Scena se promenila u kraljevstvo Spartu, odmah nakon Trojanskog rata.

Helena ulazi s horom zarobljenih trojanskih žena dok Menelaj i grčka četa
ostaju na plaži da bi proslavili svoju pobedu i siguran povratak kući nakon
zauzimanja Troje. Žene govore o svom strahu od budućnosti. Mefisto ulazi,
maskiran u Forkijada, ružnog psa. On oživi Helenu i sadistički kaže da
Menelaj planira da ubije nju i ostale. Žene su prestravljene, ali Mefisto ih uveri
da postoji način da se spasu. U blizini je, nastavlja, dvorac moćnog severnog
gospodara čije su vojske osvojile velik deo okolne zemlje dok su Grci bili kod
Troje. Ovaj varvarski poglavar (Faust) sigurno će im pružiti zaštitu. Žene ne
mogu da odluče što da naprave, ali zvuk približavanja vojnika ubrza njihovu
odluku. Oni traže Forkijada da ih odvede kod Fausta.

Mefisto odmah prevozi Helenu i žene do Faustovog srednjovekovnog dvorca.

Gotička postavka u oštroj je suprotnosti s klasikom jedne od poslednjih scena.
Čini se da je kretanje od Sparte do dvorca prevazišlo vreme, jer je to sad
srednji vek i Faust se pojavljuje kao nemački vitez. Faust pozdravlja Helenu s
toplinom i laskanjem. Smiruje strahove koje osećaju žene i pokazuje
poverenje u Helenu dajući joj odgovornost za zatvorenika Linkeja. Postoji
nekoliko složenih srednjovekovnih prizora, u organizaciji Mefista, koji uspešno
preusmerava žene i one ubrzo osjećaju olakšanje.

Faust počinje buditi Helenu. Proglašava se njenim vazalom i zalaže se za

svoju neumornu ljubav. Do ovog trena svi su Helenini govori bili grljeni, na
grčki način. Faust ju uči kako da recituje pesme i oni se zbližavaju u
ljubavnom duetu, dok pevači hvale njihov savez.

Odjednom Mefisto upozorava da dolazi Menelajeva vojska. Faust okupi svoje

vojnike i pošalje ih u susret neprijatelju i, s ponosom, govori o nemačkoj vojnoj
hrabrosti. Dalje nastavlja hvaleći se slavom grčkog zlatnog doba, a potom
poziva Helenu da pobegne s njim u Arkadiju gde će zajedno pronaći
blaženstvo i slobodu.

Žene hora leže na mirnoj zelenoj livadi. Forkijada ulazi i izveštava ih o

čudesnim stvarima koje su se upravo desile u osamljenoj krčmi u kojoj su se
sakrili ljubavnici Faust i Helena. Rodio im se sin, Euforion. Dečak je lep,
budan, energičan, umetnički orjentisan. Već je u stanju razgovarati i kretati se.
Čudna aura okružuje mu glavu i iz pećine oko njega čuje se slatka glazba.
Izlaze Helena, Faust i Euforion. Dečak obećava da će njegovo postojanje
učiniti njihovu ljubav intenzivnijom. Oni iskazuju nježnu naklonost jedni prema
drugima.
Iznenada je Euforion ispunjen divljom željom da baci sve zemaljske ograde i
poleti visoko u nebo. Nije u stanju da obuzda svoju strast i počne da progoni
horde devojaka. Zagrli jednu, ali djevojka nestane u prasku plamena. Sledeće
se Euforion pokušava popeti na visoku liticu u nastojanju da dosegne najveće
moguće visine i pregleda ceo svet. On ne sluša upozorenja hora ili njegovih
roditelja da će takav osipni napor da shvati vrhunac tako rano u životu
doovesti do njegovog uništenja. Misli da je opasnost nužan i uzbudljiv deo
života. Euforion stiže do vrha litice i baci se, u zanosu romantičnog
oduševljenja. Na trenutak ostaje plutati u vazduhu, a potom pada u smrt. Telo
mu nestaje, ali odeća i lira ostanu na zemlji.

Euforionovi roditelji i hor jadikuju zbog njegova prevremenog kraja. Čuje se

dečakov glas koji poziva majku da mu se pridruži. Helena tužno odustane od
Fausta i govori mu da se sreća i lepota ne mogu trajno kombinirati. Ona
nestane, ostavljajući veo iza sebe. Forkijad kaže Faustu da zadrži odeću kao
uspomenu i inspiraciju. Nesrećan Faust odleti na oblak. Forkijad otkriva da je
on Mefisto maskiran i predvidi da će uskoro opet sresti Fausta.

Faust i dalje ima u glavi nejasnu sliku Helene dok gleda prema zakrčenim
planinama među kojima se našao. Mefisto ulazi u govor o poreklu planina s
kojim se Faust ne slaže. Mefisto pokuša iskušati Fausta drugom ponudom
života ispunjenog zadovoljstvom i slavom, ali Faust ne prihvata. Ima na umu
drugu vrstu projekta – šemu za relaciju kopna s mora. Faust kaže da je takva
borba protiv sila Prirode jedini pogodan projekt za njega. Mefisto govori da je
sve vreme znao da će Faust da predloži ovaj plan. Kaže Faustu da je ozbiljna
kriza nastala u Carstvu ranijim incidentom podsticanja cara na izdavanje
ogromnih količina bezvrednog papirnatog novca. Sada je car prisiljen u rat da
brani svoj presto i u blizini je smešten tabor sa njegovom vojskom. Mefisto
sugeriše da pomognu caru u ovom ratu, a zauzvrat mogu tražiti dar obalnih
zemalja s kojima će Faust eksperimentisati. Faust protestuje da je rat
uzaludna zabava i doda da nema nikakvog znanja o “vojnim stvarima”.
Mefisto priziva Trojicu moćnika koji su se s Davidom i Izraelcima borili protiv
Filistejaca. Uverava Fausta da će uz pomoć ovih drevnih junaka i njegove
magije uspeti. Kreću u carev tabor.

Car i njegovi oficiri u svom sedištu su razgovarali o njihovom opasnom

položaju. Nakon što car prebaci komandu nad vojskom sposobnijem
pomoćniku, Faust ulazi u kraljevski šator i nudi svoju pomoć. Obećava da će
uz pomoć prijatelja pobediti u borbi. Car prihvata njegovu ponudu, vodi se
bitka, a careve snage pobeđuju. Mefisto i njegova magija igraju važnu ulogu u
postizanju pobede.

Posle bitke carske čete izvlače plen iz tabora poraženog neprijatelja. Car i
njegovi podanici ulaze u šator bivšeg suparnika i reši da raspodeli nagrade
svojim veernim sledbenicima. Car i arhiepiskop diskutuju o moralu prihvatanja
dijaboličke pomoći u borbi i veličini udela plena na koji Crkva ima pravo. Car
je primoran da podnese zahteve zarad velike moći Crkve. Posle toga nagradi i
Fausta tako da mu je dao veliku obalnu zemlju, od koje je veći deo pod vodom
i koju svi smatraju beskorisnom.

Faustov projekt, iako još nije gotov, bio je uspešan. Filemon i Baukis, stari
bračni par koji živi u tom oblastu, pričaju lutajućem strancu o Faustovim
čudesnim dostignućima. Takođe otkrivaju da je Faust bio rešen da poseduje
svu zemlju u regionu. Odbili su mu prodati kućicu u kojoj su proveli zajednički
život, iako im je on, u zamenu, ponudio velik posed. Stranac odlazi i dvoje
staraca odlaze moliti se.

Faust, sada star više od sto godina, u bašti svoje palače razmišlja kako nije
uspeo da nabavi kuću i voćnjak starog para. Mefisto i Tri moćnika vraćaju se
iz gusarske ekspedicije i pristanu u novu luku koju je Faust sagradio.
Izveštavaju ga o uspehu putovanja. Faust im naredi da iz kuće izbace stari
bračni par i obezbede posed za njega.

Posle Faust, na svoju žalost, sazna da su Mefisto i Tri moćnika izvršili njegove
naredbe s više sile nego što je nameravao. Filemon i Baukis i njihov prijatelj
lutalica ubijeni su, a kuća i voćnjak koje je Faust poželeo su izgoreni. Faust je
nadvladao kajanje i bes zbog podbačaja njegovih planova. Ostavljen sam,
počinje da oseća neobična predosećanja.

Odmah posle toga, dok je sam u svojoj sobi, Faustu su prišla četiri siva duha
koji su se uzdigli iz dima izgorene kućice. Oni su Želja, Dug, Nevolja i Briga.
Prva trojica ne mogu da dođu do njega, ali on ne može da se odupre Brizi
koja ga upozorava na dolazak njena brata Smrti. U razgovoru s duhom, Faust
joj govori da ne može da bude slobodan čovek dok god se ne oslobodi svoje
zavisnosti o Mefistovoj magičnoj moći. Takođe kaže da je naučio da se čovek
treba brinuti samo za ono što je u ljudskom životu legitimno moguće i da ne
treba tražiti nemoguće stvari.
Briga kaže Faustu da čovek nije u stanju pronaći mir u životu, ali ona ga ne
želi uplašiti. U konačnom nastojanju da oslabi njegovu razlučivost ona ga učini
slepim, ali Faust ostaje rešen da u ovom kratkom vremenu koje mu je
preostalo pre smrti dovrši svoj veliki projekat.

Banda Lemura (vrsta majmuna, ali i naziv za vrstu duha) pod nadzorom
Mefista radi na kopanju Faustovog groba. Slepi Faust izlazi i čuje zvuk svojih
lopata. Misli da nastavljaju raditi na njegovom projektu. Faust je ispunjen
ponosnom vizijom blagostanja i sreće ljudi koji će jednog dana naseljavati
obnovljene krajeve. Samouveren je uprkos svojoj predstojećoj smrti, dok
opisuje utopijsku budućnost koju zamišlja.

Nakon što je izgovorio ove poslednje reči, Faust se sruši mrtav u naručje
Lemura, koji ga spusti na zemlju pored groba. Mefisto je ignorirsao kontekst
Faustove izjave i sa zadovoljstvom pretpostavlja da je osvojio Faustovu dušu.

Dok Lemur pokopava Fausta, Mefisto i horda đavola čekaju da njegovu dušu
odvedu u pakao. Odjednom se nebo otvori i pojavi se niz anđela. Po grobu
leže latice ruža i vazduh se puni zvukom njihovog pevanja. Mefisto se svađa s
njima dok se spuštaju do groba, ali bezuspešno.

Pevajući himnu o isceliteljskoj istini, ljubavi i blaženstvu koje čeka pročišćene

duše u zajedništvu, anđeli uzimaju Faustovo telo u naručje i nose ga do Neba.
Mefisto shvata da je poražen i da je njegov plan da osvoji Faustovu dušu
propao zbog sopstvenog lošeg postupanja. On svoj poraz pripisuje neuspehu
da uzme u obzir snagu ljubavi i čudne načine na koje se ona manifestuje.

Hor svetih ljudi peva nebeske pohvale. Ulazi vođa anđela i besmrtne ostatke
Fausta. U pevanju se pridružuju i drugi anđeoski horovi. Pridružuju im se i
duhovi dece koja su umrla u nevinosti pri porođaju i tri poznate pokajničke
žene iz Biblije koje pripremaju put za ulaz Grete.

Doktor Marijanus peva pohvale Blažene Device, Kraljice neba. Greta, koja je
pre bila pokajnica izražava svoju sreću što je Faust spašen. Jedna od tri
pokajničke žene poziva Gretu i Fausta da se uzdignu u višu sferu. Doktor
Marijanus ustrajava na obožavanju Device i spasenju koje joj donosi milost.
Scena se zatvara uz mistični hor koji peva himnu koja kaže da su sve stvari
simboli velike večne stvarnosti i da ljubav vodi čovečanstvo do istine i
spasenja.
Likovi: Faust, Mefistofeles, Greta, Vagner, Homunokulus

Analiza likova
Faust

Inteligentan, naučnik, prirodoslovac, Faust započinje dramu kao naučnik koji

je gorko nezadovoljan ograničenosti ljudskog znanja. Želi da bude ništa manje
od samog Boga i zna da mu knjige ne mogu pomoći u ostvarenju tog cilja. U
svom očaju sklapa pogodbu s vragom Mefistofelesom koji obećava da će mu
služiti crnom magijom pod jednim uslovom: ako se Faust ikad prepusti
ispraznim zadovoljstvima i lenjosti – ako ikada duhovno stagnira – vrag
pobeđuje čoveka i uzima njegovu besmrtnu dušu. Faust pristaje na Mefistove
uslove pod svojim uslovom – da mu Mefisto bude dostupan celi život u potrazi
za smislom i transcendencijom. Ali Faust je u osnovi nemiran i nikad
zadovoljan.

Njegova ljubavna veza s Gretom donosi mu samo prolaznu radost i dovodi do

tragičnog pada i smrti Margarete. Njegov brak sa klasičnim grčkim idealom
lepote, Helene iz Troje , takođe vodi prema tragediji – u Heleninu smrt, kao i
smrt njihovog sina Euforiona. Posle ovih neuspeha da dosegne uzvišene
ideale ljubavi i lepote, Faust nauči da prihvata svoja ograničenja i svoje
napore stavlja u zemlju. Postaje općenito pravedan, ali takođe i strog vladar
morskog kraljevstva.

Takođe postane sve otporniji na Mefistove reči i uverenja i u poslednjim

satima reši da se odrekne magije i stvori utopijsko kraljevstvo s pravdom,
prosperitetom i ljubavlju za sve.

Faust nikada duhovno ne zastaje i tako je njegova duša na kraju spašena. Na

nebu prati Margaretinu dušu u više sfere božje ljubavi.

Mefistofeles

Mefistofeles (takođe zvan Mefisto, Đavo) je sam vrag koji nudi svoje usluge
Faustu u nadi da će da dobije dušu velikog čoveka. Ima nežan, ali
neprijateljski odnos s Bogom. Priznaje da, iako i sam uvek želi zlo, u konačnici
samo pridonosi dobru koje Bog odredi. Iz tog razloga, đavlu je dosadno
stvaranje i njegova uloga u njemu, preferira nasumično razaranje nad bilo
kojom svrhom aktivnosti.

On je duh večne negacije, sarkastičan karakter dodeljen izvršenju zlobnih

podvala i monstruoznih zločina. Vrag je, konačno, zaista slab, sposoban samo
za prevaru i iluziju. Virtuozni likovi u delu poput Grete i Helene uvek iznenada
primete da je Mefistofeles odvratno stvorenje.

Uticaj Mefista ograničen je samo na njegov dom na severu, jer je on

srednjovekovni evropski lik koji nije upoznat ili se ne pojavljuje u klasičnom
svetu mitova. Kad on i Faust odu u Grčku na Klasičnu Valpurginu noć, vrag je
stranac u tuđoj zemlji, opsednut grehom u kulturi koja razmišlja samo šta je
lepo, a šta ružno. On ni tada ne uspeva osvojiti Faustovu dušu kad ga omete
njegova iznenadna želja za anđelima.

Margareta

Takođe poznata i pod nadimkom Greta, Margareta je lepa, nevina, siromašna

mlada žena u koju se Faust ludo zaljubio i koja se zaljubila u njega. Njih dvoje
se upuste u burnu ljubavnu vezu, a jedne noći Faust daje Margareti napitak
kojim može da upravlja majčinim snom da bi dvoje ljubavnika mogli da
iskoriste to vreme za svoje ljubavne susrete. Taj je čin, međutim, početak
Gretinog kraja: napitak ubije njenu majku, Greta ostane trudna, a društvo je
izbegava jer ima vanbračne intimne odnose.

Nakon što Faust ubije njenog brata Valentina, Gretu i dalje proganja krivica i
čežnja za nevinošću. Ona ubije svoje novorođeno dete da bi ga oslobodila od
ovog sveta i, na kraju, zatvorena i osuđena na smrt obezglavljivanjem. Iako
Faust pokušava da ju oslobodi, Greta odbija da napusti svoj zatvor sa njim.
Dok Faust i Mefisto odlaze iz njene ćelije, glas s neba najavi da je Greta
spašena i da joj je dozvoljeno da provede večnost na nebu i pored njenih
greha. Na kraju predstave, Gretina duša uspešno se obraća Blaženoj Devici u
ime Faustove duše. Marija joj tada govori da ustane da bi ju Faust mogao
slediti u vječnost.

Vagner

Vagner je Faustov pomoćnik i saradnik; svetao, bistar i ukusan čovek. Za

razliku od Fausta, Vagner, međutim, veruje u moć znanja, razuma i nauke da
zadovolji najdublje potrebe čovečanstva, a u svojim sveskama favorizuje
prirodu.

Iako Mefistofeles skoro zamenjuje Vagnera kao Faustov pomoćnik, Vagner se

pojavi u još jednom malom drugom delu drame. U tom trenutku je Vagner
magistar na univerzitetu, namečući se čak i velikom Faustu u sjaju i slavi. U
svojoj laboratoriji takođe radi eksperiment, neprirodno stvaranje života od
anorganskih materija. Ubrzan prisustvom vraga, eksperiment je uspešan, a
Homunkulus oživi. Na kraju Vagner ostane (poput Fausta) izolovan i zabrinut
zbog kršenja zakona prirode. On predstavlja relativne uspehe i dramatične
ljudske neuspehe jednog doba prosvete.

Homunokulus

Homunkulus, neprirodno sintetizovan u Vagnerovoj laboratoriji, je mali čovek

koji živi u staklenoj flašici. Ironično je da je ovo stvorenje, koje predstavlja
najviše dostignuće nauke prosvetiteljstva, više ljudsko u svojim željama nego
njegov stvaraoc. Umesto da ceo dan sedi u laboratoriji, Homunkulus želi da
doživi svet, evoluira i postigne ono što naziva “istinskim postojanjem”. Putuje
u Grčku sa Faustom i Mefistom na Klasičnu Valpurginu noć gde jaše Proteja
koji menja Egejsko more, okosnicu celog prirodnog života. Usred talasa,
stvorenje uči o zakonima prirode i sa vatrenom strašću razbija svoju flašicu da
bi dao svoje neprirodno telo prirodnim vodama, čin ljubljenja koji ga čini
jedinstvenim s prirodom. Homunkulusovo pomirenje s prirodom predviđa
Faustovo sopstveno pomirenje s božanskim redom.

Beleške o piscu
Johan Volfgang fon Gete (1749.-1832.) se smatra se najvećim nemačkim
književnikom svih vremena. Radi se o autoru koji se proslavio u skoro svim
književnim vrstama, a zahvaljujući Geteu, vreme dok je delovao se naziva
“Geteovo doba” ili period predromantizma. Njegova dva najpoznatija dela su
“Faust” i roman “Stradanja mladog Vertera“.

Studirao je pravo u Lajpcigu i Strasburu, a na poziv vojvode Karla Avgusta

otišao je u Vejmar gde je neko vreme delovao kao tajni savetnik. Godine
1780. dobija plemstvo, a neko je vreme radio i kao upravnik pozorišta.
Johan Volfgang fon Gete je poznat kao tvorac ideje i pojma “svetske
književnosti” kao kulturne vrednosti čovečanstva. Poznati književnik je u svom
bogatom periodu stvaralaštva preveo i Hasanaginicu na nemački.

Njegova najpoznatija dela bila su: “Egmont”, “Ifgenija”, “Rimske elegije”,

“Mletački epigrami”, “Zapadno-istočni divan”, “Iz mog života”, “Poezija i
stvarnost”.