Kritika demokratije prema

knjizi Demokratija-mit ili

stvarnost
Politička analiza
Univerzitet u Banjoj Luci
15 pag.

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
 ТЕМА:КРИТИКА ДЕМОКРАТИЈЕ
( ПРЕМА КЊИЗИ ФРЕНКА КАРСТЕНА И КАРЕЛА
БЕКМАНА „ДЕМОКРАТИЈА-МИТ ИЛИ СТВАРНОСТ“)

Бања Лука,јануар 2017.

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
 Увод

Демократија је облик владавине у којој све одлуке неке државе доноси,директно

или индиректно,већина становништва кроз изборе.То би био кратак опис демократске
власти.Сам назив демократија потиче од грчких ријечи demos-народ и kratia-владати.Овај
појам настаје у старој Атини у петом вијеку прије нове ере.
Данас је овај појам заступљенији него икад.Сматра се да је то један од најфреквентнијих
израза данашњице и данас демократија углавном има позитивне конотације.На својеврстан
начин демократија је подигнута на пиједестал.Слободно можемо рећи да је демократија
синоним за све лијепо и позитивно у одређеном друштву или држави.Људи воле да се
декларишу као демократе.Демократија је толико моћна и све више добија на јачини.(Ненад
Кецмановић „Елементи владавине“,Београд, 2011год,, стр.13).
Међутим,није демократија идеална ,и као у свему постоји и друга страна медаље.Ово је
управо тема овог рада ,а то је-критика.Колико год демократија представљана као идеално
рјешење,сви смо свјесни да ипак демократија није толико продуктивна и да има своје мане
и недостатке.На друштву је колико су спремни да то признају и сагледају истину у
цјелини.
Постоји приличан број научника који сматрају да је демократија велика фарса и да није
плодоносна онолико колико је проширено вјеровање да јесте (Платон,381пне „Држава“;
Растко Вуковић, 2015 „Критика демократије“ ; Ханс Херман Хопе,2001. „Демократија-
Божанство које је изневјерило“ ). Кроз овај рад ћемо се упознати са једном од најзначајних
и можда најоштријих критика демократије

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
 Античка критика демократије

Да би дошли до сржи демократије и као водили било какву расправу о

њој,потребно је вратити се на сам почетак.Као што смо рекли, термин поријекло води од
грчких ријечи и први пут се појављује у Атини.Дакле,прво демократско уређење је
формирано у Атини.Опште је позната чињеница да су у античко доба право гласа имали
само слободни грађани.Наиме,то је искључивало приличан проценат становништва.Право
гласа нису имале жене,дјеца,старији људи,као ни робови.То заправо значи да је само око
20-30% укупног становништва било политички активно и имало право да гласа.То и
није ,бар по данашњим стандардима,претјерано демократски.Ипак у демократији народ
влада,зар не?
Поред тога,неки од првих филозофа и критичара демократије су управо из античког
периода.Наравно ријеч је о Платону и Аристотелу.И Платон и Аристотел су сврстали
демократију међу лоше облике владавине.По Платоновом мишљењу,демократија није да
ради ко шта хоће јер се слобода претвара у самовољу,а и једнакост не значи да су људи
једнаки и да сваком може бити доступно свако мјесто у држави.Сматрао је да иза
демократске позорнице стоје олигархијске тенденције. Он такође сматра да се врло лако
демократија може преокренути у демагогију или тиранију.Тако наводи примјер доктора и
власти.Када се разболимо свако би желио да га лијечи признат и провјерено добар
доктор,а не лијеп и рјечит.Исти је случај и са вођењем државе,на тој позицији треба да
буде неко ко је способан и достојан те функције,а он то види у филозофима.Такође,његов
презир према демократији датира од Сократове смрти.Сократа су уништили мишљење и
владавина „већине“ .Од тада се у Платону буди презир ка демократији,и као што смо већ
нагласили ,он сматра да се владавина треба препустити само најмудријима.
Аристотел такође класификује демократију као лошу владавину.Рекао је да је
неограничена демократија нешто попут олиграхије,односно тиранија раширена на већи
број људи.
Дакле,већ из антике крећу негативне конотације о демократији.Демократија је постала
компромитована и као таква била заборављена неколико стољећа.Обновљена је у модерно
вријеме,са измијењеним друштвено-историјским контекстом.Сада је са старим називом-
демократија,крио сасвим нови политички садржај.(Ненад Кецмановић,
„Политика,држава,моћ“ 2010.год., стр.47 )

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
 Демократија-мит или стварност

Као што је већ наглашено,данас велики број људи посматра демократију као нешто
узвишено и идеално.Али да ли је демократија уистину таква?
Након пада комунизма,демократија се показала као идеална алтернатива.Људи су
чезнули за слободом и демократијом.Често чујемо и кроз образовни систем и кроз разне
медије или од политичара да је демократија нешто што треба његовати.Међутим,тек кад се
самостално и озбиљно посветимо проучавању и заласку у срж демократије,можемо
схватити да демократија ипак није безгрешна и идеална,него да и она посједује латентне
функције. У овом раду ћемо бити посебно фокусирани на дјело Френка Карстена и
Карела Бекмана. У својој књизи Карстен и Бекман анализирају устаљене асоцијације на
демократију.Аутори су нагласили да они нису огорчени противници система,него да они
само улазе у суштину саме демократије и на врло једноставан,концизан и приступачан
начин дочаравају карактеристике и обмане демократије ширим масама..Једно од
најзначанијих научних дијела везано за критику демократије јесте дјело Ханс Хермана
Хопа „Демократија-божанство које је изневјерило“.Ово је дјело је и била својеврсан
подстицај двојици аутора да напишу књигу са сличном тематиком,али приступачнију
ширим масама.
Карстен и Бекман кажу да су људи свјесни да у демократији постоје одређени
проблеми,али да људи не виде бољу алтернативу од демократије.Један амерички
политичар је једном приликом изјавио „Ако данас постоји проблеми демократије,можемо
их ријешити једино са више демократије.“Ово уједино и објашњава констатцију да нема
алтернативе демократији.Аутори наводе да су људи незадовољни и да често јасно исказују
незадовољство,али као једини проблем виде политичаре,као лоше и искварене
појединце,а не демократију као систем.Такође и људи су прилично непоуздани ,јер се деси
да на сваким наредним изборима гласају за различиту странку,тачније ни они нису лојални
својим изборима.Још један од проблема с којим се сусреће демократија јесте јавна
потрошња коју она не може да обузда.Већина демократских земаља је у
дуговима.Такође,ту је и висока стопа незапослености као и маргинизоване групе.Све
чешће долази и у сукоб са демографским проблемом све старијег становништва.Упоредо
с тим,тече и акумулација бирократије и закона.Све више се закона појављује који
регулишу готово све сегменте људских живота,док опет паралелно с тим свједоци смо да
никад више није било криминала и осталих илегалних радњи.Иако сви у демократији
поштују „култ избора“ никад није владало веће незадовољство и непоуздање у
политичаре.Исте те политичаре које је „народ“ довео на власт.Звучи помало бесмислено?
Поред тога,Карстен наводи да је демократија данас нешто попут религије.Сматра да није
претјерано рећи да је демократија савремена свјетовна религија.Међутим,ова религија
нема везе са Богом и једино на чему је она заснована су лажи и обмане,али опет као
проблем истиче то да људи у већини случајева нису свјесни тих мрежа лажи у које су
уплетени.Примјер за то су престације и погодности које држава нуди,док трошкови те
државе остају заташкани.Међутим,та демократска религија је веома заступљена и дубоко
укоријењена,да сама демократија за већину људи представља све позитивно и

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
морално.Карстен тврди и да демократија није политички неутрална.У њу је инкорпирана
одређена идеологија,а Карстен у једном интервјуу јасно каже да је то колективизам.
„У демократији се очекује од „народа“ да одлучи о свим битним стварима и као
таква она је колективистичка.Међутим, „народ“ своју моћ има све до оног тренутка када
изабере и овласти своје представнике у парламенту.Тада све одлуке преносе на
представнике,односно државу да доносе одлуке у име њих.То значи да је у демократији
цијело друштво усмјерено на државу.“
Поставља се питање да ли такав систем одговоран за стање у државама какво
имамо данас(велика стопа незапослених,криминал,лоше образовање).Да ли су све појаве
у друштву заправо посљедица демократског одлучивања?

Митови о демократији
Први мит-Сваки глас је важан
Ово је нешто што слушамо стално за вријеме избора.Са свих страна људи су
„бомбардовани“ порукама како је гласање важно,колико је важно изаћи да гласање и
додијелити свој глас некој од партија,тачније неком кандидату.Кажу нам да је сваки глас
важан,међутим ситуација да баш један глас пресуди побједника је врло
дискутабилна,готово немогућа.
Заправо,глас који се додјељује није у потпуности за неку одређену политику или одлуку.То
је глас за кандидата или политичку партију која ће доносити одлуке умјесто вас.Тај глас
неће утицати на касније одлуке које ће донијети да странка или кандидат.Касније они
имају моћ,стечену демократским путем коју не можете осопорити,а сами Ви сте им дали
власт и моћ.Људи често знају донијети и рационалну одлуку и увидјети од које странке би
они могли имати евентуалне бенефиције,те тој странци дати глас.
Честа је појава да партије и кандидати након избора не испуне обећања дата за вријеме
кампања.И шта ту народ може?Могу евентуално да се мало побуне,али такве побуне
углавном и не заживе.Једино што могу да направе јесте да за четири године поново изађу
на изборе,гласају за другу странку,али опет ће бити у истом зачараном кругу.
„Гласањем добијамо лажни утисак да имамо утицај,али је зато губитак слободе,на који
пристајемо,сасвим стваран.“
Нормално је да политичари желе и позивају на што већу излазност.Што је већи одзив
бирача,то представља пристанак,а њима даје морално право да владају људима.И сами
људи сматрају да је излазак на гласање морална ствар да.Каже да се људи који нису
изашли на гласање немају право да јавно износе своје мишљење и да се противе
власти.Очито је онда да народ и није свјестан заблуде у којој се налази и није у стању да
прихвати појединце који јесу тога свјесни.Ово је као класичан примјер Штокхолмског
синдрома;народ воли своје тамничаре,и не схватају да су слободу мијењали за
подређеност.

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
 Други мит-У демократији влада народ
Прва асоцијација на демократију;владавина народа,то је и превод термина и његова
основна идеја.Али да ли је уистину тако?
„Проблем је што „народ“ као ентитет и не постоји.То је апстрактна именица.У
опипљивој стварности постоје само милиони појединаца ,са милионима различитих
мишљења и интереса.“ Како они могу да владају заједно?
Заправо,у демократији не одлучује „народ“ него „већина“,односно не већина народа,него
„већина гласача“.То нас доводи до закључка да мањина није дио народа.У књизи имамо
објашњено ово тврђење кроз примјер куповине.Наиме,нико неће да купи одјећу која му се
не свиђа,прецизније одјело које му је неко други изабрао,а то се дешава у демократији ако
не побиједи странка за коју сте гласали.
Ако изузмемо проблем неподударања на релацији народ-већина,и то ставимо у други
план,можемо опет образложити како народ у суштини и не влада.Постоје два типа
демократије:директна и индиректна.У директној демократији изласком на реферндум
народ директно одлучује о одређним проблемима.Међутим,данас је заступљинија
индиректна односно представничка демократија.Она подразумијева да народ изабере свог
представника,који ће касније да доноси одлуке у њихово име.У директној демократији
народ ,очигледно,има више моћи.
Али како смо већ нагласили,данас је заступљенија представничка демократија,а и сами
референдуми се ријетко организују.
„ Као оправдање представничког система, тврди се да би било немогуће организовати
референдуме ради многобројних одлука које власт мора да донесе сваког дана и да људи
немају довољно знања да одлучују о компликованим питањима.“
Ова тврдња је можда и била тачна у прошлости,али данас живимо у информатичком
добу,гдје су многобројне информације приступне свима,и људи се разумију у већину
ствари.Помало је бесмислено да људи не могу да разумију политичке одлуке или баве се
политичким питањима,а подразумијева се да могу да разумију предизборне кампање и у
крајњем случају,да гласају за политичаре.Уосталом,зашто би политичари били
супериорнији од осталих људи?Да ли су они паметнији од бирача?Да ли су моралнији?За
то нема никаквих доказа.
„У демократији не влада „воља народа” него воља политичара – политичара под утицајем
професионалних лобиста, интересних група и активиста. Нафташи, велике
пољопривредно-прехрамбене корпорације, фармацеутске компаније, медицина, војно-
индустријски комплекс, банкари – сви они знају како да манипулишу системом у своју
корист. Моћна елита доноси одлуке – најчешће иза затворених врата.“ Колико би народа
гласало за рат у Авганистану или сличним предјелима,односно колико би народа
добровољно гласало да се њихов новац уплаћује војсци која ратује на тим предјелима?

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
Ово говори да је теза да у демократији влада народ и да је демократија најбољи начин да
се ограничи моћ политичара само мит.

Трећи мит-Већина је у праву

Кроз историју смо били свједоци да су људи били у заблудама.Нпр. дуго се
вјеровало да је Земља равна плоча,постојали су појединци који су то оспоравали,али се
већина према њима ригорозно односила.Такав је случај и са демократијом.
У демократији се воља већине сматра исправном,одговарајућом и моралном.Реалнија је
ситуација да већина гледа лични интерес.
Оберон Херберт, британски политичар и писац у XX вијеку овако је говорио о логици и
моралу демократије:
„Пет људи је у соби. Да ли то што три човека имају један став, а преостала двојица неки
други, значи да тројица имају неко морално право да другој двојици наметну свој став?
Коју магичну моћ стичу три човека тиме што их је за један више од осталих, па ођедном
постају власници умова и тела ових других? Док их је било два према два, могли смо да
сматрамо да је сваки човјек господар свог ума и тијела; али оног момента када се још један
човјек, из ко зна којих разлога, придружио једној или другој страни, та страна смјеста
стиче моћ над душама и тијелима друге стране. Да ли је икада постојало овако
понижавајуће и неодбрањиво празноверје? Зар то празноверје није директан насљедник
старог празноверја о царевима и првосвештеницима и њиховој власти над душама и
тијелима људи?”

Четврти мит-Демократија је политички неутрална

Демократијa одговара сваком политичком опредељењу.Сам систем није ни
љевичарски,ни десничарски,ни комунистички и сл. Али то се само тако чини.
Демократија је по дефиницији колективистичка идеја,идеја у којој сви одлучују заједно и
сви се морају покорити идејама и одлукама које изгласа већина.
Оно што је демократија донијела јесте све веће мијешање политике у животе
грађана.Скоро сваки сегмент наших живота је регулисан одговарајућим прописима
законима.То за посљедицу има зависност грађана од државе и на крају имамо све већу
јавну потрошњу.
„Ово можда није било тако оучљиво у вријеме Хладног рата,када су западне демократије
изгледале релативно слободне у поређењу са тоталитарним државама,као што је био
Совјетски Савез или Маова Кима.Тада је било теже примјетити да је и запад,такође,постао
све више колективистички.Међутим,од деведестих година 20.вијека,након пропоасти
комунизма,постало је очигледно да су и наше социјалне државе,такозване државе
благостања,далеко одмакле у истом правцу.Сада губимо трку са земљама чије се привреде
брже развијају,јер нуде више слободе,ниже порезе и мању регулацију него наш систем.“

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
Демократија уопште није политички неутрална,него она тежи за што већим колективизмом
и увећању моћи државе,а ово резултира све већим порезима.Кроз историју,имамо примјер
Америчке револуције која је настала као пореска побуна америчког становништва против
Велике Британије.Оснивачи Сједињених Америчких Држава су вољели високе порезе
колико и демократију-никако.
Све више демократије,како видимо доводи до повећања бирократије,која се бави
регулацијом тржишта и сличних поља.Све више бирократије доводи до све више закона и
прописа.
Демократија није политички неутрална колико год сви претендовали да јесте.Она је
колетивистичка идеја и води ка све више политичке односно државне интервенције,а све је
мање индивидуалне слободе.Аутори тврде да је демократија на један начин тоталитарна
идеологија,али мање екстремна од фашизма ,нацизма и комунизма.Ниједна слобода није
недодирљива у демократији и све се може наћи под државном контролом.Човјек је
слободан тек кад има избор да не буде у систему и када не мора да плаћа за то.

Пети мит-Демократија води у напредак

Ову изјаву можемо врло често чути и у прилог томе иде чињеница да су многе
демократске земље богате и из тога закључујемо да је демократије неопходна за
напредак,али то нема везе са демократијом.
Истина је да су многе демократске земље,посебно западне, богате.Такође је и истина да су
многе недемократске земље богате.Постоје земље попут оних у Латинској Америци које су
демократске,али не претјерено богате,осим малобројне елите.Карстен наводи да западне
земље нису богате због демократије него упркос демократији, и да свој успјех дугују
традицији слободе коју демократија покушава да покопа.
Карстен и Бекман тврде да се напредак остварује тек кад су права појединица заштићена-
посебно право на својину,односно богаство настаје онда када грађани могу да задрже своје
плодове рада.Људи су мотивисани и фокусирани на рад,и пажљивије ће да расположу и
троше своје ресурсе,и више да штеде.Када држава има право на одређену добит ствари се
мијењају.Долази до повећања пореза и слично,а и држава располаже тим ресурсима како
жели,углавном неефикасно.
„Како се ово дешава у демократији?Ситуацију можемо да упоредимо са групом од 10људи
који вечерају у ресторану и унапријед се договоре да ће рачун подијелити на једнаке
дијелове.Пошто це 90% свачијег рачуна платити неко други,свако има мотив да наручи
најскупље јело,које иначе не би наручио да плаћа сам.И исто тако,пошто би од штедње
имао само 10% нико није мотивасан да штеди.Крајњи резултат је рачун за вечери много
скупљи него кад би свако платио за себе.“
У економији се овај феномен назива „трагедија заједничке својине“.Имамо овај феномен
још прецизније објашњен на примјеру фармера и пашњака.Фармери који дијеле пашњак
имају подстицај да пусте нпр.своје краве да пасу што више,док немају жељу да их одведу
са пашњака јер ће краве других фармера да оголе пашњак.Чињеница да сви посједују
пашњак,а да га не посједује нико,доводи до испаше и огољења пашњака.Такав је случај и

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
са демократијом.Грађани имају подстицај да стичу корист о трошку других или да
пребацују напор на друге.Гласаће за политичке партије које ће радити на испуњавању
њихових жеља(бесплатно школовање,субвенције за вртиће,аутопутеви и сл).У примјеру са
вечером ,ситуација се не отима контроли али тако није са демократијом.Када су милиони
гласача у питању,то је дисфункционално.Политичари су изабрани јер су добри
манипулатори система.Они не посједују „јавна добра“ те немају ни потребе да буду
штедљиви.Њихов је подстицај да троше што више,јер ће ће напор и трошкови пасти на оне
које их наслиједе.Овај процес доводи до неефикасности и расипништва.Политичари имају
подстицај док упраљају јавним фондовима да што више троше,и да се обогате док имају
прилику за то,јер кад сиђу с власти неће бити у тако надређеном положају.Овај систем је
катастрофалан,и потребно је да људи се што прије пробуде и схвате да ништа није
бесплатно и да иза свега вребају латентне функције које ће тек накнадно „доћи на
наплату“.Прекорачења буџета,кредити које узима држава и сл. ће пасти на терет
грађана.То сигурно није напредак којем се тежи.Алтернатива превеликој потрошњи јесте
веће поштовање приватне својине.Ако сваки фармер има свој пашњак,он ће се побринути
да не дође до превелике испаше.Тако ће сваки грађани да се брине о свом новцу и да
располаже њим на најбољи начин.

Шести мит-Демократија је неопходна за обезбјеђење правдене расподјеле моћи и

помоћи сиромашнима

Ово мишљење је данас често.Политичари причају о солидарности и правилној

расподјели ,али питање је колико је то заступљено.Државне субвенције и помоћ нису
бесплатне,половину оног што продуктивно становништво заради држава узме и
прерасподијели.
У већини случајева,новац не дође до оних којима је најпотребнији.Највећи дио ,судећи по
Карстену,добијају групе које заспутају специјалне интересе.Лоби групе бију битке за
поклоне,привилегије и положаје.Сви би да једу за трпезом „јавних фондова“.
Сличан примјер је и са апотекама које се служе законом о лиценцирању и тако спречавају
конкуренцију обичних продавница и супермаркета или продају преко интернета.Љекари
онемогућавају конкуренцију „нелиценцираних“понуђача медицинских услуга.Групе са
посебним интересима су мотивисане да очувају свој положај.У други план падају људи
којима је помоћ истински потреба,јер елиту и различите моћнике не занима положај тих
људи,њима је приротет сопствено богаство и просперитет.
Очито да демократски систем није благонаклон ни у овом сегменту.Карстен и Бекман виде
алтернативу у слободном тржиту,којег се људи прилично плаше.Ипак,они тврде да је
чињеница да слободно тржиште „брине“ о сиромашним.Нпр.супермаркети обезбјеђују
велики број артикала по приступачним цијенама.То омогућава људима истинску контролу
над трошењем новца и услугама за које дају новац.Такође аутори тврди да би сличан
принцип требао да буде и са школством и са здравством.Експерти су управо они људи који
се бавим тим пословима.Бирократија би нестала.
Наравно да би увијек постојао одређени број оних који нису у стању да се брину о
себи,али ту би постојале добротворне организације,а не демократски систем који у већини
случајева штити само моћнике.

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
 Седми мит-Демократија је неопходна да би живјели у хармонији
Многи мисле да се сукоби у друштву смањују ако се одлуке у друштву доносе
демократски,међутим није увијек баш тако.Демократско одлучивање ствара више сукоба
него што их рјешава.Присиљавање људи да се сложе са демократским одлукама ствара све
више антагонизама,посебно ако је велика разлика између оног шта групе сматрају тачним
и исправним.Нпр.људи који сматрају да је хомосексуалност гријех и они који захтјевају да
се у програм редовног образовања унесе више значајних историјских личности
хомосексуалне орјентације.Напросто је немогуће да се сви сложе са једном одлуком.Ни
најмудрији политичар не може да усагласи фундаментално различите циљеве.
Демократија једино олакшава и погодује представљању личних циљева као општих.Ријеч
„ми“ се константно злоупотребљава у демократији.Менкен је презрео ово и рекао: „Жеља
за спасаањем човјечанства је готово увијек маска за властољубивост.“
Из овог закључујемо да су харомнија,солидарност и демократија нису у складу.
„Такозвана солидарност у демократији заснована је на присили,а да би била истинска
солидарност мора бити добровољна.Тешко се може рећи да би се опљачкани пролазник
солидарисао са разбојником,без обзира на евентуалне робинхудовске побуде нападача.“
Суштина приче је да свако ко хоће да помогне некоме,да учини свијет љепшим мјестом за
живот нису потребни демократски системи.Та снага и врлина потичу из човјека.

Осми мит-Демократија је неопходна за осјећај заједнице

„Менталитет грађана је толико „демократизован“ да више и не схватају колико су
њихова дјела и идеје погубне.Данас свако ко жели да покрене спортски клуб,културни
догађај,дневни боравак за стара лица,еколошку организацију или било шта
слично,покушава да добије некакву субвенцију локалне или централне власти.Другим
ријечима,свако жели да му се плати за његов хоби.Међутим,ово нема никакве везе са
осјећајем заједништва,коју људи повезују са демократијом-то више личи на опстанак
најјачих у борби за плијен пореске пљачке.“
Да ли је демократија потребна да би имали осјећај заједнице?
Заједница је много више од демократије или било каквог политичког система.Оно што
људе веже чвршће од политике и демократије јесу заједничка
култура,језик,традиција,обичаји,народни хероји.То нема везе са демократијом.Све се то
развило далеко раније него демократија.Заједнице,иако нису хомогене,оне су формиране
на добровољној бази.Демократија се обавезна,и није на добровољној бази данас,јер ако се
већина залаже за нешто тако ће и бити,док је у другом плану чињеница да је свако
господар свог живота и да има право да се не слаже са већином.

Девети мит-Демократија је слобода и толеранција

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
 Често се деморатија и слобода поистовјећују.`Међутим,каква је то слобода која се
мора покорити одлукама већине?Да ли је то слобода уопште?Сви знамо шта је резултат
„непокорености“.
У књизи имамо цитат Џона Т. Вендерса који каже: „Слобода и демократија се разликују.
Слободу не одређује право гласа. Слобода се мери обимом онога о чему се не
гласа”.Нажалост,данас је тај обим ограничен.Држава има јасне законе везане за
образовање,породицу,здравство,запослење и сличне сфере.Нпр.у Шведској жестока пића
се могу купити само у државним продавницама.О каквим онда слободама причамо?Можда
примјер није у потпуности адекватан,али суштина је очита,као и вид слободе.
Такође,за демократију се каже да иде руку под руку са слободом говора.Али одјељак из
Бекманове књиге тврди другачије.
„Демократске земље имају небројена правила која ограничавају слободу говора. У
Холандији, на пример, забрањено је „вређање краљице”.
Први амандман на Устав САД гарантује слободу говора, „уз изузетак развратности,
клеветања, подстицања на побуну, борбених говора, као и узнемиравања, тајних
комуникација, пословних тајни, поверљивог материјала, ауторских права, патената, војних
операција, комерцијалног говора као што је оглашавање, и уз ограничења времена, места
и начина”. То је заиста много изузетака.“
Оно што демократија заправо ставља у други план јесте индивидуална слобода која
би требала бити приоритет.

Десети мит-Демократија омогућава мир и помаже у борби против корупције

Појмови „демократија“ и „мир“ се често налазе у синтагми,али колико су
адекватни да стоје један поред другог?
Демократије се виде као оазе мира,али да ли су оне то?У историји су управо демократске
државе започињале рат.Најбољи примјер за то јесу САД,које су извршиле многобројне
државне ударе,обарале владе,чак и бацале бомбе на недужне и беспомоћне цивиле.САД
имају више од 700 војних база у преко 100 земаља и троше новац на „одбрану“ колико и
остатак свијета.Демократска Британија је створила концентрационе логоре у Јужној
Африци и прва бомбардовала из ваздуха и уништавала села у Ираку,као што је и у крви
угушила покрете за независност у својим колонијама.Демократска Холандија је ратовала
против народа који је желио независност у Индонезији,а Француска против народа у
Индокини.САД и данас води ратове праћене тортуром хиљада људи у Ираку и
Авганистану.
Једина варијација ове констатције да демократије не ратују која је прилично тачна,јесте да
демократије не ратују једна против друге.То је нагласила бивша британска премијерка
Маргарет Тачер 1990.године ( „демократије не ратују међусобно“ ),а поновио Бил Клинтон
у Конгресу САД 1994.( „демократије не нападају једна другу“).Дакле ,сви ратови које
демократије воде су дјелимично оправдани,све док нису против друге демократије и неће
бити рата када цијели свијет буде демократски.Један од разлога зашто савремене западне
демократије не ратују једна против друге јесте и НАТО пакт.
„Постоји такође и „закон” који каже да „никада не ратују две земље у којима постоји
Мекдоналдс ресторан”. Изгледало је да то важи током врло дугог времена – док НАТО

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
није бомбардовао Србију 1999. године (каснији примери су инвазија Израела на Либан и
сукоб Русије и Грузије). Наравно, тај закон је једнако безначајан као и изјаве Клинтона и
Тачерке.“
Очити примјер да демократије ипак нису миротворци него баш супротно,имамо када су се
САД укључиле у Први и Други свјетски рат.У рат су се укључиле под познатом паролом
Вилсона“ да учине свијет безбједнијим за демократију“.Да су Американци остали вјерни
начелима очева Америке,до укључивања у рат никад не би дошло.
Сада ћемо се осврнути на корупцију.Корупција је дискутабилан сегмент демократије.Сви
се понашају да је нема,а она је очито све више присутна.Чињеница је да политичарима
требају гласови и да на неки начин морају да дођу до истих и да разни начини
„подмићивања“ и куповине гласова нису страни ниједном политичару.

Једанаести мит-У демократији добијамо шта желимо

Једна од основних идеја демократије је да људи добијају шта желе.На почетку
можемо закључити да је ово мит у наше доба.Добијамо једино што већина демократски
изгласа,прецизније оно што држава одобри.
„Демократски систем може да се упореди са државним фабрикама у бившем Совјетском
Савезу. Те фабрике биле су вођене и надзиране из центра, само на основу бројева. Упркос
(или пре: управо захваљујући) толикој пажњи државе, квалитет производа је увек био лош.
Ни један комунистички аутомобил није могао да се такмичи са моделима са запада. То је
због тога што је производњом управљала бирократија, а не потрошачи. Откуд бирократе да
знају шта потрошачи желе? И шта их уопште подстиче да раде боље, у интересу
корисника производа и услуга?“

Дванаести мит-Сви смо ми демократе

Ако нам демократија није уистину плодоносна и корисна као што видимо да није
зашто се називамо деократама?У демократији учешће је обавезно.
„Неко ко живи у демократији и тврди да подржава демократију, звучи као грађанин бившег
Совјетског Савеза који каже да би изабрао Ладу, чак и када би могао да купи Шевролет
или Фолксваген. Могуће је, али није баш много вероватно. Као и тај грађанин бившег
Совјетског Савеза, ни ми немамо, тј. забрањен нам је, сваки други избор, изузев
демократије.“
Чак и само поборници демократије не вјерују у идеје које заступају.Колико би политичара
који нпр.гласају за војне интервенције послало своје најмилије у рат?Сматра се да без
демократије нема прогреса.Али ни то није тачно,узмимо примјер Кине.Напредак се
заснива на степену економских слободи које људи имају и безбједности њихових
власничких права,а не степену демократије.
Други разлог зашто сви се декларишу као демократије јесте тај што људи и не знају како
би изгледао живот без демократије.Нпр. закон слободног тржишта.
Трећи,али не најмање битан разлог јесте тај што нам сви говоре да смо
демократе.Демократија има божански статус.

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
 Тринаести мит-Не постоји боље рјешење
„Ако неко каже да је против демократије, људи одмах помисле да заговара
диктатуру, али ово је наравно којешта. Диктатура није једина алтернатива демократији.
Алтернатива демократској куповини аутомобила није да диктатор купује кола за нас, већ
да свако од нас купује аутомобил за себе. Алтернатива демократије није диктатура, него
слобода. Винстон Черчил је рекао: „Демократија је најгори облик владавине, изузимајући
све остале који су испробани”. Другим речима, демократија има недостатака, али бољег
система нема. У својој чувеној књизи „Крај историје и последњи човек”, Франсис
Фукујама је чак написао да је „универзализација западне либералне демократије завршни
облик владавине људима”. По свој прилици, ништа боље не може да постоји.“
То је све пропаганда,судећи по Бекману и Карстену,демократија је ништа друго него облик
политичке организације друштва.Демократија је само оно што нас је окупирало и не
допушта новим идејама да се испоље и покажу као можда и срећнија и
прихватљивија.Узгред речено, Черчил је рекао и ово: „Најбољи аргумент против
демократије је петоминутни разговор са просечним гласачем”.

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
 Закључак
Из ових 13митова коју су изложили Карстен и Бекман можемо закључити да
демократија није једнолична,да није нешто узвишено и идеално,да има своје
недостатке.Људи само слијепо вјерују у нешто је заправо само мит.Људима не треба више
демократије него више слободе,истинске,не самопрозване.Запрво,само смо издресирани да
вјерујемо да је она најбоља ствар.Али,гдје су алтернативе?Могућа је алтернатива
демократији,а да није утопијског карактера.Потребно нам је уређење које ће да обједини
индивидуалну слободу и динамичност са друштвеним складом. Људи морају поново да
управљају сопственим животима и оним што стичу својим радом.Треба знати да
демократска власт није добронамјерни Дјед Мраз. Демократска власт је,према ријечима
аутора, себични монструм који се у све мијеша, који никад није задовољан и који гуши
самосталност својих поданика. Оно што храни овог монструма је демократија – погрешна
идеја да животом сваког људског бића треба да управља већина.
Вријеме је да напустимо идеју да народ – у ствари држава – има право да влада; да ће нам
бити боље ако власт умјесто нас одлучује како живимо и колико трошимо; да ће
демократска идеологија донијети склад и напредак; да је демократска присила корисна.
Вријеме је да се ослободимо тираније већине. Немамо шта да изгубимо, осим ланаца
којима смо међусобно везани.

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)
 Литература

1.Карстен,Френк;Бекам Карел „Демократија-мит и стварност“ Каталаксија,

2012.год.
2.Кецмановић,Ненад „Политика,држава и моћ“ Чигоја штампа ,2010.год.
3.Кецмановић,Ненад „Елементи владавине“ Чигоја штампа,2011.год.
4. http://katalaksija.com/2014/11/27/demokratija-je-igra-koja-se-igra-protiv-slobode-intervju-sa-
frenk-karstenom/ (21.12.2017.)
5. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/prilog-kritici-problema-demokratije.html?alphabet=l
(21.12.2017.)

Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: Ninacurafina (sminkanjesanixi1007@gmail.com)