Robert Konel: Zašto je klasična teorija klasična?

Milutin Raković

U poglavlju pod nazivom „Zašto je klasična teorija klasična“ Robert Konel pokušava da
rekonstruiše istoriju nastanka sociologije i sociološkog kanona. Analizu kreće od korena
sociologije gde prikazuje značaj današnjih klasičnih autora, najpre mislim na Marksa,
Vebera i Dirkema. Na početku poglavlja je istakao „liste“ koje su pravljene s početka
dvadesetog veka na kojim su bila sva imena bitnih sociologa i njihovih radova. Ističe
zanimljivu činjenicu koja nam govori o tome da tri navedena klasična sociologa nisu bili
prisutni na navedenim „listama“. Uglavnom su marginalno predstavljeni i autor navodi
Vebera koji je itekako bio zapostavljen, dok je Dirkem bio prihvaćeniji (uz delo „Pravila
sociološkog metoda“), ali ta prihvaćenost nije bila ni blizu današnjem shvatanju i pozicijama
unutar sociologije ova tri autora.

Dalje piše o nastanku sociologije i kontekstu u kom je nastala i za najuticajnije determinante

uzima evolucionizam i kolonijalizam/imerijalizam. Smatra da su navedene determinante
itekako oblikovale sociologiju u njenoj početnoj fazi. Nabraja metode i sadržaje sociologije i
najpre kreće od ideje progresa. U odnosu imperije i kolonijalnog sveta ideja progresa je bila
plodna tema koja je opravdavala imperijalizam uz sveprisutni evolucionizam koji je bio
glavna karakteristika svih društvenih nauka krajem devetnaestog, početkom dvadesetog veka.
Autor prikazuje upotrebu ideja progresa kroz radove Konta, Džon Stujart Mila i Dirkema.
Sledeću temu koju autor navodi su rasa i rod. Iako najpre naglašava naglasak na klasi,
otuđenju i industrijalizaciji, a prividnoj zanemarenosti rase i roda u sociologiji, on smatra da
je rasa itekako korišćena u ranim sociološkim raspravama. Od ekstremnijih autora koji su
smatrali da je mešanje rasa „zločin“ i kroz sociologiju su pokušali da to naučno dokažu do
Dirkema koji je odbacivao rasnu hijerarhiju, ipak je sociologija jednim delom služila kao
potpora i opravdanje za niži položaj kolonija. Naravno, kao i ostale društvene nauke,
sociologija je korišćena za opravdanje postojećeg sistema. Tako je rana sociologija kroz
imperijalnu perspektivu posmatrala društvenu realnost. Autor navodi upotrebu uporednog
metoda koji je najpre korišćen za upoređivanje nerazvijenih zemalja i smeštanje istih u
određene evolucionističke sheme koje su služile kao potpora evolucionizmu u nauci.
Materijal za ovakve analize je bio itekako veliki jer su kolonijalne sile neprekidno skupljale
etnografsku građu koja je kasnije korišćena za opravdavanje lošeg položaja kolonija.
Dakle, možemo da zaključimo da je sociologija pratila i razvoj društva i da su društvene krize
direktno uticale na samu sociologiju. Evolucionizam i ideja progresa je bila priustna do
Velikog rata gde su ideje progresa izgubile smisao. Velike ratne žrtve i razaranje se nisu
mogle dalje uklopiti u ideju evolucionizma i progresa tako da je u sociologiji praktično došlo
do teorijskog sloma. Prve alternative koje su se pojavila, nakon propasti „stare“ sociologije,
su se mogle naći u radovima Gramšija, Buharina, Sorokina, Manhajma i Šica, ali usled
političke i socijalne neravnoteže navedeni autori nisu mogli da stvore institucionalizovanu
zamenu za staru sociologiju.

U navedenom naučnom i konceptualnom vakuumu dolazi do stvaranja klasičnog kanona.

Stvaranje kanona je uključivalo veći broj sociologa od kojih su najistaknutiji bili Parsons i
Rajt Mils. Stvaranje kanona je postavljeno na dva aspekta: stvaranje kanonskog stanovišta i
izbor očeva-osnivača discipline.