Страдална седмица

У Православној цркви последња седмица Христовог живота званично се назива

Страсном или Страдалном седмицом. Сваки дан је у богослужбеним књигама означен
као велики и свети. Постоје нарочите службе за сваки дан ове седмице које се врше у
свим храмовима.

Сваки дан у Страсној седмици има свој нарочити садржај. У понедељак је то

неплодна смоква која не даје плода. У уторак наглашена је будност мудрих девојака,
које су, за разлику од својих неразумних сестара, биле спремне кад им је дошао
Господ. У среду пажња је усмерена на палу жену која се каје. Велики нагласак стављен
је у литургијским службама на поређење жене, грешне блуднице, која је спашена, са
Јудом, одабраним апостолом, који је изгубљен. Прва даје своје богатство Христу и
љуби му стопала; други га пољупцем издаје за новац.

Сваког од ова три дана чита се Јеванђеље на часовима као и на вечерњим

службама када се служи и Литургија пређеосвећених дарова. Читања из Старог завета
су из 2. књиге Мојсијеве, Књиге о Јову и из пророчких књига. Јеванђеље се чита и на
јутарњим службама које се у предању зову службама женика, јер је предмет свакога од
ових дана крај света и Христов суд.

Црква прописује да се у прва три дана Страдалне седмице на часовима читају

сва четири Јеванђеља до места где почињу Христова страдања. Мада то у парохијским
храмовима обично није могуће, чини се понекад напор да се макар једно цело
Јеванђеље прочита пре Великог Четвртка.

Велики Четвртак

Бденије уочи Великог четвртка посвећено је искључиво Пасхалној Вечери коју

је Христос прославио са својих дванаест апостола. Главна тема овог дана је сам обед на
коме је Христос заповедио да се Пасха Новога Завета поједе у знак сећања на њега, на
његово сломљено тело и његову крв, проливену за отпуштење грехова. Поред тога,
централни део литургијског сећања на тај дан чини и Јудино издајство и Христово
прање ногу ученицима.
 На бденију за Велики четвртак чита се о Господњој вечери из Јеванђеља по
Луки. На светој Литургији чита се о том догађају из свих јеванђеља; и све химне и све
што се чита тога дана односи се на ту исту тајну.

„Кад су се славни ученици за време вечере умивањем просвећивали, тада се

злочестиви Јуда болешћу среброљубља помрачивао и безаконим судијама Тебе
праведног судију предао. Погледај заљубљениче у новац ради кога си Њега на дављење
продао. Бежи ненасита душо, која си се на Учитеља овако дрзнула. Према свима Благи
Господе, слава Теби.“ (тропар Великог четвртка)

„Гостопримством владичњим и бесмртном трпезом, на горњем месту,

узвишеним умовима ходите верни и насладимо се. Узвишеном Речју, од Слова
научени. Њега величајмо.“ (ирмос)

Божанствена Литургија Светог Василија Великог служи се на Велики четвртак

повезано са вечерњем. Чита се дуго јеванђеље о Последњој вечери, после читања из 2.
књиге Мојсијеве, из Књиге о Јову, из Књиге пророка Исаије и из 1. посланице светог
апостола Павла Коринћанима (11. Глава). Следећа песма замењује Херувику на
приношењу у литургији и пева се за време и после причешћа.

„Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу
казати тајну непријатељима твојим, нити ћу ти дати целив као Јуда, већ као разбојник,
исповедам Те; помени ме Господе у Царству Твоме.“

Литургијско прослављање Вечере Господње на Велики четвртак није само

годишње подсећање на „институцију“ Свете Тајне Причешћа. Заиста сам Пасхални
Обед није био само Господњи чин васпостављања централне свете тајне хришћанске
вере, у последњем тренутку, пре свог страдања и смрти. Напротив, читава Христова
мисија, и уствари сам циљ стварања света је, да Божије љубљено створење, начињено
по његовом лику и обличју, буде са њим у најужој заједници у вечности, да седи за
столом са њим, да једе и пије у његовом вечном царству.

Тако Христос Син Божији говори својим апостолима на Тајној вечери и свим
људима који слушају његове речи и верују њему и његовом Оцу који га је послао.

„Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство. (Лк 12, 32)
 А ви сте они који сте се одржали са мном и искушењима мојим. И ја вама
завјештавам Царство као што Отац мој мени завјешта, да једете и пијете за мојом
трпезом у Царству моме...“ (Лк 22:28-31)

Стога је реално истина кад се каже да сломљено тело и проливена крв о којој
Христос говори својим ученицима на последњој вечери, нису само његово предвиђање
и предсказивање оног што је тек требало да дође, већ је то што је тек требало да дође –
крст, гроб, васкрсење трећег дана, вазнесење на небо – дошло управо тако да би људи
могли добити благослов Божији да са њим заувек буду у светом причешћу; да једу и
пију за мистичком трпезом у царству коме неће бити краја.

Тако је Тајна Вечера Сина Божијег која се непрекидно слави на светој

Литургији хришћанске Цркве, сама суштина онога што ће у Царству Божијем бити
живот за вечност.

„Блажен је онај који буде јео објед у Царству Божијем. (Лк 14, 15)

Блажени су они који су позвани на свадбену вечеру Јагњетову.“ (Отк 19, 9)

Преузето из књиге „Православна вера – о богослужењу“ – Томас Хопко