi činimo nešto izvan
uslova u kojima dejstvuje načelo relativnosti i u skladu sa drugačijim pravilima. Hipersvemirska
Galaksija je prostorno majušna - i u idealnom smislu, trebalo bi da predstavlja samo jednu tačku - i u
njoj ne deluju efekti relativinosti.
U stvari, u matematičkim kosmološkim formulama za Galaksiju postoje dva simbola: Gr za
'relativističku Galaksiju', u kojoj je brzina svetlosti krajnja mogućnost, i Gh za 'hipersvemirsku
Galaksiju', u kojoj brzina zapravo nema nikakvo značenje. Sa stanovišta hipersvemira, vrednost
brzine jednaka je nuli i mi se uopšte ne krećemo; međutim, u odnosu na samu brzinu, brzina je
beskonačna. Eto, to je najdalje dokle idu moje sposobnosti da pojavu objasnim.
Ah, naravno, postoji i ona divna zakačka u teorijskoj fizici: simbol, ili vrednost, koji ima nekog
smisla u Gr stavlja se u jednačinu što se odnosi na Gh - ili obrnuto - i onda se studentima ostavlja da
oko toga lupaju glavu. Najozbiljniji su izgledi da će student upasti u zamku i ostati da se u njoj koprca
doveka, znojeći se i hukćući, u potpunoj zbrci, sve dok se neko od starijih ne smiluje i ukaže mu na
rešenje. Jednom prilikom i sam sam u nju glatko upao."
Nekoliko trenutaka Pelorat ozbiljno razmatraše čitav problem, a onda, pomalo zbunjeno, upita:
"Ali koja je onda Galaksija prava?"
"I jedna i druga, u zavisnosti od toga šta činite. Tamo na Terminusu, da biste prevalili neku
razdaljinu na kopnu uzećete vozilo, a na moru brod. Okolnosti su u oba slučaja veoma različite;
prema tome, koji bi pravi Terminus bio - kopneni ili morski deo?"
Pelorat klimnu. "Upuštati se u analogije uvek je rizično", zaključi on, "ali, uvek bih, zarad
vlastitog mentalnog zdravlja, radije prihvatio taj rizik nego rizik daljeg razmišljanja o hipersvemiru.
Usredsrediću, prema tome, svoju pažnju samo na ono što sada činimo."
"Osmotrite, onda, ono što smo upravo učinili", reče Treviz, "kao naš prvi korak prema Zemlji."
I, upita se on u sebi, prema još čemu?

32.
"Pa", reče Treviz, "eto, protraćio sam čitav dan."
"Oh?" Pelorat podiže pogled sa svog indeksa, na kome je upravo brižljivo radio. "Na koji način?"
Treviz raširi ruke. "Nisam poverovao računaru. Nisam se, zapravo, usudio da mu poverujem, te
sam odlučio da proverim naš sadašnji položaj u odnosu na položaj na kome je trebalo da se nađemo
posle skoka. Nisam mogao da ustanovim nikakvo odstupanje. Ne postoji nikakva vidljiva greška."
"Pa, to je dobro, zar ne?"
"Više nego dobro. Zapravo, neverovatno. Nikada još nisam čuo za tako nešto. Mnogo sam puta
učestvovao u skokovima, mnoge sam i sam izveo, na razne načine služeći se najrazličitijim spravama.
U školi sam jednom, na primer, dobio zadatak da programiram jedan skok pomoću ručnog računara, a
onda da pomoću hiperodašiljača proverim ishod. Prirodno, nisam mogao poslati brod da stvarno
izvede skok, s obzirom na to da mi se - ne računajući troškove - moglo lako dogoditi da ovaj na
drugom kraju izroni posred neke zvezde.
Razume se, nikad mi se nije dogodilo ništa toliko loše", nastavi Treviz, "ali se uvek javljalo
odstupanje, katkad prilično ozbiljno. U stvari, uvek dolazi do odstupanja, čak i kada skok izvode
najveći stručnjaci. U stvari, odstupanja i mora biti, s obzirom na postojanje tolikog broja različitih
faktora. Postavimo to ovako: sklop svemira suviše je složen da bi se mogao u potpunosti kontrolisati,
a sve te složenosti hipersvemir još više usložnjava svojom vlastitom složenošću, na način koji čak ni
ne pokušavamo da shvatimo. To i jeste razlog što moramo da napredujemo korak po korak, umesto da
načinimo jedan jedini džinovski skok odavde do Sejšela. Sa prevaljivanjem sve veće razdaljine i
odstupanja postaju sve veća."
"Ali rekli ste da ovaj računar nije načinio nikakvu grešku", primeti Pelorat.
"On je rekao da nije načinio nikakvu grešku - da nije bilo nikakvog odstupanja. Onda sam odlučio
da naš sadašnji položaj proverim uporedivši ga sa položajem koji je proishodio iz naših prethodnih
proračuna - 'ono što smo dobili' u odnosu na 'ono što smo tražili'. Računar je onda rekao da su
položaji, u odnosu na njegove mogućnosti merenja, savršeno podudarni, i ja na to pomislih: a šta ako
laže?"
Sve do ovog trenutka Pelorat je držao svoj Očitavač u rukama. Ali sada ga spusti ispred sebe,
unezverena pogleda. "Da li to pravite viceve? Računari nisu u stanju da lažu. Osim ako niste želeli da
kažete da ste pomislili da se pokvario."
"Ne, nisam to pomislio. Za ime svemira! Pomislio sam da me laže. Ovaj je računar toliko savršen
da ga ne mogu ni zamišljati drugačije do li kao ljudsko biće - nadljudsko, možda. Dovoljno ljudsko
da bi imao i svoj ponos - i da bi, možda, bio spreman da slaže. Naložio sam mu da izračuna kurs kroz
hipersvemir do jedne tačke u blizini planete Sejšel, sedišta Sejšelske unije. Zadatak je obavio, i
proračunao kurs u dvadest devet faza - što je, samo po sebi, oholost najgore vrste."
"Zbog čega baš oholost?"
"Pojava greške prilikom prvog skoka čini još izvesnijom grešku prilikom drugog, a dodatna greška
prilikom drugog čini treći skok još sumnjivijim i nepouzdanijim, i tako dalje. Kako je, onda, moguće
odjednom izvesti proračun za dvadeset devet faza - skokova? Na kraju dvadeset devetog skoka mogli
bismo izroniti bilo gde u Galaksiji bilo gde uopšte. Stoga mu i jesam naložio da napravi proračun
samo za prvi korak. Posle toga, sve bismo proverili i onda krenuli dalje."
"Opreznost je mati vrlina", reče Pelorat toplo. "Potpuno se slažem!"
"Da, ali pošto je napravio prvi korak, nije li se računar mogao osetiti povređenim zbog toga što
nisam imao dovoljno poverenja u njega? Ne bi li, u tom slučaju, spasavajući svoj obraz, bio prinuđen
da na moje pitanje da li je bilo kakvog odstupanja odgovori da nije bilo nikakvog? Možda mu je,
jednostavno, bilo nemoguće da prizna svoju grešku, da prihvati činjenicu da je nesavršen? Ukoliko je
to zaista slučaj, gotovo da bismo mogli smatrati da i nemamo računar."
Peloratovim duguljastim i prijatnim licem pređe senka jada. "Pa, šta nam je onda činiti, Golane?"
"Upravo ono što sam i učinio - protraćiti čitav dan! Proverio sam položaje nekoliko obližnjih
zvezda, koristeći pri tom najprimitivnije moguće metode: teleskopsko osmatranje, fotografisanje,
ručna merenja. Uporedio sam svaki stvarni položaj sa položajem koji bismo dobili u slučaju da nije
došlo ni do kakvog odstupanja. Rad na tome odneo mi je čitav današnji dan i sada sam umoran do
kostiju."
"Razumem, ali kakav je ishod?"
"Pronašao sam dve greške zbog kojih sam se gotovo poradovao; ali ponovnim proveravanjem
ustanovio sam da je do obe došlo u mojim proračunima. Obe greške ja sam napravio! Posle toga uneo
sam ispravke u svoje proračune i ponovo ih ubacio u računar - prosto, da vidim da li će i on,
samostalno, doći do istih rezultata. Ukoliko zanemarimo činjenicu da je konačni proračun dao sa
nekoliko decimalnih mesta više, ispostavilo se da su moje cifre bile ispravne - a one su pokazivale
da je računar od samog početka bio u pravu. Moguće je da se taj prokleti Mazgovljev - sin doista
ponašao oholo, ali istini za volju, ima i zbog čega!"
Pelorat uzdahnu s olakšanjem. "Pa, znači, sve je u redu?"
"Razume se! Zato i nameravam da ga pustim da izvede i tih preostalih dvadeset osam skokova!"
"Zaredom? Ali..."
"Ne zaredom. Ne brinite. Nisam rad da toliko baš rizikujem. Neka ih obavi jedan za drugim - ali
posle svakog od njih proverićemo naš položaj, i, ukoliko se, u okvirima dozvoljenih odstupanja,
nađemo na željenoj tački, pustićemo ga da izvede i sledeći. Svaki put kada ustanovimo da je
odstupanje suviše veliko - pri čemu, verujte mi, nisam baš bio preterano širokogrud u pogledu
prihvatljive mere odstupanja - moraće da stane i ponovo proračuna preostale skokove."
"Kada nameravate da to učinite?"
"Kada? Ovog časa! Čujte, vi sada radite na katalogizovanju svoje biblioteke..."
"Oh, ali sada je prilika da to obavim, Golane. Godinama sam smerao da to obavim, ali nekako,
uvek mi se nešto isprečilo."
"Nemam ništa protiv. Samo nastavite, i ništa ne brinite. Posvetite svu pažnju svom katalogu. Ja ću
se pobrinuti za sve ostalo."
Pelorat odrečno odmahnu glavom. "Ne budalite. Neću moći da se smirim sve dok se ovo ne
završi. Premro sam od straha."
"U tom slučaju, nije ni trebalo da vam to pominjem - ali morao sam nekom reći, a vi ste jedini
ovde na brodu. Dopustite mi, onda, da vam sve iskreno objasnim. Uvek postoji mogućnost da
izronimo na nekom savršenom mestu među zvezdama - na mestu na kome su se baš tog trenutka našli
neki plutajući asteroid ili neka malecka crna jama, i s brodom je svršeno, kao i s nama. Bar u teoriji,
takve se stvari odista mogu dogoditi.
Međutim, izgledi za tako nešto zaista su veoma mali. Na kraju krajeva, Janove, moglo bi vam se
isto tako desiti da sedite kod svoje kuće, u svojoj radnoj sobi, ili spavate snom pravednika, i da neki
meteorit proleti kroz atmosferu Terminusa i pogodi vas posred čela; i s vama je svršeno. Ali izgledi
da se to u stvarnosti dogodi odista su veoma mali.
U stvari, izgledi da se tokom hipersvemirskog skoka nađete na putanji nečeg fatalnog, ali odviše
sićušnog da bi to računar mogao unapred znati, daleko su manji nego da vas kakav meteorit pronađe i
opali usred vaše rođene kuće. Nikada još nisam čuo da se nekom brodu to dogodilo, tokom čitave
istorije hipersvemirskih letova. A svaka druga mogućnost - na primer, da izronimo u samom srcu
neke zvezde - još je daleko manja."
"Ali, Golane, zbog čega mi onda sve to govorite?" upita Pelorat.
Treviz zastade, za trenutak pognu glavu razmišljajući, a onda konačno odgovori: "Ne znam ni
sam... Ipak, čini mi se da znam. Postavimo to ovako: ma koliko izgledi da dođe do neke katastrofe
mogli biti mali, mislim da će, ukoliko dovoljan broj ljudi preduzme neki rizik, do katastrofe na kraju
odista i doći. Ma koliko da sam ja siguran da će sve proteći u redu, uvek u meni čuči neki glasić što
šapuće: 'A ipak bi se to moglo dogoditi ovog puta.' I to me čini da se osećam krivim. Eto, rekao bih
da je to u pitanju. Janove, ukoliko nešto pođe krivim putem, molim vas da mi oprostite!"
"Ali, Golane, drago moje momče, ukoliko nešto krene krivim putem obojica ćemo istog trena biti
mrtvi. Niti ću ja imati prilike da vam oprostim, niti vi da oproštaj od mene primite."
 "Znam, zato vas i molim da mi oprostite unapred. Hoćete li?"
Pelorat se nasmeši. "Ni sam ne znam zbog čega, ali ovo me odista razgaljuje. Postoji nešto na
prijatan način zabavno u svemu ovome. Golane, razume se da vam opraštam. U svetskoj literaturi
postoji obilje mitova o životu posle smrti, i ukoliko se ispostavi da se odista nađemo na nekom
takvom mestu - za šta, čini mi se, ima isto toliko izgleda koliko i da izronimo usred kakve crne jame,
a možda i manje - mislim, zajedno na istom mestu, drage ću volje posvedočiti da ste dali sve od sebe
i da krivicu za moju smrt ne treba naprtiti na vaša pleća."
"Hvala vam! Sada mi je zaista lakše. Što se mene tiče, bio sam spreman da preduzmem rizik, ali
istovremeno, nisam nimalo uživao u pomisli da se kockam i sa vašim životom"
Pelorat dohvati Trevizovu ruku i čvrsto je stisnu. "Znate, Golane, poznajemo se tek nedelju dana i
mada mislim da u tim stvarima nije dobro donositi prenagljene zaključke mislim da ste izvanredan
momak. A sad, činimo šta nam valja činiti i svršimo već jednom s tim."
"Svakako! Sve što je potrebno da učinim jeste da pritisnem ovo dugme. Računar je već dobio
nalog i jedino još čeka da kažem: 'Kreni!', Da li biste možda vi..."
"Nipošto! To je vaš posao! Računar pripada vama."
"U redu, onda. Preuzimam svu odgovornost. Kao što vidite, još uvek pokušavam da ga pripitomim.
Samo posmatrajte ekran!"
Savršeno mirnom rukom i sa osmehom koji je izgledao sasvim iskren, Treviz pritisnu dugme.
Jedan beskrajno kratak trenutak ništa se ne dogodi a onda se zvezdano polje promeni - i opet - i
opet. Na ekranu, zvezde su svakim časom postajale sve krupnije i sve blistavije.
Zadržavši dah, Pelorat je u sebi brojao. Na '15' sve stade, kao da je u mašineriji nešto zakazalo.
Pelorat prošaputa, kao da se plaši da bi svaki preglasan zvuk mogao imati fatalne posledice. "Šta
nije u redu? Šta se dogodilo?"
Treviz sleže ramenima. "Rekao bih da pravi novi proračun. Neki predmet u svemiru možda utiče
na opšte stanje gravitacionog polja - neki predmet koji nije bio uzet u obzir - možda neka neobeležena
zvezda - patuljak ili kakva nestašna planeta..."
"Preti li nam opasnost?"
"Pošto smo još u životu, rekao bih da nam ne preti. Neka planeta mogla bi biti i čitavih stotinu
miliona kilometara udaljena od nas a da ipak, usled delovanja njene gravitacione sile, iznudi potrebu
za novim proračunima. Neka zvezda - patuljak mogla bi se nalaziti i čitavih deset milijardi
kilometara udaljena a da..."
Ekran se ponovo promeni, i Treviz ućuta. Prizor se potom ponovo promeni - i još jednom - i još
jednom... Najzad, kada Pelorat reče '28', sve se zaustavi.
Treviz izvrši proveru na računaru. "Stigli smo", reče on najzad.
"Prvi skok označio sam brojem '1', i u ovoj seriji počeo sam sa '2'. Sve u svemu, to čini dvadeset
osam skokova. Rekli ste da će ih biti dvadeset devet."
"Ponovni proračun kod petnaestog skoka možda nam je uštedeo jedan skok. Mogu, ukoliko želite,
da ponovo proverim na računaru, ali mislim da nema stvarne potrebe. Nalazimo se u blizini planete
Sejšel. Računar to potvrđuje, i nemamo nikakvog razloga da u to sumnjamo. Da sam kako valja
usmerio ekran videli bismo lepo, svetlo sunce, ali nije uputno bespotrebno opterećivati ekranske
filtere. Planeta Sejšel je četvrta po redu, gIedano spolja, u ovom sistemu, i u ovom smo trenutku od
nje udaljeni 3.2 miliona kilometara - što je, otprilike, upravo onoliko koliko smo i želeli da bude
prilikom izlaska iz Poslednjeg skoka. Možemo stići do nje za tri dana - čak i dva, ukoliko se baš
žurimo."
Treviz duboko uzdahnu, nastojeći da se oslobodi malopređašnje napetosti.
 "Janove, znate li šta ovo znači?" upita on. "Svakom brodu na kome sam dosad bio - ili za koji sam
čuo - bio bi, da bi izveo sve ove skokove, potreban bar po jedan dan između svakog od njih, radi
novih i često mukotrpnih proračuna i provera - čak i sa računarom. Putovanje bi, tako, potrajalo
gotovo čitavih mesec dana. Ili, možda, dve ili tri sedmice, u naročitoj žurbi. A nama je za sve bilo
potrebno ne više od pola časa. Kada svaki brod bude opremljen s jednim ovakvim računarom..."
"Pitam se zbog čega nam je gradonačelnica stavila na raspolaganje jedan ovako savršen brod",
reče Pelorat. "Mora biti da je strašno skup."
"To je samo eksperimentalni model", odvrati Treviz suvo. "Možda je ta zanosna starica
jednostavno želela da ga mi isprobamo i ustanovimo kakve još, eventualno, nedostatke ima."
"Govorite li to ozbiljno?"
"Ne budite nervozni. Na kraju krajeva, nema nikakvog razloga za zabrinutost. Nismo ustanovili da
brodu išta nedostaje. Ipak, nemam nameru da joj to uzmem u prilog. Ne bih se baš zakleo da joj je
posebno razvijen osećaj čovečnosti. Pored toga, nije nam stavila na raspolaganje nikakvo ofanzivno
oružje, a to, nesumnjivo, znatno smanjuje troškove."
"Razmišljam, zapravo, o računaru", reče Pelorat zamišljeno. "Čini mi se prosto neverovatnim
koliko je dobro vama prilagođen - a nemoguće je da tako dobro bude prilagođen svakome. Na
primer, sa mnom jedva da i održava vezu."
"Utoliko bolje, ako se bar sa jednim od nas dvojice dobro slaže."
"Da, ali da li je u pitanju samo puka slučajnost?"
"A šta bi drugo moglo biti, Janove?"
"Siguran sam da je, u najmanju ruku, gradonačelnica u to sasvim dobro upućena."
"I ja u to verujem... Taj stari minonosac!"
"AIi zar nije bilo moguće da naruči da se izradi jedan računar posebno za vas projektovan?"
"Zbog čega bi to učinila?"
"Eto, pitam se samo ne idemo li mi upravo tamo gde zapravo računar želi da vas odvede."
Treviz se zagleda u njega. "Želite da kažete da... da zapravo računar, dok sam povezan s njim, a ne
ja sam - upravlja našim brodom?"
"Samo se pitam."
"Ali to je smešno! Paranoidno. Koješta, Janove."
Treviz se ponovo okrenu računaru, s nalogom da im na ekranu izdvoji planetu Sejšel i da
proračuna put do nje kroz normalni svemir.
Kojesta!
Ali zbog čega je Pelorat morao da mu ubaci tu bubu u glavu?
STO
33.
Prošla su dva dana i Gendibal se osećao ne toliko utučenim koliko gnevnim. Nije bilo nikakvog
razloga zbog čega se saslušanje nije moglo obaviti po hitnom postupku. Bio je sasvim siguran u to: da
nije bio pripravan - da mu je bilo potrebno vremena - saslušanje bi bilo održano bez ikakvog
odlaganja.
Ali kako nije bilo ničeg s čim bi Druga zadužbina trebalo da se suoči - osim s najvećom krizom
posle pojave Mazgova - oni su jednostavno traćili vreme, s jedinom namerom da ga draže.
A on se, odista, i osećao razdraženim - i tako mu Seldona samog, to će samo doprineti da njegov
protivudar bude još žešći. U to nije moglo biti nikakve sumnje.
On se osvrnu oko sebe. Predvorje je bilo prazno - u stvari, već dva dana je bilo takvo. Bio je
obeležen, Govornik za koga su svi već znali da će - u saglasnosti sa procedurom kojoj nije bilo
presedana u čitavoj petovekovnoj istoriji Druge zadužbine - uskoro biti lišen svog položaja. Biće
lišen svog dostojanstva, sveden na običnog, beznačajnog građanina Druge zadužbine.
Bila je, razume se, jedna stvar - nimalo beznačajna - biti istaknuti član Druge zadužbine, što se čak
i Gendibalu moglo dogoditi, čak i posle presude o lišavanju položaja Govornika. Ali bila je sasvim
druga stvar jednom biti Govornik, a onda biti raščinjen.
To se, međutim, neće dogoditi, pomisli Gendibal gnevno, iako su ga već dva dana svi izbegavali.
Samo se Sura Novi ophodila prema njemu kao i ranije, ali ona je bila suviše naivna da bi mogla
shvatiti situaciju. Za nju, Gendibal je i dalje bio 'Gospodin Govornik'.
Gendibala je, čak, razdraživala i sama činjenica da je u tome nalazio izvesnu utehu. Počevši da
zapaža da mu duh, na njene poglede pune obožavanja, postaje bodriji, osetio je kao neku vrstu
postiđenosti. Zar je već počinjao da bude zahvalan i na tako malim darovima?
Jedan službenik izroni iz Dvorane da ga obavesti da je Sto spreman i da ga očekuje, i Gendibal
lagano kroči unutra. Tog službenika Gendibal je poznavao sasvim dobro; bio je to momak savršeno
svestan - do najsitnijih pojedinosti - prave, tanane mere poštovanja koja svakom Govorniku po pravu
pripada. Ali ovog trenutka, mera poštovanja koju je ispoljio prema Gendibalu bila je zapanjujuće
mala. Čak ga je već i sam činovnik držao za izgubljen slučaj.
Govornici su ozbiljnih lica sedeli oko Stola, navukavši na sebe crne tunike sudija. Prvi govornik
kao da je osećao malu nelagodnost; ipak, nije dozvoljavao da mu licem prođe ni tračak prijateljske
naklonosti. Delarmi - jedna od tri žene za Stolom - čak ga ni ne pogleda.
"Govorniče Gendibale", započe Prvi govornik, "protiv vas se vodi postupak zbog ponašanja
krajnje neprikladnog za jednog Govornika. Pred svima prisutnima optužili ste ovaj Sto - tereteći ga
neodređenim sumnjama i bez dokaza - za izdaju i pokušaj ubistva. Postavili ste zahtev da svi građani
Druge zadužbine - uključujući Govornike, kao i Prvog govornika - budu podvrgnuti strogom
mentalnom ispitivanju kako bi se ustanovilo kome se među njima više ne može verovati. Takvo vaše
ponašanje razara spone što povezuju našu zajednicu, bez čega Druga zadužbina ne može kontrolisati
jednu složenu i potencijalno neprijateljsku Galaksiju, i bez čega ona ne bi, s izvesnošću, mogla
izgraditi jedno postojano Drugo carstvo.
Budući da smo svi bili svedoci uvreda koje ste izrekli čini se da nema potrebe da se i formalno
izloži optužba. Pristupićemo, stoga, odmah daljem postupku. Govorniče Gendibale, imate li šta da
kažete u svoju odbranu?"
Delarmi - i dalje ga ne gledajući - dozvoli sebi u ovom trenutku da joj na usnama zaigra mačji
osmeh.
 "Ako se iznošenje istine može smatrati odbranom", reče Gendibal, "onda imam šta da kažem.
Postoji osnov za sumnju da je došlo do pukotine u našoj bezbednosti. Ta se pukotina može označiti
kao mogućnost da se jedan ili više pripadnika Druge zadužbine - ne isključujući ni ovde prisutne -
našlo izloženo mentalnoj kontroli spolja, što je, samo po sebi, stvorilo pogubnu krizu u kojoj se sada
nalazi Druga zadužbina. Ako ste, odista, u žurbi pripremili ovo suđenje zbog toga što osećate da ne
smete gubiti vreme, onda ste, barem, maglovito svesni ozbiljnosti krize; ali, s druge strane, zbog čega
vam je bilo potrebno da protraćite dva dana iako sam ja zahtevao da se sudenje održi bez ikakvog
odlaganja? Naglašavam, ponovo, da me upravo ova pogubna kriza nagnala da kažem ono što sam
rekao. Ponašao bih se krajnje neprikladno za jednog Govornika - da nisam tako postupio."
"On i dalje opstaje pri uvredama, Prvi govorniče", primeti Delarmi umiljato.
Gendibalova stolica nalazila se na nešto većoj udaljenosti od Stola nego stolice drugih Govornika
- jasno nagoveštavajući da je presuda već pala. On je odmaknu još više, kao da bi da da na znanje da
za to nimalo ne mari, i ustade.
"Nameravate li da me osudite odmah, na brzu ruku, ne obazirući se na zakon - ili ćete mi dozvoliti
da kažem šta imam u svoju odbranu?"
"Ovde ne vlada bezakonje, Govorniče", odgovori Prvi govornik. "Premda ne postoje prethodni
slučajevi na čije bismo se iskustvo mogli osloniti, izići ćemo vam u susret i priznati da je bolje, u
slučaju da naše ljudske moći u traganju za punom pravdom zakažu, dopustiti da krivac ostane
nekažnjen nego osuditi nevinog. Sledstveno tome, premda je slučaj što ga imamo pred sobom suviše
ozbiljan da bismo laka srca smeli omogućiti krivcu da izmakne pravdi, dozvoljavamo vam da svoj
slučaj iznesete na način koji smatrate pogodnim, i da govorite onoliko dugo koliko to smatrate
potrebnim, sve dok jednoglasno, uključujući i moj glas (on pritom upadljivo podiže ton), ne odluči da
ste rekli sve što ste imali da kažete."
"Dozvolite mi, onda", nastavi Gendibal, "da započnem time što ću vam saopštiti da je Golan
Treviz - većnik Prve zadužbine koji je bio prognan sa Terminusa, i za koga Prvi govornik i ja
smatramo da predstavlja oštricu nadolazeće krize - krenuo u sasvim nepredviđenom pravcu."
"Puko obaveštenje", upade Delarmi blago. "AIi kako je govorniku" (intonacija njenog glasa jasno
je davala na znanje da nije upotrebila veliko G) "to poznato?"
"To sam obaveštenje dobio od samog Prvog govornika", reče Gendibal, "ali je potvrđuju i moja
vlastita obaveštenja. Međutim, s obzirom na okolnosti, imajući u vidu moje sumnje u pogledu
obezbeđenosti ove Dvorane, neka mi bude dozvoljeno da izvor svojih obaveštenja zadržim u
tajnosti."
"Ostavićemo to privremeno po strani", reče Prvi govornik. "Nastavimo razgovor ne tražeći od
Govornika da identifikuje izvor svojlh obaveštenja; međutim, ukoliko Sto stane na stanovište da s
njim treba da bude upoznat, Govornik Gendibal biće obavezan da ga obelodani."
Delarmi ponovo upade: "Ukoliko govornik nije spreman da nas već sada upozna sa izvorom
svojih obaveštenja, pravo bi od mene bilo da kažem da pretpostavljam da ima nekog svog privatnog
agenta - agenta koji samo njemu služi, i koji ne snosi nikakvu odgovornost prema Stolu u celini. U
tom slučaju, kako možemo biti sigurni da takav jedan agent poštuje pravila ponašanja kojih se mora
pridržavati svo osoblje Druge zadužbine?"
Pomalo nestrpljivo, Prvi govornik odvrati: "Savršeno dobro shvatam sve što to podrazumeva.
Nema potrebe da mi se to posebno napominje."
"Pomenula sam to samo zbog zapisnika, Prvi govorniče, s obzirom na činjenicu da to prestup čini
još težim; pored toga, tako nešto ne uzima se u obzir u pravilniku o pokretanju postupka, koji, neka mi
bude dozvoljeno da usput kažem, ovde nije ni bio pročitan u celini; mislim da jedna takva stvar treba
da u zapisnik bude unesena."
"Zapisničaru se nalaže da to unese u zapisnik", reče Prvi govornik, "s tim što će odgovarajuća
formulacija biti naknadno sročena... Govorniče Gendibale (on je, bar, naglasio prvo slovo titule),
"vaša odbrana doista predstavlja korak unazad. Nastavite."
"Ne samo da je taj Treviz krenuo u neočekivanom pravcu", nastavi Gendibal, "već je to učinio i
neshvatljivom brzinom. Prema mojim obaveštenjima, s kojima još nije upoznat ni sam Prvi govornik,
on je u stanju da prevali gotovo deset hiljada parseka tokom samo jednog sata."
"Samo jednim, skokom?" upita jedan od govornika s nevericom.
"U seriji od preko dvadeset uzastopnih skokova, gotovo bez ikakve stanke među njima", odgovori
Gendibal, "što je još teže zamisliti nego da je sve obavljeno samo u jednom skoku. Čak i ukoliko nam
pođe za rukom da ustanovimo njegov sadašnji položaj biće veoma teško dalje ga slediti; a ukoliko
shvati da ga pratimo i bude želeo da nas se otrese, jedva da ćemo biti u stanju da ga ponovo
uhvatimo... A vi traćite vreme igrajući se suđenja i dopuštate da proteknu dva čitava dana kako biste
u svemu još više uživali."
Prvom govorniku nekako pođe za rukom da prikrije svoju teskobu. "Molim vas, Govornice
Gendibale, recite nam šta mislite kakvo bi to značenje moglo imati?"
"Reč je o jasnom nagoveštaju, Prvi govorniče, da je Prva zadužbina napravila veliki tehnološki
napredak i da je danas znatno moćnija no što je bila u doba Prima Palvera. Ukoliko bi nas otkrili i
imali slobodno polje za delanje, ne bismo joj se mogli odupreti."
Govornik Delarmi naglo ustade i dobaci: "Prvi govorniče, naše vreme troši se na sasvim
beznačajne stvari. Nismo deca, da bismo se plašili bapskih predskazanja. Uopšte nije važno kakvim
savršenim mašinama raspolaže Prva zadužbina, s obzirom na to da smo u stanju, u svakom kritičnom
trenutku, da njihove umove stavimo pod svoju kontrolu."
"Šta imate da kažete na ovo, Govorniće Gendibale?" upita Prvi govornik.
"Samo to da ćemo u pravo vreme doći i na pitanje kontrole njihovih umova. Za sada, želim samo
da vam predočim koliko je nadmoćna - i koliko sve moćnija postaje - sila kojom raspolaže Prva
zadužbina."
"Pređite na sledeći argument, Govorniče Gendibale" reče Prvi govornik. "Međutim, moram vam
reći da mi se čini da vaš prvi argument ne stoji baš u bliskoj vezi s predmetom optužbe."
Komešanje koje nasta posle ovih reči predstavljalo je jasnu potvrdu da se Sto u celini s njima
slaže.
Gendibal nastavi: "U redu. Idemo dalje. Na svom sadašnjem putovanju Treviz ima jednog
sadruga" (on za trenutak zastade da bi što tačnije izgovorio ime), "nekog Janova Pelorata, jednog
malo uspešnog naučnika koji je čitav svoj život posvetio proučavanju mitova i legendi vezanih za
Zemlju."
"Toliko znate o njemu? Vaš skriveni izvor obaveštenja, pretpostavljam?" upita Delarmi, koja se
već sasvim, s očitom ugodnošću, srodila s ulogom tužioca.
"Da, znam dosta o njemu", odvrati Gendibal bezizražajno. "Pre nekoliko meseci, gradonačelnica
Terminusa, jedna energična i sposobna žena, ispoljila je, iz razloga koji su ostali nejasni, znatnu
zainteresovanost za ovog naučnika; sledstveno tome, i moja je zainteresovanost za njega naglo
porasla. Međutim, obaveštenja o njemu nisam zadržao za sebe. Sva obaveštenja koja sam prikupio
stavio sam na raspolaganje Prvom govorniku."
"Spreman sam da to potvrdim", reče Prvi govornik tihim glasom.
Jedan postariji Govornik upita: "Šta predstavlja ta Zemlja? Je li to onaj prvobitni svet s kojim se
susrećemo u bajkama? Onaj oko koga se dizala tolika buka u stara carska vremena?"
 Gendibal potvrdno klimnu. "U bapskim pričama, kako bi to izvolela da kaže Govornik Delarmi...
Rekao bih da je taj Pelorat sanjao o tome da dođe na Trantor i da u Galaktičkoj biblioteci potraži
podatke o Zemlji koje nije mogao pribaviti putem međuzvezdane bibliotečke razmene dostupne na
Terminusu.
Napuštajući Terminus zajedno sa Trevizom mora biti da je verovao da će njegov san konačno biti
ispunjen. U svakom slučaju, očekivali smo ih ovde u nadi da ćemo steći mogućnost da ih obojicu
dobro proučimo - zarad naše vlastite koristi. Međutim, kako se ispostavilo - a sada vam je to svima
poznato - oni ne dolaze ovamo. Krenuli su u nekom drugom pravcu, koji nam zasad još nije poznat, i
iz razloga o kome možemo samo da nagađamo."
Delarmino okruglo lice izgledalo je neporecivo anđeoski. Ona upita: "Čemu zbog svega toga
dizati paniku? Nije nam, izvesno, ništa gore bez njih. U stvari, s obzirom na to da su tako lako rešili
da dignu ruke od nas možemo zaključiti da Prvoj zadužbini nije poznata prava priroda Trantora;
možemo se, dakle, samo diviti uspešnom preduzeću Prima Palvera."
"Kada bismo samo pri tome ostali", reče Gendibal, "zaista bi naš zaključak bio utešan. Ali zar ne
bi moglo biti da njihovo skretanje nije posledica njihovog neuspeha da shvate stvarnu važnost
Trantora? Zar ne bi bilo moguće da je do skretanja došlo usled bojazni da Trantor, ispitujući ta dva
čoveka, ne shvati važnost Zemlje?"
Za Stolom ponovo nasta komešanje.
"Bilo ko", reče najzad Delarmi hladno, "može smisliti slatkorečive razloge i složiti ih u
uravnotežene fraze. Ali smišljajući ih, da li im dajete neki smisao? Zbog čega bi iko mario šta mi,
Druga zadužbina, mislimo o Zemlji? Da li je reč o prvobitnoj planeti, ili je u pitanju samo mit, ili da
li, uopšte, postoji neko određeno mesto na kome je sve započelo - može, bez sumnje, zanimati samo
istoričare, antropologe, ili sakupljače starih predanja, kakav je upravo taj vaš Pelorat. Ali zbog čega
bi sve to moralo zanimati nas?"
"Zaista, zbog čega?" upita Gendibal. "Kako, onda, da u Biblioteci nema ni pomena o Zemlji?"
Po prvi put se sada u atmosferi za Stolom oseti nešto što nije bilo isključivo neprijateljstvo.
"Zar nema?" upita Delarmi.
Gendibal odgovori savršeno mirno: "Čim je prvi glas dospeo do mene da bi Pelorat i Treviz
mogli doći ovamo u traganju za podacima vezanim za Zemlju, ja sam, povučen time, zatražio od
računara naše Biblioteke da mi sačini listu svih dokumenata koji se odnose na taj predmet. Moja
zainteresovanost jedva da se povećala kada se ispostavilo da računar nije ništa pronašao. Nije da je
pronašao samo nešto malo. Čak, ni veoma malo. U stvari, nije pronašao ništa!
A onda se vama prohtelo da sačekam čak dva dana do ovog zasedanja; za to vreme moju je
radoznalost još više pobudila vest da dvojica Zadužbinaca, na kraju krajeva, neće ni doći ovamo.
Činilo mi se uputnim da se nekako zabavim. Dok ste vi ostali, kako kaže poslovica, češljali kosu dok
kuća gori, ja sam se potrudio da malo prelistam istorijske knjige koje posedujem u svojoj biblioteci.
Naišao sam, pritom, na pasuse koji izričito spominju da je u pozno doba Carstva bilo preduzeto više
istraživanja u vezi sa Pitanjem Porekla. Pritom se pozivalo na sasvim određene dokumente - i pisane
i filmovane; iz njih su navedeni i iscrpni izvodi. Posle toga otišao sam u Biblioteku i lično proverio
da li ta dokumenta postoje. Čvrsto vas uveravam da ne postoji nijedan."
"Neka je i tako; to uopšte ne bi trebalo da nas iznenađuje", reče Delarmi. "Ukoliko je ta vaša
Zemlja odista samo mit..."
"Onda bih spomen o njoj našao u knjigama koje govore o mitovima. Ukoliko su u pitanju samo
bajke, spomen o njoj našao bih u Sabranim bajkama. Ukoliko je, pak, samo tvorevina kakve bolesne
mašte, spomen o njoj našao bih u knjigama o psihopatologiji. Činjenica je da nešto u vezi sa Zemljom
postoji - jer u suprotnom vi ne biste nikad ni čuli za nju, i, u stvari, smesta je prepoznali kao naziv za
planetu na kojoj je navodno nastala Ijudska rasa. Zbog čega, onda, nema o njoj ni spomena u
Biblioteci, u bilo kojoj od knjiga?"
Delarmi za trenutak osta ćuteći, ali se jedan drugi Govornik umeša. Bio je to Leonis Čeng, jedan
omanji čovek enciklopedijskog pozanavanja svih pojedinosti Seldonovog Plana, ali istovremeno,
savršeno kratkovid u pogledu stava prema savremenim zbivanjima u Galaksiji. Dok je govorio, oči su
mu neprestano žmirkale.
"Dobro je poznato", reče on, "da je Carstvo, u poslednjim danima svog postojanja, nastojalo da
sebe okruži nekom vrstom mistike, time što je prigušivalo svako zanimaanje za vremena koja su
prethodila njegovom nastanku."
Gendibal potvrdno klimnu. "Prigušiti je prava reč, Govorniče Čeng. Ali prigušiti zanimanje ni
izdaleka nije isto što, i uništiti dokaze. Bolje od svih drugih, bez sumnje, vi biste morali znati da je
još jednu od karakteristika Carstva koje truli predstavljao iznenadan porast zainteresovanosti za
ranija - i čini se, bolja - vremena. Rekao bih da je upravo to bio slučaj i sa zainteresovanošću za
Pitanje Porekla u doba Harija Seldona."
Čeng ga prekide, prethodno dosta upadljivo pročistivši grlo. "To mi je veoma dobro poznato,
mladiću, a i o socijalnim problemima raspadajućeg Carstva poznato mi je, takođe, daleko više no što
se to, po svemu sudeći vama čini. Proces 'imperijalizacije' jednostavno je bacio u zasenak sve te
diletantske tričarije u vezi sa Zemljom. Pod Kleonom II, tokom poslednjeg procvata moći Carstva,
dva veka posle Seldona, 'Imperijalizacija' je dosegla svoj vrhunac i sva ta razglabanja o Zemlji bila
su jednostavno gurnuta u zapećak. U Kleonovo doba, čak, u vezi s tim bio je izdat i jedan proglas u
kome se bavljenje takvim razmišljanjima označavalo (ne citiram, navodim samo po sećanju) kao
'bljutavo i neplodno delo koje teži da podrije ljubav narodnu prema carskom tronu'."
Gendibal se nasmeši. "Znači, onda, Govorniče Čeng, da biste vi u doba Kleona II smestili trenutak
zatiranja svakog pomena o Zemlji?"
"Ja ne izvlačim nikakve zaključke. Jednostavno, rekao sam samo ono što sam rekao."
"Veoma lukavo. Moguće je da je, u doba Kleona, Carstvo doista doživljavalo svoj novi procvat;
međutim, i Univerzitet i Biblioteka, ako ništa drugo, već su se u to vreme nalazili u našim rukama,
odnosno, da se tačnije izrazim, u rukama naših prethodnika. Jednostavno je ne zamislivo da bi ma šta
moglo biti uklonjeno iz Biblioteke a da Govornici Druge zadužbine o tome ništa ne znaju. U stvari,
takav jedan posao bio bi poveren upravo samim Govornicima, pri čemu je najverovatnije da umiruće
Carstvo o svemu tome ne bi imalo ni najmanjeg pojma."
Gendibal zastade, ali Čeng, ne prozborivši ni reči, nastavi da gleda ravno kroz njega.
"Iz toga proističe", nastavi Gendibal, "da u vreme Seldona ništa što se odnosilo na Zemlju nije
moglo biti uklonjeno iz Biblioteke, s obzirom na činjenicu da je obuzetost Pitanjem Porekla upravo
tada bila najživlja. To nije moglo biti učinjeno ni kasnije, budući da je Druga zadužbina već bila
preuzela Biblioteku u svoje ruke. Pa ipak danas, u Biblioteci nema ni pomena o Zemlji. Kako je to
moguće?"
Delarmi upade nestrpljivo: "Prestanite već jednom da vitlate tom dilemom. Sasvim jasno vidimo u
čemu je stvar. Recite, bolje, šta vi smatrate da je posredi? Da niste možda vi sami sve uklonili?"
"Kao i obično, Delarmi, gađate posred srede." Gendibal joj se lako nakloni, uz podrugljiv osmeh
(na šta ona, sa svoje strane, dozvoli sebi da razvuče usne u neođredenu grimasu). "Jedno od mogućih
rešenja jeste da je neko od Govornika Druge zadužbine to učinio, neko ko zna kako da se okoristi
nižim službenicima, a da u njihovom sećanju ne ostavi nikakvog traga - kao i računarima, a da u njima
ne ostane ništa zabeleženo."
 Prvi govornik Šandes pocrvene. "Koješta, Govorniče Gendibale. Ne mogu ni da zamislim da bi
neko od Govornika bio u stanju da to učini. Kakve je motive mogao imati za tako nešto? Čak i ukoliko
je, iz bilo kog razloga, sve što se odnosi na Zemlju zaista uklonjeno, kakvog bi smisla imalo tajiti to
od ostatka Stola? Zbog čega bi neko, petljajući na taj način po Biblioteci, izložio neminovnoj
propasti svoju karijeru, pogotovo kada su izgledi da bude otkriven tako veliki? Povrh svega, lično, ne
verujem da bi čak i najsposobniji Govornik to mogao izvesti a da pritom ne ostavi ama baš nikakvog
traga."
"U tom slučaju, Prvi govorniče, mora biti da se uopšte ne slažete sa Govornikom Delarmi i
njenom sumnjom da sam to možda ja učinio."
"Razume se da se ne slažem", odgovori Prvi govornik. "Ponekad gajim sumnje u pogledu vaših
procena, ali to je još veoma daleko od toga da bih smatrao da ste sasvim poludeli."
"Sledstveno tome, znači, Prvi govorniče, ništa se nije ni dogodilo. Sve što se odnosi na Zemlju
mora biti da se još nalazi u Biblioteci, s obzirom na to da smo upravo isključili sve moguće načine da
svaki pomen o njoj bude zatrt... Pa ipak, ničemu što se odnosi na Zemlju nema ni traga u Biblioteci."
Delarmi se ponovo umeša, pretvarajući se da je sve to zamara. "Pa, završimo najzad s tim.
Ponovo vas pitam: Kakvo rešenje zagonetke imate u vidu? Ubeđena sam da imate nešto na umu."
"Ukoliko ste, Govorniče, vi sigurni, onda bismo svi mogli biti sigurni. Dakle, moje je mišljenje da
je sve što se tiče Zemlje iz Biblioteke uklonio neko iz Druge zadužbine - neko ko se nalazi pod
kontrolom neke neprimetne sile, izvan Druge zadužbine. Uklanjanje svakog pomena Zemlje prošlo je
nezapaženo jer se ta sila postarala da sve prođe nezapaženo."
Delarmi se nasmeja. "Sve dok vi niste provalili čitavu stvar. Vi - koji ste izvan kontrole, i nad
kojim kontrola nikako ne bi ni mogla biti uspostavljena. Ali ako ta tajanstvena sila odista postoji
kako je vama uspelo da ustanovite da je iz Biblioteke uklonjen svaki pomen o Zemlji? Zbog čega nisu
i vas podvrgli kontroli?"
Gendibal ozbiljno uzvrati: "Nije to nimalo smešno, Govorniče. Moguće je da i oni, baš kao i mi,
smatraju da svako petljanje po tuđim umovima treba održati na najnižoj mogućoj ravni. Kada mi je,
pre nekoliko dana, i sam život bio ugrožen, i dalje sam više brige poklanjao tome da ostavim
netaknutim dumljanski um nego da sebe zaštitim. Moguće je da je i sa tim drugim bićima isti slučaj -
čim su ustanovili da nema razloga za zabrinutost, prestali su da se mešaju. I u tome i jeste opasnost -
smrtna opasnost. Činjenica da je meni pošlo za rukom da ustanovim šta se dogodilo možda upravo
znači da im to više nije ni važno. A činjenica da im to više nije važno možda znači da smatraju da su
već odneli pobedu. A mi, mi ovde nastavljamo da se igramo!"
"Ali s kakvim ciljem? Kakvim jasnim, prepoznatljivim ciljem?" upita Delarmi, nemirno skupivši
noge i grizući usne. Osećala je kako njena moć slabi, sa porastom zanimanja... Zabrinutosti što se
beše nadvila nad Stolom.
"Postavimo stvari ovako", nastavi Gendibal. "Prva zadužbina, sa svojim ogromnim arsenalom
fizičke moći, dala se u potragu za Zemljom, pretvarajući se da su bacili u svemir dvojicu izgnanika, u
nadi da ćemo mi poverovati da su u pitanju samo izgnanici i ništa više; ali da li bi im stavili na
raspolagnje brod gotovo neverovatnih moći - brod koji je u stanju da samo tokom jednog časa pređe
deset hiljada parseka - da je reč isključivo o običnim izgnanicima?
Što se tiče Druge zadužbine, mi se nismo uputili u traganje za Zemljom; sasvim je jasno da su, bez
ikakvog našeg saznanja o tome, bile preduzete mere da budemo lišeni svakog obaveštenja o Zemlji.
Prva Zadužbina sada je tako blizu tome da pronađe Zemlju, a mi smo tako daleko od toga da..."
Gendibal zastade, i Delarmi ponovo upade: "Da, šta? Okončajte već jednom tu svoju detinjastu
priču. Znate li štogod, ili ne znate?"
 "Ne znam sve, Govorniče. Nisam uspeo da sasvim prodrem kroz mrežu što se na nas spustila - ali
znam da je mreža oko nas. Nije mi poznato kakvog bi značaja moglo imati pronalaženje Zemlje, ali
sam siguran da je Druga zadužbina u strašnoj opasnosti i, zajedno s njom, Seldonov Plan i budućnost
čitavog čovečanstva."
Delarmi naglo ustade. Više se nije smešila; govorila je uzbuđenim, ali istovremeno, strogo
kontrolisanim glasom. "Čiste koještarije! Prvi govorniče, okončajte sve ovo! Ono što imamo na
dnevnom redu jeste ponašanje optuženog. Ono što nam on pripoveda ne samo što je detinjasto, već i
savršeno nevažno. On ne može da potre svoje ponašanje pletući paukovu mrežu teorija koje imaju
nekakvog smisla samo u njegovoj mašti. Zahtevam da se glasa o predmetu optužbe - i tražim
jednoglasnu odluku da se optuženi proglasi krivim."
"Samo trenutak", upade oštro Gendibal. "Rečeno mi je da će mi se pružiti prilika da govorim u
svoju odbranu, a postoji još jedan dokaz - još jedan. Dozvolite mi da vam ga stavim na uvid - a onda
možete pristupiti glasanju bez ikakvih daljih prigovora s moje strane."
Prvi govornik umorno protrlja oči. "Možete nastaviti Govorniče Gendibale. Dozvolite mi,
međutim, da Stolu ukažem na činjenicu da proglašavanje krivim jednog optuženog Govornika
predstavlja krajnje ozbiljno i, rekao bih, nepovratno delo, te da, stoga, ne smemo dozvoliti ni
najmanju sumnju u pogledu naše spremnosti da mu omogućimo punu odbranu. Imajte, takođe, na umu
da presudu, ma koliko ona nas mogla zadovoljiti, možda neće tako lako prihvatiti oni koji će doći
posle nas, a ja jednostavno nisam u stanju da poverujem da bilo koji pripadnik Druge zadužbine - da
Govornike za ovim Stolom i ne pominjem - nije potpuno svestan važnosti istorijske perspektive.
Delajmo, stoga, tako da budemo sigurni da će naš stav odobriti i Govornici koji će živeti u stolećima
što su pred nama."
Delarmi gorko primeti: "Prvi govorniče, izlažemo se veoma neprijatnoj mogućnosti da nam se
potomstvo jednog dana smeje zbog toga što smo se toliko zamajavali oko očiglednog. Stoga, imajmo
u vidu da je odluka da se nastavi s odbranom isključivo vaša odluka."
Gendibal duboko udahnu vazduh. "U tom slučaju, dakle, Prvi govorniče, u skladu s vašom
odlukom, želeo bih da pred vas izvedem jednog svedoka - jednu mladu ženu koju sam upoznao pre tri
dana i bez čije pomoći po svoj prilici ne bih uopšte ni stigao na sastanak Stola, umesto što sam samo
zakasnio."
"Da li ovaj Sto poznaje ženu o kojoj govorite?" upita Prvi govornik.
"Ne, Prvi govorniče. Ona je domorotkinja."
Delarmi razrogači oči. "Jedna Dumljanka?"
"Tačno! Upravo tako!"
"Kakve veze mi imamo s nekim od njih?" upita Delarmi. "Ništa što bi oni mogli reći nema nikakve
važnosti. Oni, jednostavno, ne postoje!"
Gendibalove usne odjednom se zategoše, stvarajući grimasu koja ni u kom slučaju ne bi mogla biti
protumačena kao osmeh. On oštro dobaci: "Fizički, svi Dumljani postoje. I oni su ljudska bića i imaju
svoju ulogu u Seldonovom Planu. Štaviše, njihova je uloga ključna, u tom smislu što posredno štite
Drugu zadužbinu. Želim, stoga, da se ogradim od nehumanosti koju ispoljava Govornik Delarmi,
tražeći, istovremeno, da njena primedba uđe u zapisnik, kako bi kasnije poslužila kao dokaz njene
nepodobnosti da bude Govornik... Dakle, da li će se ostali Govornici složiti sa neverovatnom
izjavom Govornika Delarmi i uskratiti mi mogućnost da vam predstavim svog svedoka?"
Prvi govornik odluči: "Pozovite svog svedoka, Govorniče."
Gendibalove se usne opustiše, i crte njegovog lica poprimiše normalan, bezizražajan izgled
Govornika pod pritiskom. Um mu je bio na oprezu, sasvim ograđen, ali iza tog zaštitnog zida u njemu
se javi nedvosmislen osećaj da je opasnost prošla i da mu je pobeda na dohvatu ruku.

34.
Sura Novi bila je vidljivo napregnuta. Oči su joj bile širom otvorene, a donja usna lagano joj je
podrhtavala. Ruke su joj se sve vreme grčile i ponovo opuštale; prsa su joj bila blago isturena. Kosa
joj je bila upletena u pletenicu, a ova svijena u punđu; suncem opaljeno lice povremeno joj se grčilo.
Ruke su joj se nemirno poigravale borama dugačke tunike. Bacala je brze poglede duž Stola - od
jednog Govornika do drugog - dok joj se u očima jasno naziralo strahopoštovanje.
Oni joj uzvratiše pogled, s različitim izrazima prezira i nelagode. Delarmi je uperila pogled negde
visoko iznad Novine glave, kao da nije svesna njene prisutnosti.
Gendibal pažljivo dodirnu površinu njenog uma, nastojeći da je obodri i oslobodi napetosti. Isto
to mogao je postići i uhvativši je za ruku ili je potapšavši po obrazu, ali ovde, pri sadašnjim
okolnostima, to je, razume se, bilo nemoguće.
"Prvi govorniče", reče on, "umrtvio sam svest ove žene kako strah koji oseća ne bi deformisao
njeno svedočenje. Molim vas da se uverite - pozivam i sve ostale da to, ukoliko žele, i sami učine, i
uvere se da ni na koji način nisam delovao na njen um."
Na zvuk Gendibalovog glasa Novi, užasnuta, načini pokret kao da namerava da ustukne. Gendibala
to nimalo ne iznenadi. Bila je to posledica činjenice da još nikad dotad nije čula kako pripadnici
Druge zadužbine najvišeg reda razgovaraju među sobom. Nikada, još, nije bila u prilici da se suoči
sa tom kuljajućom mešavinom zvukova, tonova, izraza lica i misli. Ali on ponovo blago obujmi njen
um, i užasa nestade isto onako brzo kao što se i pojavio.
Izraz smirenosti zahvati joj čitavo lice.
"Novi, iza tebe je jedna naslonjača", obrati joj se Gendibal. "Molim te, sedi."
Novi se jedva primetno i nezgrapno nakloni i sede, i dalje vidljivo ukrućena.
Govorila je sasvim jasno, ali bi Gendibal, kada god bi njen dumski dijalekt postao suviše
nerazgovetan, zatražio da ponovi svoje reči. A kako se i on sam, u znak poštovanja prema Stolu,
trudio da mu govor zvuči što formalnije, povremeno je bio prinuđen da ponavlja pitanja koja joj je
postavljao.
Priča o sukobu između njega i Rufiranta bila je izneta mirno i podrobno.
"Da li si, Novi, sve to videla svojim vlastitim očima?" upita je Gendibal.
"Nisam, Gospodine, inače bi brzo ja zaustavila je. Rufirant jesteš dobar momak, ali ne misliš
brzo."
"Ali sve si podrobno opisala. Kako je to moguće, ukoliko nisi sve videla vlastitim očima?"
"Rufirant jesteš meni ispričaš posle, ja njega jesteš ispitaš. On jesteš mnogo sram."
"Bio je posramljen? Da li ti je poznato da se ikada ranije tako ponašao?"
"Rufirant? Ne, Gospodine. On jesteš prijatan, iako veliki mešina. On ne jesteš kavgadžija, i jesteš
bojiš se od učnjak. On uvek jesteš kažeš učnjak moćan i imaš veliki moć."
"Zbog čega, onda, nije tako osećao kada se susreo sa mnom?"
"To jesteš čudan. To jesteš ne razumeš." Ona zatrese glavom. "On jesteš ne budeš on. Ja jesteš
pitaš ga: 'Ti blebetalo glava. Je li to jesteš tvoj poso napadneš učnjak?' A on jesteš kažeš mi: 'Ja
jesteš ne znaš šta budeš meni. Ja jesteš osećaš ja stojiš dalje i jesteš gledaš neko ne budeš ja'."
Govornik Čeng ih prekide. "Prvi govorniče, od kakve važnosti može biti priča ove žene o tome šta
joj je taj čovek rekao? Zar ne postoji nikakva mogućnost da njega saslušamo?"
"Postoji", odgovori Gendibal. "Ukoliko, kad ova žena završi svoje svedočenje, Sto bude želeo da
mu se pruži još dokaza, spreman sam da pozovem Karola Rufiranta - svog protivnika onomad - da se
ovde pojavi. Ukoliko, pak, Sto ne bude smatrao da je to neophodno, slobodni ste da pristupite
izricanju presude čim budem završio s ovim svedokom."
"Saglasni smo", reče Prvi govornik. "Nastavite s ispitivanjem svog svedoka."
"A šta je s tobom?" upita Gendibal. "Da li, Novi, i inače imaš običaj da se na takav način mešaš u
sukobe?"
Novi nekoliko trenutaka ništa ne odgovori. Na čelu, između njenih debelih obrva, za časak se
pojavi bora, i odmah potom nestade. Ona odgovori: "Ja ne znaš. Ja jesteš ne želiš učnjak budeš
povređen. Ja jesteš povučeš mene nešto, i ja ne jesteš misliš ništa i budeš umešaš se." Nakon kraće
stanke, ona dodade: "Ja jesteš učiniš isto, ako jesteš potreban."
"Novi, sada ćeš zaspati", reče joj Gendibal. "Nemoj misliti ni na šta. Samo se opusti, i nećeš čak
ni sanjati."
Novi nešto promrmlja, a onda joj se oči sklopiše i glava joj skliznu unazad, ostavši kao prikovana
za naslonjaču.
Gendibal sačeka nekoliko trenutaka, a onda reče: "S dužnim poštovanjem, Prvi govorniče,
pozivam vas da pođete sa mnom u um ove žene. Ustanovićete da je jedinstveno jednostavan i gladak -
što je prava sreća, budući da u suprotnom ono što ćete videti ne bi uopšte bilo moguće zapaziti...
Evo... Evo! Vidite li? I ostali, molim vas, priđite... biće znatno lakše ukoliko to budete činili jedan po
jedan."
Za Stolom se mogao čuti sve glasniji žagor.
"Da li iko među vama još sumnja?" upita Gendibal.
Delarmi reče: "Ja sumnjam, jer..." A onda zastade, na samoj ivici da izrekne ono što je, čak i za
nju, bilo nemoguće izreći.
Sam Gendibal to učini umesto nje. "Želite li da kažete da sam namerno rovao po ovom mozgu,
kako bih vam predočio lažne dokaze? Smatrate li, u tom slučaju, da sam sposoban da izvedem toliko
tanano, jedva raspoznatljivo prilagođavanje - da izdvojim jedno jedino mentalno vlakno a da ono
samo, niti išta oko njega, ni u najmanjoj meri ne bude poremećeno? Ali ukoliko bih za tako nešto bio
sposoban, zar bi mi uopšte bilo potrebno da se na ovaj način petljam sa svima vama. Zbog čega bih
se, uopšte, podvrgao ovom nedostojnom suđenju? Čemu, onda, sav moj trud da vas ubedim? Da sam
odista u stanju da učinim to što je sasvim vidljivo u mozgu ove žene, svi vi bili biste preda mnom
sasvim bespomoćni - sem ukoliko se ne biste unapred dobro pripremili... Surova činjenica jeste da
niko od vas nije u stanju da deluje na jedan um na način na koji se delovalo na um ove žene. Ni ja to
nisam u stanju. Pa ipak, to je bilo učinjeno."
On zastade, pažljivo osmotrivši svakog među Govornicima pojedinačno, a onda upre pogled u
Delarmi. Zatim ponovo progovori, lagano i razgovetno: "A sada, ukoliko smatrate da vam je još koji
dokaz potreban, pozvaću onog dumskog zemljodelca, Karola Rufiranta; već sam ga ispitao i
nedvosmisleno ustanovio da se i na njegov um delovalo na sličan način."
"To neće biti potrebno", progovori najzad Prvi govornik, na čijem je licu još lebdela senka
užasnutosti. "Ono što smo videli zaprepašćujuće je."
"U tom slučaju", upita Gendibal, "dozvoljavate li mi da probudim ovu Dumljanku i da je otpustim?
Već sam uredio da joj se pruži sva potrebna pomoć kako bi se što pre oporavila."
Otpravivši Novi, pridržavajući je nežno za lakat, Gendibal ponovo uze reč. "Dozvolite mi, sada,
da sažeto izvedem zaključke. Na umove ovo dvoje ljudi bilo je moguće delovati - i delovalo se - na
način koji je u potpunosti izvan naših moći. Na sličan način moglo se delovati i na službenike
Biblioteke da se iz nje ukloni sve što se odnosi na Zemlju - a da oni, ni mi, to uopšte ne primetimo.
Vidimo, takođe, kako je sve bilo unapred pripremljeno da ne stignem na vreme na sastanak Stola. Bio
sam izložen napasti; onda sam je izbegao. Posledica toga bila je da je protiv mene pokrenut postupak.
Konačni ishod ovog naizgled prirodnog sleda zbivanja mogao bi biti da ja budem uklonjen sa
položaja na kome mogu upotrebiti svoju moć - i sama akcija koju ja zagovaram i koja očigledno
ugrožava te ljude - ma ko oni bili - bila bi zaustavljena pre no što je stvarno i započela."
Delarmi se naže prema njemu. Očigledno, i ona sama bila je potresena. "Ako je ta tajna
organizacija odista toliko vešta, kako je onda vama pošlo za rukom da sve ovo otkrijete?"
Gendibal oseti da je, sada, trenutak u kome sebi može priuštiti i da se osmehne. "Zasluga za to ne
pripada meni", odvrati on. "Ne smatram sebe, u pogledu stručnosti, ni na koji način nadmoćnijim u
odnosu na druge Govornike; a, bez sumnje, naročito ne u odnosu na Prvog govornika. U stvari, ti
Anti-Mazgovi - kako ih je sam Prvi govornik prilično živopisno nazvao - niti su beskrajno mudri niti
sasvim nepodložni datim okolnostima. Možda su, tako, ovu Dumljanku odlučili da iskoriste kao svoj
instrument upravo stoga jer im je veoma malo bilo potrebno da je prilagode svojim potrebama. Sama
po sebi, po svojoj prirodi, bila je već veoma sklona onima koje naziva 'učnjacima', gajeći prema
njima nesuspregnuto divljenje.
Ali pošto je to podešavanje njenog uma bilo izvedeno, njen iznenadni dolazak u vezu sa mnom
ponovo je u njoj razbudio davni san da i sama postane 'učnjak'. Došla je, tako, k meni s tom mišlju u
glavi. Pošto je ta neobična njena želja pobudila u meni radoznalost, odlučio sam da pobliže ispitam
njen um - što, pod drugim okolnostima, nipošto ne bih učinio - i više slučajem nego stvarnim uvidom,
spotakoh se o to 'podešavanje'; posle toga, malo je bilo potrebno da shvatim svo njegovo značenje.
Da je neka druga žena za to bila odabrana - neka, na primer, sa manjom prirodnom sklonošću prema
učenjacima - Anti-Mazgovi bi se oko podešavanja, morali znatno više truditi; međutim, moguće je da
posledice ne bi bile iste, i ja verovatno ništa ne bih ni primetio. Dakle, Anti-Mazgovi su se ili
preračunali - ili nisu do kraja uspeli u svom naumu da ostanu sasvim neprimećeni. Činjenica da ni oni
nisu savršeni može samo da nas raduje."
Pribravši se, Delarmi ga ponovo prekide: "Prvi govornik i vi nazivate tu... organizaciju... 'Anti-
Mazgovima'... Pretpostavljam da je razlog tome što ona nastoji da zbivanja u Galaksiji održi u ravni
Seldonovog Plana, a ne da ih poremeti, kao što je to Mazgov učinio. Pa, ako je to ono što Anti-
Mazgovi čine, zbog čega ih onda smatrate opasnim?"
"A zbog čega bi se toliko trudili, osim ukoliko nemaju i sami neki cilj? Cinik bi, čak, mogao reći
da u nekom trenutku u budućnosti nameravaju da konačno otvoreno istupe i tok stvari usmere u nekom
drugom pravcu - pravcu kojim bi oni bili daleko zadovoljniji no mi. To je i moje mišljenje, premda
baš nisam sklon cinizmu. Ipak da li je Govornik Delarmi pripravna da, oslanjajući se na ljubav i
poverenje za koje svi znamo da čine lepu stranu njenog karaktera, zastupa stanoviše da je tu reč o
kosmičkim dobročiniteljima, koji umesto nas obavljaju naš posao ne pomišljajući ni na kakvu
nagradu?"
Ove reči za Stolom proprati laki žamor smeha, i Gendibalu bi jasno da je konačno dobio bitku. A i
Delarmi je shvatila da je izgubila, jer se iza njene čvrste mentalne samokontrole odjednom probi
mlaz gneva, poput iznenadnog sunčevog zraka kad proseče gusti baldahin krošnji.
Gendibal nastavi: "Neposredno posle onog događaja sa dumskim zemljodelcem prenaglo sam
zaključio da se neki drugi Govornik nalazi iza svega toga. Kada sam uočio da je um ove Dumljanke
bio izložen spoljnoj intervenciji shvatio sam da sam bio u pravu u pogledu postojanja zavere, ali i da
sam načinio grešku u pogledu zaverenika. Izvinjavam se zbog svoje pogrešne procene, i molim da mi
se, imajući u vidu sve sa čim smo se ovde suočili, to prizna kao olakšavajuća okolnost."
"Mislim da bismo ovo mogi i prihvatiti kao izvinjenje", započe Prvi govornik.
Ali Delarmi ga prekide. Ponovo je bila sasvim pribrana - lice joj je zračilo ljubaznošću, a s usana
joj je tekao pravi med. "Uz sve poštovanje, Prvi govorniče, ako dozvoljavate da vas prekinem...
Predlažem da odmah obustavimo postupak. S obzirom na stanje stvari, u ovom času ja ne bih bila
spremna da glasam za osudu, a ne verujem ni da bi bilo ko od ovde prisutnih bio na to spreman.
Predlažem, čak, da se čitava ova stvar oko pokretanja postupka uopšte ne unosi u Govornikov
besprekorni dosije. Govornik Gendibal je izvanredno umešno otklonio sa sebe optužbu. Čestitam mu
na tome - kao i na otkrivanju opasnosti koja bi, što se nas ostalih tiče, mogla još dugo tinjati, sa
nezamislivim ishodom. Nudim Govorniku svoje najdublje izvinjenje zbog svog ranijeg neopravdanog
neprijateljskog stava."
Umiljato se smešila Gendibalu, koji, i protiv svoje volje, oseti divljenje prema njenoj umešnosti
da trenutno okrene tok stvari, kako bi prikrila svoj gubitak. Ali istovremeno, imao je osećaj da je to
samo priprema za novi napad, iz nekog drugog pravca.
Bio je sasvim siguran da ono što je trebalo da dođe neće biti nimalo prijatno.

35.
Kada bi poželela da bude prijatna Govornik Delarmi je itekako dobro znala način da potpuno
ovlada Stolom. Njen glas sada postade mek, njen osmeh popustljiv; oči su joj blistale i sva je bila
med i mleko. Niko ni ne pomisli da je prekida; svi su iščekivali da zada novi udarac.
"Zahvaljujući Govorniku Gendibalu", započe ona, "mislim da nam je sada svima jasno šta nam
valja činiti. Ne znamo gde se Anti-Mazgovi nalaze; ne znamo ništa o njima, osim da su, jedva
raspoznatljivo, petljali po umovima bića što žive ovde, u samoj tvrđavi Druge zadužbine. Nije nam, s
druge strane, poznato ni šta centri moći Prve zadužbine nameravaju da preduzmu. Moguće je da ćemo
se, čak, suočiti sa udruženim snagama Anti-Mazgova i Prve zadužbine. Ne znamo ništa o tome.
Poznato nam je, međutim, da su se onaj Golan Treviz i njegov saputnik - ne mogu da mu se
trenutno setim imena - uputili u nekom nama nepoznatom pravcu; poznato nam je, takođe, da Prvi
govornik i Gendibal smatraju da Treviz drži ključ ishoda ove velike krize. Imajući sve to u vidu, šta
nam valja činiti? Očigledno, neophodno je da što više saznamo o Trevizu; kuda se uputio, o čemu
razmišlja, kakvi bi mogli biti njegovi ciljevi; ili, zapravo, da li uopšte nekud određeno smera, da li
uopšte o nečemu razmišlja, ima li, uopšte, kakav cilj; drugim rečima, nije li možda, zapravo, samo
oruđe u rukama kakve sile veće no što je on sam."
Gendibal je prekide: "Treviz se sve vreme nalazi pod prismotrom."
Delarmi obliznu usne, bezazleno se nasmešivši. "Pod čijom prismotrom? Nekog od naših spoljnih
agenata? Ali možemo li se pouzdati da bi ti naši agenti bili u stanju da se odupru moćima koje smo
ovde, maločas, videli na delu? Bez sumnje, odgovor mora biti odrečan. U doba Mazgova, pa i
kasnije, takođe, Druga zadužbina nije oklevala da pošalje - čak i da žrtvuje - dobrovoljce iz redova
najboljih među nama, budući da je to bila jedina mogućnost za uspeh. Kada se ukazalo neophodnim
da se Seldonov Plan vrati u svoj prvobitni tok sam Prim Palver je kao trgovac sa Trantora
prokrstario čitavu Galaksiju, u nastojanju da ovamo dovede onu devojčicu, Arkadi. Ne smemo ni
sada samo sedeti i čekati, kada se nad nas nadvija kriza možda veća od ijedne prethodne. Ne možemo
se osloniti na niže službenike - posmatrače i prenosioce poruka."
"Pretpostavljam da, ipak, ne nagoveštavate da bi u ovom trenutku Prvi govornik trebalo da napusti
Trantor?" upita je Gendibal.
"Svakako da ne", odgovori Delarmi. "On nam je potreban ovde. S druge strane, tu ste vi,
Govorniče Gendibale. Vi ste bili taj koji je ispravno uočio i odmerio krizu. Vi ste uspeli da otkrijete
da je došlo do tananog spoljnog uplitanja u Biblioteku i u mozgove tih Dumljana. Vi ste bili taj koji je
sa svojim stavom izišao pred jednodušno suprotno raspoložen Sto - i odneo pobedu. Niko ovde nije
to sagledao onoliko jasno koliko je to vama pošlo za rukom, i ni u koga se, osim u vas, ne možemo
pouzdati da će i dalje uspevati da stvari jasno sagledava. Prema mom mišljenju, vi biste morali biti
taj koji će poći i suočiti se s neprijateljem. Mogu li znati šta Sto o tome misli?"
Nije uopšte bilo potrebno otvoreno izjašnjavanje da bi se utvrdilo šta Sto o tome misli. Svaki
Govornik ostavio je svoj um otvorenim za sve druge, i zaprepašćeni Gendibal u magnovenju shvati
da je ta žena, u trenutku njegove pobede i svog poraza, uspela da izdejstvuje da ga neopozivo pošalju
u izgnanstvo; da obavi posao koji može potrajati neodređno dugo vremena, dok bi ona sama ostala tu
da vlada Stolom i, sledstveno tome, Drugom zadužbinom i, sledstveno tome, čitavom Galaksijom -
povevši sve zajedno, vrlo verovatno, u nepovratnu propast.
A ukoliko bi izgnanom Gendibalu ipak, nekako, pošlo za rukom da pribavi obaveštenja koja bi
Drugoj zadužbini omogućila da savlada nadolazeću krizu, upravo bi bila Delarmina zasluga što je
smislila čitavu operaciju; njegov bi uspeh, u tom slučaju, potvrdio njenu moć. Što brži u tome bude
bio, što efikasnije bude obavio svoj zadatak, to je izvesnije bilo da će upravo njena moć
neprikosnoveno biti nametnuta.
Do te je mere, čak i sada, uspevala da se nametne Stolu da nije prezala ni od toga da za sebe
prisvoji ulogu Prvog govornika. Ali dok je o tome razmišljao, um mu iznenada bi preplavljen
bujicom gneva koja je pristizala od Prvog govornika.
On se okrenu. Prvi govornik nimalo se nije trudio da prikrije svoj bes - očigledno je na pomolu
bila nova unutrašnja kriza koja će zameniti onu koja je upravo bila razrešena.

36.
Kvindor Šandes, dvadest peti u nizu Prvih govornika, nije o sebi gajio nikakve naročite iluzije.
Bilo mu je jasno da nije jedan od onih nekoliko dinamičnih Prvih govornika koji su zračili kroz
pet vekova dugu istoriju Druge zadužbine - ali, s druge strane, od njega se nije ni očekivalo da to
bude. On se nalazio na čelu Stola tokom mirnog razdoblja galaktičkog napretka - i to nipošto nije bilo
doba koje je iziskivalo dinamičnost. Činilo se da je u pitanju vreme kada je trebalo mirno povlačiti
poteze - i činilo se, isto tako, da je on pravi čovek za upravo takvo vreme. Njegov prethodnik,
izabravši ga za svog naslednika, upravo je to imao u vidu.
"Vi niste pustolov, već naučnik", rekao mu je tada dvadeset četvrti Prvi govornik. "U slučajevima
u kojima bi se jedan pustolov mogao poremetiti, vi ćete obezbediti da Plan teče glatko. Obezbediti da
Plan teče glatko. Neka to bude vaša ključna ideja u vođenju Stola."
On se povinovao tom nalogu, ali to je značilo pasivno vođstvo s njegove strane koje je,
povremeno, bilo tumačeno i kao njegova slabost. Sve su učestalije bile glasine da on namerava da
odstupi sa svog položaja, i sve su otvorenija bila govorkanja o nasledniku koji bi stvari trebalo da
povede u jednom ili drugom pravcu.
Šandes ni za časak nije sumnjao da se Delarmi nalazila na čelu borbe za nasleđe. Ona je bila
najsnažnija ličnost za Stolom i čak se i Gendibal, uprkos svoj svojoj čvstrini i daru svoje mladosti
povlačio pred njom - baš kao što je i sada nameravao da učini.
Ali tako mu Seldona, ma koliko pasivan, ili čak i slab bio, određivanje naslednika predstavljalo
je punomoć Prvog govornika koje se još nijedan nikad nije odrekao - pa neće ni on.
On ustade da govori, i oko Stola smesta zavlada muk. Kada bi Prvi govornik ustao da govori, to je
značilo da ne sme biti upadanja u reč. Čak se ni Delarmi ili Gendibal ne bi na to odvažili.
"Govornici!" započe on. "Slažem se s mišljenjem da smo suočeni s opasnom krizom i da moramo
preduzeti najozbiljnije mere. Dakle, moje je mišljenje da ja treba da pođem i suočim se s
neprijateljem. Govornik Delarmi, s ljubaznošću koja joj je svojstvena, pokušala je da me oslobodi te
dužnosti izjavivši da smatra kako sam ovde neophodan. Istina je, međutim, da nisam neophodan ni
tamo napolju ni ovde. Ostario sam; umorio sam se. Već dugo se očekuje od mene da podnesem
ostavku, i po svoj prilici bi i trebalo da to učinim. Stoga, kada kriza bude uspešno privedena kraju,
zaista ću podneti ostavku.
Ali, razume se, kao što vam je svima poznato, punomoć je Prvog govornika da sebi odredi
naslednika. Ja sam spreman da to učinim već ovog trenutka. Postoji jedan Govornik koji već dugo
uspešno sebe nameće Stolu; Govornik koji je snagom svoje ličnosti, obezbeđivao ovom Stolu
vođstvo koje ja nisam mogao da obezbedim. Svima vam je ovde jasno da mislim na Govornika
Delarmi."
On za trenutak zastade, a onda nastavi: "Čini mi se, Govornice Gendibale, da se jedino vi s tim ne
slažete. Mogu li vas zapitati zbog čega?" On sede, kako bi Gendibalu omogućio da odgovori.
"Ne protivim se vašem stavu, Prvi govorniče", odgovori Gendibal tihim glasom. "Isključivo vi
imate punomoć da odaberete svog naslednika."
"U skladu s tim ću i postupiti. Kada se vi vratite - pošto budete započeli proces koji će konačno
dovesti do razrešenja sadašnje krize - ja ću podneti ostavku. Moj naslednik dobiće tada sva
ovlašćenja neophodna da taj proces bude nastavljen i uspešno priveden kraju... Imate li još nešto da
kažete, Govorniče Gendibale?"
Gendibal tiho odvrati: "Kada Govornika Delarmi budete proglasili svojim naslednikom, Prvi
govorniče, nadam se da ćete smatrati dovoljno uputnim da je posavetujete da..."
Prvi govornik ga oštro prekide. "Ja jesam pominjao Govornika Delarmi, ali je nisam proglasio
svojim naslednikom. Dakle, šta imate da kažete?"
"Izvinjavam se, Prvi govorniče. Trebalo je da kažem: Pretpostavljajući da, posle mog povratka sa
zadatka, nameravate da Govornika Delarmi proglasite svojim naslednikom, nadam se da ćete smatrati
uputnim da je posavetujete da..."
"Ne nameravam da je proglasim svojim naslednikom ni sada, ni ubuduće - ni pod kojim uslovima.
Šta sada imate da kažete?" Prvi govornik jednostavno nije mogao odoleti da svoje reči ne proprati
prizvukom zadovoljstva zbog udarca koji je upravo naneo Delarmi. Gotovo da to nije ni mogao
učiniti sa više poniženja.
"Dakle, Govorniče Gendibale", ponovo upita on, "šta imate da kažete?"
"Samo to da sam potpuno zbunjen."
Prvi govornik ponovo ustade. "Govornik Delarmi uspešno se nametala Stolu, i povremeno ga
stvarno i vodila", reče on, "ali to nije sve što zahteva položaj Prvog govornika. Govornik Gendibal
uspeo je da sagleda i ono što nikom od nas nije pošlo za rukom da sagleda. On se suočio s
jednodušnim protivljenjem Stola, prinudio ga da o svemu ponovo razmisli, i konačno uspeo da ga
pridobije za svoje gledište. Ja, lično, gajim izvesne sumnje u pogledu motiva što stoje iza predloga
Govornika Delarmi da odgovornost za praćenje Golana Treviza prebaci na pleća Govornika
Gendibala - ali na kraju krajeva, taj teret odista i treba on da ponese. Ja znam da će on uspeti - u tom
pogledu u celosti se oslanjam na svoju intuiciju - i kada se vrati, Govornik Gendibal postaće
dvadeset šesti Prvi govornik."
On naglo sede, i u metežu što nasta svaki Govornik osećao je potrebu da zvukom, tonovima,
mislima i izrazima lica nedvosmisleno izrazi svoje mišljenje. Prvi govornik nije obraćao pažnju na
svu tu kakofoniju; sve vreme sedeo je kao da ga se sve to ništa ne tiče, zureći u neku nevidljivu tačku
ispred sebe. Sada, kada je to konačno učinjeno, shvati on odjednom - ne bez iznenađenja - da zaista
predstavlja veliko olakšanje kada se plašt odgovornosti prebaci na tuđa pleća. Trebalo je, bez
sumnje, ranije da to učini - ali nikako mu se nije dalo.
 Sve do ovog trenutka nije mu se činilo sasvim izvesnim da je pronašao svog naslednika.
A onda, odjednom, potpuno neočekivano, njegov um dotaknu um Delarmi, i on podiže pogled.
Za ime Seldona! Sedela je tu, savršeno pribrana i nasmejana. Njeno očajničko razočaranje nije joj
se ocrtavalo na licu - nije mu dozvoljavala da se probije. Za časak, on se upita nije li, ipak, nekako,
naveo vodu na njenu vodenicu. Ali šta joj je preostalo što je, posle svega, mogla učiniti?

37.
Delora Delarmi bi bez sumnje otvoreno ispoljila i svoje razočaranje i svoje očajanje - da je samo
bila sigurna da je to moglo poslužiti ikakvoj svrsi.
Donelo bi joj, svakako, veliko zadovoljstvo da je mogla udariti tu senilnu budalu koja je
predvodila Sto, ili tog mlađanog idiota s kojim kao da se sama Sreća zaverila - ali nije zadovoljstvo
bilo ono čemu je ona težila. Težila je, zapravo, nečem znatno višem.
Njena je težnja bila da postane Prvi govornik.
I sve dok je postojala makar još samo jedna karta koju je bilo moguće odigrati, ona nije
nameravala da napusti igru.
Sedela je i ljubazno se osmehivala, a onda podiže ruku u znak da želi da govori; ostala je tako
nekoliko trenutaka, dovoljno dugo da ostavi utisak da će, kada konačno počne da govori, ono što bude
imala da kaže zvučati ne samo pribrano, već i ubedljivo smireno.
"Prvi govorniče", reče ona, "kao što je Govornik Gendibal već rekao, ni ja ne sporim vaš stav.
Vaša je isključiva punomoć da sebi odredite naslednika. Razlog zbog koga sada uzimam reč jeste u
mom uverenju da mogu - bar se nadam - nešto doprineti uspehu onoga što od ovog trenutka postaje
misija Govornika Gendibala. Dozvoljavate li mi, Prvi govorniče, da vas upoznam sa svojim
razmišljanjima?"
"Samo izvolite", reče Prvi govornik uljudno. Bila je, činilo mu se, nekako odveć udvorna, suviše
popustljiva.
Delarmi ozbiljno klimnu. Više se nije smešila. "I mi raspolažemo brodovima", reče ona. "Nisu do
te mere tehnološki usavršeni kao oni koje poseduje Prva zadužbina, ali su dovoljno dobri da posluže
potrebama. Govornik GendibaI, sigurna sam, zna da upravlja svemirskim brodom, kao, uostalom, i
svi mi. Naši predstavnici nalaze se na svim važnijim planetama u Galaksiji, i on će svuda biti
dobrodošao. Štaviše, s obzirom na činjenicu da je savršeno svestan opasnosti, Govornik Gendibal
imaće sve mogućnosti da se uspešno ponese čak i sa tim Anti-Mazgovima. Čak i da nismo postali
svesni njihovog postojanja, imam utisak da oni više vole da delaju preko bića nižeg reda, pa čak i
preko dumskih zemljodelaca. Razume se, učinićemo sve da najpomnije ispitamo umove svih
pripadnika Druge zadužbine, uključujući tu i Govornike, ali sigurna sam da u njih nisu dirali. Verujem
da se ti Anti-Mazgovi nisu usudili da dirnu u nas.
Pri svemu tome, ne vidim nikakav razlog zbog čega bi Govornik Gendibal preduzimao veći rizik
neo što stvarno mora. On ne namerava da se s njima otvoreno uhvati ukoštac, i stoga smatram da bi
najbolje bilo ukoliko bi njegova misija, bar u izvesnoj meri, ostala zamaskirana - kako je oni ne bi
bili svesni. Čini mi se uputnim da Govornik Gendibal pođe u svoju misiju prerušen kao dumski
trgovac. Kao što nam je svima dobro znano, i sam Prim Palver prokrstario je Galaksiju kao tobožnji
trgovac."
"Prim Palver imao je naročite razloge da tako postupi", prekide je Prvi govornik. "Međutim,
Govornik Gendibal ih nema. Ipak, ukoliko se ispostavi da je neka vrsta prerušavanja doista
neophodna, ne sumnjam nimalo da će Govornik Gendibal biti dovoljno dovitljiv da na sebe navuče
prigodnu masku."
 "Uz sve uvažavanje prema vama, Prvi govorniče, dozvolite mi da predložim jednu odista prigodnu
masku. Prim Palver, kao što vam je svima poznato, poveo je sa sobom i svoju suprugu, koja mu je
tokom mnogih godina bila najverniji pratilac. Ništa nije do te mere savršeno oličavalo njegov
seljački karakter kao činjenica da je putovao sa svojom ženom. To je unapred otklanjalo sve sumnje."
"Ali ja nemam ženu", odvrati Gendibal. "Imao sam sadružnice, ali sumnjam da bi ijedna od njih
sada dobrovoljno prihvatila da igra ulogu moje supruge."
"Svima je to dobro poznato, Govorniče Gendibale", reče Delarmi, "ali s druge strane, Ijudi bi kao
vašu suprugu prihvatili bilo koju ženu koja bi se našla s vama. Sigurna sam da bi se dobrovoljac već
našao. A ako smatrate potrebnim da imate i dokumenta koji bi potvrđivali zakonitost vaše veze, to bi
se dalo lako srediti. U svakom slučaju, smatram da bi neka žena u svakom slučaju trebalo da pođe s
vama."
Za trenutak, Gendibal ostade bez daha. Zar je moguće da je pomišljala...
Nije li to, možda, bila samo smicalica pomoću koje bi uzela udela u njegovom uspehu? Da nije
možda smerala da sam položaj prvog govornika učini dvovlasnim - ili, čak, položajem na kome bi se
svi redom smenjivali?
Gendibal uzvrati mrgodno: "Polaskan sam što Govornik Delarmi smatra da bi ona..."
Ali Delarmi prsnu u glasan smeh, uputivši Gendibalu pogled koji gotovo da je zračio istinskom
naklonošću. Uleteo je u zamku, i sada je delovao krajnje budalasto. Sto, bez sumnje, to neće
zaboraviti.
"Govorniče Gendibale", obrati mu se ona, "zaista ne bih imala toliko drskosti da pokušam da
sudelujem u vašoj misiji. Ona je vaša, i samo vaša. Kao što će i položaj Prvog govornika biti vaš, i
samo vaš. Nisam ni pomislila da biste mogli poželeti da vam se pridružim. Stvarno, Govorniče, u
mojim godinama jedva da bih mogla i pomisliti da bi moj šarm..."
Svuda oko Stola zablistaše osmesi, i čak i Prvi govornik pokuša da prikrije da deli opšte
raspoloženje.
Gendibal primi udarac i smesta odluči da ne dozvoli da mu gubitak postane još veći time što neće
uzvratiti istom lakoćom. Ali bilo je to veoma zamorno.
Što je, dakle, smirenije mogao on je upita: "U tom slučaju, šta imate na umu? Uveravam vas da ni
za trenutak nisam pomislio da biste mogli poželeti da me pratite. Najbolje se snalazite upravo za
ovim Stolom, poznato mi je to; neuporedivo bolje no u galaktičkim metežima."
"Slažem se, Govorniče Gendibale, potpuno se slažem", odvrati Delarmi. "Ono što, međutim, imam
na umu povezano je s vašim prerušivanjem u dumskog trgovca. Da bi se takva jedna maska učinila
bespogovorno ubedljivom, šta bi bilo priličnije nego za saputnicu imati jednu Dumljanku?"
"Dumljanku?" Po drugi put zaredom, u kratkom roku, Gendibal je bio uhvaćen u raskoraku, na
očito uživanje prisutnih za Stolom.
"Mislim na sasvim određenu Dumljanku", nastavi Delarmi. "Na onu koja vas je spasla od batina.
Na onu koja vas gleda gotovo s obožavanjem. Na onu u čiji ste um zašli i koja vas je potom, potpuno
nesvesna svega toga, spasla po drugi put - od nečeg znatno ozbiljnijeg no što su dobre batine.
Predlažem vam da nju uzmete sa sobom."
U prvom trenutku Gendibal pomisli da odbije; ali onda, za časak zastade, svestan da Delarmi
upravo to očekuje. Bila bi to dodatna zabava za Sto. Bilo je, međutim, očigledno da je Prvi govornik,
u želji da zada udarac Delarmi, načinio grešku što je Gendibala imenovao za svog naslednika - ili je
bar, u najmanju ruku, Delarmi brzo i spretno njegovu odluku izvrgla poruzi.
Gendibal je bio najmlađi među Govornicima. Uspeo je najpre da razgnevi čitav Sto, a onda još i
da izmakne njegovoj kazni. Na sasvim opipljiv način, uspeo je da ih sve ponizi. Očigledno, niko nije
mogao biti spreman da ga bez odbojnosti prihvati kao naslednika.
I to je, samo po sebi, bilo nešto što će biti teško zaboraviti; a sada, ostaće nezaboravno kako je
Delarmi brzo uspela da mu se podsmehne i kako su svi u tome uživali. Ona će bez sumnje biti
spremna da to iskoristi - bez imalo poteškoća - da ih ubedi kako mu nedostaju i zrelost i iskustvo
neophodni za ulogu Prvog govornika. Jednodušan pritisak u tom bi slučaju mogao prinuditi Prvog
govornika da, dok je Gendibal odsutan, obavljajući svoju misiju, izmeni odluku o nasledniku. Ili,
ukoliko bi Prvi govornik i ostao nepopustljiv, Gendibal bi se na kraju mogao naći licem u lice s
udruženom opozicijom koja bi njegovo upravljanje zanavek učinila nedelotvornim.
Sve je to Gendibal shvatio gotovo u magnovenju. Odlučio je, stoga, da dela bez oklevanja.
"Govorniče Delarmi", započe on, "zbilja se divim vašoj bistrini. Mislio sam da vas sve
iznenadim. Zaista sam, naime, pomišljao da sa sobom povedem tu Dumljanku - mada ne baš iz sasvim
istih razloga koje ste vi naveli. Želeo sam da je imam kraj sebe zbog njenog uma. Svi ste vi pažljivo
osmotrili njen um. Videli ste ga onakvog kakav on doista jeste: iznenađujuće inteligencije, ali što je
još važnije, jasan, jednostavan, bez ikakve prepredenosti. Nikakvo spoljno petljanje po tom umu ne
bi moglo proći nezapaženo; siguran sam da je to i vaš zaključak.
Pitam se, stoga, Govorniče Delarmi, da li ste i sami došli na pomisao da bi, zahvaljujući tome,
ova Dumljanka mogla izvrsno poslužiti kao živi sistem rane prevencije. Posredstvom njenog uma,
verujem, bio bih u stanju da znatno ranije, nego ako bi se oslanjao samo na svoj um, otkrijem bilo
kakvo prisustvo tuđih mentalnih uplitanja."
Sveopšta tišina, sa jasnom primesom zaprepašćenja proprati ove njegove reči, i on, sada već
oslabođen pritiska, nemarno nastavi: "Ah, po svemu sudeći, niko među vama nije došao na tu
pomisao. Pa, dobro, nije ni važno. Dakle, nameravam da odmah pođem. Mislim da nemamo vremena
za gubljenje."
"Čekajte", zaustavi ga Delarmi, izgubivši i po treći put inicijativu. "Šta sada nameravate da
učinite?"
Gendibal lako sleže ramenima. "Čemu zalaziti u pojedinosti? Što ovaj Sto bude manje znao, manji
će biti izgledi da će ga Anti-Mazgovi uznemiravati."
Izgovorio je to kao da mu je bezbednost Stola zaista bila prva briga. Sav njegov um ispuni ta
pomisao, i on učini da i svi ostali to dobro vide.
To će im, bez sumnje, laskati. Ali postojao i jedan dublji razlog: zadovoljstvo koje će osetiti
možda će ih sprečiti da se zapitaju da li, na kraju krajeva, Gendibal odista ima pojma šta mu valja
činiti.

38.
Te večeri, Prvi govornik imao je sa Gendibalom razgovor u četiri oka.
"Bili ste u pravu", reče on. "Nisam mogao odoleti a da ne pročeprkam malo po vašem umu. Video
sam da smatrate da je moja objava predstavljala grešku; zaista je i bila greška. Ali učinio sam to u
želji da izbrišem taj osmeh s njenog lica i da joj bar delimično vratim milo za drago zbog njenog
stalnog nastojanja da prisvoji moju ulogu."
Gendibal blago odvrati: "Možda je bilo bolje da ste to rekli privatno, a onda sačekali na moj
povratak da povučete sledeći potez."
"Ali to bi mi onemogućilo da joj zadam udarac. Nedostojan razlog za jednog Prvog govornika,
znam."
"To je, ipak, Prvi govorniče, neće zaustaviti. Nastaviće i dalje da pIete intrige - možda s dovoljno
dobrih razloga. Siguran sam da ima i takvih koji smatraju da je trebalo da odbijem vaše
naimenovanje. Ne bi bilo nimalo teško dokazati da Govornik Delarmi ima najbritkiji um među svim
Govornicima i da bi možda bila najbolji Prvi govornik."
"Najbritkiji um za Stolom, ali ne i izvan njega", progunđa Šandes. "Nije uopšte u stanju da
prepozna neprijatelje, osim među samim Govornicima. U svakom slučaju, uopšte nije dolazilo u obzir
da bude imenovana za Prvog govornika ... Ali da vidimo, treba li da vam zabranim da povedete sa
sobom tu Dumljanku. Znam da vas je Delarmi uvalila u sve to."
"Ne, ne, razlog koji sam naveo da mi je neophodna tokom misije istinit je. Ona će doista poslužiti
kao sistem za rano upozorenje, i gotovo da sam zahvalan Govorniku Delarmi što mi je pomogla da to
shvatim. Uveren sam da će se najzad pokazati da će mi ta žena biti od izvanredne koristi."
"Dobno, onda. Usput rečeno, ni ja ih baš nisam obmanjivao. Zaista sam uveren da ćete uspeti u
svemu što se bude pokazalo neophodnim da se ova kriza privede kraju - ukoliko ste spremni da
verujete mojoj intuiciji."
"Siguran sam da se mogu na nju osloniti, jer se u potpunosti slažem s vama. Uveravam vas,
obećavam vam, da ću, ma šta se dogodilo, uzvratiti mnogo boljim ono što sam od njih dobio. Vratiću
se da bih postao Prvi govornik ma šta Anti-Mazgovi - ili Govornik Delarmi - u vezi s tim mogli
učiniti."
Gendibal je pažljivo ispitivao svoj osećaj zadovoljstva još dok je izgovarao ove reči. Zbog čega
je bio toliko zadovoljan, toliko očaran, što će preduzeti ovo usamljeničko putovanje u svemir?
Razume se, u pitanju je bila ambicija. Primu Palveru jednom je uspelo nešto slično, a on će sada
dokazati da je i Stor Gendibal u stanju da postigne nešto poput toga. A kada sve prođe, niko više neće
moći da mu ospori pravo na položaj Prvog govornika. Ipak, da li je tu bilo i nečeg drugog, osim
ambicije? Zov borbe? Razumljiva, mada jedva raspoznatljiva strast za uzbuđenjima čoveka koji je
bio osuđen da sav svoj život odraslog muškarca provede na jednom skrivenom parčencetu jedne
zametnute planete? Nije to sasvim pouzdano znao, ali je bio siguran da očajnički želi da krene u tu
pustolovinu.
SEJŠEL
39.
Pošto je Treviz izveo ono što je nazvao mikroskokom, Janov Pelorat je, prvi put u životu, s
divljenjem posmatrao kako se jedna blistava zvezda lagano pretvara u stvarno nebesko telo. Četvrta
njena planeta - jedina naseljena u sistemu, i njihov neposredni cilj, Sejšel - takođe, mada još sporije,
poče da se ističe kako masom tako i upadljivošću; sve to potrajalo je više dana.
Računar im je odmah prikazao kartu planete, projektujući je putem jedne priručne ekranske
spravice koju je Pelorat sve vreme držao u krilu.
Sa samopouzdanošću nekoga ko se već, svojevremeno, spustio na nekoliko desetina planeta,
Treviz mu reče: "Nemojte početi suviše rano i suviše napeto da posmatrate, Janove. Najpre moramo
proći kroz prihvatnu stanicu, a to katkad može biti zbilja zamorno."
Pelorat podiže pogled. "Ali siguran sam da je u pitanju samo formalnost."
"I jeste. Ali ipak može biti prava gnjavaža."
"Sada ne vlada ratno stanje."
"Razume se. Međutim, to samo znači da će nas propustiti. Najpre, tu je pitanje - ne preterano
ozbiljno - ekološke ravnoteže. Svaka planeta ima svoju, i nije nimalo rada da je poremeti. Stoga,
sasvim prirodno deluje njihova želja da prethodno dobro ispitaju brod, zbog moguće prisutnosti
nepoželjnih organizama, odnosno infekcije. Smatram da je to dosta razumna predostrožnost."
"Međutim, koliko je meni poznato, mi ih ne vučemo sa sobom."
"Svakako da ne, i oni će to vrlo brzo ustanoviti. Ne zaboravite, s druge strane, da Sejšel nije član
Zadužbinske federacije, tako da sasvim sigurno možemo računati sa ponašanjem koje bi trebalo da
jasno demonstrira njihovu nezavisnost."
Jedan mali brod iznenada se pojavi da bi izvršio proveru, i zvaničnik sejšelske granične uprave
uskoro izide pred njih. Treviz, prisetivši se svojih vojničkih dana, reši da zauzme oštar stav.
"Daleka zvezda, domicilna luka Terminus", reče on. "Ovde su brodski papiri. Nenaoružani smo.
Privatno vozilo. Evo mog pasoša. Imam jednog putnika. Evo njegovog pasoša. Mi smo turisti."
Oficir granične uprave imao je na sebi drečavu uniformu, na kojoj se posebno isticala purpurna
boja. Obrazi i gornja usna bili su mu glatko izbrijani, ali je nosio kratku bradu koja mu je, pravilno
podeljena na dva dela, pokrivala čitav podvaljak. "Brod Zadužbine?" upita on.
Izgovorio je to otprilike kao 'Brot Sadušbine'. Ali Treviz je bio dovoljno oprezan da ga ni ne
ispravi niti da se nasmeje. U Standardnom Galaktičkom Govoru postojalo je isto onoliko dijalekata
koliko i samih planeta, i vi ste, pri susretu sa strancem, jednostavoo nastavljali da govorite kako ste
uvek govorili. Sve dotle dok je postojala mogućnost međusobnog razumevanja to nije imalo baš
nikakvog značaja.
"Da, gospodine", odgovori Treviz. "Brod Zadužbine. Privatno vlasništvo."
"Odlično... Vaš tovar, molim."
"Moj - šta?"
"Vaš tovar. Šta nosite sa sobom?"
"Ah, naš prtljag! Evo iscrpnog spiska. Samo lične stvari. Nismo ovde radi trgovine. Kao što sam
maločas rekoh, dolazimo kao turisti."
Oficir granične uprave obazre se ljubopitljivo oko sebe. "Za turiste, ovo je izvanredan brod -
poslednja reč tehnike."
"Ali ne i po standardima Zadužbine", odgovori Treviz, odjednom zbog nečega dobro raspoložen.
"Prilično sam imućam, i mogu štošta da sebi priuštim."
 "Stavljate li tako nešto i meni u izgled?" Oficir se načas zagleda u njega, a onda se naglo okrenu
na drugu stranu.
Treviz je trenutak oklevao, pokušavši da odgonetne pravo značenje ovih reči, a onda i da prema
njima usmeri vlastito ponašanje. "Ne, ni na pamet mi ne pada da vas podmićujem", odgovori on.
"Nemam nikakvog razloga da vam nudim mito - a ni vi ne izgledate kao čovek koga bi, čak i kada bi
mi to bila namera, bilo moguće podmititi. Izvolite, pregledajte čitav brod, ukoliko to želite."
"Nema potrebe", odgovori oficir, odlažući svoj džepni diktafon. "Već ste bili podvrgnuti posebnoj
sanitarnoj kontroli - koju ste prošli. Brodu je dodeljen poseban radio-zrak, koji će vam prilikom
spuštanja služiti kao signal za navodenje."
Potom se okrenuo i izišao. Čitav postupak jedva da je potrajao petnaestak minuta.
Pelorat upita, gotovo šapćući: "Da li nas je mogao uvaliti u nepriliku? Da li je stvarno očekivao
mito?"
Treviz sleže ramenima. "Ćušnuti nešto carinicima običaj je star koliko i sama Galaksija, i ja bih,
razume se, slično postupio samo da mi je još jednom dao znak. No, kako stvari stoje - pretpostavljam
da ipak nije želeo da rizikuje s jednim zadužbinskim brodom, pogotovo ne sa jednim ovakvim
modelom. Stara gradonačelnica - neka je blagoslovena svaka od njenih nakostrešenih dlaka - rekla je
da će nas, ma gde se našli, već samo ime Zadužbine štititi - i nije pogrešila... Sve ovo moglo je
potrajati znatno duže."
"Ali zbog čega? Po svemu sudeći, reklo bi se da je saznao sve što je želeo da sazna."
"Da, ali je bio dovoljno uljudan da nas proveri daljinskim radio-pretraživačem. Mogao je,
međutim, pretragu izvršiti i ručnim detektorom na samom brodu - što bi potrajalo časovima. Mogao
nas je, takođe, obojicu smestiti u prolaznu sanitarnu stanicu i tu nas držati prikovane danima."
"Šta? Dragi moj momče!"
"Ne uzbuđujte se. Ipak, nije tako postupio, zar ne? Pomislio sam samo da je mogao, ali nije. Što
znači - slobodni smo da sletimo. Želeo bih da krenem pravo dole - za šta bi nam trebalo petnaestak
minuta - ali ne znam gde se nalaze mesta na koja je sletanje dozvoljeno, a i ne bih želeo da izazivam
neprilike. Sve to znači da ćemo morati da sledimo radio-zrak i da se kroz atmosferu spuštamo
spiralnom putanjom - što će nam uzeti najmanje nekoliko časova."
Pelorat je bio očaran. "Ali to je divno, Golane! Da li ćemo se kretati dovoljno sporo da bismo
mogli razgledati površinu planete ispod nas?" On se maši svog ručnog daljinskog osmatrača na kome
je, sa blagim uvećanjem, već stajala karta planete.
"Na izvestan način. Najpre se moramo spustiti ispod oblaka, a onda ćemo se kretati brzinom od
nekoliko kilometara u sekundi. Neće to baš biti kao da smo u balonu ali, moći ćete da planetu
posmatrate do mile volje."
"Izvanredno! Izvanredno!"
"Pitam se, ipak", reče zamišljeno Treviz, "da li ćemo se na Sejšelu zadržati dovoljno dugo da bi
imalo smisla da svoj brodski časovnik podešavamo prema njihovom lokalnom vremenu."
"Pretpostavljam da to zavisi od toga šta nameravamo? Zaista, Golane, šta mislite da nam dole
valja činiti?"
"Naša je namera da pronađemo Geu, ali ne znam koliko će nam vremena za to biti potrebno."
"Pa, onda, podesimo samo naše ručne satove, a brodski časovnik ostavimo onakvim kakav jeste."
"Slažem se", odgovori Treviz, bacivši pogled na planetu što se širila pod njima. "Nema smisla
dalje čekati. Uneću dodeljeni nam radio-zrak u računar, a ovaj će već biti u stanju da iskoristi
gravitacioni pogon za obavljanje konvencionalnog leta. Tako! Pa, Janove, da siđemo i pogledamo šta
nas dole čeka..."
 On se zamišljeno zagleda u planetu, dok je brod lagano počinjao da se kreće svojom blago
zakrivljenom spiralnom putanjom.
Treviz još nikad nije bio ni blizu Sejšelskoj uniji, ali mu je bilo dobro poznato da je ona, tokom
poslednjih stotinak godina, ispoljavala postojano neprijateljstvo prema Zadužbini. Stoga je bio
iznenađen - a donekle i pometen - zbog činjenice da su tako glatko prošli Graničnu upravu.
Jednostavno, to mu nije izgledalo nimalo suvislo.

40.
Oficir Granične uprave zvao se Jogorot Sobhadarta, i na prolaznoj stanici proveo je, s
povremenim prekidima, gotovo polovinu svog života.
Nije mu to teško padalo; štaviše, pružalo mu je mogućnost - tokom jednog meseca od svaka tri - da
bude sa svojim knjigama, da sluša svoju omiljenu muziku, i da bude odvojen od svoje žene i od svog
sada već gotovo odraslog sina.
"Međutim, nevolja je bila u tome što je tokom poslednje dve godine šef Granične uprave bilo
jedno Sanjalo. Jedva da, naime, postoji išta nepodnošljivije od osobe koja svoje neobjašnjive
postupke nikad nije umela drugačije da objasni do večnim pravdanjem da joj se tako prikazalo u snu.
Što se njega samog tiče, Sobhadarta nije bio spreman da poveruje makar i u jednu reč od svega
toga, ipak pomno je vodio računa da to ne kaže naglas, jer žitelji Sejšela nipošto nisu odobravali
ispoljavanje sumnji u psihičke sposobnosti. Predstaviti sebe kao materijalistu moglo je ozbiljno
ugroziti i samu penziju - do koje mu više nije mnogo trebalo.
Zagladivši obema šakama bradu, kao da je deli na razdeljak, i pomalo preglasno pročistivši grlo,
on, s očevidno nameštenom nehajnošću, konačno upita: "Da li je to taj brod, šefe?"
Šef, koji je takođe nosio karakteristično sejšelsko ime Namarat Godhisavata, bio je zauzet
proučavanjem nekog podatka dobijenog od računara. Ne podigavši glavu, on odvrati: "Koji brod?"
"Daleka zvezda. Zadužbinski brod. Onaj, koga sam maločas propustio. Onaj, koga smo holografski
snimili sa svih strana. Je li to brod koji vam se prikazao u snu?"
Godhisavata konačno diže pogled. Bio je to omanji čovek, sa gotovo sasvim crnim očima na čijim
su se rubovima nalazile sitne bore - čije poreklo, međutim, nipošto nije trebalo tražiti u preteranoj
sklonosti prema smehu. "Zbog čega to pitate?"
Sobhadarta se ispravi, a njegove tamne i bujne obrve naglo se skupiše. "Rekli su da su turisti, ali
ja još nikad nisam video brod poput njihovog, te mislim da su, zapravo, agenti Zadužbine."
Godhisavata se dublje zavali u svoju naslonjaču.
"Pravo da vam kažem, prijatelju, ma koliko se trudio nikako ne mogu da se setim da sam vas pitao
za vaše mišljenje."
"Ali, Šefe, smatrao sam svojom patriotskom dužnošću da napomenem..."
Godhisavata prekrsti ruke i oštro se zagleda u svog podređenog, koji (mada po fizičkom stasu i
držanju beše mnogo upečatljivija osoba) odjednom oseti malaksalost i gotovo se zgužva pod
pogledom svog pretpostavljenog.
"Prijatelju", reče najzad Godhisavata, "kad biste stvarno znali šta je dobro za vas obavljali biste
svoje dužnosti bez komentara - ili ćete, u suprotnom, ostati bez penzije kada se povučete, što se može
dogoditi vrlo brzo ukoliko još budem čuo da se bavite stvarima koje vas se nimalo ne tiču."
Gotovo šapatom, Sobhadarta odgovori: "Da, gospodine." A onda, s nameštenom poniznošću u
glasu, dodade: "Može li se smatrati da se bavim svojim poslom ukoliko vas sada izvestim da se još
jedan brod nalazi na dometu naših vizora?"
"Smatrajte da ste me izvestili", odvrati Godhisavata donekle razdražljivo, vrativši se svom
prvobitnom poslu.
Sobhadarta, međutim, dodade još poniznije: "Sa karakteristikama koje su veoma slične
karakteristikama broda koji sam maločas propustio."
Godhisavata se osloni rukama na sto i ustade: "Još jedan?"
Sobhadarta se nasmeja u sebi. Ta krvožedna osoba, potekla iz jednog neprirodnog spoja (mislio
je, razume se, na Šefa) očigledno nije sanjala dva broda. "Po svemu sudeći, gospodine!" reče on.
"Sada ću se vratiti na svoje mesto i čekati vaša dalja naređenja, i nadam se, gospodine..."
"Da?"
Sobhadarta jednostavno nije mogao da odoli, pa makar ga to stajalo i same penzije. "I nadam se,
gospodine, da nismo propustili pogrešan brod."

41.
Daleka zvezda brzo je klizila nad površinom planete, i Pelorat je zadivljeno posmatrao prizor
ispod sebe. Zastirač što su ga sačinjavali oblaci bio je ovde tanji i proredeniji nego na Terminusu, i
baš kao što je karta Sejšela nagoveštavala, čvrsto tle bilo je ovde zgusnutije i rasprostranjenije -
uključujući, koliko se moglo suditi na osnovu rđaste boje velikog dela kopnene površine, i neizmerna
pustinjska područja.
Nije bilo ni traga ikakvom životu. Činilo im se da se pod njima nalazi svet jalovih pustara, mrkih
ravnica, kao i beskonačnih neravnina koje su mogle predstavljati koliko planinske oblasti toliko i,
bez sumnje, neki okean.
"Čini se beživotnom", promrmlja Pelorat.
"S ove visine teško se može očekivati da se uoči bilo kakav znak života", odvrati Treviz.
"Međutim, čim se spustimo malo niže videćete kako se tle odjednom izmeće u zelena polja. Pre toga,
međutim, ugledaćete svetlucavi pejsaž noćne strane planete. Ljudska bića imaju neobičnu sklonost da
osvetle svoj svet čim se spusti tama; nikada još nisam čuo za neki izuzetak od tog pravila. Drugim
rečima, prvi znak života koji budete ugledali neće činiti sama ljudska stvorenja već delo njihove
civilizacije."
"Ljudi su, na kraju krajeva, po svojoj prirodi dnevna bića", reče Pelorat zamišljeno. "Rekao bih,
stoga, da je jednu od osnovnih težnji tehnološkog razvoja predstavljao napor da se noć preobrati u
dan. Zapravo, ukoliko je neki svet bio bez tehnologije a onda je razvio, gotovo da biste bili u
mogućnosti da njegov tehnološki razvoj merite po stepenu osvetljenosti njegove tamne površine. Šta
mislite, koliko bi vremena bilo potrebno da se iz stanja potpune tmine pređe u stanje potpune
osvetljenosti?"
Treviz se nasmeja. "Zaista vam se po glavi vrzmaju neobične misli; verujem da to potiče otud što
vas mitologije toliko zaokupljaju. U stvari, ne verujem da će ijedan svet ikad preći u stanje potpune
osvetljenosti. Noćno osvetljenje uvek će biti u saglasnosti sa gustinom naseljenosti, te će površina
izgledati izbrazdana grozdovima i prugama svetlosti. Čak je i Trantor, kada je bio na svom vrhuncu,
kada je predstavljao jedinstveni grad - planetu, bio osvetljen samo na pojedinim delovima."
Tle se uskoro, baš kao što je Treviz nagovestio, oblilo zelenom bojom, i prilikom poslednjeg
kruga koji su napravili oko planete on ukaza Peloratu na tačkice koje je označio kao gradove. "Sejšel
nije preterano urbanizovan svet. Nikada još nisam bio ni na jednoj od planeta Sejšelske unije, ali
sudeći prema onome što sam saznao preko računara, izgleda da tu žive ljudi okrenuti prema prošlosti.
U mislima čitave Galaksije tehnološki napredak povezuje se sa Zadužbinom - i gde god Zadužbina
baš nije preterano omiljena do izražaja dolazi okrenutost prema prošlosti. Izuzev, razume se, kada je
reč o naoružanju. Uveravam vas, u tom pogledu Sejšel je veoma moderan svet."
 "Nadam se, Golane, da sve to nema nikakvo neprijatno znamenje, a? Budući da smo Zadužbinci i
da se nalazimo na neprijateljskoj teritoriji..."
"Ovo nije neprijateljska teritorija, Janove. Ne strahujte, ponašaće se savršeno uglađeno.
Zadužbina ovde, jednostavno, nije omiljena, i to je sve. Sejšel nije u sastavu Zadužbinske federacije.
Sledstveno tome, budući da su ponosni na svoju nezavisnost i da ne vole da im se spočitava da su
znatno slabiji od Zadužbine i da uspevaju da svoju nezavisnost sačuvaju samo zahvaljujući tome što
im mi to dozvoljavamo, prepuštaju se svom malom luksuzu da nas ne trpe."
"Ipak, i dalje se bojim da to baš neće biti prijatan izlet", primeti Pelorat utučeno.
"Nipošto", odgovori Treviz. "Budite razumni, Janove. Ja govorim o zvaničnom stavu sejšelske
vlade. Obični ljudi na ovoj planeti su kao i svuda drugde, i ukoliko se budemo ponašali kako valja, a
ne kao da smo gospodari Galaksije, oni će nam uzvratiti ravnom merom. Mi ne dolazimo na Sejšel da
nametnemo gospodstvo Zadužbine. Mi smo, jednostavno, turisti, koji će o Sejšelu postavljati učtiva
pitanja poput svih drugih turista.
S druge strane, ukoliko nam to okolnosti dozvole, imaćemo ovde priliku da se malo opustimo.
Neće biti ničeg lošeg u tome ako ovde ostanemo nekoliko dana i pogledamo šta ovaj svet ima da nam
ponudi. Moguće je da imaju zanimljivu kulturu, zanimljive krajolike, privlačnu hranu i - ukoliko sve
to zataji - zgodne žene. Ne zaboravite, imamo dovoljno novca za provod."
Pelorat se namršti. "Oh, dragi moj druškane!"
"Ama, hajdete", odvrati Treviz. "Niste vi baš toliko stari! Zar vas to zaista ne bi zanimalo?"
"Ne kažem, svojevremeno sam sasvim dobro igrao tu ulogu, ali sada nije trenutak za to. Mi imamo
zadatak pred sobom. Treba da pronađemo Geu. Nemam ništa protiv provoda - zaista nemam - ali ako
počnemo da se upetljavamo u nešto posle će nam možda biti teško da se izvučemo." On zavrti glavom
i nastavi blago. "Mislim da ste strahovali da bih se u Galaktičkoj biblioteci na Trantoru mogao
prepustiti uživanju, te da bi me posle bilo nemoguće izvući odatle. Čini mi se, dakle, da bi za vas
jedna privlačna tamnooka gospa - ili nekoliko njih - mogla predstavljati isto ono što i Biblioteka za
mene."
"Janove, znate, ja baš nisam toliki raskalašenik mada, s druge strane, nisam spreman ni da
izigravam asketu. U redu, obećavam vam da ćemo nastaviti našim putem prema Gei, ali ukoliko mi
nešto zgodno naleti, tako mi Galaksije ne vidim nikakav razlog zbog čega ne bi trebalo da se ponašam
kako se to od muškarca očekuje."
"Samo kada biste stavili Geu ispred svega..."
"I hoću. Ipak, zapamtite, nemojte nikome turati pod nos da smo iz Zadužbine. Oni će to, razume se,
znati, jer imamo zadužbinski novac i jer govorimo s upadljivim zadužbinskim akcentom; ali ukoliko
to sami ne budemo pominjali oni će se pretvarati da nas drže za obične strance i ponašaće se prema
nama prijateljski. Ukoliko, pak, budemo stalno isticali da smo Zadužbinci, oni će se, bez sumnje, i
dalje ponašati učtivo, ali niti će nam nešto reći, niti će nam nešto pokazati, niti će nas nekud odvesti.
Jednostavno, prepustiće nas nama samima."
Pelorat uzdahnu. "Nikada neću shvatiti ljude."
"Nema ničeg neobičnog u tome. Sve što je potrebno jeste da se dobro zagledate u samog sebe, i
bićete u stanju da razumete svakog drugog. Nismo mi ni po čemu različiti. Kako bi Seldon uopšte bio
u stanju da razradi svoj Plan - nimalo me nije briga kakvu je finu matematiku pritom morao da
upotrebi - da nije poznavao ljude; i kako bi uopšte mogao da uspe da ljude nije lako razumeti?
Pokažite mi nekog ko nije u stanju da shvati ljude, i ja ću vam odmah pokazati nekog ko je izgradio
pogrešnu sliku o sebi samom - ne zamerite, nema u tome ničeg ličnog."
"Ne zameram, svakako. Spreman sam da priznam da sam bez ikakvog iskustva i da sam vodio
usamljenički život, usmeren na samog sebe. Sasvim je moguće da se nikad nisam dobro zagledao u
sebe sama; stoga, kada su ljudi u pitanju, drage vam volje dopuštam da budete moj vodič i savetnik."
"Odlično. U tom slučaju, prihvatite moj prvi savet i mirno razgledajte prizor pod sobom. Uskoro
ćemo sleteti, i uveravam vas da ništa nećete osetiti. Računar i ja pobrinućemo se o svemu."
"Golane, nemojte se ustručavati. Ako neka mlađa gospa..."
"Ne lupajte glavu oko toga! Pustite me sada da se pobrinem za sletanje."
Pelorat se okrenu i zagleda u svet što se nalazio na samom kraju spirale koja se sve više sužavala.
Biće to prvi strani svet na koji je ikada kročio. Ta pomisao ga i nehotice ispuni mračnim slutnjama,
uprkos činjenici da su milione nastanjenih svetova u Galaksiji naselili upravo ljudi koji na njima nisu
bili rođeni.
Sve osim jednog, pomisli on i oseti kako ga prože jeza strepnje i zanosa.

42.
Gledano po merilima Zadužbine kosmodrom baš nije izgledao preterano prostran, ali je zato bio
veoma dobro održavan. Treviz je posmatrao kako Daleku zvezdu odvlače na označeno mesto i
zaključavaju. Posle toga dobio je brižljivo šifrovanu karticu.
"Hoćemo li je samo tako ovde ostaviti?" upita ga Pelorat tihim glasom.
Treviz klimnu potvrdno glavom i spusti Peloratu šaku na rame u znak ohrabrenja. "Ne brinite",
odgovori on, takođe tihim glasom.
Zatim uđoše u vozilo koje koje su iznajmili i Treviz uključi mapu grada, čije su se kule jasno
ocrtavale na obzorju.
"Sejšel", reče on, "glavni grad planete. Grad - planeta - zvezda - sve to nosi isto ime Sejšel."
"I dalje sam zabrinut za brod", nastavljao je nestrpljivo Pelorat.
"Nema nikakvog razloga za zabrinutost", odvrati Treviz. "Vratićemo se na brod večeras, jer ćemo
u njemu morati da prespavamo ukoliko se ovde budemo zadržali duže od nekoliko časova. Pored
toga, treba da shvatite da postoji i međuzvezdani kodeks pristanišne etike koji - koliko mi je poznato
- nikada nije bio prekršen, čak ni u doba rata. Svemirski brodovi koji dolaze s mirom nepovredivi su.
Kada to ne bi bio slučaj niko ne bi bio bezbedan i trgovina bi praktično bila onemogućena. Bilo koji
svet na kome bi došlo do kršenja tog kodeksa bio bi podvrgnut bojkotu svih letača Galaksije.
Uveravam vas niko se ne bi usudio da ga prekrši. Pored toga..."
"Pored toga?"
"Pa, pored toga, sredio sam s računarom da svako ko ne izgleda ili ne zvuči kao neko od nas
dvojice bude smesta likvidiran - on ili ona - ukoliko pokuša da provali na brod. Dozvolio sam,
takođe, sebi da to objasnim i komandantu kosmodroma. Rekao sam mu, veoma učtivo, da bih veoma
voleo da, iz poštovanja prema ugledu što ga sejšelski kosmodrom u pogledu svog integriteta i
bezbednosti uživa - u čitavoj Galaksiji, rekoh mu - isključim bezbednosni mehanizam broda, ali da, s
obzirom na to da je reč o najnovijem modelu, jednostavno nisam znao kako da to učinim."
"Siguran sam da u to nije poverovao!"
"Razume se da nije! Ali pretvarao se da jeste, jer nije imao izbora - u suprotnom bi se morao
uvrediti. A kako, zapravo, nije bio u mogućnosti da bilo šta u vezi s tim učini, osećaj uvređenosti
izazvao bi, dalje, osećaj poniženosti. A kako to nikako nije želeo, najjednostavnije rešenje bilo je da
se pravi kao da veruje u ono što sam mu rekao."
"I to možemo uzeti kao još jedan primer ljudskog ponašanja?"
"Tako je. Navići ćete se već na to."
"A jeste li sigurni da u ovo vozilo nije ugraden uredaj za prisluškivanje?"
 "Pomislio sam da bi mogao biti. Stoga, kada su mi ponudili jedno vozilo odbio sam njihovu
ponudu, i uzeo nasumice prvo koje je naišlo. A ako, pak, sva vozila prisluškuju - pa, na kraju krajeva,
šta smo tako rđavo uopšte rekli?"
Pelorat nije izgledao nimalo srećan. "Ne znam kako da se izrazim. Znam da je neučtivo
prigovarati, ali mi se nikako ne dopada ovaj miris. Postoji neki - zadah."
"U vozilu?"
"Osetio sam ga već na kosmodromu. Pomislio sam da je reč o mirisu karakterističnom za
kosmodrome, ali sada ga i dalje osećam, čak i ovde u vozilu. Možemo li da otvorimo prozore?"
Treviz se nasmeja. "Možda bih i mogao pronaći način da ih otvorim, ali to sigurno neće ništa
pomoći. To smrdi ova planeta. Je li baš toliko loše?"
"Miris baš nije prejak, ali se sasvim lepo može osetiti - i deluje pomalo neprijatno. Da li čitav
ovaj svet miriše tako?"
"Stalno zaboravljam da vam je ovo prvi put da ste na nekom stranom svetu. Svaka naseljena
planeta ima svoj karakterističan miris. To je, prvenstveno, posledica njene vegetacije, mada, lično,
mislim da i životinje, pa čak i ljudska bića, imaju tu svog udela. Koliko je meni poznato, nikome ne
prija miris nekog stranog sveta kada prvi put kroči na njega. Ali naviknućete se na to, Janove. Kroz
samo nekoliko časova, obećavam vam, nećete ga više ni primećivati."
"Nećete, valjda, da kažete da baš svi svetovi ovako mirišu?"
"Ne. Kao što rekoh, svaka planeta ima svoj karakterističan miris. Kada bismo samo odista obratili
pažnju, ili kada bi nam njuh bio nešto izoštreniji - kao kod anakreonskih pasa - verovatno bismo svaki
svet mogli prepoznati po mirisu. U vreme kada sam pristupio Flotili svaki put kada bismo se spustili
na neki novi svet nisam bio u stanju da, po čitav dan, stavim ni zalogaj u usta. A onda sam počeo da i
sam primenjujem stari trik svemirskih letača: da povremeno, još tokom putovanja, udišem maramicu
natopljenu karakterističnim mirisom planete na koju je trebalo da sletimo. Na taj način, kada konačno
stignete na tu planetu njen miris više ni ne zapažate. Posle izvesnog vremena oguglate na čitavu tu
stvar; jednostavno, naviknete sebe da ne obraćate pažnju... U stvari, najgore od svega je kada se
ponovo vratite kući."
"Zbog čega?"
"Mislite li da je Terminus bez ikakvog mirisa?"
"Hoćete li da kažete da i naša planeta ima svoj karakterističan miris?"
"Razume se da ima. Kada se jednom naviknete na miris nekog drugog sveta, na primer Sejšela,
prosto se zabezeknete kako samo Terminus smrdi. U stara vremena, kada bi se vrata na brodu ponovo
otvorila po povratku na Terminus posle dužeg izbivanja, posada bi obično uzvikivala: 'Evo nas
ponovo u ovom izmetnjaku!'"
Pelorat izrazi gađenje.
Zdanja grada su se približila, ali Pelorat nije odvajao pogled od neposredne okoline kojom su
prolazili. Povremeno bi ugledali vozila kako kraj njih promiču u oba pravca, kao i poneku letelicu,
ali je Pelorat pažljivo razgledao drveće.
"Čini mi se da je biljni svet ovde neobičan", primeti on. "Verujete li da bar nešto od toga potiče
odavde?"
"Sumnjam", odgovori Treviz odsutno. Proučavao je kartu i nastojao da podesi rad računara u
kolima. "Sumnjam da ima mnogo toga od izvornog života na bilo kojoj od planeta na kojoj žive ljudi.
Doseljenici uvek sa sobom dovlače primerke biljnog i životinjskog sveta sa planete sa koje dolaze -
ili u vreme samog naseljavanja, ili neposredno potom."
"Ipak, izgleda mi neobičan."
 "Ne možete očekivati, Janove, da će se isti varijeteti ponavljati uvek od jednog sveta do drugog.
Jednom sam čuo da su ljudi koji su radili na Galaktičkoj enciklopediji sačinili atlas varijeteta faune i
flore sastavljen od osamdeset sedam podebljih računarskih diskova i da je ovaj čak i tako bio
nepotpun - i već prevaziđen u samom trenutku kada je bio završen."
Vozilo nastavi do se kreće i uskoro ga predgrađa Sejšela progutaše i obujmiše sa svih strana.
Pelorat lako uzdrhta. "Nemam baš neki utisak o njihovoj gradskoj arhitekturi."
"Svaki grad ima svoj stil", odgovori Treviz s ravnodušnošću iskusnog svemirskog putnika.
"Kuda sada idemo, ako smem da pitam?"
"Pa", odvrati Treviz s blagom primesom razdraženosti, "pokušavam da navedem računar da naše
vozilo odvede u Turistički centar. Nadam se da računar zna raspored jednosmernih ulica i
saobraćajna pravila, jer ja o tome pojma nemam."
"A šta ćemo tamo, Golane?"
"Pre svega, mi smo turisti, te je, prema tome, prirodno da, ukoliko želimo da ostanemo neupadljivi
i da se ponašamo opušteno, upravo tamo odemo. S druge strane, gde biste vi potražili obaveštenja o
Gei?"
"Pa, na Univerzitetu... ili u kakvom antropološkom društvu... ili u nekom muzeju", odgovori
Pelorat. "Turistički centar je poslednje mesto na koje bih otišao."
"Pa, mislim da grešite. U Turističkom centru delovaćemo kao inteleklualni tipovi koji žude da
dobiju sva obaveštenja o univerzitetima u gradu, o muzejima i tako dalje. Zatim ćemo sami odlučiti
kuda ćemo najpre otići, i tamo možemo naći prave ljude kod kojih se možemo o svemu raspitati -
stručnjake za drevnu istoriju, galaktografiju, mitologiju, antropologiju i, uopšte, za sve što vam može
pasti na pamet... Ne, Turistički centar je mesto od koga moramo krenuti."
Pelorat nista ne odgovori i, uključivši se konačno u gradski saobraćaj, vozilo nastavi da se kreće
sporo poput kornjače. Skrenuše potom ispod jednog podvožnjaka i nastaviše da se kreću kraj
saobraćajnih oznaka koji su mogli predstavljati koliko obaveštenja o pravcima toliko i saobraćajna
uputstva - bile su, naime, ispisane tipom slova koji je, za njih bar, bio sasvim nečitljiv.
Srećom, vozilo se i dalje ponašalo kao da savršeno dobro poznaje put, i kada se konačno
zaustavilo na jednom parkiralištu tik kraj njih nađe se znak na kome je istim onim nečitljivim slovima
bilo napisano: Sejšelska kosmička zona. Ispod toga stajalo je: Sejšelski turistički centar. Ova oznaka
bila je napisana jasnim, pravilnim, lako čitljivim slovima Standardnog Galaktičkog Rečnika.
Pelorat i Treviz uđoše u zgradu, koja, međutim, iznutra nije izgledala toliko velika koliko se na
osnovu njene fasade činilo. Ne bi se, takođe, baš moglo reći da je unutra vladao metež.
Bilo je tu nekoliko kabina-čekaonica. U jednoj se nalazio neki čovek koji je čitao trake s vestima
što su silazile s jednog odašiljača; u drugoj su bile dve žene, igrajući neku složenu igru s kartama i
pločicama. Iza jednog pulta koji je izgledao prevelik za njega, sa treperavim kontrolnim signalima
računara koji je izgledao preterano složen za njega, stajao je, izgleda kao da se beskrajno dosađuje,
jedan sejšelski činovnik, odeven u odeću koja je činila da deluje poput višebojne šahovske table.
Pelorat se zagleda u njega i prošapta: "Ovo je, bez sumnje, svet krajnje upadljivog načina
odevanja."
"Da", potvrdi Treviz, "primetio sam. "Pa ipak, moda se razlikuje od jednog sveta do drugog, pa
čak i od jedne oblasti do druge jednog istog sveta. Pored toga, menja se i s vremenom. Pre pedeset
godina moguće je da su svi na Sejšelu bili odeveni u crno - ne znamo ništa o tome. Prihvatite to onako
kako jeste, Janove."
"Pa, čini mi se da ću morati", reče Pelorat, "no ipak moram da kažem da mi se naš način odevanja
mnogo više dopada. Na kraju krajeva, bar ne vređa u tolikoj meri očne živce."
 "Mislite, stoga što kod nas toliko preovladava siva boja? Neki ljudi smatraju da i to može
predstavljati udar na njihove očne živce. Čuo sam, čak, kako to neki nazivaju 'prašinastim stilom'.
Najzad, možda je upravo bezbojnost koja odlikuje Zadužbinu ono što navodi ove ljude da se drže
svih svojih duginih boja - da bi što više naglasili svoju nezavisnost od nas. Navići ćete se već na sve
to, u svakom slučaju... Hajdemo, Janove."
Njih dvojica krenuše prema pultu. Međutim, tek što su zakoračili čovek koji je u kabini-čekaonici
čitao vesti odloži trake što ih je držao u rakama, ustade i krenu im u susret, široko se osmehujući.
Njegova je odeća, kao i njihova, bila sive boje.
Treviz isprva nije gledao u tom pravcu, ali kada konačno ugleda pridošlicu gotovo se ukopa na
mestu.
Duboko uzdahnuvši, on jedva prozbori: "Za ime Galaksije - moj prijatelj... izdajnik!"
AGENT
43.
Mun Li Kompor, većnik sa Terminusa, pruži ruku Trevizu s očiglednim osećanjem nelagodnosti.
Treviz kruto pogleda ispruženu ruku i ne prihvati je. Umesto toga, kao da se obraća nekome koga
je samo on mogao videti, napomenu: "Nisam uopšte u položaju da sebi mogu dozvoliti da stvorim
situaciju zbog koje bi me ovde, zbog remećenja javnog reda na jednoj stranoj planeti, mogli uhapsiti,
ali uprkos tome, lako na sve to mogu zaboraviti samo ako mi ova spodoba priđe makar samo još
jedan korak bliže."
Kompor naglo zastade, oklevajući, i konačno reče tihim glasom, pošto je prethodno s
nelagodnošću osmotrio Pelorata: "Mogu li dobiti priliku da govorim? Da objasnim? Da li ćeš me
saslušati?"
Pelorat je prelazio pogledom s jednog na drugog, lako se mršteći: "Šta ovo znači, Golane?" upita
on. "Zar smo došli na ovaj daleki svet da bismo skoro istog časa susreli nekog koga pozajete?"
Trevizove oči i dalje su čvrsto počivale na Komporu, ali se telom lako iskrenu prema Peloratu
kako bi bilo potpuno jasno da se njemu obraća. "Ovo... stvorenje... Ovaj čovek - sudeći na osnovu
njegovog obličja - nekad je na Terminusu bio moj prijatelj. Kao što mi je uvek običaj kada su
prijatelji u pitanju, verovao sam mu. Upoznao sam ga sa svim svojim razmišljanjima, koja, kao takva,
baš nije trebalo obznanjivati na sva zvona. Međutim, po svemu sudeći, sa mojim razmišljanjima, i to
veoma potanko, upoznao je neke zvanične ličnosti, ne potrudivši se, istovremeno, da mene obavesti
da je to učinio. Zahvaljujući tome lako sam uleteo u stupicu - što je za posledicu imalo to da su me
prognali sa Terminusa. A sada ovaj... čovek... želi da i dalje u njemu vidim prijatelja."
On se ponovo okrenu prema Komporu i prođe prstima kroz kosu, ali pritom samo još više zamrsi
svoje duge uvojke "Hej, ti, Imam jedno pitanje za tebe. Šta ti radiš ovde? Od svih mogućih svetova u
Galaksiji na kojima bi mogao biti, zbog čega si baš na ovom? I to upravo u ovom trenutku?"
Tokom čitavog ovog Trevizovog govora Kompor je i dalje držao ruku ispruženu u znak pozdrava;
ali sada je spusti i s njegovog lica nesta osmeha. Samopouzdanost, koja ga je uvek odlikovala i činila
neotuđiv deo njegovog bića, iščilela je; bez nje izgledeo je znatno mlađi no što bi se moglo reći na
osnovu njegove trideset četiri godine, i prilično utučen. "Objasniću sve", reče on, "ali sve, od samog
početka!"
Treviz se hitro obazre oko sebe. "Ovde? Stvarno želiš da o tome ovde razgovaramo? Na javnom
mestu? Želiš da te ovde opalim, pošto saslušam još jedan tovar tvojih gnusnih laži?"
Kompor sad podiže obe ruke, sklopivši šake u gest nalik molidbenom. "Ovo je najbezbednije
mesto, veruj mi." A onda, obazrevši se i sam i shvativši šta bi njegov sagovornik na to mogao reći,
brzo dodade: "Ili mi nemoj verovati - nije ni važno. U svakom slučaju, govorim istinu. Nalazim se na
ovoj planeti nekoliko časova duže nego ti i sve sam proverio. Današnji je dan po svemu poseban za
ljude ovde na Sejšelu. Iz nekog razloga, ovo je dan određen za meditacije. Gotovo svi sad sede kod
svojih kuća - ili bi, bar, tako trebalo da bude. Vidiš i sam kako je i samo ovo mesto pusto. Ne
pretpostavijaš, valjda, da je ovako svakog dana?"
Pelorat klimnu i primeti: "Kad smo već kod toga, i sam sam se već pitao zbog čega je ovde ovako
pusto." A onda se naže prema Trevizu i prošapta mu na uho: "Zašto mu ne dozvolite da govori,
Golane? Deluje tako jadno, ubogi momak, a možda zaista pokušava da se izvini. Ne bi bilo lepo da
mu ne pružite priliku da to učiini."
"Dr Pelorat, čini se, gori od želje da te čuje", reče Treviz. "Spreman sam da mu to priuštim, ali
ćeš mene veoma obavezati ukoliko pri tom budeš krajnje kratak. Sve mi se čini da je upravo ovo dan
kada bi mi nervi mogli popustiti. Ukoliko su se, odista, svi prepustili meditiranju, moguće je da gužva
koju bih mogao izazvati i ne privuče pažnju čuvara reda. Sutra već, možda, neću imati toliko sreće.
Stoga, zašto ne iskoristiti priliku?"
Kompor mu odvrati nervozno: "Slušaj, ukoliko želiš da me udariš, učini to. Uopšte nemam nameru
da se branim. Hajde, udari me - ali slušaj!"
"Hajde, govori. Spreman sam da te saslušam, bar donekle."
"Pre svega, Golane..."
"Obraćaj mi se prezimenom, molim te. Nisam više u tako prisnim odnosima s tobom."
"Pre svega, Trevize, sasvim si uspeo da me uveriš u opravdanost svojih gledišta..."
"A ti si uspeo da to dobro prikriješ. Smeo bih da se zakunem da si mi se narugao..."
"Pokušao sam da i od samog sebe prikrijem činjenicu, da si me uznemirio... Ali hajde da sednemo,
tamo, pored onog zida. Premda je ovde tako pusto, neko bi ipak mogao naići, i smatram da ne bi
trebalo da bez potrebe budemo upadljivi."
Tri čoveka lagano krenuše duž prostrane prostorije. Na Komporovim usnama ponovo je lebdeo
osmeh, ali je ipak brižljivo nastojao da se drži podalje od Treviza.
Sva trojica sedoše na jedno sedište koje se povi pod njihovom težinom, uobličivši se prema
njihovim telima. Pelorat se iznenadi, i načini pokret kao da će da ustane.
"Opustite se, profesore" reče Kompor, "ja sam se već na ovo privikao. U izvesnim stvarima ovi
ljudi ovde su ispred nas. Ovo vam je svet koji veruje u prednost sitnih udobnosti."
On se okrenu prema Trevizu, stavivši jednu šaku na, naslon sedišta. Sada je govorio sasvim
neusiljeno. "Uznemirio si me. Naterao si me da počnem da verujem da Druga zadužbina doista
postoji, i ta pomisao nije bila nimalo lagodna. Ukoliko bi to bilo tačno - razmotri posledice koje bi
otud proizilazile. Zar nije postojala verovatnoća da se na neki način pozabave tobom? Uklone te, kao
moguću pretnju? Pri čemu bih i ja sam, da sam se ponašao kao da ti verujem, mogao biti ugrožen.
Uviđaš li u čemu je stvar?"
"Vidim samo pred sobom kukavicu."
"Ali kakvo bi dobro moglo doneti da sam se ponašao kao junak iz romana?" upita Kompor blago,
dok mu se oči raširiše u znak odbijanja. "Da li bismo ti ili ja bili u stanju da stanemo nasuprot jednoj
organizaciji sposobnoj da preobrati naše misli i osećanja? Za početak, jedini način da se s njom
efikasno ponesemo bio je da od nje sakrijemo ono što znamo."
"I tako, ti si to sakrio i ostao bezbedan? Ali ništa nisi sakrio od gradonačelnice Brano, zar ne?
Međutim, ni to nije bilo bez rizika."
"Tačno! Ali verovao sam da se to isplati. Naše međusobne priče o tome mogle su samo dovesti do
toga da budemo stavljeni pod mentalnu kontrolu - ili da nam sećanja budu u potpunosti izbrisana. S
druge strane, ako bih sve rekao gradonačelnici... Znaš, ona je veoma dobro poznavala mog oca. Moj
otac i ja bili smo doseljenici sa Smirna a gradonačelničina baka je..."
"Da, da", upade Treviz nestrpljivo, "u stanju si da pratiš svoje poreklo nekoliko naraštaja unazad,
do korena u sektoru Siriusa. Svim svojim poznanicima već si to ispričao nebrojeno puta. Pređi na
stvar, Kompore!"
"Pa, bila je spremna da me sasluša. Ukoliko bih, služeći se našim argumentima, uspeo da ubedim
gradonačelnicu da opasnost postoji, u tom bi slučaju Zadužbina još mogla preduzeti izvesne mere.
Više nismo onoliko bespomoćni koliko smo to bili u doba Mazgova, i - u najgorem slučaju - to
saznanje znatno bi se proširilo i mi više ne bismo bili u nekoj posebnoj opasnosti."
"Ugroziti Zadužbinu, da bismo sebe obezbedili", primeti Treviz sarkastično. "Pravi patriotizam,
nema šta."
 "Tako bi bilo u najgorem slučaju. Ali ja sam imao u vidu nešto bolje." Na čelu mu se pojaviše
kapljice znoja. Činilo se kao da se sve vreme sudara s Trevizovim nepokolebljivim prezirom.
"I nisi našao za shodno da mi makar reč kažeš o tom tvom divnom malom planu, zar ne?"
"Nisam, Trevize, i veoma mi je žao zbog toga. Gradonačelnica mi je naredila da ćutim. Rekla je
da želi da bude upoznata sa svim onim što ti znaš, dodavši pritom da si od one vrste ljudi koji bi istog
časa zanemeli kada bi znali da se njihova razmišljanja neovlašćeno prenose dalje."
"Kako je samo bila u pravu!"
"Nisam znao - nisam mogao ni pretpostaviti - nije bilo načina ni da zamislim da zapravo smera da
te uhapsi i da te progna."
"Čekala je na pravi politički trenutak, kada više neće biti moguće da me moj većnički položaj
zaštiti. Ni to nisi predvideo?"
"Ali kako bih uopšte i mogao? Čak ni ti sam to nisi predvideo!"
"Da sam znao da je upoznata s mojim razmišljanjima, ne bi mi to baš bilo tako teško da dokučim."
"Lako je to reći sada - posle svega", odvrati Kompor s iznenadnom primesom grubosti.
"I šta sada želiš od mene, ovde? Kada ti je i samom sve postalo jasno - unazad?"
"Da pokušam da sve popravim. Da otklonim štetu koju sam ti i nehotice - nehotice - naneo."
"Za ime sveta", odvrati Treviz suvo. "Kakav si ti to čovek! Ali pre svega, nisi mi odgovorio na
moje prvobitno pitanje. Kako si se uopšte stvorio ovde? Kako je uopšte došlo do toga da se nađeš na
ovoj planeti, istovremeno kada i ja?"
"Odgovor na to pitanje nije nimalo složen", odgovori Kompor. "Pratio sam te."
"Kroz hipersvemir? Pri čemu je moj brod pravio skokove jedan za drugim, zaredom?"
Kompor odmahnu glavom. "Nema tu nikakve tajne. Imam brod poput tvog, računar poput tvog.
Poznato ti je da sam oduvek bio posebno vešt u pogadanju kojim će putem kroz hipersvemir neki brod
krenuti. Razume se, ne uspeva mi uvek - grešim, čak, u dva od tri slučaja - ali sa računarom sam
znatno bolji. A ti si, opet, dosta oklevao u samom početku, pruživši mi tako priliku da procenim
brzinu i pravac kojim ste išli pre no što ste zašli u hipersvemir. Uneo sam te podatke u računar -
zajedno sa naznakama što mi ih je davala moja intuicija - i ovaj je obavio posao do kraja."
"I praktično si uspeo da uđeš u grad pre mene?"
"Tako je. Ti nisi koristio gravitacioni pogon, a ja jesam. Pretpostavio sam da ćeš se uputiti u
glavni grad planete, i tako sam krenuo pravo dole, dok si ti..." Kompor načini slikovit spiralni pokret
prstom, prikazujući putanju broda koji sledi navigacioni zrak.
"Rizikovao si, dakle, da se zameriš ovdašnjim vlastima."
"Pa..." Komporovim licem razli se osmeh koji ga je oduvek činio naprosto neodoljivim, i Treviz
gotovo da ponovo oseti naklonost prema njemu. "Nisam baš uvek kukavica, i ne baš u svim stvarima",
reče on.
Treviz se ponovo ukruti. "Kako ti je pošlo za rukom da dobiješ brod poput mog?"
"Na potpuno isti način na koji i ti. Stara gospa - gradonačelnica Brano - dodelila mi ga je."
"Zbog čega?"
"Biću savršeno iskren prema tebi. Moj zadatak je da te pratim u stopu. Gradonačelnica je želela
da bude obaveštena o svemu: kuda ideš, i šta nameravaš da učiniš."
"I ti si je, pretpostavljam, o svemu odano obaveštavao... Ili si, možda, i gradonačelnicu
izneverio?"
"Obaveštavao sam je o svemu. U stvari, nisam imao drugog izlaza. Postavila mi je hiperodasiljač
na brod. Nije trebalo da ga pronađern, ali sam ga ja ipak pronašao."
"Pa?"
 "Na nesreću, tako je povezan s brodom da ga je nemoguće ukloniti a da se pritom ne imobilizuje
sam brod. Na kraju krajeva, nije ni bilo načina da ga ja uklonim. Sledstveno tome, bilo joj je uvek
poznato gde se nalazim - i tako je znala i gde se ti nalaziš."
"Ali pretpostavimo da nisi uspeo da me pratiš. U tom slučaju, ona ne bi znala gde se ja nalazim.
Da li ti je to palo na pamet?"
"Razume se da jeste. Pomislio sam da je jednostavno izvestim da si mi izmakao - ali ona mi ne bi
poverovala, je li tako? I ja ne bih dobio priliku da se za ko zna koliko vremena vratim na Terminus.
A ja nisam poput tebe, Trevize. Ja nisam 'lakoćemo' tip, koji se ne upušta u dublje veze. Imam ženu na
Terminusu - ženu koja očekuje moje dete - i želeo sam da joj se vratim. Ti možeš sebi dopustiti da
misliš samo na sebe. Ja to ne mogu... Osim toga, došao sam ovamo za tobom da bih te opomenuo. Za
ime Seldona, sve ovo vreme pokušavam da ti to kažem, ali ti ne želiš ni da me saslušaš. Sve vreme
govorim samo o drugim stvarima."
"Ne impresionira me preterano ta tvoja iznenadna briga za mene. Na šta me to možeš upozoriti?
Meni se, na primer, čini da si jedino ti ono na šta bih trebao da budem upozoren. Izdao si me, a sada
me slediš da bi me ponovo izdao. Ali nikome više neće poći za rukom da mi učini nikakvo zlo."
"Čoveče, prestani da dramiš", reče Kompor ozbiljno. "Trevize, tvoja uloga je uloga gromobrana.
Poslali su te napolje da na sebe privučeš reakciju Druge zadužbine - ukoliko Druga zadužbina odista
postoji. Imam razvijenu intuiciju i za druge stvari, a ne samo za praćenje kroz hipersvemir, i sasvim
sam siguran da je gradonačelnica upravo to imala na umu. Ukoliko pokušaš da pronađeš Drugu
zadužbinu ovoj to svakako neće izmaći iz vida i okrenuće se protiv tebe. Ukoliko tako postupe, vrlo
je verovatno da će pritom otkriti svoje karte. Posle toga, gradonačelnica Brano biće u mogućnosti da
krene pravo; na nju."
"Baš šteta što tvoja čuvena intuicija nije bila tako delatna kada je Brano pripremala plan da me
uhapsi."
Kompor porumeni i promrmlja: "Znaš i sam da ne deluje uvek."
"A sada ti ta tvoja intuicija kaže da ona planira da napadne Drugu zadužbinu. Ipak, neće se
usuditi."
"Ja mislim da hoće. Međutim, nije u tome stvar. Bitno je to da se ona u ovom trenutku služi tobom
kao običnim mamcem."
"Pa?"
"Pa, onda, tako mu svih crnih jama u svemiru, nemoj tragati za Drugom zadužbinom! Njoj nije
važno ako tom prilikom zaglaviš, ali meni jeste. Osećam se odgovornim, i stalo mi je do tebe."
"Veoma sam dirnut", odvrati Treviz hladno. "Međutim, sticajem okolnosti u ovom trenutku stavio
sam sebi u zadatak nešto sasvim drugo."
"Drugo?"
"Pelorat i ja tragamo za Zemljom, planetom za koju neki smatraju da je predstavljala prvobitnu
kolevku ljudske rase. Je li tako, Janove?"
Pelorat potvrdno klimnu. "Tako je. Reč je o čisto naučnoj stvari, koja već dugo uživa svo moje
zanimanje."
Kompor ih je nekoliko trenutaka posmatrao praznim pogledom. A onda upita: "Tragate za
Zemljom? Ali zbog čega?"
"Da bismo je proučili", odgovori Pelorat. "Kao svet na kome su ljudska bića nastala - po svoj
prilici, razvivši se iz nižih oblika života, umesto da na nju, kao na sve druge svetove, prispeju onakva
kakva su danas - Zemlja bi, s obzirom na svoju jedinstvenost, morala biti izvanredno privlačan
predmet proučavanja."
 "A takođe", dodade Treviz, "svet na kome, sasvim moguće, mogu nešto više saznati o Drugoj
zadužbini... Sasvim moguće."
"Ali Zemlja ne postoji", odvrati Kompor. "Zar to niste znali?"
"Zemlja ne postoji?" Peloratovo lice posta bezizražajno, kao i uvek kada se spremao da ne odstupi
od neke svoje tvrdnje. "Želite li da kažete da ne postoji planeta na kojoj je ljudska rasa prvobitno
nastala?"
"Ne, ne... Razume se, Zemlja je nekad postojala. To se uopšte ne dovodi u pitanje! Ali Zemlja ne
postoji danas. Ne Zemlja naseljena ljudima. Nje više nema!"
Nepokoleban, Pelorat započe: "Postoje, međutim, predanja..."
"Trenutak, Janove", prekide ga Treviz. "Reci Kompore, odakle ti je to poznato?"
"Kako to misliš - odakle? To je deo mog nasleđa. Kao što ti je poznato - ukoliko mi dozvoliš da to
pomenem a da odmah ne prasneš - ja vučem poreklo iz Siriusovog sektora. Ljudi tamo znaju sve o
Zemlji. Ona postoji u tom sektoru, što znači da ne predstavlja deo Zadužbinske federacije -
zahvaljujući čemu, po svemu sudeći, niko na Terminusu ne lupa glavu oko toga. Ali bez obzira na to,
Zemlja postoji u tom sektoru."
"Tačno, postoji i jedan takav nagoveštaj", reče Pelorat. "U doba Carstva postojala je ozbiljna
privrženost siriuskoj alternativi, kako su je tada nazivali."
"Nije u pitanju alternativna mogućnost", upade Kompor strasno. "U pitanju je činjenica."
"Ali šta biste rekli", upita ga Pelorat, "kada bih vam kazao da postoji bezbroj različitih mesta u
Galaksiji koje ljudi što su živeli u njihovom zvezdanom susedstvu nazivaju Zemljom - ili su ih, bar,
tako nazivali?"
"Ali ova je stvarna", odvrati Kompor. "Siriusov sektor je najstariji naseljeni deo Galaksije.
Svima je to poznato."
"Izvesno je, Sirianci to svakako tvrde", odvrati Pelorat nepokolebljivo.
Kompor je izgledao pometen. "Ali kažem vam...."
"Reci nam, šta se dogodilo sa Zemljom", prekide ga Treviz. "Kažeš da više nije naseljena. Zbog
čega?"
"Radioaktivnost. Čitava površina planete postala je radioaktivna usled nuklearnih reakcija koje su
izmakle kontroli - ili nuklearnih eksplozija, nisam siguran. U svakom slučaju, već dugo nikakav život
nije na njoj moguć."
Tri čoveka ostadoše zagledani jedan u drugog neko vreme, a onda Kompor oseti potrebu da
ponovi ono što je maločas rekao. "Kažem vam, Zemlja ne postoji", reče on. "Nema nikakvog smisla
tragati za njom."

44.
Za promenu, ovog puta, lice Janova Pelorata ne ostade bezizražajno. Teško bi se moglo reći da mu
se licem razlio čemer - ili neko slično, još nepouzdanije osećanje. Jednostavno, oči mu se suziše - i
ta vrsta oštre napetosti ispuni svaki krajičak njegovog lica.
"Kako rekoste da ste saznali za sve to?" upita on Kompora. Iz njegovog glasa nestala je svaka
primesa neodlučnosti.
"Rekao sam vam već", odgovori Kompor. "To je deo mog nasleđa."
"Ne izmotavajte se, mladiću. Vi ste većnik. To znači da ste morali biti rođeni na nekom od
svetova Zadužbinske federacije - na Smirnu, čini mi se da koliko maločas rekoste."
"Tako je."
"U tom slučaju, o kakvom to nasleđu govorite? Želite li da kažete da u sebi nosite sirianske gene
koji vas ispunjavaju unutrašnjim saznanjem o sirianskim mitovima vezanim za Zemlju?"
Kompor se zbuni. "Ne, razume se da ne."
"Pa, o čemu to onda govorite?"
Za trenutak zavlada tišina; činilo se kao da Kompor nastoji da pribere svoje misli. Konačno, on
reče: "Moja porodica poseduje stare knjige koje govore o istorijatu svetova iz Siriusovog sektora.
Reč je, dakle, o duhovnom, a ne genetskom nasleđu. Naše poreklo nije baš nešto o čemu rado
razgovaramo s nekim izvan porodice, naročito ako neko među nama ima političke ambicije. Treviz
smatra da sam ja o tome trubio svuda unaokolo, ali verujte mi, pominjao sam to samo svojim dobrim
prijateljima."
U njegovom glasu pojavi se prisenak gorčine. "Teoretski, svi gradani Zadužbine su ravnopravni,
ali oni koji potiču sa starih svetova Zadužbinske federacije ravnopravniji su od onih koji potiču sa
novijih - a oni koji potiču sa svetova izvan Federacije najmanje su ravnopravni od svih. Ali ostavimo
sad to. Nisu ni samo knjige u pitanju; jednom sam boravio na starim svetovima. Trevize - hej,
sećaš..."
Treviz je odšetao do dna prostorije, zagledavši se kroz jedan trouglasti prozor. Prozor je
omogućavao pogled prema nebu, ali je u znatnoj meri smanjivao mogućnost pogleda na grad: više
svetlosti, i više privatnosti. Treviz se prope na prste da bi mogao da pogleda dole na ulicu.
Zatim se vrati kroz pustu prostoriju do Kompora i Pelorata. "Zanimljivo rešenje prozora", primeti
on naizgled odsutno. "Pozvao si me! Većniče?"
"Da. Sećaš li se putovanja koje sam preduzeo pošto smo okončali studije?"
"Po okončanju studija? Razume se, i to veoma dobro. Bili smo drugovi, Večni prijatelji. Družina u
kojoj je vladalo međusobno poverenje. Nas dvojica protiv celog sveta. A onda si ti otišao na to
putovanje. Ja sam se, ispunjen osećanjem rodoljublja, priključio Flotili. Iz nekog razloga nisam želeo
da pođem s tobom na taj put - neki instinkt govorio mi je da to ne učinim. Voleo bih da me je taj
instinkt i dalje služio."
Kompor ne zagrize mamac. "Posetio sam Komporelon", reče on. "Prema porodičnoj tradiciji, moji
preci poticali su odatle - bar oni s očeve strane. U tim drevnim vremenima, pre no što nas je Carstvo
progutalo, bili smo vladajuća porodica tamo; i samo moje prezime vuče koren odatle - tako, bar,
tvrdi porodična tradicija. Imamo i jedno staro, poetsko ime za zvezdu oko koje Komporelon kruži -
Epsilon Eridanija."
"Šta to ime znači?" upita Pelorat.
Kompor odmahnu glavom. "Nisam siguran da ima ikakvo značenje. Jednostavno, tradicija. Znate,
sav njihov život je u znaku tradicije. To je veoma star svet. Imaju mnoštvo, tokom vekova
prikupljanih, podataka o Zemlji, ali malo ko tamo o tome govori. Pomalo su praznoverni u odnosu na
sve to. Svaki put kad pomenu taj svet, podignu obe šake prekrstivši kažiprst i srednji prst kao da bi
hteli da odagnaju nesreću."
"Da li ste po povratku bilo kome o tome govorili?"
"Razume se da nisam. Uostalom, koga bi to i zanimalo? A ja, opet, nisam želeo da čitavu priču
bilo kome naturam. Ne, baš vam hvala! Preda mnom je stajala politička karijera, i moje tuđinsko
poreklo bila je poslednja stvar o kojoj bih želeo da raspredam."
"A šta je sa satelitom? Opišite Zemljin satelit", zatraži Pelorat oštrim glasom.
Kompor je bio iskreno zapanjen. "Zaista ne znam ništa o tome."
"Ima li Zemlja satelit?"
"Ne sećam se da sam išta čuo ili čitao o tome. Ali siguran sam da biste, ukoliko biste pregledali
arhivu na Komporelonu, nešto i o tome otkrili."
 "Ali vi o tome ne znate ništa?"
"Ne o satelitu. U svakom slučaju, ne sećam se."
"Ha! A kako je Zemlja postala radioaktivna?"
Kompor zavrte glavom i ništa ne odgovori.
"Razmislite!" Pelorat je bio uporan. "Mora biti da ste ipak nešto čuli."
"Bilo je to, profesore, pre sedam godina. Tada nisam znao da ćete me danas o tome propitivati.
Ipak, bilo je tu neko predanje - mada neki sve to smatraju i istorijskom činjenicom..."
"O čemu je govorilo to predanje?"
"Zemlja je postala radioaktivna - Carstvo ju je držalo potčinjenu, zatvorivši je sa svih strana,
stanovništvo joj se stalno smanjivalo - i pretila je opasnost da na neki način uništi i samo Carstvo."
"Jedan umirući svet pretio je da uništi čitavo Carstvo?" umeša se Treviz.
Kompor odvrati, kao da se brani: "Pa, rekao sam da je u pitanju predanje. Pojedinosti mi nisu
poznate. Znam samo toliko da je Bel Arvardan bio umešan u čitavu tu stvar."
"Bel Arvardan? Ko je on?" upita Treviz.
"Bel Arvardan je bio stvarna ličnost. Dosta sam se ugledao na njega. Bio je arheolog poznat širom
Galaksije i živeo je na samom početku stvaranja Carstva. Smatrao je da se Zemlja nalazi u
Siriusovom sektoru."
"Čuo sam za njega", reče Pelorat.
"On je neka vrsta narodnog junaka na Komporelonu. Čujte, ukoliko želite da više saznate o tim
stvarima - otidite na Komporelon. Nema nikakve svrhe motati se ovuda."
"Kako rekoste da je to Zemlja nameravala da uništi Carstvo?" upita Pelorat.
"Nemam pojma." Prizvuk mrzovolje sasvim se jasno osećao u Komporovom glasu.
"Da li je možda sama radijacija imala neke veze sa svim tim?"
"Ne znam. Bilo je priča o tome da su na Zemlji otkrili način da u znatnoj meri povećaju
mogućnosti uma - neku vrstu neuropojačivača, ili nešto slično."
"Da li im je pošlo za rukom da stvore superumove?" upita Pelorat glasom u kome se sasvim jasno
očitavala neverica.
"Ne verujem. Ali sećam se sasvim dobro da se govorilo da nisu do kraja uspeli u tome. Ljudi su
postajali izuzetno inteligentni, ali su umirali mladi."
"To je, po svemu sudeći, još jedan od onih moralizatorskih mitova", primeti Treviz. "Ukoliko
tražiš previše, izgubiš na kraju i ono što već imaš."
Pelorat se s nelagodnošću okrenu prema Trevizu. "Šta vi znate o moralizatorskim mitovima?"
Treviz podiže obrve. "Moguće je da sam stranac na vašem području, Janove, ali to nikako ne mora
značiti da sam potpuna neznalica."
"Čega se, većniče Kompore, još sećate u vezi s onim što nazivate neuropojačivač?" upita Pelorat.
"Ničega. I da vam kažem, ne nameravam da i dalje podnosim to vaše unakrsno ispitivanje. Čujte,
pratio sam vas na osnovu naloga koji sam dobio od gradonačelnice. Nije mi bilo naloženo da stupim
u neposredan dodir s vama. Učinio sam to dragovoljno, jedino s namerom da vas upozorim da ste
praćeni i da vam kažem da ste poslati u ovu misiju samo da biste služili nekim gradonačelnicinim
ciljevima - ma kakvi oni bili. Nisam bio obavezan da o bilo čemu drugom raspravljam s vama, ali ste
me vi zatekli iznenada pokrenuvši ovo pitanje Zemlje. Pa, dozvolite mi da ponovim: ma šta da je u
prošlosti tamo postojalo - Bel Arvardan, neuropojačivač, bilo šta - to više nema nikakve veze sa
današnjom situacijom tamo. Ponovo vam kažem: Zemlja je mrtav svet. Savetujem vam iz sveg srca da
odete na Komporelon, gde ćete saznati sve što želite da znate. Samo odlazite odavde."
"I ti ćeš, razume se, ravnosno obavestiti gradonačelnicu da smo otišli na Komporelon - i pratićeš
nas, da bi se uverio da smo se odista tamo uputili. Ili, možda, gradonačelnica to već zna. Mogu, čak
sasvim lepo zamisliti da te je ona brižljivo uputila u pogledu svake reči koju si ovde pred nama
izgovorio - jer, u stvari, ono što ona zapravo želi jeste da krenemo na Komporelon. Je li tako?"
Kompor preblede. Onda naglo ustade, i stade gotovo mucati u nastojanju da uspostavi kontrolu
nad svojim glasom. "Pokušao sam da vam objasnim. Pokušao sam da vam pomognem. Jasno mi je
sada da nije trebalo. Što se mene tiče, Trevize, dao bih svemir da konačno zaglaviš u kakvoj crnoj
Jami."
Onda se naglo okrenu i izade iz prostorije odsečnim korakom, nijednom se ne osvrnuvši.
Pelorata sve to kao da je donekle ošamutilo. "Bilo je to prilično netaktično od vas Golane, staro
momče. Možda sam mogao još nešto izvući iz njega."
"Ne, niste mogli", odgovori Treviz ozbiljno. "Niste iz njega mogli izvući ama baš nista što on nije
bio spreman da vam kaže. Janove, vi i ne znate ko je on... U stvari, sve do danas ni ja to nisam znao."

45.
Pelorat je oklevao da se obrati Trevizu. Ovaj je sedeo zavaljen u svom sedištu, duboko zanet u
misli.
Pelorat se konačno odvaži: "Imate li nameru da ovde prosedimo svu noć, Golane?"
Treviz se pokrenu. "Ne, u pravu ste. Biće bolje ako se pomešamo s ljudima ovde. Dođite!"
Pelorat se diže. "Ali sve je oko nas pusto", reče on. "Kompor maločas reče da je danas neka vrsta
Dana meditiranja."
"Je li tako rekao? Da li ste primetili, da li je bilo ikakvog saobraćaja danas, kada smo našim
vozilom dolazili ovamo?"
"Da. Sreli smo poneko vozilo."
"Čak podosta, rekao bih. A kada smo ušli u grad, da li je bio pust?"
"Ne naročito... Pa ipak, morate priznati da ovo mesto baš nije krcato ljudima."
"Da, slažem se. To sam već primetio... Ali, Janove, pođimo sada. Užasno sam gladan. Mora biti
da postoji neko mesto gde se može jesti, a u stanju smo da sebi priuštimo nešto odista dobro. U
svakom slučaju, nadam se da možemo naći neko mesto gde možemo probati neki zanimljiv sejšelski
specijalitet, ili, ukoliko nas prođe volja, uzeti neki dobar standardni galaktički obrok... Dođite...
Kada konačno budemo na sigurnom, reći ću vam šta mislim da se stvarno ovde dogodilo."

46.
Treviz se naže unazad s ugodnim osećanjem oporavljenosti. Prema merilima Terminusa restoran
nije bio naročito skup, ali je za njih, u svakom slučaju, predstavljao novinu. Zagrevao se, delom,
zahvaljujući otvorenom ognjištu na kome se pripremala hrana. Meso su imali običaj da služe sitno
izrezano - uz obilje ljutih sosova - a jelo se prstima koji su od masnoće i topline bili zaštićeni
glatkim, zelenim listovima - hladnim, vlažnim i sa blagim ukusom mentola.
Svako parče mesa hvatalo se listićem, a onda se sve to zajedno stavljalo u usta. Kelner im je
brižljivo objasnio čitav postupak pri jelu. Očigledno naviknut na strane goste, pokroviteljski se
smešio dok su Pelorat i Treviz oprezno hvatali vrele komadiće mesa, iskreno se oduševivši videći na
strancima izraze olakšanja kada su konačno shvatili da im listovi hlade prste, kao i samo meso dok su
ga žvakali.
"Izvanredno!" uzviknu Treviz i konačno naruči još jednu porciju. Pelorat se nije ustručavao da
sledi njegov primer.
Konačno se pred njima nađe spužvast, jedva zaslađen desert; posle toga i kafa karamelastog
ukusa, na šta oni sumnjičavo zavrteše glavama. Odlučuše, onda, da dodaju malo sirupa; na to kelner
zavrte glavom.
Konačno, Pelorat upita: "Pa, šta se to dogodilo tamo u Turističkom centru?"
"Mislite na Kompora?"
"Pa, da li se dogodilo još nešto o čemu bi vredelo da se razgovara?"
Treviz se obazre oko sebe. Sedeli su u jednoj dubokoj niši, raspolažući izvesnom merom
privatnosti; restoran je bio krcat gostima i prirodno brujanje glasova savršeno je pokrivalo njihov
razgovor.
"Ne čini li vam se neobičnim da je uspeo da nas prati do Sejšela?" upita on tihim glasom.
"Spomenuo je da raspolaže posebnim intuitivnim sposobnostima."
"Da, nekad je bio univerzitetski šampion u praćenju kroz hipersvemir. Nikada, sve do danas, to mi
nije bilo sumnjivo. Mogu sasvim dobro shvatiti da je neko u stanju da, ukoliko raspolaže određenom
veštinom, ili ima dobro razvijene reflekse, proceni kuda neko namerava da skoči, naročito ako mu je
poznato kako se pripremao za to; ali nije mi jasno kako bi jedan pratilac mogao biti u stanju da ga
sledi kroz seriju uzastopnih skokova. Vi, sami, pripremate se samo za prvi skok; računar je taj koji
vas vodi kroz ostale. Pratilac može biti u stanju da proceni kakav će biti i kuda će vas odvesti vaš
prvi skok, ali posredstvom kakve magije on može doznati šta je programirano u računaru?"
"Pa ipak, Golane, to mu je pošlo za rukom."
"U to nema nikakve sumnje", odvrati Treviz, "i jedini mogući način da to izvede, bar koliko ja
mogu da zamislim, jeste da je unapred znao kuda nameravamo da pođemo. Znao, ne nagađao."
Pelorat se za trenutak zamisli. "Apsolutno nemoguće, dragi moj. Kako je mogao znati? Mi to ni
sami nismo znali sve dok se nismo ukrcali na Daleku zvezdu."
"Znam... A šta mislite o ovom Danu meditiranja?"
"Kompor nas nije slagao. Kelner nam je to potvrdio kada smo stigli ovamo i raspitali se kod
njega."
"Tako je, potvrdio je, ali je spomenuo i da restoran nije zatvoren. U stvari, rekao je tačno sledeće:
'Sejšel nije provincija. Ovde je uvek otvoreno'. Drugim rečima, ljudi se zaista prepuštaju meditiranju,
ali ne i u velikim gradovima gde su gotovo svi emancipovani i gde nema mesta provincijalnim
zatucanostima. Stoga, ovde je i danas bilo živog saobraćaja i ljudi su išli svojim poslovima - možda
ne baš u onoj meri u kojoj se to događa za običnih dana - ali, ipak, ne sasvim bez živosti."
"Ali, Golane, dok smo se mi nalazili u Turističkom centru baš niko nije ušao unutra. Savršeno sam
siguran u to. Baš niko nije kročio unutra."
"I ja sam to zapazio. U jednom trenutku sam, čak odšetao do prozora i pogledao napolje; primetio
sam da su ulice oko centra grada bile pune ljudi; neki su hodali a neki se vozili kolima; pa ipak, baš
niko nije ušao u Turistički centar. Dan meditiranja poslužio je kao savršen plašt. Ne bi nam uopšte
palo na pamet da dovedemo u pitanje tu iznenadnu privatnost koju smo uživali - da ja nisam odlučio
da ne treba verovati tom potomku dvoje stranaca."
"Dakle, šta je onda po vama smisao svega toga?" upita Pelorat.
"Mislim, Janove, da je stvar vrlo jednostavna. Imamo pred sobom osobu koja zna kuda smo se
uputili gotovo istog časa kad o tome donesemo odluku - iako se nalazimo u različitim svemirskim
brodovima; takođe, osobu koja je u stanju da jedno javno zdanje drži praznim iako se ljudi normalno
kreću svuda unaokolo - samo da bismo bili u prilici da vodimo razgovor u potpunoj izdvojenosti."
"Želite li da me navedete da poverujem kako je u stanju da stvara čuda?"
"Upravo to. A razlog tome je što je Kompor agent Druge zadužbine i što je u stanju da uspostavlja
kontrolu nad umovima drugih ljudi; što je u stanju da čita vaše i moje misli iako se nalazimo u
drugom svemirskom brodu veoma daleko od njega; što mu nije teško da se bez zastoja probije kroz
Graničnu upravu; što je u mogućnosti da sleti uz pomoć gravitacionog pogona a da, istovremeno, ne
navuče sebi na glavu patrolu zbog nepoštovanja uobičajenog postupka sletanja pomoću radio-zraka;
što je u stanju da kontroliše postupke drugih do te mere da čak spreči ljude da uđu u zgradu u koju on
ne želi da uđu.
Tako mi svih zvezda", nastavi Treviz dok mu se preko lica navlačila senka iskrenog negodovanja,
"u stanju sam sada da te njegove sposobnosti pratim unazad sve do dana kada smo diplomirali. Nisam
pošao na ono njegovo putovanje zajedno s njim. Sećam se da ja to nisam želeo. Ali, nije li, zapravo,
on tako želeo? Bilo mu je potrebno da bude sam. Kuda je, zapravo, tada išao?"
Pelorat odgurnu tanjir što je stajao pred njim, kao da želi da raščisti prostor ispred sebe kako bi
bio u mogućnosti da na miru razmisli. Ali to kao da je bio signal za robota-poslužitelja: jedan
samopokretni sto približi im se i stade kraj njih, mirno očekujući da oni na njega odlože posuđe i
pribor za jelo.
Kad ponovo ostadoše nasamo, Pelorat primeti: "Ali to je sumanuto. Ništa se, zapravo, nije
dogodilo što ne bi imalo svoje prirodno objašnjenje. Kad jednom sebi uvrtite u glavu da neko
kontroliše sve što se zbiva, istog časa počinjete sve da tumačite u toj svetlosti i više se ni na šta ne
možete razumno osloniti. Smirite se, staro momče, sve je to sticaj okolnosti i, jednostavno, stvar
tumačenja. Ne dopustite da paranoja ovlada vama."
"Neću dopustiti ni da mnome ovlada osećaj samozadovoljstva."
"Pa, razmotrimo sve to razmišljajući logično. Pretpostavimo da je odista agent Druge zadužbine. U
tom slučaju, zbog čega bi se izlagao riziku da, ne dopustivši ikome da uđe u Turistički centar, probudi
naše sumnje? Šta je on to toliko važno rekao da bi prisutnost nekolicine ljudi na pristojnoj udaljenosti
- povrh svega, još, zabavljenih vlastitim brigama - mogla tu nešto izmeniti?"
"Na to je, Janove, lako odgovoriti. Želeo je da naše umove drži pod strogom prismotrom, i nije
želeo da mu drugi umovi pri tome smetaju. Nikakve statičke smetnje. Nikakva mogućnost zbrke."
"Pa ipak, i to je samo vaše tumačenje. O čemu toliko važnom je s nama vodio razgovor? Imalo bi
smisla čak pretpostaviti, baš kao što je on sam sve vreme tvrdio, da je želeo susret s nama samo zato
da bi nam objasnio šta je učinio, da bi se izvinio zbog toga, i da bi nas upozorio na nevolje u koje
bismo mogli upasti. Zbog čega bismo morali tragati za nečim iza svega toga?"
Malena kartica-račun nenametljivo zasvetluca na drugoj strani stola, pokazujući im cenu obeda.
Treviz se maši za pojas tražeći svoju kreditnu karticu koja je, noseći žig Zadužbine, bila rado
primana posvuda u Galaksiji - ili, bar, na svim mestima gde bi građani Zadužbine poželeli da odu. On
ubaci karticu u odgovarajuci prorez i za samo nekoliko trenutaka čitava operacija plaćanja bila je
obavljena. S urođenom opreznošću Treviz na brzinu proveri račun i vrati karticu za pojas.
Obazrevši se zatim nemarno unaokolo kako bi proverio da nije privukao neželjenu pažnju
nekolicine gostiju koji su još sedeli za svojim stolovima, on nastavi: "Zbog čega bismo tragali za
nečim što bi moglo stajati iza toga? Zbog čega? Nije on samo o tome govorio. Govorio je i o Zemlji.
Rekao nam je da je Zemlja mrtav svet i na svaki način nastojao da nas ubedi da je potrebno da odemo
na Komporelon. Pa, hoćemo li poći tamo?"
"Golane, spreman sam da to ozbiljno razmotrim", priznade Pelorat.
"Prosto, da odemo odavde?"
"Pošto proverimo Siriusov sektor mogli bismo se ponovo vratiti."
"A nije vam, možda, palo na pamet da je pravi razlog što je želeo da nas vidi upravo u nastojanju
da nas odvrati od Sejšela i da nas ukloni odavde? Da odemo bilo kuda, samo da ne ostanemo ovde?"
"Zbog čega?"
 "Ne znam. Vidite, očekivali su da ćemo otići na Trantor. To je bilo ono što ste vi želeli da učinite
i što su oni, možda, i očekivali da ćemo učiniti. Ja sam zamrsio stvari svojim nastojanjem da odemo
na Sejšel, što je možda poslednja stvar koju su želeli da učinimo; i sada, eto, žele da nas na svaki
način odvuku odavde."
Pelorat nije izgledao nimalo zadovoljan. "Ali, Golane, to što govorite puke su tvrdnje. Zbog čega
nas ne žele na Sejšelu?"
"Ne znam, Janove. Ali meni je dovoljno i to da žele da odemo odavde. I zato ostajem ovde. Ne
nameravam da odem odavde."
"Ali... Ali.. Vidite, Golane, ukoliko Druga zadužbina zaista želi da odemo odavde, zar ne bi mogla
jednostavno uticati na naše umove tako da sami poželimo da odemo. Zbog čega bi se oko toga
preganjali s nama?"
"Pa, kad ste već sami to pomenuli, ne mislite li, profesore, da su to već možda učinili s vama?"
Trevizove oči suziše se pri izricanju ove neočekivane sumnje. "Zar nije tačno da želite da odete
odavde?"
Pelorat se zaprepašćeno zagleda u Treviza. "Ja jednostavno mislim da u tome ima nekakvog
smisla."
"Nema sumnje, ali moguće je da tako mislite jer oni vrše uticaj na vaš um."
"Ali ja nisam..."
"Nema sumnje, bili biste spremni da se zakunete da niste pod njihovim uticajem - čak i da jeste."
"Ako me budete ovako pritiskali neću više imati mogućnosti da se usprotivim ni vašim
najbesmislenijim tvrdnjama. Šta nameravate da učinite?"
"Ostaću na Sejšelu. A i vi ćete ostati ovde sa mnom. Niste u stanju da bez mene upravljate
brodom; prema tome, ukoliko je Kompor izvršio uticaj na vas, uticao je na pogrešnog čoveka."
"U redu, Golane. Ostaćemo na Sejšelu sve dok ne budemo imali vlastite razloge za odlazak. Na
kraju krajeva, najgora stvar koja nam se može dogoditi - gora nego da ostanemo, ili odemo - jeste da
se nas dvojica raziđemo. Vidite, staro momče, da li bih, da je na mene izvršen uticaj, sada bio u
stanju da promenim svoje mišljenje i da vam se sa zadovoljstvom pridružim - baš kao što nameravam
da učinim?"
Treviz se zamisli za trenutak, a onda, kao da ga je nešto iznutra uzdrmalo, pruži Peloratu šaku
smešeći se. "Slažem se, Janove. A sada, vratimo se na brod, i počnimo sutra ispočetka... Ukoliko
uopšte budemo u stanju da nešto smislimo."

47.
Mun Li Kompor više se nije sećao kada su ga regrutovali. Pre svega, u to je vreme bio još dete; s
druge strane, agenti Druge zadužbine brižljivo su nastojali da, što je god više moguće, uklone svoje
tragove.
Kompor je bio Posmatrač, i kao takav prepoznatljiv svakom građaninu Druge zadužbine.
To je značilo da je bio posvećen u načela mentalnog opštenja i da je, do izvesne mere, mogao sa
pripadnicima Druge zadužbine da vodi razgovore na njihov način; ipak njegov je položaj bio jedan
od najnižih u hijerarhiji. Bio je sposoban da razazna šta se zbiva u tuđem umu, ali nije bio u stanju da
na njega deluje. Obuka kojoj je bio podvrgnut nije išla toliko daleko. Bio je samo Posmatrač, ali ne i
Delatnik.
To ga je, u najboljem slučaju, svrstavalo u drugi razred, ali njemu to nije smetalo - ne mnogo. Bio
je svestan svoje važnosti u ukupnom poretku stvari.
Tokom prvih stoleća svog postojanja Druga zadžbina je potcenjivala zadatak što je stajao pred
njom. Zamišljalo se da će šačica najsposobnijih biti u stanju da nadgleda čitavu Galaksiju i da će
Seldonov Plan, da bi glatko išao u susret svom ispunjenju, zahtevati samo veoma retka, jedva
raspoznatljiva, ovlašna prilagođavanja, ovde ili onde.
Pojava Mazgova oslobodila ju je tih njenih zabluda. Dolazeći niotkuda, uhvatio je Drugu
zadužbinu (i, razume se, Prvu zadužbinu, ali to nije bilo od posebnog značaja) takoreći u raskoraku;
stajala je pred njim gotovo bespomoćna. Trebalo je da protekne pet godina pre no što je uspela da se
osposobi za protivudar, pa čak i tada uz vrlo visoku cenu u ljudskim životima.
Zahvaljujući Palveru došlo je do potpunog oporavka, takođe uz vrlo neprijatnu cenu; međutim, on
je konačno preduzeo odgovarajuće mere. Delatnost Druge zadužbine, prema njegovoj odluci, morala
se u najvećoj meri proširiti - a da se, istovremeno, ne poveća prekomerno rizik da ona sama bude
otkrivena. Tako je uveden korpus Posmatrača.
Komporu nije bilo poznato koliko je Posmatrača bilo u Galaksiji; čak, ni koliko ih je bilo na
samom Terminusu. Znanje o tome nije predstavljalo deo njegovih obaveza. Idealno uzev, izmedu
dvojice Posmatrača nije trebalo da postoji nikakva lako ustanovljiva veza; na taj način, gubitak
jednog ne bi ni na koji način povukao za sobom gubitak ostalih. Sve veze održavali su sa
pretpostavljenima na Trantoru.
Komporova ambicija bila je da jednog dana zasluži premeštaj na Trantor. Mada je shvatao da je
to bilo veoma malo verovatno, znao je da su povremeno pojedini Posmatrači bivali premeštani na
Trantor i unapređivani. Medutim, to se veoma retko događalo. Vrline koje su od nekog činile
uspešnog Posmatrača nisu bile one koje bi čoveka mogle dovesti za Sto.
Eto, na primer, taj Gendibal, koji je bio četiri godine mlađi od njega. Mora biti da je, baš kao i on
sam, bio regrutovan još kao dečak; ali njega su doveli pravo na Trantor, i sada je već bio Govornik.
Kompor nije imao nikakvih iluzija u pogledu toga zbog čega je tako moralo biti. U poslednje vreme
često je bio u vezi s Gendibalom, stekavši mogućnost da veoma dobro upozna svu moć uma tog
mladog čoveka. Ne bi bio u stanju da mu se ni za trenutak odupre.
Kompor nije bio baš često bio svestan svog niskog položaja. Zapravo, retko je kad uopšte dolazio
u priliku da o tome razmišlja. Na kraju krajeva - zamišljao je da tako misle i drugi Posmatrači -
njegov položaj mogao se smatrati niskim samo prema merilima Trantora. Na svetovima na kojima su
boravili, svetovima koji nisu ovladali sposobnostima mentalnog opštenja, za Posmatrače je bilo
veoma lako da se uspnu do najviših počasti.
Kompor, na primer, nikad nije nailazio na teškoće u pogledu prijema u najbolje škole ili ulaska u
najbolja društva. Bio je u stanju da iskoristi svoja mentalna svojstva i da uz njihovu pomoć osnaži
svoje prirodne intuitivne sposobnosti (bio je siguran da je, zahvaljujući tim svojim prirodnim
sposobnostima, uopšte i bio regrutovan) i da, na taj način, postane istinski šampion u lovu kroz
hipersvemir. Postao je zvezda univerziteta, što mu je potom omogućilo da zakorači na prvu prečagu
lestvica političke karijere. Kada se jednom sadašnja kriza okonča, teško da bi se uopšte moglo
predvideti dokle bi mogao uznapredovati.
Ukoliko se kriza uspešno razreši, u šta uopšte nije trebalo sumnjati, neće li svima biti jasno da je
upravo on bio taj koji je prvi uočio Treviza - ne kao čoveka (jer je bilo ko to mogao učiniti) već kao
čoveka britkog uma?
Upoznao je Treviza još za vreme studija, i u početka je u njemu video samo pustopašnog, brzog na
jeziku sadruga. Jednog jutra, međutim, dok se tromo izvlačio iz sna, prepuštajući se strujanjima
slobodnih misli što se međusobno pretiču u toj nepostojećoj zemlji polusna, iznenada mu pade na um
da je odista prava šteta što Treviz nikada nije bio regrutovan.
Bilo je to, razume se, nemoguće, pošto je bio rođen na Terminusu, a ne, kao on, Kompor, došljak s
drugog sveta. Međutim, čak i ukoliko bi se to ostavilo po strani, bilo je prekasno. Samo su veoma
mlade osobe dovoljno prijemčive za obuku u mentalnom opštenju; bolno usađivanje te umetnosti -
bilo je to nešto više od nauke - u mozgove zrelih osoba, već sasvim ukalupljenih, bila je praksa koja
se primenjivala samo tokom prva dva naraštaja posle Seldona.
Međutim, ako već Treviz, na prvom mestu, nije bio podoban da bude regrutovan, i ako je, na
drugom, uspeo da tu nemogućnost nadživi, šta je onda bilo to što je u vezi s tim pobudilo Komporove
sumnje?
Prilikom njihovog sledećeg susreta Kompor je načinio dubok prodor u Trevizov um i uspeo da
ustanovi prirodu onoga što je izazvalo njegov nemir. Trevizov um nosio je u sebi obeležja koja nisu
sasvim bila u skladu s pravilima kojima su Kompora učili. Uvek iznova, uspevao bi da mu nekako
izmakne. Sledeći ga, nalazio je pukotine... Ne, nisu to stvarno bile pukotine... bila su to područja
nepostojanja. Bila su to mesta na kojima su Trevizove misli zaranjale suviše duboko da bi ih bilo
moguće slediti.
Kompor nije raspolagao mogućnošću da ustanovi šta bi to trebalo da znači, ali nastavivši da
posmatra Treviza u svetlosti onoga što je otkrio, počeo je da podozreva da Treviz raspolaže
neobjašnjivim sposobnostima da na osnovu sasvim nedovoljnih podataka dođe do najtačnijih
mogućih zaključaka.
Da li je to bilo u nekoj vezi sa pukotinama? Nema sumnje, bilo je to nešto što je trebalo da
razmotri neko s mentalnim moćima koje su daleko prevazilazile njegove - možda, čak, sam Sto. Imao
je krajnje nelagodan osećaj da su sposobnosti donošenja pravih odluka ostajale, u celini, nepoznate
čak i samom Trevizu, i da je možda bilo moguće da bi...
Da je možda bilo moguće da bude sposoban da učini - šta? U pogledu toga Komporovo znanje nije
bilo dovoljno. On je u priličnoj meri bio u stanju da shvati značenje onoga čime je Treviz raspolagao
- ali ne sasvim. Njegov je samo intuitivan zaključak - možda, u stvari, samo bleda pretpostavka - bio
da bi Treviz, u načelu, mogao biti osoba od izuzetne važnosti.
Bio je, dakle, prinuđen da preuzme rizik: da dozvoli da se, ukoliko bi se ispostavilo da greši, sve
završi utiskom o njegovoj nedoraslosti za položaj koji je zauzimao. Ali ukoliko bi se ispostavilo da
je u pravu...
Gledajući sada unazad, nikako mu nije bilo jasno kako je smogao snage da nastavi sa svojim
naporima. Nije bio u stanju da se probije kroz administrativni red koji je okruživao Sto. Bio je već
spreman da se pomiri sa izgubljenim ugledom. A onda se, u očajanju, latio poslednje mogućnosti: da
se probije do najmlađeg pripadnika Stola. Konačno, Gendibal je odgovorio na njegove pozive.
Gendibal ga je saslušao veoma pažljivo, i od tog trenutka izmedu njih dvojice uspostavljena je
naročita veza. Upravo je po Gendibalom nalogu Kompor nastavio da se druži sa Trevizom; takođe,
upravo je na osnovu Gendibalovih uputstava stvorena situacija čiji je konačni ishod bilo Trevizovo
progonstvo. I upravo je preko Gendibala možda bilo moguće da Kompor (ponovo je počeo da se
nada) konačno ostvari svoj san i dobije premeštaj na Trantor.
Dakle, obavljene su sve pripreme da se Treviz pošalje na Trantor, ali je njegova naknadna odluka
da tamo ne ode sasvim pomela Kompora; pomišljao je, čak, da je to bilo nešto što čak ni sam
Gendibal nije predvideo.
U svakom slučaju, Gendibal je u ovom trenutku hitao ka licu mesta. Za Kompora je to samo moglo
značiti da se kriza ozbiljno produbljuje.
Kompor posla svoj hipersignal.

48.
 Gendibala iz sna na javu vrati laki dodir koji oseti u svom umu. Dodir je bio delatan i nimalo
uznemirujući. S obzirom na to da je bio usmeren neposredno prema njegovom centru za buđenje -
jednostavno, samo se probudio.
Pridigao se i ostao da sedi na krevetu, a pokrivač mu spade s prikladno izvajanog i glatkog,
mišićavog tela. Gendibal je istog časa prepoznao dodir - razlike među njima su onima koji su opštili
mentalnim putem bile isto tako lako prepoznatljive kao i glasovi onima koji su opštili prvenstveno
putem zvukova.
Gendibal uzvrati uobičajenim signalom, istovremeno pitajući mogu li nakratko odložiti kontakt;
odgovor je glasio: 'Ništa nije hitno.'
Posle toga Gendibal se, bez nepotrebne žurbe, mirno prepusti uobičajenim jutarnjim radnjama.
Međutim, dok se još nalazio pod brodskim tušem - upotrebljena voda oticala je u aparat koji ju je
ponovo prerađivao - on ponovo uspostavi kontakt.
"Komore?"
"Da, Govorniče."
"Da li ste razgovarali sa Trevizom i njegovim... saputnikom?"
"Peloratom. Janovom Peloratom. Jesam, Govornice, razgovarao sam."
"Vrlo dobro. Dajte mi još pet minuta, a onda ćemo uspostaviti vizuelni kontakt."
Prilikom odlaska u komandnu sobu Gendibal srete Suru Novi. Ona ga upitno pogleda i zausti da
mu nešto kaže, ali on samo stavi prst na usta i ona se smesta povinova. Gendibal je i dalje osećao
nelagodnost zbog jačine poštovanja (obožavanja) koje je uočavao u njenom umu; međutim, postepeno
je i to, nekako, postojalo normalan, prijatan sastojak sredine u kojoj se sada nalazio.
Jedan majušni nerv svog uma povezao je s njenim, i sada više nije postojala nikakva mogućnost da
neko pokuša da se probije u njegov um - a da se to, istovremeno, ne izrazi i u njenom. Jednostavnost
njenog uma (Gendibal se nikako nije mogao oteti osećanju da doživljava izvanredno estetsko uživanje
u samom posmatranju njegovog strogog, ničim suvišnim opterećenog sklada) činila je sada
nemogućim da se bilo kakvo tuđe misaono polje pojavi u njihovoj neposrednoj blizini a da ga on
smesta ne otkrije. On gotovo da oseti pravu poplavu zahvalnosti zbog onog impulsa galantnosti koji
ga je naveo da je pozove u posetu onda kada su zajedno došetali do Univerziteta - što je, na kraju,
dovelo do toga da je došla baš u trenutku kada mu je najviše bila potrebna.
"Kompore?" pozva on ponovo.
"Da, Govorniče."
"Opustite se, molim vas. Moram zaći u vaš um. Nemojte mi to uzeti za zlo."
"Svakako, ukoliko to želite, Govorniče. Ipak, mogu li znati za razlog?"
"Želim da se potpuno uverim da niko spolja nije u njega zalazio."
"Poznato mi je, Govorniče, da među ostalim pripadnicima Stola imate političke neprijatelje",
nastavi Kompor. "Ali ne mislite valjda?"
"Ne zamarajte se time, Kompore. Samo se opustite... Da, nema nikakvog traga. A sada, ukoliko ste
spremni da sarađujete sa mnom, mogli bismo uspostaviti vizuelni kontak."
Ono što je usledilo bilo je, u uobičajenom smislu reči, puka iluzija, s obzirom na to da niko, osim
nekoga ko je raspolagao savršenom mentalnom obukom pripadnika Druge zadužbine, ne bi bio u
stanju da išta uoči - bilo pomoću čula, bilo uz pomoć kakvog fizičkog detektora.
Postupak se sastojao u tome da se lice i prikaza sazdaju iz čistog uma - pri čemu su čak i najbolji
mentalisti uspevali da predstave samo zasenčena i prilično nejasna obličja. Komporovo lice stajalo
je sada tu, usred svemira; delovalo je kao da se posmatra kroz tanko, promenljivo prozračno predivo;
Gendibal je, pritom, savršeno dobro znao da se i njegovo vlastito lice na potpuno isti način prikazuje
samom Komporu.
Posredstvom fizičkih hipertalasa kontakt je mogao biti uspostavljen do te mere jasno da su
sagovornici, makar međusobno bili udaljeni čak i hiljadu parseka, imali osećaj kao da sede jedan
naspram drugog. Gendibalov brod imao je svu neophodnu opremu za takvu vrstu komunikacije.
Postojale su, međutim, ozbiljne prednosti neposredne mentalne vizije. Glavna se prednost
sastojala u tome da je nije mogao registrovati nikakav aparat koji je stajao na raspolaganju Prvoj
zadužbini. Staviše, u vizuelni mentalni kontakt koji je uspostavio neki pripadnik Druge zadužbine nije
se mogao uključiti nijedan drugi njegov sunarodnik. Istina, bilo je moguće pratiti kontakt dvaju
umova, ali ne i tanane izraze lica koji su, zapravo, opštenju davali njegovo pravo, suptilno značenje.
A što se tiče Anti-Mazgova... Pa, besprimerna čistota Novinog uma predstavljala je dovoljnu
predohranu: njihova prisutnost odmah bi se jasno ispoljila.
"Prenesite mi, Kompore, sa svim pojedinostirna, razgovor koji ste imali sa Trevizom i tim
Peloratom", zatraži Gendibal. "Sa svim pojedinostima, sa najtananijim prelivima uma."
"Razumem, Govorniče", odgovori Kompor.
Nije potrajalo suviše dugo. Spoj zvukova, izraza lica i misli u osetnoj je meri zgusnuo čitavu
priču, uprkos činjenici da je, uključujući i najtananije prelive uma, bilo mnogo više da se kaže no što
bi to bio slučaj kada bi se koristio samo govor.
Gendibal ga je netremice posmatrao. Bilo je malo čega izlišnog - ako je uopšte bilo - u tom
vizuelnom mentalnom opštenju. U istinskoj viziji, pa čak i u fizičkoj hiperviziji na razdaljini od
bezbroj parseka, čovek je bez sumnje mogao doći u posed neuporedivo većeg broja podataka nego
što bi bilo neophodno da se shvati o čemu je reč; istovremeno, mogao je ispustiti pozamašan broj
pojedinosti, a da mu zauzvrat ne promakne ništa što je moglo biti od stvarne važnosti.
Medutim, kroz koprenu mentalne vizije čovek je postizao savršenu bezbednost opštenja - plaćajući
to nemogućnošću da ispusti poneku nebitnu pojedinost. Jer, ovde, svaka je pojedinost, ma i najmanja,
mogla biti od neprocenjivog značaja.
Postojale su užasavajuće priče koje su instruktori na Trantoru sejali medu svojim učenicima -
priče smišljene da na mladiće ostave najsnažniji mogući utisak o važnosti postizanja potpune
usredsređenosti na predmet. Priča koja se najčešće navodila bila je, bez sumnje, upravo ona koja je
bila najmanje osnovana. Priča se odnosila na prvi izveštaj o početnim uspesima Mazgova, pre no što
je sebi potčinio Kalgan - na nekog nižeg službenika kome je prvom dopao ruku izveštaj i koji je imao
samo bledu predstavu o ovoj četvoronožnoj životinji, te stoga, niti je shvatio niti prozreo smisao koji
je u sebi sadržalo ovo 'lično ime'. Taj je službenik, usled toga, došao do zaključka da je čitava stvar
do te mere nevažna da obaveštenje o Mazgovu nije uopšte bilo vredno poslati na Trantor. Međutim,
kada je stigla sledeća poruka već je bilo suviše kasno da se bilo šta preduzme - i pet gorkih godina
proteklo je pre no što se sve uspešno razrešilo.
Gotovo je izvesno da se sve to o čemu je priča govorila nikada nije ni zbilo - ali to nije bilo ni od
kakve važnosti. Priča je sama po sebi bila dramatična, i njena je svrha bila da u svakog učenika usadi
naviku da se najpomnije usredsredi na predmet svog posmatranja. Gendibal se prisećao vlastitih
studentskih dana kada je, jednom, počinio grešku primajući jedno obaveštenje koje mu se, dok ga je
razmatrao, učinilo i nevažnim i sasvim lako objašnjivim. Njegov učitelj - stari Kendast, pravi tiranin,
bez ostatka - samo je frknuo i rekao: "A četvoronožna životinja, Učeniče Gendibale?" što je bilo više
nego dovoljno da mladić gotovo svisne od stida.
Kompor završi svoj izveštaj.
"Dajte mi, molim vas, svoju procenu Trevizove reakcije", zatraži Gendibal. "Poznajete ga bolje
od mene; u stvari, niko ga ne poznaje tako dobro kao vi."
 "Bila je savršeno jasna", odgovori Kompor. "Što se mentalnih nagoveštaja tiče, ne postoji
mogućnost greške. On smatra da moje reči i moji postupci predstavljaju izraz mojih najživljih
nastojanja da ga skrenem prema Trantoru, ili prema Siriusovom sektoru, odnosno da ga uputim bilo
gde drugde osim tamo gde on, zapravo, želi da pođe. Prema mom mišljenju, to samo znači da je
krajnje odlučan u pogledu toga da ostane tamo gde se sada nalazi. Činjenica da sam ja pridao toliku
važnost potrebi da napusti Sejšel navela ga je, ukratko, da i sam shvati njenu važnost; sledstveno
tome, pošto smatra da je njegov vlastiti interes u potpunoj suprotnosti sa mojim interesima, on će
svesno odlučiti da postupi potpuno suprotno onome što veruje da su moje želje."
"Da li ste sigurni u to?"
"Potpuno siguran."
Gendibal načas razmotri i Komporov izveštaj i odluči da je ta procena ispravna. "Zadovoljan
sam", reče on konačno. "Obavili ste dobar posao. Vaša priča o radioaktivnoj zagađenosti Zemlje bila
je mudro smišljena; na taj način izazvali ste poželjnu reakciju bez potrebe da se neposredno uplićete
u njegov um. Za svaku pohvalu!"
Izgledalo je kao da se, za trenutak, Kompor bori sam sa sobom. "Govorniče", reče on, "ne mogu
da prihvatim vašu pohvalu. Nisam ja izmislio tu priču. Ona je istinita. U Siriusovom sektoru odista
postoji planeta koju nazivaju Zemljom, i odista je smatraju prvobitnim domom ljudske rase. Planeta
jeste bila radioaktivna, ili od samog početka ili je to kasnije postala; u svakom slučaju, stanje je
postepeno postajalo sve gore i, konačno, planeta je ostala bez ikakvog života. Takođe, odista je bilo
pronađeno sredstvo da se povećaju mogućnosti uma - mada, na kraju, ništa nije bilo od svega toga.
Na planeti mojih predaka sve to zaista se uzima kao istorijska činjenica."
"Je li? Zanimljivo!" Gendibal nije izgledao sasvim ubeđen. "U tom slučaju, još bolje. Izvanredna
je stvar poslužiti se istinom, s obzirom na to da nikakva neistina ne može biti predočena s istom
merom iskrenosti. Sam Palver je jednom rekao: 'Što je bliža istini laž uspešnije deluje, a sama istina,
kad je moguće dobro je iskoristiti, uvek je najbolja laž'."
"Potrebno je još nešto spomenuti", nastavi Kompor. "Sledeći vaš nalog da nastojim da - po svaku
cenu - zadržim Treviza na Sejšelu do vašeg dolaska, u svojim sam naporima morao da odem toliko
daleko da je sad jasno da se u njemu začela sumnja da sam pod uticajem Druge zadužbine."
Gendibal klimnu. "Pod sadašnjim okolnostima, mislim da je to bilo neizbežno. Njegova
monomanija da svuda, čak i tamo gde je nema, vidi Drugu zadužbinu, bila je dovoljna da ga do toga
dovede. Jednostavno, moramo i tu činjenicu imati u vidu."
"Govorniče, ukoliko je doista neophodno da Treviz do vašeg dolaska ostane tamo gde je, znatno
bi pojednostavilo stvari ukoliko bih vam došao u susret, stavio vas na svoj brod i ponovo se vratio
na Sejšel zajedno sa vama. Bio bi mi za to dovoljan samo jedan dan..."
"Ne, Posmatraču", prekide ga Gendibal žustro. "Nećete to učiniti. Ljudi na Terminusu znaju gde
ste. Na vašem brodu nalazi se hiperodašiljač koji niste u mogućnosti da uklonite, jer li tako?"
"Tako je, Govorniče."
"Ako na Terminusu znaju da ste stigli na Sejšel, i njihovom ambasadoru na Sejšelu je to poznato -
a poznato mu je i da je Treviz tamo prispeo. Vaš hiperodašiljač obavestiće Terminus da ste napustili
Sejšel da biste otišli na neko mesto udaljeno nekoliko stotina parseka i da ste se potom opet vratili;
ambasador će ih, sa svoje strane, izvestiti da Treviz nije mrdnuo sa Sejšela. Do kakvog bi, u tom
slučaju, zaključka mogli doći na Terminusu? Gradonačelnica Terminusa je, po svemu sudeći,
prepredena žena, i poslednja stvar koju bismo želeli jeste da je uzbunimo suočavačući je s jednom
mračnom zagonetkom. Ne bismo želeli da je u ovom sektoru vidimo na čelu jednog dela njene flote. U
svakom slučaju, rizik bi bio neugodno velik."
 "Uz najdublje poštovanje, Govorniče..." započe Kompor, a onda nastavi: "Kakvog bismo razloga
imali da strepimo od jedne flote ukoliko smo u stanju da svojoj kontroli podvrgnemo njenog vođu?"
"Ma kako malo razloga mogli imati za to, još manje će biti razloga za strahovanje ukoliko flota ne
bude ovde. Ostanite tamo gde ste, Posmatraču. Kad stignem, pridružiću vam se u vašem brodu, a
onda..."
"A onda, Govorniče?"
"Pa, onda, preuzeću čitavu stvar u svoje ruke."

49.
Pošto je vizuelni kontakt bio prekinut, Gendibal ostade da sedi na mestu na kome se zatekao;
sedeo je tako dugo, razmišljajući.
Tokom ovog dugog putovanja ka Sejšelu - neizbežno dugog u ovom brodu koji se ni po čemu nije
mogao meriti sa tehnološki daleko savršenijim modelima Prve zadužbine - ponovo je pažljivo
razmotrio svaki pojedinačni izveštaj o Trevizu. Izveštaji su sezali gotovo čitavu jednu deceniju
unatrag.
Posmatrano u celini i u svetlosti najnovijih događaja, više nije moglo biti nikakve sumnje da je od
Treviza mogao biti stvoren izvanredan član Druge zadužbine - samo da načelo da se nikad ne
regrutuje niko ko je rođen na Terminusu nije bilo na snazi još od Palverovih vremena.
Gotovo da je bilo nemoguće pobrojati sve one osobe najviših vrednosti koje su tokom stoleća bile
izgubljene za stvar Druge zadužbine. Nije postojala nikakva mogućnost da se procene vrednosti
svakog pojedinca među trilionima Ijudskih bića koja su živela širom Galaksije. Ipak, malo je bilo
verovatno da je bilo ko od njih nosio u sebi mogućnosti veće od onih kojima je raspolagao Treviz;
pri tome, bilo je sasvim sigurno da se niko od njih nije nalazio na tako osetljivom mestu.
Gendibal lagano odmahnu glavom. Nije se smelo dopustiti da se Treviz previdi - bez obzira na to
što je bio rođen na Terminusu. Zaista je bio za svaku pohvalu Posmatrač Kompor što ga je uočio,
iako se tokom minulih godina dosta toga izmenilo kod Treviza.
Razume se, Treviz im sada nije mogao biti ni od kakve koristi. Bio je previše star za obuku; ali i
dalje je posedovao tu intuiciju s kojom se rodio, tu sposobnost da uoči pravo rešenje čak i na temelju
savršeno nedovoljnih podataka, i nešto... nešto...
I stari Šandes - koji je, iako je već prešao svoj vrhunac, bio Prvi govornik, i to u celini gledano,
veoma uspešan - uočio je nešto u tome, čak i bez povezanih podataka i dubokog poniranja u stvar
koje je Gendibal bio u stanju da sebi priušti otkako je krenuo na ovaj put. Po Šandesovom mišljenju,
Treviz je bio ključ krize.
Zbog čega je Treviz otišao na Sejšel? Šta je imao na umu? Šta je smerao?
A nije bilo moguće prodreti u njegov um! Gendibal je bio u to sasvim siguran. Sve dotle dok ne
bude mogao da so kraja dokuči kakva je bila njegova uloga, bilo bi potpuno pogrešno pokušati da se
Trevizov um na bilo koji način 'prilagodi'. S Anti-Mazgovima na vidiku - ma ko oni bili - ma šta oni
predstavljali - pogrešan korak u odnosu na Treviza (Treviza, iznad svega) mogao je imati dejstvo
bombe koja bi im eksplodirala pred samim očima.
On oseti kako neki drugi um zuji oko njegovog i rasejano ga odgurnu, kao što bi odagnao kakvog
dosadnog insekta tamo na Trantoru - ali umom, ne rukom. A onda, trenutno, oseti odsev bola u tom
drugom umu i smesta podiže oči.
Sura Novi pritiskala je prstima svoje bujne obrve. "Vi izviniš mene, Gospodine, ali mene pogodiš
iznenadan glavobolja."
Gendibal odmah oseti kajanje. "Žao mi je, Novi. Nisam mislio - ili, bolje, odveć sam snažno
mislio." On se odmah - nežno - potrudi da smiri njene nadražene nervne vlati.
Novino lice ubrzo se ozari. "Odmah prošlo je brzo. Lepi zvuk vaših reči, Gospodine, blagotvorno
je meni."
"Odlično!" odvrati Gendibal. "Je li nešto nije u redu? Zbog čega si ovde?" Uzdržavao se da zalazi
dublje u njen um, kako bi sam ustanovio kako stvari stoje. Sve je više oklevao da na taj način nasrće
na njenu intimu.
Novi je neodlučno zastala, a onda se blago naže prema njemu. "Ja zabrinuta. Vi gledaš u ništa i
daješ zvuke i tvoj lice mrgodi se. Ja stajala sam tu, kao led budem, plašim se da vi padneš... bolestan,
i ja ne budeš znala šta uradiš."
"Nije to ništa, Novi. Nema potrebe da strahuješ." On je blago potapša po ruci. "Nema razloga da
se brineš. Razumeš li?"
Strah - ili bilo kakvo snažnije osećanje - na neki su način remetili i kvarili jasni sklad njenog uma.
Najviše je, razume se, voleo da ga vidi opuštenog, smirenog i srećnog, ali je oklevao da ga u to stanje
dovede mešanjem spolja. Malopređašnji blagotvorni dodir njegovog uma shvatila je kao posledicu
njegovih reči, i njemu se činilo najboljim da tako i ostane.
"Novi, zbog čega ne želiš da te zovem Sura?" upita je on iznenada.
Ona ga hitro pogleda i licem joj odjednom prođe odsev jada. "Oh, Gospodine, nemojte činiš to."
"Ali Rufirant te je tako zvao, onog dana kada smo se prvi put sreli. Sada te i ja poznajem dovoljno
dobro..."
"Znaš ja dobro da on učinio je to, Gospodine. Tako govoriš čovek ženi koja nemaš ni svoj čovek,
ni svoj verenik, koja niješ... potpuna. Vi možeš zoveš je njeno prvo ime. Ali ja dobiješ više čast ako
vi zoveš me Novi, i ja budeš mnogo ponosna. I ako ja nemaš svoj čovek sad, ja imaš svoj gospodar, i
ja budeš zadovoljna. Ja nadaš se vi ne uvrediš se ako ja želiš da vi zoveš mene Novi."
"Razume se da ne, Novi."
Njenim se umom na to proli duboka ushićenost, i ovaj sad ponovo beše lep i čist. I sam Gendibal
oseti zadovoljstvo zbog toga; možda i previše. Da li je uopšte trebalo da bude toliko zadovoljan?
Pomalo postiđeno, on se priseti kako je i sam Mazgov dopustio sebi da na sličan način na njega
utiče ona žena iz Prve zadužbine, Bejta Darel - na njegovu nesreću.
Ovo, razume se, nije imalo nikakve sličnosti s tim. Ova Dumljanka predstavljala je njegov
odbrambeni štit protiv tuđih umova, i on je želeo da ona toj svrsi služi na najpouzdaniji mogući način.
Ne, nije baš bilo sasvim tako... Njegov položaj Govornika bio bi ozbiljno doveden u pitanje
ukoliko bi ikako prestao da bude sposoban da u celosti razume svoj um, ili, što bi bilo još gore
ukoliko bi ga namerno izvitoperio da bi izbegao istinu. Istina je bila da mu se veoma dopadalo da
gleda kako smirenost i sreća rastu u njoj iznutra - bez ikakvog spoljnog mešanja - i to mu se dopadalo
jednostavno stoga jer mu se ona dopadala; u tome (pomisli on izazovno) nije moglo biti ničeg rđavog.
"Sedi, Novi", obrati joj se on.
Ona ga posluša, održavajući nesigurno ravnotežu na ivici naslonjače i sedeći onoliko daleko od
njega koliko je to površina prostorije dozvoljavala. Njen um bio je preplavljen osećanjem
poštovanja.
"Kada si me maločas ugledala kako proizvodim one zvukove", nastavi on, "ja sam to, Novi, vodio
jedan razgovor na daljinu, onako kako to učenjaci ponekad imaju običaj da čine."
Novi odvrati tužno, smerno spuštenih očiju: "Ja vidiš, Gospodine, da imaš još puno stvari što
učnjak čini što ja ne razumeš i ne možeš ni zamisliš. To budeš veština veliko kao planina. Ja stidiš se
što dođeš vama i tražiš budeš učnjak. Zašto se vi, Gospodine, ne budeš onda smeješ se meni?"
"Nije sramotno težiti nečemu čak i kada je to izvan tvog domašaja", odvrati Gendibal blago. "Ti si
sada već isuviše stara da bi mogla postati učenjak poput mene, ali ni izdaleka odveć stara da ne bi
mogla naučiti znatno više nego što sada znaš, i osposobiti se za mnogo više no što sada možeš.
Naučiću te nešto o ovom brodu. Do trenutka kada stignemo na naše odredište, znaćeš već poprilično o
tim stvarima."
Gendibal je bio ushićen. A zašto da ne? Namerno je okretao leđa svim stereotipima vezanim za
dumski narod. Uostalom, kakvog je uopšte prava imala ta raznobojna skupina što je činila Drugu
zadužbinu da postavlja takve stereotipe? Porod samih žitelja Druge zadužbine nije baš često
ispoljavao svojstva koja bi ga preporučivala za najviše položaje u zajednici. Deci Govornika gotovo
nikad nije polazilo za rukom da i sama postanu Govornici. Pre tri stoleća postojala su tri naraštaja
Lingestera koja su nasleđivala jedan drugog, ali nikada nije u potpunosti otklonjena sumnja da
Govorniku iz druge generacije zapravo nije bilo mesto za Stolom. A ukoliko je sve to bilo tačno,
kakvog su prava imali ti ljudi s Univerziteta da sebe toliko uzvise nad drugima?
Posmatrao je kako Novine oči blistaju od sreće, i ponovo oseti duboko zadovoljstvo zbog toga.
"Gospodine, ja budeš se trudim mnogo da naučiš sve što vi meni kažeš", reče ona.
"Siguran sam u to", odvrati on... i zastade. Sada mu je tek palo na pamet da tokom svog razgovora
s Komporom ni na koji način nije nagovestio mladom čoveku da nije bio sam na brodu. Nijednom
rečju mu nije nagovestio da ima saputnika.
Prisutnost jedne žene s njim na brodu mogla se razumeti sama po sebi; u svakom slučaju, nema
nikakve sumnje da se Kompor ne bi iznenadio. Ali jedna Dumljanka?
Za trenutak, uprkos svemu što je Gendibal u vezi s tim mogao preduzeti, stereotip ponovo izbi
svom svojom snagom, i on oseti lako zadovoljstvo što Kompor nikada nije bio na Trantoru i što,
samim tim, ne bi bio u stanju da u Novi prepozna Dumljanku.
Ali gotovo istog časa, on odagna od sebe takve misli. Nije bilo ni od kakve važnosti da li je, ili
nije, Kompor išta o tome znao - niti bilo ko drugi. Gendibal je bio Govornik Druge zadužbine i imao
je pravo da čini što mu je drago - sve dok se kretao u okvirima odredaba Seldonovog Plana. Niko
nije imao prava da mu se meša.
"Gospodine, kada najzad stigneš mi na odredište, da li se mi budeš rastaneš?" upita iznenada
Novi.
On je pogleda i odgovori, s možda nešto više žustrine no što je u ovoj prilici bilo neophodno:
"Ne, Novi, nećemo se rastajati."
I Dumljanka se snebivljivo nasmeši i prošara pogledom čitavu Galaksiju - kao što bi bilo koja
žena učinila.
UNIVERZITET
50.
Pelorat ponovo raširi nozdrve kada se on i Treviz vratiše na palubu Daleke zvezde.
Treviz sleže ramenima. "Ljudsko telo je moćan raspršivač najrazličitijih mirisa. Reciklisanje
nikada ne deluje trenutno i veštački mirisi samo prekrivaju prirodne - nikada ih ne zamenjuju."
"Pretpostavljam, prema tome, da čak ni dva broda nikada ne mirišu sasvim isto, pod uslovom da
su izvesno vreme u njima boravile različite osobe."
"U pravu ste, ali da li ste već posle jednog sata i dalje osećali krakterističan miris ove planete?"
"Nisam", priznade Pelorat.
"Pa, uskoro više nećete osećati ni ovaj miris. U stvari, ukoliko dovoljno dugo vremena provedete
na nekom brodu, s dobrodošlicom ćete, po povratku, pozdraviti mirise koji za vas znače rodni dom. I,
usput rečeno, Janove, ukoliko posle ovoga postanete svemirsko tumaralo moraćete shvatiti da je
krajnje neučtivo stavljati primedbe u odnosu na mirise bilo kog broda, odnosno, sveta na kome žive
ljudi sa tog broda. Među nama, razume se, to je potpuno u redu."
"Istinu da kažem, Golane, najsmešnije je upravo to što ja zaista osećam Daleku zvezdu kao svoj
dom. Na kraju krajeva, bar potiče sa Zadužbine." Pelorat se nasmeši. "Znate, nikada nisam sebe
smatrao rodoljubom. Uvek sam voleo da mislim da jedino čitavo čovečanstvo smatram svojim
rodom; ali sada moram da priznam da činjenica da sam toliko daleko od Zadužbine ispunjava moje
srce toplinom prema njoj."
Treviz nastavi da razmešta postelju. "Da znate, niste baš toliko daleko od Zadužbine. Sejšelska
unija je gotovo sa svih strana okružena zadužbinskom teritorijom. Imamo ovde ambasadora i niz
drugih predstavnika, od konzula pa nadalje. Sejšelci vole da nam se suprotstavljaju na rečima, ali
uglavnom veoma paze da ne učine ništa što bi moglo izazvati naše nezadovoljstvo njima... Janove,
pođite na spavanje. Danas nismo ništa postigli, i sutra ćemo se morati mnogo više potruditi."
Medutim, nije predstavljalo nikakvu teškoću da se i dalje čuju kroz tanku pregradu koja je delila
njihove sobe. Nemirno se prevrćući u tami što se spustila na brod, Pelorat ga odjednom pozva, ne
naročito glasno: "Golane?"
"Da?"
"Ne spavate?"
"Ne mogu, dok vi pričate."
"Ipak smo, znate, nešto postigli danas. Vaš prijatelj, Kompor..."
"Bivši prijatelj", promumla Treviz.
"Bez obzira na to šta vam je sada, pričao nam je o Zemlji i rekao nešto na šta još nisam naišao u
svojim istraživanjima. Radioaktivnost!"
Treviz se pridiže, oslonivši se na lakat. "Čujte, Janove, ako Zemlja i jeste mrtav svet, to još ne
znači da se vraćamo kući. I dalje želim da pronađem Geu."
Pelorat pućnu usnama kao da tera od sebe kakvo perce. "Razume se, drago moje momče. I ja
želim. Ja čak ni ne mislim da je Zemlja mrtav svet. Kompor je možda doista verovao da je ono što
nam je pričao sušta istina, ali jedva da postoji neko područje u Galaksiji koje nema neku vlastitu
priču na osnovu koje postojbinu čovečanstva smešta na neki obližnji svet. I gotovo ga obavezno
nazivaju Zemljom, ili nekim veoma sličnim imenom.
U antropologiji to nazivamo 'globocentrizmom'. Ljudi obično uzimaju zdravo za gotovo da su bolji
od svojih suseda; da je njihova kultura starija i nadmoćnija kulturama drugih svetova; da je sve dobro
na drugim svetovima preuzeto od njih, a da je sve loše ili posledica izopačavanja svega dobrog što je
od njih preuzeto - ili da je preuzeto od nekog drugog. Pri tome, vidljiva je težnja da se nadmoć u
vrednostima izjednači sa nadmoći u trajnosti. I ukoliko nisu u stanju da pouzdano potvrde da je
upravo njihova planeta Zemlja, odnosno njezin ekvivalent, mesto na kome je začeta ljudska vrsta -
gotovo uvek daju sve od sebe da je smeste negde u svom području, čak i kada nisu u mogućnosti da
joj tačno odrede položaj."
"Hoćete, dakle, da kažete da je Kompor samo sledio tu uobičajenu težnju kada nam je rekao da se
Zemlja nalazi u Siriusovom sektoru?" upita Treviz. "Pa ipak budući da svetovi u Siriusovom sektoru
imaju dugu istoriju, svaki pojedinačni svet među njima morao bi biti dobro poznat i lako bi bilo
proveriti rečenu tvrdnju bez potrebe da se uopšte tamo ode."
Pelorat se prigušeno nasmeja. "Čak i kada biste bili u mogućnosti da dokažete da nijedan svet u
Siriusovom sektoru ne bi mogao biti Zemlja, to još uvek ništa ne bi rešavalo. Potcenjujete činjenicu,
Golane, da misticizam može sasvim nadvladati zdravim razumom. Postoji bar desetak područja u
Galaksiji gde najugledniji naučnici stalno ponavljaju, najsvečanije i bez ikakve primese ironije,
lokalne priče o tome da se Zemlja - odnosno, ono što su oni izvoleli da nazovu Zemljom - nalazi
negde u hipersvemiru i da je jednostavno, osim pukom slučajnošću, nije moguće pronaći."
"A da li kažu i da je bar neko, makar i pukom slučajnošću, uspeo da je pronađe?"
"Uvek je bilo takvih priča i uvek su se javljale rodoljubive težnje da se suzbije svaka neverica -
čak i ako priče nisu zvučale nimalo verovatno i ako niko, osim ljudi sa svetova na kojima su takve
priče ispredane, nije ispoljio spremnost da u njih poveruje."
"Pa onda, Janove, nemojmo ni mi u njih verovati. Bilo bi sada najbolje da i sami skočimo u naš
intimni hipersvemir sna."
"Ali, Golane, ta priča o radioaktivnoj zagađenosti Zemlje neodoljivo me privlači. Sve mi se
nekako čini da u tome zaista ima nečeg istinitog - ili, bar, nečeg približno istinitog."
"Šta mislite time - približno istinitog?"
"Pa eto, svet pojačane radioaktivnosti bio bi svet na kome bi radioaktivno zračenje bilo
zastupljeno u znatno većem stepenu no što bi to bilo uobičajeno. Stopa mutacija na takvom svetu bila
bi znatno viša i evolucija bi se odvijala znatno brže - sa velikom raznovrsnošću. Pomenuo sam vam
već, ukoliko se sećate, da jednu od bitnih stavki u kojoj se gotovo sve priče slažu čini i okolnost da je
život na Zemlji bio neverovatno raznovrstan: milioni vrsta svih oblika života. Upravo je ta
raznovrsnost života - taj eksplozivni razvoj - mogla dovesti do pojave razuma na Zemlji, a onda ga
pokrenuti u pohod po čitavoj Galaksiji. Ukoliko je Zemlja zaista, iz nekog razloga, bila radioaktivna -
odnosno, u većoj meri nego druge planete - to bi neopozivo moglo govoriti u prilog ideji da je ona -
da je bila - po svemu izuzetna."
Treviz nekoliko trenutaka osta zamišljen. "Pre svega, nemamo nikakvog posebnog razloga da
poverujemo da je Kompor govorio istinu", reče on najzad. "Moguće je da nas je svesno lagao kako bi
nas naveo da odemo sa Sejšela i upustimo se u nekakvo sumanuto tumaranje oko Siriusa. U stvari,
verujem da je upravo to i bila njegova namera. S druge strane, čak i ukoliko je govorio istinu, ono što
je rekao jeste da je Zemlja bila do te mere radioaktivna da je život na njoj postao nemoguć."
Pelorat ponovo pućnu usnama. "Nije bilo previše radioaktivnosti koja bi onemogućila da se život
razvije na Zemlji, a životu je, kad se jednom začne, lakše da se održi nego da se razvije. Razumno je,
stoga, pretpostaviti da se život začeo i održao na Zemlji. Sledstveno tome, nivo radioaktivnosti nije
uopšte morao biti nespojiv sa životom, i s vremenom je taj nivo mogao biti i smanjen. Ne postoji
ništa što bi ga moglo povećati."
"A nuklearne eksplozije?" nabaci Treviz.
"Kakve one imaju veze s tim?"
 "Mislim, pretpostavimo da je došlo do nuklearnih eksplozija na Zemlji?"
"Na površini Zemlje? Nemoguće. U čitavoj istoriji Galaksije ne postoji svedočanstvo o tome da
je neko društvo bilo dovoljno sumanuto da nuklearnu energiju upotrebi u ratne svrhe. Nikada to ne
bismo preživeli. Tokom trigelijanskih pobuna, kada su obema stranama zapretili glad i konačno
uništenje, i kada je Džendipurus Horat predložio da se započne s nuklearnom reakcijom..."
"Obesili su ga pripadnici njegove vlastite flotile. Poznata mi je galaktička istorija. Ali mislim,
ukoliko bi kojim slučajem došlo..."
"U celini uzev, ne postoje zapisi o tome da su takvi nesrećni slučajevi bili u stanju da u znatnoj
meri povećaju količinu radijacije na nekoj planeti." On uzdahnu. "Čini mi se da ćemo morati, kad
ovde obavimo posao, da ipak pođemo u Siriusov sektor i da tamo malo pronjuškamo."
"Jednog dana, možda. Ali za sada..."
"Da, da, razumem. Evo, prestaću da pričam."
Pelorat ućuta, ali Treviz osta budan u tmini još čitav jedan čas pitajući se nije li već suviše pažnje
privukao na sebe i ne bi li bilo mudrije da pođe do Siriusovog sektora i kasnije se vrati na Geu, kada
pažnja - bilo čija pažnja - bude ponovo skrenuta u nekom drugom pravcu.
U trenutku kada mu se san spustio na oči on još, nije bio došao do nekog čvrstog zaključka. Snovi
su mu bili nemirni.

51.
Nisu se ponovo pojavili u gradu sve dok pre podne nije dobrano odmaklo. Ovog puta Turistički
centar bio je krcat posetiocima, ali im ipak nekako pođe za rukom da dobiju obaveštenje kako da
stignu do gradskog informativnog biroa gde su im stavljena na raspolaganje sva uputstva kako da
koriste lokalne modele računara za prikupljanje najraznovrsnijih podataka.
Štaviše, dobiše listu univerziteta i muzeja i stadoše je brižljivo ispitivati, počevši od onih koji su
im bili najbliži, pomno proveravajući svako raspoloživo obaveštenje o antropolozima, arheolozima i
profesorima drevne istorije.
"Ah!" uzviknu Pelorat u jednom trenutku.
"Ah!" ponovi Treviz za njim s neočekivanim prizvukom jetkosti. "Ah - šta?"
"Ovo ime ovde - Kvintesec. Izgleda mi nekako poznato."
"Poznajete li ga"
"Ne, razume se da ga ne poznajem, ali biće da sam čitao neki od njegovih radova. Na brodu, gde
mi se nalaze pribeleške."
"Ne idemo natrag na brod, Janove. Ukoliko vam je njegovo ime poznato, i to će nam biti dovoljno
kao putokaz. Bude li spreman da nam pomogne, bez sumnje će biti u mogućnosti da nas uputi dalje."
On naglo ustade. "Hajdemo da ustanovimo način kako da dođemo do Sejšelskog univerziteta.
Međutim, kako tamo u vreme podnevnog obeda zasigurno neće biti nikoga, mogli bismo i sami da
najpre nešto prezalogajimo."
Tek u pozno popodne stigli su konačno na Univerzitet; neko su se vreme probijali kroz njegove
lavirinte i konačno se našli u nekom predvorju, iščekujući neku mladu ženu koja je otišla u potragu za
obaveštenjima i koja ih je mogla - a možda i ne - odvesti do Kvinteseca.
"Pitam se", reče Pelorat s jasnim prizvukom nelagodnosti, "koliko ćemo još dugo morati da
čekamo. Mora biti da će i poslednji današnji časovi uskoro biti privedeni kraju."
Ove reči izgleda da su poslužile kao čarobni ključić, jer se mlada dama, koju su čekali poslednjih
pola časa, ponovo pojavila i pohitala ka njima; cipele su joj svetlucale crvenim i ljubičastim i
koračala je odsečnim hodom lupkajući potpeticama kao da proizvodi neku muzičku frazu. Tonovi su
se povišavali i snižavali, u zavisnosti od brzine kojom je koračala i čvrstine njenog hoda.
Pelorat se trže. Bilo mu je sada već jasno da svaki pojedinačni svet raspolaže vlastitim
karakterističnim udarima na čula, baš kao i vlastitim mirisima. On se, ipak upita - pošto je već
prestao da zapaža mirise - da li će, takođe, biti u stanju da se navikne da ne zapaža ni kakofoniju
zvukova koje su mlade gospe proizvodile dok su koračale.
Ona pristupi Peloratu i stade neposredno ispred njega. "Da li biste bili ljubazni da mi kažete svoje
puno ime, profesore?"
"Janov Pelorat, gospođice."
"Planeta na kojoj ste stalno nastanjeni?"
Treviz načini pokret rukom kao da želi da mu da znak da ne kaže istinu, ali ga je Pelorat ili
prevideo ili svesno prenebregnuo, i odgovorio: "Terminus."
Mlada žena razvuče usne u širok osmeh; izgledala je zadovoljna. "Kada sam profesoru Kvintesecu
rekla da se izvesni profesor Pelorat raspituje za njega, odgavorio je da je spreman da se s vama vidi
jedino pod uslovom ukoliko ste vi Janov Pelorat sa Terminusa."
Pelorat živo zatrepta očima. "Vi ... ovaj, hoćete da kažete da je čuo za mene?"
"Rekla bih da u to nema nikakve sumnje."
Gotovo zaškripavši, on se okrete Trevizu, lica koje je blistalo od zadovoljstva. "Čuo je za mene.
Iskreno, nisam mislio... ovaj, napisao sam samo nekoliko članaka i nisam verovao da iko..." On
zavrte glavom. "Ti članci nisu baš bili nešto naročito."
"Pa, onda", odvrati Treviz i sam se smešeći, "prestanite da uživate u vlastitom samopotcenjivanju
i pođimo. On se obrati mladoj ženi. "Pretpostavljam, gospođice, da možemo naći neki način da se
prevezemo do profesora?"
"Nije daleko odavde. Možemo i pešice. U stvari, nećemo morati ni da napustimo ovu zgradu. Biće
mi zadovoljstvo da vas otpratim donde... Da li ste obojica sa Terminusa?" I ne sačekavši njihov
odgavor, ona krenu.
Pelorat i Treviz krenuše za njom, i ovaj poslednji, s prizvukom zbunjenosti, odgovori: "Da,
obojica smo s Terminusa. Da li to nešto menja?"
"Ah, ne, razume se da ne. Znate, ima dosta ljudi na Sejšelu koji baš ne vole Zadužbince, ali ovde,
na Univerzitetu, mi ne držimo mnogo do takvih osećanja. Naša je uzrečica - živi i pusti drugog da
živi. Mislim, i Zadužbinci su ljudi poput nas. Shvatate šta mislim?"
"Da, shvatam šta mislite. I mnogi među nama takođe kažu da su Sejšelci ljudi poput nas."
"Tako je najbolje... Nikada još nisam bila na Terminusu. Mora biti da je velik grad."
"U stvari, baš i nije", odgovori Treviz ravnodušno. "U stvari, rekao bih da je zapravo manji od
Sejšela."
"Samo me bockate", odvrati ona. "Pa, Terminus je sedište Zadužbinske federacije, zar ne? Mislim,
ne postoji neki drugi Terminus?"
"Ne, koliko je meni poznato, postoji samo jedan Terminus - onaj odakle dolazimo. Središte
Zadužbinske federacije."
"Pa, onda, u tom slučaju, to mora biti veliki grad... I vi ste čitav taj put prevalili samo da biste
videli profesora! Veoma smo ponosni na njega, znate. Smatraju ga najvećim autoritetom u čitavoj
Galaksiji."
"Stvarno?" upita Treviz. "A u čemu?"
Ona ponovo razrogači oči. "Zaista volite da bockate. On zna o drevnoj istoriji više... više no - što
ja znam o svojoj vlastitoj porodici." I ona nastavi da korača ispred njih na svoj ugodni, muzički
način.
 Bilo je nečeg prenaglašenog u tome što ga je dvared, gotovo zaredom, nazvala bockalom, mada
mu nije dala nikakav podsticaj u tom pravcu. Treviz se nasmeši i upita: "Pretpostavljam da profesor
zna i sve o Zemlji?"
"O Zemlji?" Ona se zaustavi pred ulazom u neku kancelariji i uputi mu prazan pogled.
"Znate, o svetu na kome se začela Ijudska rasa."
"Ah, mislite na Prvobitnu Planetu. Pa, verujem da on zna sve o tome. Na kraju krajeva, nalazi se
negde ovde, u području Sejšela. Svima je to poznato! Ali evo njegove kancelarije. Dopustite mi da
vas najavim."
"Ne, nemojte", reče Treviz. "Sačekajte trenutak. Kažite mi nešto više o Zemlji."
"Istinu da kažem, nisam još nikad čula da je iko naziva Zemljom. Pretpostavljam da je to
zadužbinski naziv. Mi je ovde nazivamo Geom."
Treviz uputi brz pogled ka Peloratu. "Oh? A gde se ta Gea nalazi?"
"Nigde određeno. Negde je u hipersvemiru, i još nikome nije pošlo za rukom da je pronađe. Kada
sam bila mala, moja mi je baka pričala da je Gea nekad bila u normalnom svemiru, ali da joj se
smučilo pa je..."
"Smučilo joj se zbog gluposti i prestupa koje počiniše ljudska bića", promrmlja Pelorat, "i duboko
se stideći, napustila je naš svemir odlučivši da prekine sve veze sa ljudskom rasom koju je, nekad,
sama razvejala čitavom Galaksijom."
"Znači, poznata vam je priča? Eto, vidite! Jedna moja prijateljica tvrdi da je sve to puko
praznoverje. Sad će čuti svoje. Ako je čitava priča dovoljno dobra za profesore iz Zadužbine..."
Blistavim slovina na zamućenom staklu na ulazu stajalo je, nečitkom kaligrafijom uobičajenom na
Sejšelu, krupnim slovima napisano: SOTEJN KVINTESEC, ABT. Istim tipom slova ispod toga je
pisalo: ODELJENJE ZA DREVNU ISTORIJU.
Žena stavi prst u jedan uglačan metalni kružić. Nije se čuo nikakav zvuk, ali staklo na vratima
postade odjednom mlečnobelo i neki ravnodušni glas upita: "Recite, molim vas, vaša imena."
"Janov Pelorat sa Terminusa", odgovori Pelorat, "i Golan Treviz, sa iste planete." Vrata se lagano
i bešumno otvoriše.

52.
Bio je to visok čovek, već dobrano zašao u srednje godine; ustao je kada su ušli, obišao sto za
kojim je sedeo i pohitao im u susret. Bio je tamnoput; kosa, sva u čvrstim kovrdžama, već je dobila
čeličnosivi preliv. On ispruži ruke u pozdrav; glas mu je bio mek i dubok. "Ja sam S.K. Oduševljen
sam što sam vas sreo, profesori."
"Ja nemam nikakvu akademsku titulu", odgovori Treviz. "Samo pratim profesora Pelorata. Zovite
me jednostavno Treviz. Veoma mi je milo što smo se upoznali, profesore Abt."
Kvintesec načini pokret rukom, očigledno zbunjen. "Ne, ne. Abt je samo neka šašava titula koja
nema nikakvog značaja izvan Sejšela. Ne obraćajte pažnju na nju, i zovite me jednostavno S.K. U
svakodnevnim društvenim kontaktima na Sejšelu obično se oslovljavamo samo inicijalima. Očekivao
sam samo jednog od vas, a sada mi je toliko drago da vas je dvojica!"
Činilo se kao da za trenutak okleva, a onda ispruži svoju desnu ruku pošto ju je gotovo neprimetno
protrljao o pantalone.
Treviz je prihvati i stisnu, pitajući se usput da li je to pravi način pozdravljanja ovde na Sejšelu.
"Molim vas, sedite", ponudi ih Kvintesec. "Bojim se da će vam ove naslonjače izgledati suviše
tvrde, ali znate, ne marim baš za sedišta koja se prilagođuju mom telu. To sa stolicama koje vam
obujmljuju telo postalo je prava manija, ali kad je reč obujmiti u pitanju volim da na nju mislim u
sasvim drugim okvirima."
Treviz se nasmeši i odvrati: "Lako je složiti se s vama. Ali sudeći po vašem imenu, S.K., reklo bi
se da vučete poreklo sa Graničnih svetova a ne sa Sejšela. Izvinjavam se ukoliko vam se moje pitanje
čini odveć drskim."
"Nipošto. Moja porodica, delom, vuče poreklo s Askona. Pre pet generacija moji pra-pra-roditelji
napustili su Askon - kada je vlast Zadužbine postala zaista nepodnošljiva."
"A mi potičemo sa Zadužbine, smerno primeti Pelorat. "Izvinjavamo se."
Kvintesec blago odmahnu rukom. "Ne mislite, valjda, da posle pet generacija još uvek nosim u
sebi mržnju? Mada su se, na žalost, takve stvari događale. Da li biste želeli da nešto pojedete? lli
popijete? Želite li da uključim kakvu muziku?"
"Ukoliko nemate ništa protiv", reće Pelorat, "i ukoliko to sejšelski obziri dozvoljavaju, veoma bih
voleo da odmah pređemo na stvar."
"Budite uvereni, sejšelski obziri neće nam u pogledu toga predstavljati nikakvu prepreku...
Nemate pojma, dr Pelorate, koliko je sve ovo izvanredno. Pre samo dve nedelje dopao mi je do ruku
vaš članak o mitovima vezanim za poreklo ljudske rase; taj članak u Arheološkoj reviji ostavio je na
mene utisak kao izvanredna sinteza - mada, nažalost, previše sažeta."
Pelorat pocrvene od zadovoljstva. "Oduševljen sam što ste ga pročitali. Morao sam, na žalost, da
ga sažmem, jer Revija nije bila spremna da štampa čitavu studiju. Ipak, nameravam da u dogledno
vreme napišem još jednu raspravu na tu temu."
"Najbolje želje za uspeh. U svakom slučaju, čim sam pročitao vaš članak odmah sam poželeo da
se s vama sretnem. Čak sam pomislio da bih, da se s vama upoznam, mogao skoknuti i do samog
Terminusa, premda bi bilo teško sve uskladiti..."
"Zbog čega?" upita odjednom Treviz.
Kvintesec se zbuni. "Žao mi je što moram da kažem da Sejšel baš ne čezne da se pridruži
Zadužbinskoj federaciji i da, šta više, nastoji da obeshrabri društvene kontakte sa Zadužbinom.
Vidite, imamo dosta živu tradiciju neutralizma. Čak nas ni Mazgov nije dirao, osim što je od nas
zatražio jasnu izjavu o našoj neutralnosti. Iz tog razloga, svaki zahtev za dozvolu da se poseti neko
područje Zadužbinske federacije - a posebno Terminus - odmah izaziva najrazličitije sumnje, premda
bi jedan naučnik poput mene, čiji je interes prvenstveno akademske prirode, na kraju ipak dobio
pasoš... Ali ništa od toga nije bilo neophodno: vi ste došli ovamo k meni. Gotovo da u to ne mogu da
poverujem. Pitao sam se: zbog čega? Da li ste i vi čuli za mene, kao i ja za vas?"
"Poznat mi je vaš rad, S.K.", odgovori Pelorat, "u svojim beleškama imam dosta izvoda iz vaših
dela. Upravo sam zbog toga i navratio do vas. Bavim se dvojakim istraživanjem - pitanjem Zemlje,
koja uživa ugled planete na kojoj je začet ljudski soj, i pitanjima najranijih razdoblja istraživanja i
naseljavanja Galaksije. Posebno sam mislio da vam se obratim radi rasvetljavanja pitanja
utemeljavanja Sejšela."
"Na osnovu vašeg članka", reče Kvintesec, "zaključio sam da vas posebno zanimaju mitovi i
legende."
"Čak i više - sama istorija; pre svega činjenice - razume se, ukoliko postoje. Ukoliko ne, onda,
bar, mitovi i legende."
Kvintesec naglo ustade i stade brzo koračati prostorijom, gore-dole. U jednom trenutku zastade,
zagleda se u Pelorata, a onda ponovo ćutke nastavi da korača po sobi.
Treviz oseti nestrpljenje. "Pa, gospodine?"
"Čudno!" uzviknu Kvintesec. "Zbilja čudno! Još koliko juče..."
"Šta se to još koliko juče desilo?" upita Pelorat.
 "Rekao sam vam, dr Pelorat", započe Kvintesec... "Ovaj, da li biste mi dozvolili da vas zovem
J.P.? Izgleda mi krajnje neprirodno da vas i dalje oslovljavam punim imenom" .
"Samo izvolite."
"Rekao sam vam, J.P., da sam se oduševio vašim člankom i da sam poželeo da vas upoznam.
Razlog tome bio je taj što, očigledno, posedujete obimnu zbirku legendi što se odnose na nastanke
raznih svetova - pri čemu vam, ipak, nedostaju naše legende. Drugim rečima, poželeo sam da se s
vama sretnem iz savršeno istog razloga zbog koga ste me vi potražili: da vam kažem upravo ono što
ste vi došli da me pitate."
"U kakvoj je to vezi s onim još koliko juče, S.K.?" upita Treviz.
"Mi ovde imamo legende. Posebno, jednu među njima. Od izuzetne je važnosti za našu zajednicu,
budući da je tokom vremena postala Velika Misterija..."
"Misterija?" upita Treviz.
"Ne mislim ni na kakve dečje zagonetke, ili nešto slično tome. Verujem da se to tako kaže, sudeći
prema rečniku Standardnog Galaktičkog Jezika. Međutim, ta reč ima ovde posebno značenje. Ona
označava 'nešto tajno'; nešto čije je pravo značenje poznato samo nekolicini posvećenika; nešto o
čemu se nikada ne govori sa strancima... A juče je, baš, bio taj dan."
"Dan - čega, S.K.?" upita Treviz, donekle preterujući u svom nastojanju da mu izraz lica
predstavlja suštu strpljivost.
"Juče je bio Dan Leta."
"Ah", reče Treviz, "dan meditacije i smirenosti, koji po pravilu svako treba da provede kod kuće."
"Nešto otprilike takvo, mada se u većim gradovima, u razvijenijim područjima, sve manje poštuju
ti stari običaji... Ipak, vidim, nije vam sve to nepoznato."
Pelorat, koji se usled sve nestrpljivijeg tona Trevizovog glasa počeo osećati nelagodno, požuri da
odgovori: "Čuli smo nešto malo o tome, s obzirom na to da smo baš juče stigli."
"Od svih mogućih dana - baš na jučerašnji", primeti Treviz sarkastično. "Da vidimo, S.K. Iako,
kao što sam već spomenuo, nemam nikakvu akademsku titulu, imam jedno pitanje. Rekoste, maločas,
govoreći o Velikoj Misteriji, da to nije nešto o čemu se razgovara sa strancima. Kako to da, onda, o
tome slobodno govorite nama? Jer, znate, i mi smo stranci."
"U to nimalo ne sumnjam. Međutim, vidite, ja nisam osoba koja poštuje ovaj dan meditacije i moje
sujeverje, u najboljem slučaju, ne zalazi dublje od površine. S druge strane, međutim, članak J.P.-a
učvrstio me je u osećanju koje već dugo nosim u sebi - naime, da neki mit ili legenda nikada ne
nastaju ni iz čega. Ništa nije - niti bi moglo - nastati ni iz čega. Međutim, ukoliko postoji makar i
trunčica istine u svemu tome, ma koliko izvitoperena mogla ona biti, želeo bih, u svakom slučaju, da
otkrijem šta leži iza naše legende o Danu Leta."
"Da li je bezbedno razgovarati o tome?" naglo upita Treviz.
Kvintesec sleže ramenima. "Pretpostavljam, ne baš sasvim konzervativni delovi našeg
stanovništva bili bi užasnuti. Ipak, vlada već čitavo jedno stoleće nije u njihovim rukama. Sekularisti
su snažni, i verovatno bi bili još snažniji da se konzervativci nisu okoristili našim - da me izvinite na
izrazu - antizadužbinskim predrasudama. Najzad, ukoliko ja o tome vodim razgovor vezan za moja
naučna istraživanja drevne istorije, Liga univerzitetskih radnika bi me, u slučaju potrebe, snažno
podržala."
"U tom slucaju, S.K.", upade Pelorat, "da li biste nam rekli nešto o toj vašoj 'Velikoj Misteriji'?"
"Razume se, ali dozvolite mi najpre da se obezbedim da nas ne prekidaju - ili kad smo već kod
toga, ne prisluškuju. Kao što kaže poslovica - ako čovek već mora upasti u jamu, ne mora je bar sam
sebi iskopati."
 On pritisnu nekoliko dugmadi na nekom aparatu koji je stajao na stolu i reče: "Sada smo izvan
svakog kontakta."
"Da li ste sigurni da vam nisu podmetnuli prislušne uredaje?" upita ga Treviz.
"Prislušne uredaje?"
"Mikrofone! Tele-kamere! Povezane s aparatima koji će vas držati pod stalnom prismotrom, bilo
zvučnom bilo vizuelnom - ili obema."
Kvintesec je izgledao iskreno zaprepašćen. "Nipošto, bar ne ovde na Sejšelu!"
Treviz sleže ramenima. "Kako vi kažete."
"Molim vas, nastavite, S.K.", obrati mu se Pelorat.
Kvintesec obliznu usne, dublje se zavali u svoju naslonjaču (koja se donekle ugnu pod njegovom
težinom) i spoji prste leve i desne šake. Činilo se kao da upravo razmišlja kako da počne.
"Znate li šta je to robot?" upita on konačno.
"Robot?" odgovori Pelorat pitanjem. "Ne."
Kvintesec pogleda prema Trevizu, ali i ovaj samo odmahnu glavom.
"Ipak, poznato vam je šta je računar?"
"Razume se", odvrati Treviz nestrpljivo.
"Pa, eto, pokretna računarska alatka..."
"...je pokretna računarska alatka. Treviz je i dalje ispoljavao nestrpljivost. "Postoji bezbroj vrsta
ovakvih sprava i nije mi poznat nijedan uopštavajući izraz za sve njih - osim pokretna računarska
alatka."
"Robotom nazivamo pokretnu računarsku alatku koja izgleda u potpunosti kao čovek." S.K. izreče
svoju definiciju robota krajnje smirenim glasom. "Robota je moguće prepoznati po tome što ima
ljudsko obličje."
"Zbog čega baš ljudsko obličje?" upita Pelorat, iskreno začuđen.
"Nisam sasvim siguran. Priznajem, reč je o izuzetno neprikladnom obliku za jednu alatku, ali ja
jednostavno sledim legendu. 'Robot' je stara reč, iz nekog danas nepoznatog jezika, premda naši
naučnici tvrde da u osnovi označava 'rad'."
"Ne mogu da se setim nijedne reči", primeti Treviz sa skepsom, "koja bi makar i izdaleka zvučala
kao 'robot' i bila povezana s pojmom 'rada'."
"Iz Galaktičkog Rečnika, dabome", odvrati Kvintesec, ali upravo je to ono što tvrde i naši
naučnici."
"Možda se do njene etimologije može doći i obrnutim putem", reče Pelorat. "Ti su predmeti,
možda, bili korišćeni za rad, te je možda sama reč 'robot' mogla značiti 'raditi'. Ali bez obzira na to,
zbog čega nam sve to pričate?"
"Zbog toga što je ovde na Sejšelu čvrsto ukorenjeno verovanje da su, upravo u vreme kada je
Zemlja bila jedini nastanjeni svet i kada je vascela Galaksija stajala pred njom nenaseljena, roboti
bili stvoreni i uobličeni. Postojale su, tada, dve vrste ljudskih bića: prirodna i sazdana, od tkiva i od
metala, biološka i mehanička, složena i jednostavna..."
Kvintesec naglo zastade i dodade uz ponešto žalostan osmeh: "Oprostite mi. Gotovo da je
nemoguće govoriti o robotima a da se pritom ne citiraju izvodi iz Knjige Letova. Ljudi sa Zemlje
sazdali su robote - tome nema potrebe ništa više dodati. To je dovoljno jasno."
"Ali zbog čega su onda smislili i sazdali robote?" upita Treviz.
Kvintesec sleže ramenima. "Ko bi to mogao tačno znati, posle toliko vremena? Možda su bili
malobrojni, te im je bila neophodna ispomoć, naročito u velikom preduzetništvu kao što je
istraživanje i naseljavanje Galaksije."
 "Dosta razumna mogućnost", složi se Treviz. "I kada Galaksija konačno bude sasvim naseljena,
neće više biti potrebe za robotima. U svakom slučaju, danas više ne postoje čovekolike
samopokretljive računarske alatke."
"U svakom slučaju", dodade Kvintesec, "priča glasi ovako - ukoliko mi dozvolite da znatno
pojednostavim stvari i ispustim brojne poetske ukrase koje ja, iskreno da kažem, ne prihvatam, mada
ih ljudi ovde u celini prihvataju - ili se samo pretvaraju da ih prihvataju. Dakle, u jednom je trenutku
oko Zemlje izrasla čitava kolonija svetova što su kružili oko obližnjih zvezda i ti su svetovi, po
svemu sudeći, raspolagali sa znatno više robota no sama Zemlja. Roboti su se, naime, znatno više
koristili na neukroćenim, novim svetovima. I tako, Zemlja se povukla, odbacila sve robote i konačno
se protiv njih pobunila."
"I šta se onda dogodilo?"
"Spoljni Svetovi bili su jači. Uz pomoć robota deca su uspela da pobede Zemlju - svoju Majku.
Izvinite, ali zaista mi je teško da izbegnem da mi se u ovom pripovedanju ne omakne po koji citat. Ali
bilo je i takvih koji su uspeli da napuste Zemlju - zahvaljujući boljim brodovima i razvijenijoj tehnici
hipersvemirskih letova. Odleteli su do veoma dalekih zvezda i svetova, daleko iza područja do kojih
su dopirali najudaljeniji među ranije naseljenim svetovima. Nove kolonije utemeljene su - bez robota
- i u njuma su ljudi mogli da žive slobodno. To su bila ta takozvana Vremena Letova, i dan kada su
prvi Zemljani kročili na područje Sejšela - u stvari, upravo na ovu planetu - jeste Dan Leta, koji se
već milenijumima slavi kao praznik svake godine."
"Dragi moj prijatelju", primeti Pelorat, "vi, u tom slučaju, zapravo iznositi tvrdnju da su Zemljani
osnovali Sejšel."
Kvintesec se za trenutak zamisli, oklevajući, a onda odgovori: "Takvo je, bar, zvanično
mišljenje."
"Koje vi", upade Treviz, "očigledno ne prihvatate."
"Što se mene tiče..." započe Kvintesec, a onda odjednom iz njega provali: "Oh, tako mi svih
Velikih Zvezda i Malih Planeta, ne prihvatam! Sve je to sasvim neverovatno, ali budući da je u
pitanju zvanična dogma, i ma koliko da nam vlada poslednjih decenija bila oslobođena predrasuda,
bar njeno prividno poštivanje čini se od suštinske važnosti... Ali da se vratimo na stvar. U vašem
članku, J.P., nema nikakvog nagoveštaja da vam je ova priča poznata - o robotima i dva talasa
naseljavanja, onom manjem s robotima i onom većem bez njih."
"Nije mi bila poznata", odgvori Pelorat. "Čujem je danas po prvi put i, dragi moj S.K., ostajem
zauvek vaš dužnik zbog toga što ste me s njom upoznali. U stvari, zaprepašćen sam što se ni najmanji
nagoveštaj svega ovog nikad nije pojavio ni u jednom..."
"To samo pokazuje", reče Kvintesec, "do koje je mere efikasan naš društveni sistem. Reč je o
našoj sejšelskoj tajni - našoj Velikoj Misteriji."
"Verovatno", dobaci Treviz suvo. "Pa ipak, onaj drugi talas naseljavanja - onaj bez robota - mora
da se kretao zrakasto, u svim pravcima. Zbog čega, onda, ta velika tajna postoji samo na Sejšelu?"
"Moguće je da postoji i negde drugde, kao tajna koja nam nije poznata", odgovori Kvintesec.
"Naši konzervativci smatraju da su jedino Sejšel naselili neposredni došljaci sa Zemlje, a da je
potom naseljavanje ostatka Galaksije obavljeno sa Sejšela. No to je, vrlo verovatno, čista
besmislica."
"Moguće je da su ove dodatne zagonetke nastale kasnije, tokom vremena", primeti Pelorat. "Sada,
međutim, kada imamo polaznu tačku, moći ću da potražim slična obaveštenja i na drugim svetovima.
Ono što je najvažnije jeste to da sam ustanvio koje pitanje valja postaviti, a pravo pitanje je, razume
se, ključ koji otvara vrata bezbroju odgovora. Baš sam imao sreće da..."
 "Da, Janove", upade Treviz, "ali naš dobri S.K. nam, čini se, još nije ispričao čitavu priču. Šta se
dogodilo sa starijim kolonijama i njihovim robotima? Da li vaša predanja kažu nešto i o tome?"
"Samo okvirno, bez ikakvih pojedinosti. Po svemu sudeći, ljudi i humanoidna bića nisu u stanju da
žive zajedno. Svetovi sa robotima zgasnuli su. Nisu bili predodređeni da prežive."
"A šta je sa Zemljom?"
"Ljudi su je napustili i naselili se ovde i verovatno (mada se konzervativci tome žestoko opiru) i
na drugim planetama."
"Ipak, nisu valjda sva ljudska bića, do poslednjeg, napustila Zemlju? Planeta nije ostala potpuno
pusta."
"Moguće je i da nisu. Ne znam."
Treviz iznenada upita: "Da li su za sobom ostavili radioaktivnu Zemlju?"
Kvintesec se ovog puta iskreno začudi. "Radioaktivnu?"
"Da, upravo sam vas to pitao."
"Nemam pojma. Nikad nisam čuo za tako nešto."
Treviz blago zagrize vlastiti prst i duboko se zamisli. Konačno, on ponovo progovori: "S.K., već
je prilično kasno i mi smo, po svoj prilici, utrošili previše vašeg dragocenog vremena." (Pelorat
načini pokret kao da namerava da se usprotivi, ali Trevizova druga ruka, koja je počivala na
njegovom kolenu, čvrsto ga steže i Pelorat, premda uznemiren, ipak popusti.)
"Oduševljen sam ukoliko sam vam mogao biti od koristi", odvrati Kvintesec.
"Zaista ste nam mnogo pomogli, i ukoliko postoji nešto čime bismo vam mogli uzvratiti - samo
recite."
Kvintesec se široko nasmeja. "Ukoliko se dobri J.P. ljubazno uzdrži od pominjanja mog imena u
svojim tekstovima koji se budu odnosili na našu Misteriju, smatraću da sam više nego pristojno
nagrađen."
Pelorat se žustro umeša. "Bili biste u mogućnosti da dobijete sva priznanja koja zaslužujete - pa,
možda, i da vam ugled još više poraste - kada biste dobili saglasnost da posetite Terminus i, možda,
ostanete neko vreme tamo kao gost-profesor na našem Unverzitetu. Možda bismo to mogli srediti.
Moguće je da Sejšel ne gaji preteranu Ijubav prema Federaciji, ali je, isto tako, moguće da neće sebi
dopustiti da ne usliši jedan zvaničan zahtev da dođete na Terminus i uzmete učesće u, recimo, radu
jednog skupa na neku temu iz drevne istorije."
Sejšelac se napola pridiže. "Hoćete li da kažete da biste bili u mogućnosti da sredite jednu takvu
stvar?"
"Ja baš nisam o tome razmišljao", upade Treviz, ali mislim da je J.P. savršeno u pravu. Verujem
da bi nam uspelo - ukoliko pokušamo. Razume se, što budemo već vaši dužnici, to ćemo se i mi sami
više oko toga potruditi."
Kvintesec je nekoliko trenutaka ćutao, a onda se namršti. "Šta to imate na umu, gospodine?"
"Samo to da od vas očekujemo da nam kažete sve što znate o Gei, S.K.", odgovori Treviz.
Sav sjaj na Kvintesecovom licu odjednom zamre.

53.
Kvintesec pognu glavu, uperivši pogled u pisaći sto. Jednom šakom odsutno je lupkao po kratko
podšišanoj, ukovrdžanoj kosi. A onda diže pogled, zagleda se u Treviza i čvrsto stisnu usne. Ličio je
na čoveka koji upravo je doneo neopozivu odluku da ništa ne kaže.
Treviz podiže obrve, iščekujući, i konačno Kvintesec progovori, upadljivo prigušenim glasom:
"Zaista je već kasno - svuda je već pomrčina."
 Sve do tog trenutka govorio je pristojnim galaktičkim jezikon, ali sada, odjednom, on se poče
izražavati na poseban, neobičan način svojstven Sejšelcima, kao da se tanka skrama onog što je
stečeno obrazovanjem iznenada raspala.
"Pomrčina, S.K.?"
"To znači da se noć već spustila."
Treviz klimnu. "Jedva sam još u stanju da mislim. A i gladan sam. Da li biste nam se, S.K.,
pridružili, kao naš gost, na jednoj maloj večeri? Mogli bismo, u tom slučaju, nastaviti naš razgovor,
možda - o Gei."
Kvintesec se s naporom uspravi. Bio je viši i od Treviza i od Pelorata, ali je bio i stariji i puniji i
njegova visina nije mu davala privid veće snage. Činio se znatno umornijim nego kada su njegova
dva posetioca stigla.
On zatrepta u njihovom pravcu i reče: "Sasvim sam zaboravio na gostoprimstvo. Vi ste ljudi sa
Spoljnih Svetova i ne bi bilo nimalo zgodno da ja budem vaš gost. Pozivam vas svojoj kući. Moja se
kuća nalazi u okviru Univerziteta i nije daleko odavde. Ukoliko želite da nastavimo naš razgovor,
osećaću se znatno opuštenijim tamo nego ovde. Jedino mi je žao" (činilo se da mu je pomalo
neugodno) "što neću biti u stanju da vam ponudim bogat obed. Moja supruga i ja smo vegetarijanci, i
ukoliko smatrate da vam je meso neophodno u svakom obroku, unapred se izvinjavam i izražavam
svoje žaljenje."
"J.P. i ja bićemo sasvim zadovoljni ukoliko, bar za jedan obrok, prenebregnemo naše mesožderske
navike", odgovori Treviz. "Razgovor s vama to će veoma bogato nadoknaditi - bar se nadam."
"Ma kakav razgovor bio, mogu vam zaista obećati vrlo zanimljiv obrok", reče Kvintesec,
"naročito ukoliko su naši sejšelski začini po vašem ukusu. Moja supruga i ja ozbiljno smo se
posvetili njihovom proučavanju."
"Jedva čekam svakvu egzotičnost s kojom nas možete suočiti, S.K.", odvrati Treviz hladno, mada
se Pelorat izgleda pomalo unervozio pri pomisli na jednu takvu mogućnost.
Kvintesec ih konačno povede svojoj kući. Sva trojica napustiše kancelariju i pođoše jednim
naizgled beskrajnim hodnikom. Sejšelac se povremeno pozdravljao sa studentima i kolegama s
kojima su se mimoilazili, ali uopšte, ni u jednom slučaju, ni ne pokuša da s njima upozna svoje
pratioce. Treviz s blagom nelagodnošću primeti kako svi radoznalo zure u njegov pojas - koji je
sticajem okolnosti, ovog puta bio siv. Zagasite boje, očigledno, nisu baš bile de rigueur u odevanju
na Univerzitetu.
Konačno, prođoše kroz neka vrata i nađoše se na otvorenom. Zaista beše mračno i pomalo
hladnjikavo. U daljini su se naslućivale razlistale krošnje drveća, a sa svake strane staze pružali su se
ravni, pažljivo održavani travnjaci.
Pelorat se odjednom zaustavi - leđima okrenut prema blistavoj pozadini što ju je stvaralo
osvetljenje u zdanju koje su upravo napustili i redovi lampi dož staza između univerzitetskih zgrada.
Pogled mu je bio uprt pravo nagore.
"Divota!" uzviknu on. "Postoji čuveni stih jednog od naših najboljih pesnika koji govori o
'uzvišenom sejšelskom nebu posutom zvezdanim prahom'."
Treviz se takođe zadivljeno zagleda u nebeski svod i reče tihim glasom: "Mi smo obojica, S.K., sa
Terminusa, i moj prijatelj, bar, još nikad nije ugledao neko drugo nebo. Na Terminusu smo u stanju
da vidimo Galaksiju samo kao jednoličnu zamagljenu koprenu, kao i nekoliko jedva raspoznatljivih
zvezda. Da ste živeli pod našim nebom još više biste umeli da cenite svoje."
"Budite uvereni da umemo da ga cenimo", odvrati Kvintesec ozbiljnim glasom. "Što nam je nebo
ovakvo razlog nije što se nalazimo u jednom nepretrpanom kraju Galaksije, već što su zvezde svuda
ravnomerno raspoređene. Ne verujem da biste, bilo gde još u Galaksiji, bili u mogućnosti da
pronađete toliki broj ravnomerno raspoređenih zvezda prve veličine... A opet, nema ih ni previše.
Bio sam u prilici da vidim nebeske svodove svetova što se nalaze na samom obodu središnjih
zvezdanih jata: tu je previše blistavih zvezda. One narušavaju tminu noćnog neba i u znatnoj meri
smanjuju njegovu lepotu."
"Potpuno se slažem s vama", reče Treviz.
"Pitam se", nastavi Kvintesec, "vidite li onaj skoro pravilan petougaonik sačinjen od gotovo
podjednako svetlih zvezda. Mi ih nazivamo Pet Sestara. Eno, u onom pravcu, baš preko krošnji
drveća. Vidite li ih?"
"Vidim", odgovori Treviz. "Veoma lepo deluju."
"Da", rece Kvintesec. "Smatra se da simbolizuju uspeh u ljubavi - i gotovo da ne postoji ljubavno
pismo koje se ne završava pentagramom kojim se nagoveštava želja za ljubavnim slastima. Svaka od
pojedinačnih pet zvezda odnosi se na po jedno razdoblje u ljubavnom odnosu; postoje čuvene pesme
koje su se međusobno nadmetale u nastojanju da svako od tih razdoblja učine što je moguće
erotskijim. Kada sam bio mlad i sam sam pokušavao da ovu temu prenesem u stihove; tada ni u snu
nisam mogao pomišljati da će doći trenutak kada ću postati sasvim ravnodušan prema Pet Sestara -
mada je to, pretpostavljam, sudbina mnogih. Vidite li onu zamagljenu zvezdu otprilike u samom
središtu petougaonika?"
"Da."
"Ta zvezda", dodade Kvintesec, "kako se smatra, simbolizuje neuzvraćenu ljubav. Postoji
predanje koje kaže da je, nekad, i ova zvezda bila isto toliko blistava koliko i ostalih pet, ali da je
usled čemera izgubila sjaj." Posle ovih reči, on odjednom ubrza korak.

54.
Treviz je bio prinuđen da prizna da je večera bila izvanredna. Hrana je bila iznenađujuće
raznovrsna, a začini i prelivi tanani ali ukusni.
"Sve ovo povrće - koje smo, usput rečeno, probali sa zadovoljstvom - čini, pretpostavljam, i deo
opšteg galaktičkog jelovnika, je li tako, S.K.?" upita Treviz.
"Razume se."
"Mada, verujem da ima i primeraka biljnog sveta karakterističnog za Sejšel, zar ne?"
"Razume se. Kada su prvi naseljenici stigli na Sejšel ustanovili su da je u pitanju planeta bogata
kiseonikom. Očito je, dakle, da se na njoj mogao samostalno razviti život. I mi smo, naravno,
sačuvali neke izvorne vrste ovdašnjeg života. Imamo, istinu da kažem, niz velikih vrtova u kojima
slobodno žive biljni i životinjski primerci starog Sejšela."
"U tom ste pogledu, S.K., znatno ispred nas", primeti Pelorat ojađeno. "Kada su prvi naseljenici
stigli na Terminus zatekli su samo nekoliko kopnenih vrsta, a bojim se da još zadugo nije bilo ni
pravog napora da se sačuvaju vrste koje su živele u moru - proizvodeći kiseonik koji je planetu činio
pogodnom za život čoveka. Ekologija Terminusa danas gotovo da ne poznaje izvorne vrste: ona je
kao i posvuda u Galaksiji."
"Sejšel", napomenu Kvintesec, sa osmehom koji je ukazivao na uzdržan ponos, "ima dugu i
postojanu tradiciju poštivanja života i životnih oblika."
Upravo ovaj trenutak odabra Treviz da ga podseti: "Kad smo odlazili iz vaše kancelarije, S.K.,
čini mi se da ste imali nameru da nam priuštite dobru večeru i da nam podarite - priču o Gei."
Kvintesecova supruga, ljubazna žena - punačka i tamne puti, koja jedva da je reč progovorila
tokom večere - zaprepašćeno ih pogleda, ustade i bez reči napusti sobu.
 "Moja je supruga", pohita da objasni Kvintesec s vidljivom nelagodnosću, "prilično
konzervativna. Bojim se da joj nije prijalo ni samo pominjanje... te reči. Molim vas da joj ne
zamerite. Ali zbog čega vas to zanima?"
"Jer je to, rekao bih, od najveće važnosti za J.P.-ov daljnji rad."
"Ali zbog čega se o tome raspitujete kod mene? Razgovarali smo o Zemlji, robotima, nastanku
Sejšela. Kakve sve to veze ima sa... vašim pitanjem?"
"Možda nikakve; pa ipak, postoji toliko nejasnoća vezanih za tu temu. Zbog čega vaša supruga
ispoljava toliku nelagodnost na sam spomen Gee? Zbog čega se vi osećate nelagodno? Neki se
nimalo ne ustručavaju da o tome govore. Još koliko danas su nam rekli da su Gea i Zemlja jedno te
isto, i da je nestala u hipersvemiru ne mogavši da podnese zla koja su činila ljudska bića."
Odsev bola minu Kvintesecovim licem. "Ko vam je napričao te koještarije?"
"Neko koga sam sreo ovde na Univerzitetu."
"To je puka praznoverica."
"Znači, ne čini deo vaše osnovne dogme sadržane u predanjima povezanim sa Letom?"
"Ne, naravno da ne. Reč je naprosto o bajci koju je smislio prost, neobrazovan puk."
"Jeste li sigurni u to?"
Kvintesec se zavali dublje u naslonjaču i zagleda u ostatke večere pred sobom. "Pređimo u salon",
reče najzad. "Moja supruga neće dopustiti da se ova soba ponovo dovede u red i ostaci večere uklone
sve dok mi budemo sedeli ovde i razgovarali o tome."
"Jeste li zaista sigurni da je u pitanju samo bajka?" ponovi Treviz svoje pitanje. Sedeli su u
salonu, kraj prozora koji se u svom gornjem delu svijao prema unutra kako bi se imao što bolji
pogled na prekrasno sejšelsko noćno nebo. Svetlo u sobi bilo je prigušeno kako bi se što više istakao
sjaj zvezdane noći, i silueta Kvinteseca jedva da se razabirala u polutmini.
"A zar vi niste sigurni?" ozvrati Kvintesec. "Smatrate li, doista, da bilo koji svet može tek tako
isčeznuti u hipersvemiru? Morate shvatiti da prosečne osobe imaju tek veoma bledu predstavu o
hipersvemiru."
"Istinu da kažem", primeti Treviz, "da i ja sam imam tek najbleđu predstavu o hipersvemiru -
mada sam u njemu boravio više stotina puta."
"Oslonimo se, onda, samo na činjenice. Uveravam vas da se Zemlja - ma gde ona bila - ne nalazi
unutar granica Sejšelske unije, i da svet koji pomenuste nije Zemlja."
"Ali, S.K., čak i ako ne znate gde se nalazi Zemlja, trebalo bi da znate gde se nalazi svet koji sam
pomenuo. Taj svet je, bez sumnje, unutar granica Sejšelske unije. Toliko nam je bar poznato, zar ne,
Pelorate?"
Pelorat, koji je s vidljivom odsutnošću pratio njihov razgovor, trže se na Trevizove reči i
odgovori: "Ako je o tome reč, Golane, mogu da kažem da mi je poznato gde se Gea nalazi."
Treviz ga brzo, iznenađeno pogleda. "Od kada to, Janove?"
"Od pre nekoliko časova, dragi moj Golane. Na putu od vaše kancelarije dovde, S.K., pokazali ste
nam Pet Sestara. Skrenuli ste nam i pažnju na onu zamagljenu zvezdu u središtu petougaonika. Siguran
sam da je to Gea."
Kvintesec je oklevao - skriveno u polutmini, njegovo lice nije bilo moguće pročitati. Najzad, on
reče: "Pa, u svakom slučaju to je ono što tvrde naši astronomi - privatno. U pitanju je planeta koja
kruži oko te zvezde."
Treviz se zamišljeno zagleda u Pelorata, ali po izrazu profesorovog lica ništa se nije moglo
dokučiti. Treviz se onda obrati Kvintesecu. "Pa, recite nam onda nešto o toj zvezdi. Imate li njene
koordinate?"
 "Ja? Nemam." Izgovorio je to izuenadujuće žustro. "Ne raspolažem nikakvim zvezdanim
koordinatama ovde. Možete ih dobiti u našem astronomskom odeljenju, mada, pretpostavljam, ne bez
teškoća. Letovi ka toj zvezdi nisu dozvoljeni."
"Zbog čega? Zvezda se nalazi u okvirima vaših granica, zar ne?"
"Prostorno da, ali ne i politički."
Treviz počeka nekoliko trenutaka, nadajući se dodatnom objašnjenju. Kako ništa više ne usledi, on
ustade. "Profesore Kvintesec", obrati mu se zvaničnim glasom, "ja nisam ni policajac, ni vojnik, ni
diplomata, ni siledžija. Nisam ovde da bih na silu izvlačio obaveštenja od vas. Stoga ću, mada preko
volje, potražiti našeg ovdašnjeg ambasadora. Siguran sam da ćete shvatiti da mi takvo obaveštenje
nije potrebno iz nekih mojih ličnih razloga. U pitanju su interesi Zadužbine, i ne bih želeo da to bude
povod kakvom međuzvezdanom sporu. Siguran sam, takode, da to ne bi želela ni Sejšelska unija."
Kvintesec odgovori neodlučnim glasom: "Kakvi su u tome interesi Zadužbine?"
"Nisam ovlašćen da s vama raspravljam o tome. Ukoliko niste u mogućnosti da s nama
razgovarate o Gei prenećemo čitavu stvar na razinu naših vlada; međutim, s obzirom na okolnosti, to
bi verovatno bilo lošije rešenje za Sejšel. Sejšel je dugo održavao svoju nezavisnost u odnosu na
Federaciju i ja nemam ništa protiv toga. Nemam nikakvog razloga da poželim zlo Sejšelu, i nisam
preterano voljan da se obratim našem ambasadoru. U stvari, to može samo štetiti mojoj vlastitoj
karijeri, budući da imam nedvosmislen nalog da pribavim sva potrebna obaveštenja ne uplićući u
čitavu stvar bilo svoju bilo vašu vladu. Recite mi stoga, molim vas, da li zaista postoji neki jak
razlog što ne možete s nama da razgovarate o Gei? Da li ćete, ukoliko o tome govorite, biti uhapšeni,
ili na bilo koji način biti kažnjeni? Možete li mi, jasno i glasno, potvrditi da nemam drugog izbora do
da čitavu stvar prepustim našem ambasadoru?"
"Ne, ne", odgovori Kvintesec, koji je sada izgledao krajnje pometen. "Ne znam ništa o vladinim
poslovima. Jednostavno, mi ne volimo da razgovaramo o toj temi."
"Praznoverje?"
"Pa - da! Praznoverje! Tako mi neba nad Sejšelom, nimalo u tom pogledu nisam bolji od one
šašave osobe koja vam je rekla da je Gea nestala u hipersvemiru - ili od moje supruge koja se čak ne
usuđuje ni da sedi u prostoriji u kojoj se o Gei govori i koja je, čak, možda i napustila kuću iz straha
da bi je mogao satrti."
"Grom?"
"Nešto, odnekuda. I ja, čak i ja oklevam da izgovorim to ime. Gea! Gea! Reč, sama po sebi, ne
nanosi zlo! Eto, ništa mi se nije dogodilo! Pa ipak, ustručavam se... Međutim, morate mi verovati
kada vam kažem da mi odista nisu poznate njene koordinate. Pokušaću da vam ih pribavim, ukoliko
će vam to pomoći, ali dozvolite mi da vam ponovo kažem da ovde o tome ne volimo da razgovaramo.
Nastojimo da i ruke i misli držimo podalje od toga. Mogu vam reći samo onoliko malo koliko nam je
ovde znano - koliko nam je znano, a ne koliko se nagađa - mada odista sumnjam da ćete nešto više o
tome saznati na bilo kom od svetova koji čine našu Uniju.
Poznato nam je da je Gea prastar svet; neki čak smatraju da je ona najstariji svet u ovom delu
Galaksije, mada se to ne može sa sigurnošću tvrditi. Naše rodoljublje nagoni nas da verujemo da je
Sejšel najstariji; strah nas navodi da tvrdimo da je to Gea. Jedini način da to dvoje pomirimo jeste da
pretpostavimo da je Gea zapravo Zemlja, budući da je poznato da su prvi naseljenici prispeli na
Sejšel sa Zemlje.
Većina istoričara smatra - zadržavajući to za sebe - da je Gea nastala sasvim odvojeno od drugih
svetova. Prema njihovom mišljenju, ona nije nastala kao kolonija nekog od svetova naše Unije, kao
što ni svetovi naše Unije nisu nastali kao njene kolonije. Pri svemu tome, vlada potpuna nesaglasnost
u pogledu toga kome dati prvenstvo: da li je Gea naseljena pre Sejšela, ili obrnuto."
"Iz toga proishodi da je ono što vam je poznato gotovo ravno nuli", primeti Treviz, "budući da
nasuprot jednom mišljenju uvek stoji neko drugo, isto toliko dobro ili rđavo utemeljeno."
Kvintesec žalosno klimnu. "Upravo tako. Relativno kasno postali smo svesni postojanja Gee.
Najpre smo bili obuzeti stvaranjem naše Unije, zatim borbom protiv Galaktičkog carstva i konačno
nastojanjem da odredimo svoj položaj kao carske provincije i da ograničimo moć vicekraljeva.
Tek u doba kada je vlast Carstva ozbiljno oslabila jedan od vicekraljeva, oslobodivši se u
najvećoj meri uticaja centralne vlasti, došao je do saznanja o postojanju Gee - koja je, po svemu
sudeći, uspela da održi svoju nezvisnost ne samo od Sejšelske provincije već i od samog Carstva.
Jednostavno, živela je u potpunoj izdvojenosti, okružena tajnovitošću, tako da se o njoj baš ništa nije
znalo, nista više no što se i danas zna. Vicekralj onda odluči da joj nametne svoju vlast. Nisu nam
poznate pojedinosti onoga što se dogodilo, ali njegov pohod završio se neuspehom i samo se
nekoliko brodova vratilo. U to doba, bez sumnje, brodovi niti su bili talko dobri kno danas, niti se
njima tako uspešno upravljalo.
Sejšel se, svakako, obradovao vicekraljevom porazu, budući da je oduvek bio smatran tlačiteljem,
i njegov slom je gotovo izravno doveo do vaspostavljanja naše nezavisnosti. Sejšelska unija
prekinula je posle toga sve veze s Carstvom, i mi i danas slavimo taj događaj kao Dan Unije. Tokom
čitavog jednog stoleća ostavili smo Geu na miru - bila je to kao neka naša mala zahvalnost - ali onda
dođe trenutak kada se i sami počesmo baviti osvajačkim težnjama. Zašto ne bismo podvrgli sebi
Geu? Zašto ne bismo, u najmanju ruku, uspostavili s njom carinsku uniju? Dakle, odaslasmo ka Gei
našu flotu - ali se i taj pohod završio neuspehom.
Od tada, zadovoljavali smo se povremenim pokušajima da s njom uspostavimo trgovinske veze -
bez ikakvog uspeha. Gea je i dalje živela u potpunoj izdvojenosti i nikada - koliko je znano - nije
učinila ni najmanji pokušaj da uspostavi trgovinske ili neke druge veze s nekim drugim svetom. U
svakom slučaju, nikada nije preduzela nikakav neprijateljski potez prema bilo kome. A onda,
iznenada..."
Pritiskom na dugme na svojoj naslonjači Kvintesec upali svetlo. U jasno osvetljenoj sobi moglo
se sasvim dobro uočiti kako mu na licu lebdi podrugljiv osmeh. A onda reče: "Budući da ste građani
Zadužbine, siguran sam da ste čuli za Mazgova."
Treviz pocrvene. Tokom pet stoleća svog postojanja Zadužbina je samo jednom doživela poraz.
Njen pad bio je samo privremen, i nije ozbiljnije uticao na njen uspon ka stvaranju Drugog carstva;
ali, nikakve sumnje nije bilo da svako ko je osećao odbojnost prema Zadužbini i ko je želeo da izrazi
svoje zadovoljstvo zbog toga poraza nije propuštao da pomene Mazgova - jedinu osobu koja je sebi
potčinila Zadužbinu. Bilo je vrlo verovatno (pomisli Treviz) da je Kvintesec upalio svetlo upravo u
ovom trenutku samo da bi na licima Zadužbinaca mogao da vidi kako im se samozadovoljstvo
izduvava kao balon.
"Da, mi Zadužbinci dabro pamtimo Mazgova," odgovori on.
"Mazgov je", nastavi Kvintesec, "jedno vreme vladao čitavim Carstvom koje je prostorno bilo
isto toliko veliko kao i Federacija koju danas predvodi Zadužbina. Međutim, njegova se vlast nije
prostirala i na nas. Ostavio nas je na miru, mada je, jednom prilikom, boravio na Sejšelu. Potpisali
smo izjavu o neutralnosti i ugovor o prijateljstvu. Nije od nas tražio ništa više. Bili smo jedini od
kojih nije ništa više tražio, pre no što je bolest koja ga je napala zaustavila njegova dalja osvajanja i
prinudila ga da životari u očekivanju smrti. Znate, on nipošto nije bio nerazuman čovek. Nije
bezobzirno upotrebljavao silu, niti je bio krvožedan; moglo bi se, čak, reći da je bio human vladar."
"Svakako, osim što je bio osvajač", primeti Treviz sarkastično.
 "Baš kao i Zadužbina", odvrati Kvintesec.
Treviz, nemajući spreman odgovor, obvrati razdražIjivo: "Možete li nam još stogod reći o Gei?"
"Mogu vam samo navesti Mazgovljeve reči. Prema izveštaju o istorijskom sastanku između
Mazgova i predsednika Unije, Kala, kaze se da je Mazgov, potpisavši dokument s osećanjem
zadovoljstva, napomenuo: 'Ovim dokumentom vaša se neutralnost proteže i na Geu, što je prava sreća
za vas. Čak se ni ja ne bih ni približio Gei'."
Treviz odmahnu glavom. "A i zbog čega bi? Sejšelu je bilo stalo da po svaku cenu sačuva
neutralnost, dok se, s druge strane, nije pamtilo da je Gea ikada ikome pravila neprilike. U to doba
Mazgov je smerao da sebi potčini čitavu Galaksiju, te stoga nije imao nikakvog ozbiljnog razloga da
se bavi tričarijama. Uvek je bilo dovoljno vremena da se, pošto obavi glavni posao, vrati na pitanje
Sejšela i Gee."
"Mozda, možda", prihvati Kvintesec. "Međutim, prema svedočenju jednog savremenika, osobe
kojoj se odista može verovati, potpisavši dokument Mazgov je odložio pero i rekao: 'Čak se ni ja ne
bih ni približio Gei.' Glas mu je zatim prešao u šapat i on je, ne misleći da ga iko čuje, tiho dodao:
'Nikad više'."
"Rekoste - ne misleći da ga iko čuje. Kako su, onda, ipak čuli šta je rekao?"
"Kada je Mazgov odložio pero ono se otkotrljalo i palo sa stola, i ovaj čovek spontano se
približio i sagnuo se da ga podigne. U trenutku kada je Mazgov izgovorio reči 'Nikad više' njegovo je
uho bilo sasvim blizu Mazgovljevih usana, i tako ga je sasvim dobro čuo. Nikome o tome nikad nije
rekao ni reči - sve dok Mazgov nije umro."
"Kako biste, ipak, mogli dokazati da sve to nije izmišljeno?"
"Taj čovek nije bio osoba koja bi izmišljala takve stvari. Njegovo svedočenje prihvaćeno je kao
sasvim verodostojno."
"Ali ako je ipak čitava stvar izmišljena?"
"Mazgov se nikad nije pojavio u blizini Sejšelske unije, osim u tom jednom slučaju - u najmanju
ruku, bar, otkako se pojavio na galaktičkoj sceni. Ukoliko je ikada boravio na Gei, to je moralo biti
pre no što je svet uopšte za njega čuo."
"Dakle?"
"Dakle? Dakle, gde je Mazgov rođen?"
"To, po svemu sudeći, nikome nije poznato", odgovori Treviz.
"Postoji čvrsto uverenje, širom Sejšelske unije, da je Mazgov rođen na Gei."
"Samo zbog onih nekoliko reči?"
"Delimično. Mazgov nije mogao biti poražen zato što je raspolagao neobičnim mentalnim moćima.
Gea, takođe, ne može biti poražena."
"Gea nije bila poražena - do sada. Međutim, to uopšte ne dokazuje da ne bi mogla biti poražena."
"Čak je i Mazgov zazirao od toga da joj se približi. Proučite anale koji govore o njegovoj
vladavini - nećete naći podatak da je i s jednim drugim područjem Galaksije postupao tako oprezno
kao sa Sejšelskom unijom. Povrh toga, da li vam je poznata činjenica da se još niko ko se uputio na
Geu, makar i zarad miroljubive trgovine, nije vratio? Šta mislite, zbog čega tako malo znamo o Gei?"
"Moje je mišljenje da je vaš stav prema Gei u najvećoj meri izraz pukog praznoverja", odgovori
Treviz.
"Nazovite to kako god hoćete. U svakom slučaju, od vremena silaska Mazgova sa scene potpuno
smo izbrisali Geu iz naših misli. Ne želimo ni da ona razmišlja o nama. Osećamo se bezbednim
jedino ako se gradimo kao da ona ni ne postoji. Sasvim je moguće da je upravo naša vlada u potaji
smislila i nakon toga podržavala uverenje da je Gea nestala u hipersvemiru, u nadi da će ljudi
vremenom potpuno zaboraviti da uopšte postoji zvezda tog imena."
"Znači, vi smatrate da je Gea, zapravo, Mazgovljeva postojbina?"
"To je sasvim moguće. Stoga vam savetujem, vašeg dobra radi, da ne idete tamo. Ukoliko
Zadužbina namerava da se uplete u nešto sa Geom, očigledno je da nema razuma ni koliko ga je
Mazgov imao. Bilo bi dobro da to saopštite svom ambasadoru."
"Dajte mi koordinate, i istog časa napustiću vaš svet", odvrati Treviz. "Otići ću na Geu i vratiću
se."
"Pribaviću vam koordinate", reče Kvintesec. "Astronomsko odeljenje, razume se, radi i noću, i
pokušaću da vam još noćas, ukoliko bude moguće, pribavim koordinate... ali dozvolite mi da vas još
jednom posavetujem da to ne činite."
"Ipak, nameravam da krenem na Geu", tvrdoglavo odvrati Treviz.
Uzdahnuvši duboko, Kvintesec reče: "Onda, krećete u susret vlastitom samoubistvu."
NAPRED!
55.
Janov Pelorat posmatrao je zamagljeni pejsaž pri bledoj svetlosti praskozorja s pomešanim
osećanjem žaljenja i nelagodnosti.
"Nismo se ovde dovoljno dugo zadržali, Golane. Sejšel mi se čini prijatnim i zanimljivim svetom.
Želeo bih da ga bolje upoznam."
Treviz podiže pogled s računara, iskriviviši usne u osmeh. "Mislite li da i ja to ne bih želeo? Imali
smo tri puna obroka ovde - svaki se razlikovao od prethodnog i svi su bili izvanredni. Nema sumnje,
nedostajaće mi. A i sve žene koje smo ugledali videli smo samo nakratko - neke su zaista izgledale
zamamno; mislim, u pogledu onog što mi se vrtelo po glavi."
Pelorat blago namreška nos. "Oh, dragi moj druže... A oni praporci koje ovde zovu cipelama, a
one razdragane boje njihovih haljina, a tek onaj njihov rečiti govor trepavicama!"
"Možete mi verovati na reč, Janove, da mi ništa nije promaklo. Međutim, sve to čemu prigovarate
samo je spoljni dodatak. U pravom trenutku ne bi ih, verujem, bilo teško ubediti da se oslobode i
haljina i cipela."
"Verujem vam na reč, Golane", odgovori Pelorat. "Međutim, mislio sam da je trebalo da
podrobnije proučimo pitanje Zemlje. Ono što smo dosad čuli o njoj krajnje je nezadovoljavajuće,
puno međusobnih protivrečnosti - jedni govore o radijaciji, drugi o robotima..."
"O smrti, u svakom slučaju."
"Tačno", potvrdi Pelorat neodlučno, "ali moguće je da su jedni u pravu a drugi da nisu; da su i
jedni i drugi delimično u pravu; i najzad, da nisu u pravu ni jedni ni drugi. Nema sumnje, Golane,
kada čujete priče koje stvari prekrivaju gustom maglom sumnje - nema sumnje, hvata vas pravi svrab
da ustanovite o čemu je zapravo reč."
"To i nameravam", odgovori Golan. "Tako mi svih zvezda-patuljaka u Galaksiji, upravo to i
nameravam da učinim. Naš je, međutim, neposredni problem Gea. Kad jednom to razrešimo, možemo
krenuti ka Zemlji, ili se vratiti ovamo na Sejšel i tu malo duže ostati. Ali pre svega, Gea."
Pelorat klimnu. "Neposredni problem! Ukoliko prihvatimo zdravo za gotovo ono što nam je rekao
Kvintesec, na Gei nas čeka kraj. Treba li, onda, uopšte da pođemo tamo?"
"I ja se to pitam", odgovori Treviz. "Janove, da li vas je strah?"
Pelorat za trenutak ništa ne odgovori, kao da proverava vlastita osećanja. A onda odgovori
jednostavnim, gotovo tuđim glasom: "Jeste. Još kako!"
Treviz se zavali dublje u naslonjaču i okrenu licem prema svom saputniku. A onda odgovori, isto
tako jednostavnim i gotovo tuđim glasom: "Janove, nema nikakvog razloga da se i vi upuštate u rizik.
Recite samo jednu reč, i ostaviću vas ovde na Sejšelu sa svim vašim ličnim stvarima i polovinom
novca kojim raspolažemo. Po povratku ponovo ću vas pokupiti i krenućemo prema Siriusu, ukoliko to
budete želeli, odnosno prema Zemlji, ako se ona tamo nalazi. Ukoliko se, pak, ne vratim, naši ljudi na
Sejšelu pobrinuće se da se bezbedno vratite na Terminus. Neću vam nimalo zameriti ukoliko odlučite
da ostanete, stari prijatelju."
Peloratove oči živo zatreptaše i usne mu ostadoše stisnute nekoliko trenutaka. "Stari prijatelju?"
upita on promuklim glasom. "Koliko se dugo poznajemo? Jednu nedelju, dve nedelje? Nije li
neobično to što nameravam da odbijem da vas napustim? Jeste, bojim se, ali ipak ostajem s vama."
Treviz nesigurno odmahnu rukom. "Ali zašto? Najiskrenije, ne tražim to od vas."
"Ni sam ne znam zbog čega, ali ja to tražim od samog sebe. To je... to je zato, Golane, što imam
poverenja u vas. Imam utisak da uvek znate šta nam valja činiti. Želeo sam da odem na Trantor, gde
se, po svoj prilici - sada to uviđam - ništa ne bi dogodilo. Vi ste zahtevali da pođemo da tražimo
Geu, i Gea, iz nekog razloga, mora biti ključni nerv čitave Galaksije. Čini mi se da nas sve upućuje
na to. A ako vam ni to nije dovoljno, Golane, reći ću vam i to da sam vas pažljivo posmatrao dok ste
od Kvinteseca izvlačili obaveštenja o Gei. Bilo je izvanredno! Prosto nisam mogao odoleti a da vam
se ne divim."
"Znači, imate poverenja u mene?"
"Da, imam", odgovori Pelorat.
Treviz položi šaku na Peloratovo rame i trenutak je izgledalo kao da traži prave reči. Konačno, on
upita: "Janove, mogu li vas zamoliti da mi unapred oprostite ukoliko grešim u svojoj proceni i
ukoliko se, na ovaj ili onaj nacin, suočite s nečim - bilo čim - neprijatnim, što nas možda očekuje?"
"Oh, drago moje momče, zbog čega to uopšte pitate? Odluku sam doneo iz svojih razloga, a ne iz
vaših. I molim vas - pođimo što pre. Nisam sasvim siguran da se u meni neće ponovo probuditi
kukavica, zbog čega bih se stideo do kraja zivota."
"Kako vi kažete, Janove", prihvati Treviz. "Krenućemo čim nam računar to dozvoli. Ovog puta
koristićemo gravitacioni pogon - idemo, pravo nagore, čim ustanovimo da iznad nas nema drugih
brodova. I što se atmosfera bude više razređivala, sve više ćemo ubrzavati. Za nepun sat bićemo u
svemiru."
"Odlično", reče Pelorat i skide poklopac sa plastične boce sa kafom. Gotovo istog časa tečnost
poče da se puši. Pelorat je prinese usnama i srknu, tek toliko koliko je mogao podneti a da se ne
opeče.
Treviz se isceri. "Izvanredno ste se izveštili, Janove. Postali ste pravi svemirski veteran."
Pelorat se za trenutak zagleda u plastičnu bocu i reče: "Ipak, sada kada imamo brodove koji mogu
po volji stvarati vlastito gravitaciono polje verovatno bismo mogli koristiti i običnu ambalažu, zar
ne?"
"Svakako, ali svemirske vukove nećete uspeti da pridobijete da se odreknu posebnih svemirskih
igračkica. Kakvu bi razliku između sebe i zemaljskih crva mogao da pravi neki svemirski vuk ukoliko
bi pio kafu iz običnih čaša? Vidite li one prstenove na zidovima i tavanici? Bili su nezaobilazni u
svemirskim brodovima tokom više od dvadeset hiljada godina, ali sada, u gravitacionom brodu,
savršeno su beskorisni. Pa ipak, tu su; kladim se u čitav brod naspram jedne šolje kafe da će se
istinski svemirski vuk pretvarati da gubi dah prilikom poletanja i da će potom hodati pridržavajući se
za te prstenove kao da je pri nultoj gravitaciji, dok, u stvari, na brodu vlada normalna gravitacija."
"Šalite se."
"Pa, pomalo možda, ali uvek, u svemu, postoji socijalna inercija - čak i u tehnološkom napretku. U
svakom slučaju, ti beskorisni prstenovi-držači i dalje su tu i boce sa kafom i dalje imaju cevčice."
Pelorat zamišljeno klimnu i nastavi da srkuće svoju kafu. "A kad ćemo krenuti?" upita on najzad.
Treviz se nasmeja od sveg srca i odgovori: "Prešao sam vas. Počeo sam da vam pričam o
prstenovima i u istom tom trenutku smo poleteli a da to niste ni primetili. Već smo na dve hiljade
metara iznad površine."
"Ne mislite valjda ozbiljno?"
"Uverite se i sami."
Pelorat baci kratak pogled kroz prozor i reče: "Ali ja nisam ama baš ništa osetio!"
"Nije ni trebalo da osetite."
"Zar ne kršimo pravila? Zar nije trebalo da pratimo radio-zrak, koji bi nas u spirali vodio nagore,
baš kao kada smo se spuštali?"
"Nije bilo potrebe, Janove. Niko nas neće zaustaviti. Baš niko."
 "Ali kada smo se spuštali rekli ste..."
"To je bilo nešto drugo. Nisu baš bili preterano nestrpljivi da nas vide dole, ali su sigurno
oduševljeni što odlazimo."
"Zbog čega to kažete, Golane? Jedina osoba koja je s nama razgovarala o Gei bio je Kvintesec, a
on nas je gotovo preklinjao da ne idemo."
"Ne poklanjajte tome previše vere, Janove. Bilo je to puko pretvaranje. Hteo je da bude siguran
da ćemo poći na Geu. Janove, rekoste maločas da ste se divili kako sam uspeo da izvučem
ohaveštenja o Gei od Kvinteseca. Žao mi je, ali uopšte nisam zaslužio vaše divljenje. Čak ni da reč
nisam rekao on bi nam sam izručio sva obaveštenja. Čak i da sam stavio tampone u uši, drao bi se
toliko da bi ga bilo nemoguće ne čuti."
"Zbog čega to kažete, Golane? Pa to je šašavo."
"Šašavo? Da, znam." Treviz se okrenu ka računaru i spoji svoja čula s njim. Zatim nastavi:
"Nemaju nameru da nas zaustave. Nema nikakvog broda ni u bližoj ni u daljoj okolini; takođe,
nikakvog pretećeg upozorenja."
On se ponovo okrenu prema Peloratu. "Recite mi, Janove, kako ste došli do saznanja o Gei? Znali
ste za Geu još na Terminusu. Znali ste da se nalazi negde na području Sejšela. Znali ste, takođe, da bi
njeno ime moglo biti drugo ime za Zemlju. Kako ste došli do svega toga?"
Pelorat se odjednom ukruti. "Da smo sad na Terminusu, lako bih to ustanovio pregledom svoje
arhive", odgovori on. "Znate, nisam baš sve poneo sa sobom - a pogotovo ne podatke o tome kako
sam i kada došao do ove ili one činjenice."
"Pa ipak, razmislite", podstaknu ga Treviz, odjednom se smrknuvši. "Imajte u vidu činjenicu da
sami Sejšelci krajnje nerado govore o tome. Do te mere su nespremni da govore o Gei kakva uistinu
jeste da čak ohrabruju praznoverje prostog puka po kome takva planeta uopšte ne postoji u običnom
svemiru. U stvari, mogu i nešto više o tome da vam kažem. Pogledajte ovo!"
Treviz iskrenu računar i stade po njemu prebirati prstima poput nekog ko je ima duge časove
vežbe, s lakoćom i gracioznošću. Postavivši ruke na označena mesta, on ponovo oseti poznatu toplinu
i mekoću. Kao i uvek, osetio je kako deo njegove volje ističe iz njega.
"Ovo je računareva karta Galaksije, kakva je bila pohranjena u njegovu memoriju pre no što smo
se spustili na Sejšel", reče on. "Pokazaću vam sada onaj deo karte koji prikazuje noćno nebo nad
Sejšelom kakvog smo ga videli prošle noći."
Prostorija utonu u tminu i ekranom se rasprostre prikaz noćnog neba.
Pelorat reče tihim glasom: "Divno, baš onako kako smo ga videli sa Sejšela.
"Još je lepše", odvrati Treviz nestrpljivo. "Nema nikakvih atmosferskih smetnji, nema oblaka,
nema zamagljenja na obzorju. Samo malo, dozvolite mi da još bolje podesim sliku."
Prizor stade ubrzano da se menja, izazivajući u Peloratu i Trevizu osećaj da se to, zapravo, njih
dvojica kreću. Pelorat se nagonski šćućurio u svojoj naslonjači, čvrsto je obema rukama stisnuvši za
ivice da ne bi 'odleteo'.
"Evo!" uzviknu Treviz. "Prepoznajete li ih?"
"Naravno. To su Pet Sestara - zvezdani petougaonik koji nam je Kvintesec pokazao. Nemoguće je,
ne prepoznati ih."
"Tako je. Ali gde je Gea?"
Pelorat zatrepta očima. U središtu petougaonika nije bilo one zamagljene zvezde."
"Nema je", priznade on.
"Tako je. Nema je. A razlog tome je što podaci o njenom položaju nisu uneseni u memoriju
računara. S obzirom na to da je krajnje neverovatno da je do tog manjka u memoriji računara došlo
namerno, našeg dobra radi spreman sam da zakIjučim da zadužbinski galaktografi koji su punili
podacima tu memoriju - a na raspolaganju su, nema sumnje, imali izvanrednu količinu podataka -
jedostavno nisu ni znali za Geu."
"Mislite, onda, da smo otišli na Trantor, umesto...", zausti Pelorat.
"Tako je, pomišljam da ni tamo ne bismo našli nikakve podatke o Gei. Sejšelci su njeno
postojanje držali u tajnosti - a to su, pomišljam, u još većoj meri činili i sami Geanci. Sami ste pre
nekoliko dana pomenuli da uopšte nisu bili retki slučajevi da su neki svetovi namerno ostajali po
strani, izdvojeni, kako bi izbegli plaćanje dažbina i druga uplitanja u svoje poslove."
"Po pravilu", pripomenu Pelorat, "kada se kartografi i statističari susretnu s nekim takvim svetom
ispostavi se da se ovaj nalazi u nekom jedva naseljenom području Galaksije. Upravo im ta njihova
izdvojenost omogućuje da se prikriju. Međutim, sa Geom to nije slučaj."
"U pravu ste. To je još jedna činjenica koja Geu čini toliko neobičnom. Stoga ostavimo za trenutak
ovu kartu na ekranu kako bi nam svedočila o neznanju naših galaktografa i dozvolite mi da vas
ponovo upitam... Imajući u vidu potpunu neobaveštenost naših najobaveštenijih ljudi, pitam se kako
je, uopšte, vama pošlo za rukom da dođete u posed saznanja o Gei?"
"Sakupljao sam, dobri moj Golane, tokom više od tridest godina, sve moguće mitove predanja i
istorijske činjenice vezane za Zemlju. Ali bez moje arhive ovde, kako bih uopšte mogao..."
"Negde, Janove, moramo započeti. Da li ste, na primer, do saznanja o Gei došli tokom prvih ili
tokom poslednjih petnaest godina svog proučavanja?"
"Oh! Pa, ukoliko su u pitanju tako široki okviri, rekao bih - u poslednjih petnaest godina."
"Možemo, možda, biti i precizniji. Šta mislite, ako bih vam sugerisao da ste do saznanja o Gei
došli tek tokom nekoliko poslednjih godina?"
Treviz se zagleda u Pelorata, ali ustanovivši da nije u stanju da u polutmini prostorije da otkrije
ništa na osnovu izraza njegovog lica, on pojača osvetljenje. Veličanstveni prizor noćnog neba na
ekranu potamne u srazmeri s većom osvetljenošću sobe. Ali Peloratovo lice bilo je kao skamenjeno:
ništa se na njemu nije moglo pročitati.
"Dakle?" upita Treviz.
"Razmišljam", odvrati Pelorat tiho. "Možda ste, zaista, u pravu, mada ne bih smeo da se zakunem.
Kada sam pisao Džimboru, sa Univerziteta Ledbet, sećam se da mu nisam pomenuo Geu, mada je bilo
prirodno da to učinim. A to je bilo... samo trenutak... '95, znači pre tri godine. Mislim da ste u pravu,
Golane."
"A kako ste uopšte došli na to?" nastavi Treviz. "U nekom razgovoru? Izvukli iz neke knjige?
Pronašli u nekoj naučnoj studiji? U nekoj starinskoj pesmi? Kako? Hajde, prisetite se!"
Pelorat se dublje zavali u svoju naslonjaču i prekrsti ruke. Izgledao je duboko zamišljen, gotovo
kao izvajan. Treviz ništa ne reče. Čekao je.
Najzad, Pelorat odgovori. "Čini mi se, tokom nekog razgovora. Ali dragi prijatelju, ne pitajte me
od koga sam to čuo. Jednostavno, ne sećam se."
Treviz obrisa šake o pojas. Bile su vlažne, usled napora da od svog saputnika izvuče obaveštenje
izbegavajući, pritom, da mu vlastite reči stavi u usta. "Od nekog istoričara?" upita on. "Nekog
stručnjaka za mitologiju? Nekog galaktografa?"
"To nagađanje nema nikakvog smisla. Samo obaveštenje bilo mi je tada neuporedivo važnije od
imena onoga ko mi ga je dao."
"Jer ga, možda, Janove, ni od koga neposredno niste ni dobili!"
"Ah, ne! To je gotovo isključeno."
"Zbog čega? Da li biste odbacili neko anonimno obaveštenje u vezi s predmetom svog
proučavanja?"
"Pa, verovatno ne bih."
"Da li ste ikad primili kakvo anonimno obaveštenje?"
"Jednom, ali davno. Poslednjih godina, međutim, postao sam dosta poznat u izvesnim akademskim
krugovima kao sakupljač određenih vrsta mitova i legendi i pojedini među onima s kojima sam u
prepisci povremeno su ispoljavali znatnu ljubaznost šaljući mi materijale koje su pribavili iz
neakademskih izvora. Ponekad je takva obaveštenja bilo teško pripisati nekoj određenoj osobi."
"Dobro, ali da li ste ikad neposredno primili neko anonimno obaveštenje, mimo ljudi s kojima ste
stajali u akademskoj prepisci?" upita Treviz.
"Pa, ponekad bi se i to dogodilo - mada veoma, veoma retko."
"A jeste li sasvim sigurni da tako nije bilo i u slučaju Gee?"
"Takva anonimna obavštenja stižu mi do te mere retko da mislim da bih se morao sećati da se to
dogodilo i u ovom slučaju. Pa ipak, ne mogu bespogovorno tvrditi da obaveštenje koje mi je prispelo
nije poticalo iz nekog anonimnog izvora. Mada, s druge strane, to nipošto ne mora da znači da jesam
primio obaveštenje iz nekog anonimnog izvora."
"To mi je potpuno jasno. Ali i takva mogućnost postoji, zar ne?"
S velikim oklevanjem, Pelorat najzad izusti: "Pa, recimo da postoji. Zbog čega je to toliko
važno?"
"Još nisam završio", odgovori Treviz glasom koji nije trpeo protivljenje. "Odakle vam je stiglo
obaveštenje - bilo anonimno ili ne? S kojeg sveta?"
Pelorat sleže ramenima. "Ama, hajdete! Nemam pojma."
"Da nije možda stiglo sa Sejšela?"
"Rekoh vam. Ne znam."
"Moje je mišljenje da vam jeste stiglo sa Sejšela."
"Možete vi misliti što god vam je volja, ali to nipošto ne znači da stvari tako stoje."
"Zar? Kada nam je Kvintesec pokazao onu bledunjavu zvezdu u središtu Pet Sestara, vi ste istog
časa shvatili da je to Gea. Rekli ste to nešto kasnije samom Kvintesecu, pre no što je on imao
vremena da nam kaže o kakvoj je planeti reč. Sećate li se?"
"Sećam se, razume se."
"Kako ste to uspeli? Kako ste u magnovenju shvatili da je ta bledunjava zvezda zapravo Gea?"
"Zahvaljujući tome što se u materijalima kojima raspolažem o Gei ona veoma retko pominje pod
tim imenom. Eufemizmi su uobičajena stvar - i ima ih mnogo. Jedan od njih, koji se i u više navrata
ponavljao, glasio je 'Mali Brat Pet Sestara'. Drugi je glasio 'Središte Petougaonika', a katkad je
nazivana i 'Okom Petougaonika'. Kada nam je Kvintesec pokazao Pet Sestara i središnju zvezdu među
njima, aluzije s kojima sam se sretao stale su neodoljivo da se motaju po mom mozgu."
"Nikada mi ranije niste pominjali te aluzije?"
"Nisam shvatao njihovo značenje i nisam pomišljao da bi moglo biti od ikakvog značaja da o tome
raspravljam s vama, ne..." Pelorat zastade, oklevajući.
"Nestručnjakom?"
"Da."
"Ipak, nadam se da shvatate da je petougaonik koji sačinjavaju Pet Sestara jedna po svemu krajnje
proizvoljna struktura."
"Šta vam to sad znači?"
Treviz mu uputi blagonaklon osmeh. "Vi, zemaljski crve! Da li zaista verujete da je nebeski svod
nešto objektivno, nepromenljivog oblika? Da zvezde stoje na njemu kao pribodene čiodama?
Petougaonik ima oblik koji ima posmatrano sa površine svetova onog planetarnog sistema kome
pripada i sam Sejšel - i samo odatle posmatrano. Posmatrane s neke planete koja kruži oko bilo koje
druge zvezde, Pet Sestara obrazuju sasvim drugačiju sliku. Pre svega, posmatrate ih pod drugačijim
uglom. Dalje, pet zvezda koje čine petougaonik nalaze se na različitim udaljenostima od Sejšela.
Najzad, posmatrane iz drugog ugla, jednostavno je nemoguće uočiti bilo kakvu vidljivu vezu među
njima. Jedna ili dve zvezde mogle bi se nalaziti na jednoj, a druge na drugoj polovini neba.
Pogledajte..."
Prostorija se ponovo zamrači i Treviz se naže nad računar. "Sejšelska unija sastoji se od
osamdeset šest planetarnih sistema. Zadržimo Geu - ili tačku na kojoj bi Gea trebalo da se nalazi - na
određenom mestu", (čim je to izgovorio jedan crveni kružić pojavi se u središtu petougaonika Pet
Sestara) "i osmotrimo nebeski svod sa bilo kog, nasumice uzetog, od osamdeset šest svetova Unije."
Slika nebeskog svoda se izmeni i Pelorat zatrepta. Crveni kružić i dalje je stajao u središtu ekrana,
ali Pet Sestara više nije bilo. U blizini crvenog kružića nalazilo se nekoliko blistavih zvezda, ali one
nisu obrazovale petougaonik. Ponovo se slika nebeskog svoda izmenila, pa onda još jednom, i još
jednom. Stalno se tako menjala. Crveni kružić sve vreme je ostajao na svom mestu, ali nijednom se
više nije pojavio mali petougaonik sastavljen od podjednako blistavih zvezda. Povremeno bi se
pojavio nepravilni zvezdani petougaonik - obrazovale su ga zvezde nejednakog sjaja - ali ni traga
više nije bilo od prelepog sazvezđa koje im je Kvintesec pokazao.
"Je li bilo dovoljno?" upita Treviz. "Uveravam vas, Pet Sestara, onako kako smo ih mi videli,
moguće je sagledati samo sa svetova koji čine planetarni sistem samog Sejšela."
"Sejšelsko viđenje čitave stvari moglo je biti preneseno i na ostale svetove Unije", primeti
Pelorat. "U doba Carstva bilo je mnogo izreka - od kojih neke, uistinu, žive i danas - koje su, sve,
vukle poreklo sa Trantora."
"Mislite li da je to odista moguće, imajući u vidu do koje je mere Sejšel oduvek bio tajnavit u
pogledu Gee? Najzad, zbog čega bi to uopšte zanimalo svetove izvan Sejšelske unije? Zbog čega bi
uopšte marili za 'Malog Brata Pet Sestara', ukoliko na nebu nije bilo ničeg što bi se kao takvo
prikazivalo?"
"Možda ste zaista u pravu."
"U tom slučaju, zar vam nije jasno da je vaše obaveštenje moralo doći sa samog Sejšela? Ne sa
bilo kog mesta Sejšelske unije, već upravo sa planetarnog sistema kome pripada i samo sedište
Unije."
Pelorat zavrte glavom. "Vaše reči zaista zvuče ubedljivo, ali ja se zaista ničega ne sećam.
Jednostavno, ne sećam se."
"Uprkos svemu, u stanju ste da uočite snagu mog argumenta, zar ne?"
"Tako je, jesam."
"Idemo dalje. Kada je, po vašem mišljenju, legenda mogla nastati?"
"Bilo kada. Ipak, najverovatnije, veoma davno, u doba Starog carstva. Ona nosi u sebi jasne
primese nečeg drevnog..."
"Grešite, Janove. Pet Sestara ne nalaze se predaleko od Sejšela, i to je razlog što se ističu svojim
sjajem. Četiri među njima imaju vlastite pravce kretanja, a čak ni dve između njih ne pripadaju istoj
porodici, tako da se sve kreću u različitim pravcima. Posmatrajte samo šta će se dogoditi dok budem
lagano pomerao kartu, krećući se unazad kroz vreme."
I opet je crveni kružić što je obeležavao položaj Gee ostao na svom mestu, ali se petougaonik
počeo lagano raspadati: četiri zvezde krenuše u različitim smerovima, dok se peta samo malo pomeri.
"Pogledajte dobro, Janove", reče Treviz. "Je li to, po vama, pravilan petougaonik?"
 "Ne, prilično je iskošen", odgovori Pelorat.
"A Gea? Je li u njegovom središtu?"
"Nije. Prilično je po strani."
"Vrlo dobro. Ovako vam je sazvežde izgledalo pre stotinu pedeset godina. Pre samo jednog i po
stoleća... Materijal koji ste dobili i koji se odnosio na 'Središte Petougaonika nije nigde imao
nikakvog smisla, čak ni na Sejšelu. Prema tome, materijal do koga ste došli morao je poticati sa
Sejšela i morao je nastati u jednom trenutku u ovom stoleću - možda baš tokom poslednje decenije. A
vi ste nekako uspeli da dođete do njega, iako je Sejšel toliko tajnovit u pogledu Gee."
Treviz ponovo osvetli prostoriju, isključi ekran sa kartom i osta da sedi čvrsto zagledan u
Pelorata.
"Veoma sam zbunjen", progovori najzad Pelorat. "Šta sve ovo treba da znači?"
"Vi mi to recite. Razmislite! Na neki način, u glavu mi se uvrtela pomisao da Druga zadužbina i
dalje postoji. Govorio sam o tome tokom svoje izborne kampanje. U početku sam nameravao da
udarim u emocionalne žice s jednim dramatičnim: 'Ukoliko Druga zadužbina i dalje postoji...' ali sam
se, vrlo brzo, i sam zapitao: a šta ako zaista još postoji? Počeo sam da čitam istorijske knjige - i za
samo nedelju dana postao sam u to ubeđen. Nije postojao nikakav stvaran dokaz, ali oduvek sam
osećao da sam u stanju da na osnovu pukih nagađanja dođem do potpuno ispravnih zaključaka. Pa
ipak, ovog puta..."
Treviz za trenutak zastade, razmišljajući, a onda nastavi. "Pogledajte šta se od tada sve dogodilo.
Između svih mogućih osoba odabrao sam Kompora da mu se poverim - i on me je izdao. Sa svoje
strane, gradonačelnica Brano me je uhapsila i poslala u progonstvo. Zbog čega baš u progonstvo,
umesto da me drži u zatvoru, ili da jednostavno pokuša da me ućutka? I zbog čega baš u najnovijem
modelu broda, koji mi daje izvanrednu moć da činim uzastopne skokove kroz Galaksiju? I nadzad,
zbog čega je, između svih mogućih stvari, zahtevala da baš vas povedem sa sobom na ovoj put i
pomognem vam u traganju za Zemljom?
I dalje: zbog čega sam bio toliko siguran da ne treba da odemo na Trantor? Bio sam uveren da
možete naći bolji put za vaša istraživanja, a onda, odjednom, izrekoste tajanstvenu reč Gea o kojoj
ste, kako se naknadno ispostavilo, obavešenja dobili pod krajnje zagonetnim okolnostima.
Pošli smo na Sešel - bila je to prva, prirodna stanica - i odjednom srećemo Kompora koji nam
izlaže prigodnu pripovest o Zemlji i njenom umiranju. Istovremeno, on nastoji da nas ubedi da se ona
nalazi u Siriusovom sektoru, navalivši iz sve snage da tamo pođemo."
"Znači, to je u pitanju", reče Pelorat. "Želite, zapravo, da kažete da nas sve okolnosti vuku prema
Gei, ali da nas je Kompor ipak, kako kažete, pokušao da ubedi da krenemo negde drugde."
"To je za posledicu imalo da sam odlučio da nastavimo sa našim prvobitnim pravcem istraživanja
- iz pukog nepoverenja u tog čoveka. Ne čini li vam se da je, možda, on upravo na to i računao?
Mogao nas je usrdno ubeđivati da krenemo na neko drugo mesto baš da bi nas sprečio da to i
učinimo."
"Puka romantika", promrmlja Pelorat.
"Da li je? Ali nastavimo. Stupili smo u vezu sa Kvintesecom jednostavno zato što nam se našao na
putu..."
"Ni u kom slučaju", prekide ga Pelorat. "Prepoznao sam njegovo ime."
"Njegovo vam je ime bilo odnekud poznato. Nikada, koliko se možete setiti, niste pročitali nijedan
njegov rad. Zbog čega vam je, onda, njegovo ime bilo poznato? U svakom slučaju, ispostavilo se da
je on pročitao neki vaš rad i da se njime oduševio - ali koliko je to verovatno?
Sami ste prethodno priznali da vaši radovi nisu baš preterano poznati...
 Još i više od toga: ona mlada gospa koja nas je odvela do njega odjednom je sama od sebe
pomenula Geu, natuknuvši vam da je negde u hipersvemiru, kao da je želela da to dobro zapamtimo.
A kada smo o tome počeli da propitujemo Kvinteseca pravio se kao da ne želi o tome uopšte da
govori, ali nas nije jednostavno izbacio napolje - premda sam se prilično grubo ophodio prema
njemu. Umesto toga poveo nas je svojoj kući, i usput, kao slučajno, skrenuo nam pažnju na Pet
Sestara. Čak se i dobrano 'potrudio' da zapazimo bledunjavu zvezdu u središtu petougaonika. Zbog
čega? Ne čini li vam se sve to izvanredno lepim nizom podudarnosti?"
"Ukoliko sve to tako ređate..." reče Pelorat.
"Poređajte sve to kako god želite", odvrati Treviz. "Ja jednostavno ne verujem u izvanredno lepe
nizove pukih podudarnosti."
"Pa, šta sve to onda znači? Da je neko sve vreme nastojao da nas usmeri ka Gei?"
"Upravo tako."
"Ali ko?"
"U pogledu toga nema nikakve sumnje", odgovori Treviz. "Ko je sposoban da preobraća umove,
da stvari neprimetno pokreće u jednom ili drugom pravcu, da usmerava događaje prema svojoj
volji?"
"Nagoveštavate mi da bi to, zapravo, mogla biti Druga zadužbina?"
"Pa, šta smo to čuli o Gei? Da je nedodirljiva. Čitave flotile koje su krenule na nju bile su
uništene. Ljudi koji do nje stignu, ne vraćaju se više. Čak se ni Mazgov nije usudio da krene na nju - a
on je, po svemu sudeći, bio rođen tamo. Čini se, dakle, gotovo izvesnim da je Gea - Druga zadužbina;
moj konačni cilj je da to ustanovim."
Pelorat zavrte glavom. "Ali prema mišljenju pojedinih istoričara upravo je Druga zadužbina bila
ta koja je zaustavila Mazgova. Iako bi, imajući to u vidu, on mogao biti jedan od njih?"
"Možda je bio otpadnik."
"Ali zbog čega bi se Druga zadužbina toliko trudila, neumorno manevrišući, da bi nas dovela - na
Drugu zadužbinu?"
Treviz se neodređeno zagleda nekud u daljinu, skupivši obrve. "Pokušajmo da i to razložimo",
reče on najzad. "Čini se da je Drugoj zadužbini oduvek bilo važno da što je god moguće manje
obveštenja o njoj bude dostupno Galaksiji. Ideal joj je, zapravo, bio da samo njeno postojanje ostane
nepoznanica. Toliko o njoj zasigurno znamo. Tokom poslednjih stotinu dvadeset godina, međutim,
propovedali smo da je Druga zadužbina iskorenjena - što joj je moralo savršeno odgovarati. Pri
svemu tome, kada sam ja počeo podozrevati da ona i dalje postoji, oni nisu ništa, preduzeli. Kompor
je znao sve. Mogli su njega upotrebiti da me na ovaj ili onaj način ućutkaju - čak i da me smaknu. Pa
ipak, nisu ništa učinili."
"Pa, bili ste uhapšeni - ukoliko želite da i za to okrivite Drugu zadužbinu", primeti Pelorat.
"Sudeći prema onome što ste mi sami rekli, ishod toga bio je da građani Terminusa nisu dobili
mogućnost da se upoznaju sa vašim gledištima. Druga zadužbina, dakle, uspela je da dosta postigne i
bez pribegavanja nasilju; moguće je, čak, da odano sledi aforizam Salvora Hardina da je 'nasilje
poslednje pribežište nesposobnih'."
"Ali držanjem žitelja Terminusa u neznanju ne postiže se ništa. Gradonačelnici Brano poznata su
moja gledišta i u najmanju ruku, morala bi se zapitati nisam li, možda, ipak u pravu. Sledstveno tome,
kao što vidite, za njih je već prekasno da nam nanesu ikakvo zlo. Da su se - uzmimo u obzir i tu
mogućnost - potrudili da me se otresu, to bi ih lišilo svih briga. Da su me, s druge strane, pustili na
miru, dogodilo bi se isto - budući da bi izmajstorisali da Terminus poveruje da sam neki ekscentrik,
možda čak i ludak. A izgledi da bi mi politička karijera mogla biti uništena mozda bi me prinudili na
ćutanje čim bih postao svestan šta bi javno obelodanjivanje mojih ideja moglo za mene značiti.
Međutim, sada, za njih je možda prekasno da bilo šta učine. Gradonačelnica Brano bila je
dovoljno podozriva u, pogledu čitave situacije te je za mnom poslala Kompora, i - budući da ni u
njega nije imala poverenja, u čemu se nesumnjivo pokazala mudrijom od mene - postavila mu na brod
hiperodašiljač. Posledica toga je da joj je sada poznato da smo na Sejšelu. Prošle noći, međutim, dok
ste spavali, povezao sam naš računar sa računarom našeg ambasadora ovde na Sejšelu, ostavivši mu
poruku da smo krenuli ka Gei. Potrudio sam se, takođe, i da mu prenesem koordinate. Ukoliko nam,
dakle, Druga Zadužbina posle toga priredi kakvo iznenađenje, siguran sam da će Brano naložiti da se
čitava stvar najpomnije ispita - a usredsređena pažnja Zadužbine bez sumnje je poslednja stvar koju
bi oni mogli poželeti."
"Ali ako su doista toliko moćni, zbog čega bi uopšte marili da li će privući pažnju Zadužbine na
sebe?"
"Imaju razloga", potvrdi Treviz energično. "Nastoje da ostanu skriveni zbog toga što se,
verovatno, zbog nečeg osećaju slabim i zbog toga što je Zadužbina, možda, načinila takav tehnološki
napredak kakav čak ni sam Seldon nije bio u stanju da predvidi. U krajnjoj meri neupadljiv, čak
potajan način na koji pokušavaju da udese da dođemo na njihov svet, čini mi se da veoma dobro
odslikava njihovo goruće nastojanje da ne učine ništa što bi privuklo pažnju na njih. A ako je to
tačno, onda su oni već izgubili igru, bar jednim delom - jer su skrenuli pažnju na sebe i jer ne mogu
više ništa učiniti da izmene tok stvari."
"Ali zbog čega su se upustili u sve to?" upita Pelorat. "Zbog čega - ukoliko je vaša analiza tačna -
sami sebe upropašćuju time što nas navlače na udicu širom Galaksije? Zbog čega smo im mi
potrebni?"
Treviz se zagleda u Pelorata; na licu mu se čitala opijenost "Janove", reče on, "nosim u sebi jedan
sasvim razgovetan osećaj u vezi sa svim tim. Jednostavno, raspolažem sposobnošću da gotovo ni iz
čega izvlačim pravilne zaključke. Postoji u meni neka vrsta izvesnosti koja mi uvek kaže kada sam u
pravu! - a u pogledu ovoga sada potpuno sam siguran. Postoji nešto u vezi sa mnom što oni žele -
nešto do čega im je do te mere stalo da su čak spremni da na kocku stave i samo svoje postojanje. Ne
znam šta bi to moglo biti, ali svakako moram ustanoviti; jer, ako ja time raspolažem i ako je to toliko
moćno, onda želim da budem u mogućnosti da to i iskoristim onako kako budem našao da je pravo."
On lako sleže ramenima. "Da li i dalje želite da pođete sa mnom, stari prijatelju - sada kada ste i
sami shvatili do koje sam stvarno mere bezuman?"
"Rekoh vam već da imam poverenja u vas", odgovori Pelorat. "Tu se ništa nije promenilo."
Treviz se nasmeja s izrazom dubokog olakšanja. "Divno! Jer, znate, nosim u sebi još jedan sasvim
razgovetan osećaj - naime, da ste i vi, iz nekog razloga, takođe od suštinske važnosti u čitavoj ovoj
stvari. Pa, kad je već tako, Janove, krećemo punom brzinom ka Gei. Napred!"

56.
Gradonačelnica Harla Brano delovala je vidljivo starije no što bi se to na osnovu njene šezdeset
dve godine moglo reći. Nije uvek izgledala starije, ali sada jeste. Bila je u dovoljnoj meri ophrvana
mislima da zaboravi da izbegne ogledalo, i sada je na prolazu u upravnu prostoriju, na časak ugledala
svoj lik. Tako je postala svesna zastrašujuće ispijenosti svoje pojave.
Ona uzdahnu. Sve ovo prosto je isisavalo život iz čoveka. Pet godina je bila gradonačelnica, a
dvanaest godina pre toga držala je stvarnu vlast kao siva eminencija dvojice svojih prethodnika. Sve
te godine bile su mirne, ispunjene uspesima, ali su, takođe, izvlačile iz nje sve životne sokove. Šta bi
tek bilo, upita se ona, da su te godine bile ispunjene napetošću, neuspesima, porazima?
 Pa ipak, pomisli ona odjednom, sve ovo neće baš biti tako loše po nju lično. Delanje će je
povratiti. Bilo je to užasno saznanje: da ništa drugo, osim pukog životarenja, nije moglo da je tako
iscrpi.
Seldonov Plan odvija se uspešno, i Druga zadužbina bila je ta koja se starala da tako i ostane. Ona
sama, kao snažna ruka za krmom Zadužbine (u stvari, Prve zadužbine, ali niko na Terminusu nije ni
pomišljao da je na ovaj način odredi), samo je jahala na vrhu talasa.
Istorija će imati malo - ili gotovo ništa - da kaže o njoj. Ona je sedela za komandama svemirskog
broda, kojim se upravljalo odnekud spolja.
Čak i Indber III, koji je predsedavao katastrofalnom padu Zadužbine u ruke Mazgova, učinio je
nešto. On je, bar, doživeo krah.
Ali gradonačelnici Brano kao da baš ništa nije stajalo u izgledu!
Sve dok taj Golan Treviz, taj nerazumni većnik, taj gromobran, nije to omogućio.
Ona se zamišljeno zagleda u kartu. Nije to bilo stanje kakvo bi bio u stanju da proizvede kakav
moderni računar. Bila je to, u stvari, skupina svetiljki koja je, lebdeći u vazduhu, holografskim putem
predstavljala Galaksiju. Premda nije bila načinjena tako da se mogla pokretati, obrtati, širiti ili
skupljati, čovek ju je ipak, šetajući se oko nje, mogao sagledati sa svih strana i iz svih uglova.
Kada je pritisnula dugme jedan zamašan komad Galaksije, možda čak i čitava njena trećina
(isključujući jezgro, koje je bilo 'ničija zemlja') oboji se crvenim. Bila je to Zadužbinska federacija:
više od sedam miliona naseljenih svetova kojima su upravljali Veće i ona; više od sedam miliona
naseljenih svetova koji su imali reč i bili predstavljeni u Domu Svetova; tu su se razmatrala pitanja
od manje važnosti a onda se izjašnjavalo o njima; nikada, međutim, ni slučajno, nisu se upuštali ni u
šta od stvarne važnosti.
Nikada se u njenom umu nije postavilo pitanje postoji li u Galaksiji sila koja bi se mogla odupreti
Zadužbini (čak ni Druga zadužbina, pod uslovom da se znalo gde se nalazi); nije gajila ni tračak
sumnje u pogledu toga da je Zadužbina mogla, samo kad bi poželela, odaslati svoju flotilu modernih
brodova i jednostavno utemeljiti Drugo carstvo.
Ali samo pet stoleća je proteklo otkako je Plan stavljen u pokret. Plan je zahtevao da prođe deset
stoleća pre no što se steknu uslovi za nastanak Drugog carstva, i Druga zadužbina trebalo je da se
postara da sve ide po Planu. Gradonačelnica odmahnu svojom tužnom, sedom glavom. Ukoliko bi
Zadužbina sada stupila u dejstvo, sve bi se na neki način izjalovilo. Mada njenim brodovima nije bilo
moguće odoleti, sve bi se ipak nekako završilo neuspehom.
(Osim ukoliko Treviz, taj gromobran, ne navuče na sebe munje Druge zadužbine - a pomoću munja
bilo je moguće slediti trag, sve do mesta gde su nastale.)
Ona se osvrnu oko sebe. Gde je Kodel? Trenutak baš nije bio pogodan da se kasni.
Kao da su ga same njene misli zazvale, on uđe odsečno koračajući, razdragano se smešeći,
delujući, sa tim svojim sedim brkovima i preplanulošću, dedinski više nego ikad. Dedinski, ali ne
staro. Izvesno, bio je osam godina mlađi od nje.
Kako to da nije ispoljavao ni najmanji trag napetosti? Nije li, ipak, petnaest godina koje je proveo
kao šef Obezbeđenja, ostavilo svoje ožiljke?

57.
Kodel lako klimnu u znak formalnog pozdrava - neophodnost koja se nije mogla izbeći prilikom
započinjanja razgovora sa gradonačelnicom. Bila je to tradicija koja se nije menjala još od gorkih
dana pod Indberima. Gotovo se sve u međuvremenu izmenilo, ali je etikecija ostala postojana.
"Izvinite što kasnim, gradonačelnice." obrati joj se on, "ali hapšenje većnika Treviza najzad je
počelo da se probija do anestetizovane svesti Veća."
"Gle?" dobaci gradonačelnica ravnodušno. "Imamo li u izgledu dvorsku revoluciju?"
"Nipošto. Sve držimo pod kontrolom. Ipak, biće buke."
"Pa, neka bude. To će im pomoći da se osete bolje, a ja... ja ću ostati po strani. Pretpostavljam,
ipak, da se mogu osloniti na opšte javno mnenje?"
"Mislim da možete. Pogotovo izvan Terminusa. Niko izvan Terminusa ne mari šta se događa s
jednim zabludelim većnikom..."
"Ja marim."
"Oh? Imate novosti?"
"Liono", reče gradonačelnica, "želim da što je moguće više saznam o Sejšelu."
"Ja nisam dvonožna enciklopedija", odvrati Liono Kodel, smešeći se.
"Ne zanima me istorija. Već istina. Zbog čega je Sejšel ostao nezavistan? Pogledaj ovo." Ona mu
pokaza područja na holografskoj karti obojena crveno; tu, duboko unutar spirale, nalazio se jedan
omanji prostor bele boje.
"Gotovo smo ga zatvorili sa svih strana - usisali u sebe - pa ipak, tu je bela boja", nastavi Brano.
"Na karti se čak ne pokazuje ni kao naš lojalni saveznik - bio bi tada obojen u ružičasto."
Kodel sleže ramenima. "Sejšel nije zvanično naš lojalan saveznik, pa ipak, nemamo nikakvih
neprilika s njim. On je dosledno neutralan."
"U redu. Pogledaj, onda, ovo." Još jedan dodir dugmeta. Crvena boja se vidljivo proširila,
pokrivajući sada gotovo polovinu čitave Galaksije. "Ovo je", pripomenu gradonačelnica Brano, "bilo
područje na kome se prostirala vlast Mazgova u trenutku njegove smrti. Ukoliko pažljivo osmotriš
ponovo ćeš, uočiti Sejšelsku uniju, ovog puta okruženu sa svih strana - ali i dalje obojenu belom
bojom. Bio je to jedini prostor koji je Mazgov ostavio netaknutim."
"Znači da je Sejšel i tada bio neutralan."
"Koliko mi je poznato, Mazgov baš nije gajio preterano poštovanje prema neutralnosti."
"Ipak, u ovom slučaju, čini se da jeste."
"Čini se da jeste. Čime to Sejšel raspolaže?"
"Ničim!" reče Kodel. "Verujte mi, gradonačelnice, možemo ga imati kad god to poželimo."
"Je li? Pa ipak, na neki način, Sejšel je ostao izvan našeg domašaja."
"Jednostavno, nije nam bio neophodan."
Brano se dublje zavali u naslonjaču i, prešavši šakom preko kontrolne table, isključi holografsku
sliku Galaksije. "Odjednom sam dobila želju da ga uzmemo."
"Molim, gradonačelnice?"
"Liono, odaslala sam onog luckastog većnika u svemir da mi posluži kao gromobran. Očekivala
sam da će Druga zadužbina zaključiti da on po nju predstavlja veću pretnju no što on to, u stvari,
jeste, a u Zadužbini videti manju opasnost. Munja bi se onda sručila na njega, a nama omogućila da
ustanovimo odakle je došla.
"Da, gradonačelnice?"
"Moja je namera bila da on ode do trošnih ruševina Trantora i da tamo pročeprka po onom što je
ostalo - ako je išta ostalo - od tamošnje Biblioteke i da vidi šta može otkriti o Zemlji. To je onaj svet,
sećate se, za koji nam naši gnjavatorski mistici tvrde da je bio kolevka čovečanstva, kao da je to
uopšte važno, čak i ako bi se, i to je malo verovatno, ispostavilo da je to tačno. Druga zadužbina po
svoj prilici ne bi poverovala da on zaista traga za Zemljom, i verovatno bi uznastojala da utvrdi za
čim on zapravo traga."
"Ali on nije otišao na Trantor."
 "Nije. Sasvim neočekivano, umesto da ode tamo otišao je na Sejšel. Zbog čega?"
"Ne znam. Ali molim vas da oprostite starom lovačkom psu čija je dužnost da u sve sumnja: recite
mi kako ste uopšte saznali da su on i Pelorat otišli na Sejšel? Poznato mi je da vam je Kompor to
javio, ali koliko se u njega možemo pouzdati?"
"Hiperodašiljač nam je potvrdio da se Komporov brod zaista spustio na Sejšel."
"U to nema sumnje, ali kako znate da su se Treviz i Pelorat tamo spustili? Moguće je da je
Kompor otišao na Sejšel iz nekih svojih razloga, ne znajući - ili ne mareći za to - kuda su ona druga
dvojica otišla."
"Činjenica je da nas je naš ambasador na Sejšelu obavestio o dolasku broda koji smo dodelili
Trevizu i Peloratu. Nisam spremna da poverujem da je brod stigao na Sejšel bez njih. Šta više,
Kompor nas je izvestio da je s njima razgovarao; ali ako njemu nije verovati, raspolažemo i drugim
izveštajima o njihovoj poseti Sejšelskom univerzitetu, gde su razgovarali s nekim istoričarem čije
ime baš ne znači mnogo."
"Ni o jednom od tih izveštaja", primeti Kodel, "nisam bio obavešten."
Brano šmrknu. "Nemoj se baš osećati zaobiđenim. Ja lično vodim čitavu ovu stvar, i evo, sada,
obaveštenje je konačno stiglo i do tebe - bez nekog velikog zakašnjenja budi uveren u to. Poslednja
vest - koju sam upravo primila - potiče od našeg ambasadora. Naš gromobran ponovo se pokrenuo.
Na Sejšelu je ostao samo dva dana, a onda ga napustio." Prema obaveštenju našeg ambasadora,
krenuo je ka jednom drugom planetarnom sistemu, udaljenom neki desetak parseka. Ime tog sistema i
njegove galaktičke koordinate Treviz je dostavio ambasadoru, koji ih je potom preneo nama."
"Da li je Kompor javio nešto što bi to potvrđivalo?"
"Komporova poruka da su Treviz i Pelorat krenuli sa Sejšela stigla je, čak, pre ambasadorove.
Medutim, Kompor još ne raspolaže podatkom kuda je Treviz krenuo. Po svoj prilici će poći za njim."
"U svemu ovome nedostaje nekoliko 'zbog čega'?" primeti Kodel. On ubaci jednu pastilu u usta i
stade je zamišljeno sisati. "Zbog čega je Treviz uopšte otišao na Sejšel? A onda, zbog čega ga je
ubrzo potom napustio?"
"Pitanje koje se najviše nameće glasi: kuda? Kuda je Treviz krenuo?"
"Rekoste maločas, gradonačelnice, zar ne, da je ambasadoru dao ime i koordinate sveta ka kome
se uputio. Želite li sada da kažete da ga je slagao? Ili da je ambasador slagao nas?"
"Čak i ako pretpostavimo da su svi govorili istinu i da niko ni u čemu nije pogrešio, postoji jedno
ime koje privlači moju pažnju. Treviz je saopštio ambasadoru da ide na Geu. G-e-u. Treviz mu je
izdiktirao ime slovo po slovo."
"Gea? Nikad nisam čuo za nju", reče Kodel.
"Zaista? Nimalo čudno." Brano upravi prst prema mestu na kome se maločas nalazila holografska
karta. "Na karti u ovoj prostoriji mogu, u magnovenju, odrediti položaj svake zvezde - tako se bar
smatra - oko koje kruži neki naseljeni svet, kao i niz istaknutih zvezda koje imaju čitave, nenaseljene,
planetarne sisteme. Ukoliko na pravi način rukujem instrumentom na karti se može pojaviti preko
trideset miliona zvezda - pojedinačno, u parovima, u sazvežđima. Mogu ih prikazati u pet različitih
boja, u svakoj od njih ponaosob ili u svima istovremeno. Ali ono što ne mogu jeste da na karti
odredim položaj Gee. Što se karte tiče, Gea uopšte ne postoji."
"Na svaku zvezdu koja je na karti zabeležena dode još deset hiljada onih koje na njoj nisu
označene", odvrati Kodel.
"Tačno, ali oko zvezda koje na karti nisu označene kruže nenaseljene planete. Međutim, zbog čega
bi Treviz pošao na neki nenaseljeni svet?"
"Jeste li pokušali sa Centralnim računarom? On u sebi sadrži podatke o svih tri stotine milijardi
zvezda u Galaksiji."
"Rekli su mi već, ali da li je to tačno? Poznato nam je, vama kao i meni, da postoji na hiljade
naseljenih planeta koje su, na neki način, izbegle da budu zabeležene na bilo kojoj od naših karata -
ne samo na ovoj u ovoj prostoriji, već i u Centralnom računaru. Po svemu sudeći, Gea je jedna od
njih."
Kodelov glas zadrža svoju mirnoću; čak se, u njemu, oseti i primesa ubeđenosti. "Gradonačelnice,
sasvim je lako moguće da ne postoji ništa zbog čega bi bilo potrebno brinuti se. Treviz je možda
krenuo u neki samo njemu znan lov, ili nas je možda slagao; možda uopšte ne postoji zvezda po imenu
Gea - ili čak možda na datim koordinatama nema nikakve zvezde. Pošto se susreo sa Komporom i
verovatno shvatio da ga sve vreme sledimo, možda je jednostavno želeo da nas skine s vrata."
"Kako mislite da bi to mogao izvesti? Kompor bi ga i dalje sledio. Ne, Liono, imam u vidu jednu
drugu mogućnost - mogućnost koja u sebi nosi daleko više izgleda za nevolje. Saslušaj me..."
Ona za trenutak zastade, a onda nastavi: "Ova je soba, Liono, obavijena mentalnim štitom. Imaj to
u vidu. Niko nas ne može čuti, te, shodno tome, molim te, govori slobodno. A i ja ću, sa svoje strane,
biti krajnje otvorena.
Ova Gea - ukoliko raspoloživa obaveštenja prihvatimo kao verodostojna - nalazi se na desetak
parseka od Sejšela, što znači da čini deo Sejšelske unije. Područje Sejšelske unije predstavlja veoma
brižljivo istraženi sektor Galaksije. O svim njenim zvezdanim sistemima - nastanjenim ili
nenastanjenim - postoji obilje podataka, a o nastanjenim, posebno, raspolažemo i sa mnoštvom
najsitnijih pojedinosti. Gea je jedini izuzetak. Bilo da je nastanjena ili ne, niko za nju nije ni čuo;
nema je ni na jednoj karti. Pridodaj tome činjenicu da u odnosu na Zadužbinsku federaciju Sejšelska
unija sve vreme održava neobično stanje neutralnosti - kao što je to činila i u odnosu na područje
kojim je nekad vladao Mazgov. U stvari, nezavisna je još od pada Galaktičkog carstva."
"I šta iz svega toga treba da proizilazi?" upita je Kodel oprezno.
"Izvesno je da najmanje dve stvari koje sam pomenula moraju stajati u međusobnoj vezi. Sejšelska
unija uključuje u sebe i jedan planetarni sistem koji je ostao potpuno nepoznat - a Sejšel je
nedodirljiv. To dvoje ne može opstati jedno bez drugog. Šta god Gea bila, ona je u stanju da se
zaštiti. Pritom, stara se o tome da izvan njene neposredne okoline ne prodre saznanje o njenom
postojanju, nastojeći istovremeno da tu okolinu zaštiti kako je ne bi preuzeo neko spolja."
"Želite li, gradonačelnice, time da kažete kaka Gea predstavlja sedište Druge zadužbine?"
"Zelim samo da kažem da Geu vredi istražiti."
"Dozvoljavate li mi da iznesem jedan neobični argument koji bi bilo veoma teško uklopiti u vašu
teoriju?"
"Samo izvoli."
"Ukoliko Gea jeste Druga zadužbina i ukoliko je, tokom vekova, fizički štitila sebe od uljeza na taj
način što je od čitave Sejšelske unije načinila svoj širok, neprobojan štit, i ukoliko je, ipak, uspevala
da spreči da bilo kakvo obaveštenje o njoj prodre dalje u Galaksiju - kako to, onda, da je sva ta
predostrožnost odjednom iščezla? Treviz i Pelorat napuštaju Terminus i, uprkos tome što ste vi od
njih tražili da odu na Trantor, gotovo smesta i bez ikakvog oklevanja kreću put Sejšela i, sada, Gee. I
što je još važnije, u stanju ste da uopšte razmišljate o Gei - da njeno pitanje slobodno razmatrate.
Kako to da vas u tome nisu sprečili?"
Gradonačelnica Brano dugo vremena ništa ne odgovori. Držala je pognutu glavu i svetlost se tiho
rojila na njenoj sedoj kosi. "Mislim da je razlog svemu tome", najzad prozbori ona, "što je Treviz, na
neki način, uskomešao stvari. Nešto je učinio - ili nešto upravo sada čini - što na neki način ugrožava
sam Seldonov Plan".
 " Ali, gradonačelnice , pa to je potpuno nemoguće!"
"Nema sumnje da svako - i sve - ima svoje nedostatke. Nema sumnje da čak ni Hari Seldon nije
bio savršen. I sam Plan ima, verovatno, neki svoj nedostatak, i Treviz se po svemu sudeći nesvesno
spotakao o njega. Moramo, stoga, saznati šta se to događa i moramo se naći na licu mesta."
Najzad se i Kodelovo lice smrknu. "Ne donosite odluke na svoju ruku, gradonačelnice. Ne bi
trebalo ništa da preduzmemo bez odgovarajuće procene."
"Smatraš li, Liono, da sam tolika budala? Ne nameravam da zapodenem rat. Ne nameravam da na
Gei iskrcam nikakav ekspedicioni korpus. Jednostavno, želim da se nađem na licu mesta - ili negde u
blizini, ukoliko ti se to više dopada. Liono, molim te da za moj račun ustanoviš - nimalo nisam željna
da razgovaram s vojnim šefovima koji su taman onoliko puni predrasuda koliko bi se to od njih
moglo i očekivati posle stotinu dvadeset godina mira, ali tebi to kao da nimalo ne smeta - koliko se
naših ratnih brodova nalazi u blizini Sejšelske unije. Možemo li ih pokrenuti a da to izgleda kao
uobičajena vežba, a ne kao mobilizacija?"
"U ovim uzavrelim trenucima mira, siguran sam, nema ih naročito mnogo u njenoj blizini."
"Čak bi i dva ili tri broda bilo dovoljno, pogotovo ako su iz klase Supernova."
"Zbog čega su vam ti brodovi potrebni?"
"Želim da se - ne dajući povoda ni za kakav incident - privuku što je moguće bliže Sejšelu, i želim
da budu što bliže jedan drugom kako bi u slučaju potrebe mogli da se uzajamno potpomognu."
"Šta stoji iza svega toga?"
"Želim da budem pripravna: želim da budem u mogućnosti da krenem u napad ukoliko se to pokaže
neophodnim."
"Protiv Druge zadužbine? Ako je Gea bila sposobna da odvrati Mazgova od takvih pomisli, nema
nikakve sumnje da će i ovog puta biti u stanju da se suoči sa nekoliko brodova."
U očima gradonačelnice Brano zablista borbeni žar, i ona odvrati: "Prijatelju moj, rekoh maločas
da niko i ništa nije savršeno, uključujući i Harija Seldona. Utemeljujući svoj Plan on nije mogao
izbeći da ne bude čovek svog vremena. Bio je matematičar iz vremena umirućeg Carstva, kada je i
sama tehnologija već ležala na samrtnom odru. Sledstveno tome, u svom Planu nije bio u mogućnosti
da da pravo mesto razvoju tehnologije. Gravitacioni pogon, na primer, predstavlja sasvim novi smer
u tehnološkom razvoju koji on, jednostavno, nije mogao predvideti. A načinjeni su i drugi proboji."
"I Gea je mogla uznapredovati."
"Potpuno izdvojena? Hajde, budi razuman. Na području Zadužbinske federacije živi deset triliona
ljudskih bića, i ona predstavljaju najveći zalog tehnološkog napretka. Jedan jedini izdvojeni svet ne
može izdržati nikakvo poređenje s tim. Dakle, naši će brodovi krenuti i ja ću tada biti s njima."
"Izvinite, gradonačelnice. Šta to treba da znači?"
"Nalaziću se i sama na jednom od brodova koji će se okupiti u blizini Sejšela. Želim da lično
razmotrim čitavu situaciju."
Kodelova usta za trenutak ostadoše otvorena. On zatim proguta pljuvačku, proizvevši pritom
krajnje određeni zvuk. "Gradonačelnice, to je - to nije nimalo mudro." Ako je ikada bilo koji čovek
želeo da izrekne neku oštriju primedbu, Kodel je to sada izvan svake sumnje želeo.
"Bilo to mudro ili ne", odvrati žestoko Brano, "postupiću upravo tako. Umorna sam već od
Terminusa i njegovih beskonačnih političkih bitaka, njegovih unutrašnjih spletaka, njegovih
savezništava i kontrasavezništava, njegovih izdaja i ponovnih pomirenja. Provela sam sedamnaest
godina u središtu svega toga i sada želim da i sama učinim nešto - bilo šta. Tamo napolju", ona mahnu
rukom u nekom neodređenom pravcu, "možda čitava istorija Galaksije u ovom trenutku počinje da se
menja, i ja svakako želim da budem deo svega toga."
 "Ali vi veoma malo znate o tim stvarima, gradonačelnice."
"A ko, Liono, sme reći da zna dovoljno?" Ona se kruto podiže sa svog sedišta. "Čim mi pribaviš
obaveštenje koje sam ti tražila o brodovima i čim budem uspela da sredim da ovi šašavi poslovi kod
kuće teku bez zastoja - nameravam da krenem... I, Liono, ne pokušavaj da majstorišeš kako bih
odustala od svog nauma ili ću te, zaboravivši na naše dugogodišnje prijateljstvo, zdrobiti jednim
udarcem. To sam još u stanju da učinim."
Kodel klimnu. "Poznato mi je to, gradonačelnice, ali pre no što donesete odluku, mogu li vas ipak
zamoliti da još jednom razmislite o snazi Seldonovog Plana? Ono što imate nameru da učinite moglo
bi predstavljati samoubistvo."
"Nimalo, Liono, ne strahujem od takvog ishoda. Plan je grešio u odnosu na Mazgova, koga nije bio
u stanju da predvidi - a neuspeh u predviđanju jedne stvari nagoveštava stvarnu mogućnost nekog
novog neuspeha i u nekoj drugoj."
Kodel uzdahnu. "U redu, onda, ukoliko ste odista tako odlučili podržaću vas u skladu sa svojim
najboljim mogućnostima i s potpunom odanošću."
"Dobro, ipak, upozoravam te još jednom da bi dobro bilo da ti reči dolaze iz srca. I s takvom
mišlju u sebi, Liono, krenimo ka Gei. Napred!"
GEA-S
58.
Sura Novi uđe u kontrolnu sobu malenog i prilično staromodnog broda koji je nju i Stora
Gendibala, obazrivo izvodeći skokove, nosio ka nepoznatom cilju udaljenom bezbroj parseka.
Očigledno je upravo izišla iz skučenog kupatila gde su joj ulje, topao vazduh i tek malo vode
osvežili telo. Oko sebe je obavila tuniku i čvrsto je držala uza se, s izrazom pokorne skromnosti.
Kosa joj je bila suva, ali zamršena.
Ona se tiho obrati Gendibalu: "Gospodine?"
Gendibal podiže pogled sa karata i računara što su stajali pred njim. "Da, Novi?"
"Ja jesteš žališ..." Za trenutak zastavši, ona nastavi sporo i odmereno: "Veoma mi je žao što vas
uznemiravam, Gospodine (a onda opet skliznu u svoj dijalekat), "ali ja jesteš nestaneš moja odeća."
"Tvoja odeca?" Gendibal se za trenutak prazno zagleda u nju, a onda se naglo diže s izrazom
skrušenosti. "Novi, zaboravio sam. Tvoja odeća bila je zrela za čišćenje, i sada je u korpi sa vešom.
Oprana je, osušena, ispeglana, potpuno spremna. Trebalo je da je izvadim i stavim na vidljivo mesto.
Eto, zaboravio sam."
"Nisam nameravala da... da... (ona pogleda po sebi) da vas uvredim."
"I nisi", odvrati Gendibal veselo. "Čuj, obećavam ti da ću se, kada se sve ovo završi, postarati da
dobiješ puno novih haljina - sasvim novih i sašivenih po poslednjoj modi. Krenuli smo na brzinu i
nije mi na pamet palo sa te snabdem sa više odeće; ali, Novi, samo smo nas dvoje ovde na brodu i
nema nikakve potrebe da budeš... ovaj... da uopšte razmišljaš o tome." On načini neodređeni pokret
rukom, a onda, uhvativši njen užasnut pogled, pomisli: na kraju krajeva, ipak je ona samo jedna
provincijalka i ponaša se u skladu sa svojum shvatanjima; po svoj prilici, ne bi se bunila ni zbog
čega neprekidnog - ali sa odećom na sebi.
A onda se, odjednom, postide vlastitih misli; i beše mu, istog časa, veoma drago što ona nije
'naučnik', sa sposobnošću da čita njegove misli. "Da ti ja donesem odeću?" upita je on.
"Ah, ne, Gospodine. To ne jesteš tvoj poso... Znam i sama gde se nalazi."
Malo kasnije ugleda je ponovo, propisno odevenu i začešljane kose. Nešto nalik na stid iskrilo joj
je u očima. "Sramota me je, Gospodine, što sam se ponela tako neodgovarajuće. Trebalo je da sama
potražim svoju odeću."
"Nije važno", odgovori Gendibal. "Znaš, Novi, veoma dobro napreduješ u svom izgovoru. Veoma
brzo savlađuješ jezik učenjaka."
Novi se iznenada nasmeši. Zubi su joj bili blago nepravilni, ali to, pomisli Gendibal, nimalo ne
zasmeta da joj se, na ovu pohvalu, lice ozari i postane gotovo ljupko. A onda samom sebi reče kako
je upravo to razlog što je, kada god je za to bilo prilike, nastojao da je pohvali.
"Dumljani me baš neće ceniti kada se budem vratila kući", primeti ona. "Reći će da ja - da ja to
seckam reči na rezance. Tako kažu za sve one koji govore - neobično. I ne vole ih, baš."
"Sumnjam, Novi, da ćeš se vratiti Dumljanima", reče Gendibal. "Siguran sam da će, kada se sve
ovo završi, za tebe i dalje biti mesta u kompleksu... to jest, medu učenjacima."
"Veoma bih to volela, Gospodine."
"Smatram da ti neće smetati da me zoveš 'Govorniče Gendibale', ili samo... Ipak, vidim da hoće",
dodade on odmah, uočivši u njenim očima pogled užasnutog protivljenja. "Pa, dobro."
"To ne bi bilo u redu, Gospodine... Ipak, smem li vas pitati kada će se sve ovo završiti?"
Gendibal zavrte glavom. "Ni sam to ne znam. Za sada, najvažnije je da stignemo, što brže mogu,
na jedno sasvim odredeno mesto. Ovaj brod, koji je jako dobar u vrsti kojoj pripada, ipak je spor, i
ono 'što brze mogu' nije i dovoljno brzo. Vidiš (on mahnu rukom prema kartama i računaru), "moram
izračunati putanje kojima ćemo se kretati preko svemirskih prostranstava ali, niti je ovaj računar
neogčaničen u svojim mogućnostima, niti sam ja naročito vešt u takvim poslovima."
"Da li morate biti tamo što brže možete zbog neke opasnosti, Gospodine?"
"A šta te to, Novi, navodi na pomisao da postoji neka opasnost?"
"Zato što vas, ponekad, kad mislim da me ne vidite, posmatram i vaše mi lice izgleda... ne znam
pravu reč. Ne plašiš se - mislim, niste uplašeni - niti u iščekivanju nečeg rđavog."
"Ispunjen zebnjom", promrmlja Gendibal.
"Izgledate... zabrinuti. Je li to prava reč?"
"Zavisi. Šta misliš time - zabrinut, Novi?"
"Ja misliš da izgledate kao da samom sebi govorite: 'Šta bi trebalo da bude moj sledeći potez u
ovoj velikoj nevolji?'"
Gendibal je zapanjeno pogleda. "To odista znači 'zabrinut'; ali, Novi, zar zaista to vidiš na mom
licu? Tamo u Kući Naučnika veoma brižljivo nastojim da se ništa ne očituje na mom licu; ali mislio
sam da ovde, sam u svemiru - to jest, s tobom - mogu sebi dozvoliti da se opustim i da, tako da
kažem, ostanem u potkošulji... Izvini. To te je očigledno uznemirilo. U stvari, želim da kažem da,
ukoliko si doista do te mere osetljiva, moram biti znatno pažljiviji. Povremeno, očigledno, moram
sebe stalno podsećati da čak i osobe koje ne raspolažu mentalnim sposobnostima mogu biti u stanju
da uđu u srž stvari."
Novi ga je gledala praznim pogledom. "Ne razumem vas, gospodine."
"To ja, Novi, razgovaram sam sa sobom. Ništa ne brini... Gle, ponovo ta reč."
"Ali, ima li opasnosti?"
"U tome i jeste problem, Novi. Ne znam na šta ću naići kada stignemo na Sejšel - to je mesto na
koje smo se uputili. Mogu se odjednon naći u velikim teškoćama."
"Zar to ne znači opasnost?"
"Ne. Zato što ću biti u stanju da se uhvatim ukoštac sa svim onim što me bude tamo čekalo."
"Kako možete biti sigurni u to?"
"Zato što sam... naučnik. I to najbolji od svih. Ne postoji ništa u ovoj Galaksiji s čime ne bih bio u
stanju da se uhvatim ukoštac."
"Gospodine", nešto kao odsev bola pređe Novinim licem, "ne želim da budem uvredljiva -
mislim, da vas vređam - ni da vas ljutim. Videla sam vas pred onim rmpalijom Rufirantom - i tada ste
bili u opasnosti, a on je samo dumski zemljodelac. A sada ne znam šta vas tamo očekuje - a ni vi to
ne znate."
U Gendibalu se iznenada pobudi sažaljenje. "Da li se bojiš, Novi?"
"Ne strahujem za sebe, Gospodine. Strašim se... strahujem zbog vas."
"Lepo rečeno" promrmlja za sebe Gendibal. "Korektan izgovor."
Za trenutak, on se duboko zamisli. Potom podiže pogled, uze Novine prilično grube šake u svoje i
reče: "Novi, ne želim da se ičega plašiš. Dopusti da ti objasnim. Poznato ti je kako možeš prepoznati,
po samom izgledu mog lica, da postoji - ili da bi se mogla javiti - neka opasnost - baš kao da si u
stanju da čitaš moje misli?"
"Da."
"Ja mogu da čitam misli neuporedivo bolje od tebe. To je ono što svi učenjaci umeju - a ja sam
veoma dobar učenjak."
Novine se oči širom otvoriše i ona lagano izvuče svoju šaku iz njegove. Činilo se da gotovo ne
diše. "Možete da čitate moje misli?"
 Gendibal žurno podiže prst. "Ne čitam tvoje misli, Novi. Ne čitam tvoje misli - izuzev kad moram.
Ne čitam tvoje misli."
(Bilo mu je jasno da je, praktično govoreći, obmanjuje. Bilo mu je nemoguće da bude sa Surom
Novi a da ne oseti bar opšti vibrato nekih njenih misli. Jedva da bi, da bi to bio u stanju, čoveku
uopšte bilo potrebno da vlada sposobnostima pripadnika Druge zadužbine. Gendibal oseti da je na
samoj ivici da pocrveni. Čak i ako je poticao od jedne Dumljanke, takav je stav bio laskav. Pa ipak,
trebalo je da je smiri... makar iz obzira čiste čovečnosti.)
"Mogu, takođe, navesti ljude da promene svoje mišljenje", nastavi on. "Mogu im, čak, pričiniti
bol. Mogu..."
Ali, Novi zavrte glavom. "Kako to možete da postignete, Gospodine? Rufirant..."
"Zaboravi Rufiranta", prekinu je on gotovo osorno. "Mogao sam ga u svakom trenutku zaustaviti.
Mogao sam ga baciti na tle a da ga ni ne dotaknem. Mogao sam sve Dumljane..." On se naglo
zaustavi, osetivši se nelagodno zbog vlastitog razmetanja, nastojanja da opseni tu malu provincijalku.
Ali ona je i dalje vrtela glavom.
"Gospodine", reče ona, "vi samo pokušavate da učinite da se ja ne plašim, ali ja se plašim samo
za vas, i zato ne treba da se trudite. Ja znam da ste vi veliki učenjak i da možete da naredite ovom
brodu da leti kroz svemir čak i tamo gde se svako - mislim, gde bi se svako - drugi izgubio. A
koristite i aparate koje ja ne razumem - i koje nijedan od dumskog naroda ne bi razumeo. Ali ne treba
da mi govorite o tim moćima uma, jer je to sigurno nemoguće, pošto sve to što ste rekli da ste mogli
učiniti Rufirantu vi niste učinili, iako ste bili u opasnosti."
Gendibal stisnu usne. Neka ostane na tome, pomisli on. Ukoliko već tvrdi da ne strahuje za sebe
samu, neka sve ostane na ovome. Pa ipak, nije želeo da ona o njemu misli kao o slabiću i hvalisavcu.
Jednostavno, nije to mogao dopustiti.
"Razlog tome štu nisam ništa učinio Rufirantu", reče on, "jeste da nisam želeo da mu išta učinim.
Mi učenjaci ni u jednom trenutku ne smemo učiniti ništa nažao nekom od Dumljana. Mi smo samo
gosti na vašem svetu. Da li me shvataš?"
"Vi ste naši gospodari. To je ono što mi uvek sebi govorimo."
Za trenutak Gendibal ostade pometen. "A kako se, onda, dogodilo da me je taj Rufirant napao?"
"Ne znam", odgovori ona jednostavno. "Ne verujem ni da on zna. Mora biti da mu je mozak
odlutao... uf, da mu je bio pao mrak na oči."
Gendibal zagrokta. "U svakom slučaju, nastojimo da ne nanesemo nikakvo zlo Dumljanima. Da
sam bio prinuđen da ga zaustavim na taj način što bih ga povredio - drugi bi mi učenjaci to zamerili i
možda bih, čak izgubio svoj položaj. Ali da bih sprečio da me on ozbiljno povredi, morao sam ipak
da bar malo delujem na njegov um - najmanje moguće."
Novi pognu glavu. "Onda, znači, nije bilo nikakve potrebe da vam ja, kao budala, pojurim u
pomoć."
"Postupila si na najbolji mogući način", reče Gendibal. "Upravo pomenuh da bih učinio veoma
lošu stvar da sam ga povredio. Zahvaljujući tebi, to nije bilo neophodno. Ti si ga zaustavila i to je
bilo najbolje rešenje. Zahvalan sam ti zbog toga."
Ona se ponovo nasmeši - blaženo. "Shvatam, onda, zbog čega ste bili tako dobri prema meni."
"Razume se, bio sam ti zahvalan", odvrati Gendibal pomalo usplahireno, "ali najvažnije je da
shvatiš da nema nikakve opasnosti. U stanju sam da se uhvatim ukoštac sa čitavom vojskom običnih
ljudi. Svaki učenjak to može - a naročito najistaknutiji među njima - a već sam ti rekao da sam
najveći među svima njima. Ne postoji nijedno biće u Galaksiji koje bi mi se moglo suprotstaviti."
"Ukoliko vi to kažete, Gospodine, sigurna sam da je zaista tako."
 "Kažem. Dakle, da li još strahuješ za mene?"
"Ne, Gospodine, izuzev... Gospodine, da li samo naši učenjaci mogu čitati misli, i... Da li postoje
neki drugi učenjaci, na nekim drugim mestima, koji vam se mogu suprotstaviti?"
Za trenutak, Gendibal ostade zabezeknut. Ova je žena imala naprosto zapanjujuću sposobnost da
prodre u samu srž stvari.
Bilo je neophodno da joj ne kaže istinu. Stoga, on samo reče: "Ne postoje."
"Ali postoji toliko zvezda na nebu. Jednom sam pokušala da ih izbrojim i nisam uspela. A ako ima
toliko svetova s ljudima koliko ima i zvezda, zar ne bi neki od njih mogli biti učenjaci? Mislim,
pored učenjaka na našem sopstvenom svetu?"
"Ne."
"A šta ako ih ima?"
"Onda, oni nisu toliko moćni koliko sam to ja."
"A šta ako iznenada skoče na vas, pre nego što ih postanete svesni?"
"To je nemoguće. Ukoliko bi se bilo koji strani učenjak približio, ja bih to smesta znao. Znao bih
to mnogo ranije no što bi on bio u stanju da mi nanese neko zlo."
"Mogli biste da pobegnete?"
"Ne bih morao da bežim. Ali", dodade on predupredivši njeno sledeće pitanje, "čak i ukoliko bih
morao, mogao bih vrlo brzo pribaviti sebi novi brod - bolji od bilo kog drugog u Galaksiji. Ni u kom
slučaju im ne bi pošlo za rukom da me uhvate."
"Ali zar ne bi mogli da promene vaše misli i da vas prinude da ostanete?"
"Ne bi."
"Njih može biti mnogo. A vi ste sami."
"Čim bi se pojavili, ja bih znao da su tu mnogo ranije no što bi oni to mogli i zamisliti, i sklonio
bih se. Čitav naš svet učenjaka bi se potom okrenuo protiv njih i oni tome ne bi mogli odoleti. Budući
da im je to jasno, ne bi se usudili da išta pokušaju protiv mene. U stvari, oni ne bi nimalo voleli da
uopšte saznam za njih - ali bih ja ipak saznao."
"Zato što ste toliko bolji od njih?" upita Novi, dok joj je lice sjalo ponosom u kome je, ipak,
postojao i prisenak sumnje.
Gendibal nije mogao da odoli. Njena urođena inteligencija, njeno hitro razumevanje bili su takvi
da je, upravo, bilo pravo zadovoljstvo biti s njom. Ono slatkorečivo čudovište, Govornik Delora
Delarmi, učinila mu je neverovatnu uslugu kada je izmanevrisala da ova domorotkinja pođe s njim.
"Ne Novi", odgovori on, "ne stoga što sam bolji od njih - mada jesam. Razlog je to što si ti sa
mnom."
"Ja?"
"Baš tako, Novi. Da li si to naslućivala?"
"Ne, Gospodine", odgovori ona začuđeno. "Šta bih ja tu mogla da učinim?"
"U pitanju je tvoj um." On naglo podiže ruke. "Ne čitam tvoje misli. Ja samo vidim obrise tvog
uma - a to su savršeno nepomućeni obrisi, zapravo neverovatno pitomi obrisi."
Ona dodirnu šakom čelo. "Je li to, Gospodine, zato što sam neuka? Zato što sam toliko luckasta?"
"Ne, draga." Nije čak ni zapazio način na koji joj se obratio. "To je zato što si iskrena i što ne
nosiš u sebi nikakvu prepredenost; zato što si istinoljubiva i spremna da kažeš sve što misliš; zato što
imaš dobro srce, i... druge stvari. Ukoliko bi neki tuđi učenjaci pokušali da dotaknu naše umove - tvoj
i moj - njihov bi se pokušaj smesta očitovao na tvom nepomućenom umu. Uočio bih to odmah, čak i
pre nego kada bi pokušali da dotaknu moj vlastiti um - i imao bih, tako, dovoljno vremena da
izvedem protivudar; to jest, da ih odbijem."
 Nakon toga, nekoliko dugih trenutaka vladala je potpuna tišina. Gendibal shvati da ono što je
video u Novinim očima nije bila samo sreća, već i likovanje i ponos. Ona upita blago: "I zbog toga
ste me poveli sa sobom?"
Gendibal klimnu. "Bio je to veoma važan razlog. Tako je."
Njen glas pretvori se gotovo u šapat. "Gaspodine, kako bih mogla biti od najveće pomoći?"
"Ostani mirna", reče on. "Nemoj se plašiti. Samo... samo budi onakva kakva jesi."
"Biću onakva kakva sam", odgovori ona. "I postaviću se između vas i opasnosti, kao što sam
učinila i u slučaju Rufiranta" .
Ona potom iziđe iz sobe. Gendibal osta nepokretan, dugo zagledan u vrata iza kojih je nestala.
Zbilja je bilo čudno koliko se toga krilo u njoj. Kako je tako jednostavno biće moglo u sebi nositi
toliko bogatstvo? Ispod glatke površine njenog uma skrivali su se, u ogromnoj meri, inteligencija,
razumevanje stvari, i hrabrost. Šta je, uopšte, više mogao očekivati - od bilo koga?
I odjednom mu se prikaza slika Sure Novi - koja nije bila Govornik, čak ni pripadnik Druge
zadužbine, čak ni obrazovana - kako dostojanstveno stoji kraj njega, igrajući najvažniju sporednu
ulogu u drami koja se približavala.
Ipak, nije bio u stanju da dovoljno jasno sagleda pojedinosti. Nije bio u stanju da tačno sagleda
prirodu onoga što mu je stajalo pred očima.

59.
"Još jedan skok", promrmlja Treviz, "i tu smo."
"Gea?" upita Pelorat, naginjući se preko Trevizovog ramena da vidi ekran.
"Geino sunce", odgovori Treviz. "Ako nemate ništa protiv, nazvaćemo ga Gea-S, da bismo izbegli
zbrku. I galaktografi ponekad tome pribegavaju."
"A gde je onda sama Gea? To jest, da je nazovemo Gea-P - označavši tako planetu?"
"Dovoljno će biti da je zovemo Gea. Ipak još nismo u stanju da vidimo samu planetu. Njih nije
tako lako uočiti kao zvezde, a još smo jedno stotinak mikroparseka udaljeni od Gee-S. Primećujete i
sami da je i dalje vidimo samo kao zvezdu, iako veoma blistavu. Još joj nismo dovoljno blizu da
bismo je videli kao disk... I, Janove, piljite u nju tako neoprezno: sjaj joj je već dovoljno jak i mogao
bi vam oštetiti mrežnjaču. Čim okončam posmatranja, navući ću filtere. A onda piljite u nju do mile
volje."
"Možete li, Golane, tih stotinu mikroparseka preračunati u neke brojke koje bi čak i jedan mitolog
mogao razumeti?"
"Tri milijarde kilometara; otprilike dvadeset puta veće rastojanje nego između Terminusa i našeg
sunca. Je li vam sada jasnije?"
"Neuporedivo. Zar joj ne možemo prići bliže?"
"Ne!" Treviz ga iznenadeno pogleda. "Bar, ne odmah. Posle svega što smo čuli o Gei, zbog čega
bismo tek tako srljali? Jedna je stvar imati petlju; ali sasvim druga biti lud. Najpre da je dobro
osmnotrimo."
"Ali, Golane, šta da osmotrimo? Rekoste maločas da još ne možemo da vidimo Geu?"
"Ne golim okom, to ne. Ali raspolažemo brodskim durbinima i izvanrednim računarom za brzu
analizu podataka. Za početak, mogli bismo proučiti Geu-S, a možda obaviti i neka druga osmatranja...
Opustite se, Janove. On spusti šaku na Janovljevo rame i gotovo ga rođački potapša.
Posle kraće stanke Treviz ponovo progovori: "Gea-S je usamljena zvezda; čak i ako ima pratioca
on je znatno udaljeniji od nje no što smo to mi u ovom trenutku, i u najboljem slučaju, reč je o
crvenem patuljku - što znači da se ne moramo na njega obazirati. Gea-S je zvezda kategorije G4, što
znači da je nesumnjivo moguće da oko nje kruži neka nastanjena planeta; znači, sve se uklapa. Da je u
pitanju zvezda A ili M kategorije, morali bismo se smesta okrenuti i što pre se izgubiti odavde.
"Ja sam možda samo mitolog", primeti Pelorat, "ali, zar nismo još sa Sejšela mogli ustanoviti
kojoj spektralnoj klasi pripada Gea-S?"
"Mogli smo i jesmo, Janove, ali nikada ne smeta ako se stvari još jednom provere izbliza. Gea-S
ima svoj planetarni sistem, što nije nimalo iznenađujuće. Na vidiku su dva gasovita džina i jedan od
njih je baš zgodan i odista ogroman - ukoliko se računar na ovolikoj razdaljini nije prevario u svojoj
proceni. Lako je moguće da se s druge strane zvezde nalazi još neki, koji je o ovom času veoma teško
otkriti budući da se, sticajem okolnosti, nalazimo gotovo u samoj planetarnoj ravni. Takođe, ne mogu
još da ustanovim stanje stvari u području bližem zvezdi, što takođe ne predstavlja nikakvo
iznenađenje."
"Je li baš tako rđavo?"
"Ne, zapravo nije. To smo mogli i očekivati. Nastanjive planete obično se sastoje od stena i
metala; znatno su manje od gasovitih džinova i, istovremeno, moraju biti osetno bliže zvezdi kako bi
primale dovoljno toplote; u svakom slučaju, iz oba ova razloga mnogo ih je teže ugledati odavde. To
znači da ćemo se morati mnogo više približiti Gei-S - na četiri mikroparseka - da bismo mogli
istražiti čitavo područje."
"Spreman sam."
"Ja još nisam. Krenućemo u skok sutra."
"Zbog čega tek sutra?"
"A zašto da ne? Dajmo im jedan dan: da dođu ovamo i pokupe nas - ili dajmo isto toliko nama
samima; da klisnemo odavde ukoliko ih vidimo kako dolaze - a ne dopadne nam se ono što vidimo."

60.
Stvari su poprimile spor i tegoban tok. Tokom preostalog dela dana Treviz je smrknuto obavljao
proračune za više različitih pristupa i nastojao da između njih odabere pravi. Budući da su mu
nedostajali provereni podaci mogao se osloniti samo na svoju intuiciju - koja mu, na nesreću, ovog
puta baš ništa nije govorila. Nedostajao mu je onaj osećaj 'izvesnosti' na koji se toliko puta u
prošlosti oslanjao.
On se konačno odluči za pravac skoka koji ih dovede do tačke daleko izvan planetarne ravni.
"Ovo će nam omogućiti bolji pogled na područje kao celinu", objasni on Peloratu, "budući da
ćemo biti u prilici da sagledamo planete na njihovim orbitama i da tačno procenimo njihovu prividnu
udaljenost od sunca. A oni - ma ko bili - možda neće baš tako pažljivo nadzirati područja izvan
planetarne ravni... Bar se nadam."
Nalazili su se sada udaljeni od Gee-S koliko i najbliži i najveći od gasovitih džinova - a bili su
još udaljeni gotovo pola milijarde kilometara od njega. Da bi i Pelorat mogao uživati u prizoru,
Treviz ga do maksimuma uveća na ekranu. Bio je to doista impresivan prizor, bez obzira na to što su
tri proređena i uska prstena bila isključena.
"Ima zanimljivu svitu pratilaca", primeti Treviz, "ali s obzirom na ovoliku udaljenost od Gee-S
jasno je da nijedan od njih nije nastanjiv. Poznato nam je, takođe, da ni na jedan od njih nisu stupila
ljudska bića da bi na njima i ostala - ispod, recimo, kakvog staklenog zvona ili pod nekim drugim
veštačkim uslovima."
"Kako možete biti toliko sigurni u to?"
"Ne čuju se nikakvi radio-šumovi, sa karakteristikama koje bi ukazivale da ih proizvode
inteligentna bića. Razume se", dodade on, obrazlažući dalje svoju tvrdnju, "moguće je zamisliti da,
po cenu ogromnih napora, bude izgrađen zaštitni zid koji bi ometao radio-signale; s druge strane, i
sam gasoviti džin proizvodi radio-šumove koji mogu prikriti ono za čim tragamo. Uprkos tome,
budući da su naši receptori radio-signala veoma osetljivi - a i kako je naš računar po svemu
izvanredan - nema nikakve sumnje da bismo ih otkrili. Stoga sam spreman da tvrdim da su izgledi da
se ljudska stvorenja nalaze na tim satelitima beskrajno mali."
"Da li to znači da Gea ne postoji?"
"Ne... Ali to znači da Gea, ukoliko postoji, nije smatrala potrebnim da naseli i satelite gasovitog
džina. Možda ne raspolaže mogućnostima da to učini... ili je, jednostavno, nezainteresovana."
"Pa, šta mislite, postoji li Gea?"
"Strpljenja, Janove, strpljenja."
Treviz nastavi da proučava nebo očigledno naoružan beskrajnom količinom strpljenja. Zagledavši
se za trenutak u jednu tačku, on nastavi: "Istinu da vam kažem, činjenica da nas još niko nije zaskočio
u izvesnom je smislu obeshrabrujuća. Čini mi se, naime, sasvim izvesnim da bi se, kad bi samo
raspolagali moćima koje im se pripisuju dosad već javili da nam daju na znanje da su svesni našeg
prisustva."
"Ne bi bilo potpuno nezamislivo, rekao bih", primeti Pelorat, "da se na kraju ispostavi da je
čitava stvar predstavljala puku izmišljotinu."
"Nazovite to mitom, Janove", odvrati Treviz iscerivši se, "i istog časa naći ćete se u svom sokaku.
Pa ipak, postoji jedna planeta koja kruži ekosferom, što znači da bi mogla biti pogodna za život.
Želeo bih da je osmatram bar jedan dan."
"Zbog čega?"
"Pre svega, da se uverim da li je pogodna za život."
"Ali, Golane, upravo rekoste da se kreće ekosferom."
"Tako je, to je tačno - bar u ovom trenutku. Međutim, možda joj je orbita izrazito ekscentrična -
što znači da bi se u nekom trenutku mogla naći na samo jedan mikroparsek udaljenosti od zvezde, ili
se od nje udaljiti čitavih petnaest mikroparseka, ili čak, i jedno i drugo. Moramo da ustanovimo i
pomoću njene orbitalne brzine izračunamo udaljenost planete od Gee-S - što će nam omogućiti da
utvrdimo njenu putanju."

61.
Prođe i taj dan.
"Orbita joj je gotovo kružna", konačno zaključi Treviz, "što znači da imamo znatno opravdanije
razloge da zaključimo da je nastanjiva. Pa ipak, još se niko nije pojavio da nas dočeka. Moraćemo
joj se još malo približiti."
"Zbog čega je potrebno toliko vremena da bi se pripremio skok?" upita Pelorat. "Rekoste da je u
pitanju sasvim mali skok."
"Poslušajte stručnjaka. Malim skokovima uvek je teže upravljati nego velikim. Da li je lakše uzeti
u ruku kamen ili zrnce peska? Pored toga, Gea nam je vrlo blizu a svemir je oštro zakrivljen. To čak i
računaru otežava izračunavanje. Čak bi i jedan mitolog trebalo da bude u stanju da to shvati.
Pelorat nešto progunđa.
"Sada možete videti planetu i golim okom", reče Treviz. "Eno je tamo. Vidite li je? Period njene
rotacije iznosi otprilike dvadeset dva Standardna Galaktička časa a nagib prema osovini joj je
dvanaest stepeni. Predstavlja, dakle, udžbenički primer naseljive planete; nema nikakve sumnje da na
njoj ima života."
"Na osnovu čega to zaključujete?"
 "Postoji prilična količina slobodnog kiseonika u njenoj atmosferi. Bilo bi to nemoguće bez
odgovarajuće vegetacije."
"A šta je s inteligentnim bićima?"
"Zavisi od toga šta će nam reći emisije njenih radiotalasa. Razume se, pretpostavljam da mogu
postojati inteligentna bića koja su digla ruke od tehnološkog razvitka, mada je to krajnje
neverovatno."
"Ipak, bilo je takvih slučajeva", primeti Pelorat.
"Verujem vam na reč. Uostalom, to spada u vašu struku. Međutim, malo je verovatno da bi
pastoralni preostaci jedne civilizacije mogli držati na odstojanju čak i jednog Mazgova."
"Ima li planeta svog stalnog pratioca?" upita odjednom Pelorat.
"Ima", odgovori Treviz nehajno.
"Koliko je velik?" Peloratov glas odjednom postade prigušen.
"Nisam sasvim siguran. Možda jedno stotinu kilometara u prečniku."
"Blago meni", reče Pelorat zamišljeno. "Voleo bih da mi na raspolaganju stoji vrednija zbirka
psovki, dragi druže... Postojali su dosad bar neki, ma koliko maleni izgledi..."
"Mislite, da ima džinovski satelit planeta bi mogla biti sama Zemlja?"
"Da.. Ali očigledno je da nije."
"Pa, ukoliko je Kompor govorio istinu, Zemlju ne bi trebalo ni tražiti u ovom delu Galaksije.
Trebalo bi da bude negde u Siriusovom sektoru... Zaista, Janove, veoma mi je žao."
"Ah, nije važno."
"Čujte, počekaćemo još malo, a onda rizikovati još jedan mali skok. Ukoliko se ne ukažu nikakvi
znaci prisutnosti inteligentnih bića, biće sasvim bezbedno sleteti - izuzev, zar ne? - što nećemo imati
nikakvog razloga da sletimo!"

62.
Posle sledećeg skoka Treviz reče glasom u kome se jasno očitavalo uzbuđenje. "Tu smo, Janove.
Pred nama je nesumnjivo Gea. Sada bar znamo da na njoj postoji tehnološka civilizacija."
"Kažete li to na osnovu radio-talasa?"
"Postoji znatno bolji dokaz. Oko planete kruži svemirska stanica. Vidite li je?"
Na ekranu se mogao uočiti neki sićušni objekat. Peloratovom neuvežbanom oku nije izgledao ni po
čemu izuzetan, ali Treviz odmah odagna sve njegove sumnje. "Veštački satelit, sačinjen od metala,
emituje radio-talase."
"Šta nam sada valja činiti?"
"Nećemo preduzimati ništa, bar za neko vreme. Na takvom stupnju tehnologije ne može im se
desiti da nas ne primete. Ukoliko, posle izvesnog vremena, ništa ne preduzmu, uputiću im radio
poruku. Ukoliko ni tada ništa ne preduzmu, još malo ću im se približiti, dakako uz svu obazrivost."
"A šta ukoliko nešto preduzmu?"
"Sve će zavisiti od toga 'nešto'. Ukoliko mi se to što budu preduzeli ne svidi, u tom ću slučaju
iskoristiti činjenicu da je malo verovatno da raspolažu nečim što bi se moglo meriti sa neodoljivom
brzinom kojom naš brod može krenuti u skok."
"Mislite, da klisnemo odavde?"
"Poput hipersvemirske rakete."
"Ali otići ćemo nimalo pametniji no što smo bili kada smo došli ovamo."
"Ni slučajno. Najmanje što će nam biti poznato jeste da Gea postoji, da ima delatnu tehnologiju i
da je preduzela nešto da nas zastraši."
 "Ali, Golane, nemojmo dozvoliti da nas tako lako zastraši."
"Janove, poznato mi je da nema ničeg u čitavoj Galaksiji što biste toliko želeli koliko da, po svaku
cenu, saznate što više o Zemlji; ali molim vas, nemojte zaboraviti da ja ne delim vašu monomaniju.
Nalazimo se u nenaoružanom brodu, a ti ljudi tamo dole bili su stolećima izdvojeni od ostalog sveta.
Pretpostavimo da nikad nisu ni čuli za Zadužbinu, i da, stoga, nemaju dovoljno poštovanja za ono što
ona znači. Ili pretpostavimo da je to Druga zadužbina, i kad nas jednom prime u svoj zagrljaj - ako
budu smatrali da smo im na smetnji - moguće je da nikad više ne budemo iste osobe. Da li biste želeli
da vam sve izbrišu iz mozga i da ustanovite da više niste mitolog i da ama baš ništa više ne znate o
svojim legendama?"
Pelorat se smrknu. "Ako tako gledate na stvari... Ali šta ćemo učiniti pošto odemo odavde?"
"To je bar jednostavno. Vratićemo se s novostima na Terminus. Ili, bar, onoliko blizu Terminusa
koliko nam to ona stara dozvoli. A onda se možemo ponovo vratiti na Geu - mnogo brže no prvi put i
bez ovog pipkanja po mraku - a vratićemo se s naoružanim brodom ili, čak, čitavom flotilom. U tom
slučaju stvari bi mogle izgledati osetno drugačije."

63.
Nastavili su da čekaju, već se gotovo sasvim navikavši na novu situaciju. Proveli su, tako, znatno
duže vremena stojeći u blizini Gee nego sto im je potrajao čitav put od Terminusa do Sejšela.
Treviz je podesio računar da u slučaju potrebe automatski objavi uzbunu, te je mogao dozvoliti
sebi luksuz da malo pridrema u svojoj udobnoj naslonjači.
Ali na znak uzbune smesta se probudio. Pelorat istog časa dotrča u Trevizovu sobu, i sam uzbuđen.
Upravo se brijao.
"Jesu li nam uputili neku poruku?" upita on.
"Ne", odvrati Treviz odlučno. "Krenuli smo."
"Krenuli? Kuda?"
"Prema svemirskoj stanici."
"Zbog čega?"
"Ne znam. Motori su uključeni, a radar ne odgovara na moje pozive - pa ipak, krećemo se. Janove,
uhvatili su nas. Malo smo se suviše približili Gei."
SKUP
64.
Kada je Stor Gendibal konačno na svom ekranu ugledao Komporov brod, imao je utisak kao da je
došao kraj jednom besprimerno dugom putovanju. Pa ipak, nije to bio svršetak, već, u najboljem
slučaju, tek početak. Putovanje od Trantora predstavljalo je samo prolog.
Novi zadivljeno osmotri prizor. "Je li to još jedan brod za svemir, Gospodine?"
"Svemirski brod, Novi. Jeste. To je onaj s kojim smo nastojali da se susretnemo. Veći je, i bolji,
od ovog našeg. U stanju je da se kreće svemirom toliko brzo da ga naš brod, kad bi ovaj želeo da se
udaIji od njega, ne bi više mogao dostići - a možda ni slediti."
"Brži od brodova učenjaka?" Suru Novi kao da je zaprepastila sama ta pomisao.
Gendibal sleže ramenima. "Možda i jesam, kao što ti misliš, vičniji od drugih u mnogim stvarima,
ali nisam vičniji u svemu. Mi, naučnici, nemamo takve brodove, kao što nemamo ni mnoge od
savršenih naprava kojima vlasnici tih brodova raspolažu."
"Ali, Gospodine, kako je moguće da učenjaci nemaju takve stvari?"
"Moguće je, zato što smo mi vičniji u onome što je odista važno. Razne sprave kojima ti drugi
raspolažu beznačajne su tričarije."
Na Novinom licu jasno se videlo da napregnuto razmišlja "Čini mi se, ipak, da baš nije
beznačajna tričarija ako neko može da putuje toliko brzo da ga čak ni jedan učenjak ne može pratiti.
Ko su ti ljudi koji imaju takva čuda - koji raspolažu takvim stvarima?"
Gendibala je čitav razgovor počeo da zabavlja. "Nazivaju sebe Zadužbincima. Da li si, Novi,
ikada čula za Zadužbinu?"
(On zateče sebe kako se pita šta su zapravo Dumljani znali - ili nisu znali - o Galaksiji; upita se,
pri tom, još, kako to da Govornicima nikad nije palo na pamet da razmišljaju o tim stvarima... Ili to, u
stvari, samo on nikada nije razmišljao o tim stvarima - uzimajući zdravo za gotovo da Dumljani ni
nemaju nikakvih drugih potreba do li da samo čeprkaju po zemjli.)
Novi zamišljeno odmahnu glavom. "Nikada nisam čula za nju, Gospodine. Kada me je naš učitelj
učio slovima - mislim, čitanju - rekao mi je da postoji još mnogo svetova, i rekao mi je kako se neki
od njih zovu. Rekao mi je da je Trantor pravo ime našeg dumskog sveta, i da je on nekad vladao svim
svetovima. Rekao je da je Trantor bio prekriven blistavim metalom i da je imao Cara koji je bio
gospodar svih ljudi."
Ona podiže oči i pogleda Gendibala s izrazom sramežjive veselosti. "Ipak, nisam poverovala u
najveći deo svega toga. Postoji mnogo priča koje brbljivci pričaju po sastajalištima kad nastupe duge
noći. Kada sam bila devojčica verovala sam u sve te priče, ali kada sam odrasla ustanovila sam da
mnoge od njih nisu istinite. Sada verujem u samo mali broj tih priča; u stvari, možda ni u jednu. Čak i
učitelji govore stvari koje su nezamislive."
"Pa ipak, Novi, baš ta priča tvog učitelja je istinita - ali to je bilo pre mnogo godina. Trantor je
zaista bio pokriven metalom i zaista je imao Cara koji je vladao čitavom Galaksijom. Ali sada, narod
Zadužbine vladaće jednog dana svim svetovima. Oni neprestano postaju sve jači i jači."
"VIadaće svima, Gospodine?"
"Ne baš sada. Kroz pet stotina godina."
"A da li će vladati i nad učenjacima?"
"Ne, ne. Oni će vladati svetovima. Mi ćemo vladati njima - radi njihove sigurnosti i zarad
bezbednosti svih svetova."
Novi se ponovo namršti, a onda upita: "Gospodine, da li ovi ljudi iz Zadužbine imaju mnogo
ovakvih finih brodova?"
"Pretpostavljam da imaju, Novi."
"I druge stvari... zapanjujuće?"
"Imaju moćna oružja svih vrsta."
"Zar ne mogu u tom slučaju, Gospodine, da odmah zauzmu sve svetove?"
"Ne, ne mogu. Još nije vreme."
"Ali zbog čega ne mogu? Da li bi ih u tom slučaju učenjaci zaustavili?"
"Ne bi bilo potrebe, Novi. Čak i ukoliko ni prstom ne bismo mrdnuli oni ne bi mogli da zauzmu
sve svetove."
"Ali šta bi ih zaustavilo?"
"Vidiš", započe Gendibal, "postoji Plan koji je, nekad davno, jedan mudar čovek zamislio..."
On zastade, lako se osmehnuvši, a onda zavrte glavom. "Teško je to objasniti, Novi. Možda,
nekom drugom prilikom. U stvari, kada budeš videla sve što će se dogoditi pre no što se vratimo na
Trantor, možda će ti stvari postati jasne i bez mojih objašnjenja."
"A šta će se to dogoditi, Gospodine?"
"Ni sam ne znam tačno, Novi. Ali, budi uverena, sve će se dobro svršiti."
On se okrenu od nje, spremajući se da uspostavi vezu sa Komporom. Gotovo u istom času
pomisli: bar se nadam. Te misli se nije mogao tek tako lako otresti.
Istog trenutka razgnevi se na samog sebe, budući da smesta prepoznade ishodište tog nepametnog i
rastočavajućeg toka misli. Iza svega stajao je prizor sjajne i nesagledive moći Zadužbine, oličene u
Komporovom brodu, kao i neskriveno divljenje koje je Novi ispoljila prema njemu.
Baš je budala! Kako je uopšte mogao dopustiti sebi da upoređuje posedovanje gole sile i moći sa
posedovanjem sposobnosti da se upravlja zbivanjima? Bilo je to ono što su čitave generacije
Govornika nazivale 'zabludom što proishodi iz lažnog osećanja moći koje stičete držeći šake stisnute
oko tuđeg vrata."
Kad samo pomisli da ni sam nije bio sasvim slobodan od lažnog zova te moći.

65.
Mun Li Kompor uopšte nije znao kako bi trebalo da se ponaša. Tokom najvećeg dela svog života u
Govornicima je video svemoćne osobe što postoje i delaju izvan samog kruga njegovih vlastitih
iskustava - osobe s kojima je povremeno stupao u vezu i koje su u svom tajanstvenom stisku držale
čitavo čovečanstvo.
Izmedu svih njih odabrao je upravo Stora Gendibala, obraćajući mu se, tokom poslednjih godina,
za savet i vođstvo. Nije to bio čak ni njegov glas s kojim je u najvećem broju prilika stupao u kontakt;
bila je to sama prisutnost Gendibalova u njegovom umu - hipergovor bez hiperodašiljača.
U tom pogledu Druga zadužbina je dobrano odmakla Zadužbini. Bez ikakvih fizičkih naprava,
jedino uz pomoć istinske i sveobuhvatne moći ima, mogli su premostiti bezbroj parseka na način na
koji nije bilo moguće da se iko stran uključi, niti da bilo šta poremeti. Bila je to nevidljiva,
neotklonjiva mreža koja je, delovanjem umova sasvim malog broja posvećenih osoba, trajno držala
na okupu veliki broj svetova.
Kompor je već bezbroj puta osetio ponesenost na samu pomisao o svojoj ulozi. Kako je samo
mala bila skupina kojoj je i sam pripadao; a kako je ogromna bila moć koja joj je stajala na
raspolaganju! I kako je samo sve to bilo tajnovito. Čak ni njegova vlastita supruga nije ništa znala o
skrivenom delu njegovog života.
A upravo su Govornici bili ti koji su povlačili konce - posebno ovaj Govonnik, ovaj Gendibal,
koji je (po Komporovom mišljenju) lako mogao postati sledeći Prvi govornik - vladar, moćniji od
bilo kog cara, nad prostranstvima većim od bilo kog carstva.
A sada je Gendibal konačno bio tu, na tom trantorskom brodiću; Kompor je mora dobro da se
potrudi da u sebi potisne razočaranje što do njihovog susreta nije došlo na samom Trantoru.
Da li je to zaista bio trantorski brod. Čak i najstariji među zadužbinskim Trgovcima koji su njen
espap raznosili širom neprijateljski nastrojene Galaksije imali su brodovlje koje je u svakom
pogledu nadmašivalo Gendibalov brodić. Nije ni čudo da je toliko potrajalo dok je Govornik
prevalio put od Trantora do Sejšela.
Nije, čak raspolagao ni odgovarajućim mehanizmom koji bi, u slučaju potrebe prebacivanja
posade s jednog na drugi, povezao dva broda u jednu jedinstvenu plovnu jedinicu. Čak su i zaostali
Sejšelski brodovi raspolagali takvim napravama. Govornik bi, stoga, morao da izjednači brzinu svog
broda s brzinom drugog i da se s njim poveže užetom; da bi prešao na drugi brod morao bi bauljati
duž konopca, kao u starim carskim danima.
Ali šta je tu je, pomisli Kompor smrknuto, nesposoban da potisne osećanje zlovolje. Gendibalov
brodić bila je zapravo jedna od staromodnih carskih letelica - i to jedna od manjih.
On uskoro ugleda dve prilike kako bauljaju duž užeta - jedna od njih do te mere nespretno da je
bilo očigledno da nikada ranije nije bila u prilici da se kreće otvorenim svemirom.
Konačno stigoše na njegov brod i skinuše skafandere. Govornik Gendibal bio je srednjeg rasta i
ne naročito naočite pojave; nije delovao ni temeljno ni snažno, niti je odavao utisak posebne
učenosti. Jedini nagoveštaj njegove učenosti odavale su njegove tamne, duboko usađene oči. A onda
se Govornik obazre oko sebe, jasno odajući vlastitu zadivljenost.
Druga osoba bila je žena, visine približne Gendibalovoj, sasvim neupadljiva izgleda. Dok je
razgledala mesto na kome se našla usta joj, usled neprikrivene zadivljenosti, ostadoše širom
otvorena.

66.
Bauljanje duž konopca za Gendibala nije predstavljalo sasvim neprijatno iskustvo. On nije bio
svemirski putnik - uistinu, nijedan pripadnik Druge zadužbine to nije bio - ali nije bio ni zemaljski
crv, budući da nijedan pripadnik Druge zadužbine to nije smeo biti. Preka potreba da se krene u
svemir uvek im je lebdela nad glavom, premda se svaki pripadnik Druge zadužbine toplo nadao da se
takva potreba neće javljati odveć često. (Prim Palver - čija su putovanja svemirom prerasla u
legendu - jednom je žalosno primetio da bi uspešnost jednog Govornika trebalo meriti, u obrnutoj
srazmeri, brojem prilika u kojima je bio prinuđen da se otisne u svemir kako bi obezbedio delovanje
Plana.)
Gendibal je već bio prinuđen da se u tri navrata posluži užetom. Ovo mu je sada bio četvrti put, i
mada je trebalo da zbog toga oseti makar blagu napetost ova je potpuno iščezla usled brige koju je
ispoljavao za Suru Novi. Nije mu bila potrebna nikakva sposobnost mentalnog opštenja da smesta
uvidi koliko je izlazak u prazninu poremećujuće delovao na nju.
"Ja budeš se plašiš, Gospodine", odgovorila mu je kad joj je objasnio šta treba da učine. "Ja
budeš staviš nogu u ništa." Ako ništa drugo, njen iznenadni povratak dumskom dijalektu jasno je
ukazivao do koje je mere bila uzrujana.
Gendibal joj se blago obrati: "Novi, ne mogu te ostaviti samu na našem brodu, jer ću putovanje
nastaviti onim drugim brodom, a moram te imati uza se. Nema nikakve opasnosti; svemirsko odelo
zaštitiće te od svega, i bez obzira na prazninu ne možeš, zapravo, nigde da padneš. Čak i ukoliko bi
ispustili uže ostala bi u mojoj blizini - tako da bih u svakom trenutku bio u mogućnosti da te
prihvatim. Hajde, Novi, pokaži da si dovoljno hrabra - baš kao što si i dovoljno pametna - da
postaneš naučnik."
Ona odmah prestade da se opire i Gendibal, mada nije želeo da učini ništa što bi moglo narušiti
pitomost njenog uma, ipak odluči da joj blagim dodirom ulije u svest bar malo spokojstva.
"Možemo i dalje razgovarati", obrati joj se on ponovo, pošto su navukli i hermetički zatvorili
svoja svemirska odela. "Mogu te čuti, ali potrebno je da ti misli budu jasne. Misli predano na svaku
reč koju bi želela da izgovoriš. I dalje me čuješ, je li?"
"Da, Gospodine", odgovori ona.
Ugledavši kroz staklo na njenoj kacigi kako joj se usne miču, on napomenu: "Novi, reci to ne
mičući usnama. Ne postoji radio-veza u svemirskim odelima kojima se služe učenjaci. Oni
međusobno razgovaraju samo putem izmena misli."
Usne joj se ne pomeriše, ali joj je pogled, očigledno, otkrivao zebnju: da li me čujete, Gospodine?
Čujem te savršeno dobro, pomisli Gendibal - ni njegove se usne ne pomeriše. Da li ti mene čuješ?
Da, Gospodine.
Onda kreni za mnom i čini što i ja budem činio.
Konačno krenuše. Gendibal je u načelu poznavao postupak koji je bilo potrebno primeniti, ali se u
stvarnosti tek donekle snalazio. Tehnika se sastojala u tome da je noge trebalo držati ispružene i
priljubljene jednu iz drugu, i pokretati ih iz bedara. To je činilo da se središte gravitacije pomera u
pravoj liniji, pri čemu se, istovremeno, rukama naizmenično izmahivalo kao prilikom plivanja kraul -
stilom. Sve je to objasnio Suri Novi a onda, ni ne okrenuvši se da je pogleda, nastavi da iz motornih
centara njenog mozga prati položaj njenog tela.
Imajući u vidu da se prvi put našla u toj situaciji snalazila se veoma dobro, i gotovo da nimalo
nije ustupala ni samom Gendibalu. Uspela je da suzbije napetost i nastojala je samo da sledi uputstva.
Još jednom, Gendibal oseti kako se gotovo ponosi njome.
Međutim, savršeno je jasno bilo da je odahnula kada se ponovo našla na čvrstom tlu broda - a ni
sa Gendibalom nije bilo drugačije. Još dok je sa sebe skidao svemirsku odeću počeo je da se obazire
oko sebe, gotovo se zapanjivši kad shvati do koje je mere brod bio sa ukusom i maltene luksuzno
opremljen. Od brodske opreme nije uspeo gotovo ništa da prepozna, i srce mu se steže pri pomisli
kako će imati veoma malo vremena na raspolaganju da savlada veštinu upravIjanja ovim brodom.
Moći će da se osloni na neposredno iskustvo čoveka koji se več nalazio na brodu, ali to nikada nije
bilo sasvim zadovoljavajuće rešenje, pogotovo ne u poređenju sa znanjem do koga bi sam došao.
A onda svoju pažnju usmeri na Kompora. Kompor je bio visok i vitak, nekoliko godina stariji od
njega, privlačan na neki ne baš muževan način, sa sitno ukovrdžanom kosom zlaćane boje.
Glendibalu je bilo jasno da je čovek koji je stajao pred njim bio razočaran - bilo je u tome, čak, i
neke vrste nesvesnog negodovanja - izgledom Govornika s kojim se sada po prvi put susreo. A uz sve
to, uopšte nije bio u stanju da bilo šta od toga prikrije.
U celini gledano, Gendibal se nikad nije preterano osvrtao na takve stvari. Kompor nije bio žitelj
Trantora - čak ni, u punom smislu reči, pripadnik Druge zadužbine - i očigledno je bio žrtva iluzija.
Čak i najpovršniji zalazak u njegov um nedvosmisleno je to pokazivao. Jedna od njegovih iluzija bila
je da je istinska moć neminovno morala biti povezana sa prividom fizičke snage. Niko mu, razume se,
nije branio da se drži svojih iluzija - sve dok se one nisu isprečavale pred Gendibalovim potrebama;
međutim, kako su stvari ovog trenutka stajale, baš ova Komporova nedvosmislena iluzija jeste stajala
na putu Gendibalovim planovima.
Ono što je Gendibal istog časa učinio moglo bi se označiti kao mentalni ekvivalent pucketanja
prstima. Kompor se lako zateturao pod utiskom oštrog, ali prolaznog bola. Bio je to utisak iznuđene
usredsređenosti: zario se u njegov um i učinio da Kompor postane svestan nehajne ali strahovite moći
koja je, u bilo kom trenutku koji bi Govornik odabrao, mogla biti neodoljivo primenjena.
Konačni ishod bio je taj da je Kompor ostao ispunjen dubokim poštovanjem prema Gendibalu.
"Kompore, prijatelju, nastojim samo da vežem za sebe svu vašu pažnju", obrati mu se blago
Gendibal. "Molim vas, uputite me sada gde se u ovom trenutku nalaze vaš prijatelj Golan Treviz, i
njegov prijatelj Janov Pelorat."
S jedva primetnim oklevanjem, Kompor ga brzo upita: "Smem li, Govorniče, da govorim u
prisustvu ove žene?"
"Ova žena, Kompore, predstavlja produženje mene samog. Prema tome, nema nikakvih smetnji da
govorite otvoreno."
"Kako vi kažete, Govorniče. Treviz i Pelorat se u ovom trenutku približavaju jednoj planeti
poznatoj pod imenom Gea."
"To ste mi već rekli prilikom našeg jučerašnjeg razgovora. Moguće je sasvim da su se u
međuvremenu spustili na Geu, i da su je već i napustili. Nisu naročito dugo ostali ni na Sejšelu."
"Govorniče, dok sam ih ja još pratio nisu se bili spustili. Pristupali su planeti s velikom
obazrivošću, zastajući na duže vreme izmedu svakog mikro-skoka. Čini mi se posve izvesnim da ne
raspolažu nikakvim obaveštenjima o toj planeti i da joj stoga prilaze s oklevanjem."
"A da li vi, Kompore, raspolazete nekim obaveštenjima o njoj?"
"Nikakvim, Govorniče, odgovori Kompor, "ili tačnije rečeno, moj računar nije u mogućnosti da
mi išta o njoj saopšti."
"Ovaj računar?" Gendibalove oči spustiše se na kontrolnu tablu i on, odjednom obodren, upita:
"Može li ovaj računar biti od pomoći u upravljanju brodom?"
"Govorniče, ovaj je računar u stanju da sam vodi brod. Dovoljno je, pri tom, da čovek samo
usmeri svoje misli na to."
Gendibal se odjednom oseti nelagodno. "Zar je Zadužbina otišla toliko daleko?"
"Da, ali su još nespretni. Računar ne radi besprekorno. Moram često svoje misli ponavljati po
nekoliko puta, pa čak i tada dobijam minimum obaveštenja."
"Možda ću ja biti u stanju da izvučem više", primeti Gendibal.
"Ne sumnjam u to, Govorniče", odgovori Kompor s poštovanjem.
"Zasad, međutim, to nije naročito važno. Zbog čega ne raspolaže nikakvim obaveštenjima o Gei?"
"Nije mi poznato, Govorniče. Računar tvrdi - koliko god je jedan računar u stanju da uopšte nešto
tvrdi - da raspolaže podacima o svakoj planeti u Galaksiju na kojoj obitavaju ljudska bića."
"Računar ne može raspolagati sa više podataka nego što je u njega uneseno, i ako su oni koji su ga
hranili podacima mislili da poseduju podatke o svim takvim planetama - dok u stvari, to nije bio
slučaj - tada će i računar postupati u skladu s istom zabludom. Jesam li u pravu?"
"Potpuno, Govorniče."
"Jeste li pokušali da se obavestite na Sejšelu?"
"Govorniče", odgovori Kompor s ustezanjem, "postoje na Sejšelu ljudi koji su spremni da pričaju
o Gei, ali je ono što oni kažu potpuno bezvredno. Sve same praznoverice. Prema njihovim pričama
Gea je do te mere moćan svet da su čak uspeli da na odstojanju zadrže i samog Mazgova"
"Da li stvarno to tvrde?" upita Gendibal, jedva susprežući oduševljenje. "Da li ste baš toliko bili
sigurni da su u pitanju puke praznoverice, da se čak niste obavestili o pojedinostima?"
"Ne, Govorniče, raspitivao sam se što sam više mogao, ali mi niko nije mogao reći ništa više od
onoga što sam vam već saopštio. U stanju su da satima o tome raspredaju, ali kada se sve sabere
dobijamo upravo ono što vam već rekoh."
 "Očigledno", reče Gendibal, "i Treviz je čuo te priče, i odlučio da pođe na Geu iz nekog razloga
koji je s njima u vezi - možda da proveri o kakvoj se sili to radi. A budući da je, pri tom, vrlo
obazriv, moguće je sasvim i da strahuje od nje."
"To je, bez sumnje, moguće, Govorniče."
"Pa ipak niste pošli za njim?"
"Pratio sam ga, Govorniče, dovoljno dugo da bih se uverio da se stvarno uputio ka Gei. A potom
sam se vratio ovamo, na sam rub geanskog sistema."
"Zbog čega?"
"Postoje tri razloga, Govorniče. Prvo, trebalo je da se s vama sretnem i želeo sam da vam bar deo
puta iziđem u susret, kako biste se, shodno nalogu što ste mi ga dali, što pre ukrcali na ovaj brod.
Budući da se na mom brodu nalazi hiperodašiljač nisam smeo previše da se udaljim od Treviza i
Pelorata, jer bi to moglo izazvati sumnje na Terminusu; ipak, smatrao sam da rizik da dovde dođem
mogu preduzeti. Drugo, kada je postalo jasno da Treviz namerava da se sasvim lagano približi Gei,
procenio sam da će biti dovoljno vremena da vam iziđem u susret i da ubrzam naše viđenje, a da me
zbivanja pri tom ne preteknu, pogotovo ako se ima u vidu da ste spremniji od mene da ga sledite
prilikom silaska na samu Geu i da se suočite sa svakom opašnošću koja bi se mogla pojaviti."
"Ispravno. A treći razlog?"
"Posle našeg poslednjeg razgovora, Govorniče, dogodilo se nešto što nisam očekivao - i što nisam
uspeo da shvatim... Smatrao sam da je i to razlog da ubrzam naš susret, i pohitao sam k vama čim mi
je to bilo moguće."
"A šta se to dogodilo što niste očekivali i što niste uspeli da shvatite?"
"Zadužbinski brodovi približavaju se granici Sejšelskog sektora. Moj računar uhvatio je vest o
tome koju su emitovale sejšelske radio-stanice. Najmanje pet najmodernijih brodova nalazi se u
sastavu zadužbinske flote - sasvim dovoljno da zauzmu čitav Sejšel."
Gendibal ne odgovori odmah, jer nije imalo nikakvog smisla pokazati da je i sam bio zatečen
ovom novošću - ili da je ni sam nije umeo da protumači. Stoga, posle kratke stanke, on nemarno
upita: "Verujete li da to ima neke veze s Trevizovim odlaskom na Geu?"
"Nema sumnje, flota se pojavila odmah posle njegovog odlaska - i tačka B sledi A, u tom slučaju
moguće je da je A prouzrokovalo B", odgovori Kompor.
"Pa, u tom slučaju, čini se da se svi usmeravamo prema Gei - Treviz, i ja, i Prva zadužbina... U
redu je, Kompore, dobro ste postupili", reče Gendibal, "a evo šta nam sada valja činiti. Pre svega,
uputićete me kako radi ovaj računar i, samim tim, kako da baratam ovim brodom. Siguran sam da mi
neće biti potrebno suviše vremena da to savladam.
Nakon toga preći ćete na moj brod, budući da ću dotle u vaš mozak usaditi znanje kako da njime
upravljate. Nećete imati nikakvih poteškoća da njime rukujete, mada vam moram napomenuti (siguran
sam da ste to već i sami pogodili, na osnovu njegovog izgleda) da brod zaista predstavlja zaostao
primerak u svakom pogledu. A onda, pošto preuzmete kontrolu nad brodom, ostaćete ovde i čekati na
moj povratak."
"Koliko će to potrajati, Govorniče?"
"Sve dok ne dođem po vas. Ne verujem da ću biti toliko dugo odsutan da vam zapreti opasnost da
ostanete bez hrane i drugih neophodnih potrepština; ipak, ukoliko iz bilo kog razloga zakasnim, neće
vam biti teško da se probijete do neke naseljene planete Sejšelske unije; tamo me čekajte. Gde god da
odete, pronaći ću vas."
"Kako vi kažete, Govorniče."
"I nemojte strahovati. U stanju sam da se uhvatim ukoštac sa tom tajanstvenom Geom, kao i, u
slučaju potrebe, sa tih pet zadužbinskih brodova."

67.
Litoral Tubing služio je kao zadužbinski ambasador na Sejšelu već sedam godina, i veoma je
držao do položaja koji je zauzimao.
Visok i prilično gojazan, nosio je guste mrke brkove u vreme kada je, i u Zadužbini i na Sejšelu,
vladajuća moda iziskivala glatko obrijano lice. Iako je imao tek pedeset četiri godine lice mu je bilo
prošarano dubokim borama - a ponašao se sračunato nemarno. Njegov odnos prema poslu koji je
obavljao bilo je, međutim, već teže odrediti.
Pa ipak, položaj na kome je bio veoma mu je prirastao srcu. On mu je omogućivao da ostane po
strani od političke gungule na Terminusu - bilo je to, ipak, nešto što mu nije bilo sasvim strano - i,
istovremeno, pružao priliku da živi život sejšelskog sibarata i da supruzi i ćerki priušti sve ugodnosti
na koje su se odavno navikli. Najmanje što je sada želeo bilo je da mu ma šta poremeti život.
S druge strane, nimalo nije voleo Liona Kodela; možda stoga što je Kodel takođe nosio brkove -
iako manje, kraće i pune sedih dlaka. U stara vremena njih dvojica bili su jedine istaknute javne
ličnosti koje su ih negovale, i u tom pogledu doživljavali su jedan drugog kao neprijatnog takmaca.
Sada (po Tubingovom mišljenju) među njima više nije bilo nikakvog osnova za nadmetanje; Kodel je
bio pokvarenjak.
Kodel je već bio šef Bezbednosti u doba kada se Tubing još nalazio na Terminusu, sanjajući o
tome da se sa Harlom Brano upusti u trku za položaj gradonačelnika; a onda su ga kupili dodelivši mu
položaj ambasadora. Razume se, Brano je to izmajstorisala iz svojih vlastitih pobuda; međutim, sve
se okončalo tako da je on na kraju počeo ispoljavati čak i naklonost prema njoj.
Ali zbog nečega, ne i prema Kodelu. Možda je razlog tome bila i Kodelova stalna razdraganost -
način na koji se uvek predstavljao kao dirljivo Ijubazna osoba - čak i u slučajevima pošto je upravo
doneo odluku na koji bi vam način trebalo prerezati grlo.
I sada je bio tu pred njim u vidu hipersvemirske projekcije, razdragan kao i uvek dok je iz njega
vrcala dobrodušnost. Njegovo se telo, razume se, nalazilo tamo daleko na Terminusu, što je Tubinga
pošteđivalo svake potrebe da mu podari bilo kakav fizički znak uobičajenog gostoprimstva.
"Kodele", obrati mu se on, "želim da se ti brodovi povuku."
Kodel se široko osmehnu. "Znaš, i sam bih to želeo, ali je stara gospa sama o tome donela
odluku."
"Svima je dobro znano da si u stanju da je, ako to želiš odgovoriš - od ovog ili onoga."
"Povremeno, možda. Kada to ona i sama želi. Ali ovog puta ona to ne želi... Tubinže, vrši svoj
posao. Nastoj da Sejšel ostane miran."
"Ne mislim ja na Sejšel. Kodele. Mislim jedino na Zadužbinu."
"Svi mi to činimo."
"Kodele, ne izmotavaj se. Želim se me saslušaš."
"Vrlo rado, ali živimo u burnim vremenima ovde na Terminusu, i nisam u mogućnosti da te
beskonačno dugo slušam."
"Nastojaću da budem što je moguće kraći - mada je reč o mogućnosti da Zadužbina bude uništena.
Ukoliko naša hiersvemirska veza nije pod prismotrom nastojao bih da govorim otvoreno."
"Niko nas ne prisluškuje."
"Onda mi dozvoli da nastavim. Pre nekoliko dana primio sam jednu poruku od nekog Golana
Treviza. Sećam se nekog Treviza iz dana kada sam se i sam bavio politikom - bio je ministar
saobraćaja."
 "To je stric ovog mladića."
"Onda znači poznaješ tog Treviza koji mi je uputio poruku. Na osnovu obaveštenja koja sam posle
toga prikupio reč je o većniku koji je, po uspešnom razrešenju poslednje Seldonove Krize, bio
uhapšen i poslat u progonstvo."
"Upravo tako."
"Ne verujem u to."
"U šta to ne veruješ?"
"U činjenicu da je poslat u progonstvo."
"A zbog čega?"
"Kada je, u celokupnoj našoj istoriji, bilo koji građanin Zadužbine bio poslat u progonstvo?" upita
Tubing. "Ili je bio uhapšen, ili nije. Ukoliko je bio uhapšen, ili mu se sudilo ili mu se nije sudilo.
Ukoliko je bio izveden pred sud, ili se kažnjava ili se oslobađa. Ukoliko je bio kažnjen, presuda je ili
globa, ili raščinjenje, ili uklanjanje, ili zatvor, ili likvidacija. Ali još niko dosad nije bio poslat u
izgnanstvo."
"U svemu uvek postoji prvi put."
"Gluposti. U progonstvo u jednom od najmodernijih brodova? Samo budalama može promaći da
se on, zapravo, nalazi u nekoj posebnoj misiji za račun starice. Koga to ona misli da može obmanuti?"
"A u čemu bi se ta misija mogla sastojati?"
"Recimo, na primer, da pronađe onu planetu, Geu."
Nešto od prisutne veselosti nestade sa Kodelovog lica, i neuobičajena tvrdoća uvuče se u njegove
oči. "Poznato mi je da baš ne gajiš neodoljivu sklonost da veruješ mojim rečima, gospodine
ambasadore", reče Kodel. "Medutim, u ovom posebnom slučaju ipak moram od tebe zahtevati da mi
veruješ. U trenutku kada je Treviz poslat u izgnanstvo ni gradonačelnica ni ja pojma nismo imali da
uopšte postoji nekakva Gea. Za Geu smo čuli, prvi put, tek juče. Ukoliko si, dakle, spreman da u to
poveruješ, možemo nastaviti ovaj naš razgovor."
"Spreman sam da odustanem od svog skepticizma, gospodine, taman onoliko koliko je dovoljno da
prihvatim tu tvoju izjavu. Mada, moram reći da mi to nije nimalo jednostavno."
"Pa ipak je ono što kažem istina, gospodine ambasadore. Razlog, pak, što sam u ovaj naš razgovor
uneo notu zvaničnosti sadržan je u činjenici da ćeš, kada se sve ovo završi, imati da pružiš odgovore
na neka pitanja; nisam siguran da će ti okolnosti pod kojima ćeš to učiniti baš prijati. Govoriš o Gei
kao o svetu koji ti nije nimalo stran. Kako to, ipak, da ti je poznato nešto o čemu i mi nismo
obavešteni? Nije li zapravo tvoja dužnost da se postaraš da budemo obavešteni o svemu što znaš o
svetu na kome nas predstavljaš?"
"Gea ne predstavlja sastavni deo Sejšelske unije", strpljivo odgovori Tubing. "U stvari, sasvim je
moguće da uopšte ne postoji. Da li sam obavezan da Terminusu prenosim sve one bajke koje
praznoverni, prosti puk na Sejšelu smišlja o Gei? Neki među njima govore da je Gea smeštena u
hipersvemiru. Prema drugima, to je svet koji nekim svojim čudesnim moćima štiti Sejšel. Treći, opet,
tvrde da je ona poslala Mazgova da porobi čitavu Galaksiju. Ukoliko nameravate da sejšelskoj vladi
saopštite da je Treviz bio odaslat sa zadatkom da pronađe Geu, i da je pet najmodernijih brodova
zadužbinske flotile sada otposlato da mu u tom njegovom traganju pruži podršku, sigurno je da u to
neće poverovati. Moguće je da ljudi veruju u bajke koje se ispredaju o Gei, ali ne i jedna vlada - a
nju će biti veoma teško ubediti da Zadužbina u njih veruje. U stvari, njen će zaključak biti da vi
zapravo nameravate da silom ugurate Sejšel u Zadužbinsku federaciju."
"A šta ako to odista nameravamo?"
"Bila bi to fatalna greška. Aman, Kodele, kada smo mi to, tokom čitave petovekovne istorije
Zadužbine, vodili neki osvajački rat? Ratovali smo da bismo druge sprečili da nas porobe - jednom
smo i omanuli - ali se nijedan rat nije okončao proširenjem naše teritorije. Pristupnje federaciji uvek
se obavljalo pomoću miroljubivih sporazuma. Pridruživali su nam se oni koji su u tome videli neku
korist za sebe."
"A zar nije moguće da i Sejšel nađe za sebe neku korist u svom pridruživanju nama?"
"Oni to neće nikada učiniti dok brodovi budu stajali na njihovim granicama. Povucite ih."
"Nemoguće."
"Kodele, samostalnost Sejšela predstavlja divnu reklamu za širokogrudost Zadužbinske
federacije. Sejšelska unija je gotovo sa svih strana okružena našim teritorijama i njen sadašnji
položaj bilo je beskrajno teško održati; pa ipak, sve do sada bila je bezbedna, mogla je da ide
vlastitim putem, pa čak i da slobodno ispoljava svoju antizadužbinsku spoljnu politiku. Imamo li
uopšte bolji način da čitavoj Galaksiji pokažemo da ni nad kim ne vršimo prinudu, da svima
pristupamo s prijateljskim namerama? Ukoliko sad uzmemo Sejšel, uzećemo nešto što, zapravo, već
imamo. Na kraju krajeva, mi već, ekonomski gledano, vladamo Sejšelom - iako o tome ne trubimo na
sav glas. Međutim, ukoliko budemo zauzeli Sejšel posluživši se vojnom silom, čitavoj ćemo
Galaksiji nedvosmisleno predočiti da smo postali ekspanzionisti."
"A šta ako vam kažem da smo, odista, zainteresovani samo za Geu?"
"U takvu tvrdnju neću biti spreman da poverujem ni za mrvu više no što bi na to bila spremna
sama Sejšelska unija. Taj momak, Treviz, uputio mi je poruku da je krenuo na Geu, tražeći od mene
da je prenesem Terminusu. Uprkos svim rezervama koje gajim prema tom pokušaju ipak sam poruku
preneo Terminusu, jer sam to obavezan da učinim; kad tamo, hipersvemirska linija još se nije ni
ohladila, a zadužbinska flota stavljena je u pokret. Kako mislite da doprete do Gee a da pri tom ne
povredite sejšelske granice?"
"Dragi moj Tubinže, siguran sam da ni sam ne slušaš to što govoriš. Zar mi još pre samo nekoliko
trenutaka ne reče da Gea, čak i ukoliko postoji, ne pripada Sejšelskoj uniji? S druge strane,
pretpostavljam da ti je poznato da je hipersvemir otvoren za sve i da ne pripada nikome. Kakvog bi,
dakle, osnova imali Sejšelci za prigovor - ukoliko se sa teritorije Zadužbine (na kojoj se naši
brodovi ovog časa nalaze) kroz hipersvemir prebacimo na teritoriju Gee, ne prošavši, pri tom, ni
kroz jedan kubni centimetar sejšelskog područja?"
"Kodele, Sejšel bez sumnje neće na taj način protumačiti čitavu stvar. Gea je - ukoliko uopšte
postoji - sa svih strana okružena područjem Sejšelske unije, čak i ako, politički, ne čini deo nje; a
poznato vam je, nema sumnje, da su, kada su neprijateljski ratni brodovi bili u pitanju, postojali
presedani po kojima su takve enklave smatrane neospornim sastavnim delom teritorija što ih
okružuju."
"Naši brodovi nisu neprijateljski brodovi. Mi živimo u miru sa Sejšelom."
"Kažem ti da je ipak sasvim moguće da nam Sejšel objavi rat. Razume se, ne bi pri tom očekivali
da će takav rat dobiti zahvaljujući svojoj vojnoj nadmoći; ali izvesno je, rat bi širom Galaksije
pokrenuo talas antizadužbinske aktivnosti. Nova ekspanzionistička politika Zadužbine ohrabrila bi
nastajanje novih savezništava uperenih protiv nas. Čak bi i neke od članica Federacije počele da
preispituju smisao svoje povezanosti sa nama. Moglo bi se, dakle, dogoditi da izgubimo rat usled
unutrašnjih razmirica, i u tom bi se slučaju proces rasta kojim se toliko uspešno koristila Zadužbina
tokom pet stotina godina bez sumnje pretvorio u svoju suprotnost."
"Hajde, hajde, Tubinže", odvrati Kodel ravnodušno, "govoriš kao da pet stotina godina ništa ne
znače, kao da smo još Zadužbina iz doba Salvora Hardina, koja se rve s onim majušnim
anakreonskim kraljevstvom. Naša današnja snaga znatno prevazilazi snagu samog Galaktičkog carstva
- i to kada je bilo na vrhuncu. Jedan odred naših brodova bio bi u stanju da porazi čitavu udruženu
galaktičku flotilu, da zaposedne svako područje Galaksije - a da, pri tom, čak ni ne oseti da je uopšte
učestvovao u nekom sukobu."
"Ali mi se ne borimo sa Galaktičkim carstvom. Pred sobom imamo planete i čitava galaktička
područja koja pripadaju ovom našem vremenu."
"Da, ali one nisu uznapredovale onoliko koliko je to nama pošlo za rukom. Već u ovom času bili
bismo sposobni da preuzmemo čitavu Galaksiju."
"Zar? Sudeći prema Seldonovom Planu, nećemo za to biti sposobni još najmanje pet stotina
godina."
"Seldonov Plan nije mogao uzeti u obzir brzinu s kojom je ostvarivan tehnološki napredak. U
stanju smo da to već sada učinimo! Shvati, ne kažem da ćemo to sada učiniti, ili da bi trebalo da
odmah učinimo. Ja samo kažem da smo u stanju da to već ovog časa učinimo."
"Kodele, ti si čitav svoj život proveo na Terminusu. Galaksija ti je potpuno strana. Naša Flotila,
uz pomoć nadmoćne tehnologije, u stanju je da potuče oružane snage drugih svetova; ali istovremeno,
nismo u stanju da vladamo čitavom Galaksijom prožetom mržnjom i pobunama - a upravo će se to
dogoditi ukoliko pokušamo da silom nametnemo svoju vladavinu. Povucite brodove!"
"To je nemoguće, Tubinže. Razmisli... Šta ako Gea nije samo mit?"
Tubing za trenutak ništa ne odgovori, netremice se zagledavši u lice svog sagovornika kao da
nastoji da mu po svaku cenu pročita misli. "Svet u hipersvemiru koji nije samo mit?"
"Svet u hipersvemiru je, razume se, samo praznoverje, ali katkad čak i u praznoverju možemo naći
zrnce istine. Onaj momak, Treviz, onaj što smo ga poslali u progonstvo, govori o Gei kao o stvarnom
svetu u stvarnom svemiru. Šta ako je on u pravu?"
"Koješta. Ne verujem u to."
"Ne? Ipak, poveruj makar za trenutak. Zamisli: jedan stvaran svet koji je Sejšelu jamčio
bezbednost u odnosu na Mazgova - i u odnosu na Zadužbinu!"
"Ali protivrečiš samom sebi. Na koji to način Gea čuva bezbednost Sejšelaca u odnosu na
Zadužbinu? Zar nismo uputili brodove protiv njih?"
"Ne protiv njih već protiv Gee, koja se na toliko tajnovit način skriva - koja se toliko stara da ne
bude zapažena da čak, iako se nalazi u stvarnom svemiru, nekako uspeva da ubedi susedne svetove da
se nalazi u hipersvemiru - i koja čak uspeva da ostane izvan svog onog obilja podataka što su uneseni
u najbolje i najpotpunije galaktičke karte."
"To onda mora biti krajnje neobičan svet, jer bi morao posedovati sposobnost da upravlja
mozgovima drugih."
"Nisi li koliko maločas rekao da postoji sejšelska priča o tome da je upravo Gea poslala
Mazgova da porobi celu Galaksiju? A zar Mazgov nije bio sposoban da upravlja mozgovima drugih
ljudi?"
"I Gea je, znači, svet sa koga potiče Mazgov?"
"Jesi li baš sasvim siguran da ne bi moglo upravo tako i biti?"
"A zašto da, u tom slučaju, ne bi mogla biti i svet obnovljene Druge zadužbine?"
"Zaista, zašto da ne? Zar je upravo stoga ne bi trebalo pobliže ispitati?"
Tubingovo lice se najzad uozbilji. Prezrivo se osmehivao dok su razmenjivali nekoliko poslednjih
rečenica, ali sada, pognuvši glavu, pogleda svog sagovornika iza nabranih veđa. "Ukoliko to misliš
ozbiljno, ne čini li ti se da bi jedna takva provera mogla biti krajnje opasna?"
"Zar?"
"Na moja pitanja odgovaraš vlastitim pitanjima zato što ti nedostaju valjani odgovori. Od kakve bi
nam koristi bili brodovi protiv Mazgova - ili Druge zadužbine? Nije li čak verovatno da zapravo,
ukoliko postoje, nastoje da te navedu na put samouništenja? Vidi, tvrdiš mi da bi Zadužbina bila u
stanju da vaspostavi Carstvo već sada, iako je Seldonov Plan prevalio tek polovinu svog puta;
međutim, ja sam te upozorio da ideš prebrzo unapred i da će te složenosti Plana konačno prinuditi da
usporiš. Možda je, ukoliko Gea postoji i ukoliko doista jeste ono što ti tvrdiš da jeste, sve ovo i
zamišljeno da bi se tok stvari usporio. Stoga, učini dobrovoljno ono što bi možda uskoro mogao biti
prinuđen da učiniš. Učini u miru i bez prolivanja krvi ono što bi možda uskoro mogao biti prinuđen
da učiniš po cenu najgroznije nesreće. Povucite brodove."
"Nemoguće. U stvari, Tubinže, gradonačelnica Brano, lično, namerava da se priključi floti, i naši
izviđački brodovi već krstare hipersvemirom duboko unutar Geine teritorije."
Tubing gotovo da izbeči oči. "U tom slučaju biće rata, kažem ti."
"Ti si naš ambasador. Učini sve da ga sprečiš. Daj Sejšelcima sva uveravanja do kojih im bude
stalo. Ospori da postoje bilo kakve rđave namere s naše strane. Reci im, ukoliko budeš morao, da će
im se isplatiti da ostanu mirni i sačekaju da nas Gea uništi. Reci im što god hoćeš, ali neka ostanu
mirni."
On zastade, zagledavši se u Tubingovo preneraženo lice, a onda dodade: "Eto, to je sve. Koliko je
meni poznato, nijedan Zadužbinski brod neće se spustiti ni na jedan svet koji pripada Sejšelskoj uniji,
niti će, u normalnom svemiru, ni u jednoj tački zaći na teritoriju koja čini deo Unije. Međutim,
ukoliko bilo koji sejšelski brod pokuša da nam se suprotstavi izvan područja Unije - i sledstveno
tome, na teritoriji Zadužbine - smesta će biti pretvoren u prah. Daj im to, takođe, jasno na znanje i
nastoj da ostanu mirni. Ukoliko u tome ne uspeš isključivo će na tebe pasti sva odgovornost. Sve do
sada, Tubinže, vodio si lagodan život, ali sada smo suočeni s teškim vremenima i nekoliko sledećih
sedmica odlučiće o svemu. Izneveri nas samo, i za tebe više neće biti sigurnog mesta u čitavoj
Galaksiji."
U trenutku kada je veza konačno bila prekinuta i njegovo lice iščezlo, na njemu više nije bilo ni
tračka veselosti ili prijateljskih osećanja.
Otvorenih usta, Tubing osta dugo zagledan u mesto na kome je još do maločas bilo lice njegovog
sagovornika.

68.
Golan Treviz se uhvati za kosu kao da želi, pukim dodirom, da proveri da li je pri zdravoj svesti.
A onda se naglo obrati Peloratu: "Janove, recite, kakvo je stanje vaše svesti?"
"Stanje svesti?" upita Pelorat pogledavši ga belo.
"Da. Evo, uhvaćeni smo - brodom nam upravlja neko spolja, nezaustavljivo nas vukući ka jednom
svetu o kome ama baš ništa ne znamo. Osećate li strah?"
Na Peloratovom izduženom licu ukaza se senka melanholije. "Ne", odgovori on. "Ne osećam neku
preteranu radost. Osećam neku vrstu blage nelagodnosti, ali ne i strah."
"Ni ja ne osećam nikakav strah. Nije li to čudno? Zbog čega uopšte nismo uznemireni?"
"Ovako nesto smo i očekivali, Golane. Nesto slično ovome."
Treviz se ponovo okrenu prema ekranu. I dalje je bio čvrsto usmeren prema svemirskoj stanici.
Međutim, sada je izgledala nešto veća, što je značilo da su joj se donekle približili.
Sklop svemirske stanice nije mu se činio preterano impresivan: nije na njoj bilo ničega što bi
navodilo na pomisao da se radilo o delu neke daleko odmakle nauke. U stvari, delovala je čak
primitivno... Pa ipak, čvrsto je u svom stisku držala njihov brod.
"Imam izrazito trezven um, Janove", reče on. "Čak i hladan... Volim da o sebi mislim da nisam
kukavica i da sasvim dobro mogu podneti svaki pritisak, ali mi se, ipak, čini da ispoljavam težnju da
laskam sebi. Uostalom, verujem da to svako čini. Trebalo bi da sada bezglavo šetkam unaokolo i da
se bar pomalo preznojavam. Tačno je da smo očekivali nešto, ali to nimalo ne spori činjenicu da smo
bespomoćni i da na kraju možemo zaglaviti."
"Ne slažem se Golane. Ako su Geanci već u stanju da iz daljine ovladaju našim brodom, ne bi li,
takođe, bili u stanju da nas iz daljine i likvidiraju? A pošto smo još u životu..."
"Ali ipak su dejstvovali na nas. Kažem vam, nekako smo previše spokojni. Mislim, zapravo, da su
nas na neki način umrtvili."
"Zbog čega?"
"Pa, verovatno da bi nas održali u dobrom mentalnom stanju. Moguće je da žele da nas ispitaju.
Posle toga, mogu nas se jednostavno otarasiti."
"Ukoliko su dovoljno promišljeni da žele da nas ispitaju, moguće je da su, isto tako, dovoljno
razboriti da ne žele da nas ubiju bez nekog dobrog razloga."
Treviz se dublje zavali u naslonjaču (koja se blago ugnu - što je značilo da, bar, nju nisu blokirali)
i, podigavši noge, stavi ih na pult gde je obično stavljao šake da bi uspostavio kontakt sa računarom.
"Sasvim je moguće da se pokažu izvanredno maštovitim u iznalaženju razloga koje bi smatrali
opravdanima", primeti on. "Pa ipak, ukoliko su i petljali po našim umovima, učinili su to tek ovlaš.
Da je to, na primer, Mazgov učinio, sada bismo goreli od želje da se što pre s njima sretnemo - bili
bismo opijeni, opsednuti, svaki naš nerv bio bi napet od žudnje da konačno stignemo tamo." On
pokaza put svemirske stanice. "Da li se vi, Janove, možda tako osećate?"
"Ni najmanje."
"Vidite i sami da sam i dalje u stanju da hladno, trezveno razmišljam. Stvarno čudno! Ili, možda,
nisam? Možda sam preplašen, zbrkan, sluđen - i samo u vlasti iluzije da sam u stanju da hladno,
trezveno razmišljam?"
Pelorat sleže ramenima. "Meni se čini da ste pri zdravoj svesti. Moguće je da sam i ja, kao i vi,
sišao s uma, i možda sam u vlasti iste iluzije, ali takva vrsta razmišljanja neće nas nikud odvesti.
Moguće je da je čitavo čovečanstvo zahvaćeno istim ludilom i da je u vlasti iste iluzije da živi u
istovetnom haosu. Možda to ne bi bilo moguće osporiti, ali nam ipak ne preostaje ništa drugo do da
sledimo svoja čula." A onda, odjednom, dodade: "Znate, i sam o nečemu razmišljam."
"O čemu?"
"Pa, eto, sve vreme govorimo o Gei kao o, eventualno, Mazgovljevoj postojbini, ili kao o svetu na
kome je vaspostavljena Druga zadužbina. Ipak, nije li vam palo na pamet da možda postoji i treća
mogućnost, čak i razumnija nego bilo koja od prve dve?"
"Kakva treća mogućnost?"
Činilo se kao da se Pelorat zagledao duboko u sebe samog. Sada nije gledao u Treviza, i glas mu
je bio prigušen i zamišljen. "Imamo pred sabom svet - Geu - koji je, tokom beskrajno dugog
vremenskog razdoblja, učinio sve što je mogao da ostane u potpunoj izdvojenosti. Nije nam poznato
da je ikad pokušao da uspostavi vezu s nekim drugim svetom - čak ni s obližnjim svetovima Sejšelske
unije. U izvesnom smislu, raspolaže i razvijenom naukom - ukoliko su, razume se, priče o uništenjima
čitavih flotila istinite - čemu, bez sumnlje, govori u prilog i njegova sposobnost da u ovom času i nas
drži pod svojom kontrolom; pa ipak, nije nam poznato da je ikad nastojao da proširi svoju moć. Sve
što je oduvek tražio bilo je da ga ostave na miru."
Trevizove se oči sužiše. "Dakle?"
"Sve mi se to ne čini nimalo ljudskim. Više od dvadeset hiljada godina ljudske istorije u svemiru
ne predstavlja ništa drugo do li beskrajnu priču o osvajanjima, ili, bar, pokušajima osvajanja. Gotovo
svaki svet koji je mogao biti naseljen konačno je i bio naseljen. Gotovo svaki svet je, u svemu tome,
u nekom trenutku bio umešan u neki sukob, i gotovo je svaki, u nekom trenutku, imao ovakav ili
onakav spor sa svojim susedima. Ako Gea u tom pogledu deluje toliko malo ljudski, da se do te mere
razlikuje od svih drugih svetova, onda razlog može biti samo jedan: da zapravo nije ljudski svet."
Treviz zavrte glavom. "Nemoguće."
"Zbog čega bi bilo nemoguće?" upita Pelorat, odjednom veoma zagrejan. "Već sam vam govorio o
tome da pravu zagonetku predstavlja činjenica da je samo ljudska rasa uspela da se razvije u jedini
inteligentan soj u posvemašnjoj Galaksiji. A šta bi bilo da to nije tačno? Zar nije mogao nastati neki
drugi soj - na nekoj drugoj planeti - kome je bio potpuno tuđ ljudski nagon za širenjem? U stvari",
Pelorat je ispoljavao sve veće uzbuđenje, "šta ako postoje milioni inteligentnih vrsta u Galaksiji, od
kojih je samo jedna posedovala potrebu da se širi - ova naša. Sve druge ostale bi u svojim
prvobitnim postojbinama, nenametljive, skrivene..."
"Koješta!" uzviknu Treviz. "Već bismo se susreli s njima. Posetili bismo njihove svetove. Bilo bi
ih raznih oblika i na raznim stupnjevima tehnološkog razvitka i većina njih ne bi bila u stanju da nam
se odupre. Ali nikada nismo naišli ni na jednu od njih. Za ime svemira! Nikada, čak, nismo naleteli ni
na ruševine ili ostatke kakve ne-ljudske civilizacije, je li tako? Vi ste istoričar, odgovorite mi. Jesmo
li?"
Pelorat zavrte glavom. "Zaista, nismo... Ali, Golane, to nipošto ne znači da negde ne bi mogla
postojati! Možda baš ovde!"
"Ne verujem. Sami rekoste da je naziv ovog sveta Gea, što predstavlja neki drevni dijalektski
oblik naziva 'Zemlja'. Kako bi, onda, bilo moguće da ovaj svet ne bude ljudski svet?"
"Naziv 'Gea' dali su ovoj planeti ljudi - ali ko zna iz kog razloga? Sličnost sa nekim drevnim
svetom mogla bi biti sasvim slučajna... Kada malo bolje razmislim, već sama činjenica da su nas sve
vreme navodili ovamo - kao što ste to i sami, sa svim pojedinostima, nedavno objasnili - kao i da nas
sada vuku dole mimo naše volje, najbolje govori u prilog neljudske prirode Geanaca."
"Ali zbog čega? I kakve sve to veze ima s njihovom ne-ljudskom prirodom?"
"Možda su radoznali da nas upoznaju - nas, ljude."
"Janove, načisto ste poludeli", uzviknu Treviz. "Pa, oni žive takoreći okruženi Ijudima već
hiljadama godina. Zbog čega bi baš sada odjednom postali toliko radoznali? Zbog čega se to nije
dogodilo mnogo ranije? I ukoliko im se baš sada probudila znatiželja, zbog čega mi? Ukoliko su
želeli da prouče ljude i njihovu civilizaciju - pa, sejšelski su im svetovi bili na domaku ruku! Zbog
čega bi se upućivali čak do Terminusa, nas radi?"
"Možda je njihova znatiželja, zapravo, bila usmerena ka Zadužbini."
"Gluposti", reče Treviz grubo. "Janove, vi želite neku ne-ljudsku vrstu - pa, i imaćete je. Baš mi u
ovom času pade na pamet da ne biste, kad biste samo bili sigurni da ćete susresti ne-ljude, nimalo
bili zabrinuti što ste zarobljeni, što ste bespomoćni, što će vas možda i ubiti - samo kad bi vam dali
makar malo vremena da zadovoljite sopstvenu znatiželju."
Pedorat zausti da promuca nešto u znak protivljenja, a onda zastade, duboko udahnu vazduh i reče:
"Pa, možda ste i u pravu, Golane, ali ću ipak, bar još malo, ostati pri svom stavu. Ne verujem, naime,
da ćemo morati da još dugo čekamo da bismo se osvedočili ko je u pravu... Hej, pogledajte!"
On pokaza na ekran. Treviz, koji je, u žaru prepirke, prestao da osmatra, i sam pogleda. "Šta je
sad to?" upita se on.
"Zar to nije neki brod koji se upravo otiskuje sa svemirske stanice?"
"Nešto jeste", priznade Treviz oklevajući. "Međutim, ne mogu još da razaberem sve pojedinosti,
čak ni pri sadašnjem povećanju. Već sam maksimalno uvećao sliku... Posle nekog vremena, on
ponovo progovori: "Čini se da ide prema nama, i rekao bih da je odista u pitanju neki brodić. Hoćete
li da se opkladimo?"
"Na kakvu opkladu mislite?"
Treviz mu podsmešljivo objasni: "Ukoliko se ikada vratimo na Terminus poći ćemo na večeru,
zajedno sa gostima koje sami budemo odabrali - najviše do, recimo, njih četvoro; i ukoliko se u
brodu što nam se približava nalazi neko biće koje nije od ljudskog soja ja plaćam, dok, ukoliko je
posredi ljudsko biće, plaćate vi."
"Prihvatam", reče Pelorat.
"Presečeno", odvrati Treviz i zagleda se u ekran, nastojeći da uoči neku naročitu pojedinost, ali
se, istovremeno, i pitajući da li je uopšte razumno očekivati da neka pojedinost nesumnjivo ukaže na
ne-ljudsku (ili ljudsku) prirodu bića što se nalazilo na brodu.

69.
Branina čeličnosiva kosa bila je brižljivo začešljana i, sudeći po staloženosti koju je ispoljavala,
mogao se, gotovo, steći utisak da se gradonačelnica nalazi u svojoj zvaničnoj kancelariji na
Terminusu. Ni po čemu se nije moglo razabrati da se tek drugi put u čitavom svom životu našla
duboko u svemiru. (A prvi put - kada je u pratnji svojih roditelja pošla da provede praznike na
Ralganu - jedva da se mogao i računati. Tada je imala samo tri godine.)
Glasom na osnovu koga se dalo naslutiti da ju je skolio umor ona se obrati Kodelu: "Pa, na kraju
krajeva, i jeste Tubingova dužnost da me upozna sa svojim mišljenjem i da me upozori. U redu,
upozorio me je. Nimalo mu zbog toga ne zameram."
Kodel, koji je prešao na gradonačelničin brod kako bi s njom porazgovarao bez psiholoških
teškoća što ih je nametalo opštenje putem slika, primeti nehajno: "Već se suviše dugo nalazi na tom
mestu. Počeo je da razmišlja kao pravi Sejšelac."
"To je, Liono, uobičajeni rizik što ga sa sobom nosi svako diplomatsko službovanje. Sačekajmo
da se sve ovo završi, a onda ćemo mu dati poduži odmor, posle koga ćemo ga poslati na neko drugo
mesto. On je sposoban čovek... Na kraju krajeva, imao je dovoljno pameti da nam bez oklevanja
prenese Trevizovu poruku."
Kodel se načas nasmeja. "Da, rekao mi je da je to učinio uprkos svemu što je mislio o njoj.
'Učinio sam to jer mi je to bila dužnost', rekao je. Znate, madam gradonačelnice, doista je to morao
učiniti, uprkos svemu što je mislio o njoj, budući da sam ja, čim je Treviz napustio teritoriju
Sejšelske unije, zatražio od ambasadora Tubinga da nam smesta dostavi svako obaveštenje koje se
odnosilo na Treviza."
"Oh?" Gradonačelnica Brano okrenu se u svom sedištu da bi mu što bolje videla lice. "A šta te je
navelo da tako postupiš?"
"Istinu govoreći, najelementarnija predostrožnost. Trevizu je na raspolaganju stajao jedan od
najmodernijih zadužbinskih brodova, i Sejšelcima to teško da je moglo promaći. Treviz je, takođe,
netaktična mlada budala, i Sejšelcima ni to nije moglo promaći. Imajući to u vidu, lako je mogao
zapasti u neprilike - a ako jedan Zadužbinac išta zna onda je to činjenica da, ukoliko igde u Galaksiji
zapadne u neprilike, treba samo da se obrati za pomoć najbližem predstavniku Zadužbine. Ja, lično,
ne bih imao ništa protiv da se Treviz uvali u neku nepriliku - to bi mu moglo pomoći da odraste i,
uopšte, moglo bi mu doneti mnogo toga korisnog - ali vi ste ga poslali u svemir da vam služi kao
gromobran i stoga sam želeo da i dalje budete u mogućnosti da procenite prirodu svake munje koja bi
ga mogla pogoditi; i tako sam se pobrinuo da ga najbliži predstavnik Zadužbine sve ovo vreme
neprimetno drži na oku. To je sve."
 "Shvatam... Pa, sada mi je jasno zbog čega je Tubing tako nervozno reagovao. I ja sam mu uputila
sličnu poruku. Budući da smo mu oboje uputili odvojene poruke, jedva da ga možemo kriviti zbog
toga što je potom pomislio da pojava nekoliko zadužbinskih brodova mora značiti nešto znatno više
no što doista znači... Ali, Liono, kako to da nisi smatrao neophodnim da se sa mnom dogovoriš o
celoj stvari pre no što si mu poslao poruku?"
"Ukoliko bih se o svemu što mi valja činiti dogovarao s vama ne biste uopšte imali vremena da se
bavite svojim poslovima", odgovori Kodel hladno. "A kako to da me vi niste upoznali sa svojim
namerama?"
"Ukoliko bih te obaveštavala o svim svojim namerama, u tom bi slučaju, Liono, znao previše",
odgovori Brano mrzovoljno. "Ali sve je to od sporedne važnosti, baš kao i Tubingovo upozorenje,
kao i, iskreno rečeno, bilo šta što bi Sejšelci mogli preduzeti. U ovom času mnogo me više zanima
Treviz."
"Naši su izviđači ustanovili Komporov položaj. On sledi Treviza i obojica se sada krajnje
obazrivo približavaju Gei."
"Imam već potpun izveštaj o našim izviđačima, Liono. Po svemu sudeći obojica, i Treviz i
Kompor, shvataju Geu krajnje ozbiljno."
"Svi s prezrenjem odmahuju na te praznoverice o Gei, madam gradonačelnice, ali, istovremeno,
svi pomišljaju 'A šta ako'... Čak je i ambasador Tubing ispoljio blagu nelagodnost u vezi sa svim tim.
Sve bi to mogla biti krajnje lukava sejšelska politika. Neka vrsta odbrambenog folklora. Ukoliko
nekome pođe za rukom da poseje priče o tajanstvenom i nepobedivom svetu ljudi će se držati podalje
ne samo od njega već i od svakog obližnjeg sveta - to jest, Sejšelske unije."
"Misliš li da bi to mogao biti razlog što je i Mazgov ostavio Sejšel na miru?"
"Moguće je."
"Ipak, ne misliš valjda da je i Zadužbina ostavljala Sejšel na miru zbog Gee - budući da ne
postoje nikakvi podaci da smo ikada ranije čuli za taj svet?"
"Priznajem da u našim arhivima nema ni spomena o Gei, ali s druge strane, nema nikakvog drugog
razumnog objašnjenja za naš neuobičajeno odmeren stav prema Sejšelskoj uniji."
"Pa, nadajmo se onda da je sejšelska vlada, uprkos suprotnim Tubingovim uveravanjima, uspela -
makar donekle - da ubedi sebe u Geinu moć i stvarnost groze koju ova nosi u sebi."
"Zbog čega?"
"Zbog toga što, u tom slučaju, Sejšelska unija neće prigovoriti što smo se uputili prema Gei. Što
im se više to bude dopadalo, to će pre biti u stanju da uvere sebe kako ne bi trebalo da se mešaju - u
nadi da će nas Gea progutati. Moguće je da misle da će nam to biti dobra pouka - i da je potom neće
prenebregnuti ni neki budući osvajači."
"Ipak... A šta, gradonačelnice, ako imaju dobre razloge da tako misle? Šta ako je Gea doista
toliko, smrtno opasna?"
Brano se hasmeši. "I ti sam potežeš ono 'A šta ako.. Zar ne uviđaš, Liono?"
"Ja, gradonačelnice, moram imati u vidu sve mogućnosti. To mi je dužnost."
"Ukoliko je Gea zaista smrtno opasna, Treviz će to prvi iskusiti na svojoj koži. To je njegova
dužnost - kao mog gromobrana. A nadam se, i Kompor."
"Nadate se? Ebog čega?"
"Zbog toga što bi to Geu moglo učiniti suviše samouverenom - a to bi nam samo moglo koristiti.
Moguće je da to doprinese da podcene našu snagu - što bi, pak, nama samo olakašalo posao."
"Ali nismo li mi suviše samouvereni?"
"Nismo", kratko odgovori Brano.
 "Ti Geanci - ma šta inače bili - moguće je da su bića o kojima nemamo nikakvu predstavu, te,
sledstveno tome, ni ne možemo valjano proceniti opasnost koja nam od njih može zapretiti. Ja to,
Gradonačelnice, iznosim samo kao mogućnost, ali, smatram da, ma koliko mala bila, i ona treba da
bude valjano odmerena."
"Zaista? Kako to da su ti se odjednom takve misli počele motati po glavi?"
"Pa, zbog toga što mi se čini da imate osećaj da bi, u najgorem slučaju, Gea mogla biti Druga
zadužbina. U stvari, podozrevam da zapravo mislite da Gea jeste Druga zadužbina. Međutim,
činjenica je da je Sejšel oduvek imao zanimljivu istoriju, čak i u vreme Carstva. Jedino je Sejšel
imao neku vrstu samouprave. Jedino je Sejšel, čak i pod vladavinom takozvanih 'rđavih careva', bio
pošteđen plaćanja najtežih nameta. Ukratko, čini se da je Sejšel oduvek stajao pod zaštitom Gee, čak
i u carskim vremenima."
"I, onda?"
"Drugu zadužbinu osnovao je Hari Seldon, u isto vreme kada i Zadužbinu. Druga zadužbina nije
postojala u carskim vremenima - a Gea jeste. Sledstveno tome, Gea nije Druga zadužbina. Ona je
nešto drugo - i sasvim je moguće, da je ona nešto mnogo gore."
"Nikada, Liono, nisam dopuštala da me nepoznato zastraši. Postoje samo dva moguća izvora
opasnosti - fizičko oružje i mentalno oružje - a mi smo u potpunosti spremni i za jedno i za drugo...
Vrati se, sada, na svoj brod i drži flotu tik uz sejšelske granice. Ovaj brod će, sam, bez ikakve
pratnje, krenuti prema Gei, ali ćemo sve vreme ostati u vezi s vama kako biste nam se, u slučaju
potrebe, mogli pridružiti u jednom jedinom skoku. Hajde, Liono, kreni, i ukloni taj brižni izraz sa
svog lica."
"Još jedno pitanje? Da li ste potpuno sigurni u ispravnost onoga što činite?"
"Jesam", odgovori Brano namršteno. "I ja sam proučavala istoriju Sejšela i uvidela da nije
moguće da je Gea zapravo Druga zadužbina... Ali kao što sam ti rekla, dobila sam iscrpne izveštaje
naših izviđača i na osnovu njih..."
"Da?"
"Pa, poznato mi je gde se nalazi Druga zadužbina... Pobrinućemo se za oboje, Liono. Najpre ćemo
svršiti sa Geom - a potom sa Trantorom."
GEA
70.
Proteklo je više časova pre no što je brodić sa svemirske stanice dospeo u blizinu Daleke zvezde
- bili su to dugi časovi koje je Treviz s mukom podneo.
Da je situacija bila normalna Treviz bi već uputio poruku a onda čekao na odgovor. A da nikakav
odgovor nije stigao, Treviz bi sve preduzeo da se smesta udalji odatle.
Međutim, pošto je bio nenaoružan i pošto nikakvog odgovora nije bilo, nije mu preostalo ništa
drugo do da nastavi da čeka. Računar nije ispunjavao nijedan nalog koji se odnosio na bilo šta izvan
broda.
Na samom brodu, bar, sve je bilo u najboljem redu. Aparati koji su održavali životne uslove na
brodu bili su u savršenom redu, tako da su se on i Pelorat, u fizičkom smislu, osećali krajnje ugodno.
Pa ipak, iz nekog razloga, to nije bilo dovoljno. Vreme se oteglo, a neizvesnost u pogledu onog što ih
očekuje ih je iznurivala. Ipak, veoma ga je razdraživala činjenica da je Pelorat ostao krajnje
spokojan. I da bi još više pogoršao stvari, dok sam Treviz nije osećao nikakvu glad, Pelorat otvori
jednu malu posudu s piletinom, koja se, pri dodiru s vazduhom, brzo i automatski zagreja. I sada je
lagano, gotovo pažljivo, žvakao sočnu parčad.
"Za ime svemira, Janove", uzviknu razdražljivo Treviz. "Pa to smrdi!"
Pelorat ga iznenađeno pogleda a onda omirisa posudu.
"Meni se, Golane, čini da je miris sasvim u redu."
Treviz odmahnu glavom. "Ne obazirite se na mene. Samo sam prenapet. Ali uzmite bar viljušku.
Prsti će vam se čitavog dana osećati na piletinu."
Pelarat se iznenađeno zagleda u svoje prste. "Izvinite! Nisam ni primetio da jedem prstima. Mislio
sam na sasvim druge stvari."
"Ne bi li vam možda smetalo da pokušate da pogodite kome tipu ne-ljudi moraju pripadati
stvorenja što se nalaze na onom brodu tamo?" upita sarkastično Treviz. Osećao se postiđenim što je u
ovim trenucima Pelorat delovao spokojnije od njega samog. On je bio veteran Flotile (mada, razume
se, nikada nije učestvovao ni u kakvom ratu), dok je Pelorat bio samo istoričar. Pa ipak, njegov je
saputik uspevao da ostane savršeno miran.
"Gotovo da bi bilo nemoguće i zamisliti kakav bi pravac evolucija mogla uzeti pod uslovima koji
bi se razlikovali od onih na Zemlji", odgovori Pelorat. "Mogućnosti možda nisu beskonačne, ali bi ih
bilo toliko da bi na kraju izišlo na isto. Pri svemu tome, mogu sasvim pouzdano tvrditi da ova bića
nisu bezumno nasilnička i da će se prema nama ophoditi na krajnje civilizovan način. Da nije tako
već bismo odavno bili pokojni."
"Vi ste, bar, još u stanju da razumno rasuđujete, Janove, dragi prijatelju - još ste u stanju da
ostanete smireni. Moji nervi, međutim, kao da po svaku cenu nastoje da se oslobode dejstva
anestetika kome su nas podvrgli. Osećam prosto neodoljivu želju da ustanem i da hodam po sobi.
Zbog čega taj prokleti brod već jednom ne stigne?"
"Ja sam, Golane, čovek strpljenja", odgovori Pelorat. "Gotovo sav svoj vek proveo sam pognut
nad izveštajima, iščekujući istovremeno da mi pristignu novi izveštaji. To samo i umem: da čekam.
Vi ste, međutim, čovek dela i gotovo da fizički trpite kad god niste u mogućnosti da delate."
Treviz odjednom oseti kako njegova napetost, bar jednim delom, počinje da popušta. "Potcenio
sam vaš zdrav razum, Janove", promrmlja on.
"Ne, niste", odvrati Pelorat spokojno, "ali ponekad čak i neki najnaivniji univerzitetlija može
uočiti smisao života."
 "A ponekad, čak i najmudriji političar može propustiti da ga shvati."
"Nisam to rekao, Golane."
"Niste, ali ja jesam... I stoga, dopustite mi da ponovo postanem delatan. Bar još mogu da
osmatram. Brod što nam se približava dovoljno je smanjio rastojanje tako da se lepo može uočiti da
je reč o krajnje primitivnom modelu."
"Sigurni ste?"
"Ukoliko je doista proizvod neljudskih ruku i neljudskog uma, ono zbog čega deluje tako
primitivno moglo bi, zapravo, biti samo izraz činjenice da nije ljudski proizvod", odgovori Treviz.
"Mislite li da bi, možda, moglo biti u pitanju nešto što nije delo ljudskih ruku?" upita Pelorat, a
lice stade da mu se preliva blagim rumenilom.
"Ne bih umeo da na to odgovorim. Ipak, smatram da ovakve tvorevine, ma koliko se, od jedne
kulture do druge mogle međusobno razlikovati, nikada nisu međusobno toliko različite koliko su to
proizvodi genetskog porekla."
"Ipak, samo nagađate. Sve što poznajemo jesu različite kulture. Mi ne poznajemo različite
inteligentne vrste i, samim tim, nemamo nikakav pouzdan osnov za procenu koliko bi se njihovi
artefakti zapravo mogli međusobno razlikovati."
"Ribe, delfini, pingvini, lignje, čak i ambifleksi, koji ne potiču sa Zemlje - ukoliko pretpostavimo
da je onim prvim ona bila prvobitni dom - svi su oni rešili problem kretanja kroz tečnu okolinu u
kojoj žive koristeći razna strujanja, tako da se po svom izgledu baš i ne razlikuju onoliko koliko bi to
moglo izgledati po njihovoj genetskoj strukturi. Isti bi slučaj mogao biti i sa artefaktima."
"Pipci lignji i zavojiti vibrator ambifleksa", odgovori Pelorat, "strašno se međusobno razlikuju,
baš kao i od peraja, krila i udova kičmenjaka. Isti bi slučaj mogao biti i sa artefaktima."
"U svakom slučaju", napomenu Treviz, "već se bolje osećam. Razgovor s vama o svim tim
tričarijama, Janove, smirio mi je živce. Čini mi se, opet, s druge strane, da ćemo uskoro saznati u šta
smo uvučeni. Onaj brodić neće biti u stanju da se spoji s našim, i ma šta da se na njemu nalazilo
moraće doći ovamo na staromodan način, pomoću užeta - ili će, možda, nas pozvati da pređemo tamo
- budući da je tunel - crevo ovde potpuno beskorisno... Osim, razume se, ukoliko neko neljudsko biće
ne primeni neko sasvim različito sredstvo transporta."
"Koliko im je veliki brod?"
"Budući da nisam imao mogućnosti da se oslonim na računar i da pomoću radara izračunam
njegovu udaljenost od nas, ne mogu ni da mu odredim veličinu."
Odjednom, jedno se uže pojavi i vijugajući poput zmije stade se približavati Dalekoj zvezdi.
Ili su na tom brodu ljudska stvorenja, ili se i neljudska bića koriste, istim napravama. Moguće je,
čak, da samo uže ovde može biti od prave koristi."
"Mogli su to obaviti i pomoću cevi", reče Pelorat, "ili pomoću okomitih lestvica."
"Te su naprave suviše krute. Bilo bi neuporedivo složenije pokušati da se pomoću njih uspostavi
veza. Potrebno vam je nešto što je istovremeno i dovoljno čvrsto i dovoIjno gipko."
Uže proizvede potmuli udar na trupu Daleke zvezde, budući da je ova (kao i vazduh u njoj) bila
podešena da neprestano vibrira. Potrajalo je još neko vreme pre no što je drugi brod do kraja
podesio svoju brzinu, to jest u potpunosti je izjednačio sa brzinom kojom se kretala Daleka zvezda. A
onda se konopac što ih je povezivao opusti i osta nepokretan.
Neka tamna tačkica pojavi se na trupu tuđinskog broda i odmah se, poput zenice oka, stade širiti.
Treviz stade da gunđa. "Naduvana dijafragma, umesto klizajuće ploče."
"Znači, neljudi?"
"Ne mora biti, rekao bih ali, zanimljivo, u svakom slučaju."
 Najzad se pojavi i neki lik.
Pelorat za trenutak stisnu usne, a onda, pomalo razočarano, reče: "Šteta. Ljudi."
"Ne mora biti", odvrati tiho Treviz. "Sve što za sada možemo razabrati to je pet istaknutih delova
tela. To bi mogle biti glava, dve ruke i dve noge - mada i ne moraju biti... Trenutak!"
"Šta je?"
"Kreće se znatno brže i spretnije no što sam očekivao... Ah!"
"Šta je sad?."
"Služi se nekom vrstom potiska. Nije u pitanju mlazni pogon, toliko mogu da kažem, ali se, isto
tako, ne pomera hvatajući se za uže čas jednom, čas drugom rukom. Pa ipak, ni to ne mora značiti da
je u pitanju ljudsko biće."
Uprkos tome što se neznanac brzo približavao činilo im se da im se iščekivanje beskrajno odužilo.
Najzad, začuše na spoljnoj strani broda lak šum: kontakt je bio uspostavljen.
"Ma šta to bilo, za koji će trenutak ući ovamo", reče Treviz. "Imam neodoljivu želju da ga opalim
čim promoli glavu." On čvrsto stisnu pesnice.
"Mislim da bi bilo uputnije da se spustimo", reče Pelorat. "Možda je snažniji od nas... i možda je
u stanju da ovlada našom voljom. Verujem, pored toga, da ih ima još na tom brodu. Bilo bi bolje da
malo sačekamo i ustanovimo koga imamo pred sobom."
"Iz časa u čas, Janove, postajete sve razumniji", primeti Treviz, "a ja sve brljiviji."
Uskoro začuše kako se spoljna odaja puni vazduhom, i trenutak potom, došljak se pojavi pred
njima.
"Otprilike je normalnog rasta", promrmlja Pelorat. "Njegovo svemirsko odelo potpuno bi
odgovaralo normalnom Ijudskom biću."
"Nikada još nisam video, niti čuo, za ovakav model svemirske odeće, ali rekao bih da je sasvim
moguće da predstavlja ljudski proizvod... Još ne progovara."
Biće u svemirskom odelu stajalo je pred njima... A onda posegnu svojim gornjim udovima prema
okrugloj kacigi kroz koju se - čak i ako je bila od stakla - moglo samo iznutra videti. Bila je,
očigledno, providna samo sa unutrašnje strane.
Biće nešto brzo dodirnu - Treviz ne uspe da osmotri šta je to bilo - i kaciga se odmah odvoji od
preostalog dela svemirskog kostima. Biće ukloni kacigu.
Lik koji se ukaza pred njima bio je lik jedne mlade i neosporno lepe žene.

71.
Peloratovo bezizražajno lice dade sve od sebe da prikaže izraz zaprepašćenosti. A onda, pomalo
oklevajući, on upita: "Jeste li vi ljudska bića?"
Žena podiže obrve i usne joj se napućiše. Na osnovu njenog izraza nije bilo moguće ustanoviti da
li je to značilo da se susrela s nekun tuđim jezikom koji nije razumela - ili ako ga je razumela, da ju je
iznenadilo postavljeno pitanje.
Ruka joj brzo posegnu prema levoj strani svemirskog kombinezona, koji se odmah otvori, kao da
su mu šarke popustile. Ona iskorači iz njega i odelo, bez ičega u sebi, osta da stoji nekoliko
trenutaka. A onda, uz gotovo ljudski zvuk, sruči se na tle.
Sada, bez svemirskog odela na sebi, delovala je još mlađe. Haljina joj je bila široka i gotovo
providna, tako da su joj se naslućivali delovi donjeg rublja. Dopirala joj je do kolena.
Imala je omanje grudi i tanak stas, dok su joj bedra bila okrugla i puna. Butine, koje su se blago
razaznavale kroz haljinu, bile su jake, dok su joj se listovi završavali ljupkim gležnjevima. Kosa joj
je bila tamna i rasuta po ramenima, oči smeđe i krupne, a usne pune i pomalo nejednake.
 Ona osmotri svoj izgled a onda, bar, razreši pitanje da li razume jezik kojim su joj se obratili.
"Zar ne izgledam kao ljudsko biće?" upita ona.
Govorila je Standardnim Galaktičkim Jezikom sa mrvicom oklevanja, kao da se posebno trudi da
joj izgovor bude što pravilniji.
Pelorat klimnu i odgovori, jedva primetno se nasmešivši: "To je nemoguće osporiti. Kao pravo
ljudsko biće. Predivno ljudsko biće."
Mlada žena raširi ruke, kao da ih poziva da je pobliže osmotre. "Nadam se da je tako, gospodo.
Muškarci su odlazili i u smrt zbog ovog tela."
"Ipak, ja bih radije za njega živeo", odvrati Pelorat, iznenada iskopavši iz sebe zlatnu žicu
kavaljerstva koja i njega samog začudi.
"Odličan izbor", reče mlada žena svečanim glasom. "Kada se, jednom, ovakvo telo zadobije, svi
uzdasi postaju uzdasi ekstaze."
Ona se nasmeja, i Pelorat joj uzvrati osmehom.
Treviz, koji je za sve vreme njihovog razgovora stajao po strani namrštena lica, odjednom bubnu:
"Koliko vam je godina?"
Žena, odjednom, kao da se malo skupi. "Dvadeset tri - gospodine."
"Zbog čega ste došli i ovamo? Kakvog stvarnog posla imate ovde?"
"Moj zadatak je da vas otpratim na Geu." Njen izgovor kao da načas postade nešto nesigurniji;
samoglasnike je izgovarala gotovo kao dvoglasnike. Njeno 'otpratim' zvučalo je kao 'odapratim', a
njeno 'Gea' kao 'Ge-ja'.
"Žensko - naš pratilac?"
Žena se naglo uspravi, i odjednom poprimi izgled nekoga spremnog za juriš. "Ja sam", reče ona
izazovno, "Gea, kao i svi drugi. Bio je moj red da dežuram na svemirskoj stanici."
"Vaš red? Želite li da kažete da ste bili sami tamo na stanici?"
"Nije bilo potrebe ni za kim drugim", odgovori ona ponosito.
"I na stanici sada nema nikoga?"
"Ja više nisam tamo, gospodo, ali stanica nije pusta. Ona je tamo."
."Ona? O kome to govorite?"
"O stanici. O Gei. Ja joj nisam nephodna. Ona drži vaš brod."
"Pa, onda, šta ste vi radili na stanici?"
"Bio je na mene red da budem tamo."
Pelorat povuče Treviza za rukav, ali se ovaj otrgnu. Pelorat pokuša ponovo. "Golane", reče mu
užurbano, napola šapčući. "Ne vičite na nju. Pa, ona je samo žensko čeljade. Pustite mene da se
njome pozabavima.
Treviz ljutito odmahnu glavom, ali Pelorat ipak upita: "Mlada damo, kako se zovete?"
Na ženinom licu odmah se pojavi vedar osmeh, kao da spremno odgovara na blaži ton. "Blisa",
reče ona.
"Blis?" ponovi Pelorat. "Veoma lepo ime. Pa ipak, nije to valjda sve?"
"Svakako da nije. Divno bi bilo kad bi se sastojalo samo od jednog sloga. Međutim, nastala bi
prava zbrka jer ne biste ljude mogli razlikovati jednog od drugog, te bi muškarci odlazili u smrt zbog
nekog pogrešnog tela. Blisenobijarela je moje puno ime."
"Oh! Zaista ga ima!"
"Ma, ne! To je samo sedam slogova! Imam prijatelje čak sa petnaest slogova u imenu, koji stalno
pokušavaju da nađu najpogodnije rešenje za skraćeno ime kojim će ih oslovljavati prisni prijatelji. Ja
se držim svog imena - Blis - još od svoje petnaeste godine. Moja me je majka zvala 'Nobi'. Zamislite
samo!"
"Na Standardnom Galaktičkom Jeziku blis označava 'ekstazu', ili 'bekrajnu sreću'", primeti
Pelorat.
"I na geanskom jeziku takođe. Naš jezik nije toliko različit od Standardnog Galaktičkog, a 'ekstaza'
je upravo bilo značenje koje sam svesno htela da se povezuje s mojim imenom."
"Ja se zovem Janov Pelorat."
"Znam. A ovaj drugi gospodin - ovaj što voli da viče - Golan Treviz. Dobili smo poruku sa
Sejšela."
Trevizove se oči suziše, i on upade: "Kako ste primili poruku?"
Blis se okrenu prema njemu, pogleda ga i spokojno odgovori: "Nisam je ja primila, već Gea."
"Gospođice Blis, dopuštate li da moj prijatelj i ja razmenimo nekoliko reči nasamo", upita
Pelorat.
"Razume se, ali znate, treba da što pre krenemo."
"Nećemo dugo." On snažno povuče Treviza za ruku, i ovaj oklevajući pođe za njim u susednu
prostoriju.
"Šta vam sad ovo znači?" prošapta Treviz. "Siguran sam da može da prati sve što govorimo. Po
svoj je prilici u stanju da nam čita misli, prokleta bila."
"Da li može ili ne može - sada je nevažno. Za trenutak, potrebno nam je malo psihološke
izdvojenosti. Čujte, stari druže, ostavite je na miru. Ne postoji ništa što bismo mogli preduzeti, i
nema nikakvog smisla istresati se na nju. Po svoj prilici, ni ona sama nije u mogućnosti da išta
preduzme. Ona je samo glasonoša. U stvari, sve dotle dok je ona na brodu, i mi smo, najverovatnije,
bezbedni; ne bi je ni poslali ovamo da su imali nameru da nam unište brod. Nastavite samo da je
kinjite, i oni će, konačno, možda i uništiti brod - i nas - čim nas ona napusti."
"Ne volim da se osećam bespomoćnim", reče Treviz mrzovoljno."
"A ko to voli? Ali to što se ponašate poput siledžije neće vas učiniti manje bespomoćnim. Učiniće
vas samo bespomoćnim siledžijom. Oh, dragi moj druže, ne mislim sada da ja vama držim pridike i
morate mi oprostiti ukoliko sam suviše kritičan prema vama; ali devojka nije za to kriva."
"Ali, Janove, dovoljno je mlada da bi vam mogla biti kći."
Pelorat nije popuštao. "Razlog više da se prema njoj ophodimo ljubazno. Ili ja ne razumem baš
dobro šta bi ova vaša primedba trebalo da znači."
Treviz se za trenutak zamisli, a onda mu se lice razvedri. "U redu. U pravu ste. Ipak, razdražuje me
sama činjenica da su nam poslali jednu devojku. Mogli su, na primer, poslati kakvog oficira, i na taj
način dati nam priliku, da tako kažem, da se i sami osetimo vrednim. Ali devojku? Koja sve vreme
svaljuje odgovornost na Geu?"
"Po svoj prilici ima na umu kakvog vladara koji je, u znak najviše časti, uzeo ime same planete -
ili, možda, planetarno veće. Već ćemo to ustanoviti, ali po svoj prilici ne neposrednim
propitivanjem."
"Muškarci su odlazili u smrt zarad njenog tela" uzviknu Treviz. "Ha-ha. Ima nisku stražnjicu!"
"Niko, Golane, ne traži od vas da to učinite", primeti Pelorat blago. "Hajdemo! Dopustite joj da
ispolji svoju sklonost prema samopodsmešljivosti. Meni se, bar, ta njena sklonost čini zabavnom, kao
i njen očigledno pitom karakter."
Vrativši se, zatekoše Blis kako stoji povijena nad računarom i zagledana u njega, sa prekrštenim
šakama na leđima kao da se plaši da ga makar samo dotakne.
Na njihov dolazak ona podiže pogled; stajali su malo pognuti usled niskih greda na tavanici.
"Izvanredan brod", primeti ona. "Ne razumem ni polovinu onoga što vidim, ali ukoliko mi budete dali
nešto za poklon u znak našeg susreta, onda bi ovo bilo najlepše. Divan je. Spram njega moj brod
izgleda užasno."
Lice joj gotovo istog časa poprimi izgled vruće znatiželje. "Da li zaista dolazite sa Zadužbine?"
"Odakle znate za Zadužbinu?" upita je Pelorat.
"Učimo o njoj u školi. Uglavnom - zbog Mazgova."
"Zbog čega, Blis, upravo zbog Mazgova?"
"On je jedan od nas, gos... Koji slog vašeg imena biste želeli da koristim, gospodine?"
"Jan ili Pela, odgovori Pelorat. "Koji vam se više svida?"
"On je jedan od nas", Pela, odgovori Blis uz saučesnički osmeh. "Bio je rođen na Gei, ali čini se
da niko ne zna tačno gde."
"Rekao bih, Blis, da ga smatrate nacionalnim junakom, a?" upita Treviz. Nastojao je da mu
ponašanje bude što prijateljskije, upadljivo u tome preterujući. On uputi brz pogled postrance prema
Peloratu. "Zovite me Trev", dodade on.
"Nipošto", odgovori ona žurno. "On je zločinac. Otišao je sa Gee, bez dopuštenja, protiv svih
pravila. Nikome nije poznato kako mu je to pošlo za rukom. Ali otišao je, i ja mislim da je to razlog
što je na kraju bedno završio. Zadužbina je, konačno, uspela da ga potuče."
"Druga zadužbina?" upita Treviz.
"Zar ima više od jedne? Verujem da bih znala, samo da sam o tome razmišljala; ali iskreno
govoreći, istorija me ne zanima. Kako ja na to gledam - zanima me samo ono što Gea smatra da je za
nju najbolje. A to što istorija prolazi kraj mene, pa, razlog tome je ili što ima dovoljno istoričara ili
što ja nisam baš naviknuta na nju. Ja sam, po svemu sudeći, bila obučavana za svemirskog tehničara.
Živim tako sa povremenim dužnostima poput ove na svemirskoj stanici, i čini mi se da mi to potpuno
ogdovara; razumno bi bilo pretpostaviti da mi ne odgovara, osim ukoliko..."
Govorila je brzo, gotovo bez daha, i Treviz je morao da se dobro potrudi da uluči trenutak da joj
postavi novo pitanje. "Ko je Gea?"
Blis se zbuni. "Pa, eto, Gea... Ali, molim vas, Pel i Trev, okončajmo ovaj razgovor. Treba da
krenemo dole."
"Ali mi se već spuštamo, zar ne?"
"Da, ali sporo. Gea smatra da ste u stanju da se, ukoliko iskoristite mogućnosti svog broda,
krećete mnogo brže. Nemate ništa protiv?"
"Nipošto", odvrati Treviz smrknuto. "Međutim, ukoliko nam bude dopušteno da ponovo ovladamo
brodom, ne čini li vam se mnogo verovatnijim da ćemo što brže možemo pobeći u suprotnom
pravcu?"
Blis se nasmeja. "Šalite se. Razume se, ne biste bili u mogućnosti da krenete ni u kojem drugom
pravcu osim u onom s kojim bi se Gea saglasila. Ali vi možete da krenete brže u pravcu u kome Gea
to želi. Shvatate li?"
"Shvatamo", odgovori Treviz, "a ja ću nastojati da ne ispoljavam u tolikoj meri svoj smisao za
humor. Ali gde ćemo se spustiti?"
"To nema nikakve važnosti. Samo krenite dole i spustićete se na pravo mesto. Gea će se za to
pobrinuti."
"Blis, da li ćete ostati uz nas i pobrinuti se da se s nama ophode kako valja?" upita Pelorat.
"Pa, pretpostavljam da ću moći... Uobičajena plata za moje usluge - za ovu vrstu usluga - možda je
već na mojoj kartici."
"A što se tiče drugih vrsta usluga?"
Blis se zakikota. "Baš ste vi zgodan stari čika."
 Peloratove oči zatreptaše.

72.
Kada su naglo poleteli dole prema planeti Blis ispolji gotovo naivno uzbuđenje. "Uopšte se ne
oseća ubrzanje", primeti ona gotovo razdragano.
"Gravitacioni pogon", objasni joj Pelorat. "Sve se zajedno ubrzava, uključujući i nas same, tako
da se zapravo ništa ne oseća."
"AIi, Pel, kako to dejstvuje?"
Pelorat sleže ramenima. "Verujem da Trev zna", odgovori on, "ali se bojim da baš nije raspoložen
da o tome govori."
Gotovo nehajno, Treviz je poništio gotovo svu moć Geine gravitacije. Brod se sada ponovo
pokoravao njegovim nalozima, ali kao što ga je Blis upozorila, samo delimično. Kada je pokušao da
probije granice gravitacione sile dobio je saglasnost - ali tek posle izvesnog oklevanja. Ali na jedan
svoj drugi pokušaj - da krene, nagore, u suprotnom pravcu - nije dobio ama baš nikakav odgovor.
Brod mu se i dalje nije sasvim pokoravao.
"Ne silazite li možda pomalo prebrzo?" upita ga odjednom Pelorat.
"Mlada dama upravo je rekla da će se Gea pobrinuti za nas", odgovori Treviz glasom u kome nije
bilo ni trunke osećanja; nastojao je da izbegne da ponovo plane (za Peloratovo dobro, pre svega).
"To je tačno, Pel", umeša se Blis. "Gea, bez sumnje, ne bi dozvolila da brod bilo šta učini što bi
moglo ugroziti njegovu bezbednost. Imate li ovde išta za jelo?"
"Razume se", odgovori Pelorat. "Šta biste želeli?"
"Ne meso, Pel, molim vas", odgovori Blis gotovo ravnodušno, "ali uzeću ribu ili jaja, uz bilo
kakvo povrće koje ovde imate."
"Deo hrane koju ovde imamo potiče sa Sejšela, Blis", napomenu Pelorat. "Nemam pojma šta su
sve stavili unutra, ali verujem da će vam se dopasti."
"Pa, probaću malo", odgovori Blis sumnjičavo.
"Da li su žitelji Gee vegetarijanci?" upita Pelorat.
"Mnogi jesu." Blis energično klimnu. "Zavisi od toga kakva je ishrana potrebna svakom
pojedinačnom telu. U poslednje vreme baš ne marim za meso, te pretpostavljam da mi nije ni
potrebno. A nisam ni izgorela od želje za nečim slatkim. Sir ima izvanredan ukus, kao i račići.
Međutim, bojim se da ću morati da skinem neki kilogram." Ona se pljesnu po zadnjici, koja odjeknu
jedrim zvukom. "Odavde moram da sklonim dva do tri kilograma."
"Ne vidim zbog čega", reče Pelorat. "Bar vam je udobno kad sedite."
Blis se osvrnu nastojeći da što je moguće više osmotri od svojih leđa i zadnjice. "Pa, na kraju
krajeva, nije ni važno. Telesna težina čas se diže, čas pada. Nema nikakve potrebe da se i oko toga
brinem."
Treviz je sve vreme ćutao, noseći se sa Dalekom zvezdom. Malo je suviše oklevao da uđe na
orbitu, i donji slojevi planetine ekosfere sada su bučno promicali kraj njih. Malo po malo, brod mu je
sve više izmicao kontroli; činilo se kao da je još neko, u međuvremenu, naučio kako da upravlja
gravitacionim pogonom. Daleka zvezda, krećući se naizgled sama od sebe, odjednom zaokrenu uvis,
prema tanjim slojevima planetarnog omotača, i naglo uspori. A onda pronađe vlastitu putanju i krenu
njome blago naniže.
Blis se ni ne osvrnu na škripav zvuk koji je izazivao otpor vazduha; ona ljupko šmrknu na miris
pare što se dizala iz posude i primeti: "Mora biti da je u redu, Pel, jer u suprotnom ne bi tako lepo
mirisalo i ja ne bih imala želju ni da je okušam." Ona umoči prst u posudu, a onda ga stavi u usta i
liznu. "Bili ste u pravu, Pel. To su račići, ili nešto slično. Divno!"
Treviz napusti računar s izrazom dubokog nezadovoljstva.
"Mlada gospo", obrati joj se on kao da je tek sada prvi put ugledao.
"Zovem se Blis", odvrati Blis odlučno.
"Pa dobro, Blis! Znali ste naša imena."
"Tako je, Treva."
"Kako to?"
"Bilo je neophodno da ih znam, kako bih mogla izvršiti svoj zadatak. Eto."
"Da li znate ko je Mun Li Kompor?"
"Znala bih - da je bilo neophodno da znam. Ali budući da ne znam ko je on, to znači da g. Kompor
ne dolazi ovamo." Ona za trenutak zastade. "Što se toga tiče, niko ne dolazi ovamo osim vas dvojice."
"Videćemo."
On pogIeda nadole. Bila je to planeta okružena oblacima. Nije to bio debeo, neproziran omotač;
iako je u njemu bilo neverovatno pravilno raspoređenih praznina, nije se mogao do kraja jasno
sagledati nijedan deo planetine površine.
On se prebaci na mikrotalase i radarskop zasvetluca. Površina planete izgledala je baš kao i nebo
nad njom - u stvari, kao njegov odraz. Činilo se kao da je planeta bila svet sastavljen od ostrvaca -
poput Terminusa, ali u većoj meri. Nijedno od tih ostrva nije bilo izrazitije veličine - i nijedno nije
bilo potpuno izdvojeno. Činilo se kao da se približavaju kakvom planetarnom arhipelagu. Orbita
broda bila je prilično iskošena u odnosu na ekvatorijalnu ravan, ali nigde nije bilo ni traga polovima.
Na vidiku nije bilo ni nepogrešivih znakova nejednako raspoređenih ljudskih staništa - kao što bi
se, na primer, moglo zaključiti na osnovu svetala na gornjoj strani planete.
"Da li ćemo se, Blis, spustiti u blizini glavnog grada?" upita Treviz.
Ona ravnodušno odgovori: "Gea će vas već spustiti tamo gde bude najpogodnije."
"Više bih voleo, ipak, da to bude u blizini nekog velikog grada."
"Mislite, zapravo - u blizini nekog velikog ljudskog prebivalista?"
"Da."
"To zavisi od Gee."
Brod nastavi da se kreće svojom silaznom putanjom, i Treviz pokuša da se zabavi pogađanjem na
koje će se ostrvo spustiti.
Ma koje bilo, činilo se sasvim izvesnim da će sleteti za manje od jednog sata.

73.
Brod je sleteo meko, gotovo poput perceta, bez ikakvog potresa, bez ikakvog neprijatnog
gravitacionog efekta. Zatim iziđoše, jedno za drugim: najpre Blis, onda Pelorat, i konačno Treviz.
Vreme je bilo veoma slično ranom letu u gradu Terminusu. Mogao se osetiti blag povetarac; s
neba - prošaranog retkim oblačićima, blistavo je sjalo sunce stvarajući ugođaj kasnog jutra. Tle pod
njihovim nogama bilo je zeleno; u jednom pravcu mogli su se videti zbijeni nizovi drveća što su
podsećali na voćnjak dok se u drugom naslućivala daleka tanka crta koja je, najverovatnije,
predstavljala obalu mora.
Malo po strani i iznad njihovih glava začu se neko jedva odredljivo zujanje: mogli su to biti
insekti, neka hitra ptičica ili bilo kakvo leteće stvorenjce, dok je s druge strane dopiralo neko klak-
klak - po svoj prilici od kakvog aparata s obližnjeg ratarskog imanja.
Pelorat progovori prvi, ali začudo, ne spomenu ništa od svega što beše čuo ili video. On duboko,
pomalo škripavo uvuče vezduh punim plućima i reče: "Ah, kako divno miriše! Baš kao upravo
ispečena jabukovača!"
"Ono tamo je, po svoj prilici, voćnjak s jabukama", reče Treviz, "i sada bar znamo o ovom mestu
toliko - da ovde prave jabukovaču."
"S druge strane, na vašem brodu", reče Blis, "mirisalo je na... Eto, osećao se užasan miris."
"Niste se žalili i dok ste bili na brodu", zareža na nju Treviz.
"Morala sam da budem učtiva. Bila sam vaš gost."
"Zar ima nečeg naročito lošeg u tome da čovek do kraja ostane učtiv?"
"Sada sam na svom svetu. Vi ste sada gost. Vi treba da budete učtivi."
"Po svoj je prilici, Golane, u pravu u pogledu mirisa", primeti Pelorat. "Postoji li ikakva
mogućnost da malo provetrimo brod?"
"Postoji", prasnu Treviz. "Možemo to učiniti - ukoliko nam ovo stvorenjce pruži čvrsta uveravanja
da niko neće vršljati po brodu. Već nam je dokazala da je u stanju da brod sasvim potčini svojoj
volji."
Blis se ispravi do svoje pune visine. "Nisam baš 'stvorenjce', i ukoliko je uslov da se brod
provetri taj da niko ne kroči na njega, mogu vam odmah reći da će biti pravo zadovoljstvo ispuniti
ga."
"A sada, možete li nas odvesti do te osobe - ma ko ona bila - koju nazivate Geom?" upita Treviz.
Blis se nasmeja. "Trev, ne znam da li ćete biti u stanju da poverujete - ali ja sam Gea."
Treviz se zagleda u nju. Često je čuo kako se fraza 'usredsrediti se na jednu jedinu misao' koristi u
metaforičkom smislu. Sada, po prvi put u životu, imao je osećaj da mu se to dešava u doslovnom
značenju te reči. On najzad uspe da izgovori: "Vi?"
"Da, ja. I ovo drveće. I onaj zečić, tamo u travi. I onaj čovek koga možete videti kroz drveće.
Vascela planeta i sve na njoj je Gea. Svi smo mi nezavisna stvorenja - svi predstavljamo
individualne organizme - ali istovremeno, svi delimo zajedničku svest. Neorganska materija same
planete čini to u najmanjoj meri, različiti oblici života u različitom obimu, a ljudska bića ponajvise -
ali svi doprinosimo."
"Ja mislim, Trevize, da je ovde, u pogledu Gee, u pitanju neka vrsta kolektivne svesti."
Treviz klimnu. "Shvatio sam... Ali, Blis, ko u tom slučaju upravlja ovim svetom?"
"On upravlja sam sobom", odgovori Blis. "Ovo drveće raste u skladu sa svojim vlastitim
potrebama. Umnožava se samo do one mere do koje je potrebno zameniti onaj deo koji iz bilo kog
razloga umire. Ljudi, sa svoje strane, ubiru samo onoliko jabuka koliko im je potrebno; druge
životinje, uključujući i insekte, uzimaju za hranu svoj deo - i samo svoj deo."
"Znači, i insekti tačno znaju koji je, njihov deo, je li tako?" upita Treviz.
"Da, znaju - na određen način. Povremeno, kada je potrebno, pada kiša, a sa vremena na vreme
ima i pravih pljuskova - kada su oni potrebni. Takođe, kada je i to potrebno, imamo mnoštvo sušnih
dana."
"Znači, i kiša ovde tačno zna šta joj valja činiti, je li tako?"
"Tako je", odgovori Blis ozbiljnim glasom. "Eto, zar sve te različite ćelije u vašem telu takođe ne
znaju šta im je činiti? Kada da rastu - i kada da prestanu da rastu? Kada da stvaraju izvesne supstance
i kada da to ne čine - a kada treba da ih stvaraju, onda u kolikom broju, ni manje ni više nego što je
potrebno? Svaka je ćelija, u izvesnom smislu, jedna nezavisna hemijska fabrika, ali sve se one
snabdevaju sirovinama iz jednog zajedničkog skladista stvorenog zahvaljujući zajedničkom sistemu
snabdevanja i sve odbacuju nepotrebne otpatke putem zajedničkih kanala; pri svemu tome, sve one
daju svoj doprinos zajedničkoj, kolektivnoj svesti."
"Pa, to je izvanredno", primeti Pelorat, očigledno oduševIjen. "Ono što tvrdite, zapravo, jeste da
je čitava ova planeta jedan superorganizam i da ste vi samo jedna njegova ćelija."
"Ja samo pokušavam da izvedem analogiju, ne da odredim identitet. Mi jesmo analogni ćelijama,
ali nismo identični sa njima - shvatate li?"
"Ali u izvesnom smislu", upita Treviz, "zar vi niste ćelije jednog organizma?"
"Što se ćelija tiče, mi jesmo sačinjeni od ćelija i imamo zajedničku svest. Ta kolektivna svest, ta
svest jednog individualnog organizma - ljudskog bića - u lično mom slučaju..."
"Ima telo zbog koga bi mnogi muškarci pošli u smrt?"
"Tačno. Moja svest daleko prevazilazi svest svake pojedinačne ćelije - gotovo do neverovatnosti.
Činjenica da, s druge strane, predstavljamo deo jedne još veće kolektivne svesti, na još višem nivou,
ne svodi nas na razinu ćelija. Ja ostajem ljudsko biće - ali iznad nas je jedna kolektivna svest do te
mere izvan mog domašaja koliko je i moja vlastita svest izvan domašaja ćelija koje sačinjavaju moja
mišićna vlakna."
"Pa ipak, nema sumnje da je neko izdao naređenje da se preuzme kontrola nad našim brodom",
primeti žustro Treviz.
"Ne, ne neko! Gea je to naredila. Svi mi smo izdali to naređenje."
"I drveće... i ovo tle, Blis?"
"Oni su veoma malo doprineli - ali su doprineli. Čujte, ako neki muzičar stvara simfoniju - da li se
pitate koja je baš ćelija u njegovom telu tražila da se simfonija stvori i nadgledala izvršenje svog
naloga?"
"Znači, prema tome", reče Pelorat, "zajednički um, da tako kažem, kolektivne svesti daleko je
moćniji od nekog individualnog uma, baš kao što je i neki mišić znatno jači od svake od svojih
pojedinačnih ćelija. Sledstveno tome, Gea je mogla na daljinu ovladati našim brodom na taj način što
je uspostavila kontrolu nad našim računarom - a da, pri tom, nijedan pojedinačni um ne bi to sam
mogao učiniti."
"Savršeno ste shvatili, Pel", reče Blis.
"Shvatio sam i ja", primeti Treviz. "Nije to baš tako teško shvatiti. Ali šta zapravo želite od nas?
Nismo došli s neprijateljskim namerama. Tražimo samo neka obaveštenja. Zbog čega ste nas
zarobili?"
"Da bismo razgovarali s vama."
"Mogli ste s nama razgovarati i na brodu."
Blis, ozbiljna izraza na licu, zavrte glavom. "Ja nisam ovlašćena za to."
"Ali zar ne činite deo zajedničkog uma?"
"Da, ali ja nisam u stanju da letim kao ptica, da zujim kao insekt, ili da porastem visoko kao neko
drvo. Činim samo ono što najbolje umem i nisam prava osoba koja bi vam mogla dati željena
obaveštenja - premda sam mogla lako biti osposobljena i za to."
"Ko je ocenio za šta ste vi, zapravo, sposobni?"
"Svi oni."
"A ko će nam dati željena obaveštenja?"
"Dom."
"A ko je Dom?"
"Pa", reče Blis, "njegovo pravo ime je Endomandiovizamrondejaso - i tako dalje. Različite osobe
ga u različitim trenucima oslovljavaju koristeći različite slogove, ali ja ga poznajem kao Doma i
verujem da ćete mu se i vi tako obraćati. On, vrlo verovatno, daje veći doprinos Gei od bilo koga
drugog i živi na ovom ostrvu. Tražio je da se sretne s vama i dobio saglasnost."
"Od koga je dobio saglasnost?" upita Treviz - i odmah sam odgovori na svoje pitanje: "Da, znam;
od svih vas."
Blis potvrdno klimnu.
"Blis, kada ćemo se sresti sa Domom?" upita uznemireno Pelorat.
"Odmah. Ukoliko ste spremni da pođete sa mnom, odvešću vas do njega, Pel. I vas, Trev, razume
se."
"A onda ćete nas napustiti?" upita Pelorat.
"Vi ne želite da to učinim, Pel?"
"Istinu da kažem, ne."
"Tu smo, dakle", reče Blis povevši ih duž glatko popločanog puta što se protezao kraj samog
voćnjaka. "Muškarci se uvek naprasno vezuju za mene. Čak i otmena starija gospoda postaju poput
vatrenih dečaka."
Pelorat se nasmeja. "Ne verujem, Blis, da bih baš mogao računati na mladićku vatrenost, ali i kad
bih je posedovao, mislim da bih s njom mogao biti spreman i na gore stvari."
"Ah, ne odbacujte tek tako svoju vatrenost", odvrati Blis. "U stanju sam da činim čuda."
Treviz se nestrpljivo umeša: "Kada konačno stignemo tamo kuda smo pošli, koliko ćemo morati
da čekamo na tog vašeg Doma?"
"On će čekati vas. Na kraju krajeva, Dom-uz-pomoć-Gee godinama je predano radio na tome da
vas dovede ovamo."
Treviz zastade kao ukopan i baci brz pogled na Pelorata koji tiho promrmlja: "Bili ste u pravu."
Blis, koja je gledala pravo pred sebe, mirno primeti:
"Poznato mi je, Trev, da ste podozrevali da ja/mi/Gea ispoljavamo zanimanje za vas."
"Ja/mi/Gea?" upita Pelorat blago.
Ona se okrenu i nasmeši mu se. "Raspolažemo nizom kombinacija pomoću kojih možemo izraziti
sve oblike individualnosti što postoje na Gei. Mogu vam ih jednom objasniti, ali dotle je 'ja/mi/Gea'
najbolje, mada ne i potpuno, odgovara onom što imam na umu... Molim vas, Trev, da krenemo. Dom
nas očekuje, i ja ne bih želela da moram vaše noge prinuditi da se kreću mimo vaše volje. Ukoliko na
njega niste naviknuti, to nije nimalo prijatan osećaj."
Treviz ponovo krenu. U brzom pogledu koji je uputio Blis jasno se očitavala najdublja
sumnjičavost.

74.
Dom je bio čovek u dubokoj starosti. Dve stotine pedeset slogova svog imena izgovorio je poput
kakve muzičke fraze, bogate tonovima; ritmom.
"U izvesnom smislu", reče on, "to je i kratak opis mog života. Ono slušaocu - ili čitaocu, ili
mentalisti - kaže ko sam, kakva je moja uloga bila u celini, i šta sam postigao. Pri svemu tome, tokom
više od pedeset godina nije mi smetalo da budem oslovljavan samo kao Dom. Kada bi reč bila o
nekom drugom Domu, bio sam oslovljavan i sa Domandio - a u mojim profesionalnim odnosima
korišćene su i druge varijante. Jednom godišnje - na moj rođendan - izgovaram svoje puno ime u
sebi, baš kao što sam ga sada, za vas, izgovorio naglas. Vrlo je delotvorno, ali se čovek, lično, oseća
pomalo nelagodno."
Bio je visok i mršav - gotovo kost i koža. Mada su mu pokreti bili spori, duboko usađene oči
blistale su gotovo neprirodnim mladalačkim sjajem. Njegov naglašeni nos bio je tanak i dug i širio se
naglo oko nozdrva. Njegove ruke, ma koliko bile prošarane nabreklim venama, nisu odavale utisak
staračke nemoći. Na sebi je imao dugu tuniku srebrnaste boje kao i njegova kosa. Dopirala mu je do
članaka, a na nogama je imao otvorene sandale.
 "Koliko vam je godina, gospodine?" upita Treviz.
"Molim vas, Trev, oslovljavate me sa Dom. Svaka druga vrsta obraćanja unosi notu formalnosti, i
opterećuje slobodnu razmenu misli izmedu vas i mene. Računajući po Staračkom Galaktičkom
Kalendaru sada mi je već devedeset tri, ali svoju pravu okruglu godišnjicu proslaviću tek kroz
nekoliko meseci kada, računajući po geanskom merenju vremena, budem imao tačno devedeset
godina."
"Ne bih vam, gos... Dome, dao više od sedamdeset pet", reče Treviz.
"Imajući u vidu geanske standarde, Trev, ni po čemu nisam izuzetan, ni po godinama ni po
pojavi... Ali da najpre dovršimo obed?"
Pelorat pogleda u svoj tanjir, na kome su još stajali vidljivi ostaci nekog krajnje neraspoznatljivo
i neodredljivo zgotovljenog obeda, i pomalo snebivljivo upita: Dome, dopuštate li mi da vam
postavim jedno možda neugodno pitanje? Razume se, ukoliko vam se učini uvredljivim molim vas da
mi kažete, i ja ću ga smesta povući."
"Samo napred", odgovori Dom, smešeći se. "Spreman sam da vam objasnim sve što u pogledu
Gee može izazvati vasu znatiželju."
"Zbog čega?" naglo upita Treviz.
"Zbog toga što ste naši počasni gosti... Ali mogu li da čujem Pelovo pitanje?"
"Budući da sve na Gei daje doprinos zajedničkoj svesti kako to da vi - jedan deo tog zajedništva -
možete jesti ovo što očigledno takođe predstavlja jedan njegov neotuđivi deo?"
"Dobro pitanje! Međutim, sve su stvari međusobno povezane. Mi moramo da jedemo i sve što nam
služi kao hrana, biljke kao i životinje - čak i nežive materije - čini deo Gee. Ali s druge strane, vidite,
mi ne ubijamo iz zadovoljstva ili sporta radi, niti, ubijajući, nanosimo nepotreban bol. Isto tako, ne
nalazimo ništa posebno u veštini pripremanja naših obroka, jer na Gei jedemo samo zato što moramo.
Niste uživali u svom obroku, je li tako, Pel? Ni vi, Trev? Pa, eto, obroci i nisu da se u njima uživa.
S druge strane, sve što je pojedeno ostaje, na kraju krajeva, trajan deo planetarne svesti. Dakle,
pošto je nešto što sam pojeo uneseno u moje telo, ono i dalje i te kako učestvuje u ključnoj meri
svesti. Kad umrem, i ja ću takode biti pojeden - makar to učinile samo bakterije što izazivaju truljenje
- i u takvom stanju ja ću i dalje davati svoj doprinos celini - mada u neuporedivo manjoj meri. Ali
delovi mene ponovo će jednog dana postati deo nekog drugog ljudskog bića, i samim tim deo
mnogih."
"Neka vrsta seobe duša", primeti Pelorat.
"Čega, Pel?"
"Setio sam se jednog starog mita u koji još veruju na nekim svetovima."
"Ah! Nisam nikad čuo za njega. Morate mi ga jednom ispričati."
"Ali vaša individualna svest - ma šta bilo to što čini Doma - nikada se više neće u celosti
uspostaviti?" upita Treviz.
"Ne, razume se da ne. Ali da li je to uopšte važno? Ja ću i dalje biti deo Gee, i to je najvažnije.
Postoje među nama mistici koji se pitaju ne bi li trebalo da nastojimo da razvijemo kolektivnu svest o
prošlim ovaploćenjima, ali osećaj je Gee da se to ne bi moglo postići ni na koji opipljiv način i da,
jednostavno, ničemu korisnom ne bi ni poslužilo. U stvari, samo bi zamaglilo postojeću svest...
Razume se, budući da se okolnosti menjaju moguće je da i Gea drugačije sagleda čitavu stvar - mada
sumnjam da bi do toga moglo doći u predvidljivoj budućnosti."
"Ali, Dome, zbog čega morate da umrete?" upita Treviz. "Pogledajte samo sebe - u devedesetoj
godini! Zar ne bi kolektivna svest mogla..."
Po prvi put, Dom se namršti. "Nipošto", odgovori on.
 "Moj doprinos nije mogao biti veći. Svako novo pojedinačno biće slaže molekule i gene u nešto
novo. Novi talenti, nove sposobnosti - novi doprinos Gei. Moramo ih imati - a jedina mogućnost za to
jeste da im napravimo mesta. Ja sam doprineo više od većine drugih, ali čak i ja imam svoje granice i
već sam im se sasvim približio. Želja da se živi i pošto je čoveku istekao životni vek nije uopšte jača
od želje da se umre pre no što bi do toga došlo."
A onda, kao da mu se učinilo da je u jedno prijatno veče uneo dah turobnosti, on ustade i pruži
ruke prema svojim gostima. "Hajde, Trev, Pel, pređimo u moj studio, da vam pokažem neke primerke
iz moje lične umetničke zbirke. Nadam se da nećete zameriti jednom starcu što i iz njega progovara
nešto poput male taštine."
Zatim ih odvede u jednu obližnju prostoriju gde je, na jednom stočiću kružnog oblika, stajalo više
zamagljenih sočiva povezanih u parove.
"Ovo su", reče s ponosom Dom, "učesnici koje sam ja sam izradio. Nisam baš neki veliki majstor,
ali sam se specijalizovao u materijalnim stvarima, za koje se drugi preterano ne zanimaju."
"Mogu li da uzmem u ruke neki od njih?" upita Pelorat. "Čine mi se krhkim."
"Uopšte nisu. Možete, čak, i da ih tresnete o pod... Ili bolje, nemojte. Udar bi ipak mogao
poremetiti oštrinu prizora."
"Dome, kako se upotrebljavaju?"
"Stavite ih ispred očiju: sasvim će lepo prianjati. Ne propuštaju svetlost. U stvari, upravo
suprotno: prigušuju svetlost, koja bi mogla odvući vašu pažnju - mada će nadražaj, putem vidnog
nerva stići do vašeg mozga. Vaša se svest na taj način bitno izoštrava, omogućujući vam da sagledate
Geu u mnoštvu njenih pojavnosti. Drugim rečima, ako pogledate u ovaj zid, sagledaćete ga onakvim
kakvim se on prikazuje samom sebi."
"Fantastično", promrmlja Pelorat. "Dozvoljavate li da probam?"
"Razume se, Pel. Uzmite bilo koji. Svaki je tako izrađen da prikazuje zid - ili bilo koju drugu,
neživu materijalnu tvar - u različitim aspektima njegove, odnosno njene svesti."
Pelorat uze jedan par sočiva i stavi ih na oči. Stajala su mu kao da su prirasla. On se zagleda, i
dugo vremena osta tako bez ijednog pokreta.
"Kada završite", napomenu Don, "samo pritisnite oba sočiva i potisnite ih jedno prema drugom;
odmah će se otkačiti."
Pelorat ga posluša, brzo nekoliko puta zatrepta a onda protrlja oči.
"Šta ste videli?" upita Dom.
"Teško je to opisati", odgovori Pelorat. "Imao sam utisak da zid počinje da svetluca i blista, a
onda je, odjednom, postao providan. Izgledalo je kao da prikazuje svoju unutrašnju strukturu i da
neprestano menja svoje unutrašnje simetrije. Ja... Žao mi je, Dome, ali zaista nisam uočio ništa
posebno."
Dom uzdahnu. "Vi niste deo Gee, ne dajete joj ništa, te stoga niste u mogućnosti da vidite ono što
mi vidimo. Toga sam se i plašio. Baš šteta! Ali uveravam vas, mada u ovim učesnicima uživamo
prvenstveno u estetskom pogledu, oni imaju i svoju praktičnu namenu. Srećan zid je dugovečan zid,
trajan zid, pouzdan zid, koristan zid."
"Srećan zid?" upita Treviz, ovlaš se osmehnuvši.
"Postoji bledi osećaj koji zid doživljava i koji sasvim odgovara onome što mi nazivamo 'srećom'.
Zid je srećan kada je lepo uobličen, kada čvrsto stoji na svojim temeljima, kada svi njegovi delovi
tvore jasan sklad, ne proizvodeći nikakve potrese. Zid se može lepo uobličiti pomoču matematičkih
principa, ali korišćenjem odgovarajućeg učesnika njegova se struktura može fino izbrusiti sve do,
gotovo, atomskog sastava. Nijedan skulptor ovde na Gei ne bi bio u stanju da, bez korišćenja ovakvih
pomno izrađenih učesnika, uobliči prvoklasno umetničko delo; a ovakvi učesnici, koje ja pravim,
smatraju se najboljim - ako mi dozvolite da to baš ja kažem.
"Učesnici živih tvari, koji, inače, nisu moje područje" - nastavi Dom s onom vrstom uzbuđenja
koja se obično sreće kod osoba duboko vezanih za svoj hobi - "pružaju nam, shodno svojoj nameni,
neposredan uvid u ekološku ravnotežu. Ekološka ravnoteža na Gei prilično je jednostavna, kao,
uostalom, i na svim drugim svetovima; ali ovde, u najmanju roku, nastojimo da je učinimo
složenijom, čime bi se u ogromnoj meri obogatila ukupna svest planete."
Treviz podiže ruku, kao da želi da zaustavi ovaj izliv govorljivosti, davši znak da želi da dođe do
reči. "Ali kako zate da jedna planeta može postići složeniju ekološku ravnotežu, dok sve druge imaju
jednostavnu?" upita on izazovno.
"Ah", odgovori Dom, lukavo čkiljeći očima, "želite, dakle, da iskušate jednog starca? Poznato
vam je, isto tako dobro kao i meni samom, da je Zemlja, prvobitni dom čovečanstva, imala
izvanredno složenu ekološku ravnotežu. U stvari, samo svetovi koji su iz nje proistekli imaju
jednostavnu ekološku ravnotežu."
Međutim, ni Pelorat nije mogao dozvoliti da ostane po strani. "Upravo to i jeste problem pred
kojim sam se nalazio čitavog svog života. 'Zbog čega je jedino Zemlja, od toliko drugih svetova,
imala složenu ekološku ravnotežu? Zbog čega su milioni i milioni drugih svetova u Galaksiji -
sposobnih da začnu život - razvili tek kržljavu vegetaciju, zajedno sa malim, životinjskim,
neinteligentnim životnim oblicima?"
"Imamo jednu priču koja govori o tome - mada je možda u pitanju samo bajka", odgovori Dom.
"Ne mogu tvrditi da je istinita, u stvari, kad se dobro pogleda baš i deluje kao proizvod mašte."
Upravo u ovom času Blis, koja nije prisustvovala njihovom obroku, uđe u sobu, smešeći se
Peloratu. Na sebi je imala srebrnastu, gotovo potpuno providnu bluzu.
Pelorat smesta ustade. "Pomislio sam da ste nas sasvim napustili."
"Nipošto. Morala sam da pripremim izveštaj, a imala sam i još neka posla. Dome, dopuštate li mi
da vam se pridružim?"
Dom je takođe ustao (jedino je Treviz ostao da sedi). "Više si nam nego dobrodošla; prava si
radost za ove stare oči."
"Upravo sam zbog toga i obukla ovu bluzu. Pel je iznad tih stvari, a Trev ih jednostavno ne voli."
"Ako zaista mislite da sam iznad takvih stvari, Blis, mogli biste se jednog dana grdno iznenaditi",
iznebuha će Pelorat.
"Biće to divno iznenađenje", odvrati Blis i sede. Dom i Pel takođe sedoše. "Molim vas, samo
nastavite započeti razgovor."
"Upravo sam nameravao da našim gostima ispričam priču o Večnosti", reče Dom. "Da biste
shvatili priču, morate najpre prihvatiti činjenicu da postoji još čitavo mnoštvo različitih univerzuma -
u stvari, beskrajno mnogo njih. Svaki pojedinačni događaj može se dogoditi, ali i ne mora da se
dogodi; može se dogoditi na ovaj ili onaj način; i u potonjem toku događanja iz svakog od tih
alternativnih događaja proisteći će potonji događaji čija će međusobna različitost bar donekle biti
vidljiva.
Bilo je moguće da se Blis ne pojavi baš u ovom trenutku; ili da nam se pridruži malo ranije; ili da,
pošto je došla upravo sada, na sebi nema baš ovu bluzu; ili, na primer, pojavivši se u ovoj bluzi
mogla je da se, mimo svog ljupkog običaja, ne poigra nestašno sa dvojicom staraca. U okviru bilo
koje od ovih mogućnosti - ili bilo koje od bezbroj drugih mogućnosti vezanih za njen dolazak ovamo
- događaji bi posle toga poprimili sasvim drugačiji tok. Tako bi uvek bilo sa svakom varijacijom
svakog drugog događaja, ma koliko se on možda činio beznačajnim."
 Treviz se nestrpljivo promeškolji. "Čini mi se da je to nekad bila opšte prihvaćena špekulacija u
kvantnoj fizici - u stvari, jedno od onih drevnih razmišljanja."
"Ah, znači, nije vam nepoznata? Ali da nastavimo. Zamislite, dakle, da je ljudima moguće da
održe beskrajan broj univerzuma, da se po volji kreću iz jednog u drugi, i da između tog beskrajnog
niza mogućnosti mogu da biraju 'pravu' - ma šta to, u ovom slučaju, moglo značiti."
"Pratim ono što govorite i sasvim lepo zamišljam koncept koji izlažete; međutim, ne mogu naterati
sebe da prihvatim da je takvo nešto ikada bilo ostvarljivo", primeti Treviz.
"Ni ja, bar u celini posmatrano", odgovori Dom, "a to je i bio razlog što sam rekao da sve to zvuči
kao bajka. Pri svemu tome, priča kaže da su postojali oni koji su se mogli slobodno kretati kroz
vreme, istražujući beskonačna preplitanja neke moguće sivarnosti. Ti su ljudi nazivali sebe Večnima,
a kada bi se našli izvan vremena govorili bi da se nalaze u Večnosti.
Njihov je zadatak bio da odaberu jednu odredenu Stvarnost koja bi najviše odgovarala potrebama
čovečanstva. Vršili su, do u beskonačnost, stalno nova prilagođavanja - priča se, pritom, upušta u
bezbroj pojedinosti, jer moram vam priznati, bila je sročena u obliku prekomerno dugačkog epa.
Konačno su pronašli (kako bar priča kazuje) univerzum u kome je Zemlja bila jedina planeta u čitavoj
Galaksiji na kojoj je postojao složen ekološki sistem, i na kojoj je bio moguć razvoj inteligentne
vrste sposobne da izgradi visoku tehnologiju.
A onda su zaključili da je upravo to stanje koje čovečanstvu pruža najveći mogući stepen
bezbednosti. I tako su zamrzli dalji tok zbivanja, proglasili ovo stanje za Stvanost i obustavili sve
dalje operacije. I mi, tako, sada živimo u jednoj Galaksiji u kojoj obitavaju samo ljudska bića,
zajedno sa obiljem biljaka, velikim brojem životinja i mikroskopski sitnim oblicima života koje su -
namerno ili mimo svoje volje - vukli sa sobom od jedne planete do druge, da bi, konačno, svi ti
životni oblici prevladali nad prvobitim oblicima života začetim na tim kasnije naseljenim svetovima.
Negde, u zamagljenim dubinama mogućnosti postoje i druge Stvarnosti; u njima Galaksija pruža
utočište mnogim drugim inteligentnim vrstama. Međutim, njih je nemoguće dosegnuti. U ovoj našoj
Stvarnosti mi smo sami. Ali iz svakog postupka i iz svakog događaja u ovoj našoj Stvarnosti
proishode dalja račvanja, pri čemu samo jedan od tokova, u svakom pojedinačnom slučaju,
predstavlja istinsko ishodište te Stvarnosti; na taj način javlja se ogroman broj - zapravo, možda
bezbroj mogućih univerzuma koji iz nas ishode, ali, po svemu sudeći, svi oni nose u sebi ovu
jednovrsnu Galaksiju u kojoj upravo živimo... Ili bi možda trebalo da kažem, sve su te mogućnosti,
osim zanemarljivo malog postotka, u ovom pogledu međusobne slične, budući da bi bilo nerazborito
unapred otpisati bilo šta u situaciji u kojoj se broj mogućnosti bliži beskonačnosti."
On zastade, jedva primetno sleže ramenima, i dodade: "U svakom slučaju, tako bar priča kazuje.
Priča seže duboko u prošlost, mnogo pre utemeljenja Gee. Mada, kako rekoh, ne mogu tvrditi da je
istinita."
Ostalo troje pažljivo su ga slušali. Blis je potvrđivala klimajući glavom, kao da je reč o nečemu
što je već ranije čula i kao da sada samo proverava iscrpnost Domovog iskaza.
Pelorat je duže od jednog minuta mirno i svečano ćutao, a onda čvrsto stisnu ivice udobne
naslonjače u kojoj je sedeo.
"Ne", reče on pomalo prigušenim glasom, "to ništa ne menja na stvari. Ne postoji način da se, bilo
posmatranjem bilo razmišljanjem, dokaže istinitost priče, te stoga, mislim da ćemo uvek morati na nju
da gledamo kao na zanimljivu špekulaciju; ali ipak, nezavisno od toga - zamislimo da je istinita!
Univerzum u kome živimo i dalje je onaj u kome je Zemlja iznedrila obilje oblika života i inteligentnu
vrstu; stoga upravo u ovom univerzumu - bio on jedinstven ili predstavljao samo jednu od beskrajnog
niza mogućnosti - mora postojati nešto osobeno u prirodi planete Zemlje. Mi i dalje moramo nastojati
da ustanovimo u čemu se ta posebnost sastoji."
Nekoliko trenutaka ponovo je vladala tišina; a onda se, konačno, Treviz promeškolji i zavrte
glavom.
"Ne, Janove", reče on, "teško da možemo stvari tako postaviti. Recimo, radije, da su izgledi jedan
prema milijardu biliona - to jest, jedan prema 1021 - da je bilo moguće da od milijardu naseljenih
planeta u Galaksiji jedino Zemlja - delovanjem pukog niza slučajnosti - razvije bogat ekološki sistem
i, konačno, porodi inteligentnu vrstu. Ako to jeste slučaj, onda bi odnos od jedan prema 1021
različitih spletova mogućih Stvarnosti odista predstavljao takvu Galaksiju, i Večni bi je, bez sumnje,
otkrili. Sledstveno tome, mi živimo u jednom univerzumu u kome je jedino Zemlja, izmedu svih
planeta, razvila složen ekološki sistem, porodila inteligentnu vrstu, ishodila visoku tehnologiju... Ali
razlog tome nije taj što je Zemlja u bilo kom pogledu posebna, već jednostavno što se, sticajem
okolnosti, sve to dogodilo na Zemlji i nigde drugde.
Imam na umu, zapravo", nastavi Treviz zamišljeno, "da postoje spletovi Stvarnosti u kojima je
jedino Gea iznedrila inteligentnu vrstu, ili jedino Sejšel, ili jedino Terminus, ili čak, kakva planeta na
kojoj u ovoj Stvarnosti ni ne postoji nikakav život. A svi ti pojedinačni slučajevi čine tek
zanemarljivo mali postotak ukupnog broja Stvarnosti u kojima postoji više no samo jedna inteligentna
vrsta u Galaksiji... Zamišljam, stoga, da bi Večni, da su samo dovoljno dobro gledali, konačno otkrili
jedan mogući vid Stvarnosti u kome je svaka nastanjiva planeta razvila inteligentnu vrstu."
"Možda ne biste tako govorili", reče Pelorat, "da je bila, otkrivena Stvarnost u kojoj Zemlja, iz
nekog razloga, nije bila onakva kakva je bila, već, na neki poseban način, pogodna da iznedri
inteligentan život? U stvari, možete krenuti i dalje i reći da je otkrivena Stvarnost u kojoj ni čitava
Galaksija nije bila onakva kakva je bila u drugim spletovima, te je stoga, pri takvom stanju stvari,
samo Zemlja mogla poroditi intligentan život."
"Moguće je i tako gledati na stvari, ali mi se ipak čini da moje stanovište ima više smisla."
"To je, razume se, krajnje subjektivan zaključak", započe Pelorat, već padajući u vatru, ali ga
Dom prekide. "Sve je to samo puko nadmetanje u logici", reče on. "Hajde, nemojmo kvariti veče koje
je, bar meni, donelo toliko zadovoljstva i spokoja."
Pelorat uloži sav trud da se smiri i njegovo uzbuđenje lagano utihnu. Nasmejavši se najzad, on
reče: "Kako vi, Dome, kažete."
Treviz, povremeno bacajući brže poglede na Blis koja je, s šakama u krilu, sedela s izrazom
podrugljive ozbiljnosti, odjednom upita: "Kako je ovaj svet nastao, Dome? Gea, sa svojom
kolektivnom svešću?"
Dom visoko zabaci svoju sedu glavu i piskavo se nasmeja. Lice mu se gotovo sasvim nabra i on
uzviknu: "Opet puste bajke! Povremeno razmišljam o tome, naročito kada čitam zapise kojima
raspoložemo o ljudskoj istoriji. Bez obzira na to koliko brižljivo održavate zapise, koliko ih pomno
čuvate i, čak, pohranjujete u računar, oni na kraju ipak postaju nejasni. Priče se proširuju srastajući
međusobno. Talože se - poput prašine. I što vreme više prolazi, to prašnjavija postaje istorija - sve
dok se ne izvrgne u bajke."
"Nama istoričarima, Dome, taj proces nije nimalo nepoznat", reče Pelorat. "Uopšte, postoji veoma
određena sklonost prema bajkama. 'Dramatika, makar i lažna, uvek je privlačnija od bezbojne istine',
rekao je Libel Generat još pre petnaest vekova... Danas to nazivamo Generatovim zakonom."
"Zar?" upita Dorn. "A ja mislio da sam prvi došao na tu ciničnu opasku. Pa, u svakom slučaju,
Generatov zakon, bar u našu drevnu istoriju unosi dah ljupke neodređenosti... A da li ste čuli za
robote?"
"Pomenuli su nam ih nedavno na Sejšelu." odgovori Treviz suvo.
 "A jeste li videli nekog?"
"Nismo. Samo su nas, poput vas, upitali da li smo čuli za njih, a kada smo im odgovorili odrečno,
ispričali su nam jednu priču sa puno pojedinosti."
"Shvatam... Ljudi su, znate, nekada davno živeli zajedno sa robotima, ali se njihova zajednica nije
pokazala uspešnom."
"I to smo čuli."
"Roboti su bili u potpunosti uslovljeni stanjem koje je nazvano Trima Zakonima Robotike i čije
poreklo seže do u najdublju prošlost. Postoji, međutim, nekoliko gledišta o tome na šta su se,
zapravo, ta tri zakona mogla odnositi. Ortodoksno gledište, u svakom slučaju, zagovara sledeće: 1)
Robot ne sme naneti nikakvo zlo čoveku, niti, ostajući neaktivan, dopustiti da nekom ljudskom biću
bude naneseno zlo; 2) Robot mora izvršiti svaki nalog dobijen od nekog ljudskog bića, osim ukoliko
se to kosi sa Prvim zakonom; 3) Robot uvek mora nastojati da zaštiti samog sebe, osim ukoliko je to u
suprotnosti sa Prvim i Drugim zakonom.
Međutim, kako su roboti postajali sve savršeniji i sve inteligentniji, počeli su sve šire i šire
tumačiti ove zakone, a naročito sveobuhvatni Prvi zakon; tako su, u sve većoj meri, preuzimali na
sebe ulogu zaštitnika čovečanstva. To pokroviteljstvo konačno je počelo da guši ljude, da bi im
najzad postalo nepodnošljivo.
Roboti su, razume se, bili beskrajno ljubazni. Njihovi postupci bili su krajnje ljudski - trebalo je
da to posluži dobru svih - ali to ih je na izvestan način učinilo još nepodnošljivijim.
Svako dalje usavršavanje robota samo je pogoršavalo čitavu stvar. Roboti su, najzad, razvili i
telepatske sposobnosti - što je značilo da su dobili uvid čak i u ljudske misli; ljudi su, na ovaj način,
postali još podložniji njihovom nadzoru.
Likom, roboti su postajali sve sličniji ljudima, ali je njihovo ponašanje uvek odavalo poreklo; i
tako ih je njihov ljudski izgled činio još odbojnijim. Razume se, sve se to moralo na neki način
okončati."
"Zbog čega - 'razume se'?" upita Pelorat, koji je s napregnutom pažnjom pratio Domovu priču.
"U pitanju je logika koja nezaustavljivo teče sve do samog gorkog kraja. Konačno, roboti su se
usavršili do te mere da su stekli sposobnost i da razmišljaju kao ljudi; tako su mogli da shvate zbog
čega ljudi odbijaju da - makar i zarad svog vlastitog dobra - budu lišeni svega što ih je upravo i
činilo ljudima. Posmatrajući stvari na duže staze, roboti su bili prinuđeni da zaključe da bi, možda,
zaista bilo najbolje kada bi se čovečanstvu prepustilo da se samo o sebi stara - ma koliko njegovo
ponašanje, u tom slučaju moglo biti manjkavo i nerazložno.
Iz tog razloga, dakle, kaže priča, robotima je na neki način pošlo za rukom da utemelje Večnost, a
oni sami postanu Večni. Eksperimentišući, otkrili su, potom, onu Stvarnost u kojoj su smatrali da će
ljudska bića biti najbezbednija - i sama u čitavoj Galaksiji. A onda, učinivši sve što su mogli da nas
zaštite i primenivši Prvi zakon u najdoslovnijem smislu reči, roboti su se dobrovoljno povukli. I od
tada mi smo ponovo ljudska bića koja sama, koliko su to u stanju, ostvaruju svoj napredak."
Dom za trenutak zastade. On najpre uputi pogled Trevizu, a onda i Peloratu, i konačno upita: "Pa,
verujete li u sve to?"
Treviz lagano odmahnu glavom. "Ne. Ne postoji ništa slično toj priči ni u jednom od istorijskih
zapisa s kojima sam ja imao prilike da se upoznam. Ali šta vi mislite, Janove?"
"Postoje mitovi koji u malo čemu odudaraju od ove priče", odgovori Pelorat.
"Ama, Janove, postoje mitovi koji se, pod uslovom da se dovoljno vešto protumače, mogu
usaglasiti sa bilo čim što bismo mi bili u stanju da izmislimo. Međutim, ja govorim o istoriji - o
proverenim činjenicama."
 "Ah, to? Pa, koliko je meni poznato, moram reći da ništa slično Domovoj priči ne postoji."
"Nisam nimalo iznenađen", primeti Dom. "Pre nego što su se roboti povukli znatni delovi
čovečanstva krenuli su dublje u svemir da nasele svetove na kojima nije bilo robota - kako bi sami
sebi mogli odrediti stupanj željene slobode. Naročito ih je mnogo krenulo sa prenaseljene Zemlje,
koja je imala dugu istoriju otpora prema robotima. Novi svetovi bili su odista novi, devičanski, i
doseljenici su ispoljili živu želju da zaborave sva ona gorka poniženja koja su, kao deca, podnosili
od svojih robotskih dadilja. Nisu se nimalo trudili da sačuvaju bar neku uspomenu na prošlost, i
konačno, sve beše predato zaboravu."
"To mi se baš ne čini naročito verovatnim", primeti Treviz.
"Niste u pravu, Golane", obrati mu se Pelorat. "To uopšte nije neverovatno. Ljudske zajednice
obično stvaraju svoju sopstvenu istoriju, nastojeći da izbrišu sećanja na svoje tegobne početke - ili
tako što ih, jednostavno, predaju zaboravu, ili tako što izmisle sasvim neosnovana predanja o
junaštvu. Carska vlast nastojala je, takođe, da zatre sva sećanja na predcarska vremena - samo da bi
učvrstila mistični sjaj svog večnog gospodstva. Osim toga, gotovo da ne postoje nikakvi pouzdani
zapisi o danima koji su prethodili hipersvemirskim putovanjima - a poznato vam je, takođe, da
najveći broj ljudi danas ni pojma nema o postojanju same Zemlje."
"Janove, ne možete se slagati i sa jednima i sa drugima. Ako je već čitava Galaksija zaboravila na
robote, kako to, onda, da ih se Gea još seća?"
Blis se, pevušećim sopranom svoga smeha, iznenada umeša. "Mi smo nešto drugo."
"Zar?" upita Trev. "A u kom to pogledu?"
"Blis, prepusti to meni", reče Dom. "Ljudi sa Terminusa - mi odista jesmo nešto drugo. Među
svim izbegličkim skupinama koje su izmakle upravi robota jedino smo mi, koji smo konačno dospeli
na Geu (sledeći tragove drugih, koji su doprli do Sejšela), poneli od robota preuzetu sposobnost
telepatskog opštenja. Znate, telepatija jeste sposobnost. Oduvek je bila prisutna u ljudskom umu, ali
moguće ju je razviti samo uz mučna i vrlo tanana nastojanja. Potreban je veći broj naraštaja da bi se
ona razvila do svojih punih mogućnosti; ali kada se jednom započne, stvari počinju da se odvijaju
gotovo same od sebe. Veoma davno, naša nastojanja da razvijemo sposobnost telepatije dovela su
nas do saznanja o kolektivnoj svesti - najpre samo svesti ljudskih bića; zatim i životinja; potom i
biljaka; te konačno, pre samo nekoliko stoleća, i same materijalne strukture planete.
I samo stoga što smo bili u stanju da nastanak te sposobnosti sledimo unazad sve do robota -
nismo ih zaboravili. Nismo ih doživljavali kao neprijatne dadilje, već kao umne učitelje. Shvatili
smo da su naše umove otvorili za nešto što nipošto, i nikad, ne bismo poželeli da su za nas ostavili
zatvorenim. I stoga, sećamo ih se i danas sa zahvalnošću."
"Ali baš kao što ste nekad bili porod robota, niste li, isto tako, sada porod kolektivne svesti?"
upita Treviz. "Niste li i ovom prilikom izgubili svoju ljudskost, baš kao i onda?"
"Ovo je nešto drugo, Trev. Ovo što sada činimo proizvod je našeg vlastitog izbora - samo našeg
izbora. A to i jeste najvažnije. Nismo tome izloženi pod prinudom spolja, već smo to sami, iznutra, iz
sebe razvili. I to je nešto što nikada nećemo zaboraviti. Povrh toga, mi smo drugačiji na jedan sasvim
različit način. Mi smo jedinstveni u čitavoj Galaksiji. Ne postoji svet poput Gee."
"Kako možete biti toliko sigurni u to?"
"Da nije tako, Trev, odmah bismo to ustanovili. Planetarnu svest poput naše otkrili bismo bez
ikakvih poteškoća makar se nalazila i na drugom kraju Galaksije. Bili smo, na primer, u stanju da
začetke takve svesti otkrijemo na vašoj Drugoj zadužbini, mada tek pre dva veka."
"U vreme Mazgova?"
"Da. On je bio jedan od nas." Domove oči odjednom se smračiše. "Skrenuo je s našeg puta, i
napustio nas je. Bili smo naivni verujući da to nije moguće, te nismo pravovremeno dejstvovali i
zaustavili ga. A onda, kada smo konačno pažnju usmerili prema Spoljnim Svetovima, uočili smo svet
koji vi nazivate Drugom zadužbinom - i čitavu stvar njima prepustili."
Treviz ga je nekoliko trenutaka posmatrao praznim pogledom, a onda promrmlja: "Odoše nam u
nepovrat sve naše istorijske knjige!" Trenutak potom, on zavrte glavom i dodade, povišenim glasom:
"Bilo je to krajnje kukavički od Gee, zar ne, da postupi tako? Vi ste bili za njega odgovorni."
"U pravu ste. Ali kada smo konačno usmerili pogled prema Galaksiji ugledali smo i ono za šta
smo do tada bili slepi: tako je tragedija Mazgova značila spasenje za nas. Upravo smo tada shvatili
da će se, sasvim izvesno, veoma opasna kriza nadneti nad nas. I jeste - ali ne pre no što smo se
osposobili da preduzmemo neophodne mere. I sve to zahvaljujući samo onome što se konačno
dogodilo sa Mazgovom."
"O kakvoj to krizi govorite?"
"O krizi koja nam preti uništenjem!"
"Ne mogu u to da poverujem. Uspeli ste da na odstojanju zadržite Carstvo, Mazgova i Sejšel.
Raspolažete kolektivnom svešću koja je u stanju da parališe svaki brod duboko u svemiru, milionima
kilometara udaljen. Čega bi trebalo da se bojite? Pogledajte samo Blis. Ne izgleda nimalo
uznemirena. Ona, rekao bih, ne misli da postoji ikakva kriza."
Blis je prebacila svoju lepo izvajanu nogu preko ivice naslonjače, i sada izmahnu njome prema
Trevizu. "Svakako da nisam uznemirena Trevize jer ćete se vi s njom uhvatiti ukoštac."
"Ja?" burno odvrati Treviz.
"Gea vas je privela ovamo služeći se stotinama jedva primetnih podsticaja", umeša se Dom.
"Upravo se vi morate suočiti sa našom krizom."
Trev se zagleda u njega, a onda izraz zaprepašćenosti na njegovom licu lagano ustupi mesto sve
mahnitijem gnevu. "Ja? Zbog čega, tako mi svemira, baš ja? Nemam ja nikakve veze sa svim tim."
"Pa ipak, Trev", reče Dom gotovo hipnotički smireno, "upravo vi. Jedino vi. U čitavom svemiru,
jedino vi."
SUDAR
75.
Stor Gendibal pristupao je Gei gotovo s istom onom opreznošću s kojom je to i Treviz učinio - i
sada, kad je zvezda već poprimila izgled diska koji se mogao posmatrati samo kroz snažne filtere, on
zastade da malo razmisli.
Sura Novi sedela je pokraj njega, povremeno ga sramežljivo pogledajući.
"Gospodine?" pozva ga ona blago.
"Šta je, Novi?" upita on odsutno.
"Jeste li nesrećni?"
On joj uputi brz pogled. "Nisam. Samo zabrinut. Sećaš li se te reći? Pokušavam da odlučim da li
da krenem dalje brzo, ili da još malo čekam. Treba li da budem vrlo hrabar, Novi?"
"Ja mislim, Gospodine, da ste vi uvek vrlo hrabri."
"Biti vrlo hrabar ponekad nije pametno."
Novi se nasmeši. "Kako jedan veliki učenjak može da bude nepametan?... To je sunce, zar ne,
Gospodine?" Ona pokaza na ekran.
Gendibal klimnu.
Zastavši neodlučno nekoliko trenutaka, Novi mu se ponovo obrati. "Je li to sunce koje sija nad
Trantorom? Je li to dumsko sunce?"
"Nije, Novi", odgovori Gendibal. "To je jedno sasvim drugo sunce. Postoji mnoštvo sunaca,
milijarde."
"Ah, znala sam to svojom glavom. Ipak nisam mogla naterati sebe da u to poverujem. Kako je,
gospodine, moguće da neko zna stvari svojom glavom - a da ipak u njih ne veruje?"
Gendibal se jedva vidljivo nasmeši. "U tvojoj glavi, Novi..." započe on i, gotovo automatski,
izgovorivši to, nađe se u njenom umu. On ga, kao i uvek kada bi se našao u njemu, blago dodirnu - bio
je to ospokojavaći dodir mentalnih čvorišta, kako bi očuvao njen mir i pitomost njenog uma - i
upravo se spremao da ga, kao i uvek, neprimetno napusti, kad ga nešto odjednom zadrža.
Ono što je ugledao bilo je moguće opisati samo mentalnim izrazima; ali metaforički rečeno, u
Novinom umu zasijala je neka svetlost. Bio je to jedva primetan plamičak.
Ne bi se tu smeo nalaziti osim ukoliko je postojalo neko mentalno polje nametnuto spolja -
mentalno polje tako slabo da su čak i najtananiji senzori Gendibalovog vlastitog, izvanredno
obučenog uma jedva bili u stanju da ga uoče - i pored toga što je Novina mentalna struktura bila
neverovatno glatka.
"Novi, kako se osećaš?" upita je on oštrim glasom.
Ona širom otvori oči. "Osećam se sasvim dobro, Gospodine."
"Osećaš li se nekako zbrkano, omamljeno? Zatvori oči i ostani sasvim mirna sve dok ne kažem
'Sad'."
Ona poslušno zatvori oči. Gendibal pažljivo otkloni sve sporedne utiske iz njenog uma, smiri
njene misli, stiša njena osećanja, brišući... brišući... Ne ostade na kraju ništa osim tog plamička, a i
ovaj je bio toliko slab da je gotovo mogao da ubedi sebe da ni ne postoji.
"Sad", reče on i Novi otvori oči.
"Kako se osećaš, Novi?"
"Veoma smireno, Gospodine. Spokojno."
Očigledno da plamičak - slabašan kakav je bio - nije ostavljao nikakvog vidljivog traga na njoj.
On se onda okrete računaru i uhvati se ukoštac s njim. Morao je sebi da prizna da se računar i on
nisu baš naročito dobro slagali. Možda je razlog tome bio što je on suviše navikao da svoj um koristi
neposredno, da bi sada bio u stanju da dela preko posrednika. Ali on je tragao za brodom, a ne nekim
umom, i početna potraga mogla se uz pomoć računara znatno delatnije obaviti.
I zaista, uskoro uoči brod kakav je mogao i pretpostaviti da će ovde zateći. Bio je udaljen pola
miliona kilometara i veoma sličan njegovom, mada veći i znatno složeniji.
Pošto je, uz pomoć računara, ustanovio njegov položaj, Gendibal je sada mogao svom umu
dozvoliti da se neposredno pozabavi brodom. On ga usmeri prema njemu - poput kakvog uskog,
moćnog snopa i namah ga 'opipa' ('opipa', u mentalnom smislu), i spolja i iznutra.
Potom je svoj um usmerio prema Gei, približivši joj se za još nekoliko miliona kilometara - i
povuče se. Ni jedan ni drugi pokušaj nisu bili dovoljni da bi mu, sami po sebi i nepogrešivo, rekli na
kojoj se strani nalazio - ako se, uopšte, na njima nalazio - izvor mentalnog polja.
"Novi", reče on, "s obzirom na ono što će uslediti, želeo bih da sedneš odmah uz mene."
"Postoji li neka opasnost, Gospodine?"
"Nema potrebe da se zbog bilo čega uzbuđuješ, Novi. Ja ću se pobrinuti da budeš sasvim
bezbedna."
"Gospodine, ne mislim na svoju bezbednost. Ukoliko postoji neka opasnost želela bih da budem u
stanju da vam pomognem."
Gendibalov glas postade mekši. "Novi, već si mi pomogla", reče on. "Zahvaljujući tebi, uočio sam
jednu gotovo neprimetnu stvar koju je, međutim, bilo veoma važno uočiti. Bez tebe bih se, po svoj
prilici, duboko zaglibio u najdublju močvaru i iz nje bih se, verovatno, izvukao tek uz najveće muke."
"Jesam li to, Gospodine, učinila svojim umom, baš kao što ste mi jednom objasnili?" upita Novi
začuđeno.
"Upravo tako, Novi. Nikakav aparat ne bi mogao biti osetljiviji. Ni sam moj um: suviše je
ispunjen složenim mislima."
Izraz očaranosti pređe Novinim licem. "Tako sam srećna što sam mogla biti od pomoći."
Gendibal se nasmeši i klimnu. A onda ga preplavi turobno saznanje da će mu i druga pomoć biti
neophodna. Nešto krajnje detinjasto pobuni se u njemu protiv toga. Ovo je hio njegov posao - samo
njegov.
Pa ipak, možda i nije bio samo njegov. Rizici su postajali sve veći...

76.
Na Trantoru je Kvindor Šandes iznenada osetio kako odgovornost Prvog govornika počiva na
njegovim ramenima sa težinom koja ga je gušila. Otkako je Gendibalov brod iščezao u tmini s druge
strane oblaka, on više nijednom nije sazvao sastanak Stola. Potpuno se prepustio vlastitim mislima.
Da li je bilo mudro dopustiti Gendibalu da ode sasvim sam? Gendibalov um bio je blistav, ali
ipak, ne toliko da ne bi mogao postati zatočenik vlastite samouverenosti. Velika Gendibalova mana
bila je oholost, kao što je Šandesova velika mana (pomisli on s gorčinom) bila istrošenost koja je
bila posledica odmaklog doba.
Uvek iznova činilo mu se da je postupak koji je utemeljio Prim Palver - krstarenje Galaksijom da
bi se stvari dovele u red - nosio u sebi ozbiljne opasnosti. Da li je iko, pak, mogao biti ravan Primu
Palveru? (čak i Gendibal? A sa Palverom je uvek bila i njegova supruga.)
Istina, sa Gendibalom je bila i ona Dumljanka, ali to nije bilo od nekog naročitog značaja.
Palverova supruga bila je i sama Govornik.
Očekujući da mu stigne neka vest od Gendibala, Šandes je osećao kako iz dana u dan stari - a kako
vesti nisu stizale, osećao je kako u njemu raste napetost.
 Trebalo je da pođe više brodova, čitava flotila...
Ne. Sto se ne bi sa tim saglasio.
Pa ipak...
A kada je poruka konačno stigla, on je spavao - san ga je samo još više iscrpljivao, umesto da ga
oslobodi napetosti. Noć je bila vetrovita i on je, uz dosta napora, jedva uspeo da usni. Kao kakvom
detetu, činilo mu se da u hujanju vetra prepoznaje čudne glasove.
Poslednje njegove misli pre nego što je zakoračio u iscripljujući san odnosile su se na draži što bi
proistekle iz jedne lepo sročene ostavke; želja da je podnese lomila se sa saznanjem da to ne može
učiniti, budući da bi ga istog časa Delarmi nasledila.
A onda pristiže poziv i on se uspravi u postelji, istog trena razbuđen.
"Jeste li dobro?" upita on.
"Savršeno dobro, Prvi govorniče", odgovori Gendibal. "Treba li da pristupimo vizuelnom
kontaktu, kako bismo uštedeli vreme?"
"Kasnije, možda", odgovori Šandes. "Pre svega, kakva je tamo situacija?"
Gendibal odgovori brižljivo birajući reči budući da je kod svog sagovornika otkrio
malopređašnju njegovu zbunjenost i uočivši, istovremeno, da je strašno umoran. "Nalazim se u
neposrednoj blizini jedne nastanjene planete po imenu Gea", odgovori on. "Koliko je meni poznato, o
njenom postojanju nema čak ni nagoveštaja ni u jednom od galaktičkih arhiva."
"Je li to svet onih bića koja rade na usavršavanju Plana? Anti-Mazgova?"
"Po svoj prilici, Prvi govorniče. Postoje osnovani razlozi za takvu pomisao. Pre svega, brod u
kome su Treviz i Pelorat zašao je duboko u područje Gee i, vrlo verovatno, spustio se na samu
planetu. Drugo, u svemiru, oko pola miliona kilometara udaljen od mene, nalazi se jedan bojni brod
Prve zadužbine."
"Teško je poverovati da bi se tolika zainteresovanost za Geu mogla javiti bez stvarnog razloga."
"Prvi govorniče, jedva da bi se moglo govoriti o potpuno odvojenim interesima. Ja sam ovde
jedino stoga da sledim Treviza... a moguće je da je bojni brod Prve zadužbine ovde iz istog tog
razloga. Ostaje još jedino pitanje šta će Treviz ovde."
"Da li, Govorniče, nameravate da ga sledite do same planete?"
"Imao sam u vidu i takvu mogućnost, ali je u međuvremenu došlo do nečeg sasvim neočekivanog.
U ovom trenutku nalazim se oko stotinak miliona kilometara udaljen od Gee i u svemiru oko sebe
osećam postojanje nekog mentalnog polja - zgusnutog, mada veoma slabog. Ne bih ga, možda, čak ni
uočio da se njegovo dejstvo nije usredsredilo na um ove Dumljanke. Njen je um krajnje neobičan;
upravo iz tog razloga sam se i saglasio da je povedem sa sobom."
"Bili ste, znači, u pravu pretpostavivši da bi se to moglo dogoditi... Šta mislite, da li je i Govornik
Delarmi to naslućivala?"
"Mislite, kada je navaljivala da tu ženu povedem sa sobom? Veoma sumnjam u to - ali sam, Prvi
govorniče, rado iskoristio priliku."
"Milo mi je što ste to učinili. Da li je, Govorniče Gendibale, po vašem mišljenju ishodište
mentalnog polja upravo na toj planeti?"
"Da bih na tom mogao odgovoriti bilo bi neophodno da izvršim merenja na nekoliko međusobno
veoma udaljenih tačaka u svemiru, kako bih ustanovio postoji li opšta sferična simetričnost polja.
Moj posredni mentalni opit navodi me na zaključak da je to moguće, premda ne i sasvim izvesno.
Međutim, mislim da ne bi bilo mudro upustiti se u dalje provere u prisutnosti bojnog broda Prve
zadužbine."
"Pa ipak, pretpostavljam da on ne predstavlja ozbiljnu pretnju."
 "To još ne znam. Prvi govorniče, nisam sasvim siguran nije li ishodište mentalnog polja na samom
brodu."
"Ali oni..."
"Uz najdublje poštovanje, Prvi govorniče, dopustite mi da vas prekinem. Nama nije sasvim
poznato kakav je tehnološki napredak Prva zadužbina u međuvremenu ostvarila. U njihovom se
ponašanju može razabrati izvesna neobična samouverenost, i moguće je da se u tome krije neko
neprijatno iznenađenje za nas. Morali bismo, stoga, ustanoviti da li su uz pomoć nekog od svojih
aparata uspeli da se obezbede od dejstva mentalnih moći. Ukratko, Prvi govorniče, suočen sam ili sa
bojnim brodom ili sa čitavom planetom mentalista.
Ukoliko je reč o bojnom brodu, moguće je da su njihove mentalne moći preslabe da me parališu;
međutim, mogu biti dovoljne da me oslabe - a u tom slučaju fizička oružja bojnog broda mogla bi biti
dovoljna da me unište. S druge strane, ukoliko je izvor mentalnog polja na planeti, u tom slučaju već
sama činjenica da ga je bilo moguće zapaziti na ovolikoj udaljenosti može značiti da je jačina polja
na njenoj površini ogromna - tolika da možda ne bih bio u stanju da ga savladam.
I u jednom i u drugom slučaju, stoga, bilo bi neophodno postaviti mrežu - totalnu mrežu - preko
koje bi mi, u slučaju potrebe, svi izvori mentalnih moći na Trantoru mogli biti stavljeni na
raspolaganje."
Prvi govornik je trenutak oklevao. "Totalna mreža... Nikad je ranije nismo koristili - nikada to,
čak, nije bilo ni predloženo - osim u vreme Mazgova."
"Može se desiti da je ova kriza znatno opasnija od one s kojom smo se suočili u doba Mazgova,
Prvi govorniče."
"Ne znam da li će se Sto sa tim saglasiti."
"Mislim, Prvi govorniče, da ne treba ni da tražite njihovu saglasnost. Potrebno je, samo, da
proglasite stanje pune uzbune."
"A kakav bih im razlog mogao za to navesti?"
"Recite im, Prvi govorniče, upravo ono što sam vam maločas saopštio."
"Govornik Delarmi reći će na to da ste nesposobna kukavica, koju su bezrazložna strahovanja
dovela na rub ludila."
Gendibal za trenutak zastade, a onda odgovori: "Lako mogu da zamislim da bi rekla nešto poput
toga. Ali, Prvi govorniče, dopustimo joj da kaže što god joj je volja; ja ću to lako preživeti. Ono što
je sada na kocki nisu ni moj ponos ni moje samoljublje već sam opstanak Druge zadužbine."

77.
Harla Brano se smrknuto nasmeši, i bore joj se još dublje urezaše stvarajući pravi reljef na
njenom licu. "Mislim da možemo krenuti dalje", reče ona. "Spremna sam za njih."
"Da li još osećate da znate šta radite?" upita Kodel.
"Kad bih odista bila onoliko šašava koliko se ti, Liono, pretvaraš da smatraš da jesam, da li bi i u
tom slučaju nastojao da po svaku cenu ostaneš sa mnom na ovom brodu?"
Kodel sleže ramenima i odgovori: "Po svoj prilici. Ali u tom bih slučaju, madam gradonačelnice,
nastojao da budem ovde kako bih vas, ukoliko bi mi se učinilo da idete predaleko, mogao zaustaviti,
skrenuti vas s vašeg nauma, ili u najmanju ruku, usporiti vaše delovanje. A razume se, ukoliko niste
potpuno pošašaveli..."
"Da?"
"Pa, eto, u tom slučaju ne bih voleo da u budućim istorijskim studijama sve bude pripisano vama.
Dopustimo im da spomenu da sam i ja bio ovde s vama; neka se, pri tom, glože oko toga kome sve,
zaista, treba da bude pripisano u zaslugu. Šta na to kažete, gradonačelnice?"
"Pametno, Liono, vrlo pametno - ali krajnje uzaludno. Ja sam predstavljala stvarnu vlast u senci
mnogih mojih prethodnika; sumnjam, međutim, da bi iko mogao poverovati da bih bila spremna da
tako nešto dopustim kada sam konačno u svoje ruke preuzela zvaničnu upravu."
"Videćemo."
"Ne, nećemo, jer će istorija o svemu suditi tek pošto nas više ne bude. Ipak, nimalo ne strahujem.
Ni u pogledu svog mesta u istoriji, ni u pogledu onoga." I ona pokaza prstom na ekran.
"Komporov brod", reče Kodel.
"Tačno, Komporov brod", ponovi Brano, "ali Kompor nije na njemu. Jedan od naših izviđača
pratio je promenu posade. Kompora je presreo neki drugi brod. Dve osobe sa tog broda prešle su
Komporu, a ovaj je nešto kasnije napustio svoj brod i prešao na brod to dvoje nepoznatih."
Brano protrlja šake. "Treviz je savršeno obavio svoj zadatak. Odaslala sam ga u svemir da bi mi
poslužio kao gromobran - i tako je i bilo. Privukao je na sebe gromove. Brod koji je presreo
Kompora nesumnjivo pripada Drugoj zadužbini."
"Pitam se", reče Kodel, "kako možete biti toliko sigurni u to?" On mirno izvadi lulu i stade je
puniti duvanom.
"Uvek sam, znaš, sumnjala da bi Kompor mogao biti pod kontrolom Druge zadužbine. Život mu je
bio suviše uravnotežen. Sve se oduvek, nekako, okončavalo u njegovu korist - a pored toga, bio je i
neosporan prvak u hipersvemirskom lovu na druge brodove. Izdajstvo koje je počinio u odnosu na
Treviza moglo je, istina, predstavljati izraz uprošćene kombinatorike jednog ambicioznog čoveka -
ali učinio je to sa toliko nepotrebne prilježnosti da sam pomislila kako u tome mora biti i nečeg
dubljeg od puke lične ambicije."
"Sve su to, gradonačelnice, samo nagadanja."
"Prestala su da budu samo nagađanja onog trenutka kada mu je pošlo za rukom da sledi Treviza
kroz niz uzastopnih skokova - sa lakoćom koja bi bila shvatljiva jedino da je u pitanju bio samo jedan
skok."
"Mogao se, gradonačelnice, pri tom u potpunosti osloniti na svoj računar."
Međutim, Brano zabaci glavu unazad i veselo se nasmeja. "Dragi moj Liono, toliko si obuzet
građenjem složenih zamki da si jednostavno prevideo koliko delatne mogu biti najobičnije zamisli.
Poslala sam Kompora da sledi Treviza - ali ne zbog toga što mi je to stvarno bilo neophodno.
Kakvog bi to, uopšte, imalo smisla? Treviz, ma koliko možda žudeo da svoje kretanje zadrži u
tajnosti, jednostavno nije mogao izbeći da na sebe ne privuče pažnju na svakom ne-zadužbinskom
svetu koji bi posetio. Njegova ultramoderna zadužbinska letelica - njegov upadljiv zadužbinski
naglasak - njegov zadužbinski novac - na svakom bi ga mestu smesta učinili više nego upadljivim.
Pored toga, u slučaju potrebe, on bi se odmah obratio za pomoć nekom od zadužbinskih službenika
kao što se, uostalom, i dogodilo na Sejšelu - i mi bismo smesta bili upoznati sa svakim njegovim
postupkom - potpuno nezavisno od Kompora.
Ne", nastavi ona zamišljeno, "Kompora sam poslala za njim da bih iskušala Kompora. I u tome
smo uspeli, jer smo mu namerno stavili na raspolaganje ne baš sasvim ispravan računar; ne toliko
neispravan da se to odrazi na njegovu sposobnost upravljanja brodom, ali taman onoliko nedelatan
koliko je bilo neophodno da ne bude u stanju da mu pruži pomoć u obavljanju uzastopnih skokova. Pa
ipak, Kompor je uspeo da sledi Treviza bez ikakvih vidljivih poteškoća."
"Vidim, gradonačelnice, da mi mnogo toga ne kazujete, sve dok ne zaključite da je potrebno da mi
kazete."
"Držala sam te po strani od toga, Liono, budući da tvoja neupućenost u svaku pojedinost
jednostavno nije mogla biti ni od kakve štete. Ja ti se divim i koristim se tobom, ali postoje oštre
granice mom poverenju, kao, uostalom, i tvom poverenju u mene - i, molim te, nemoj se truditi da to
opovrgneš."
"Ni ne nameravam", odvrati Kodel suvo, "ali, gradonačelnice, jednog ću dana možda uzeti sebi
slobodu da vas na to podsetim... U međuvremenu, postoji li još nešto u šta bih sada trebalo da budem
upućen? Kakva je priroda broda koji je presreo Kompora? Jer, nema sumnje, ukoliko je Kompor
pripadnik Druge zadužbine, onda i taj brod nosi njenu zastavu."
"Uvek mi je, Liono, bilo pravo zadovoljstvo da razgovaram s tobom. Brzo uviđaš kako stvari
stoje. Shvataš, dakle, da se Druga zadužbina više ne trudi da zametne svoje tragove. Ona raspolaže
odbranom, na koju se i oslanja, da te tragove učini nevidljivim, čak i kada to ovi nisu. Nikada se
jednom pripadniku Druge zadužbine ne bi moglo dogoditi da upotrebi neki brod tuđinske izrade, čak i
kada bi znao koliko lako možemo da odredimo poreklo nekog broda samo na osnovu sheme prema
kojoj koristi energiju. Uvek bi bili u mogućnosti da takvo jedno saznanje uklone iz uma onoga ko je
do njega došao - te, prema tome, čemu se mučiti oko uklanjanja tragova? Pa, eto, naš izviđač bio je u
stanju da odredi pripadnost broda koji je presreo Kompora gotovo istog trenutka kada ga je ugledao."
"I sada će, pretpostavljam, Druga zadužbina pokušati da to saznanje ukloni iz naših mozgova."
"Ukoliko budu u stanju", odgovori Brano. "Međutim, iznenadiće se kada ustanove da su se stvari
izmenile."
"Nedavno spomenuste da vam je poznato gde se nalazi Druga zadužbina", reče Kodel. "Da ćete se
najpre pobrinuti za Geu, a potom i za Trantor. Bio bih sklon da iz toga izvučem zaključak da je brod
koji je presreo Kompora poreklom sa Trantora."
"Zaključak ti je ispravan. Jesi li iznenaden?"
Kodel lagano zavrte glavom. "Nisam, bar ne posle svega. Ebling Mis, Toran Darel i Bejta Darel,
svi zajedno, našli su se na Trantoru u trenutku kada je Mazgov bio zaustavljen. Arkadi Darel, Bejtina
unuka, bila je rodena na Trantoru i ponovo se na njemu našla u trenutku kada je, navodno, Druga
zadužbina bila zaustavljena. U njenim opisima onoga što se zbilo pominje se i izvesni Prim Palver,
kao osoba koja je, pojavljujući se uvek kada je bilo najneophodnije, odigrala ključnu ulogu, a on je
bio trantorski trgovac. Mislim da je odmah trebalo doći na pomisao da se Druga zadužbina nalazi na
Trantoru, gde je, uzgred budi rečeno, i sam Seldon živeo u vreme kada je osnovao obe Zadužbine."
"To je sasvim očigledno, s tim što niko dosad nije čak ni nagovestio takvu mogućnost. Sama Druga
zadužbina postarala se za to. Upravo sam na to mislila kada sam rekla da nije bilo neophodno da
uklanjaju svoje tragove, budući da su lako mogli udesiti da se niko ni ne obazre u njihovom pravcu -
odnosno, da su sećanja na te tragove mogli izbrisati kod onih koji su ih možda i videli."
"U tom slučaju", reče Kodel, "nemojmo prebrzo gledati u pravcu u kome oni možda sada žele da
gledamo. Šta mislite, kako je Treviz uopšte mogao da dođe do zaključka da Druga zadužbina odista
postoji? Zbog čega nije i njega zaustavila?"
Brano podiže ruku i stade na nabraja podižući jedan za drugim svoje kvrgave prste. "Prvo, Treviz
je krajnje neobičan čovek koji, uprkos svoj svojoj bučnoj nesposobnosti da bude obazriv, nosi nešto
u sebi u šta nisam bila u stanju da proniknem. Moguće je da on predstavlja sasvim poseban slučaj.
Drugo, Druga zadožbina, po svemu sudeći, nije živela u potpunom neznanju. Kompor je odmah počeo
da uhodi Treviza, i konačno mi ga prijavio. Meni je bilo namenjeno da zaustavim Treviza, kako
Druga zadužbina ne bi morala da preuzme rizik da bude otkrivena time što bi se sama umešala. Treće,
budući da ja nisam postupila onako kako se od mene moglo očekivati - nisam ga likvidirala, ni
uhapsila, niti uklonila njegova sećanja - nisam, pogotovo, upotrebila psihosondu - već sam ga samo
poslala u svemir - Druga zadužbina bila je prinuđena da ode korak dalje. Neposredno su se umešali,
na taj način što su jedan od svojih brodova odaslali za njim."
Stisnutih usana, s očevidnim zadovoljstvom, ona dodade: "Oh, kakav divan gromnobran!"
"A kakav će biti naš sledeći korak?" upita Kodel.
"Uputićemo izazov tom pripadniku Druge zadužbine s kojim smo se suočili. U stvari, već smo
počeli da mu se lagano približavamo."

78.
Gendibal i Novi sedeli su zajedno, jedno pored drugog, posmatrajući ekran.
Novi je bila preplašena. Gendibalu je to bilo sasvim jasno, baš kao i činjenica da se očajnički
borila da strah odagna od sebe. No, on nije mogao ništa preduzeti da joj pomogne u njenoj borbi, jer
nije smatrao nimalo mudrim da u ovom trenutku zadire u njen um budući da bi to pritulilo, u još većoj
meri, tanane nadražaje kojima se ovaj odazivao na dejstvo slabog mentalnog polja što ih je
okruživalo.
Zadužbinski bojni brod lagano se približavao - uopšte nije sumnjao u to da se uputio ka njima. Bio
je to veliki vojni brod, sa posadom od - sudeći prema ranijim saznanjima o zadužbinskim brodovima
- najmanje šest osoba. Gendibal je bio sasvim siguran da bi oružje kojim je raspolagao taj brod bilo
samo po sebi dovoljno da zaustavi, pa čak i zbriše, sve brodove koji su stajali na raspolaganju
Drugoj zadužbini - ukoliko bi se ovi oslonili isključivo na svoju fizičku moć.
Kako su stvari sada stajale, približavanje bojnog broda jednom jedinom brodu kojim je upravljao
pripadnik Druge zadužbine predstavljalo je činjenicu iz koje su se mogli izvuči rečiti zaključci. Čak i
ukoliko je taj zadužbinski brod raspolagao izvesnim mentalnim moćima, malo je bilo verovatno da bi
baš bio spreman da ovoliko priđe čeljustima Druge zadužbine. Stoga, mnogo je verovatnije bilo da je
njegovo nastupanje izraz neznanja - koje je, opet, i samo moglo biti na različite načine stepenovano.
Moglo je to, takođe, značiti i da komandant bojnog broda nije znao da je Kompor napustio ovaj
brod - ili, ako jeste - da nije imao pojma da ga je zamenio jedan pripadnik Druge zadužbine ili čak,
da nije imao nikakvu predstavu o tome šta je, uopšte, Druga zadužbina.
Pa ipak (Gendibal je nameravao da brižljivo razmotri svaku mogućnost), šta ako je brod odista
raspolagao mentalnim moćima i zahvaljujući tome usudio se da krene na ovako otvoren, samopouzdan
način? To je, u svakom slučaju, moglo značiti da njime upravlja neki megaloman - ili da raspolaže
moćima koje su daleko prevazilazile sve što je Gendibal bio spreman da dopusti kao mogućno.
Ali ni ono što je on bio spreman da dopusti kao mogućno nije morala biti konačna procena...
On pažljivio osmotri Novin um. Novi nije bila u stanju da svesno oseti prisutnost mentalnog polja,
dok je Gendibal, razume se, to bio u stanju; pa ipak, Gendibalov um nije hio u stanju da to učini na
tako tanan način, ili da utvrdi prisutnost najslabašnijeg mentalnog polja - kao što je to Novim um bio
u stanju. Bio je to paradoks koji je u budućnosti valjalo dobro proučiti i iz koga su mogli nastati
plodovi što će se na duge staze pokazati neuporedivo važnijim nego što je to u ovom trenutku
predstavljao problem jednog nastupajućeg bojnog broda.
Gendibal je, intuitivno, uočio takvu mogućnost još onog trenutka kada je prvi put postao svestan
neobične pitomosti i sklada Novinog uma - ispoljivši, pritom, tmuran ponos zbog intuitivnih
sposobnosti kojima je raspolagao. Govornici su oduvek bili ponosni na svoje intuitivne moći - ali u
kolikoj su meri one, zapravo, bili proizvod njihove nesposobnosti da jačinu polja izmere uobičajenim
fizičkim metodima i, sledstveno tome, njihovog neuspeha da dokuče šta su to, u stvari, učinili? Bilo je
suviše lako pokriti neznanje mističnom reči 'intuicija'. I zato, do koje je mere njihovo neznanje moglo
proisteći iz njihovog potcenjivanja važnosti fizičkog u odnosu na mentalno?
I do koje je mere to moglo biti izraz zaslepljene oholosti? Kada on bude preuzeo položaj Prvog
govornika, pomisli Gendibal, sve će se to izmeniti. Moraće se osetno suziti jaz izmedu fizičkih moći
dveju Zadužbina. Druga zadužbina, jednostavno, ne sme dopustiti postojanje stalne pretnje da bude
uništena - svaki put kada njen mentalni monopol makar u najmanjoj meri, bude narušen.
...U stvari, taj monopol već je, u ovom trenutku, po svemu sudeći, bio narušen. Možda je Prva
zadužbina ozbiljno uznapredovala a možda je, s druge strane, izmedu nje i onih Anti-Mazgova došlo
do saveza. (Ta mu se pomisao javi sada prvi put, i on uzdrhta).
Ovakve misli minuše njegovim umom brzinom koja je bila uobičajena za Govornike - istovremeno
dok je o svemu tome razmišljao, ostao je sasvim svestan plamička u Novinom umu, njenog odaziva na
blage podsticaje mentalnog polja što ih je okruživalo. Međutim, iako se zadužbinski bojni brod
postojano približavao, polje nije postajalo snažnije.
Samo po sebi, ipak, to nije predstavljalo konačnu potvrdu da brod ne raspolaže mentalnim
moćima. Poznata je činjenica da se rasprostiranje mentalnog polja nije pokoravalo zakonu koji je
govorio o opadanju ili rastu sa kvadratom udaljenosti. Drugim rečima, jačina mentalnog polja nije u
odgovarajućoj meri rasla dok se rastojanje izmedu odašiljača i primaoca smanjivalo. U tom se
pogledu sasvim razlikovalo od elektromagnetnih ili gravitacionih polja. Pa, ipak, mada su promene u
jačini mentalnih polja bile u manjoj zavisnosti od razdaljina no što je to bio slučaj sa poljima fizičke
naravi, ipak ni mentalna polja nisu bila sasvim neosetljiva na povećanje ili smanjenje razdaljine.
Nadražaj u Novinom mozgu morao je, sa približavanjem bojnog broda, ispoljiti uočljivo povećanje -
ma koliko ono bilo.
(Kako se, uopšte, moglo dogoditi da tokom pet vekova nijedan pripadnik Druge zadužbine - od
Harija Seldona nadalje - nije nikad ni pomislio da se lati posla na utvrđivanju matematičkog odnosa
između jačine mentalnog polja i udaljenosti? Gendibal se ćutke zakle da se tom grubom potcenjivanju
fizike mora stati na kraj.)
Ukoliko je bojni brod raspolagao mentalnim moćima i ukoliko mu je bilo jasno da pred sobom
ima jednog pripadnika Druge zadužbine, ne bi li bilo prirodno da pre nastupanja pojača dejstvo polja
do krajnjih granica? Ali u tom slučaju, ne bi li Novin um nedvosmisleno zabeležio to povećanje
nekim svojim upadljivijim odazivom?
Pa ipak, nije!
Mentalno polje, razume se, i dalje je bilo tu, ali mora biti da je poticalo sa Gee. Bilo je to, samo
po sebi, dovoljno neprijatno, ali neposredni problem predstavljao je sam brod. Prema tome, najpre
da se njime pozabavi, a potom će svoju pažnju usmeriti prema svetu Anti-Mazgova.
Čekao je. Bojni brod će već nešto preduzeti, ali će mu se, bar, dovoljno približiti da se oseti
sasvim sigurnim da može preći i na otvorenije ispoljavanje neprijateljstva.
Bojni brod se i dalje približavao - činilo se da sada ubrzava - ali još nije otkrivao svoje namere.
Konačno, Gendibal izvede proračun prema kome bi snaga njegovog udara mogla biti dovoljna. Na
brodu neće osetiti nikakav bol, tek izvesnu nelagodnost: samo će ustanoviti da glavni mišići njihovih
tela krajnje tromo odgovaraju na njihove želje.
Gendibal suzi mentalno polje kojim je njegov um upravljao. Polje se pojača i sunu preko
provalije koja je delila dva broda brzinom svetlosti. (Dva broda nalazila su se toliko blizu jedan
drugom da se hipersvemirski kontakt - koji je pretpostavljao neizbežni gubitak u preciznosti - činio
nepotrebnim.)
A onda, Gendibal se odjednom sav ukoči, više nego zaprepašćen.
Zadužbinski brod raspolagao je delotvornim mentalnim štitom, koji je jačao u srazmeri sa
jačanjem Gendibalovog vlastitog mentalnog polja... Konačno, bilo je jasno: brod nije krenuo na njega
iz pukog neznanja, već zahvaljujući tome što je raspolagao neočekivanom, mada pasivnom zaštitom.
 79.
"Ah!" uzviknu Brano. "Liono, pokušao je da nas napadne! Pogledaj!"
Zadužbinski naučnici predano su nastojali, tokom čitavih stotinu dvadeset godina, da u najvećoj
tajnosti konstruišu mentalni štit; nikad nijedan naučni projekat nije držan u tolikoj tajnosti, osim,
možda, usamljeničkog traganja Harija Seldona za pouzdanim psihoistorijskim metodom. Pet naraštaja
uporno je radilo na postepenom usavršavanju jedne naprave čije se delovanje nije oslanjalo ni na
kakvu zadovoljavajuću naučnu teoriju.
Međutim, nikakav napredak nije bio moguć bez pronalaska psihometra, koji je mogao služiti kao
vodič, ukazujući na pravac i meru napretka postignutog u svakoj pojedinačnoj fazi. Niko nije umeo da
objasni kako on dejstvuje; pa ipak, sve je ukazivalo na to da je psihometar bio u stanju da izmeri i
neizmerljivo, kao i da odredi i neodredljivo. Brano je stoga smatrala (a njena osećanja delili su i
neki od naučnika) da će ukoliko Zadužbini ikad pođe za rukom da protumači dejstvovanje psihometra,
u moćima mentalne kontrole, postati ravni Drugoj zadužbini.
Ali to je bila stvar budućnosti. U ovom trenutku i sam štit trebalo je da bude dovoljan, naročito uz
stvarnu i neospornu nadmoć u fizičkom oružju.
Brano otposla poruku, prethodno snimljenu; poruka je bila upućena muškim glasom iz koga su
prethodno uklonjene sve emocije, tako da je postao bezbojan i smrtonosno preteći.
"Poruka Blistavoj zvezdi i njenoj posadi. Aktom piratstva domogli ste se jednog broda Flotile
Zadužbinske federacije. Naređuje vam se da smesta predate brod, kao i da sami položite oružje; u
protivnom, možete očekivati napad."
Trenutak kasnije, stiže i odgovor; bio je to prirodan muški glas. "Gradonačelnice Brano, sa
Terminusa, poznato mi je da se nalazite na brodu. Blistave zvezde nisam se domogao aktom piratstva.
Njegov zapovednik, Mun Li Kompor, sa Terminusa, dobrovoljno mi je uputio poziv da dođem na
njegov brod. Zahtevam, stoga, da prihvatite kraće primirje kako bismo mogli porazgovarati o
stvarima koje su za oboje od podjednake važnosti."
"Pustite mene da govorim s njim, gradonačelnice", šapnu Kodel.
Međutim, Brano s prezrenjem podiže ruku: "Sva odgovornost počiva na meni, Liono."
Podesivši prenosnik, ona progovori glasom koji gotovo da je bio isto toliko bezbojan i
bezosećajan koliko i glas koji je u njeno ime maločas zborio:
"Čoveče sa Druge zadužbine, nastojte da shvatite svoj položaj. Ukoliko se smesta ne predate, u
mogućnosti smo da vaš brod raznesemo u prah za onoliko vremena koliko je potrebno svetlosti da od
našeg doputuje do vašeg broda - i spremni smo da to i učinimo. Ništa time nećemo izgubiti budući da
ne raspolažete nikakvim znanjem koje bi nam bilo neophodno - i zbog koga bismo vas ostavili u
životu. Poznato nam je da ste sa Trantora; i kada jednom budemo završili sa vama, bićemo spremni
da svršimo i sa Trantorom. Voljni smo da vam odobrimo nekoliko trenutaka kako biste imali vremena
da kažete to što želite; međutim, s obzirom na to da nemate da kažete mnogo toga što bi bilo od
vrednosti za nas, nismo spremni da vas dugo slušamo."
"U tom slučaju", odgovori Gendibal, "dopustite mi da govorim brzo i da odmah pređem na stvar.
Vaš štit nije savršen, niti to može biti. Precenili ste svoj štit - a potcenili mene. U stanju sam da
prodrem u vaš um i da nad njim uspostavim kontrolu. Možda ne baš tako lako kao kad ne bi bilo štita,
ali ipak dovoljno lako. U istom onom trenutku kada pokušate da protiv mene upotrebite neko oružje ja
ću vas napasti - ali u tom sluaju morate i ovo shvatiti: bez štita, u stanju sam da prodrem u vaš um bez
ikakvih poteškoća, ne pričinivši vam pritom nikakvo zlo. Sa štitom, međutim, moraću da se probijam
kroz njega, što sam takođe u stanju da postignem, ali u tom slučaju, moj prodor neće biti ni bezbolan
ni bezopasan. Vaš um, baš kao i štit, u tom će slučaju biti razoren, i posledice će biti neotklonjive.
Drugim rečima, vi me ne možete zaustaviti, dok ja, s druge strane, mogu zaustaviti vas - time što ćete
me prinuditi da postupim gore nego da sam vas ubio.
Od vas će ostati samo beslovesna olupina. Želite li da preuzmete taj rizik?"
"I sami znate da to niste u stanju da učinite", odgovori Brano.
"Pa, onda, jeste li spremni da preuzmete rizik posledica koje sam vam upravo opisao?" upita
Gendibal glasom u kome se jasno naslućivala samrtna ravnodušnost.
Kodel se naže prema njoj i prošapta: "Za ime Seldona, gradonačelnice..."
Gendibal ga prekide (ne baš istog trenutka, jer je svetlosti - svemu što je putovalo brzinom
svetlosti - bilo potrebno nešto više od jedne sekunde da premosti razdaljinu između dva broda).
"Pratim vaše misli, Kodele. Nema nikakve potrebe da šapućete. Pratim i gradonačelničine misli.
Neodlučna je; stoga, nema potrebe da još paničite. Već sama činjenica da mi je to poznato
predstavlja, kao što vidite, neporeciv dokaz da vam štit nije neprobojan."
"Možemo ga još ojačati", dobaci mu gradonačelnica izazovno.
"Ali i ja mogu pojačati svoj mentalni udar", odvrati Gendibal.
"Ipak, ja sedim ovde krajnje opuštena, koristeći samo fizičku energiju da održim štit, a energije
imam dovoljno da ga održim još prilično dugo. Međutim, vi morate da upotrebite mentalnu energiju
za probijanje štita i na kraju ćete se umoriti."
"Grešite", odgovori Gendibal. "U ovom trenutku nijedno od vas dvoje nije u stanju da izda
nikakvo naređenje nijednom članu posade vašeg broda, niti posadama bilo kog drugog broda. Toliko
uspevam da postignem a da vam ne nanesem nikakvo zlo; međutim, nemojte učiniti ništa da izbegnete
mojoj kontroli. Jer ukoliko budem morao da povećam vlastitu mentalnu moć radi suzbijanja vašeg
pokušaja - a to ću, svakako, morati da učinim - to će, kao što već rekoh, imati ozbiljne posledice po
vas."
"Onda, čekaću", reče Brano, položivši šake na kolena s izrazom nepokolebljive strpljivosti. "Vi
ćete se na kraju umoriti, i kada se to zaista dogodi naređenje koje ću izdati neće glasiti da vas unište,
budući da ćete tada već biti sasvim bezopasni. Naređenje će glasiti da se glavnina zadužbinske flote
uputi ka Trantoru. Dakle, ukoliko želite da spasete svoj svet - predajte se. Još jedna pomama
uništenja neće ni vašu družinu ostaviti netaknutom, kao što je bilo u slučaju prve, u doba Velikog
Pustošenja."
"Zar ne shvatate, gradonačelnice, da bih, ukoliko osetim prve znake umora - što se, uveravam vas,
neće dogoditi - svoj svet mogao spasti na vrlo jednostavan način: time što bih vas uništio pre no što
me sasvim napusti moć da to učinim?"
"Vi to nećete učiniti. Vaš osnovni zadatak je da očuvate Seldonov Plan. Likvidirati gradonačelnicu
Terminusa i zadati takav udarac ugledu i samopouzdanju Prve zadužbine, uz istovremeno nezamislivo
unazađivanje njene moći i ohrabrivanje njenih neprijatelja posvuda, značilo bi do krajnosti
poremetiti Seldonov Plan - a to bi za vas bilo gotovo isto toliko rđavo koliko i samo uništenje
Trantora. Bolje rešenje bi, ipak, bilo da se predate."
"Jeste li spremni da stavite na probu moje oklevanje da vas uništim?"
Branine se grudi stadoše nadimati, dok je duboko uvlačila vazduh u pluća. A onda ga lagano
ispusti i reče čvrstim glasom: "Jesam!"
Kodel, koji je sedeo kraj nje, preblede.

80.
Gendibal je netremice posmatrao lik Brano, koji stajaše pred njim u jednom uglu prostorije
neposredno ispred zida. Slika je, usled interferencija što ih je stvarao štit, bila mutna i treptava.
Čovek koji je sedeo pored nje jedva da se nazirao, kao u nekoj izmaglici, budući da Gendibal nije
imao razloga da na njega traći energiju. Bilo je neophodno da se usredsredi na gradonačelnicu.
Međutim, ona, zauzvrat, nije imala pred sobom njegov lik. Stoga, na primer, nije mogla znati da i
on ima nekoga kraj sebe. Niti je znala kakve zaključke da izvuče iz izraza njegovog lica ili njegovih
kretnji. U tom pogledu on je svakako raspolagao nesumnjivom prednošću.
Sve ono što joj je rekao predstavljalo je suštu istinu. Zaista je bio u stanju da se probije do nje,
mada po cenu ogromnog utroška mentalne energije - i pri tome jedva da bi bio u mogućnosti da
izbegne da nepopravljivo poremeti njen um.
Ali i sve što je ona rekla predstavljalo je suštu istinu. Uništiti je - značilo je poremetiti Plan
gotovo u istoj onoj meri u kojoj je to Mazgov učinio. U stvari, novi poremećaj mogao je biti još
ozbiljniji, budući da je plan znatno dalje odmakao i da je bilo manje vremena da se skretanje ispravi.
Što je bilo još gore, bila je tu i Gea, ogromna nepoznanica - sa svojim mentalnim poljem koje je i
dalje ostajalo slabašno, jedva raspoznatljivo, razdražujuće izmičući mogućnosti konačne detekcije.
On za časak ponovo uđe u Novin um, samo da bi proverio da li je plamičak još bio tu. Bio je,
neizmenjen.
Ona ni na koji način nije mogla da oseti njegovo ulaženje u njen um, pa ipak se okrenula ka njemu
i upitala ga sa strahopoštovanjem: "Gospodine, vidim tamo neku bledu izmaglicu. Je li to sa njom
razgovarate?"
Mora biti da je izmaglicu uočila zahvaljujući kratkom trenutku povezanosti njihova dva uma.
Gendibal stavi prst na usta. "Ne plaši se, Novi. Samo zatvori oči i opusti se."
On zatim podiže glas. "Gradonačelnice Brano, u okvirima koje ste postavili rizik koji preuzimate
čini se razumnim. Nemam želju da vas smesta, ovog časa, uništim, budući da verujem da ćete, ukoliko
pokušam da vam nešto objasnim, biti spremni da me s pažnjom saslušate; konačno, verujem, neće
više biti potrebe za uništenjem ni sa jedne ni sa druge strane.
Pretpostavimo, gradonačelnice, da vi pobedite i da se ja predam. Šta sledi? U mahnitoj
samouverenosti i neosnovano se oslanjajući na svoj mentalni štit, vi i vaši naslednici nastojaćete da
sa nepotrebnom žurbom proširite svoju moć nad čitavom Galaksijom. Međutim, čineći to vi ćete
zapravo odgodti uspostavljanje Drugog Carstva, budući da ćete u međuvremenu uništiti i Seldonov
Plan."
"Nisam nimalo iznenađena", odgovori Brano, "zbog nedostatka želje da me smesta uništite;
mislim, zapravo, da ćete biti prinuđeni, dok tako budete sedeli, da shvatite da ni ne smete da me
unistite."
"Ne dopustite da vas zavede osećaj preuranjenog trijumfa", upozori je Gendibal. "Radije me
saslušajte. Pretežni deo Galaksije još je izvan dosega moći Zadužbine i, u priličnoj meri,
antizadužbinski nastrojen. Postoje, čak, i prilični delovi same Zadužbinske federacije koji se još
sećaju dana svoje nazavisnosti. Ukoliko bi Zadužbina suviše brzo počela da jaše na talasu mog
poraza - lišila bi ostatak Galaksije njegove najveće slabosti: nejedinstva i neodlučnosti. Prinudili
bliste ih da se iz straha od vas ujedine - i, istovremeno, dali biste i novu hranu pobunjeničkim
težnjama u samoj Federaciji."
"Pucate ćorcima", odgovori Brano. "Raspolažemo sa dovoljno moći da lako savladamo sve
neprijatelje, čak i ukoliko se svi svetovi u Galaksiji, koji ne pripadaju Federaciji, udruže protiv nas -
pa, čak, i ukoliko se polovina članica Federacije pobuni i svrsta s njima. To ne predstavlja nikakav
problem."
"Ne predstavlja nikakav neposredni problem, gradonačelnice. Pogrešićete ako ishod budete videli
samo onakvim kakav vam se ovog časa predstavlja. U stanju ste, dakako, da uspostavite Drugo
carstvo time što ćete ga jednostavno proglasiti uspostavljenim, ali nećete biti u stanju i da ga održite.
Svakih desetak godina moraćete ga ponovo osvajati."
"Pa, onda ćemo i činiti to, sve dok se ti svetovi ne umore - kao što ćete se i vi umoriti."
"Neće se oni izmoriti, kao što ni ja neću. Niti će sve to moći da potraje duže vremensko razdoblje,
budući da će se jedna druga i još veća opasnost nadneti nad to pseudo-carstvo koje nameravate da
uspostavite. Budući da će ga biti moguće, makar privremeno, održavati samo uz pomoć sve veće
vojne sile koja će biti stavljana na sve veća iskušenja, zadužbinski generali će, po prvi put, postati i
važniji i moćniji od civilne vlasti. Pseudo-carstvo raspašće se na vojnička područja na kojima će
pojedinačni komandanti predstavljati vrhovnu vlast. To će izazvati anarhiju - i sve će skliznuti natrag
u varvarstvo koje može potrajati znatno duže od trideset hiljada godina - onih trideset milenijuma
koje je Seldon imao na umu pre no što je razradio svoj Plan."
"Detinjaste pretnje. Čak i ukoliko su Seldonovi proračuni sve to imali u vidu, oni ipak govore
samo o mogućem - ne i neizbežnom."
"Gradonačelnice Brano, pozva je Gendibal ozbiljnim glasom, "zaboravite na Seldonov Plan. Vi
niste u stanju da shvatite matematiku na kojoj se on zasniva, i niste u stanju da sebi predstavite
njegove sklopove. Razume se, verovatno da niste ni obavezni. Vi ste iskusan političar; i uspešan,
sudeći po položaju koji zauzimate; štaviše, i hrabar, sudeći po igri u koju ste se upustili. Sledstveno
tome, iskoristite svoju političku oštroumnost. Razmislite o političkoj i vojnoj istoriji čovečanstva, i
razmotrite je u svetlosti onoga što nam je poznato o ljudskoj prirodi - prisetite se kako ljudi,
političari kao i vojne vođe, stupaju u dejstva, protivdejstva i međudejstva - i recite nisam li u
pravu?"
"Čak i kada biste bili u pravu, čoveče sa Druge zadužbine, u pitanju je rizik koji moramo
preuzeti", odgovori Brano. "Uz odgovarajuće vođe i uz stalan tehnološki napredak - na područjima
mentalnog, kao i fizičkog - imamo sve izglede da uspemo. Hari Seldon nikada nije na pravi način
procenio napredak koji je u međuvremenu ostvaren. Nije ni mogao. Gde on to svojim Planom
predviđa da će Prva zadužbina doći u posed mentalnog štita? U stvari, zbog čega bi nam Plan uopšte
bio potreban? I bez njega ćemo utemeljiti novo Carstvo. Neuspeh bez Plana, na kraju krajeva, možda
je i bolji nego uspeh s Planom. Mi ne želimo Carstvo u kome ćemo biti svedeni na beživotne lutke
koje će koncima povlačiti skriveni gospodari iz Druge zadužbine."
"Kažete to samo zato što ne shvatate šta bi neuspeh predstavljao za sve ljude u Galaksiji."
"Moguće je", odvrati Brano tvrdoglavo. "Počinjete li da osećate zamor, čoveče iz Druge
zadužbine?"
"Nimalo... Međutim, dozvolite mi da vam predložim jednu alternativnu mogućnost koju još niste
razmotrili - u okviru koje neće biti neophodno da se ja predam vama, niti vi meni... Nalazimo se u
ovom trenutku u blizini planete čije je ime Gea."
"Poznato mi je."
"A da li vam je, možda, poznato da se, po svemu sudeći, radi o mestu sa koga je potekao
Mazgov?"
"Što se toga tiče, bio bi mi potreban neki čvršći dokaz od vaše puke tvrdnje."
"Planeta je okružena mentalnim poljem, i predstavlja stanište mnogih Mazgova. Ukoliko biste i
ostvarili svoj san o uništenju Druge zadužbine - postali biste robovi te planete Mazgova. A kakvo
vam je to Druga zadužbina ikada nanela - mislim pravo, a ne izmišljeno ili pretpostavljeno zlo? A
sad, stavite na drugi tas sve zlo koje vam je jedan jedini Mazgov naneo."
"Sve čime raspolažem jeste samo vaša gola tvrdnja."
 "Sve dok se budemo ovde zadržavali i nisam u mogućnosti da vam išta više pružim... Prema tome,
predlažem primirje. Ostanite iza svog štita, ukoliko mi ne verujete - ali budite spremni da sarađujete
sa mnom. Približimo se, zajedno, toj planeti - i kada se budete uverili da krije opasnost, ja ću potrti
njeno mentalno polje a vi ćete narediti svojim brodovima da udare na nju."
"Zbog čega to ranije niste spomenuli?"
"Smatrao sam da vas mogu ubediti da nismo neprijatelji, i da možemo sarađivati. Budući da, kako
se čini, u tome nisam uspeo, predlažem sada da sarađujemo čak i uprkos tome."
Brano nista ne odgovori, duboko zanesena u misli. "Pokušavate da mi uspavankama navučete san
na oči", konačno reče ona. "Kako biste to vi, sasvim sami, bili u stanju da potrete mentalno polje
čitave jedne planete Mazgova? Sama pomisao na to toliko je smešna da jednostavno nisam u stanju
da poverujem u iskrenost vašeg predloga."
"Ja nisam sam", odgovori Gendibal. "Iza mene stoji sva moć Druge zadužbine - i ta moć, usmerena
preko mene, pobrinuće se za Geu. Usput rečeno, ona bi takođe, u bilo kom trenutku, mogla slistiti i
vas brod, baš kao da je od papira."
"Ako je tako kako kažete, zbog čega vam je potrebna moja pomoć?"
"Pre svega, zbog toga što samo potiranje mentalnog polja planete nije dovoljno. Druga zadužbina
ne može se, od sada pa zauvek, posvetiti samo njegovom stalnom potiranju, baš kao što ni ja sam ne
mogu provesti ostatak svog života igrajući ovaj konverzacioni menuet sa vama. Potrebna nam je
fizička sila, koju nam vaša flota može staviti na raspolaganje... Pored toga, ukoliko vas ne mogu
rečima ubediti da dve Zadužbine treba da jedna u drugoj vide saveznika, možda će saradnja na
jednom zajedničkom poslu od najveće važnosti delovati znatno ubedljivije. Dela mogu biti od
pomoći tamo gde reči omanjuju."
Ponovo zavlada tišina, a onda Brano reče: "Spremna sam da se još više približim Gei, pod
uslovom da to učinimo zajednički. Ništa izvan toga ne mogu obećati."
"Biće dovoljno", odvrati kratko Gendibal i naže se nad računar.
A onda, iznenada, začu se Novin glas: "Ne, Gospodine. Sve do ovog časa, sve što ste učinili nije
bilo važno; ali sada, molim vas, ne preduzimajte ništa. Moramo sačekati Golana Treviza, većnika sa
Terminusa."
ODLUKA
81.
S blagim prizvukom mrzovolje u glasu Janov Pelorat primeti: "Stvarno, Golane, kao da niko
nimalo ne mari za činjenicu da mi je ovo prvi put u mom umereno dugom životu - ne predugom, Blis,
uveravam vas - da sam se otisnuo u Galaksiju. Pa ipak, svaki put kada stignem na neki svet gotovo
istog časa moram i da ga napustim, ne stekavši čak ni najmanju priliku da ga izbliza osmotrim. Sada
mi se, evo, to već drugi put dešava."
"Jeste", odgovori mu Blis, "ali da niste onaj prvi svet napustili tako brzo ko zna koliko bi još
vremena prošlo pre no što biste mene sreli. Nadam se da je to dovoljno da opravda vaš brzi odlazak
sa Sejšela."
"Naravno! Najiskrenije, dra... draga moja, i više je nego dovoljno."
"Ali, Pel, ovoga puta, možda i jeste prebrzo napustili drugi svet na koji ste zakoračili, no sada sam
i ja s vama - a i ja sam Gea, kao i bilo koji drugi njezin deo, kao sva ona, u celini."
"Dovoljni ste mi samo vi, i nije mi potreban nijedan drugi njen deo."
Treviz, koji je mrgodno slušao ovu razmenu Ijubaznosti, ne uspe da izdrži: "Koještarije! Zbog
čega i Dom nije pošao sa nama?... Uh, tako mi svemira, nikad se neću navići na ova jednosložna
imena! Ime mu ima dvesta pedeset slogova, a koristi se samo jedan... Zbog čega nije i on pošao, sa
svih dvesta pedeset slogova svog imena? Ukoliko je sve to o čemu govorite toliko važno - ukoliko i
sam opstanak Gee od toga zavisi - zbog čega, onda i on nije pošao s nama, da nas predvodi?"
"Ja sam ovde, Trev", odgovori Blis, "a ja sam Gea isto onoliko koliko i on." A onda, brzo ga
postrance pogledavši svojim tamnim očima, dodade: "Smeta li vam, možda, što vas oslovljavam sa
'Trev'?"
"Da, smeta mi. Imam prava na naše običaje koliko i vi na svoje. Ime mi je Treviz. Dva sloga. Tre-
viz."
"Naravno. Ne želim da vas ljutim, Trevize."
"Nisam ljut. Samo sam pometen." On naglo ustade i zakorači, preskočivši pritom Peloratove
ispružene noge (koji ih brzo povuče), i ponovo se vrati do svog mesta. Tu zastade, okrenu se i
zagleda u Blis.
Potom uperi prst prema njoj. "Čujte! Očito, nisam više sam svoj gospodar. Nekako ste
izmajstorisali da me sa Terminusa dovučete na Geu - ali čak i kada se u meni javila sumnja da je
upravo to u pitanju, činilo se da nema načina da se oslobodim vašeg stiska. A onda, kada sam se
konačno našao na Gei - saopštavate mi da je jedini razlog mog dolaska potreba da spasem Geu. Zbog
čega? Kako? Šta mi Gea znači - ili, šta ja značim njoj - da bih je spašavao? Zar baš ne postoji niko
drugi među kvadrilionima ljudskih bića u Galaksiji ko za taj posao ne bi bio pogodniji od mene?"
"Ali, molim vas, Trevize", reče Blis. Iznenadna potištenost obli joj lice: više nije bilo ni traga
njenom ranijem vragolastom izmotavanju. "Ne ljutite se. Vidite, oslovljavam vas onako kako to
želite, i ubuduće ću biti krajnje ozbiljna. Dom vas je zamolio da budete strpljivi."
"Tako mi svih planeta u Galaksiji, bile one naseljene ili ne, ne želim da budem strpljiv. Ukoliko
sam, već, toliko važan, ne zaslužujem li bar neko objašnjenje? Pre svega, ponovo da upitam: zbog
čega Dom nije pošao s nama? Nije li sve ovo dovoljno važno da se i on nade ovde s nama, na
Dalekoj zvezdi?"
"On jeste ovde, Trevize", odgovori Blis. "Dok sam ja ovde i on je ovde, kao što je i sve sa Gee
ovde, svako živo biće, svaka čestica njene materije."
"Vi ste, možda, zadovoljni što je tako, ali ja ne razmišljam na takav način. Ja nisam Geanac. Ne
možemo čitavu planetu ugurati u ovaj brod, možemo smestiti samo jednu osobu. I tako imamo vas, a
Dom je deo vas. U redu. Međutim, zbog čega nismo mogli povesti Doma, a da vi budete deo njega?"
"Pre svega", odgovori Blis, "Pel, ovaj, Pe-lo-rat je tražio da ja budem na brodu s vama. Ja, a ne
Dom."
"Hteo je samo da bude galantan. Ko bi to još shvatio ozbiljno?"
"Oh, drago moje momče, samo malo", reče Pelorat ustavši, sav crven u licu. "Bio sam krajnje
ozbiljan. Ne volim da budem tek tako otpisan. Prihvatio sam činjenicu da nema važnosti koji će se
deo Gee naći na brodu, i činilo mi se prijatnijim imati ovde Blis nego Doma - a verujem da ni vi
niste daleko od toga. Hajdete, Golane, prestanite da se ponašate detinjasto."
"Tako? Zar tako?" odvrati Treviz namrgodivši se. "U redu, onda, možda ste i u pravu. Pa ipak" - i
on ponovo uperi prst prema Blis "ma šta bilo to što očekujete da učinim, uveravam vas da to neću
učiniti ukoliko se sa mnom ne bude postupalo kao s ljudskim bićem. Dakle, imam za početak još dva
pitanja... Šta se to od mene očekuje da učinim? I zašto baš ja?"
Blis širom otvori oči i malo se povuče. "Molim vas", promuca ona, "nisam u stanju da vam to
sada kažem. Ni sva Gea ne bi to bila u stanju. Pre svega, morate stići na odredište bez ikakvih
prethodnih saznanja. Tek tamo se morate uputiti u čitavu stvar. A onda ćete morati učiniti ono što
morate učiniti - ali to morate učiniti mirno i nepristrasno. Ukoliko se budete i dalje ovako ponašali
ništa više neće vredeti i Gea će, na ovaj ili onaj način, doživeti kraj. Morate promeniti svoje
sadašnje raspoloženje, ali ja ne znam kako da ga izmenim."
"A da li bi Dom, da je ovde, to znao?" upita Treviz pokajnički.
"Dom jeste ovde", odgovori Blis. On/ja/mi ne znamo kako da izmenimo vaše sadašnje
raspoloženje, ili da vas smirimo. Mi ne shvatamo ljudsko biće koje nije u stanju da shvati svoje
mesto u poretku stvari, koje ne oseća da je deo jedne veće celine."
"Nije baš tako", napomenu Treviz. "Bili ste u stanju da se domognete mog broda na udaljenosti od
milion i više kilometara - i da nas držite mirnim dok smo se mi osećali bespomoćnim. Pa, onda,
smirite me i sada. Nemojte se pretvarati da za to niste sposobni."
"Ali ne smemo to da učinimo. Bar ne sada. Ukoliko vas sada na bilo koji način izmenimo ili
prilagodimo, u tom slučaju nećete nam biti od pomoći. Možete nam biti od koristi jedino ukoliko ste
vi - vi; stoga i morate ostati ono što jeste. Ukoliko vas, u ovom trenutku, makar i dodirnemo -
izgubljeni smo. Molim vas. Morate se smiriti sami od sebe."
"Ni govora, gospođice, sve dok mi ne kažete bar nešto od onoga što želim da znam."
Pelorat se umeša. "Blis, dopustite meni da pokušam. Molim vas, idite u drugu sobu."
Blis tiho iziđe, i Pelorat zatvori vrata za njom.
"U stanju je da čuje i vidi - oseti - sve", reče Treviz. "Kakva je onda razlika?"
"Za mene ima razlike", odvrati Pelorat. "Želim da budem nasamo s vama, pa makar to bila čista
iluzija... Golane, vi ste preplašeni."
"Ne budalite."
"Naravno da ste preplašeni. Nije vam poznato kamo idete, sa čime ćete se suočiti, šta treba da
očekujete. Imate i pravo da se plašite."
"Ali ne plašim se."
"Da, plašite se. Možda se ne plašite fizičkih opasnosti, na način na koji ih se ja plašim. Plašio sam
se i samog izlaska u svemir, svakog novog sveta koji sam ugledao, svih novih stvari na koje sam
naišao. Na kraju krajeva, čitavih pola veka vodio sam sužen, povučen i ograničen život, dok ste vi
bili u Flotili i bavili se politikom, do guše u svemu i u svemiru i kod kuće. Pa ipak, pokušao sam da
se ne plašim, i vi ste mi u tome pomogli. Sve ovo vreme što smo ga proveli zajedno bili ste beskrajno
strpljivi sa mnom, bili ste ljubazni i puni razumevanja, i zahvaljujući vama, uspeo sam da savladam
svoj strah i da se ponašam kako dolikuje. Dopustite mi, sada, da vam uzvratim istom merom i da vam
pomognem."
"Ali kažem vam, ne plašim se."
"Naravno da se plašite. Ako ničeg drugog, plašite se odgovornosti s kojom ćete se suočiti. Po
svemu sudeći, čitav jedan svet zavisi od vas - i sledstveno tome, ukoliko omanete, imaćete na svojoj
savesti njegovu propast. Zbog čega biste se, dakle, suočili s takvom mogućnošću zarad jednog sveta
koji vam ništa ne znači? Kakvog oni uopšte prava imaju da vam stave taj teret na pleća? Ne samo što
se plašite neuspeha, kao što bi se i svako drugi na vašem mestu plašio, već ste i gnevni što su vas
uopšte doveli do toga da osetite strah."
"Grdno grešite."
"Ne verujem. Pa ipak, dozvolite mi da vas zamenim. Ja ću to učiniti. Ma šta bilo to što od vas
očekuju, ja se dobrovoljno javljam da vas zamenim. Pretpostavljam da to ne zahteva posebnu fizičku
snagu ili izdržljivost, budući da bi vas i najprostija mašina u tom pogledu lako nadvladala.
Pretpostavljam, takođe, da to nije nešto što zahteva posebne mentalne moći, budući da ih oni sami
imaju u izobilju. To je nešto - pa, ne znam ni sam šta, ali ako ne zahteva ni mišiće ni mozak, u tom
slučaju imam sve što i vi imate - i spreman sam da preuzmem svu odgovornost."
"Zbog čega ste tako spremni da ponesete taj teret?" upita Treviz oštro.
Pelorat obori glavu, kao da se boji da sretne pogled svog sadruga. "Nekada sam bio oženjen,
Golane", reče on. "Bilo je tu, povremeno, i drugih žena. Pa ipak, nijedna mi od njih nije ništa istinski
značila. Bilo je zanimljivo. Prijatno. Ali nijedna mi od njih nije ništa odistinski značila. Pa ipak,
ova..."
"Ko? Blis?"
"Ona je, nekako, drugačija... bar za mene."
"Tako mi Terminusa, Janove, pa ona sad čuje svaku reč koju izgovarate!"
"To ništa ne menja na stvari. Ona to ionako zna... Želim da joj ugodim. Spreman sam da na sebe
preuzmem taj zadatak, ma šta bilo u pitanju; spreman sam na svaki rizik, rad sam da preuzmem svaku
odgovornost - makar to samo malo doprinelo da je navedem... da misli lepo o meni."
"Ali, Janove, pa ona je još dete!"
"Ona nije više dete - i ma šta vi o njoj mislili, to za mene nema nikakve važnosti."
"Zar ne razmišljate o tome kako morate da izgledate u njenim očima?"
"Kao starac? Ali kakve to veze ima? Ona predstavlja deo jedne velike celine, a ja ne - već sama
ta činjenica uspostavlja nesavladiv zid između nas dvoje. Zar mislite da mi to nije jasno? Međutim,
ja ništa od nje ne tražim osim da..."
"Da misli lepo o vama?"
"Tako je. Ili bilo šta drugo što je spremna da oseti prema meni."
"I samo zbog toga biste želeli da na sebe preuzmete moj zadatak? Ali, Janove, zar niste shvatili?
Oni ne žele vas; oni, iz nekog - svemir-bi-ga-znao-kog - razloga žele baš mene. Ni ja sam ništa od
svega ne shvatam."
"Ali ukoliko ne mogu vas dobiti, i ukoliko moraju imati bar nekoga, ja, ipak, bez sumnje,
predstavljam bolje rešenje nego da ostanu bez ikoga."
Treviz zavrte glavom. "Prosto ne mogu da poverujem u sve to. Već ste na pragu starosti, i ponovo
otkrivate mladost. Janove, vi u stvari želite da postanete heroj, želite da položite svoj život za njeno
telo."
"Ne govorite tako, Golane. Nisam siguran da ste pogodili pravu temu za dosetke."
 Treviz pokuša da se nasmeje, ali pošto mu se oči susretose sa Peloratovim krajnje ozbiljnim
licem, on se samo nakašlja. "U pravu ste", reče on konačno. "Izvinjavam vam se. Pozovite je, onda,
Janove. Pozovite je, neka uđe."
Blis se ponovo pojavi; delovala je kao da se smanjila. "Žao mi je, Pel", reče ona tihim glasom,
"ali ne možete da zamenite Treviza. Mora to biti on - ili niko."
"U redu je", reče Treviz. "Biću sasvim miran. Ma šta bilo u pitanju, pokušaću da to obavim. Bilo
šta, samo da sprečim Janova da u njegovim godinama izigrava romantičnog heroja."
"Svestan sam i sam koliko mi je godina", progunđa Pelorat.
Blis mu lagano pristupi, i onda mu nežno stavi šaku na rame. "Pel, ja... mislim o vama veoma
lepo."
Pelorat skrenu pogled. "U redu je, Blis. Nema nikakve potrebe da se rasipate ljubaznostima."
"Pel, ne rasipam se Ijubaznostima. Ja... zaista mislim veoma, veoma lepo o vama."

82.
Najpre maglovito, a onda sve jasnije, Sura Novi poče shvatati da je ona zapravo
Suranoviremblastiran, i da su je, dok je još bila dete, roditelji nazivali Su, a drugovi Vi.
Razume se, nikada to nije sasvim zaboravila, ali svest o tome bila je, povremeno, zakopavana
negde duboko u njoj. Sećanje na to, međutim, nikada još ne beše ovako duboko pokopano, ili na
toliko dugo vremena kao tokom ovog poslednjeg meseca - budući da se još nikada, u tako dugom
vremenskom razdoblju, nije nalazila u blizini nekog toliko moćnog uma.
Ali trenutak je konačno došao. Ona to ni sama nije želela, niti je za svim tim osećala potrebu.
Međutim, znatno veći deo njene skrivene ličnosti bio je odjednom potisnut ka površini - zarad opštih
ciljeva.
Sve to pratio je u početku osećaj neodređene nelagodnosti, neka vrsta svraba koji je, međutim,
veoma brzo prigušio osećaj lagodnosti što ga je u njoj izazvala ponovna pojava njenog
nerprikrivenog Ja. Već godinama se nije osećala toliko bliskom sveukupnosti Gee.
Odjedom, u sećanje joj dođe jedno stvorenjce koje je tada, na Gei, u detinjstvu, veoma volela.
Pošto joj je, tada, pošlo za rukom da shvati da su njegova osećanja, na neki maglovit način,
istovremeno i njena vlastita, to joj je sada pomoglo da sasvim jasno prepozna i svoja sadašnja
osećanja. Bila je, u stvari, leptir koji se upravo oslobađao svoje čaure.

83.
Stor Gendibal se prodorno i oštro zagleda u Novi - do te mere iznenađen da umalo, za dlaku, ne
popusti stisak kojim je držao gradonačelnicu Brano. Što do toga odista i nije došlo razlog je, po svoj
prilici, bio u pomoći koja mu iznenada pristiže odnekud spolja - ali na koju on, u tom trenutku, ne
obrati pažnju.
"Šta ti, Novi, znaš o većniku Trevizu?" upita je on. I odmah potom, sav pometen iznenadnom i
rastućom složenošću njenog uma, dodade: "Ko si ti?"
Gotovo istovremeno, on pokuša da ponovo ovlada njenim umom - ali ovoga puta je ovaj za njega
bio nedodirljiv. U tom istom času on shvati da njegov stisak kojim je držao gradonačelnicu Brano,
jača neka druga moć, znatno veća od njegove. On ponovi: "Ko si ti?"
Novinim licem prelete senka čemera. "Gospodine", odgovori ona, "Govorniče Gendibale, moje
pravo ime je Suranoviremblastiran, i ja sam Gea."
Beše to sve što je izgovorila koristeći se rečima, ali Gendibal, u iznenadnom gnevu, pojača svoj
mentalni snop i s velikom umešnošću, napetih damara, izmaknu mreži što se nad njim skupljala i
zadrža Brano u svom vlastitom stisku, snažnijem no maločas, istovremeno se uhvativši, izbliza i
ćutke, ukoštac sa Novinim umom.
Međutim, ona ga zadrža na odstojanju sa gotovo jednakom spretnošću, premda joj ne uspe da mu
se svojim umom približi - možda i stoga što to, zapravo, nije ni želela.
On joj se onda obrati kao što bi se obratio nekom od Govornika. "Odigrala si svoju ulogu,
obmanula me, namamila me ovamo... Pripadaš, je li, onom soju iz koga je proistekao i sam Mazgov?"
"Mazgov je bio otpadnik, koji je skrenuo s našeg puta, Govorniče Gendibale. Ja/mi nismo
Mazgovi. Ja/mi smo Gea."
I ona mu potom izloži sustinsku osnovu Gee, opšteći pritom s njim mentalnim putem kako bi mu
prenela sve složenosti planetarne strukture, budući da reči, jednostavno, nisu bile u stanju da sve to
izraze.
"Oživotvorena planeta!" izusti konačno Gendibal.
"Sa mentalnim poljem koje je, kao celina, neuporedivo jače od vašeg, individualnog. Molim vas,
nemojte se tako grčevito opirati. Bojim se da vam ne nanesem neko zlo, da učinim nešto što nikako ne
bih želela."
"Ali čak i kao oživotvorena planeta niste jači od zbira moći mojih kolega na Trantoru. I mi, na
neki način, predstavljamo oživotvorenu planetu."
"To je, Govorniče, samo nekih hiljadu ljudi sposobnih da mentalno sarađuju. Međutim, ne možete
se osloniti na njihovu pomoć, budući da sam im ja preprečila put. Proverite, i uverićete se."
"Pa, kakav je vaš plan, Gea?"
"Nadam se, Govorniče, da ćete me i dalje zvati Novi. Ono što sada činim - činim kao Gea; ali ja
sam takođe Novi, a u odnosu na vas, ja sam samo Novi."
"Kakav je vaš plan, Gea?"
Za trenutak samo javi se mentalni drhtaj koji bi odgovarao uzdahu, i Novi odgovori: "Ostaćemo u
trostrukoj pat-poziciji. Vi ćete, probijajući njen štit, držati gradonačelnicu Brano, i budući da ću vam
ja pomagati nećemo se zamoriti. Vi ćete, pretpostavljam, i dalje nastojati da održite svoj stisak
nadamnom, kao i ja svoj nad vama, i ni vi ni ja nećemo podleći zamoru. I tako će i ostati - do daljeg."
"S kakvim ciljem?"
"Već sam vam rekla... Čekamo Golana Treviza, većnika sa Terminusa. On je taj koji će razbiti ovu
pat-poziciju - onako kako sam bude odlučio."

84.
Računar na Dalekoj zvezdi uočio je dva broda, i Treviz mu izdade nalog da ih oba, odvojeno,
prikaže na ekranu.
Oba su bila zadužbinska. Jedan je bio sličan Dalekoj zvezdi i nije bilo nikakve sumnje da je u
pitanju Komporov brod. Drugi je bio veći i neuporedivo moćniji.
Treviz se okrenu prema Blis i upita: "Pa, je li vam poznato šta se ovde događa? Možete li mi bar
sada, konačno, nešto reći?"
"Poznato mi je. Ali, ne uzbuđujte se! Neće vam naneti nikakvo zlo."
"Zbog čega li baš svi misle da ja samo sedim ovde, sav premro od straha?" upita Treviz
mrzovoljno.
Pelorat požuri da se umeša: "Pustite nju da govori, Golane. Ne istresajte se na nju."
Treviz nestrpljivo podiže ruku, dajući znak da se predaje. "Neću se istresati. Govorite, gospo."
"Na velikom brodu", reče ona, "nalazi se vladarka vaše planete. Sa njom je..."
Treviz je preneraženo prekinu. "Vladarka? Mislite, Stara gospa Brano?"
 "Razume se, to nije njena titula", odgovori Blis, dok joj se usne blago razvukoše u osmeh. "Ali u
pitanju je žena, u to nema nikakve sumnje." Ona za časak zastade, kao da pažljivo osluškuje planetni
organizam čiji je ona bila tek jedan deo. "Ime joj je Harlabrano. Neobično - ime joj sadrži samo
četiri sloga a toliko je važna osoba na vašem svetu; pa, pretpostavljam da ne-Geanci imaju svoje
posebne običaje."
"Pretpostavljam", odvrati Treviz suvo. "Vi biste je, verujem, zvali Bran. Ali šta ona radi ovde?
Zbog čega nije na... shvatam. Gea je i nju namamila ovamo. Ali zbog čega?"
Blis se, međutim, ne obazre na njegovo pitanje. "Sa njom je", nastavi ona, "Lionokodel - čudno,
pet slogova, iako je njen potčinjeni. To mi zvuči kao nedostatak poštovanja. On je, takođe, važna
ličnost na vašem svetu. Sa njima su još četvorica - ljudi koji se staraju o oružju. Želite li i njihova
imena?"
"Ne... Pretpostavljam, međutim, da se na onom drugom brodu nalazi samo jedan čovek, Mun Li
Kompor, i da on predstavlja Drugu zadužbinu. Očigledno, namamili ste ovamo predstavnike obeju
Zadužbina. Zbog čega?"
"Niste u pravu, Trev... ovaj, Trevize."
"Oh, nije važno, zovite me Trev. Ne dajem za to koliko ni za kometin rep."
"Niste sasvim u pravu, Trev. Kompor je napustio svoj brod i na njemu su sada druge dve osobe.
Jedna je Storgendibal, veoma važna ličnost u Drugoj zadužbini. On ima položaj Govornika."
"Veoma važna ličnost? Pretpostavljam da raspolaže i mentalnim moćima?"
"Dabome. I to u velikoj meri."
"Hocete li biti u stanju da se ponesete s njim?"
"Razume se. Druga osoba, koja je s njim na brodu, jeste Gea."
"Jedna od vaših?"
"Da. Njeno je ime Suranoviremblastiran. Trebalo je da bude znatno duže, ali je previše vremena
provela razdvojena od mene/nas/ostalih."
"Da li je ona u stanju da zadrži tog uglednika Druge zadužbine?"
"Ne drzi ga ona, već Gea. Ona/ja/mi/svi mi u stanju smo da ga porazimo."
"Da li je upravo to njen zadatak? Da porazi i njega i Brano? Šta sve to znači? Da li to Gea
namerava da uništi obe Zadužbine i da sama uspostavi vlastito Galaktičko carstvo? Novi Mazgov?
Jedan mnogo moćniji Mazgov..."
"Ne, ne, Trev. Nemojte se ponovo uzbuđivati. Ne smete. Sve troje nalaze se u pat-poziciji i
čekaju."
"Čekaju - šta?"
"Vašu odluku."
"Opet vi! Kakvu odluku? I zašto baš ja?"
"Molim vas, Trev", odgovori Blis. "Uskoro će sve biti razjašnjeno Ja/mi/ona rekli smo vam
onoliko koliko smo to ja/mi/ona u ovom trenutku u stanju."

85.
Brano umorno primeti: "Čini mi se sada izvesnim, Liono, da sam počinila grešku. I to, po svoj
prilici, sudbonosnu."
"Treba li to baš tako otvoreno izreći?" promrmlja Liono gotovo i ne otvarajući usta.
"Poznate su im i same moje misli. Prema tome, svejedno je ako to i naglas kažem. Poznato im je
sve i što ti misliš, makar i ne otvarao usta... Trebalo je da se strpim dok ne pribavimo jači štit."
"Ali, gradonačelnice, kako ste to mogli proceniti?" upita Kodel. Da smo čekali da budemo
dvostruko i trostruko i četvorostruko i beskrajno mnogo puta sigurniji - možda bismo morali večno da
čekamo... Istinu govoreći, voleo bih da se nismo ni upuštali u sve ovo. Bilo bi bolje da smo i dalje
eksperimentisali sa nečim drugim - možda sa vašim gromobranom, Trevizom."
Brano uzdahnu. "Želela sam, Liono, da ih zateknem nespremne. Ipak ukazao si na samu suštinu
moje zablude. Mogla sam da čekam sve dok se ne bi, sa dovoljno osnovanosti, moglo pretpostaviti da
je štit neprobojan. Ne baš neprobojan, ali sasvim blizu toga. Shvatala sam da postoji mogućnost da se
štit probije, ali jednostavno nisam više mogla da čekam. Ukloniti nedostatke štita moglo je značiti da
moram čekati sve do isteka mog mandata, a ja sam želela da se stvar obavi za vreme moje uprave - i
želela sam da i sama budem na licu mesta. I tako, poput prave budale, ubedila sam sebe da je štit
dovoljno postojan. Nisam želela da slušam upozorenja - tvoje sumnje, na primer."
"Možda ipak, ukoliko budemo strpljivi, možemo pobediti."
"Jesi li u stanju da izdaš naređenje da se puca na onaj brod?"
"Ne, gradonačelnice, nisam. Jednostavno, nekako, ne mogu podneti ni samu pomisao na to."
"Ni ja. Pa ipak, čak i kada bi ti ili ja uspeli da izdamo takvo naređenje, sigurna sam da ga naši
ljudi ne bi izvršili - ne bi bili u stanju."
"Ne pod sadašnjim okolnostima, gradonačelnice; ali okolnosti se mogu i izmeniti. U stvari, nova
ličnost upravo stupa na scenu."
On pokaza na ekran. Brodski računar automatski je podelio ekran na dva dela, čim je novi brod
ušao u njegov vidokrug. Došljak se nalazio na desnoj strani ekrana.
"Možeš li uveličati sliku, Liono?"
"Bez ikakvih poteškoća. Čovek sa Druge zadužbine je vrlo vešt. U stanju smo da učinimo sve što
on ne smatra važnim."
"Pa", primeti Brano osmotrivši nakratko ekran, "nema nikakve sumnje: to je Daleka zvezda.
Pretpostavljam da su Treviz i Pelorat na brodu." A onda, s gorčinom, dodade: "Osim ukoliko ljudi sa
Druge zadužbine nisu i njih smenili. Moj gromobran odista je bio vrlo delatan... Samo da mi je štit
snažniji!"
"Strpljenja!", reče Kodel kratko.
Jedan glas odjeknu u kontrolnoj kabini, i Brano odnekud smesta shvati da u pitanju nisu bili zvučni
talasi. Čula ga je neposredno svojim umom, i samo jedan kratak pogled na Kodelovo lice bio je
sasvim dovoljan da shvati da ga je i on čuo.
Glas upita: "Možete li da me čujete, gradonačelnice Brano? Ukoliko me čujete, nema potrebe da
to i naglas potvrdite. Dovoljno je da samo pomislite na to."
"Ko ste vi?" upita Brano tiho.
"Ja sam Gea."

86.
U odnosu na druga dva, svaki pojedinačni brod nalazio se sada u stanju gotovo potpunog
mirovanja. Sva tri veoma su se lagano obrtala oko Gee, kao daleki, trodelni satelit planete. Sva tri
pratila su Geu na njenom beskonačnom putovanju oko sunca.
Posmatrajući ekran, Treviz osta da sedi, umoran od nagađanja kakva bi njegova uloga u svemu
ovome mogla biti - zbog čega su ga ovamo dovokli prinudivši ga da prevali put od hiljadu parseka.
Zvuk koji odjeknu u njegovom umu nije ga uzbunio. Kao da je, u stvari, samo i čekao da mu se
javi.
Glas mu se obrati: "Možete li da me čujete, Golane Trevize? Ukoliko me čujete, nema potrebe da
to i naglas potvrdite. Dovoljno je da samo pomislite na to."
 Treviz se obazre oko sebe. Pelorat, očigledno zbunjen, gledao je u svim pravcima, kao da nastoji
da ustanovi odakle glas dopire. Blis je mirno sedela, dok su joj šake nehajno počivale na kolenima.
Treviz ni za trenutak ne posumnja da je i ona čula glas.
Zanemarivši nalog da se izrazi samo mislima, on izgovori jasnim i zvonkim glasom: "Ukoliko mi
se ne objasni o čemu je ovde reč, nemam nameru da učinim ništa od onoga što se od mene očekuje da
učinim."
A glas mu odgovori: "Odmah će vam biti objašnjeno."

87.
"Primaćete me svojim umom", reče Novi. "Slobodni ste da odgovarate u mislima. Pobrinuću se,
istovremeno, da svi čuju svakoga. Pored toga, kao što i sami znate, budući da smo dovoljno blizu
jedni drugima, pri normalnoj svetlosnoj brzini mentalnog polja neće biti nikakvog nepotrebnog
kašnjenja. Dakle, pre svega, svi smo se ovde okupili na osnovu određenog sleda okolnosti."
"Kakve vrste", stiže Branin glas.
"Ne mentalnim podešavanjem", odgovori Novi. "Gea nije uticala ni na čiji um. To nam nije
svojstveno. U stvari, samo smo iskoristili odgovarajuće ambicije. Gradonadčelnica Brano želela je
da odmah, bez odlaganja, uspostavi Drugo carstvo; Govornik Gendibal želeo je da postane Prvi
govornik. Bilo je dovoljno ohrabriti ovakve žudnje i potom ih podsticati, promišljeno i razborito."
"Poznato mi je kako sam ja namamljen ovamo", reče Gendibal kruto. Zaista mu je bilo poznato.
Znao je zbog čega je bio toliko nestrpljiv da se otisne u svemir, zbog čega je toliko žudeo da pođe za
Trevizom, ubeđen da će biti u stanju da sve konce drži u svojim rukama... Bilo je to zbog Novi... Ah,
Novi!
"Vi ste bili poseban slučaj, Govorniče Gendibale. Vaša je ambicija bila snažna, ali je u vama,
istovremeno, postojalo i nešto meko, što je omogućilo da se krene prečicom. Predstavljali ste osobu
spremnu da bude ljubazna prema svakome za koga ste bili obučeni da verujete da je u svakom
pogledu ispod vas. Okoristila sam se tom vašom osobinom i okrenula je protiv vas. Ja/mi/sam/smo
duboko postiđeni zbog toga. Jedino nam je opravdanje da je budućnost Galaksije bila ugrožena."
Novi za trenutak zastade i njen glas (mada ono što je govorila nije uobličavala u reči) postade
sumorniji, a njeno lice smrknutije.
"Ovo je bio trenutak. Gea nije više mogla da čeka. Na Terminusu se već više od jednog stoleća
radilo na pronalaženju mentalnog štita. Bila im je potrebna još samo jedna generacija i on bi postao
neprobojan čak i za Geu - a onda bi bili slobodni da po volji upotrebe svoju fizičku moć. Čitava
Galaksija ne bi bila u stanju da im se odupre, i Drugo bi carstvo, onakvo kakvim ga shvata Terminus,
za najkraće vreme bilo uspostavljeno - uprkos Seldonovom Planu, uprkos ljudima sa Trantora, i
uprkos Gei. Bilo je, stoga, neophodno da se gradonačelnica Brano navede da dejstvuje, dok joj štit
još nije bio usavršen.
Zatim, bio je tu i Trantor. Seldonov Plan dejstvovao je savršeno, budući da se sama Gea
pobrinula da nimalo ne odstupi od svog osnovnog toka. Tokom više od jednog stoleća Trantorom su
upravljali najnedelatniji među Prvim govornicima, i Druga zadužbina samo je životarila. Međutim,
odnedavno, započeo je brzi uspon Stora Gendibala. Nije bilo nikakve sumnje da će postati Prvi
govornik i da će, pod njegovim vođstvom, Trantor zaigrati znatno delatniju ulogu. Bilo je sasvim
jasno da će on svoju pažnju usmeriti na izgradnju fizičkih moći, da će shvatiti opasnost koja preti od
Terminusa i da će krenuti na njega.
Ukoliko bi bili u stanju da krenu protiv Terminusa pre no što bi ovaj usavršio svoj štit, Seldonov
Plan ispunio bi se do kraja i nastalo bi Drugo galaktičko carstvo - po meri Trantora, bez obzira na
ljude Terminusa i na Geu. Sledstveno tome, bilo je neophodno da se Gendibal nekako navede da
dejstvuje, pre no što postane Prvi govornik.
Na svu sreću, budući da je Gea tokom niza godina brižljivo dejstvovala, pošlo nam je za rukom da
obe Zadužbine dovedemo na pravo mesto - i u pravo vreme. Ponavljam sve ovo prvenstveno stoga da
bi Golan Treviz, većnik sa Terminusa, mogao kako treba razumeti čitavu ovu stvar."
Treviz je prekinu, ponovo se ne osvrćući na mogućnost da opšti isključivo putem misli. On izreče
čvrstim glasom: "Pa ipak, ne razumem. Šta je to toliko loše u bilo kojoj od dveju verzija Drugog
galaktičkog carstva?"
Novi mu smesta odgovori: "Drugo galakticko carstvo - uspostavljeno po obrascima Terminusa -
bilo bi militarističko carstvo, ustanovljeno zahvaljujući primeni sile, održavano pomoću sile, te,
konačno, i uništeno usled pribegavanja sili. Ono ne bi predstavljalo ništa drugo do li vaspostavljeno
Prvo galaktičko carstvo. Tako, bar, na to gleda Gea.
Drugo galaktičko carstvo - uspostavljeno po obrascima Trantora - bilo bi paternalističko carstvo,
ustanovljeno zahvaljujući proračunima, održavano uz pomoć proračuna, i konačno, nastavilo bi da na
proračunima opstaje, poput živog mrtvaca. Bio bi to ćorsokak. Tako, bar, na to gleda Gea."
"A Šta Gea ima da ponudi u zamenu?" upita Treviz.
"Jednu još veću Geu! Galaktiku! Svaka planeta na kojoj žive ljudska bića postala bi oživotvorena
poput Gee. Svaka oživotvorena planeta uključila bi se u zajednicu još obuhvatnijeg međuzvezdanog
života. I svaka nenaseljena planeta bi se priključila. I svaka zvezda. I svaki pramen međuzvezdanog
gasa. Možda, čak i sama velika, centralna crna jama. Bila bi to oživotvorena galaksija - galaksija
koja bi stvorila osnovu za sve vrste života, u oblicima koje čak nismo u stanju ni da zamislimo. Bio
bi to način života sasvim različit od svega što smo dosad upoznali - u kome se stare greške više ne bi
ponavljale."
"Ali u kome bi se rađale nove", promrmlja sarkastično Gendibal.
"Gea je imala na raspolaganju hiljade godina za takvu vrstu opita."
"Ali ne u galaktičkim razmerama."
Treviz, međutim, nije obraćao pažnju na ovaj kratki sukob između sumnji i nadanja i nastojao je
da istera na čistinu svoj problem, te ponovo upita: "I kakva je moja uloga u svemu tome?"
Glas Gein - usmeren preko Novinog uma - zagrme: "Vi treba da izaberete! Koja od tih triju
mogućnosti treba da se ostvari?"
Duboka tišina proprati ovu izjavu... Konačno, tišinu prekide Trevizov glas - najzad je i on opštio
mislima, budući da je bio previše pometen da bi mogao govoriti - jedva čujan pa ipak izazovan: "Ali
zašto baš ja?"
"Mada smo shvatili", odgovori Novi, "da se približio trenutak kada će bilo Terminus, bilo Trantor
postati suviše moćni da bismo ih mogli zaustaviti - ili što je još gore, da će i Terminus i Trantor
postati toliko moćni da bi ishod bio smrtonosan obračun koji bi opustošio celu Galaksiju - nismo bili
u prilici da išta preduzmemo. S obzirom na naše ciljeve bio nam je potreban neko - neko poseban - sa
istinskim darom da uoči šta je ispravno. I našli smo vas, većniče... Ne, zasluga za to ne pripada nama.
Pronašli su vas ljudi sa Trantora zahvaljujući čoveku po imenu Kompor - mada ni oni nisu baš tačno
znali šta imaju u rukama. Ali izdvojivši vas, skrenuli su na vas i našu pažnju. Golane Trevize, vi ste
čovek koji nosi u sebi dar da neopozivo presudi šta jeste a šta nije ispravno."
"Ne slažem se s tim", odgovori Treviz.
"Vi to, svaki put, sa sigurnošću znate. I mi želimo da i ovog puta budete sigurni - za dobro čitave
Galaksije. Vi, verovatno, ne želite da ponesete odgovornost za konačni izbor. Možda ćete, čak, sve
učiniti da izbegnete taj izbor. Pa ipak, uprkos svemu, ne možete da ne shvatite da je ispravno da to
učinite. Bićete sasvim sigurni u to! A onda ćete doneti odluku. Čim smo vas pronašli bilo nam je
jasno da je naše traganje za nekim poput vas najzad okončano, i godinama smo predano radili na tome
da se sled događaja razvija tako da vas sve troje - gradonačelnicu Brano, Govornika Gendibala i vas,
većniče Trevize - bez ikakvih mentalnih intervencija, u istom trenutku, okupimo ovde u neposrednoj
blizini Gee. I u tome smo konačno uspeli."
"Ali", upita Treviz, "nije li tačno, Gea - ukoliko već želite da vam se tako obraćam - nije li tačno
da na ovom mestu u svemiru, pri sadašnjim okolnostima, možete sami nadjačati gradonačelnicu i
Govornika? Nije li tačno da sami, bez ikakvog mog učešća, možete uspostaviti tu svoju oživotvorenu
galaksiju? Zbog čega, onda, to ovog časa i ne učinite?"
"Nisam sasvim sigurna da li vam to mogu objasniti tako da vas moj odgovor zadovolji", odvrati
Novi. "Gea je nastala pre više hiljada godina uz pomoć robota koji su, u jednom kratkom trenutku,
služili ljudskoj rasi, ali koji joj više ne služe. Međutim, sasvim su nam jasno dali na znanje da ćemo
moći da preživimo samo ukoliko, na život uopšte, budemo doslovno primenili Tri Zakona Robotike.
U tom smislu, Prvi zakon kaže: 'Gea ni na koji način ne sme ugroziti život, niti, ostajući neaktivna,
dopustiti da život bude ugrožen'. Poštovali smo to pravilo tokom čitave naše istorije, i nije nam ni
sada moguće da postupimo makar za dlaku drugačije.
Posledica toga jeste da smo sada bespomoćni. Mi ne možemo da nametnemo svoju viziju
oživotvorene galaksije kvadrilionima ljudskih bića i drugim bezbrojnim životnim oblicima -
ugrožavajući pritom, možda, ogroman broj drugih životnih vrsta. Isto tako, ne možemo da ništa ne
učinimo gledajući kako, u sukobima koje smo mogli sprečiti, Galaksija dovodi samu sebe na rub
uništenja. Ne znamo šta će - naše delanje ili naše nedelanje - Galaksiju manje koštati; isto tako, ne
znamo šta bi - ukoliko se odlučimo da delamo, podržavši bilo Terminus, bilo Trantor - Galaksiju
manje ugrozilo. Prema tome, odlučili smo, neka većnik Treviz izabere - i ma kakav njegov izbor bio,
Gea će ga poštovati."
"Kako treba da postupim?" upita Treviz. "Kako da obavim taj izbor?"
"Imate računar na brodu", odgovori Novi. "Ljudi sa Terminusa nisu to ni sami znali kad su ga
pravili, ali on je savršeniji no što to oni i pretpostavljaju. U vaš računar uključen je i jedan deo Gee.
Postavite samo šake na označena mesta i razmislite. Možete, na primer, zamisliti da je štit
gradonačelnice Brano neprobojan. Ukoliko tako postupite, moguće je da će ona smesta upotrebiti
svoje oružje da onesposobi ili uništi dva druga broda, da uspostavi svoju fizičku vlast nad Geom a
potom i nad samim Trantorom."
"I vi nećete ništa preduzeti da to sprečite?" upita zapanjeno Treviz.
"Nećemo ni prstom mrdnuti. Ukoliko to učinite smatrajući da će uspostavljanje vladavine
Terminusa naneti Galaksiji manje štete od drugih dvaju mogućnosti, mi ćemo svesrdno pomoći da se
to i ostvari - makar i po cenu našeg vlastitog uništenja.
S druge strane, tu je mentalno polje što ga stvara Govornik Gendibal; uz pomoć vašeg računara
možete ga silno pojačati. U tom slučaju, nema sumnje, on će me se oslaboditi i potisnuti me. Nakon
toga zavladaće i gradonačelničinim umom i, uz pomoć njene flote, uspostaviti fizičku vlast nad Geom,
obezbedivši na taj način neprikosnoveno delovanje Seldonovog Plana. Gea neće ni mrdnuti da to
spreči.
Najzad, tu je i moje mentalno polje, kome se možete priključiti; u tom slučaju proces
oživotvoravanja Galaksije započeće i neminovno teći do svog potpunog ispunjenja - možda ne tokom
ove generacije, pa ni sledeće, već nakon stoleća predanog rada tokom kojih će se Seldonov Plan
postepeno uobličavati. Izbor je na vama."
"Tronutak!" uzviknu gradonačelnica Brano. "Nemojte još donositi odluku. "Dopuštate li mi da
govorim?"
"Možete slobodno govoriti", odvrati Novi. "Govornik Gendibal takođe."
"Većniče Trevize", započe Brano. "Prilikom našeg poslednjeg susreta na Terminusu rekli ste:
'Možda će doći trenutak kada ćete od mene tražiti da nešto učinim. Postupiću tada kako budem našao
za shodno, ali neću zaboraviti protekla dva dana.' Nije mi poznato da li ste ovo predvideli, ili vam je
intuicija govorila da bi se ovo moglo dogoditi, ili jednostavno, zaista raspolažete onim što ova žena
koja govori o oživotvorenoj galaksiji naziva - darom da razaberete šta je ispravno. U svakom slučaju,
bili ste u pravu. Međutim, tražim od vas sada da učinite nešto za dobro Federacije.
Moguće je, pretpostavljam, da sada želite da mi vratite ravnom merom za ono što sam vam učinila
- što sam vas uhapsila i poslala u progonstvo. Međutim, tražim od vas da imate na umu da sam učinila
samo ono što sam smatrala da je za dobro Zadužbinske federacije. Čak i ako nisam bila u pravu, čak i
ako sam postupila tako iz najpoganijih ličnih interesa, imajte na umu da sam to učinila ja - a ne
Federacija. Nemojte uništavati čitavu Federaciju samo iz želje da se naplatite za ono što sam vam ja
učinila. Nemojte zaboraviti da ste pripadnik Zadužbine i da ste ljudsko biće, i da ne želite da budete
samo brojka u proračunima beskrvnih matematičara sa Trantora, ili čak nešto još manje od same
brojke u toj galaktičkoj zbrci živog i neživog. Vi želite da budete vi sami, da imate svoje potomstvo,
da vaša braća ostanu Ijudska bića koja će raspolagati vlastitom, slobodnom voljom. Ništa drugo nije
ni važno.
Ovi drugi možda će vam reći da bi naše Carstvo vodilo u krvoproliće i očaj - ali ne mora biti
tako. Od naše slobodne volje zavisiće da li će tako biti ili neće. I mi možemo izvršiti izbor. Međutim,
u svakom je slučaju bolje svojom slobodnom voljom otići u poraz nego živeti u besmislenoj
bezbednosti poput zupca u kakvoj mašini. Ne smetnite s uma da se u ovom trenutku od vas traži da
donesete odluku kao ljudsko biće koje raspolaže svojom slobodnom voljom. Ova stvorenja sa Gee
nisu sama u stanju da donesu takvu odluku, jer im to njihova mašinerija ne dozvoljava, te se moraju
osloniti na vas. Spremni su, čak i na samouništenje, ukoliko takva bude vaša odluka. Da li je to ono
što biste poželeli čitavoj Galaksiji?"
"Gradonačelnice", odgovori Treviz, "ne znam da li slobodno raspolažem svojom voljom. Na moj
um vršeni su tanani uticaji, tako da moram dati odgovor koji se, zapravo, od mene očekuje."
"Ne", umeša se Novi, "nismo dirali u vaš um. Da smo bili u mogućnosti da vas prilagodimo našim
potrebama, ovaj sastanak bio bi sasvim nepotreban. Da smo želeli da odstupimo od nekih načela lako
smo mogli uraditi baš ono što nam najviše odgovara, ne vodeći uopšte računa o širim potrebama i
dobru čovečanstva u celini."
"Mislim da je sada na mene red da govorim", umeša se Gendibal. "Većniče Trevize, ne dopustite
da vas zavede uski parohijalizam. Činjenica da ste rođeni na Terminusu ne bi trebalo da vas navede
na zaključak da Terminus dolazi ispred Galaksije. Evo, ima već pet vekova kako Galaksija živi u
skladu sa Seldonovim Planom. Taj se proces odvija kako unutar, tako i izvan Zadužbinske federacije.
Vi Jeste, i sve ste vreme bili, deo Seldonovog Plana - čime se znatno premašuje činjenica da ste
pripadnik Zadužbine. Nemojte stoga, učiniti ništa što bi poremetilo Plan, bilo da biste to učinili iz
skučenog osećaja patriotizma, bilo usled romantične žudnje za nečim novim i neproverenim. Druga
zadužbina neće ni na koji način ugroziti slobodnu volju čovečanstva. Mi nismo despoti; mi smo samo
vodiči.
Pored toga, mi nudimo Drugo galaktičko carstvo koje će se suštinski razlikovati od prethodnog.
Tokom posvemašnje ljudske istorije nijedna decenija, između svih desetina hiljada godina otkako su
nam dostupna hipersvemirska putovanja, nije protekla sasvim bez krvoprilića i nasilnih oduzimanja
života - i to širom Galaksije, čak i u razdobljima kada je sama Zadužbina živela u miru. Odaberite
gradonačelnicu Brano, i sve to nastaviće se do u beskraj. Ista grozna, mračna vrteška smrti. Seldonov
Plan konačno pruža mogućnost da sve to izostane - i ne po cenu da svi postanemo samo jedan atom
više u Galaksiji sačinjenoj od atoma, izjednačeni sa travkama, bakterijama i prašinom."
"Slažem se", primeti Novi, "sa svim onim što Govornik Gendibal kaže o Drugom carstvu koje bi
uspostavila Prva zadužbina. Međutim, ne slažem se s onim što kaže o Drugom carstvu koje bi
ustanovila Druga zadužbina. Govornici sa Trantora su, na kraju krajeva, nezavisna, slobodna ljuduka
bića i onakvi su kakvi su oduvek bili. Da li su se ikad oslobodili rušilačkih nadmetanja,
politikantstva, žudnje da se po svaku cenu popnu na vrh? Ne postoje li sukobi, ne opstaje li mržnja
čak i za Stolom - i da li će oni uvek ostati vodiči koje biste se usuđivali da sledite? Pozovite se na
čast Govornika Gendibala i zatražite od njega odgovor na ovo."
"Nema nikave potrebe pozivati se na moju čast", odgovori Gendibal. "Spreman sam da otvoreno
priznam da se za našim Stolom sreću i mržnja, i nadmetanje, čak i izdaja. Ali kada jednom donesemo
odluku, svi je poštujemo. Ne postoji nijedan primer da je to pravilo prekršeno."
"Šta bi se dogodilo ukoliko bih odbio da izvršim izbor?" upita Treviz.
"Morate ga izvršiti", odgovori Novi. "Shvatićete da je pravo da tako učinite, i samim tim,
izvršićete izbor."
"Šta, ipak, ako pokušam da izvršim izbor i ne uspem u tome?"
"Moraćete ga izvršiti."
"Koliko mi vremena još stoji na raspolaganju?" upita Treviz.
"Onoliko koliko vam bude potrebno da budete sigurni - ma koliko to potrajalo."
Treviz ništa ne odgovori.
Mada ni drugi ne progovoriše ni reči, Treviz je sasvim jasno mogao osetiti kako njihova
očekivanja struje njegovim krvotokom.
Mogao je osetiti kako glas gradonačelnice Brano čvrsto izgovara: "Slobodna volja!"
Glas Govornika Gendibala zvučao je sada gotovo zapovednički:
"Vođstvo i mir!"
Novin glas bio je ispunjen čežnjom: "Život!"
Treviz se okrenu i ugleda Pelorata kako ga pažljivo posmatra. "Janove", obrati mu se on tiho. "
Jeste li čuli sve ovo?"
"Jesam, Golane, čuo sam."
"I šta mislite o svemu?"
"Nije na meni da odlučim"
"Znam. Ali šta mislite?"
"Ne znam ni sam. Plaše me sve tri mogućnosti. Pa ipak, jedna neobična misao upravo mi..."
"Da?"
"Kada smo prvi put zakoračili u svemir pokazali ste mi Galaksiju. Sećate li se?"
"Svakako."
"Ubrzali ste protok vremena i jasno se moglo videti kako Galaksija rotira oko sebe. I ja na to
rekoh, kao da sam predvideo ovaj trenutak: 'Gotovo da je Galaksija kao živo biće što hodi
svemirom'. Ne čini li vam se da je, na izvestan način, već sada živo biće?"
I Treviz, setivši se tog trenutka, odjednom postade siguran. Priseti se, odjednom, i svog osećanja
da je i Pelorat, u svemu ovome, imao jednu od ključnih uloga. On se žurno okrenu, nastojeći da ne da
sebi vremena da razmisli, da posumnja, da postane nesiguran.
On postavi šake na računar i usredsredi svoje misli sa čvrstinom koju nikad ranije nije iskusio.
Doneo je odluku - odluku od koje je zavisila sudbina čitave Galaksije.
ZAKLJUČAK
88.
Gradonačelnica Harla Brano imala je sve razloge da bude zadovoljna. Državnička poseta nije
dugo trajala, ali je bila izvanredno plodonosna.
"Razume se, ne možemo im u potpunosti verovati", reče ona, dok joj se u glasu osetio prizvuk
želje da ne zvuči previše samouvereno. Posmatrala je ekran. Jedan za drugim brodovi Flotile zalazili
su u hipersvemir, vraćajući se svojim uobičajenim postajama.
Nije bilo nikakve sumnje da je Sejšel duboko impresionirala prisutnost Flotile, ali istovremeno,
nisu mu mogle izmaći iz vida dve stvari: prvo, da su brodovi sve vreme ostali u okvirima
zadužbinske teritorije, i drugo, da su pošto je Brano nagovestila da će se povući, zaista i krenuli bez
ikakvog odlaganja.
S druge strane, Sejšel bez sumnje neće smetnuti s uma da bi se brodovi mogli ponovo naći, u
slučaju potrebe, na njegovim granicama za samo jedan dan - ili čak i manje. Bio je to, bez sumnje,
jedinstven manevar koji je u sebi objedinjavao, istovremeno, i demonstraciju moći i demonstraciju
dobre volje.
"Tačno", primeti Kodel, "ne možemo im u potpunosti verovati, ali na kraju krajeva, nikome se u
Galaksiji ne može u potpunosti verovati - u svakom slučaju, biće u vrhunskom interesu Sejšela da
poštuje odredbe sporazuma. Bili smo zaista širokogrudi."
"Mnogo toga zavisiće od rada na pojedinostima", reče Brano, "i sve mi se čini da će to potrajati
mesecima. Osnovne postavke mogu se odmah prihvatiti, ali posle toga dolazi finije brušenje: karantin
za uvozna i izvozna dobra, kakav ćemo odnos uspostaviti u razmeni njihovih žitarica i stoke s našim, i
tako dalje."
"Znam, ali i to će konačno biti privedeno kraju, i sve će, gradonačelnice, vama biti pripisano u
zaslugu. Bio je to žestok potez i, moram priznati, sumnjao sam u njegovu mudrost."
"Hajde, hajde, Liono. Radilo se samo o tome da Zadužbina ima u vidu sejšelski ponos. Izvesnu
meru nezavisnosti čuvaju još od carskih vremena. U stvari, to i jeste nešto što treba poštovati."
"Da, naročito sada, kada nam to ne stvara nikakve neugodnosti."
"Tačno. I zato je bilo neophodno da donekle potisnemo vlastiti ponos i iziđemo im ususret.
Priznajem da nije bilo lako doneti odluku da ja, kao gradonačelnica Federacije koja obuhvata dobar
deo Galaskije treba da se udostojim da posetim jednu provincijalnu zvezdanu skupinu; ali kada je
odluka konačno bila donesena, nije mnogo bolelo. A njima je, bez sumnje, donela stvarno
zadovoljstvo. Mogli smo i pretpostaviti da će se složiti s posetom, naročito kada su naši brodovi
stigli nadomak njihovih granica, ali istovremeno, trebalo je ostati smeran i stalno se osmehivati."
Kodel klimnu. "Odustali smo od privida moći, da bismo sačuvali njenu suštinu."
"Tačno... Ko je to prvi rekao?"
"Mislim neko u nekom od Eridenovih komada, ali nisam siguran. Možemo se, kada se vratimo
kući, raspitati o tome kod nekog od naših književnih lučonoša."
"Ukoliko se budem setila. Moramo ubrzati uzvratnu posetu Sejšelaca Terminusu i postarati se da
se sa njima postupa kao sa ravnopravnima. Bojim se, međutim, Liono, da ćeš morati da se potrudiš da
preduzmeš sve mere za njihovu bezbednost. Možemo očekivati izvesno neraspoloženje među našim
usijanim glavama, te ne bi bilo nimalo mudro dozvoliti da budu suočeni makar i s najmanjim i
najusputnijim poniženjima - na primer, protestnim demonstracijama."
"Razume se", odgovori Kodel. "Uzgred budi rečeno, bio je to odista pametan potez - uputiti
Treviza napolje u svemir."
 "Moj gromobran? Delovao je, da budem poštena, čak i uspešnije no što sam se nadala. Natrapao
je na Sejšel i privukao njihove munje, u vidu protesta, toliko brzo da sam gotovo odbila da u to
poverujem. Za ime svemira! Kakav mi je samo to izgovor pružilo za moju posetu - zabrinutost, u
početku, za sudbinu jednog gradanina Zadužbine s kojim se ne postupa kako valja, i na kraju,
zahvalnost zbog uzdržljivosti koju su ispoljili."
"Lukavo! Ne mislite li, ipak, da bi bilo bolje da smo sa sobom poveli Treviza, dopustivši mu da
se vrati na Terminus?"
"Ne. U celini gledano, više volim da je bilo gde, samo ne kod kuće. Na Terminusu bi uvek
predstavljao stožer nespokojstva. Gluposti koje je izvaljivao u odnosu na Drugu zadužbinu poslužile
su kao savršen izgovor da ga udaljimo sa Terminusa, pri čemu smo, razume se, računali s tim da će ga
Pelorat odvesti do Sejšela; međutim, ne bih volela da se vrati i nastavi da širi te svoje brbljarije.
Nikad se ne može tačno reći do čega bi sve to konačno moglo dovesti."
Kodel se prigušeno nasmeja. "Sumnjam da ikad možemo naći nekog do te mere lakovernog kao što
je neka akademski obrazovana osoba. Pitam se samo koliko bi Pelorat još bio u stanju da toga
proguta - samo da smo mu ponudili?"
"Verovanje u bukvalno postojanje te mitske sejšelske Gee bilo je sasvim dovoljno - ali
zaboravimo to sada. Po povratku ćemo morati da se suočimo sa Većem, i biće nam potrebni njegovi
glasovi da bi se ugovor sa Sejšelom postao punovažan. Na svu sreću imamo Trevizovu izjavu -
snimak i sve ostalo - u kojoj nedvosmisleno kaže da je od svoje volje napustio Terminus. Sa svoje
strane, pak, izraziću žaljenje što je, makar i za kratko, došlo do njegovog hapšenja, i to će u
potpunosti zadovojiti Veće."
"Oslanjam se sasvim na vas kada je u pitanju taj čorbuljak", primeti Kodel pomalo suvo. "Ipak da
li ste imali u vidu mogućnost da Treviz u međuvremenu nastavi da traga za tom Drugom
zadužbinom?"
"Neka traga", odvrati Brano, ovlaš slegnuvši ramenima, "neka traga koliko god hoće - pod
uslovom da to ne čini na Terminusu. To će ga, bar, zaposliti - i neće ga nikud odvesti. Dalje
postojanje Druge zadužbine predstavlja naš mit stoleća, baš kao što i postojanje Gee predstavlja mit
Sejšela."
Ona se dublje zavali u svoje sedište, očito veoma dobro raspoložena. "Sada imamo i Sejšel u
svojim rukama, a kada to konačno budu shvatili - biće prekasno da se izvuku. Prema tome, rast
Zadužbine se nastavlja - i nastaviće se i u budućnosti, glatko i nesmetano."
"A zasluga za to, madam gradonačelnice, biće isključivo vaša."
"Ni to mi nije promaklo", odvrati Brano, i njihov brod skliznu u hipersvemir da bi se ponovo
pojavio u neposrednoj blizini Terminusa.

89.
Kada se govornik Stor Gendibal ponovo obreo na svom starom brodu, imao je sve razloge da
bude zadovoljan. Susret sa Prvom zadužbinom nije potrajao dugo, ali je bio izvanredno plodonosan.
Već je bio uputio na Trantor poruku, brižljivo sročenu, tako da je jedva prikrivala osećaj trijumfa.
U ovom trenutku bilo je sasvim dovoljno upoznati Prvog govornika sa činjenicom da je sve proteklo
u najboljem redu (do takvog zaključka, zaista, on je i sam mogao doći, budući da se, na kraju krajeva,
nije ukazala nagoveštena potreba da se primeni sva moć Druge zadužbine). Pojedinosti su mogle
sačekati i neki kasniji trenutak.
Objasniće tada Stolu kako je lažljivim - i sasvim malim - prilagođavanjem uma gradonačelnice
Brano skrenuo njene misli sa imperijalističke grandomanije na prednosti trgovinskih ugovora; kako je
pažljivim - i iz velike daljine izvedenim - prilagođavanjem vođe Sejšelske unije gradonačelnici
Brano bio upućen poziv na pregovore, i kako je, bez njegovog daljeg posredovanja, došlo do
njihovog međusobnog približavanja; Kompora je, opet, njegovim brodom, poslao natrag na Terminus
da se postara da se dogovor poštuje. Bio je to, pomisli samozadovoljno Gendibal, gotovo školski
primer širokih rezultata postignutih brižljivo razrađenom primenom mentalnih sposobnosti.
To će, bio je siguran, potpuno uništiti Govornika Delarmi, a njega samog uzdići do položaja Prvog
govornika - čim, prilikom njegovog prvog formalnog zasedanja, Stolu budu predočene sve
pojedinosti.
Od samog sebe, pri tom, nije tajio važnost koju ju je u svemu tome imala prisutnost Sure Novi,
mada to, što se Govornika ticalo, nije bilo neophodno posebno naglašavati. Ne samo što je ona bila
od suštinske važnosti za njegovu pobedu, već mu je pružila i izgovor za njegovu detinjastu (i izrazito
ljudsku, jer su i Govornici, na kraju krajeva, bili samo ljudska bića) potrebu da likuje u prisustvu
svedoka koji je, znao je to dobro, prema njemu osećao beskrajno divljenje.
Ona nije razabrala ništa od svega što se dogodilo - bio je u to siguran - ali je bila krajnje svesna
činjenice da je on sredio stvari kako mu je najbolje odgovaralo; njen ponos što se tako zbilo jasno se
na njoj očitavao. On pomilova njen pitomi um, svestan posebne topline tog ponosa.
"Bez tebe, Novi, ne bih uspeo", obrati joj se on. "Zahvaljujući tebi, mogao sam uočiti da Prva
zadužbina - ljudi s onog većeg broda..."
"Da, Gospodine, znam na koga mislite."
"Zahvaljujući tebi mogao sam uočiti da imaju mentalni štit, mada je moć njihovih umova bila
mala. Zahvaljujući tome kako se to odrazilo na tvoj um, bio sam u stanju da razaznam, s potpunom
tačnošću, karakteristike i jednog i drugog. I bio sam u mogućnosti da odredim na koji će način biti
najbolje da delujem na njihove umove i otklonim delovanje štita."
Pomalo oklevajući, Novi reče: "Ne razumem baš tačno to što govorite, Gospodine, ali bih, da sam
samo mogla, učinila i više da vam pomognem."
"Znam, Novi. Ali i ono što si učinila bilo je dovoljno. Pravo je čudo koliko su mogli biti opasni.
Ali pošto smo ih zatekli sada, pre no što su usavršili štit ili još više osposobili svoje umove, u
mogućnosti smo da ih zaustavimo. Gradonačelnica se vraća na Terminus, pošto je iz njenog sećanja
uklonjeno sve u vezi sa štitom i mentalnim poljem, zadovoljna činjenicom da je sklopila trgovinski
ugovor sa Sejšelom koji će, uskoro, postati i delotvorna snaga Federacije. Ne sporim da će biti još
dosta posla oko oklanjanja svega onoga što su postigli usavršavanjem štita i mentalnog polja - to je
nešto prema čemu smo se dosad odnosili krajnje nemarno - ali i to ćemo, jamačno, konačno srediti."
On se nekoliko trenutaka duboko zamisli, a onda nastavi tišim glasom. "U odnosu na Prvu
zadužbinu dosad smo mnogo toga uzimali kao samo po sebi razumljivo. Međutim, od sada ih moramo
držati pod stalnom prismotrom. Isto tako, moramo na neki način prisnije povezati čitavu Galaksiju.
Moramo iskoristiti naše mentalne moći da razvijemo bližu saradnju na nivou svesti. To će biti u
skladu s Planom. Ubeđen sam u to i postaraću se da se ubuduće na tome ozbiljno radi."
Ispoljavajući blagu nelagodnost, Novi ga pozva: "Gospodine?"
Gendibal se odjednom glasno nasmeja. "Izvini. Počeo sam, vidiš da govorim sam sa sobom...
Novi, sećaš li se Rufiranta?"
"Onog usijanog zemljodelca koji vas je napao? Sećam ga se, naravno."
"Ubeđen sam da su agenti Prve zadužbine, naoružani ličnim mentalnim štitovima, sve to
pripremili, zajedno sa još nizom drugih anomalija koje su nas onespokojavale. Zamisli samo koliko
smo bili slepi za sve to. S druge strane, pak, zavelo me je to što sam Prvu zadužbinu pomešao s
mitom o onom tajanstvenom svetu, onom sejšelskom praznovericom o Gei. I u tome mi je tvoj um bio
od velike koristi. Pomogao mi je da na vreme shvatim da se ishodište mentalnog polja nalazilo na
njihovom brodu, a ne negde drugde."
On zadovoljno protrlja ruke.
Novi mu se sramežljivo obrati: "Gospodine?"
"Da, Novi?"
"Da li ćete dobiti neku nagradu za ono što ste ovde postigli?"
"Biću nagrađen. Šandes će se povući i ja ću postati Prvi govornik. Tako ću, najzad, steći priliku
da nas učinim istinskim stvaralačkim faktorom u revolucionisanju čitave Galaksije."
"Prvi govornik?"
"Da, Novi. Postaću najvažniji i najmoćniji među svim učenjacima."
"Najvažniji?" Odjednom se strašno snuždila.
"Zbog čega, Novi, praviš takvo lice? Zar ne želiš da dobijem svoju nagradu?"
"Oh, Gospodine, svakako, želim... Ali ukoliko postanete najvažniji od svih učenjaka, nećete želeti
kraj sebe jednu običnu Dumljanku. Neće mi tu biti mesto."
"Neću, a? A ko će me sprečiti?" On odjednom oseti pravu poplavu naklonosti prema njoj. "Novi,
gde god budem pošao, i šta god budem postao, uvek ćeš biti kraj mene. Zar misliš da bih razikovao
da se nosim sa vukovima koji se povremeno jave za Stolom, bez tvog uma, uvek prisutnog da mi kaže,
čak i pre no što i oni sami postanu svesni toga, kakva su im prava osećanja - tvog devičanskog,
bezmerno pitomog uma. Pored toga..." Činilo se da ga je iznenadno otkriće i samog pomelo. "Ja...
Želeo bih da uvek budeš pored mene, i nameravam da te zauvek vežem za sebe... To jest, ukoliko i ti
to želiš."
"Oh, Gospodine", prošapta Novi, i osetivši njegovu ruku oko svog pasa, spusti glavu na njegove
grudi.
Duboko ispod, gde je ni sam Novim um nije mogao otkriti, stajala je suština Gee i rukovodila
zbivanjima; iznad je, međutim, stajala neprobojna maska koja je činila mogućim dalje ispunjenje
velikog cilja.
I ta maska - koja je pripadala jednoj običnoj Dumljanki - bila je bezmerno srećna. Bila je do te
mere srećna da se Novi gotovo potpuno utešila zbog udaljenosti na kojoj se sada nalazila od
sebe/njih/svih zajedno; i bila je savršeno zadovoljna što će, tokom neodređenog broja godina, biti
samo ono što je spolja izgledalo da jeste.

90.
Pelorat protrlja ruke i reče s brižljivo naglašenim oduševljenjem: "Tako sam zadovoljan što smo,
konačno, ponovo na Gei!"
"Aha", odgovori Treviz odsutno.
"Znate li šta mi je Blis rekla? Gradonačelnica se vraća na Terminus, s trgovinskim ugovorom sa
Sejšelom u džepu. Govornik sa Druge zadužbine vraća se na Trantor ubeđen da je on to uredio - i ona
žena, Novi, odlazi sa njim da se postara da se započne sa promenama koje će konačno dovesti do
stvaranja Galatike. I pri svemu tome, nijedna od Zadužbina i ne sanja da Gea uopšte postoji. Gotovo
neverovatno."
"Znam", odgovori Treviz, "i meni su sve to rekli. Ali mi znamo da Gea postoji i možemo o tome
govoriti."
"BIis ne misli tako. Ona kaže da nam niko ne bi poverovao, i da mi to i sami dobro znamo. Pored
toga, ja, da tako kažem, nemam nameru da ikad odem sa Gee."
Treviz se najzad prenu iz svojih misli. On pogleda Pelorata i upita: "Šta?"
 "Nameravam da ostanem ovde... Znate, prosto ni sam ne mogu da poverujem. Još koliko pre
nekoliko sedmica živeo sam usamljeničkim životom na Terminusu, životom kakav sam vodio
decenijama, utonuo u svoje zapise i misli, i ne sanjajući da me išta, osim smrti, može još čekati - ma
kada došla; i dalje utonuo u svoje zapise i misli, živeći svoj usamljenički život - jednostavno,
vegetirajući. A onda, iznenadno i krajnje neočekivano, postadoh galaktički putnik; nađoh se na samom
izvorištu galaktičke krize; Golane, nemojte mi se smejati - upoznao sam Blis."
"Ne smejem se, Janove", odgovori Treviz, "ali da li ste sigurni da znate šta činite?"
"Da, razume se. Pitanje Zemlje nema za mene više nikakve važnosti. Činjenica da je Ona bila
jedini ekološki raznovrstan svet i s inteligentnim životom na zadovoljavajući je način objašnjena.
Večni, znate."
"Da, znam. I tako, ostaćete na Gei?"
"Svakako Zemlja je prošlost, a ja sam umoran od prošlosti. Gea je budućnost."
"Ali, Janove, vi niste deo Gee. Ili, možda, smatrate da još možete postati njen deo?"
"BIis kaže da, u izvesnom smislu, još mogu postati deo nje - intelektualno, ako ne biološki. Ona će
mi, razume se, pomoći."
"Ali budući da ona jeste deo Gee, kako ćete vas dvoje biti u mogućnosti da vodite zajednički žvot,
da imate zajednička gledišta, zajedničke interese..."
Bili su na otvorenom i Treviz se ozbiljno zagleda u tiho, plodovima bogato ostrvo, i u more malo
dalje, i još dalje, na obzorju, preliveno purpurom, još jedno ostrvo - sve to potpuno ispunjeno
spokojem, uređeno, živo, kao jedinstveno biće.
"Janove", reče on, "Blis je čitav jedan svet, dok ste vi samo krhki pojedinac. Šta ako se umori od
vas? Ona je još mlada..."
"Golane, razmišljao sam o tome. Ni o čemu drugom danima nisam razmišljao. Ja i očekujem da će
se umoriti od mene; nisam romantična budala. Ali što god mi do tada bude pružila, biće mi dovoljno.
Od nje sam već dobio viće nego što sam i sanjao da je u životu uopšte moguće. Čak i ukoliko je, od
ovog časa, više uopšte ne bih video, i dalje bih sebe smatrao dobitnikom."
"Ne verujem", odgovori Treviz blago. "Mislim da jeste romantična budala i, iskreno da kažem, ne
bih ni voleo da je drugačije. Janove, mi se ne znamo odveć dugo, ali ovih nekoliko poslednjih
nedelja proveli smo svaki trenutak zajedno, i - izvini ako to zvuči glupo - zaista si mi veoma, veoma
drag."
"I ti meni, Golane", odgovori Pelorat.
"I, zato, ne želim da budeš povređen. Moram razgovarati sa Blis."
"Ne, ne. Molim te, nemoj. Držaćeš joj pridike."
"Neću joj držati pridike. Ne tiče se to samo tebe - i želeo bih da razgovaram s njom nasamo.
Molim te, Janove, ne bih to voleo da radim iza tvojih leđa, i stoga, daj mi svoj pristanak da
razgovaram s njom i raščistim neke stvari. Ukoliko me njezini odgovori zadovolje čestitaću ti od sveg
srca i poželeti ti sve najbolje - i zauvek ću biti miran, ma šta se dogodilo."
Pelorat odmahnu glavom. "Sve ćeš upropastiti."
"Obećavam ti da neću. Preklinjem te..."
"Pa, dobro... Ali budi pažljiv, drago moje momče. Obećavaš li?"
"Dajem ti svoju najčasniju reč."

91.
"Pel mi reče da želite da razgovarate sa mnom", obrati mu se Blis.
"Da", odgovori Treviz.
 Nalazili su se unutar zdanja, u stančiću koji je dodeljen Trevizu na korišćenje.
Ona ljupko sede, prekrsti noge i lukavo ga pogleda; njene divne tamne oči blistale su, a njena duga
crna kosa presijavala se u bezbroj neraspoznatljivih preliva.
"Ne odobravate mi, zar ne?" upita ga ona. "Niste mi odobravali od samog početka."
Treviz je ostao da stoji. "Možete da čitate misli i poznata vam je njihova sadržina", odgovori on.
"Poznato vam je šta mislim o vama, i zbog čega tako mislim."
Blis lagano zavrte glavom. "Vaš je um izvan Geinog dohvata. To i sami znate. Bilo je potrebno da
donesete odluku, i to je morala biti odluka čistog i slobodnog uma. Kada ste se približili Gei i kada
smo preuzeli vaš brod, oko vas i Pela postavila sam polje sa smirujućim dejstvom; bilo je to od
suštinske važnosti. Panika ili gnev mogli su na vas nepovoljno delovati, čak vas i onesposobiti za ono
što je, kad trenutak dođe, trebalo da učinite. I to je bilo sve. Nijednog časa nisam smela ići dalje od
toga, i zaista nisam - te, sada, zaista ne znam šta vam je na pameti."
"Odluka koju je trebalo da donesem - donesena je", reče Treviz. "Presudio sam u korist Gee i
Galaktike. Čemu, onda, sva ova priča o čistom i slobodnom umu? Dobili ste ono što ste želeli, i sada
sa mnom možete činiti što god vam je drago."
"Niste u pravu, Trev. Postoje i druge odluke koje će u budućnosti biti potrebno doneti. Vi ćete
ostati ono što jeste i, dokle god budete živeli, predstavljaćete retko prirodno bogatstvo Galaksije.
Nema nikakve sumnje da u Galaksiji postoje i drugi poput vas, i da će se još takvih pojaviti u
budućnosti, ali za sada znamo samo za vas - i jedino za vas. I dalje vas ne smemo ni taknuti."
Treviz se za trenutak zamisli. "Vi ste Gea, ali ja ne želim da razgovaram sa Geom. Želim da
razgovaram s vama kao pojedincem, ukoliko ta reč uopšte ima nekog značenja za vas."
"Ima. Daleko smo od toga da postojimo samo kao zajednički rastvor. Ukoliko to želite, mogu se na
izvesno vreme izdvojiti od Gee."
"Da", reče Treviz. "Mislim da možete. Jeste li to upravo sada učinili?"
"Jesam. Upravo sam to sada učinila."
"U tom slučaju, pre svega, dopustite mi da vam kažem da smatram da vešto igrate svoju igru.
Moguće je da niste zašli u moj um da biste uticali na moju odluku, ali ste, bez sumnja, zašli u
Peloratov um, da biste ga naveli da on to učini. Je li tako?"
"Zaista verujete da sam to učinila?"
"Da, verujem. U ključnom trenutku Pelorat me je podsetio na svoju misao o Galaksiji kao živom
biću, i u tom času prisećanje na to učinilo je da donesem odluku kakvu sam doneo. Misao je, doista,
mogla biti njegova, ali vaš je bio um koji ju je aktivirao. Je li tako?"
"Misao jeste bila u njegovom umu", odgovori Blis, "ali bilo je tu i bezbroj drugih misli. Ja jesam
otvorila put toj njegovoj misli o oživotvorenoj Galaksiji - ali joj nisam dala nikakvu prednost u
odnosu na druge njegove misli. Prema tome, samo sam baš toj njegovoj pomisli omogućila da lakše
izbije na površinu njegove svesti i da se uobliči u reči. Ne zaboravite - nisam ja stvorila tu pomisao.
Ona je već bila tu."
"Bez obzira na to, ipak je došlo do, makar posrednog, remećenja potpune samostalnosti s kojom je
trebalo da donesem svoju odluku. Je li tako?"
"Gea je to smatrala neophodnim."
"Zar?... Pa dobro, možda se tako zaista osećate boljom - ili uzvišenijom - zahvaljujući saznanju da
je, mada me je Janovljeva primedba ubedila u tom trenutku da donesem odluku kakvu sam doneo, to
ipak bila odluka koju bih, verujem, doneo čak i da on nije ništa rekao, odnosno, čak i da je pokušao
da me ubedi da donesem neku sasvim drugačiju odluku. Želim da to imate u vidu."
"Sad mi je mnogo lakše", odvrati Blis hladno. "Je li to ono što ste želeli da mi kažete kada ste
zatražili da razgovarate sa mnorn?"
"Nije."
"O čemu je onda reč?"
Treviz konačno sede u naslonjaču koju je prethodno postavio naspram nje; kolena su im se gotovo
dodirivala. On se naže prema njoj.
"Kada smo se priblizili Gei, vi ste se nalazili u svemirskoj stanici. Vi ste nas uhvatili u zamku; vi
ste potom došli po nas, i sve vreme posle toga ostali ste s nama - osim za vreme obroka sa Domom, u
kome niste uzeli učešća. Zatim, vi ste bili s nama na Dalekoj zvezdi kada je odluka donesena. Uvek
vi."
"Ja sam Gea."
"To još ništa ne objašnjava. I zec je Gea. I šljunak je Gea. Sve na ovoj planeti je Gea, ali nije sve
u podjednakoj meri Gea. Neki su više jednaki od drugih. I pitam se, stoga, zašto baš vi?"
"A šta vi mislite?"
Treviz dade pun gas. "Mislim da je razlog tome što vi niste Gea", reče on. "Mislim da ste vi nešto
znatno više od same Gee."
Sa Blisinih usana siđe podrugljiv zvuk.
Ali Treviz nastavi putem kojim je krenuo. "U trenutku kada sam donosio odluku, žena koja se
nalazila sa Govornikom..."
"Oslovljavao ju je sa Novi."
"Ta Novi je onda rekla da su Gei ovakav sled stvari odredili roboti koji više ne postoje, i da je
Gei dato da sledi jednu verziju Tri Zakona Robotike."
"To je sušta istina."
"Ti roboti više ne postoje?"
"Tako je Novi rekla."
"Tako Novi nije rekla. Savršeno se dobro sećam njenih reči. Rekla je: 'Gea je nastala pre više
hiljada godina uz pomoć robota koji su, u jednom kratkom trenutku, služili ljudskoj rasi, ali koji joj
više ne služe.'"
"Pa, Trev, ne znači li to da roboti više ne postoje?"
"Ne, to znači da joj više ne služe. Umesto toga, ne upravljaju li njome?"
"Koješta"
"Ili je, bar, nadziru? Zbog čega ste se vi nalazili na brodu u trenutku donošenja odluke? Nije mi se
činilo da je vaše prisustvo bilo od suštinske važnosti. Novi je vodila čitavu stvar, i ona je
predstavljala Geu. Zbog čega ste, onda, vi bili potrebni? Osim, ukoliko..."
"Pa? Osim, ukoliko?"
"Osim ukoliko ste vi nadzornik čija je uloga da obezbedi da Gea ne zaboravi Tri Zakona. Osim
ukoliko ste robot, tako vešto skrojen da ga je nemoguće razlikovati od ljudskog bića."
"Ako je, kao što kažete, nemoguće razlikovati mene od ljudskog bića, kako ste onda vi u stanju da
to učinite?" upita Blis glasom u kojem se jasno mogla naslutiti primesa sarkazma.
Treviz se zavali u naslonjaču. "Niste li me svi vi uveravali da raspolažem sposobnošću da budem
siguran: pri donošenju odluka, iznalaženju rešenja, u ispravnom zaključivanju. Ja to ne tvrdim; vi to
tvrdite. Pa, od prvog trenutka kada sam vas ugledao osetio sam neku nelagodnost. Nešto nije bilo u
redu s vama. Ja sam, bez sumnje, isto toliko osetljiv na ženske draži koliko i Pelorat - čak i više,
rekao bih, a vi ste, po svom izgledu, veoma privlačna žena. Pa ipak, nijednog trenutka nisam osetio
da me privlačite."
"Niste baš nimalo uviđavni."
 Treviz se ni ne osvrnu na ovu primedbu. "Kada ste se prvi put pojavili na našem brodu", nastavi
on, "Janov i ja smo upravo razgovarali o mogućnosti postojanja ne-ljudske civilizacije na Gei; i kada
vas je ugledao Janov vas je, u svojoj bezazlenosti, upitao: 'Jeste li vi ljudsko biće?' Moguće je da
robot mora uvek govoriti istinu, ali isto tako, odgovor može biti okolišan. Vi ste samo odgovorili:
'Pa, zar vam ne izgledam kao ljudsko biće?' Da, Blis, vi izgledate kao ljudsko biće, ali dopustite mi
da vas ponovo upitam: Jeste li ljudsko biće?"
Blis ništa ne odgovori i Treviz nastavi. "Mislim da sam već od prvog trenutka osetio da niste
žena. Vi ste robot, i na neki način, ja sam u stanju da to razaberem. I upravo zbog tog mog osećanja
sve što je posle toga usledilo imalo je za mene posebno značenje - naročito obrok sa Domom."
"Mislite li, Trev, da nisam u stanju da jedem?" upita Blis. "Zar ste zaboravili da sam jela račiće
na vašem brodu? Uveravam vas da sam u stanju da jedem i da obavljam bilo koju od drugih bioloških
funkcija... Uključujući tu, pre no što me zapitate, i seks. A ipak to, samo po sebi, mogu vam potvrditi,
ne dokazuje da nisam robot. Roboti su, još pre mnogo hiljada godina, postigli potpuno savršenstvo,
pri čemu su se samo po svojim mozgovima razlikovali od ljudskih bića, pa i tada su ih mogli
razlikovati samo oni koji su raspolagali sposobnošću kontrolisanja mentalnih polja. Moguće je da je
Govornik Gendibal bio u stanju da kaže da li sam robot ili ljudsko biće, samo da se oko toga
potrudio. Ali razume se, nije."
"Pa ipak, iako ja ne raspolažem mentalnim moćima, ubeđen sam da ste robot."
"A šta ako i jesam?" upita Blis. "Ništa ne priznajem, samo sam radoznala. Šta ako i jesam robot?"
"Niste obavezni da išta priznate. Ja znam da ste robot. Ukoliko mi je bio potreban i najmanji
dokaz za to, pružili ste mi ga samo svojom hladnokrvnom tvrdnjom da se možete izdvojiti od Gee i
razgovarati sa mnom kao individua. Ne verujem da bi vam to bilo moguće da ste odista deo Gee - što
vi niste. Vi ste robot-nadzornik i, sledetveno tome, izvan Gee. Pitam se, kad već o tome razgovaramo,
koliko je robota-nadzornika potrebno Gei i koliko ih ona doista ima?"
"Ponavljam ništa ne priznajem, ali sam radoznala. Šta ako i jesam robot?"
"U tom slučaju, ono što bih želeo da znam jeste sledeće: šta želite od Janova Pelorata? On je moj
prijatelj i, u izvesnom smislu, on je poput deteta. On misli da vas voli, misli da želi samo ono što ste
vi voljni da mu pružite, i smatra da ste mu već dovoljno pružili. On ne poznaje - nije, čak, u stanju ni
da ga zamisli - bol što ga može prouzrokovati gubitak ljubavi, odnosno, kada je već o tome reč,
nesaglediv bol što ga može prouzrokovati saznanje da niste ljudsko biće..."
"A da li vi poznajete bol što ga pruzrokuje gubitak ljubavi?"
"Bilo je takvih trenutaka. Ja nisam, poput Janova, živeo pod staklenim zvonom. Ja nisam svoj
život vodio pod anestezijom jedne intelektualne opsesije koja je, u njegovom slučaju, sve drugo
progutala, čak i ženu i sina. Ali on jeste. A sada, odjednom, on zarad vas diže ruke od svega. Ne
želim da bude povreden. I neću dozvoliti da bude povređen. Ukoliko sam poslužio Gei zaslužujem
nagradu - a moja nagrada sastojaće se u vašem obećanju da ćete sve učiniti za Peloratovo dobro."
"Treba li sada da zamislimo da sam robot i da vam odgovorim?"
"Da", reče Treviz. "I to sada, ovog časa."
"U redu, onda. Pretpostavimo, Trev, da sam robot i da sam u prilici da nadzirem tok stvari.
Pretpostavimo, takođe, da ih ima još nekoliko, zaista samo nekoliko, sličnih meni i da se veoma retko
srećemo. Pretpostavimo, još, da je sila koja nas pokreće potreba da se brinemo o ljudskim bićima i
pretpostavimo da na Gei, zapravo, i nema istinskih ljudskih bića, budući da sva čine samo deo
posvemašnjeg planetarnog bića.
Pretpostavimo da nas staranje o Gei ispunjava - mada ne u potpunosti. Pretpostavimo da postoji u
nama neka primitivna žica koja nas vezuje za ljudska bića, u smislu u kome je postojala kada su prvi
roboti bili zamišljeni i stvoreni. Nemojte me pogrešno razumeti: ja ne tvrdim da sam u dubokoj
starosti (pod pretpostavkom da sam robot). Ja sam onoliko stara koliko sam vam rekla da jesam,
odnosno, u najmanju ruku (pod pretpostavkom da sam robot) onoliko koliki mi je vek trajanja. Pri
svemu tome (pod pretpostavkom da sam robot) moj suštinski poriv bio bi onakav kakav je oduvek bio
- i ja bih bezuslovno težila da učinim sve za dobro jednog pravog ljudskog stvorenja.
Pel jeste pravo ljudsko biće. On nije deo Gee. Suviše je star da bi odista mogao postati istinski
deo Gee. On želi da ostane sa mnom na Gei budući da, u pogledu mene, ne deli vaša osećanja. Ni na
pamet mu ne pada da bih mogla biti robot. Pa, eto, i ja želim njega. Ukoliko ostajete pri tome da sam
robot, shvatićete zašto je tako. Sposobna sam za sva ljudska osećanja, i istinski ću ga voleti. Ukoliko
biste uznastojali na tome da sam robot mogli biste smatrati da nisam sposobna za ljubav u onom
mističnom ljudskom smislu, ali ipak, ne biste bili u stanju da moja osećanja razlikujete od onih koja
povezujete s ljubavlju... Prema tome, kakva je tu razlika?"
Ona ućuta i pogleda ga - s neskrivenim ponosom.
"Želite li da me uverite da ga nećete napustiti?" upita Treviz.
"Ukoliko ostajete pri pretpostavci da sam robot, morali biste i sami shvatiti da bi me Prvi Zakon
sprečavao da ga napustim, osim ukoliko on to ne bi sam od mene zatražio i ukoliko ja ne bih, sa svoje
strane, bila ubeđena da to misli ozbiljno i da bi mu moj ostanak uz njega naneo više bola no što bi to
bio slučaj kada bih ga napustila."
"Ne bi li neki mlađi čovek..."
"Kakav mlađi čovek? Vi ste mlađi čovek, ali ja na vas ne gledam kao na nekog kome sam
potrebnija nego Pelu; u stvari, budući da me vi ne želite, Prvi Zakon mi ne bi ni dozvolio da vam se
okačim o vrat."
"Nije reč o meni. Neki drugi mladić..."
"Ne postoji drugi. Koga još ima ovde na Gei, osim Pela i vas, za koga bi se moglo reći da je
istinsko ljudsko biće - u ne-geanskom smislu reči?"
"A ukoliko, ipak, niste robot?" upita Treviz, znatno blažim glasom.
"Odlučite se najzad", odvrti Blis.
"Kažem, ukoliko niste robot, šta onda?"
"U tom slučaju nemate nikakvog prava da išta kažete. Na Pelu i meni je da sami odlučimo."
"U tom slučaju vraćam se na ono što sam maločas rekao. Želim da budem nagrađen za ono što sam
učinio, i želim da moja nagrada bude vaš lep odnos prema Janovu. Neću se više baviti pitanjem šta
ste zapravo. Jednostavno, obećajte mi, kao jedna razumna osoba drugoj, da ćete lepo s njim
postupati."
"Lepo ću s njim postupati", odgovori Blis blago, "ali ne stoga da bih vas nagradila, već zato što to
istinski želim. Najozbiljnije to želim. Biće mu lepo sa mnom." Posle toga, ona pozva: "Pel!" I
ponovo: "Pel!"
Pel im se pridruži. "Tu sam, Blis."
Blis mu pruži ruku. "Čini mi se da Trev želi da ti nešto kaže."
Pelorat prihvati njenu ruku, i Treviz ih obe obujmi svojim šakama. "Janove", reče on, "srećan sam
zbog vas oboje."
"Oh, dragi moj momče", uzviknu Pelorat.
"Ja verovatno neću ostati na Gei", reče Treviz. "Idem sada do Doma, da s njim o tome
porazgovaram. Ne znam kada ćemo se i da li ćemo se ikad ponovo sresti, ali Janove, u svakom
slučaju, bilo nam je lepo zajedno"
Pelorat se nasmeši. "Zaista, Golane, bilo nam je lepo zajedno."
 "Zbogom, Blis, i unapred vam hvala."
"Zbogom, Trev."
I Treviz, mahnuvši im rukom, iziđe iz sobe.

92.
"Dobro ste postupili, Trev", reče Dom osmehujući se. "U stvari, postupili ste upravo onako kako
sam i očekivao da ćete postupiti."
Ponovo su se njih dvojica našli za obrokom - bio je podjednako bez slasti kao i prvi - ali Treviz
sada za to nije mario. Moguće je bilo da mu je ovo bio poslednji obrok na Gei.
"Postupio sam onako kako sam mislio da biste želeli da postupim ali, mada, ne iz onog razloga
zbog koga ste vi mislili da ću tako postupiti", odgovori on.
"Pa, ipak, sigurno je da ste bili uvereni u ispravnost svog izbora."
"Jesam, bio sam, ali ne zbog nekog mističnog osećaja za ispravno rasuđivanje. Ukoliko se i jesam
opredelio za Geu, bilo je to na osnovu zdravorazumskog rasuđivanja - one vrste rasuđivanja koja je
dostupna svakome da bi doneo odluku. Dopuštate li mi da vam to objasnim?"
"Samo napred, Trev."
"Postojale su tri stvari koje sam mogao učiniti", započe Treviz. "Mogao sam se svrstati uz Prvu
zadužbinu, ili uz Drugu zadužbinu, ili uz Geu.
Da sam se odlučio za Prvu zadužbinu gradonačelnica Brano smesta bi preduzela sve da sebi
potčini i Drugu zadužbinu i Geu. Da sam se priklonio Drugoj zadužbini Govornik Gendibal smesta bi
preduzeo sve da sebi potčini i Prvu zadužbinu i Geu. U oba slučaja, ono što bi usledilo bilo bi
nepopravljivo - i ukoliko bi u oba slučaja moja odluka bila pogrešna došlo bi do neizbežne
katastrofe.
Ali ukolko bih stao uz Geu, u tom bi slučaju i Prva i Druga zadužbina ostale u ubeđenju da su
ostvarile istinsku, iako umerenu pobedu. Sve bi u tom slučaju nastavilo da teče kao i ranije, budući da
izgradnja Galaktike, kako mi je prethodno bilo rečeno, treba da potraje generacijama, čak vekovima.
Sledstveno tome, moje svrstavanje uz Geu bio je pokušaj da se dobije u vremenu, da se osigura
dovoljno vremena za mogući uticaj na razvoj stvari - čak i da se, ukoliko je moja odluka bila
pogrešna, sve vrati na početak."
Dom podiže obrve, ali njegovo staračko, sasušeno lice osta u svakom drugom pogledu
bezizražajno. On upita piskavim glasom: "Da li odista smatrate da bi se moglo ispostaviti da ste
doneli pogrešnu odluku?"
Treviz sleže ramenima. "Ne smatram, ali postoji još jedna stvar koju moram obaviti da bih bio
sasvim siguran. Nameravam da posetim Zemlju, ukoliko uspem da pronađem taj svet."
"Mi vas, Trev, svakako nećemo silom zadržavati ukoliko budete želeli da nas napustite..."
"Ja ne pripadam vašem svetu."
"Ništa manje od Pela, ali ste ipak dobrodošli ovde ukoliko budete želeli da ostanete. Pa ipak;
nećemo vas zadržavati... Ali recite mi, zbog čega želite da posetite Zemlju?"
"Mislio sam da znate."
"Ne, ne znam."
"Postoji još nešto, Dome, što ste prikrili od mene. Možda ste imali razloga za to, ali ipak voleo
bih da to niste učinili."
"Ne shvatam vas", odgovori Dom.
"Vidite, Dome, da bih bio u stanju da izvršim izbor morao sam da se poslužim računarom, i u
jednom kratkom trenutku stupio sam u dodir s umovima onih što su bili oko mene - gradonačelnice
Brano, Govornika Gendibala, Novi. Uhvatio sam, pri tome, nagoveštaje niza stvari koje su mi,
izdvojene, veoma malo značile - kao, na primer, sve ono što je Gea, preko Novi, proizvela na
Trantoru; sve ono u pozadini čega je stajala namera da se obezbedi da Govornik Gendibal zaista
krene put Gee."
"Pa?"
"Jedna od tih stvari jeste činjenica da je iz Biblioteke na Trantoru uklonjen svaki spomen na
Zemlju."
"Uklonjen svaki spomen na Zemlju?"
"Upravo tako. Prema tome, Zemlja mora biti važna; i ne samo da se čini da Druga zadužbina ne
sme ništa znati o njoj, već ni ja sam. Dakle, ukoliko već moram preuzeti na sebe odgovornost za
pravac daljeg galaktičkog razvoja, nisam spreman da prihvatim da budem držan u neznanju. Da li
biste, shodno tome, bili spremni da mi kažete zbog čega je bilo toliko važno da saznanje o Zemlji
ostane skriveno?"
Dom odgovori svečanim glasom: "Trev, Gei nije ništa poznato o svemu tome! Baš ništa!"
"Želite li da me uverite da Gea nije odgovorna za ono što se desilo u Biblioteci na Trantoru?"
"Ne, mi to nismo učinili."
Treviz se za trenutak zamisli, lagano i gotovo odsutno prebirajući prstima po svojim usnama. "Ko
je, onda, to mogao učiniti?"
"Ne znam. Ne mogu, čak, zasta, da sagledam ni samu svrhu toga."
Dva čoveka zagledaše se jedan u drugog, i Dom konačno prekinu tišinu. "U pravu ste. Činilo se da
smo postigli krajnje rešenje, ali sve dok ovo ne budemo raščistili, ne smemo se smiriti... Ostanite još
neko vreme s nama, i pokušajmo da sve još jednom razmotrimo. A potom možete krenuti uz našu
najveću podršku."
"Hvala vam", odgovori Treviz.
NAPOMENA AUTORA
Mada samostalna, ova knjiga predstavlja nastavak Zadužbinske trilogije, sastavljene od triju
romana: Zadužbina, Zadužbina i Carstvo, i Druga zadužbina. Pored toga, postoje i druge moje knjige
koje se, iako nisu neposredno vezane za Zadužbine, odnose na ono što možemo nazvati 'zadužbinskim
univerzumom'.
Tako se zbivanja u romanu Zvezde, prah nebeski i Svemirske struje odvijaju u godinama kada se
Trantor širio izrastajući u Galaktičko carstvo, dok se zbivanja u Šljunku na nebu odvijaju u vreme
kada je Prvo galaktičko carstvo bilo na vrhuncu svoje moći; u ovoj potonjoj knjizi središte radnje
predstavlja Zemlja, i na neke delove u njoj ukazuje se i u ovoj knjizi.
Ni u jednoj od ranijih knjiga koje govore o 'zadužbinskom univerzumu' ne pominju se roboti. U
ovoj knjizi, međutim, ima dosta govora o njima. Imajući to u vidu, možda biste mogli poželeti da
pročitate šta sam još o njima pisao. Moje kratke priče sakupljene su u knizi Ja, robot, dok dva
romana, Pod čeličnim nebom i Golo sunce govore o razdoblju kada su, uz pomoć robota, ljudi počeli
naseljavati svemir.
Ukoliko, pak, želite da saznate nešto više o Večnima i o tome kako su oni prilagođavali tokove
ljudske istorije, možete se obratiti knjizi Kraj Večnosti (mada ono što se u njoj nalazi nije u
potpunosti usaglašeno sa tumačenjima u ovoj knjizi).