Ivica Trifunović

RECEPTURA UŽASA
 I

SVETI JOVAN PUSTI

I kad govoriše sedam gromova

glasove svoje, šćadijah da pišem;
i čuh glas s neba koji mi govori:
zapečati šta govoriše sedam gromova,
no ovo ne piši.
Otkrovenje Jovanovo: 10. 4.

Staru kožnu fasciklu, varljivog A3 formata, iz čijih su se preklopa širili mirisi pržene
kafe, četinarske smole, mandarine, karanfila, jasmina, kupio sam u prodavnici antikvarnih knjiga
Eski Yalancı, na uglu ulice Mars Madeti i ulice Goktepe u Bodrumu, nedaleko od ruševina
Marsovog hrama, po ceni od sedamdeset i pet evra. Oniži pogrbljeni prodavac, ćelavog temena i
osornog karaktera, tražio je dvesta, ali je na kraju popustio kada sam mu skrenuo pažnju na, ono
u šta sam tada bio potpuno uveren, sadržaj fascikle: oko par tuceta pergamenata (nesumnjive
imitacije), od kojih je bar trećina bojom odudarala od ostatka.

Smežureni knjiški moljac se svojom pojavom i garderobom nije mnogo razlikovao od

dvometarskih redova prašnih polica svoje jazbine i jedva da je znao nešto engleskog. Siktavo je
odbijao moju ponudu, gotovo s gnušanjem, a kad je od mene saznao da sam iz Srbije, lice mu se
ozarlio podrugljivim izrazom sveznalice, istrgao mi je kožni predmet iz ruku, raspetljeo donju
pertlu i drsko istresao papire na tezgu:

„This, original Serbian document, medieval document, no forgery!“

I zaista, na papirima su se bledo crneli redovi na staroslovenskom, ali s obzirom na moje

jadno poznavanje ovog, sada jedva živog, jezika, složio sam se sa prodavcem da se radi o
„...some kind of Cyrillic”; prepoznavao sam pojedina slova koja još uvek žive i u srpskom, u
ruskom, bugarskom, makedonskom jeziku (ы, ж, я, ш, ф, i slično); ali ti spisi nisu odavali
nikakvu autentičnost, ili, ono što mi je najviše pobuđivalo pažnju kod dokumenta takve prirode,
apokrifnost. U tom momentu, svi ti redovi delovali su nekako zbrkano; ponegde su se nazirala
rimska numerisanja pri dnu nekih od stranica, ali bez i jedne obojadisane kaligrafije ili arabeske:

„This is not church writing, this is a mess, as if child had written this. Seventy five euros
and that's it!...“ Odmahnuvši rukom, glumeći uvređenost, krenuo sam ka vratima.

„Ok, ok, seventy five, seventy five...“ Čujem kako mi poraženo dovikuje kada sam
uhvatio veliku, izvijenu crnu kvaku od kovanog gvožđa, sa namerom da odem.

Najveću sumnju u autentičnost sadržaja kožne fascikle nisu predstavljali tekst i tamno
sivi papiri, talasastih, otvrdnulih površina, krajeva izujedanih navodnim zubom vremana, ispisani
na obe strane, već crteži u pojedinim razmacima između redova slova i reči. Jedan mi je posebno
privukao pažnju: namerno podmetnuta kopija krivotvorca, uprošćeni detalj sa slike Strašni sud,
Hieronimusa Boša. Crtež navodnog pisca iz srednjovekovne Srbije predstavljao je groteskni
ljudski oblik sa glavom između stopala; Bošova prikaza je slična, ali živopisnija: zabrađena
glava sa fazanskom perjanicom zakoračuje udesno, stopalima bez nogu, trupa i vrata: verovatni
učinak veštičije masti, halucinogen kojeg i Mereškovski pominje u Vaskrslim bogovima pri
jednom opisu leta veštica na sabat.

U Istanbulu, par godina pre toga, jedan mi je ulični „trgovac antikvitetima“ pokušao
prodati „originalni ukaz nikejskog Vaseljenskog patrijarha kojim je odobrio autokefalnost Srpske
crkve“ na latinskom jeziku. Da je taj papir bio ispisan nekom vrstom starogrčkog, možda bih mu
i platio onih pedestetak evra koje je, sve zverajući očima levo-desno, tražio.

Bašta restorana Zeynos, na početku duge polukružne ulice Neyzen Tevfik, pružala je
jedinstven pogled na čijem dalekom početku stražare sive konture zamka Svetog Petra, pod
izduženim, kopljastim, sutonskim oblacima umirujuće plaveti bodrumske luke. Popodne je bilo
toplo i prijatno. Seo sam za jednim stolom tik uz šetalište, odložio tamno braon fasciklu, sa
ponekom nijansom svetle, na stolicu suprotno od šetališta, bojeći se lopova. Naručio sam kafu,
pelinkovac i voćni sok, i tako dočekao sumrak. Misli, odlutale mediteranom sve do severnog
Helesponta; slankasti parfem blagog bodrumskog povetarca, poluuspavanog me je naterao nazad
u hotel Azka u ulici Şapka. Na nekih stotinak metara od restorana, na uglu ulice Saray gde sam
zaustavio taksi, konobar iz Zejnosa me je sustigao i, na moje veliko iznenađenje, zadihano rekao:

„Stani, ba, zaboravio si tašnu!...“

Vrativši se kući sa letovanja, uz nesnosni prtljag i kožnu fasciklu, poneo sam i lepu
uspomenu na jednu Čehinju, sa kojom sam podelio nešto više od zajedničkog hodnika na trećem
spratu hotela Azka, a o čemu ovde ne bih.
 Neupitni falsifikat dodao sam mojoj skromnoj kolekciji antikvarnih knjiga, od kojih je
jedino vredno pomenuti Kevedov Životopis lupeža iz devetnaestog veka u engleskom prevodu. I,
do jeseni 2007. potpuno ga zaboravio.

Igrom sudbine – te Majke svetova – na internetu, na nekom našem forumu koji se bavio
istorijom, u najširem smislu reči, došao sam u kontakt sa izvesnim „hegemonom“. On je izrazio
neskriveno zanimanje za fotokopije teksta na staroslovenskom. Namerno sam mu prethodno
rekao da posedujem samo fotokopije teksta načinjene laserskim skenerom, kao i obe strane
kožne fascikle, skrećući tragove ka nekom mom (nepostojećem) prijatelju koji je to doneo sa
letovanja u Turskoj. U privatnim porukama razmenili smo emailove i ja sam mu prvo poslao
samo jednu stranicu. Onda je usledila pauza u komunikaciji od nekih nedelju dana.

Jednog okotobarskog jutra dve hiljade sedme godine, dok sam srkutao kafu i proveravao
vesti sa tada tek početničkih web sajtova dnevne srpske štampe, u gmail sandučetu me je čekao
poduži Hegemonov email, gde mi se predstavio kao N.J. (ime i prezime ovde namerno stavljam
iza inicijala) profesor na Beogradskom univerzitetu; naveo je datum i mesto rođenja, adresu na
kojoj se trenutno nalazi, brojeve telefona. Ukratko: hteo je da mu pošaljem fotokopiju
celokupnog teksta, lično ili poštom, sa namerom da ga prevede zajedno sa svojim kolegom, čije
ime nije pomenuo, ali je naglasio da se radi o ekspertu za staroslovenske jezike i istoriografiju.
Isto tako, zamolio je da mu donesem/pošaljem fotografije, u što većoj rezoluciji, kožne fascikle.
Naglasivši na kraju poruke mogućnost da je tekst autentičan, i da u tom slučaju moj prijatelj
poseduje dokument od velikog istorijskog značaja. Čak je ponudio i novac.

Ovakav rasplet događaja nisam očekivao. Iskreno, ostao sam zatečen, i na kraju krajeva
uplašen. Preprodaja ovakvih stvari kažnjiva je zakonom, pogotovu ako se ispostavi da je predmet
ukraden. Hegemonu sam odgovorio istom pauzom od nedelju dana. U tih nedelju dana padala su
mi na pamet razna rešenja za nastalu situaciju: od toga da prekinem svaku komunikaciju sa N.J.,
pa sve do fatalnih namera da predmet uništim. Nisam uradio ni jedno ni drugo. Uradio sam tačno
onako kao što je tražio. Dvanaest pergamenata dali su dvadest i četiri skenirane stranice (od
jagnjeće i jareće kože, od čega su tri bili palimpsesti, što sam saznao na kraju našeg
prijateljevanja), dve skenirane strane i desetak digitalnih fotografija visoke rezolucije braon
fascikle (od goveđe kože), poslao sam mu emailom, uz kratku napomenu kako nas ne zanima
novac, već samo prevod teksta, a ako se ispostavi da je dokument autentičan, od apokrifne
važnosti, obećao sam Hegemonu da ću ubediti prijatelja da ga pokloni instituciji već odgovornoj
za ovakve stvari.

Svoju odgovornost nameravao sam da svedem na najmanju moguću meru. Ako je

predmet bio ukraden, ja sam u svom posedu imao priznanicu o kupovini. Predmet nisam ponudio
na prodaju već na utvrđivanje autentičnosti, na kraju se odrekavši i vlasništva.

3
 Na Hegemonov odgovor nisam dugo čekao. Posle dva dana dobio sam poražavajuću
poruku. Predmet ne samo da je bio autentičan, već se verovalo kako je zauvek izgubljen u požaru
koji je nemilosrdno osakatio manastir Hilandar 4. marta 2004. godine. Molio me je da pripazimo
na predmet, napomenuvši, onako uzgred, da okolnosti koje se tiču kupovine, i uopšte
pronalaženja predmeta, od strane moga prijatelja, ne treba da predstavljaju izvor bilo kakve
zabrinutosti; ono što je bilo najvažnije je pronalazak „Dnevnika manastira Svetog Jovana
Bogoslova pustog“ napisan rukom igumana Pasija, za vreme episkopa Braničeva Josifa, u
manastiru Svetog Jovana Bogoslova podignutog na molbu Josifovog prethodnika Mojsija kao
zadužbina Stefana Uroša III Nemanjića.

Koliko je N.J.-ov entuzijazam rastao posle svake reči, tako se u meni rasplasavao manični
strah od nesrećnog ishoda. Prvo sam pomislio da je u pitanju šala; onda da se radi o nekoj
nameštaljci kako bi me se na prevaru lišilo skupocenog predmeta; ili o mreži policije.
Poznavajući, intimno, naš pravosudni sistem, ko zna koliko bih otamnovao u nekom štrokavom
pritvoru, dok Organi na kraju ne bi shvatili o čemu je reč.

Setim se svog druga iz hemijske škole u O., koji je tada radio kao docent na jednom
fakultetu pri Begradskom univerzitetu. Naše prijateljstvo je bilo produbljeno gotovo sestrinskim
odnosima naših dveju majki. S.S.-a sam telefonom zamolio da diskretno proveri sve podatke o
N.J. Od Imena i prezimena, tačnog položaja na univerzitetu, do adrese i fiksnog broja telefona.
Kada je S.S. potvrdio sve one detalje koje mi je N.J. bio poslao, zamolio sam ga za još jednu
uslugu, ne rekavši mu ni po drugi put o čemu je reč, pravdajući se izgovorom o vrlo delikatnoj
stvari, što je on malo bezvoljno prihvatio. Tražio sam od njega da nasamo N.J.-u postavi jedno
pitanje:

„Putnik pita Hegemona, koliko je potrebno vremena za prevod Pasijevog dnevnika?”

„Ovako druže” počeo je S.S. preko telefona sa tonom nekog kome je sve ovo dosadno
„preneo sam mu tvoju poruku, on me samo odmerio od glave do pete, iskezio se i rekao –
Kolega, nemam predstavu o čemu govorite. – a onda je zveknuo vratima svoje kancelarije da mi
još zvoni u ušima. E... čekaju me ovamo... čujemo-se-vidimo-se.” i spustio je slušalicu.

Moram priznati da ništa više nisam ni očekivao od S.S.-a. Na njegovom mestu verovatno
bih se i ja slično poneo. Ne mogu ni zamisliti šta je zamišljao dok je tražio N.J.-a i prenosio
neke, po njemu, krajnje nebulozne reči poruke.

Negde oko deset uveče, istog dana kada sam sa svojim drugom iz srednje škole obavio
ovaj dosta napet telefonski razgovor, stigao mi je email sledećeg sadržaja:

„Hegemon odgovara Putniku: tekst nije lako prevesti s obzirom na fizičko stanje
pergamenata. Dodatnim filtriranjima i uveličavanjima utvrdili smo da su najmanje tri
pergamenta palimpsesti. Dodatno komlikuje rad to što radimo na fotokopijama osrednjeg
kvaliteta, ali za prevod prvobitnog teksta neće trebati više od mesec dana. Još jednom vas
najlepše molim da predmet čuvate na bezbednom i suvom mestu.”

Ovo je bilo ono što sam sve vreme čekao. Čovek nije bio prevarant ni policajac. Odmah
sam mu u sledećem emailu detaljno predočio sve okolnosti vezane za dnevnik igumana Pasija.
Od kupovine u halikarnašanskoj antikvarnici do moje kvazi-špijunske budalaštine u koju sam
upleo ni krivog ni dužnog S.S.-a, zbog čega sam se N.J.-u izvinio, istakavši potpunu S.S.-ovu
nevinost i, naivnost, povodom njegovog nemilog učešća. Odmah sam zatim prešao na glavnu
stvar, osokoljen potvrdom N.J.-ovog identiteta, obećao mu slanje fascikle sa celokupnim
sadržajem u najkraćem mogućem roku, a za uzvrat sam tražio samo prevod teksta, kada bude bio
gotov.

Hegemon se složio sa mojim predlogom. Obećao mi je prevod teksta uz propratna

objašnjenja i istoriografske smernice. Njegove reči su sada bile odmerene i hladne, razumeo je
moju prethodnu zabrinutost, ali sam bio siguran da ga je moje nepoverenje uvredilo, što mu
nisam uzeo za zlo: on, očito, nije bio u stanju da se stavi u moju poziciju.

Kožnu fasciklu sam već sutradan zapakovao i poštom poslao Hegemonu na njegovu
vračarsku adresu, zajedno sa priznanicom iz Eski Yalancı. Osećaj olakšanja je neminovno
usledio kao nagrada za, kako sam tada verovao, učinjeno dobro delo. Emailom sam Hegemona
obavestio da je paket poslat.

Posle nekoliko dana, sasvim slučajno, prelistavajući online arhivu nedeljnika Vreme
(VREME 873, 27. septembar 2007. / POŠTA) naiđem na komentar povodom nekog teksta iz
broja 872, koji se isto tako pojavio i u štampanom izdanju rečenog nedeljnika, pod naslovom
Jovan pusti i druga pitanja. Izvesni Ranko Pavlović je nešto nagađao (ili pecao) pozivajući se na
neku legendu o manastiru u okolini Požarevca kojeg je knez Lazar dao spaliti iz nekih bizarnih
razloga; Ranko je u tom komentaru govorio, navrat-nanos, o manastiru-sanatorijumu za duševno
obolele gde su u jednom momentu ludaci preuzeli upravu nad ludnicom, što je rezultiralo
njegovim uništenjem zajedno sa obolelima.

Komentar je datirao pre Hegemonovog i mog kontakta. Ranko Pavlović, šturo, stavlja
manastir u period koji se ne poklapa sa periodom u koji ga stavlja Hegemon, dakle u vreme
procvata nemanjićke Srbije. Opet, takve građevine su (Otisci u kamenu, da parafraziram Pekića.)
sposobne da prežive vekove, a ne samo dinastije i rušenja. Pogrdna reč pusti prati ovaj manastir,
kako mi se čini, kroz oba razdoblja, ako je verovati Rankovoj „legendi” i Hegemonovoj
ekspertizi.

4
 Subotom popodne, po ustaljenoj navici, izlazio sam s majkom u šetnju, nebitno o kojem
se godišnjem dobu radilo, jedino nas je moglo sprečiti neko veće nevreme. Oko sedam uveče
stigli smo do naše porodične kuće, ona je za sobom zaključala kapiju, pustila iz kaveza Baneta,
neotesanog mešanca Šarplaninca i Bordoške doge, koji me nikada nije voleo, došla je do ulaznih
vrata, mahnula mi, ja sam uzdignutom rikom otpozrdavio, okrenuo sam se i pošao do svog stana
na drugom kraju O.-a.

Na ulazu zgrade u kojoj sam stanovao, postoje teška rešetkasta metalna, zastakljena vrata,
sa elektronskom automatskom bravom. Ta vrata su uvek zatvorena i jedino je moguće spolja ući
ključem ili ako vam neko preko interfona iz svog stana dugmetom otključa da uđete. Ja sam ta
vrata zatekao potpuno raskriljena i podkajlovana nekim drvenim umetkom. Nisam ništa dirao.
Popeo sam se do, jedva primetno, otškrinutih vrata stana. Odmah sam znao o čemu se radi.
Ušavši unutra, prvo sam upalio svetlo u hodniku. Već u dnevnoj sobi nazreo sam premetačinu, u
šta sam se uverio kada sam i tu upalio svetlo. Sve je bilo ispremetano, izvrnuto, porazbacano.
Kompijutera nema na svom mestu. U spavaćoj sobi sve je bilo iz fioka i pregrada ormara na
podu. Kuhinja je ostala skoro netaknuta, osim što je neko samo popio čašu vode, a čašu ostavio
izvrnutu nasred trpezarijskog stola.

O poslu sa policijom neću da govorim jer je suvišno. Na kraju smo ustanovili da su

provalnici odneli samo kućište kompijutera, monitor i ostalo nisu dirani.

Trebalo mi je nekoliko dana da sebe i sve ostalo vratim u prvobitno stanje. Kupio sam
novu konfiguraciju. Nekim sam čudom pronašao šifru za gmail, ulogovao se, i zatekao
Hegemonov email. Tu mi se do neba zahvaljivao; rekao je kako prevod ide odlično, uprkos
nekim delovima koje su pojeli buđ, vosak, vlaga... ali da je tekstualna konfiguracija celokupna.
Potvrdio je sumnju o palimpsestima, ubeđen da se radi o grčkom jeziku; dodao da su pergamenti
datirani od devetog do četrnaestog veka, osam su od jagnjeće, a četiri od jareće kože, fascikla od
goveđe...

Nikada mu nisam odgovorio, niti je on meni poslao prevod dnevničkih zapisa igumana
Pasija, starešine manastira Svetog Jovana Bogoslova, u braničevskoj eprahiji, između mesta
Ždrelo i Velike Morave.

27. septembra 2017. godine, tačno deceniju nakon onog kometara u Vremenu, i nešto
više od mog letovanja u Bodrumu; šest godina i pet meseci od smrti moje majke i dvadeset pet
od smrti moga oca, u okolini jednog sasvim drugogo mesta, u jednom sasvim drugom stanju
duha, a opet u istoj državi, u iznajmljenoj vikendici pored jezera L., jedna ljudska prilika prišla je
polako izduženim, zamagljenim, staklima ulaznih vrata, i tiho pokucala. Dohvatio sam poduži
žarač od kamina i prišao vratima.
 „Ko je?!” Otelo mi se iz grla neurotično i preteće.

„Otvorite, molim vas.” Neočekivani nepoznati ženski glas naterao me je da odložim

prljavi žarač do starinskog drvenog čiviluka.

„Šta ‘oćeš?”

„Otvorite, ja sam...” Otvorio sam vrata u pola njene rečenice „... imam nešto za vas...”
Izgledala je višlja od mene zbog mat crnih cipela sa visokom štiklom, u crnoj suknji do ispod
kolena, na sebi je imala crnu bluzu sa crnom čipkom koja je skrivala dekolte njenih osrednjih
grudi, upadljivo našminkana tamnoalevim karminom i slojem pudera boje kože. Kada je skinula
naočari za sunce preterano širokih okvira, suočio sam se sa pogledom čudno plavih očiju (kažem
čudno: delovalo je kao da nosi obojena kontaktna sočiva), koje su gledale nekako žalostivo, a
opet prodorno. Na glavi je imala blesavi, kabaretski crni šeširić, sa zabačenim crnim velom
preko. Izazovnih kukova, u struku uska, dugačkim, tankim prstima Da Vinčijeve Dame sa
hermelinom, pružila mi je pljosnatu, pohabanu kartonsku kutiju.

„Šta je ovo? Ko si ti? Ko ti je rekao da dođeš ovde?” Uzdahnula je (iz njenog pravca
osetio sam zapah parfema cimeta, ljiljana ili levande, naradže, što mi je ostavilo sladunjav ukus
vanile u ustima), bodbočila se cupkajući slobodnom nogom i još bliže mi pružila onu kutiju.

„Zovem se T.J., moj je pokojni otac izrazio želju da vam ovo lično donesem neposredno
nakon njegove smrti. Ako vi niste (...), onda ništa, izvinjavam se na smetnji.” Ljutito je
zamahnula onom kutijom ispod pazuha i okrenula se da ode.

„Da, ja sam (...), a ti si navodno ćerka N.J.? Mogli su jednostavno da pošalju pet komada
govedine i na miru me, zabetoniranog, sahrane u ovom jezeru ovde. Čemu sva ova maskarada?”

„Znači, ti si taj?... Ti nisi normalan, bre!... Hoćeš da uzmeš ovo, ili?...” Nisam joj
odgovorio. Ona se malo uzvrpoljila, kao da ne zna gde će: nazad odakle je došla, ili ka meni.
Pogledala me je poslednji put onim varljivo plavim očima, vratila naočari preko njih, koraknula
par odlučnih koraka do mojih vrata, spustila kutiju na prag, okrenula se i sve ljutitio vrckajući
otišla preko metalnog mostića koji je izlazio na glavni drum, ušla u neki tamno plavi auto
beogradskih registracija i odvezla se polako preko blatnjavih, jesenjih lokvi.

Živeo sam povučeno u vikendici sa krovom na dve vode; služio se dvema prostorijama,
jedan je bila kombinacija kuhinje, trpezarije i dnevne sobe, druga je bila, navodno, spavaća soba.
Imao sam i treću, tj. vrlo skučeno kupatilo, u kojem je neko uspeo da uglavi WC šolju,
umivaonik i tuš kabinu u tri kvadratna metra. Najviše sam vremena provodio u dnevnoj sobi gde
je visio pokvareni televizor, ispod njega stari Gorenje frižider koji je radio, na jednoj natkazni
nalazio se stari gramofon i desetak ploča klasične muzike; iznad kamina visila je replika
Beksinskovog Trubača; kompijuter nisam imao, a nije mi ni trebao. Tu je bilo i nešto malo
iščitane literature kao ispomoć pri mojim autobiografskim meditacijama pod radnim naslovom
Ponoć nad Madagaskarom.

Dugo sam gledao otrcanu kartonsku kutiju na mom pragu. Čekao sam... U sumrak sam je
uneo unutra i odložio na izrezbareni drveni stočić naspram olinjalog, razresanog nebo plavog
troseda. Seo sam na trosed, uzeo kutiju u ruke, malo je protresao, vratio je na stočić, velikim
kuhinjskim nožem presekao selotejp kojim je poklopac bio pričvršćen. U kutiji, na vrhu tabaka
papira formata A4 čekala me je mala koverta na čijoj je pozadini pisalo: „Za Putnika”. Koverta
nije bila zalepljena. Izvukao sam jedan načetvoro ispreklapan papir za kucanje i počeo da čitam.

Zdravo prijatelju,

Plutarh u svojim Pitijskim dijalozima, u 25. odeljku dijaloga O zamiranju proročišta,

kaže: „Razum, koji je imanentan svakom svetu, vlada dodeljenom mu materijom i ne dopušta da
se ijedan njen deo odvoji i zaluta u drugi svet, niti iz drugog sveta u taj, zbog toga što u prirodi
ne postoji neograničeno i beskrajno mnoštvo, niti besmisleno i nepravilno kretanje. Ukoliko i
dolazi do nekakvog prelivanja iz jednog sveta u drugi, onda je to verovatno blaga mešavina
istovrsnih delova koji se međusobno privlače, kao što se zraci zvezda mešaju; i sami svetovi
verovatno uživaju posmatrajući blagonaklono jedni druge, i mnogim dobrim bogovima kojih ima
u svakom od njih omogućavaju prijateljske susrete.”

Nadam se da ćeš mi oprostiti na ovakvom pristupu sa moje strane. Ti, dok čitaš ove
redove, ja već ukopan snujem svoj poslednji sanak. Mi smo prijatelji koji se nikada nisu
upoznali, a ja se u to oskudno prijateljstvo i uzdam. Dok sabiram poslednje snage za ovo pismo,
moji su dani u najboljem slučaju dvocifreni. U poslednjim zorama i sutonima koje gledam, draže
su mi Plutarhove teologije od Svetog pisma, zbog objašnjenja jednog Euripidovog stiha u
dijalozima Zašto Božja kazna sporo stiže:

„Roditeljske grehe na potomke

Prenose bozi,

Ako nemoralan potomak održava pradedovsku slabost, on svakako treba da preuzme i

kaznu za takav porok kao nasleđeni dug.”

Verujem, a Bog mi je svedok, da sam do sada sve svoje Dugove izmirio, sve osim jednog.
I ovde bih da pređem na stvar, jer je vrijeme blizu.

Kao što dobro znaš, naše (ne)poznanstvo pokrenulo je izvesne događaje krajem dve
hiljade sedme godine, kojih (u to te sa samrtničke postelje uveravam) ni ja nisam bio pošteđen.
Prevtljiva Tihe udesila je onako kako samo ona ume; dnevnički zapisi manastira Svetog Jovana
Bogoslova vraćeni su Vlasniku; ja sam pretrpeo niz poniženja zbog lažnih svedočenja o
zlupotrebi službenog položaja (možda znaš a možda i ne da je svedok bio tvoj kurir S.S.), posle
tog poniženja usledilo je neminovno smenjivanje sa položaja. O tome šta si ti pretrpeo znam
samo površno, ali sasvim dovoljno da me ubedi o zracima zvezda koji se mešaju, a moji je
najveći greh bio taj što nisam bio dovoljno obazriv.

Uprkos svim nevoljama, pre nego se lavina tadašnjih događaja sručila na sve nas, uspeo
sam da spasim prevod teksta koji si (jer je Tihe tako htela) pronašao u Herodotovom rodnom
mestu. Ja ti ga ovom prilikom šaljem preko moje ćerke u koju imam beskrajno poverenje i sa
čijih bih pleća, ovim mojim postupkom, prvo ispunio moj deo dogovora i tako, nadam se, skinuo
breme mog poslednjeg greha.

Moli za oprost, N.J.

VMA 18. 9. 2017.

Pismo, napisano naliv perom, gotovo kaligrafskom ćirilicom, ovde prenosim u latinici.
Nadam se da mi se to neće uzeti za zlo. Moje preferiranje latinice je stvar davno stečene navike
kada se za to nije marilo.

O „lavini događaja” ja ovde ne bih. Za to nemam ni volje, ni dovoljno relevantnih

podataka koji bi potkrepili celu priču, a toj priči ovde nije mesto. I, na kraju, izložiću doslovan
prevod dnevnika igumana Pasija, koji nije opširan; na pojedinim listovima N.J. pretpostavlja da
se radi o fragmentima tog dnevnika. On sumnja, prateći numerisanja, da je izgubljena bar trećina.
Isto tako naglašava da dnevnik nije vođen svakog dana, već samo periodično, pri nekim
značajnijim događajima. Slobodno se može izvući zaključak, na osnovu akademskog
semantičkog pristupa, i sintakse koja odudara od uobičajenog Hegemonovog online govora, da je
to bila, u najmanju ruku, građa za neku vrstu monografije. Njegova namera je istorijska,
egzegetska i objektivna.

Na dnu kutije nalazile su se prvobitne fotokopije koje sam bio poslao N.J.-u na početku
naše korespodencije, sa dosta podvučenih reči, objašnjenjima varijacija reči po staroslovenskoj
garmatici, što preko samog Pasijevog rukopisa, što na poleđini fotokopija. Pored tog vraćenog
svežnja, nalazio se i čist prevod, koji počinje Hegemonovim uvodnim beleškama, koje se
pojavljuju povremeno u vidu objašnjenja (on je ovde, svakako, imao na uvid dodatnu literaturu i
dokumentaciju), zaheftan u gornjem levom uglu. Ja ga ovde prenosim u celini i bez ispravki.

Skica za prevod dnevnika igumana Pasija

Beleška br.3 – podaci iz crkvenih kanona, apokrifnih spisa, i zapisa (arh. br.5584, n67
itd.)
 Manastir Svetog Jovana Bogoslova nalazio se u okolini današnjeg Požarevca, na potezu
između naseobine Ždrelo u gorenjem slivu reke Mlave i Velike Morave. Manastir je služio
prevashodno, zbog čega je i bio podignut dictum de omni et nullo, kao vrsta sanatorijuma za
duševne bolesnike. Tačnije: lica sa nekom urođenom fizičkom anomalijom ili deformitetom
ekstremiteta, sa daunovim sindromom, autistične osobe, šizofrenici, sklerotici, homoseksulaci,
hemafroditi, psihopate, gluvomeni, slepi. Manastir je bio ustanova za sve „napaćene i opsednute
duše” i van braničevske eparhije.

Starešina manastira je bio iguman Pasije, poznat i kao Pasije Srebrenoprsti – ti srebrni
prsti su ga i doveli u ovaj manastir. Pomoć su mu pružale sedam monahinja, od kojih su tri bile
stare između dvadeset i dvadest i pet godina, četri monahinje se vode kao starosnije (a to može
predstavljati, za ono vreme, razmak između 30 i 50, ili čak 60 godina starosti).

Minuciozna posvećenost bolesnicima ovih svetih lica bila je čuvena u čitavoj eparhiji, pa
i na kraljevom dvoru; verovatno zato što je manastrir bio jedini te vrste u celoj tadašnjoj Srbiji.
Najstarija, mati Refanija, po jerarhiji odmah ispod Pasija, predvodila je šestočlanu grupu
monahinja u njihovim svakodnevnim dužnostima, od posvednevnog jutrenja do malog
povečerja. Pre povečerja Refanija i Pasije obilazili bi bolesnike, gde bi on izdavao zaduženja za
sledeći dan; to je bio ujedno jedan od tri njihova dnevna viđenja. Pasije je većinu svog vremena
provodio u svojoj keliji, bez većih ekscediranja.

Bolesnici su bili smešteni u zapadnom delu manastirskog kompleksa; u središnjem,

severnom, delu nalazile su se kelije monahinja, a u krajnjem, istočnom delu, odmah do
manastirske crkve i kapele, nalazila se kelija igumana Pasija. Zapadni deo konačkog kompleksa,
odakle je vodio kaldrmisani put do lučne zasvođene kapije na južnoj strani, delio se na
trpezarijski deo, do nje se nalazila velika dvorana koja je služila kao zajednička soba za sve
bolesnike, tu prostoriju je odvajao kameni zid od prostoroje u kojoj se nalazilo dvadesetak
manjih soba dimenzija 3X4 lakta pod spoljnim mandalom, za najteže bolesnike.

Posle jutrenja, svim bolesnicima iz psaltire se pevalo Jeleosvećenje; taj tretman bi bio
ponovljen u svakoj zaključanoj sobi; premazivanje jelejom i bosiljkom svakog bolesnika po tri
puta, okadili po tri puta i nahranili (verovatno simbolično) kašikom kuvanog žita.

Poznato je da je manastir podignut za vreme vladavine kralja Stefana Uroša početkom 14.
veka, međutim on se u dnevničkim spisima ne pominje. Pasije je bio prvi (i poslednji) koji je
vodio ovaj manastirski dnevnik kao neku vrstu pokrića. On jedino pominje, sa velikom
poniznošću, kralja Stefana Dušana. Pasijevo kalkulisanje vremena ne počinje od rođenja Hrista,
već od Stvaranja Sveta, što dodatno otežava i komplikuje tačno datiranje nastanka dnevnika
(metodom radioaktivnog ugljenika ustanovili smo da pergamenti datiraju negde između 9. i 14.
veka – ako izuzmemo četiri palimpsesta – sa sigurnošću smo utvrdili da je tekst nastao u prvoj
polovini 14. veka; genuinitet dokumentna je sine dubio genuinus) i događaja koji se opisuju u
njemu. Vredi napomenuti da Pasije godine, mesece, dane, ispisuje slovima, a sam spis vrvi od
(za sada) polujasnih glagoljičnih arhaizama, grcizama i latinizama; gramatika je razuđena, i sa
naše, dakle moderene, tačke gledišta, disakordna i primitivna.

Početna strana dnevnika (vid. perg. br.1 XI) numerisana je rimskim brojem XI, što
navodi na sumnju o nedostatku još najmanje pet pergamenata o čijoj sudbini ništa ne znamo. Uz
pergamente dnevnika nalazi se i jedan dokument koji rukopisom i sintaksom odudara od
dnevničkih spisa; verujemo da se radi o izveštaju koji je napisao i potpisao neki Diomin,
izaslanik episkopa Josifa ili patrijarha Joanikija II (ili obojice), koje Diomin ne pominje
poimenice, već ih naziva Ocima.

Dnevnik, na ovom mestu, počinje 21. jula 1346. godine kada u manastir dolazi Zvezdan,
prognani kraljev savetnik, pisar i vidar:

Godine šes iljade i osam stotina i pedest i četiri indikta suncu krug dvadest i prvi lune
dvadest i prve meseca ilinskoga u treći čas dana. Dva časna gardejca preuzvišenoga i božanski
prepodobnoga kralja Stefana Dušana barkom doploviše preko Morave. U barku s nji bi i jedan
okovan ko zverov, za svi nas gadno viđenje. Kad privezaše barku za moravsku obalu izvukoše
onu trupinu iz barke pa ga vodaše sve do nas. Kad prišahu do vratnica monastirskih ja i sestre i’
dočekasmo. S kojim Bogom i kojim dobrom vi nas posetiste delije časne? pitam ja nji a jedan
govorahu a drugi ćutjiv a treći onako u lanci i kaljav i izubivan i krvav samo dahće i u zemlju
gledaše. Evo ti ovo i ovaj, ovo ti kralj naređue! Podviknu na mene i dade mi uvijenu vermu s
kraljevski zakonski pečat i dade mi kraj lanca od onoga zverova i okretoše se i odoše nazad do
barke pa s nj’ nazad preko Morave. Pogleda ja u sestre a od nji Poljka najbleđa. I ja prelomi
onaj kraljev pečat i razvi onu vermu a u nju s kraljevski krasnopis kaže: „Pasije, ovaj što ti ga
dovedoše nekad bio savetnik pisar i vidar kod našega kralja Stefana Dušana, Zvezdan. Bejaše
nekdan mnogougledan i naš kralj božanski gospodin polažahu veliko nadanje u nj’. Al đavo
nikad ne miruje nego se uvuče u koske Zvezdanove. Prevelika i božanska i umilna i milosrdna
ljubav kralja našeg Dušana spasi Zvezdana od svetog ognja Isusa Hrista spasitelja našeg i kralj
naš Stefan Dušan naredi tebi Pasije da primiš ovoga od Boga i naroda izgnanika u dom svoj
sveti i dušu mu od đavola i sotone otmeš.” Tad ja reko na sestra Refaniju da ovoga zverova
odvede u drugu konačku tamničku sobu i zatvori ga i da mu dade leba i vode a lance da mu ne
skida, a ona povika na Antoninu i Zvonku i Đenadiju i Varvaru i Petru i Poljku pa uradiše kako
i’ reko.

Beleška br.16 (arh. br. 5598 M1a i br. 754 kj3)

Određene prostorije u manastriskom konaku bile su – da se poslužimo modernim izrazom

– ozvučene, kako bi se lakše nadgledali bolesnici na svim vratima postojale su špijunke,
međutim, kako iz druge dokumentacije saznajemo, i kelije osoblja bile su ozvučene
zamaskiranim prorezima i akustičnim kanalima u zidovima. Pasije i Refanija su znali za to
oruđe, ostale monahinje verovatno ne. Smatramo da se Pasije nije služio tim špijunskim
spravama, on ih u dnevniku ne pominje, ali pominje ono što je čuo od Refanije, što navodi na
zaključak da je Refanija bila ta koja se njima koristila, što je i razumljivo kada se uzme u obzir
samo okruženje u kojem se malobrojno osoblje nalazilo – sve se moralo držati pod kontrolom.
Pasije je naginjao mirovanju i ćutanju u čestim molitvenim zanosima, nadao se pročišćenju duše
i tela „unutrašnjom molitvom srca”. Naime, iguman nije dobro spavao i patio je od noćomora.

O Zvezdanu, kraljevom miljeniku koji je dopao u nemilost iz nepoznatih razloga, malo se

zna. Njega u nekoliko mahova pominje putopis izvesnog Flerda, člana diplomatskog poslanstva
iz Dubrovnika, pre Dušanove krunidbe, kao dobro odgojenog i rečitog dvorjanina, koji im je
omogućio povoljan prijem kod mladog kralja, i „lak pristup kraljevom uhu...”

Iako u lancima, zatvoren, odbačen, prezeren, bez privilegija, Zvezdan nije mirovao kada
mu je Poljka, najmlađa monahinja (između 17 i 20 godina) čitala jutarnje jeleosvećenje u
njegovoj bolesničkoj sobi. Ovako glasi jedan od prisluškivanih razgovora koje je Refanija
prenela svome starešini od reči do reči, a ovaj ih tako i zapisao u svom dnevniku (per. br.1 XII
g4):

Kako divne, kako čarobne oči imaš ti devojče zabrađeno, kao da ti ih majka po rođenju
ukrade od vile vodene i posadi ispod čela belog, a dva ti rumena obraščića kao dva sutonska
letnja oblačića, a sa tih ustanca anđeoskih kad otvoriš u molitvi Onome gore sunce me ogreje
kroz kamene zidove ove.

Pasijev odgovor bio je (perg. br.2 XIII a9):

Dvadest i pet po turšu da djavolusa umirimo, naredi’ ja. Pripe ga ja ko što običavamo
preko trpezarijskoga astala a Refanija uze leskov štap. Sestra Refanija kad zamanu prvi put
zverov se samo iskezi pa se nasmejan poče pevati. Kad behu dvadest i tri zamah zverov zamuče
pesmu pa okrenu u priču: Sve što više šibaš presveta sestro meni sve slađe i slađe. A sestra
Varvara priđe mu uz lice pa ga poče gledati pa reče: Nema ga majko, nema, može biti da se
sakrio na drugo neko mesto. Pa pogleda Poljku a ona se zanese malo bez krvca u lice joj i pade
ko klada. Varvara tede da podigne Poljku no Antonina ne dade: Ne diraj dete! Pred đavla i
najjači pokleknu a nekmoli će neko dete ko što Poljka jest. No zameni majku našu, zar si slepa
pa ne vidiš kako joj ruka zadrhti svaki put kad na vraga zamahne, no i ti zamahni još dvadest i
pet, pa ću i ja posle tebe, pa Đenadija, pa Zvonka, pa Petra, pa i Poljka da se prekali. No, jel to
nešto reče vraški rob ovaj? A zverov će: Samo se ređajte svetice moje, samo se ređajte, jer
blaženstvo moje već tu je, samo što nije.

Beleška br.2 (arh. br. 55489/55489 aa8)

(Iz arhivskih dokumenata saznajemo da je i sam iguman bio u nekoj vrsti izgnanstva.
Naime, iz riznice braničevske eprahije gde je prethodno službovao, nestala je pozamašna suma
srebrnog novca; posle kratke istrage, degradiran je sa čina vladike na čin igumana (v. perg br.12
b23 gde Diomin stavlja panagiju, deo episkopske odežede, oko Pasijevog vrata) prebačen je u
manastir svetog Jovana Bogoslova, nesumnjivo po kazni.)
 Iguman Pasije već te večeri, posle neuspelog čina egzorcizma nad Zvezdanom, rezigniran
zapisuje (vid. perg. br.3 XV a2):

Viđah razna zlodela đavolska al ovako zlodelo još ne videh. To me Svevišnji u iskušenja
baca da vidi kako se s đavlom rvam. I pobeđivah i pobeđivahu i pre pre đavole sotonske. I ovoga
ću.

A onda sledi (vid. perg. br.3 XVI d1/g6-đ7), moguće iste te večeri, zapis – neuobičajeno
propraćen nizom čudnih crteža – kojim Pasije opisuje jedan svoj san, ili noćnu moru.

Godine šes iljade i osam stotina i pedest i četiri indikta suncu krug dvadest i deveti lune
mlade meseca ilinskoga u noćni čas. O presveta Majko Božja o svi Sveti što kraj Ahvine noge
sedite, pomognite meni vašem rabu poniznom, i klanjam se i molim za oprost. U san me opet
nečisti pohodi. Evo sad ga slušah kako po tavanici grebe koplitom, a njegov sen mili po
zidovima kelije mi ko vode slap. U san zao prikaza mi se jama neka u pakleni mrak udubljena i
neka neviđena ruka zgrabi me i uvuče u nj’. Nemoć da oduprem se ja se prepusti’ tom momu
dučemu nevidljivom, a on mi pokaza tamo dalje i dublje u tmastom grkljanu kroz koj prođoh u
dvoranu široku i visoku po stotine lakata kužnim plamenovima obasjanu. Tu videh iljade rudara
de tucahu karbon. Telesa i’ crna, a glave bele ćosave bez očinjih kapaka i noseva kosturničkih.
Onda se pojavi jedan demon bez nogu i trupla već samo s glavom međ stopalima i jezikom ko
fluđelom bije rudare. Ta zla zingija priđe mi i reče: Mi kopamo Pasije, mi kopamo a šta ti činiš
dok mi za tebe kopamo? O Oče moj što Car si na Nebesima, moli ti se ovaj tvoj rab grešni da mu
dušu od iskušenja pakleni’ sačuvaš.

Posle nekoliko datiranih irelevantnih unosa, koje ovom prilikom preskačemo, nailazimo
na jedan odeljak (vid. perg. br.4 XVIII m9) koji se tu našao zahvaljujući uhu i oku mati Refanije.
Jednog jutra došao je red na sestru Zvonku da čita izolovanim bolesnicima jutarnje
jeleosvećenje, pa tako i Zvezdanu „zverovu i vragu”. Zvonka je starosti negde između 25 i 30
godina i ne tako naivna kao Poljka:

Kad ispeva svete reči za ozdravljenje i kad ga pomaza svetim oleom, vrag sestri Zvonki
reče: A gde je ono plavooko stvorenjce što mi svakog jutra svetlost u tamnicu donosi? A sestra
će njemu: Eno ju kod oni’ što i’ Bog kaznio od rođenja zbog roditeljski greova, a ne kod oni’ što
sa rogatim rogovlje deli, ete meni se zalomi da sad kaljam se ovde u svoj tvojoj vražjoj greoti. A
vrag će: Kaži ti meni presveta sestro imam li ja rogove na glavi rep podno leđa kopita mesto
stopa? Ako to ne vidiš zašto me onda vragom nazivaš? A sestra će: Ne ličiš na njega, no pričaš
ko on, a još i naš presveti kralj tako kaže, a ako kralj kaže da si vrag, onda vrag si – vraže! A
zverov će na to: Pa kako to vrag govori, kako on to izgleda? Ti kao da si ga već čula i videla pa
znaš. Nego da te nešto pitam. Đavole kao što ja sam odmah u oganj bacaju ili gajtanom dave, a
mene u ovaj monastir dovedoše; šta će jedan vrag u ovakvom svetom domu kakav tvoj je sestro?
A Zvonka se ne zabuni nego mu reče: Nisi ti baš ni soton ni demon pravi, već si pod njinom
komandom neki veliki grej počinio, pa se drži da si pravi. A vrag će opet: Koji ja to veliki greh
počinih, znaš li? A Zvonka će: To ne znadem i to je disputija izmeđ tebe i Gospoda našeg. A vrag
će: Ako misliš na kralja Stefana Dušana onda si u pravu sestro presveta.

Ova Zvezdanova dvosmislica zaintrigirala je igumana i on naređuje Refaniji da ga već

sledećeg dana dovedu pred crkveni oltar na ispovest. U dnevniku igumana Pasija taj se razgovor
ne pominje (vredi napomenuti da, sledeći numeričku logiku: posle XVII i XVIII, ide XIX i XX
itd.; 19. i 20. stranica ne postoji, one su zamenjene potpuno nebitnim zapisom o žetvi iz neke od
prethodnih godina, na pergamentu numerisanom sa III/IV, nakon njega ide XXI i XXII itd.), ali
se da naslutiti izvesna promena tona u daljim zapisima. Zverov, vrag, đavo, soton dobija ime,
Zvezdan:

(vid. perg. br.6 XXI a25)

Oteta bi Zvezdanova duša od nečastivoga dan uoči Svetoga Jovana Glavoseka

(Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja pim. prev.). Naredi’ da mu se skinu lanci i da se
preseli u veliku sobu bolesničku.

Zvezdan je za kratko vreme stekao puno Pasijevo poverenje. Vičan raznim veštinama
(vid. perg br.7 XXIII u7 i dalje XXIV ad12) i ne samo onim koje su obuhvatale slatkorečivost,
već i onim koje su mu nametnule poziv vidara; umeo je da od raznih trava, korenja i „pčelinjeg
taloga” (verovatno Propolis) spravi meleme veoma uspešnog dejstva. Pasiju je preporučio
svakodnevne šetnje izvan zidova manastira u trajanju od jednog sata kao lek za nemiran san:

Reko danas Zvezdanu da patim od nemirna sna, a on mi reče da to je zbog osame moje i
teškog vazduha u keliji mojoj i da bar jan put dnevno obilazim monastirska polja od jedan čas. I
bi mi lakše.

Već krajem septembra, Zvezdan ima potpunu slobodu kretanja. Mogao je u polje po
svoje trave i korenje za meleme; na Moravi je vršnjem hvatao ribu... (perg. br.8 XXV a23 –
XXVI d15) i kada su mu se lice i telo oporavili od batina i gladovanja, pred Pasijem i sedam
monahinja ukazao se:

(...)mlad delija od tridest leta ne više. Prodorni’ suri’ očiju, bledunjavoga lica i lepog ko
sa armenski’ ikona, kesten boje mu kosa ko kad se kišnica s krova sliva i uvrće. Odredi mu
gostinsku sobu odma do kelije mi. Greota da se takvo gospodsko dete zlopati u bolesničku
memlu.

Posle niza ne preterano bitnih unosa, nailazimo na jedan vrlo zanimljiv događaj (vid.
perg. br.10 XXIX a11):

Sveznali dobri moj Zvezdan reče mi kako u njega neki balzam samo njemu znan i taj će
balzam u jeleju osvećenu stavljen da izvida svakojaku napaćnu dušu što u dom moj skrovište
nađe. Ja posluša njega i naredi da se balzam u jeleju pomeša. I čudo se desi i bi onako kako
dobri moj Zvezdan reče. Opsednuti nečastivim što letima bez reči mukoše sad govoraše; oni što
letima ležahu sad ustadoše; oni što pogane reči govorahu sad zamukoše; oni što pogan svoju
svuda ispustaše sad za to mesto spoznaše(...)

Ta nabrajanja i pohvale na račun „Čudotvorne jeleje” idu sve do 30. stranice (vid. perg.
br.10 XXX v45) gde zapisuje kako se poverio Zvezdanu u vezi svojih noćnih mora i
halucinacija:

Zvezdanu mom dobrom požalih se danas na iskušenja što me načastivi baca u snovima
mojim i da i na jave pokadkad svašta vidim i kako me u onu jamu stalno neka sila goni da s
demonim zborim. A on mi reče da sačekam kad luna bude krug pun, pa mi dade jedan rumen
balzam da ga u to vreme po vratu i prsima utrljam i da će me nečastivi uzengija svojih
osloboditi.

Nedugo posle toga, Pasije opisuje dejstvo „rumenog balzama” (vid. perg. br.11 XXXI
a1):

Breme dijavolsko zbačeno jest sa moji leđa. Nosnice pune mi miomirisa rajski’ a u
snovima sad po poljima cvetnim šetam se i angele srećem.

Na sledećoj stranici postoji još jedno, poslednje datiranje i nakon toga nastupa nagli
prekid unosa. (vid. perg. XXXII b14):

Godine šes iljade i osam stotina i pedest i četiri indikta suncu krug četrnaesti meseca
mratinjskog. Put obitelji ove monastirske zacrtan je. Naredi Zvezdanu mom svemudrom da
smeša rumen balzam i jeleju čudotvorku u jednu jeleju i da dadne na sve napaćene duše, na sve
sestre, na sebe i mene pa da kao duša jedna diše dom ovaj sveti. Soton kaljavi trupnut koplitom
svojim ovde više neće.

Beleška br.34 (prevod pergamenta van dnevničkih zapisa)

Ono što se dalje dešavalo u manastiru svetog Jovana Bogoslova iz pera igumana Pasija ne
saznajemo. I koliko dugo. Utvđeno je da je manastir, bez prethodne evakucije, uništen a to se
naslućuje u poslednjem pergamentu, koji ne sadrži nikakvo datiranje ni numerisanje. Dokument
potpisuje izvesni Diomin, čije ime nismo pronašli (za sada) ni u jednoj, od nama dostupnih,
arhiva. Eventualiteti su razni, ali ni jedan ne dopušta digresivnu spekulaciju. Ovo je bila
planirana ili iznenadna inspekcija. U izveštaju se vidi Diominovo poznavanje prilika u
manastiru; poznaje sve monahinje imenom, kao i Pasija, ali Zvezdana ne pominje. Postoje
naznake tipa: nazaposednuti; jedini ćutljiv; onaj što samo mirno gleda.

Diomin obilazi manastire i crkve širom braničevske eparhije već četiri dana. Petog dana,
negde predveče, dolazi do kapije manastira. Ono što Diominu zapada za oko jeste izostanak
dočeka; uvek je neka od monahinja bila na nekoj od četiri kule zida i osmatrala u slučaju da neko
prelazi Moravu, ili ide iz pravca Ždrela, a i Pasijeva je kelija gledala ka moravskoj obali, tako da
bi ga uvek neko dočekao na ulazu u manastir.
 (perg. br.12 a3):

(...)a sutonsko studeno sunce zarudelo preko celoga neba moravskoga. Na pristupu
Svetoga Jovana Bogoslova monastira ne dočeka me niko. Priđem ja sa šest mi patrijarška
stražara kod same kapije i pozvoni kanapom zvoncem kapijskim, i ništa i niko mi ne odgovoriše.
Preko zida monastirskog ču se neka cika i vriska, ja pomisli’ da to bi neka nesrećna duša što i’
monastir pun. Naredim ja šestorici stražara da razvale kapiju, no ni posle desetinu udara
zajedničkih ništa. Jedan od stražara reče kako ima sumnju da iznutra nečim jačim preprečeno
je. Al setih se ja ulaza tajnog tamo kod treće kule severnoga zida, bez maltera kamenje položeno
preko vrata tajni’. Reko ja stražarima mojijem da tamo se pođe. Kad bismo kod treće kule ja
naredi da se kamenje poskida i vrata otvore i mi uđosmo. Staražari prvi s isukano oružje a ja za
njima. O oci moji sveti što me na put ovaj poslaste, što kolumn ste Hristov srpski zlatni i
božanski, što u zboru srpskome sedite, ovaj rab božji iska da mu praštate na onim rečima što
nailaze. Ovo što ću sad da rečem vama čovečije oko videlo nije još. To luciferum poganski izmile
iz rupe svoje i zaposede dom ovaj sveti i ja moram sve što videh da i vama kažem. To što vide
oko moje videše i oči stražara mojijeh što mi društvo zaštitničko biše na celome putu mom na
koji me vi presveti moji Oci poslaste, i Lazaren, i Milinko, i Janof, i Jakof, i Matrod, i Balša,
svedoci su moji da u monastiru braničevskome Svetoga Jovana Bogoslova Isus Hristus prognan
je a soton stoluje. Kad stigomo pred konački dvor prvo što oko moje vide bi onaj Balban što
brojan narod pobi u Ždrelo, onaj što prvo porod svoj pobi i poždra i što iz tamničke sobe deset i
više leta sunce video nije, sad ga vidim neokovanog kako pred odsečene tuđe stope i glave
odsečene i stavljene međ nji’, pa izgleda kao da u krv sve obliveno to živuljče čuči, a Balban sedi
naspram tija stopala i glave i nešto i’ govori. Kad vide nas da mu prilazimo Balban se uspravi i
onako žigosan i sakat po kazne, jurnu na nas, a Matrod ga probode i ubi. Kad priđoh ja onoj
glavi i stopama odsečenim prepoznam ja onoga što pored Balbanove tamničke sobe bio Toma
Mutavi. Krenemo mi preko konaka ka crkvi monastirskoj, tad istupi pred naše oči dvadesetina
onih što su mimo tamničkih soba bili, uzdignuti’ crkvenih barjaka i relikvija i ikona
‘skrnavljenih nekim slovima crnim što i’ naš kanon ni narod ne pamti, i kao da litiju neku
sprovode prođoše pored nas i ne osvrnuše se zapevani jerezom nekom sigurno. Matrod me pita
da poseče i nji’al ja ne dado, i naredi da se niko ne dira jedino ako ne jurne na nas. Na sotonov
put se ne staje, jer ko na njega stane može njim i da produži. Kad bismo negde kod crkve
monastirske a ono svud neka vatra upaljena i na svaku neko bravče se iz monastirske štale na
ražanj okreće, a ražanj okreću oni što od rođenja prokleti behu, što im Bog pamet uze al telo
ostavi, oni što su i muški i ženski, oni što na grdobe paklenske liče, a na jedan ražanj videh kako
okreću onoga Paniju što duša mu dobra bi al ko dete od sedam leta provede u telo čovekovo od
četrdest. On siroma ciči i vriska i ljubi i preklinje a koža mu čvrči i pucka od plamena što ga
liže, otima se od ražnja al kanapom beše čvrsto vezan. Lazaren reče muka da ga reši al ja ne
dado. Sve što na ljudsko liči bi zaposednuto nekim nečastivskim zloduhom izgledaše, svi al jedan
što mimo nas prođe jedini ćutljiv, stade kod vrata crkvenih i očima mi pokaza da uđem. Viknem
ja na stražare moje da oprez uzmu u ruke. Tad iz crkve čuh neki ženski poj, jednoglasan, zaliče
na seljačku devojačku tužbalicu. Kad zakoračismo u crkvu s nama uđe i onaj nezposednuti
jedini, samo ćuti i mirno gleda al ne preti već rukom pokazuje ka oltaru. U crkvi upaljeni svi
svećnjaci i svi lučevi gore i dime i od dima se oltar ne vidi. Kad priđosmo kod Trepeze časne
zatresosmo se sva sedmorica od onoga što videsmo: ikonostas zagaravljen i nakrivljen a pred
njim Zlo. O svi sveti što na Nebu što ste, i ti Isuse Hriste i ti Jahvo, i vi sveti Oci što me na put
poslaste ovaj, praštajte rabu ovom Božjem na ono što kazati ima i što oči njegove klete videše.
Sviju sedam sestara, i Refanija, i Antonina, i Zvonka, i Đenadija, i Varvara, i Petra, i Poljka,
svezane obamrle kanapima preko oltara i presamićene i kao od majke ragolićene, a oči im i usta
im zašivene koncem kao rubovi vreća kad se šiju, al kod deteta Poljke jadne samo usta slobodna
i ona bi onaj glas što peva kad se prevari’ da uđem u ovaj brlog đavolski. Peva Poljka dete
jadno al radosno, nit se otima nit plač da joj se čuje. Oči širim kroz kužnu tu maglu Pasija da
vidim al njega ne vido nigde. Tad stupi kroz nakrivljen ikonostas jedan crn u lice i do mesa pola
lica vatrom oprljeno a kose mu sive uzdignute ko na medveda, demon luciferanski kao da je. I on
poče da uzima, i Refaniju, i Antoninu, i Zvonku, i Đenadiju, i Varvaru, i Petru, i Poljku kao muž
ženu onako presamićene, a Poljka peva i glas joj sve umilniji bi. Zveče ljuto oštrice straža mojih,
Janof i Jakof ko dva hrasta gorska, pa malo po malo da dovate onoga što presamićene sestre
naše zlorabi, no ja podviknu na nj’ i ne dado. I tad prepoznadoh brata našeg Pasija iza one
brade oprljene i lica mu ispečenog po srebrne mu panagije. Šta to učini brate moj Pasije?
Razvikah se ja da odzvanja od crkveni’ zidova. A on će prokle’daje: Ne huli rđo kleta, ne huli,
zar ne vidiš da Isus sa jagnjetom u ovaj dom dolazi, evo ga tamo u one visine i Jeruzalem drugi
na svetlosti božanskoj plovi, samo što nije. A ja njemu: brate Pasije neka ti je na duši ovaj greh.
Okrenem se i izađem sa stražom svom iz brloga tog, pa opet među vatre i litije one kroz tajna
vrata de uđosmo prvi put, naredih da se kamenjem zatvore o još više opterete, i naredih da isto
tako i glavna kapija spolja optereti se drvljem i kamenjem, da sva ona đavolja rabota ne iskulja
napolje u nedužan Božji svet. Molim za oprost i molim za pomoć da Zlo ovo pobedimo.

Diomin rab Božji

Beleška br.54 (arh. ND 30078/m78)

Neko (verovatno Diomin) je čekao čitavu sedmicu dok nije stigao odred od 10 konjanika
i 20 pešaka kralja Stefana Dušana sa usmenom naredbom:

Ne čekati ni časa, kad ova se naredba čuje, upregni svu vojsku koju šaljem i spali đavole
i monastir, a kad vatra mine neka narod raznese svaki kamen klesan, to Božja kuća više nije, no
sotonov jaz kome ni traga ne sme da ostane i da se ne zna da bio je.

(arh. ND 30098/ad19):

Kad posle katrana bačenog preko zidova monastira, i ognja koji puna tri dana goreše, i
kad vriska i moljenje usahnuše, i kad samo pepo ostade od svega što kamen bio nije s onu stranu
zidova monastirskih, posle jedne lune raznese narod kamen temeljac gde nekad bi monastir
Svetog Jovana Bogoslova i na to mesto osta samo poljana pusta.
 7

„... i na to mesto osta samo poljana pusta.” Eho te rečenice podvlačio je misli koje su mi
zaokupljale pogled uprt ka plamenu kamina dok je nepovratno gužvao poslednju stranicu Skice
za prevod dnevnika igumana Pasija, starešine manastira Svetog Jovana Bogoslova, Pustog.

Post scriptum

Miris spaljenih pergamenata podseća na miris spaljenih noktiju, spaljene kose, trulog
mesa, ribljeg ulja, cveta pomorandže, nerolija, frezije, sandalovine, pačulija, tamjanovca,
geranija, bosiljka; miris Servantesovog Bistrog Viteza Don Kihota od Manče iz 1951.; jutarnji
miris prvog januara nove godine; miris tek oštenjenih štenaca; miris pazuha Čehinje V. iz
Libereca; miris jezera L. u ponoćnim septembarskim satima; miris zaparene tuš kabine u čijem
se odlivu fibonaćijevski sliva dragoceni ljudski sok.

II

ČETVRTA RUKA
On vide dalje Ezelina, čiju su melanholiju mogli izlečiti
samo prizori smrti, i koji je strastveno voleo – crvenilo
krvi, kao što drugi žude za rumenilom vina – sin Nečastivoga,
kako ga nazivahu, a koji je u igri varao rođenog oca kada
se s njim kockao u svoju dušu; vide Đanbatistu Čibo, koji je
samoironično primio nadimak Nevini, i u čije je zamrle žile
neki jevrejski lekar ubrizgao krv triju dečaka; vide Sigismunda
Malatestu, Izotinog ljubavnika i vlastelina Riminija, čija je
slika javno spaljena u Rimu, pošto su ga proglasili neprijateljem
Boga i ljudi, koji je ubrusom zadavio Plisenu, a Đinevru od Este
poslužio otrovom u peharu od smaragda i u slavu neke sramne
strasti bio podigao paganski hram, da se u njemu mole hrišćani;
vide Šarla VI, koji je tako divljački mahnitao za
ženom svoga brata, da mu je neki gubavac prorekao kako će
mu se pomračiti um, i koga su, kada je doista poludeo, mogli
umiriti samo saracenskim kartama, na kojima su bile slike
Ljubavi, Smrti i Ludila.
Oskar Vajld – Slika Dorijana Greja

Dug

– Kopaj!

Naredi mi i suvo otkašlja u silovitim izdisajima pa pljunu, jedan od dvojice lokalnih

malovaroških kabadahija, sada, kako mi se čini uterivača dugova. Uznapredovali su. Poznajem
ih, onako, iz viđenja, iz raznih priča. Rođena su braća. Ima ih po dva metra, manje-više. Robijali
su zajedno, odvojeno... oko pet, šest godina. Pred pomućenim vidom mi odskaču loptasti, trzavi
treptaji velike električne lampe preko mračne jesenje šumske kosine do koje sam dovučen u
velikom plastičnom, u onom pijačarskom džambo-cegeru, kao svinjče. Šuma je gusta, hladna; do
dva cola dubine stopalo propada u vlažnom tamponu šuškavog lišća. Ne vidi se ni jedan jedini
trag kakvog putića ili svetla u daljini nejasne tame. Samo oni znaju gde su me doveli. Iz gepeka
crnog BMW-a izvukli su me i drusnuli o zemlju kao džak krompira. Dok su me bili vukli, a to je
trajalo negde oko pola sata, psovali su mi sve po spisku na račun moje težine. Negde sam i bio,
na njihovu sreću, kotrljan nizbrdo. Malo zatim, jedan od njih doveze auto i parkira ga sa
upaljenim farovima poviše mesta gde sam stojao sa ovim drugim. Nakratko su se posvađali zbog
tog previda koji ih je koštao dragocenog vremena.

U početku sam mislio kako planiraju samo da me prebiju, ali tek sada neki mi predosećaj
govori da im to nije u planu. U lelujavim odblescima lampe vidim kupljeni alat: pijuk, ašov,
lopatu. Crni im se fabrička metalna boja, a držalice im bele, netaknute dunđerskom rukom.
Vidim i jedan stolarski metar, lepezasto rasklopljen odmah uz šiljak pijuka, naslonjen kao i
ostale dve alatke uz jedno drvo na samo par koraka od mene.

Jedan od njih priđe mi otpozadi, saže se, i veza mi jedan kraj kanapa, mrtvački, oko
gležnja desne noge, resto razvuče do jedne grane bukve iznad naših glava, oko koje sveza isti
čvor.

– Šta da kopam? – Pitam ih, malo skrenute glave udesno, okrenutih leđa. Ne smem da im
se okrenem, jer sam prethodno za svaki nepromišljeni komentar, jauk, otimanje bio kažnjavan po
nosu: donji deo lica mi je u krvi, čiju slankastu gorčinu osećam u ustima.

– Rupu! – Reče jedan od njih.

– Kakvu rupu?

– Pa... koliko si visok?

– Metar i šesdeset pet, otprilike... – Odgovorih tiho.

– Koliko si širok u ramenima? – Podsmešljivo će isti.

– Ne znam. – Odgovorih zbunjeno.

– Izmeri pedljom! – Podviknu.

Merim: tri pedlja sam u ramenima – Malo jače od tri pedlja. – Kažem kao da sam
premerio prag nekih vrata ili okvir prozora.

– E, ovako – reče stariji, mislim – dužina rupe neka bude metar i sedamdest, a širina četiri
pedlja. Taman da ti bude komotno. – Tu se iz njihovih grkljana razleže jarugasti odjek kikota i
smeha. Pijani su, ali ne mnogo. – I dubina neka bude oko metar... ne mora više. Nećemo baš
toliko da te maltretiramo. – Prestravljeno slušam te glasne reči, zacenjene u smehu, kroz kašalj i
pljuvanje, kako odjekuju usnulom mračnom šumom. Od vrata naniže, prođe mi kičmom neka
golicava jeza. Stresoh tu strašljivu hladnoću sa sebe kao konj dosadne muve sa svojih sapi.

Mlađi se pope do jedne od garana negde poviše moje glave, pričvrsti onu lampu tako da
osvetljava mesto od mojih nogu i jedno pet metara dalje, gde se već rascvetali beličasti krug
prelamao po šipražju i iskošenim polugolim stablima, zamrlog bronzanog svoda još neotpalog
lišća.

Raka. Hoće da sebi iskopam raku.

Dok sam se polako davio u bedi samoporicanja, drhtao kao pokislo pseto, iznenada osetih
takvu zaušku od jednog od njih da mi se glava trgla, kao iz sna, kao na onim lutkama koje
umesto vrata imaju feder.

– Majstore, imaš mere, imaš alat, prioni na pos’o. Tu gde stojiš neka ti bude polazna
tačka, pa tamo dalje... kako ono beše? Metar i sedamdeset, širina četiri pedlja. Što pre počneš,
pre ćeš da završiš. – Zagroktao se isprekidanim, potmulim keserenjem na tu svoju šalu.

Uzimam metar, rasklapam ga i razmeravam sebi parcelu. Klinom pijuka ocrtavam linije
po crnom trulilu nataloženog šumskog tla; ocrtavam trapezasti pravougaonik po svojim merama,
pa čak i malo više, sve vukući onaj kudeljavi kanap za sobom: da mi bude komotno. Braća su se
odmakla negde u mraku, odaju ih samo zažarene cigerete i prigušeno šaputanje podno treptavih
odsjaja njihovih očnih duplji. A znam za njih. Ne poznajem ih lično. Ali slušao sam priče u
kojima su bili upetljani još kao srednjoškolci: krađe, tuče sa ovima i onima, silovanja; da bi na
kraju zaredili po nekim zlatarama i menjačnicama, gde su na kraju i popili robiju. Kad sam čuo
da su izašli, pre jedno dva meseca (opet iz neke priče) saznao sam da su se napravili na
psihopate, životinje koje ne prežu ni od koga, ni od čega; gde god da krenu Obeznanovom pratio
bi ih patrolni auto, onako, da ih ovi imaju u vidu, jer gde god da uđu, kafić, kafanu, klub,
supermareket, nastane makljaža. Čuo sam i da su počeli sa, što se ono kaže, uterivanjem dugova.
Čuo sam i da su se neki jako loše proveli viseći privezani o čengele negde u nekom podrumu,
sve dok nisu priznali gde su sakrili pare. Trideset posto ide njima, resto Poslodavcu.

A, kome sam ja dužan? Eh! taj je spisak dugačak, poširok, i prelazi opštinu Obeznanovo.
Nego, sve mi ovo izgleda kao neka njihova malo grublja zajebancija. Neko sa tog spiska rešio je
da mi se osveti poslavši ove majmune. Nije mi prvi put da popijem batine zbog duga. Ali ono što
me buni jeste to što ova dvojica ne pominju nikakve pare, nikakve dugove... ništa! Samo su mi
preprečili put svojim kolima, malne me policijski uhapsili, da bi me kasnije nagurali u torbu
negde u nekoj garaži, strpali u gepek i, na kraju, dovukli ovde.
 Čujem škljocanje pištolja. Repetiranje. Zatim pucanj, za njim još nekoliko. U šumi muk.
Nema ni lepeta ptica da se razbeže, samo glasan eho svega iz neposredne blizine: u jaruzi smo
nekoj.

Ašovom odbacujem prvi sloj meke zemlje, sve do ilovače, napresovane teškim, rđavo-
crvenkastim klizavim krepama. A debeo sam, imam sigurno sto dvadeset kila. Posao koji mi je
poveren sporo odrađujem; nadam se, uzalud.

Jedan od ove dvojice (u tom osvetljenom krošnjastom mehuru, više ne prepoznajem

njihova lica), ode do kola. Vidim crni metalik sjaj negde postarnice, tamo negde uzbrdo, na
desetak metara od mesta gde se nalazim. Vraća se sa belim plastičnim pletenim džakom na
ramenu, dođe do iznad mesta gde sam, sporo, ali marljivo obavljao kopanje, i sa svog koščatog
ramena zbaci taj džak odmah pored još ne iskopane rake. Pufnasti beli oblačak proguta me celog,
ostavljajući iza svoje beličaste izmaglice miris neugašenog kreča, a nemo polumrtvo zelenilo još
više umuče.

Dok se taj beli oblačić stišavao oko mene, moj zamah pijukom zastade; kao da sam ispred
sebe video neko živo biće koje ću, nesmotreno, ubiti tim zamahom. Držalica mi skliznu iz ruku
kao kakav nauljeni komad gvožđa. Već zadihan i uzrujanih misli, u iščekivanju svršetka ove
zajebancije, padam ničice u do po kolena iskopani grob.

– Šta misliš, bato, zašto kopaš tu rupu?

– Ne znam! – tu briznuh u plač – Imam para, i svega i svačega... daću vam sve... vrati ću
sve, dece mi najmilije! – Preklinjem i ridam, gušeći se u sukrvičnim slinama i balama; suze mi
teku licem, ostavljajući slankasto-sladunjavi ukus u ustima. Iza mene se odlomi neka grana;
prelamanje u nekoliko zvučnih poteza, a onda preko leđa osetih snažan, tup udarac čiju oštrinu
nisam odmah registrovao, već nekako naknadno, kao kod posekotine od žileta gde bol dođe tek
kada oko ugleda krv.

– Slušaj, svinjo, te fore ostavi za Onog gore – Ili Onog dole – dobacuje brat iz pozadine,
zacenjen od smeha. – Kopaj, jer ako ja budem morao da kopam... ma, od toga nema ništa.
Kopaćeš i bićeš šiban kao stoka, nema teorije ja da kopam! Veruj mi, kopaćeš tu rupu, to ti ne
gine. I dok budeš kopao, razmišljaj zašto je kopaš. Ti, kako vidim, tek sada shvataš zašto je
kopaš, tek sada si svestan da ta rupa koju ćeš iskopati jeste tvoj grob. Ima samo jedna mala
začkoljica. Naš, aj' da kažemo, Poslodavac, naložio nam je da ti damo pravo na samo jedan tačan
odgovor, na jedno pitanje, koji ti može spasiti život, u šta ja čisto sumnjam, jer ti si jedno
vaćaroško govno koje i ne zna gde je bušno; ti i ne znaš kome si sve ostao dužan unazad
godinam, decenijama... Mi znamo odgovor na to pitanje. A ti, bolje nastavi sa kopanjem, kako
sam čuo, fizički rad produhovljuje, i vraća čoveku sećanja na davne događaje. Što dublje budeš
kopao, to su veće šanse da ćeš preživeti, ako ti je to za utehu. Ali, kao što sam već rekao: teško
da će se to desiti. No, sve je moguće... Zato, sledeći put kad budeš otvorio ta tvoja govnarska
usta, bolje da iz njih izađe odgovor, tačan odgovor na to kome si, kako, i zašto ostao dužan.
 Najednom dođe do naglog preokreta u meni. Sve se nekako preobličilo, pa čak i sama
šuma, i ovaj moj neiskopani grob, i moje jecanje: iz zastrašujućeg samrtničkog grča u vašarsku
vrtešku, skrivenu iza teških šumskih, tamno narandžastih, indigo plavih zastora. Bajkovita igra
razdraganih senki, dečija udaljena kikotanja lepršaju poput ptica iznad moje glave, ja im se
radosno predajem, i, nastavljam da kopam.

Čak i moje buduće ubice zamukoše. Više se ne čuje mučki, cinični smeh mlađeg brata.
Sedi na haubi auta i razgovara mobilnim telefonom:

– Evo radimo, bićemo tamo za nekih... ma ne'am pojma, čućemo se!...

Stariji je otišao negde iza vozila; uz psovke pretura po gepeku tražeći nešto. Uz sva ta
njihova mrmljanja ne razaznajem o čemu se radi. Dobro je da su me se okanuli bar za neko
vreme, pomislih. Čeka me veliki posao.

Kestenjastomrki odsjaji iz varljive dubine šumske jaruge podsetiše me na Suzanu,

devojku u koju sam bio zaljubljen još kao desetogodišnjak. Ona je imala šesnaest, ili tako
nekako.

Bilo je to, sedamdeset prve, druge...

Sva u tinejdžerskom šarenilu sedamdesetih, neodoljiva bleda sablast, izrazito plavih

očiju. Na dan sahrane njene majke, njoj se nešto bilo desilo, nešto nedokučivo našim malim
mozgovima. Mojih par drugova i ja pravili smo joj društvo ispod stare breze na ulazu u školsko
dvorište (bio je raspust, pozni juli). Nije plakala. Samo je gledala mimo nas, mimo naših
prepiranja i dečije dreke. Do te večeri svi smo navikli na nju kao „stariju“. Imala je neki klinački
fetiš da nam povremeno sevne tek propupelom bradavicom, ili naoko odbeglom usnom ispod
uskog teksas šorca.

Voleli smo je, onako kako smo samo to mi umeli... ali i podsmevali smo joj se. Bila je
posvojče, „kopile“, kako je sebe nazivala.

– Sada znam šta je to Smrt – sećam se de je rekla to nekako tiho – kao oblak obilazi,
obilazi, obilazi i... odjednom se sruči, kao kiša. Ko se nije sklonio na vreme ili nije imao
kišobran, pokisne. Onaj moj... otac, kaže da je to najbolja smrt: „Najgore je kad joj se nadaš i
čekaš njen dolazak.“

Ustala je sa stepenica, otresla prašinu sa plavih farmerica, i više je nikada nismo videli.
Posle mesec dana naši roditelji, ispirajući usta njome po ko zna koji put, rekoše kako je otišla u
Nemačku. Da radi...

Ali kakve to ima veze sa ovom rupom koju kopam? Zašto mi u odsudnom trenutku baš
Ona prolazi kroz sećanja, dok se pokušavam setiti... duga?...
 Suzana je sa šesnaest godina shvatila šta je to Smrt. Biću sahranjen u plitkom grobu, bez i
jednog traga mog postojanja, u bezbojnoj praznini neznanja.

Imena... Moje je dopunjeno nadimkom. Imena dobijamo rođenjem, željom roditelja,

kumova, pod uticajem religije ili pomodarstva. Ali skoro svi dobijemo nadimke, bribogu kao
indijanska imena: nadimci koji vremenom postanu naša prezimena. U krštenici može da piše šta
god: Milutinović, Dragašević, Mirolac... izvitopere se u nazive životinja, predmeta... fekalija, i to
te prati čitavog života, poput prikačenog repa na koji se moraš navići hteo-ne-hteo.

Zašto mi sve ovo navire u momentu neposredne smrti? Jedino što mi produžava život
jeste moje stenjavo, traljavo kopanje ove rupe.

Tamnoaleve arkade, ispod još sumornijih, sivo-bakarnih kupola jaruge, bez daška vetra,
sve osvetljeno dalekim farovima auta iza mojih leđa. Ono što mi se poigrava razumom jeste
trzajući snop baterijske lampe iznad mene. Nekako saseca sve okolo; na tenutke pomišljam da je
dan, ili makar zora... sumrak. Varljivo mi sve ovo izgleda, kao i ta spasonosna „začkoljica“.
Začkoljica koje se ne mogu setiti. Začkoljica koje se moram setiti, ili, umreti.

Ilovača koju odbacujem sa moje leve strane, svuljava se nazada: nisam je odbacivao
dovoljno daleko kada sam počeo sa kopanjem, pa mi se sada i ona sveti. Ilovača... glinasta,
blatnjava, ista ona od koje je bila sagrađena čakmara u kojoj sam se rodio. Ova koju iskopavam,
mučki je isprepletana žilama bukve debele kao moja ruka, i kamenjem, kamenjem...

Dug?...

Da sam dužan-pa-ružan, to je tačno. Ali, i meni su mnogi ostali dužni. I nikom ništa! Ova
zemlja se ionako deli na dužnike i potražioce; na vaćaroše i ovce.

Ma, ovo nema nikakve veze sa parama! Ovo je nešto drugo. Da su pare u pitanju, odveo
bi ih do onog placa na Dabinom brdu. U zakopanoj jednolitarskoj staklenoj tegli imam bar
pedeset hiljada evra. A to je samo jedan od mojih štekova. Ovi ne pominju pare!...

Osveta?! Ko bi mi se to svetio, ako ne zbog para?

Čitavog života bežim i krijem se od ljudi kojima sam ostao dužan: koliko sam njih
ojadio?! Pitaj vuka koliko je ovaca zaklao; doduše ja ih nisam klao, već sam ih šišao, a ovaca je
bilo stado. Dok se svakim zamahom pijuka približavam svojoj smrti, ja ne kulučim, već istinski,
ozbiljno radim. U jedva vidljivom dnu rake polako su se počele ocrtavati spiralne linije kružnog
stepeništa gledanog sa najviše tačke. U toj varljivoj dubini, grimizni fino izoblikovani obluci pod
kresivom gvozdenog vrha pijuka ispaljivali su male plamteće varnice, ostavljajući iza sebe
treperave, leptiraste, tirkizne odsjaje i sumporasti miris paljevine.
 Svakim izbačajem lopate u meni se budila neka nova, nadljudska snaga, kao da hoću da
se svoje smrti što pre dočepam. Siguran da ovim činom iskupljujem sve svoje grehove i da me
tamo gore čekaju neki bolji trenuci, srčano zamahujem alatom.

Na svojoj savesti imam mnoge, ali pakla se ne bojim jer su i mene mnogi zajebali za pare;
Onaj gore je pravedan, On sve vidi, pravedno će i odvagati. Nikog nisam ubio. Možda je neko
umro zbog mene, možda sam posledično kriv za nečiju smrt, sakrivenu u šumi dugova... poput
ove. Moje dužničko skrivanje, postalo je moja opsesija. Možda i zaslužujem ovakvu smrt?

Uh... Iskopaću ovu rupu, pa šta bude-bude. Samo da me ne tuku više. To ne mogu
podneti. Ne mogu!...

Razgranata žuto-rđava zelen grane zanjiha se preda mnom, a vetra nema. Kao da je samo
drvo oživelo i hoće da mi nešto kaže; ili se to moje ubice poigravaju sa mnom: ne! to ja pravim
ovim kanapom kojim sam vezan za granu, ispružena iznad mene, polako se povija nadole poput
nadstrešnice, tamo na nekih par metara od trapezaste rupe.

Osećam kako mi noge gube snagu pod težinom (straha?) tela, iako sam u rukama jak kao
bik, osećam iznemoglost. Ako izgubim svest, sve je gotovo. Moram ostati pribran. Moram ostati
pribran i moram se setiti „Duga“!

Posle ne znam ni sam koliko vremena kopanja, posle brda odbačene zemlje sa moje leve
strane, ispod udaraca pijuka odobovaše neki podzemni odjeci. Raka je skoro pri kraju, i dok,
onako zadovoljno, poput seljaka koji je upravo izorao njivu, brišem podlakticom čelo sa koga
znoj lipti u trokapljama i gubi se u do pojasa iskopanoj tmini. Pijuk napravi iste, čak, još snažnije
potmule odjeke ispod mojih blatnjavih nogu.

– Šta li je to?... – zlovoljno se pitam, očekukujući još jednu prepreku na mom putu.
Prisustvo one dvojice odaje samo nerazumno mrmljanje i brujeći zvuci mobilnih telefona
poređanih na haubi crnog BMW-a.

Sledeći zamah pijuka propade kao kroz sir, umesto da se kao do sad odbije o neki kamen.
Možda sam naišao na neki stari odvodni kanal ili je u pitanju neko priviđanje kao toliko puta do
sada; neki mehur vazduha zaostao usled erozije?... Moje ručerde obuze predsmrtna snaga i ja u
dva tri zamaha propadoh kroz dno rake. Pijuk, već izgubljen negde još pri samom padu u
blatnjavi mračni bezdan, kroz koji sam se kao sankama spuštao nekih destak metara po mraku.
Zaustavio sam se, odvezan od bukvine grane ni sam ne znam kako, u kaljuzi kroz koju sam
počeo da gacam u nepoznatom pravcu. Jedino što sam osećao bila je promaja koja mi je duvala u
leđa i mojim instiktima davala kakav-takav smer. Puzao sam, grebao noktima po usecima
pretesnim za moju stomačinu. Zatim sam stupio u neki, rekao bih, veći prostor: odavali su ga
odjeci kamenja koje sam bacao nasumice svuda unaokolo. Koračao sam oprezno, korak po
korak.
 Ja sam nepušač. U životu nisam stavio cigaretu u usta, ali sam kod sebe imao neki
upaljač, pozlaćeni, kombinovan uzdužnom imitacijom Zipa sa jedne strane, a sa druge plinskim
gorionikom; to kresivo dobio sam bio na poklon od... par puta je bio isproban potapanjem u
vodu: radio je uvek besprekorno. Nekim čudom mi nije ispao iz džepa tokom pada.

Kad sam ga upalio, razbuktao se mali vrh šafranastog plamena. Pred mojim, od mraka
umorenim očima, razotrkriše se Dveri. Arena sa kopljastim ukrasima koji su visili sa svoda
utopljeni u svetlo sive izbočine nalik ljudskim: vojnici na večnoj straži. Dalje, već vođen vetrom
koji je moja jedra gurao samo u jednom pravcu, ka jednom mračnom prolazu. Prošavši, naiđem
na Vodopad: porculansko svetlucanje tih kaskada lelujalo je između senki i žućkastih odsjaja
upaljača; žubor vode koja ponire negde na dole; eho mojih koraka, uzdaha. Tamo dublje,
uglančana vilinska obličja podsećaju na dvoje zagrljenih, isprepletanih udova, u zanosu
priljubljenih obraza. Pažljivo prolazim pokraj nekoliko ponora, opasno klizavih ivica. Otvorenim
ustima hvatam slankaste vodene kapi koje u biserastim perlama padaju sa tavanice ovog
podzemnog Raja što mi podari utočište. Uporan da pronađem izlaz, uzdajući se sve u ovaj,
ćupasto oblim blokovima naslagani lavirint, opasan dalekim nezgrapnim bedemima jedva
vidljivim pod mojim jadnim svetlom, nazirem, tamo negde iza ove ljubavne idile i razigrane
mimike živosti, izlaz (tako mi bar javlja neumorni pećinski vihor iza mojih leđa); zloslutno
izobličene dvorane sa čijih su se zidina crnele rupčage od svoda branjene kopljasim stalaktitima,
poviše njih, kao snegom zavejani svetlucavi salivi prepotopskog leda, raspukla sfera, ogromna
polulopta, ispucala, sa odvaljenim komadima, odavala je utisak divovskog tirkizno-grimiznog
dragulja. Zatim, prolazeći kroz još jednu drvoranu (vetar je bivao sve jači) ugledah jedan plato,
načičkan kao od testa zgrudvanim nadgrobnim pločama, krajputašima; neke statue zaličiše na
zabrađene seljanke, sa čijih žalopojno iskreveljenih usana leleče nemi plač.

Iznemoglim, teturajućim koracima, zamakoh iza jednog od bezbrojnih, otromboljenih

uglova lavirinta. Prolazeći iz dvorane u dvoranu nisam ni primetio da je vetar promenio smer i
počeo da mi duva u lice. Sada sam hodao, po kao barut suvoj prašnjavoj stazi, kako mi se čini,
uzbrdo. Onda opet na laktovima i stomaku, kod nekog novog useka, promigoljivši se još par
metara, ostadoh zaslepljen: dnevna svetlost. Okrvaljenim šakama grebem kroz, pacovima i
otpadnom vodom pun tunelčić, ka toj svetlosti.

Izašavši iz pećine, uspravio sam se i pobedonosno uzviknuo – Konačno!

Iznenada i niotkuda osetih udarac preko svojih već izubijanih leđa, isti onakav žiletast,
kao kada sam molio za život pored još ne iskopane rake.

– Majstore, šta ono rekosmo u vezi otvaranja tvojih govnarskih usta?

I ne osvrnuvši se, potrčim nizbrdo ka putu koji se nazirao iza oniže trave. Zadihan
stignem do asfalta, stanem posred puta da se preprečim nekom crvenom Yugu koji mi je dolazio
u susret. Kada se to vozilo primaklo i zaustavilo na nekih par metara od mene, unutra spazim dve
nejasne silutete. Samo što sam zaustio da povičem: „Upomoć!“, ona čvornovata grana preko
mojih leđa me zamuče. Od tog sam udarca pao na kolena i počeo glasno da zapomažem. Dve
siluete iz Yuga mi priđoše: muškarac i žena, u šoku.

Prepirali su se da li da me odvezu do prve bolnice, ili, što je muškarac nepoverljivo

predlagao:

– E, ja zovem policiju, za svaki slučaj!...

Nisam ih poznavao, kao što nisam ni put na kome sam klečeći plakao, stenjao i
osluškivao svoju aritmiju srca. Ali sam zato jasno prepoznavao u toj podnevnoj svetlosti zvuk
turirajućeg BMW-a negde dalje iza mojih leđa, i dobacivanja koja su bila nalik lavežu pasa.

– Panduri samo što nisu stigli... – pomislih – čim ih budu videli, zbrisaće kao zečevi.

Žena, raspuštene smeđe kose, melemkastog mirisa lipinog cveta, prinese mi grlić od neke
plastične flaše i napoji me sa nekoliko bolnih gutljaja vode. A onda smo čekali, predugo čekali.

Prvo su se čule sirene u daljini. Kad su se približili, polako zaobiđoše i Yuga i mene,
jedna patrolna Škoda i jedna tamno žuta Toyota. Zaustavili su se negde iza mene. Čujem lupu
vrata, krčenje motorola, okrenem se: onaj BMW je i dalje tu. Panduri, i ne obazrevši se na moje
progonioce, umorno mi priđoše, pogledaše me, zatim se okrenuše jednom visokom, suvonjavom,
rekao bih, inspektoru, i pozvaše ga da požuri.

Čim mi je prišao, odmah me je prepoznao – Božo! Pa šta ti se to desilo jebotebog?

Ustajem, jedva, nemo pokazujem na onaj BMW koji kao da se malo odmakao od svih
nas, i čim sam zaustio da progovorim, ošinu me preko leđa ista odlomljena grana, istim
zamahom, preko istog mesta: zaurlah krikom umirućim i opet padoh na kolena. Dvojica u
uniformama me pridigoše.

– Samo polako, samo polako!... evo sad će sanitet, samo što nije. – prošapta jedan od njih
dvojice, kao da teši neko dete.

Trzavičnom gestikulacijom tražim papir i olovku od njih. Inspektor, zbunjen, daje mi

neku crnu sveščicu i hemijsku.

Pišem: Crni BMW s desne strane puta, oni su mi ovo uradili, Treša i Neša!

Inspektor me u neverici pogleda, osvrnu se oko sebe, onda se opet okrenu ka meni i reče
mi: – Božo, ti to nas zajebavaš? Kakav crni crni BMW, koji Treša, koji Neša?... pa oni su popili
po četrdeset godina zbog onog ubistva još pre... pitaj boga kad... A da su zbrisali, veruj mi, ja bih
to prvi saznao.

U meni se opet nešto desilo, slomilo; duša mi propade kao ja kroz dno one rake. Osetio
sam se bespomoćanim i besnim u isto vreme. Razmahao sam se rukama kao da hoću da se
odbranim od svih njih; nenamerno nadlanicom odalamim jednog od uniformisanih, tako jako, da
mu je šapka odletela u jarak.

Dok su me svezanog sa dva para lisica unosili u sanitetski kombi, onaj udareni pandur
priupita inspektora gde da me voze – U bolnicu?...

– Ma kakva, bre, bolnica! – odvrati ovaj – Poludeo Boža skroz.... Mislim da ima on neku
vikendicu ovde, tamo sa druge strane jezera, valjda... Vozite ga u „Štalu“, zreo je za tamo. Vidiš
da priča sve nešto nepovezano!...

Opijen, ali ne dovoljno da zaspim, inekcijom koju mi je jedan bolničar ubrizgao, u

poluležećem položaju gledam crvenog Yuga kako se udaljava kroz prozore zadnjih vrata
saniteta. Kada je Yugo iščezao u sužavajućoj panorami brežuljkaste ravnice, iza nas doškripa
BMW: sa vozačeve strane klatio se polako kao metronom Trešin preteći kažiprst, a sa
suvozačeve, Nešina ruka kojom je držao odlomljenu, čvornovatu, bukovu granu, vitlajući njome
kao neki samuraj.

I tada, napokon, igubih svest.

Ogledalo sna

Sada je utorak?... jeste, jeste! Juče sam, posle prebiranja i nesuvislog i suvišnog
preračunavanja uspeo da... Subota, nedelja... Ogladneo sam bio juče i ostao bez cigareta posle
neprospavane noći. Utorak je...

U momentima perverzne lenjosti reči gube smisao i borim se pritiv one: „Knjige su samo
reči ispisane na pesku.“

Kakva strašna objava! To i jeste jedan od razloga zašto mrzim citate: oni opominju...

Dva su minuta ostala do ponoći i tek sam sada živnuo, tek sada dišem. Juli je mesec, vreo
i sparan. Ne da mi oka sklopiti sparština, lepljiva vrućina zarobljena u betonskim zidovima sobe
zrači dnevnu akumuliranu toplotu. Uhvaćen u zamku godišnjih mena, jedino mi godi kasno
proleće, jesen i rana zima. Sve se istumbalo i pretvorilo u škripući, gvozdeni, rotirajući strop sa
mračnim bezdanom ispod i večnim sumrakom između. Kao kakva fotografija onog, onog...
Španca... ne mogu mu se sada setiti imena. Nebitno.

Moje telo traži odmor, moj ga um isto tako očekuje, ali uzalud. Izmučen sparštinom, u
nekoj vrsti međusna, uveče ne mogu da spavam: dvadeset i četiri sata odlaze u prazni nepovrat.
A imam nekih planova. Nacrte i beleške; ideje, započete misli, nedovršene, nadahnute sećanjima
i njihovim posledicama; ljudima, kojima sam okružen, verovatno po nekoj kazni, mislim isto što
i oni misle meni. Prezirem ih, najiskrenije. Njima i njihovom okotu, ne želim ni dobro ni zlo, već
zaborav: cenim da je to najveća kazna. Zaboraviti sve izdaje, krađe, maliciozna ogovaranja,
ubistva, samoubistva; vonj njihovih tela u autobusu, u supermarketu; mrzovoljne kasirke i
njihove veštačke zube i osmehe; zaboraviti rukovanja, zagrljaje, poljupce, snošaje: ako nisam u
stanju da se setim svakog dana provedenog ovde, onda sve treba izbrisati iz sećanja. Svaki dan
koji ovde provedem, jedna je mala golgota. Preterujem...

Želim da se sutra probudim bez ikakvog znanja o ovom mestu. Radim na tome, marljivo i
uporno.

Sve prozore na kući ostavljam otvorene kako bih promajom udahnuo malo večernje
svežine u njene zidove: i kuće imaju dušu i sećanja koja nadskakuju naša smrtna tela. Sazdane
od praha i pepela stena, te kvadratne rugobe nadživljuju civilazije. Ponekad je zamišljam pustu,
razrušenu, bez nameštaja, umesto prozora i vrata mreže paučine; po golom betonu gomile
plastičnih kesa, plastičnih flaša, fekalije, iskorišćeni kondomi, insulinski špricevi; izrovanih
zidova, ispisanih širokim mlazevima auto-laka.

To nije beznačajno, nasuprot praznine.

Desno od mene polica sa knjigama: nadvisuje me, plaši: podseća na nadgrobnu ploču
Jozefa K. Mislim da ta, preko četiri metra visoka i metar i nešto široka, drvena skalamerija sadrži
jedva deset procenata vrednog štiva. Nisam je ja popunjavao knjigama. Odmah pored nje stari,
od iverice rasklimani regal i na njemu, besmisleno, nakrivo postavljena stona lampa sa
neonskom sijalicom. Ta svetiljka je jedan od mojih mučitelja; neonke, jeftine i male potrošnje ne
umiru kao obične sijalice, one ne pregorevaju, već odumiru, treperavo, sablasno, kao pregaženo
telo psa koje se trza u poslednjim dahtajima dok lipsava: to treperenje pravi razne naslute
vizuelnih kvazi-halucinacija. Ponekad me trgne mala sen koja poput pacova pretrči iz jedne
senke u drugu (pacova nisam video od detinjstva); ili po zidovima mahovi krilatih kontura,
utvarne, a opet nestvarne, senkne leptirica. Crno-beli kaleidoskopski teror smenili su trenuci
osećaja tuđeg prisustva u ljudskom obličiju: ne verujem u duhove, ali verujem u ludilo. Ispod
prozora stoji naslonjeno okruglo ogledalo, oko metar je u prečniku. Ta sprava skrnavi skoro celu
sobu svojim obmanjujućim odrazom. Možda je to ogledalo izvor mojih mahnitih trzavica?

I tako, iz noći u noć, iz praznine u prazninu, čekam. Šta čekam? Ništa.

Po ko zna koji put, bezuspešno, preispitujem svoj razum, svoju prisebnost. Ispisujem
bezvredne reči predmeta koji me okružuju; digitalnim fotoaparatom pravim fotografije zidova i
nameštaja; zapisujem brojeve i nasumične misli kao stihove, sve to samo sa jednim ciljem:
potvrda stvarnosti. Znao sam da će mi se ova gluva osama kad-tad osvetiti. U otuđenju od
ljudskog roda pronašao sam spas, sve suprotno od toga je moja propast. Siguran sam da je moj
razum, uprkos relativnom gubljenju pamćenja, ostao neokrnjen. Svestan sam svega i ništa me ne
može tako lako zbuniti. Jedino što me sputava jeste moja tvrdoglava zamisao, želja, da moram
ostaviti svoj potpis na ovom svetu, ali ne u pesku, već u steni: sedimentalni zapis mog ljudskog
postojanja. Ljudski će rod, neminovno, izumreti. Pitam se šta će, u tom odsudnom trenutku,
poslednjem ljudskom biću prolaziti kroz glavu? Svest o tome da je poslednji? Kako će znati da je
poslednji: po svojoj unutrašnjoj tišini, po praznini svojih snova.

– Obožavam da te slušam dok lupetaš! Ali postaješ dosadan. Polako ali sigurno kliziš ka
mojoj poslednjoj živčanoj struni. – Te su reči dopirale s moje leve strane, izvan mog perifernog
vida.

Začudo, nisam ostao zapanjan, prestravljeno odskočio, razdrao se. Glas je bio nalik mom,
ali sa onim odstupanjima kao kada slušate sebe snimljenog na audio traci ili nekom video
snimku: utisak kao da to nije vaš glas. Mi čujemo sebe u jednom, subjektivnom, obliku, ali nas
drugi čuju izvesno izopačenije; slično je sa odrazom u ogledalu, a onda nas nova slika u ličnoj
karti skroz porazi. Ovo potvrđuju brojni odrazi u ogledalu poznatih glumaca u filmovima, koji u
tim kratkim kadrovima, kada se ogledaju u ogledalu, odjednom promene svoj poznati i
prepoznatljivi lik. Jedini način da sebe vidimo, vizuelno materijalizovane, jeste putem lažljivog
ogledala (fotografije i video snimci sadrže vremensko odstupanje od našeg sada, kao i sećenja, i
zato su nebitni).

– Ovo je zacelo samo san. – pomislih – Ipak, moji snovi ne obiluju ovakvom jasnoćom.
Jasno vidim ove reči dok ih ispisujem, misli skladno prenesene na papir; čujem otkucaje svoga
srca; čula mirisa, ukusa, dodira potvrđuju moje sada. To u snovima ne biva. Snovi su najobičnija
moždana razonoda, tlapnja prepuna besmislica. Snovi ne poseduju ovakvu jasnoću, bistrinu i
prozirnost, uprkos ponoćnoj tišini, uprkos mojoj nesanici, uprkos svemu.

Ja sam, konačno i nepovratno, oboleo. Duševno.

– Ne, nisi mentalno oboleo, i nisi... lud – Čujem isti glas, ljudskim uzdasima dosade
isprekidan – Ti, kolega, sanjaš. Veruj mi, ti spavaš na ovom trosedu na kome ja sada sedim, i
sanjaš.

– Šta ja to sanjam? – pitam glumeći ravnodušnost, ne skidajući pogled sa ovih reči koje
uveliko ispisujem.

– San. – odgovori glas.

Okrenem se ka izvoru tih zvukova, ne bih li rasterao ovu noćomornu utvaru, bolest koja
me je očigledno uhvatila u najgoroj nervnoj rastrojenosti. U tom polumraku do kog treperava
svetiljka jedva i da dopire, vidim sebe kako sedim na kraju troseda, nalakćenog, prekrštenih
nogu. Lice kao da je moje, ali nekako izopačeno, drugačije. Lice sakriveno iza ogledala. Odraz
na koji nisam navikao.

– Ovo je san? – pitam nalakćenog sebe, ophrvanog dosadom.

– Ne – odgovori on – Ja sam San, koji ti sanjaš.

 – Požurio si –podrugljivo ću – Metamorfoze još nisam do kraja pročitao, iako sam već
prešao XI glavu; ovo su podsvesni odjeci delova koje sam već pročitao. Ovo je neka izbočina,
feler, na tom putu kojim hodam uzduž i popreko ove police sa knjigama. Možda je to cena koju
moram platiti? Možda ta cena i nije tako visoka, jer svo ovo moje sada predstavlja samo niz
bolnih uspomena i trzavica, atrofiranih mišića i neprestanih migrena. Nije mi žao sebe, nakazno
obolelog. Ovo je samo varljivi odraz onog pasusa iz Ovidijevih Metamorfoza, koji je Borhes
pozajmio kako bi Snu dao obličije, tako ga materijalizujući: San koji živi u dubokim pećinama
po zabačenim skitskim gudurama... Nisi me ubedio.

– Grešiš, do nekle... – Smutljivački krivi usta u žalosnom obliku sumnje.

Ustajem i odlazim do prozora, razmičem belu čipkastu zavesu i proturam glavu. Udišem
svežinu večernjih mirisa spržene zemlje, osušene trave, trule ribe, spaljene kose, mešavinu mirisa
nekog cveća; gledam istačkanu prazninu svemira, negde iznad onog industrijskog monstruma:
mali, patuljasti Vezuv, koji će, uz pomoć svojih replika širom zemljine kugle, jednom i zauvek,
ovaj svet pretvoriti u Pompeju.

– ergo, jubilej: beskonačno jahanje slabijeg

iritirajući cvokot muzikom silovanih anđela

“Užas! Užas!”

sad ti kradeš; daleko smo od Kraja, ne brini

ovo je tek početak guljenja kože sa lica postojanja

jubilej se proslavlja u hramu boga Imanusa Masnoustog

bledoliko vilinsko glatko stvorenje

pozivam te u slavu boginje Milite

da se provozamo kamionom na Dan Bastilje

da prskaju trbusi puni francuskih govana

samlevene kosti, fekalije i krv da klize asfaltom

letnja noć, plaža, vatromet i pospani kamiondžija

“A mogla je to biti divna šetnja promenadom...”

zašto se ova saobraćajka poklopila sa mojim jubilejom

 “Bog je velik!”

– Šta je to? – Pitam.

– To je III glava tvoje nadrealističke poeme Disonance koju ćeš napisati 26. jula 2016.
godine. Planiraćeš dvanaest glava od po 184 stiha, ali ćeš stati negde kod VI glave. Gledao sam
te dok si to pisao, prepravaljao, gramatički grešio... Ja ne znam ništa više od onoga što ti znaš ili
ćeš znati, od onoga što si sam dokučio, ili, zaboravio, sanjao, u toj... šumi. Disonance nikada
nećeš završiti i objaviti. S druge strane, pisanje nije ništa drugo do sprovođenje sna.

Presekoše me kao kosom zvuci njegovog naglog meškoljenja: federi troseda cvileli su
pod njegovom neverovatnom težinom. Naravno da je ovo neka šizofrenost izatkana sumanutim
idejama; probuđena halucinacija, godinama uzgajana osamom i nesanicom. U snu se čoveku
javljaju razne kreature, nekada te prikaze dok odlaze u sivilu buđenja dobiju i neki miris (što je
retkost), o osećajima gušenja, gubitku snage u odupiranju tokom neke fizičke borbe da i ne
govorim. Letenje. Levitacija. Ali, sve je to podeljeno i udaljeno jedno od drugog onim velom
koji ih razdvaja i koji nas čini bezbednima: javom.

Ja sve osećam: opojne mirise letnje svežine; zvuke jasne i (ne)uobičajeno prodorne; reči
koje se ne gube u kakofonijskoj pometnji usnulog uma; krckanje poda po kojem hodam, čujem
kao i uvek. Iako nakljukan raznim izmišljajima, ja ovu mentalnu pometnju nikako ne smem
brkati sa snom.

Ja sam budan i tu misao podvlačim i završavam je znakom uzvika. Svestan sam svoje
poremećenosti, kadar da u svakom trenutku pozovem Službu hitne pomoći. Ja moram biti
hospitalizovan, makar na kratko. Ako sanjam, gde je ona vižlasta autokratija usnulog razuma –
bezusti eho stvarnosti – koji preseca scene i svest prebacuje u neku drugu projekciju, kategoriju,
sobu; zastrašujuće sveznanje od kojeg su svi snovi sazdani, ovde fali. Nema sna sa ovakvom
sinhronizacijom zvukova, mirisa, ukusa, orijentacije, osećaja prisutnosti, ujednačene gravitacije;
sve je to sa one druge strane najobičnija tlapnja. Ili možda ne?

U toj se tišini On opet promeškoilji, a federi troseda kriknuše špiljskim odjecima.

Ćudljivi smešak mu ne silazi sa usana.

– Šta je smešno?

– Ti. Jer se tako samozadovoljno tešiš, pritom, ti zaboravljaš s kim razgovaraš.

– San razuma stvara čudovišta. Sa sopstvenim Snom? Ne! Ovo je oboljenje, duševno:
dobro je te sam odamah dijagnostikovao, tebe, bolesti. U svoj ovoj nesreći, jedina svetla tačka je
to što sam sam shvatio da sam poludeo.
 – Da, da... sve to lepo zvuči. Utešno, svakako. – Poduhnu jednom, u očajanju,
podrugljivo i ravnodušno, nastavi – Ono što me je zazvalo jeste tvoje neprestano, dosadno
sanjaranje. Znam da si ogorčen i željan osvete. Pun si mržnje prema ljudima koje smatraš
odgovornima za svoju jadnu sudbinu: nesposoban si da praštaš. Želiš im zlo, ali tu želju
potiskuješ. Verovatno zato što se plašiš Smrti, uopšte; i tuđe i svoje. Sećaš se oraha u dvorištu
tvog ujaka gde te je, na smrt, preplašila krmača od dvesta kila; posle te je tvoja baba odvela kod
neke komšinice koja ti bajala protiv straha; sećaš se onih slamki koje otkidala iz metle, prvo ih
zažarila u smederevcu, onda izgovarala neke reči od kojih ti se ježila koža; tresla žeravice sa
zagašenih slamki iznad tvoje petogodišnje glave?...

I taman kad sam hteo nešto da zaustim.

– Ne lupaj – odvrati mi osorno – i drži se teme: Šta Ja radim ovde? Da sanjaš kao i svaki
običan čovek ja ne bih bio sad ovde i prestravljivao te, što, veruj mi, nije moja namera. Dok se ti
budan zabavljaš svim tim „tlapnjama“, ja se sa druge strane, ubih od dosade. Ti gotovo da i ne
sanjaš, čak i ono što ti proleti povremeno ispod sklopljenih kapaka zbrkano je. Tumaram po
nekim porušenim građevinama, nedovršenim zgradama. Makar jedna, povremena... kako se ono
kaže?...

– Noćna polucija.

– Da, noćna polucija! E to bi me bar malo odobrovoljilo, zabavilo. Tvoji su snovi jedna
pustinja, beskrajna, ravna pustinja gde ja džedžim kao neki kamen: taj se kamen sada pomerio i
evo ga pred tobom. Ostavi me na miru sa Aleksandrijskom bibliotekom, ne zanima me da li je
imala petsto, sedamsto ili milion svitaka. Ne muči me buktinjom samozapitkivanja: Tih milion
svitaka su zapravo bili samo varijacije jednog dela, spisa, mita naškrabanog negde po
bliskoistočnim pustinjama na kamiljim kožama, bivoljim lopaticama, glinenima pločicama. A
onda izvlačiš neku glupu paralelu sa književnošću, počevši od srednjovekovnih falsifikata do
današnje književnosti, i da su to isto tako, kao i u slučaju one aleksandrijske tako i ove,
razvučene preko čitave planete, prožete svim moralnim dogmama, stilovima rasutim po svim
granama umetnosti, pa i državnim zakonodavstvima, samo, je li tako, varijacije jedanog teksta,
mita, laži... šta god. Gde su smrti ljudi koji su ti naneli zlo? Gde su patnje onih koji su te izdali?
Hoću liptanje krvi i bolne urlike. Hoću da gazim po leševima tvojih neprijatelja.

Disao je teško, kao da će svakog trenutka dobiti napad astme.

– Hoćeš zabavu!? – Pitam ga, iznenadno oraspoložen. – Da li si za jednu partiju pokera?

Običnog onog, zatvorenog, po pet karata; imam tu neke stare žetone od rulet-igračke...

– Može! – On mi pruža ruku koju ja nevoljno prihvatam, a u tom stisku naših desnih
šaka, ja osetih isti takav stisak na svojoj levoj, što me je protreslo poput struje, te se istrgoh iz tog
sablažnjivog rukovanja. San pseći prosikta zadovoljnim kikotom i protrlja ruke; u očima mu
razdragano sevnu maslinasto zeleni odsjaj od silnog uzbuđenja.
 Privlačim, uz prodornu holsku škripu, svoju stolicu njemu nasuprot. Laktovima oslonjen
o kolena pridržavao je svoj nagnuti torzo u iščekivanju partije. Između nas postavljam niski,
metalni stočić kvadratnog oblika, tako da nam obojici bude na dohvatu ruke. U neredu visoke
police sa knjigama, negde iza nemarno naslaganih tomova Servantesovog Bistrog viteza,
Manovog Čarobnog brega, Šekspirovog Sna letnje noći, Makartijevog Krvavog meridijana,
Nabokovljevih eseja, Bodlerovih Eseja i ogleda... tu negde nalazim uglavljeni špil karata. Karte
su plavih pozadina sa romboidnim, kaligrafskim šarama, oivičene crvenim arabesknim
rascvetalim ornamentima. U jednoj kartonskoj kutiji pronalazim žetone, raznobojne, sa utisnutim
stotinama, desetinama i jedinicama, kao privid svoje isplativosti, kao i sam privid ove vodviljske
partije pokera. Delim te žetone podjenako: dve valjkaste gomilice plastike iste visine, istih boja,
istih vrednosti.

– Ajde, deli, šta čekaš! – prodra se šeretski, nestrpljivo i baci posred stočića par žutih
žetona kao čip.

Ja pratim, na neviđeno.

Karte lepršaju i fršte pod mojim prstima, na kraju ih slažem i pružam mu ih. On preseče
špil.

Delim kartu po kartu. On ih skuplja jednu po jednu, sve dok nije sakupio svih pet. Dugo
je gledao te karte, lica ukočenog. Oči mu zacakliše maslinasto zelenkaste zenice. Pogleda me
tankim prorezima ispod obrva: facijalni grč koji proguta očni plam i reče:

– Nismo se dogovorili koju vrednost imaju ovi žetoni. Plastičnu, nikakvu, ili oni mogu
imati i neku vrednost, recimo?

– Misliš na novčanu vrednost?

– Ne! – tu se malo zakašljao – U mom svetu novac nema nikakavu vrednost. Mislim na
nešto vrednije...

– U ovom mom svetu nema ništa vrednije od novca. Ova plastika na stolu može imati dve
vrednosti: novčanu ili nikakvu.

– Grešiš – uzvrati mi pakosno – postoji i treća vrednost: Život!

Lice mu je postepeno poprimalo zagasito sivu boju kakvu imaju dugogodišnji heroinski
zavisnici; ton njegovog glasa postao je hrapav, rakijski težak: ispred mene ukaza se neko ko sam
nekada bio ili ću biti? Do tog trenutka bili smo potpuno istog izgleda, kao filmski odraz u
ogledalu. Sada sam gledao varvarskog triumfatora; istetoviranog pijanca u kafani; serijskog
ubicu. Okruglo ogledalo to potvrđuje. Njegov profil u odrazu otkrio je neprirodno nadimanje i
splašnjavanje grudnog koša.

– Hoćeš da kao uloge stavimo svoje živote, a karte su već podeljene?

 – Ne. Ti kao ulog stavljaš svoj život. Ja nemam život. Ja sam San.

– Dobro – nalaktih se na stočić i ozbiljnim ću glasom – ako ja izgubim, šta onda?

– Ništa – i lupnu tri puta šakom o stočić – ideš sa mnom u onu pustinju koju si sam
stvorio, da mi praviš društvo, ako ništa drugo. Ko zna, možda uspemo, zajedničkim snagama, da
joj spoznamo granice. Sa druge strane, umrećeš bezbolno, u snu; takvu smrt samo srećnici mogu
imati.

– Dobitak na kocki je samo mamac za budale koje misle da će to tako trajati doveka.
Dobitak na kocki je samo vrtložni gubitak kome, kao i u toj našoj pustinji, nema kraja. Ali, šta
ako ja dobijem?

– Ništa – iskezi se svojim kao porculan belim zubima, osmehom meni nedoličnim – više
me nikad nećeš videti u svojoj kući. Ako, kojim slučajem, izgubim okrenuću se i nestati iz ove
sobe i ostaviću te na miru.

– Ko mi može garantovati tako nešto? Ti si ionako došao nepozvan.

– Isto onako kako ti se garantuje da se nećeš probuduti. – Reče i poklopi onih pet karata
koje je sve vreme držao u lepezi.

– Dogovoreno – uzvratih poraznim ravnodušjem – koliko menjaš?

– Ništa! – Odgovori samouvereno moj saigrač.

– Opaaa! Boja? Ili strejtka? A može biti i da je ful. – Podbadam ga dok prikupljam onih
svojih pet karata, i ne pogledavši ih ni jednom, pitam ga: – Šta imaš?

– Tri kralja i dve dame – Krkljavo zazvučaše te reči iz njegovog tamnog grla. Pobednik
jedva suzdržava svoju ushićenost. – Ajde, magarčino, čeka nas dug put! – I kao neko malo dete
propljeska samom sebi jedan trijumfalni aplauz nad svojim ofiranim fulom kraljeva.

– Tri asa i dva puba – odgovorih krotiteljski ovoj levijatanštini ugnežđenoj na mom
trosedu.

Budim se nauznak. Sa troseda, ispružen, sanjivim očima nalazim da je mali metalni stočić
na svom mestu sa svim onim tričarijama koje ostavljam svake zore pre nego odem na spavanje:
puna piksla opušaka, ispijena šolja kafe. Posred svog tog nereda leži De Kvinsijev Osvetnik, iz
kojeg viri iscepak papira obeležene stranice. Stolica je okrenuta ka monitoru kompijutera. Prošlo
je podne.

Četvrta ruka
 I eno ih, tamo su.

Beli momci u belom, u hodniku su pre mene da naprave neku svinjariju i speru je na
vreme da ih ja ne zateknem.

Neuropsihijatrijska bolnica dr. Nikola Jakovljević; do pola ofarbani zidovi masnom

tirkiznom bojom; hodnici uglančani tačkastim teracoom odsijavaju svaki izlazak i zalazak sunca,
upaljene noćne neonke, svaku fekaliju ili izbljuvotinu zaostalu iza nekog od bolesnika. Ja sam
ovde dobrovoljno. Ovo je možda prva ispravna stvar koju sam u životu uradio.

Zamak lenjosti („Raj iznajmljeni“), u nekom pređašnjem vremenu poznatiji kao

„Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti – Obeznanovo“; pre je tu bilo poljoprivredno dobro
sa ogromnom stajom koja je mogla da primi i do hiljadu bravi goveda. Kada se izađe iz
neprovetrenih hodnika i soba Štale, pacijent ima na raspolaganju šetališete koje se pruža
stotinama metara unaoklo i, svakako, ograđeno visokom ogradom od pletene žice. Zahvaljujući
svojoj zabačenosti, uprkos naplatnoj rampi auto-puta u blizini, i, obeznanovačke vreve na
kilometar odatle, to šetalište, zaklonjeno borovim šumarkom, isparavalo je opijajuću intimnu
smirenost.

Okanuo sam se literature. Već dva meseca nisam pročitao čak ni naslov nekih novina.
Tako je bolje. Tako bar kaže doktor. Po njegovom mišljenju to me je i dovelo u Štalu, pardon:
„Neuropsihijatrijsku bolnicu dr. Nikola Jakovljević“. Na našem prvom susretu (sesansi) rekao je
meni, ali i ostalima koliko nas je bilo u tom trenutku za jednim stolom:

– Čovek može ići do krajnjih granica, biti ekstremista, fanatik. Kada dođe do kraja puta
svojih ubeđenja, tada treba iskreno u sebi da potraži odgovor na vrlo prosto pitanje: Da li sam bio
u pravu? Ako nedvosmisleno potvrdi da je bio u pravu, tada može da pređe granicu, ali, ako
prihvati da nije bio u pravu, i to sebi nedvosmisleno, iskreno, prizna, onda mora da se vrati tamo
odakle i pošao, i krene drugim putem, drugim pravcem...

Doktor Dušan Stolatomović je tom prilikom rekao nešto dosta istinito, skoro filozofski
(što se ne očeukuje od jednog neuropsihijatra), da bi zatim sve to sasekao jednom vrlo, u
najmanju ruku, naivnom izjavom:

– Čovek može uvek biti srećan, samo ako to odluči.

Recimo, imam leukemiju, i doktor mi kaže kako verovatno neću preživeti sledeći tretman
hemoterapijom, no! ja to sve odbacujem i odlučujem da budem „srećan“, uprkos činjenici da su
mi dani odbrojani. Leukemiju ovde možemo zameniti bilo kojom neizlečivom bolešću. Sreća je
niz okolnosti koji su išli u našu korist. I to je to. Mi nismo kovači svoje subine; mi ne
odlučujemo, mi samo prihvatamo odavno svedeni račun.

Uživam u dugim šetnjama. Sam. Kako me ne smatraju „rizičnim“, mogu do mile volje da
lutam okolnim šumarcima i uraslim stazama. Ponekad tu idilu prekine jedna gojazna starija žena
sa osmehom utvare kao na onim litografijama Franciska Goje. Normalno, tu su beskrajni
mrmorljivi elegijski monolozi psihotika, samo njima razumljivi. Moja dijagnoza: Schizophrenia
simplex – Hebephrenia.

Uporedo sa blagodejstvujućim šetnjama, isto tako uživam u terapiji. Pojma nemam šta mi
daju, ali posle svakog od tih „koktelčića“, osećam se... rasterećeno. To vreme, neposredno posle
terapije, koristim da na pokeru, tabliću, ajncu... ovejem neke narkomane, manične depresivce,
hipomaničare, što kasnije pušim u šetnjama; ili plaćam kuvanje kafe, pranje čarapa...

U društvu sam ljudi koji tu proveli gotovo čitave svoje živote. Ni jednog od njih nikada
pre nisam upoznao, možda nekog znam, onako, iz viđenja. Ležim na klupi u hodniku zagledan u
plafon, nagrđen oljuspalim sivilom i ogromnim flekama od vlage: pokušavam odgonetnuti taj
žuto-zeleno-sivi lavirint nalik godovima odsečenog drveta.

Prvo se čulo neko komešanje na prijemu: Boban tehničar, raspravlja se sa nekim

uniformisanim policajcem. Malo zatim, uvukuše jednog debelog, kaljavog, blatnjavog,
izubijanog, izgrebanog, lica krvavog, pravo u kupatilo. Učini mi se da ga znam. Predveče, posle
jedne kratke jesenje šetnje, negde oko osam sati, kada se uzima večernja terapija, u prostoriji za
dnevni boravak, opet ga vidim: Boža Govno, iliti Božidar Dasić. Odmah sam ga prepoznao,
onako zdepastog, lica podbulog, sa okruglim, kvrgavim nosem posred poluloptastih obraza. Sedi
sam za jednim stolom u dnevnom boravku kod prozora i gleda, sav namrgođen, negde napolje.
Priđem mu:

– Pa 'de si, Božo legendo?! – Kao da sam video nekog starog prijatelja posle dvadeset
godina.

– Alo, pusti ga! Jedva smo ga smirili danas... batali ga. – Bio je to Boban, čija se reč
nikad ne dovodi u pitanje.

– Dobro, dobro... – promrsih podignutih ruku i udaljih se od Bože.

– E, d-d-dođi, dođi. – To je Zvezdana. Ovo joj je sedamnaesta detoksikacija, ne

računajući one iz srednjoškolskih dana. Ima trideset pet godina. Svoju, do ramena, plavu kosu
pere i češlja, u proseku, jednom mesečno. Nema ni jednog zuba u glavi i gomilu zuba u jetri. I
zamuckuje. – E, e... o-o-ovaj je neki l-l-l-l-lovator mamu mu j-j-jebem! E, e, p-p-puko skroz, n-
n-ne sme da progovori ni reči, već sve z-z-z-zapisuje u neki blokčić šta oće da mu d-d-donesu,
dao lovu ovima o-o-ovde, a oni mu donose šta oće. P-p-pun je ko brod, pička... – malo poćuta, pa
kao da sebe pita a ne mene – dal' bi dao k-k-k-kutiju pljuga da mu ga d-d-d-dunem, a?

– On ne arči duvan, Zveki – Odgovorih joj, zamišljeno zagledan u Božu.

Boža, kao nas je čuo, iako smo nas dvoje bili prilično udaljeni od njega, okrenu se i
pogleda u našem pravcu. Pozva rukom Bobana, napisa nešto u jedan mali crni notes i pokaza
ovome. Boban, kao po komandi, dođe do nas dvoje i reče kako Boža hoće da popriča sa mnom.
 Priđem njegovom stolu, sednem nasuprot njemu, leđima okrenut prozoru. Boža ćuti i
zabrinuto gleda napolje: dvorište je prazno, svi su u paviljonu. On nešto piše na jednom listu
notesa i pokazuje mi: „Crni BMW, da li ga vidiš tamo parkiranog?“.

– Ne. – Tu sam nezainteresovano uzdahnuo, naslonio se na naslon stolice koji malo

zaškripa, i prekrštenih ruku počeo da se divim Božinom udesu.

On opet piše i pokazuje mi napisano: „Ko si ti, čiji si ti?“

– Božo, šta se praviš blesav? Zovem se Miroslav Buković, svi me zovu Mikula. Ćaleta mi
znaš, Radomir... Rade Sajla.

Posle tih mojih reči, gledao me je ukočeno čitavih deset minuta. Kao da se pokušava setiti
nečega, ili kao da setio, ali nije siguran. Zatim mu niz jedan nabrekli, modro crveni obraz skliznu
suza. Opet piše. I to nešto poduže. Zatim mi pokaza napisano: „Tvoj otac i tvoj deda držali su
gvožđaru pre nekih 15, 20 godina. Ja sam tu gvožđaru od njih otkupio, ali im nikada nisam dao
sve pare. Koliko sam im ostao dužan?“

Grohotom sam se nasmejao. A onda sam mu odgovorio: – Božo, nisi ti ništa od njih
otkupio, ti si tu gvožđaru njima oteo, ni dinara im nisi dao, pre toga si ih zajebao da potpišu neki
kupoprodajni ugovor, a kad su se pobunili na sudu, poslao si im ona dva degena, Trešu i Nešu, te
su ih namrtvo premlatili. Svojim sam očima to gledao, kao i moja majka...

Moj odgovor ga je protresao kao hladnoća pokislu džukelu. Pogleda me i groznim,

balavim naporom izusti: – Ooog-njenka!

– Da, Ognjenka, to je ime moje majke, mislim, bilo je pre nego se obesila u potkrovlju
naše kuće, koja ti je slučajno promakla. Nego, Božo, šta radiš ti ovde? Koga sad vaćariš? Sigurno
državu; teško da u dilkarnici ima neko podoban tvojim apetitima. Verovatno se čupaš na ludilo
kako bi izbegao neku robiju.

On se naroguši, ali ne u mene, već na nekog pozadi mene, kroz prozor. Čujem tamo dalje,
komentare trojice tehničara i glavne sestre, o tome kako je najednom progovorio.

Boža odskoči od stolice koja pade iza njegovih širokih leđa i skroz zanesen se razdra:

– Pa da! To je odgovor! To je taj odgovor, Ognjenka je odgovor! – A onda ode do prozor

i poče da zvera po polumraku dvorišta – eto, eto... nema ni BMW-a više, nema ni njih, ni
njihovih glasova, ćelavih glava! Ognjenkaaaaa! – Orilo se po slabo osvetljenim, uglančanim
hodnicima ludnice, ime jedne mrtve majke. Trojica tehničara nežno mu priđoše, smiriše ga
rečima utehe koje retko kad neko od nas čuje, a sestra Vera dade mu jedan umurujući koktel,
bezbolno, znalački, u kuk.

Na njegov zahtev zajednička prostorija bi ispražnjena u roku od nekoliko minuta. Želeo je

nasamo da popričamo.
 – Da li mi opraštaš?

– Da li ti opraštam, šta?

– To!... sve što sam učinio tebi i tvojoj porodici?

– Recimo da kažem da ti opraštam, da li bi mi zaista poverovao da sam ti oprostio. Ti si

banuo ovde i zapodenuo priču o sada pokojnim ljudima koje sam skoro i zaboravio – mahinalno
vadim špil karata iz džepa prugastog bade mantila i počinjem da se poigravam njime – Tražiš
oprost od pogrešne osobe. Nisam ja taj koji ti to može garantovati: zaslužio ti taj oprost ili ne.
Nego, Božo, da li si za jednu prijateljsku partiju pokera?

– Vi ovde igrate u cigarete. Ja sam nepušač. Možemo da igramo u novac, ako hoćeš, daću
ti kredit – i tu Boži zablista jedan sjaj u očima, meni već dobro poznat.

– Ne, ne igram u pare, to je ovde zabranjeno. Ja to čisto onako, rekreativno; neka cigareta
tu i tamo i ništa više od toga. Čekaj! – brecnuh na njega – da ti ne planiraš da novcem iskamčiš
taj svoj oprost od mene? Božo, postoje mnogo vrednije stvari od novca.

– Šta može biti vrednije od novca? – Opet mu se pogled izgubi negde kroz rešetkastim
senkama okovani prozor: kao da iščekuje nečiji dolazak.

– Život! Božo, život.

– Hoćeš da igramo u život?! I šta ako neko od nas izgubi?

– Ko zna, možda dobiješ svoj zasluženi oprost. – I, značajno ga pogledavši, ponudih mu

lepo složen špil karata – Dogovoreno?

On malo uzmače, zadrhta, i dalje zagledan u sutonsko dvorište. – Dogovoreno! – Reče,

ispruži svoju dežmekastu šaku i preseče špil.

– Počinjem da delim za trojicu. Boža se pobuni: – Za koga ovo deliš, kad smo samo nas
dvojica za stolom?

– Božo, takva su ovde pravila, jebiga, ta je ruka za ludnicu: tih pet karata se ne diraju do
kraja partije.

– A šta ako ludnica dobije? Onda je nerešeno?

– Ne. Ako ludnica dobije, ludnici ide pot.

– Aha... dobro, dobro... samo pitam. – Počinje da mi ide na živce, povrh sve moje
terapije, zbog tih njegovih trzavičavih pogleda kroz prozor, praćenih drhtajima, stenjanjem usled
kojih bi povremeno prdnuo kao stoka.
 – Koliko menjaš Božo? – Pitam uzgredno sa već pripremljenim špilom da mu podelim.

– Ništa – reče gledajući u svoje karte, u prozor, u mene. Grohot podupret njegovom
trbušinom odzvoni prostorijom. – Mikula, Mikula, Mikula... Puk'o si! Ručni ful dama i osmica!
Šta ti imaš?

– Ne menjam ništa ni ja: ful žandara i sedmica – odvratih tiho.

– He-he-heee! Pa de si našo meni da pakuješ, Mikula... – Kikoće se pobednički,

gibajućom slaninom obraza i izranjavanim podbratkom. Polako ustaje sa stolice, pogleda onih
pet neotvorenih karata, okrenu ih: ful kraljeva i desetki. – Znači, ludnici ide moj život?

– Onda od Nje traži oprost, daj joj život... šta god. – Moj odgovor je bio ravnodušan, tiši
od noći koja je polako crnela prozore praveći ih polako na tamna ogledala. On im ćutke priđe,
kao hipnotisan, mesečarski, zagledan čas u pod, čas u prozor kroz koji su se jedino naslućivale
bele rešetke, tamo dalje: tamna plavet večeri preko zarđalog, oktobarskog zelenila i bele klupe
koje su do pre samo petnaest minuta bile jasno vidljive.

Boža, stisnutih usana, pogleda još jednom kroz prozor, potvrdno klimnu glavom nekome
napolju – ja, uprkos silnom čkiljenju po toj tmini, nisam video ama baš nikog – naglo skrenu
pogled ka meni, izusti škrgutavi mumlaj – mmhm! – i laktom desne ruke raspali po staklu jednog
prozorskog krila. Krozirna sekirasta sečiva razleteše se svuda po podu. On podiže jedan poveći
komad i, preduhitrivši tehničare, raseče sebi vrat, duboko, od uva do uva. Krv se razlipta u
mlazevima iz Božinog svinjastog grkljana, poput potoka porinu ispod njegove svilene bele
pižame, napravi grimiznu mrlju preko širokih grudi, i sve naninže, preko zdepastih butina,
kolena, sve dok se ne zaustavi u lokvi, posred koje je nepomično stajao, posmatrajući me očima
punim bojažljivog spokojstva.

– Tako se oprostio, Boža Govno...

– Ajde, „Mikula“, sad ja delim.

– Evo, evo...

– Šta si imao?

– Tri asa i dve devetke.

– Odakle ti ovaj „Mikula“ pade na pamet?

– To je san koji još nisi sanjao.

Post scriptum
 Sedam, osam, devet, deset, pub, dama, kralj, as; tako napakovan špil (ako se krene od
dvojke, efekat ostaje isti), bilo kako presečen, onaj koji deli uvek dobija najjači ful. Potrebano je
samo troje nesmostrenih saigrača da bi zamena potpuno istih špilova urodila plodom. U kartanju
sa Snom, glavnu ulogu je odigralo ogledalo u čijem je odrazu, u isto vreme, odigrana ista partija,
i tako upotpunio broj igrača na četiri, koliko je i potrebno da bi trik uspeo. Trik jedino uspeva sa
četiri igrača; sve ispod ili iznad tog broja, poništava varku. Tu dolazimo do partije u
psihijatrijskoj bolnici, gde su podeljene tri ruke, ali je trik, uprkos tome, uspeo, što navodi na
pretpostavku o još jednoj, četvrtoj ruci.

Jul, 2012. godine

III

SASLUŠANJE MIROSLAVA BUKOVIĆA*

Okružen sam nekim ubogim utvarama, a ne ljudima.

Oni me muče, kao što mogu da muče samo besmislena
priviđenja, loši snovi, otpaci bunila, rite košmara – i sve
ono što u nas slovi kao život. Po teoriji – hteo bih da se
probudim. Ali, bez pomoći sa strane ja ne mogu da se
probudim, a te se pomoći bezumno bojim.
Vladimir Nabokov – Poziv na pogubljenje

Ime, prezime i ime oca?

Miroslav Radomira Buković.

Datum, godina i mesto rođenja?

Deveti oktobar, hiljadu devetsto sedamdest i devete u Obeznanovu.

Koliko dugo poznajete optuženog P.R.?

Poznajemo se od detinjstva.

Budite precizniji.

Pohađali smo istu osnovnu školu, Branko Krsmanović Španac u Obeznanovu (sada Vuka
Karadžića). Kasnije su nam se putevi razišli. On se odselio sa svojom porodicom, ja sam ostao u
Obeznanovu. Povremeno smo se viđali kada je posećivao svog ujaka.

Ime i prezime ujaka optuženog?

Tomislav N., čika Toma, kako smo ga zvali.

 U kakvim su odnosima bili Tomislav N. i optuženi?

Ne znam tačno. Mislim da su još uvek u dobrim odnosima, koliko znam.

Da li znate da je optuženi živeo u Obeznanovu od 2006. do 2012. godine?

Da. Ali tada je naše dečačko drugovanje već prešlo u poznanstvo.

Znači, viđali ste se u tom periodu?

Da. Ali samo u prolazu, ponekad bi zastali i razmenili nekoliko rečenica.

Šta znate o aktivnostima optuženog u pomenutom periodu od 2006. do 2012. godine?

To kažite vi meni?

Opominjem vas da mi ovde postavljamo pitanja, a ne vi...

Meni je rečeno da sam ovde na razgovoru, a ne na saslušanju. Ja sam ovde dobrovljno,

bez advokata...

U redu. Šta nam možete reći o karakteru optuženog?

On je bio dosta čudna osoba. Sećam se kako nam je jednom prepričavao jedan svoj san, u
učionici na malom odmoru. To se ponovilo nekoliko puta kasnije, ako se dobro sećam.

O kakvim snovima je bilo reč? Šta je tačno optuženi sanjao?

Ne sećam se. To je bilo odavno; ima tome dvadeset i pet godina, ako ne i više. Ne držite
me za reč, mislim da je jednom rekao, ako me pamćenje dobro služi, da se radilo o nama, deci u
razredu. Ne mogu se setiti tačnog smisla i poente. Mislim da je to sve izmišljao kako bi privukao
pažnju na sebe.

Optuženi je sanjao svoje drugove iz razreda?

Da. Sanjao nas je, navodno, kao odrasle ili ostarele osobe. Kažem vam, on je bio jedna
dosta čudna osoba.

Kažete da se optuženi odselio iz Obeznanova nakon završene osnovne škole. Da li znate

razlog te selidbe?

On i njegova porodica su se odselili neposredno nakon onoga što se desilo mojima...

Mislim da još nije bio završio osnovnu školu kada su se odselili.

Kada kažete „nakon onoga što se desilo mojima“, mislite na neki događaj koji se tiče
vaše porodice?

Da.
 Da li nam možete detaljnije objasniti o čemu je reč?

Kakve to veze ima sa Rankom?...

Kao što ste i sami rekli: ta dva događaja se skoro podudaraju. Da li mislite da ta selidba
ima veze i sa vašim slučajem?

Ovako. Tamo negde sredinom sedamdesetih; sedamdeset i četvrte, da budem precizniji,

moj deda Konstantin je otvorio metalostrugarsku radionicu u ulici Laze Kolarevića (sada Srpskih
heroja), „Buković i sin”. Negde u to vreme moj je otac završio metalostrugarski zanat i nakon
toga otišao na odsluženje vojnog roka u Maribor. Nedugo nakon njegovog povratka iz vojske,
oženio se mojom majkom, praktično iste godine kada sam i ja rođen.

Šta nam možete reći o svojoj majci?

Čekajte malo... Hoćete li da vam ispričam slučaj vezan za radionicu moga dede i oca,
ili?...

Izvinite... Kasnije ćemo o tome, molim vas, nastavite o radionici vašeg dede.

Dobro. Negde osamdeset i druge godine, iznenada, deda dobije omanji šlog; relativno
oduzete leve strane ipak je mogao da, koliko-toliko, funcioniše, ali ne kao pre. Posao preuzima
moj otac i već posle pet, šest godina, radionica neznatno proširuje dijapazon usluga. Moj je otac
počeo sa preprodajom armiračkog alata i materijala, manje se bavio svojim zanatom. Živeli smo
pristojno od tog posla. Devedeset prve, u ono teško vreme, porodica je zapala u probleme,
novčane probleme. Devedeset druge, otac i deda odlučuju da prodaju radionicu Božidaru Dasiću,
lokalnom špekulantu i zelenašu. Više sam i zaboravio detalje, ali ukratko: on je otkupio od njih
radionicu i plac na kojem je bila, da bi sve to nedugo zatim prodao – tada se nije znalo kome, kao
ni danas – pritom ne isplativši ni dinara, po kuporodajnom ugovoru, mome ocu i dedi. Oni
presaviju tabak i tuže ga sudu. To je bilo uproleć devedest druge. Dvadest prvog jula, hiljadu
devetsto dvedeset i druge godine, negde oko deset uveče, provale nam u kuću Trešimir i Nebojša
Grozdanović. Moja majka me je sklonila u njihovu spavaću sobu, dohvatila dedinu prelomaču,
privila me uza sebe, i čekala. U dnevnoj sobi je prvo došlo do bučne rasprave, a onda su ova
dvojica, pocinkovanim cevima za vodu, pretukli i oca i dedu. Kada su ušli u spavaću sobu,
suočili su se sa dvema cevkama dedine prelomače, okrenuli su se i otišli. Moja majka sebi nikada
nije oprostila to što ih obojicu nije ubila te noći; obesila se nekoliko meseci kasnije u potkrovlju.
Deda Konstantin je umro na licu mesta od batina; otac Radomir je poživeo još par dana i umro
usled izliva krvi na mozak.

Kako vam se zvala majka?

Ognjenka, devojačko Pujin.

Vaša majka je rodom iz Obeznanova?

 Ne. Moja majka je rodom iz Novog Sada. Moji su se roditelji upoznali sasvim slučajno,
na železničkoj stanici u Staroj Pazovi. Otac se vraćao sa nekog odsustva u Maribor, a na toj je
stanici presedao voz za Sloveniju. Majka se vraćala iz posete rodbini u Sremskoj Mitrovici.
Vozovi su kasnili usled snežne mećave. Njih dvoje su zapodenuli razgovor; otac joj je tom
prilikom dao svoju vojničku adresu u Mariboru. Kada je odslužio vojni rok, otac je otišao u Novi
Sad da je zaprosi. Majčini roditelji bili su protiv. To ih nije sprečilo, i verovatno iste te noći, otac
je nju, što se ono kaže, „ukrao”, i doveo je u Obeznanovo i oženio. Ipak, taj beg majčini roditelji
nikada nisu oprostili ni njoj ni ocu. Nisu bili ni na svadbi, za ono vreme, vrlo pompeznoj i
izdašnoj.

Kako se zovu roditelji vaše majke?

Marinko Pujin i Bojka, devojačko Nisim.

Čime su se bavili roditelji vaše majke?

Ne znam tačno. Cvećarstvom, ili tako nečim... Taj je posao, po pričanju moje majke,
deda Marinko dobio u miraz. On je umro osamdeste devete. Baba Bojka... mislim da je još uvek
živa, ali nisam siguran.

Šta nam možete reći o porodici optuženog?

Otac mu je bio, ne znam trenutno čime se bavi i da li je živ uopšte, stolar. Majka, Marija
mislim da je bila domaćica, pristojna žena... Koliko se sećam bili su pristojni ljudi, skromni.
Znam da su se bili odselili u inostranstvo, u Nemačku, ako se dobro sećam. Naše porodice nisu
bile bliske.

Ne znate ništa detaljnije o njima?

Generalno, o toj celoj porodici imam dosta maglovita, ili nikakva sećanja.

U redu. Da li poznajete?... izvesnog Nikolić Jovana?

Jocu Francuza?

Da. Šta nam možete reći o njemu?

Pohađali smo zajedno srednju, Hemijsku školu... Ostali smo dobri dugovi. Kada je
završio fakultet...

Koji fakultet?

Hemijski fakultet u Beogradu...

Posle završenog fakulteta vratio se u Obeznanovo?

 Da. Naše prijateljstvo se nastavilo preko njegove sestre, Danijele, sa kojom sam bio u
vezi. Najmanje jednom nedeljno okupljali smo se u nečijem dvorištu uz roštilj i pivo; kod njega
u stanu na nekim njegovim skockanim večerinkama, gde je služio hranu u crnim četvrtastim
tanjirima, specijalitete od ribe i povrća; ili u restoranu „Avgustina”. Nisam ulazio u detalje, ali
znam da je bio zaposlen u opštini, u nekom sektoru koji se bavio kontrolom vodosnabdevanja u
gradu. To mu je, valjda, bilo u struci. Jednom sam mu za rođendan poklonio jedno štene,
mešanca... ne mogu se setiti mešavine rasa...

Bordoška doga i Šarplaninac?

Moguće... Ja sam ga bio dobio na poklon, a kako nisam neki ljubitelj pasa, namestilo se
negde pred njegov rođendan 13. maja; a kako ni on nije bio veliki ljubitelj pasa, prosledio je ga
je svojoj majci, Dragi. Kasnije mi je Danijela napomenula kako se Joca malo bio naljutio na
mene zbog tog poklona. No, to nije uticalo na naše prijateljstvo.

Da li je N.J. imao neki hobi?

Da, da! On je strastveni kolecionar antikviteta. Starih knjiga, dokumenata, predmeta od

gline, gvožđa, bronze... Puno je putovao... Na čemu sam mu najviše zavideo.

Da li nam možete reći o kakvim antikvitetima je reč? Pomenuli ste dokumente; da li ste
videli, da li vam je N.J. nekada pokazivao neke od tih dokumenata?

On je imao gomilu koječega. Jednom nam je pokazao zamku za vukove koju je kupio u
Londonu, staru dvesta i više godina...

Pitamo vas za dokumente. Tačnije: pergamente na staroslovenskom?

Šta su to pergamenti?

To se u srednjem veku, između ostalog, koristilo kao papir. Pravljeni su od jagnjeće ili
jareće kože.

Ne sećam se da nam je to ikada pokazivao.

Vidite, gospodine Bukoviću, mi imamo potpisano svedočenje očevica, koji stavlja

optuženog P.R., N.J. i vas u istu prostoriju, 19. jula 2012. godine, pri uništavanju određenog
broja starih dokumenata, pisani staroslovenskim jezikom na pregamentu. Gospodine Bukoviću,
vi nama ne govorite istinu, ili makar ne celu istinu. Upozoravam vas da ovaj, naizgled bezazleni
razgovor, može rezultirati vašim hapšenjem.

(Ulazi jedan omanji, mršavi čovek, dolazi do trojice islednika i predaje im jedan papir,
zatim izlazi, pažljivo zatvorivši vrata za sobom.)

Ne znam o čemu govorite. Ko je taj očevidac?

 To je sada manje bitno. Imamo ovde izveštaj sa terena. (Jedan od islednika čita sa
papira.): Optuženi P.R. je na pokeru od (...) dobio recepturu za spravljanje srednjovekovnog
halucinogena. U pitanju je bio pergament koji je, u početku, za obojicu predstavljao samo
nemušti tekst, od izvesne novčane vrednosti na crnom tržištu. Kasnije je optuženi preveo (ne zna
se tačno kako, ali postoje sumnje o saučesniku) tekst sa pergamenta i napravio (sam?) drogu.
Pretpostavlja se da nestručno doziranje može izazvati ozbiljne vizuelne i zvučne halucinacije, i,
može ostaviti trajne psihičke posledice.

Nikolić Nićifora Jovan, kolekcionar antikviteta, starih knjiga i starih dokumenta; N.J. je
poznanik B.M.-a, kome je poznat slučaj o pergamentima; optuženi je prisitvovao spaljivanju
pergamenata, kao i gore pomenuti Buković Miroslav i Nikolić Jovan, koji se navodi kao izvršilac
radnje spaljivanja dokumenta od istorijskog i nacionalnog značaja, što je kažnjivo po zakonu o...

To je bilo u jednoj vikendici, pored jezera. Već sam vam rekao da sam Ranka retko
viđao, to je bio jedan od retkih slučajeva. Ne razumem u čemu je problem.

Znači, priznajete da ste prisustvovali spaljivanju pergamenta?

Ovako... Da li mogu da zapalim cigaretu?

Da, svakako. Možete da tresete pepeo toj tacni...

Hvala... Ovako. Sećam se da smo Joca i ja posle pecanja, otišli do neke vikendice –
mislim da nije bila njegova – založili smo kamin na njegovo insistiranje iako nije bilo hladno. Ja
sam seo na jednu drvenu naslonjaču, on je seo na neki otrcani trosed. Sećam se da smo pili
burbon, jeftino đubre, kao ga je nazvao, mada je meni legao. FOUR ROSES, tako se zvao
burbon. Negde na pola flaše u vikendicu je ušao, bez kucanja, Ranko. Pridružio nam se u piću.
Joca ga je pitao: da li je doneo? Ranko je ispod bele majce izvukao, ako se dobro sećam, neki
poveći žuti koverat i stavio ga na sto. Nastavili smo sa pričom i pićem. U neko doba, Joca iz te
koverte vadi neki, kako mi se tada činilo, karton, ili tako nešto; zatim je na njega dodao jedan
svežanj od tri,četiri sličnih, uzeo ih sve skupa, prišao kaminu i bacio ih u vatru. Onda su njih
dvojica odsipali malo iz čaša za pokoj duši nekom igumanu. Sećam se da su se tome smejali.
Nije mi bilo jasno o čemu se radilo, a iskren da budem nije me se ni ticalo, i nije me bilo ni
briga.

Da li?...

Samo malo... sećam se da me zapahnuo neki čudan miris usled te paljevine. Miris
spaljene kose, ali oštrije... i ne samo spaljene kose, već jedan jak, gotovo mošusni, ali ne
odbojan, miris... neopisiv... O tome nikad nisam razmišljao sve do sada. Vrlo jak, upečtljiv poput
parfema, miris, opijajući. Sećam se da je sasekao i miris alkohola i vonj dima cigareta. U tom
momentu, otrežnjujući... No, to je bilo odavno. U pijanstvu se čoveku svašta pričinjava.

Gospodine Bukoviću, da li se sećate požara u manastiru Hilandar, marta 2004. godine?

 Da, naravno... tragedija...

Tom prilikom, ili prilikom rekonstrukcije, iz manastira je ukraden određen broj

dokumenata iz četrnaestog veka. Ti dokumenti, nekim slučajem, dospevaju u jednu antikvarnicu
u Turskoj. Sredinom 2007. godine, Nikolić Jovan kupuje te dokumente u pomenutoj antikvarnci
za dve stotine evra, krijumčari ih u Srbiju i posle nekoliko bezuspešnih pokušaja preprodaje,
dolazi u kontakt sa izvesnom osobom iz Beograda radi procene i prevoda dokumenata. Prilikom
pretresa prostorija te osobe u Beogradu, zaplenjen je samo jedan broj. Daljom istragom smo
utvrdili da Nikolić nije poslao osobi iz Beograda sve dokumente; određen broj je zadržao.

Kakve sve to ima veze sa mnom?

Pomenuli ste Božidara Dasića, vezano za slučaj smrt vaših roditelja?

Pa?

Da li znate da je Božidar Dasić mrtav?

Ne... Opet: kakve to veze ima sa mnom?

D.B. je sinoć u Neuropsihijatrijskoj bolnici dr. Nikola Jakovljević izvšio samoubistvo, na

očigled osoblja. Tom prilikom, ne znam da li znate da je optuženi na lečenju u toj istoj ustanovi
već neko vreme, P.R. je, po svedočenju osoblja, naveo D.B.-a na čin samoubistva, prethodno mu
se predstavivši kao vi, kao Miroslav Buković, kojeg je D.B. oštetio i tražio od njega poravnanje
računa. Eto kakve veze sve ovo ima sa vama.

Niti sam znao da je Boža mrtav, niti da je ovaj u Štali... Ranka nisam video ima pet
godina, od te 2012. godine koju ste pomenuli.

Koja je godina sada, gospodine Bukoviću?

Dve hiljde sedamnaesta!... O čemu vi pričate? Šta hoćete od mene?

Samo polako. Optuženi je, na neki način, zatrovao vodovod, hranu... ovim drevnim
halucinogenom i tako stavio pod uticaj, nepoznate magnitude, celokupno stanovnišvo
Obeznanova, gradića koji se tako i ne zove; to je ime nastalo kao jedna od nuspojava droge.
Stanovništvo je pod neprekidnim dejstvom ovog opijata i masovne histerije. Ni jedan stanovnik
nije svestan uticaja opijata; opet, ništa se ozbiljno nije desilo, osim što su pojedini ljudi počeli da
se predstavljaju imenima nepoznatim u registru K-a (pravo ime mesta namerno je iza inicijala iz
bezbednosnih razloga), samo mesto, „Obeznanovo”, preimenovali gotovo preko noći i o njemu
stvorili nepotvrđena ili nepostojeća sećanja. K. funkcioniše, relativno normalno, ljudi danju
deluju normalno (deca su ostala pošteđena, što navodi na sumnju da je opijat ubačen u alkoholna
pića; u rezervoare lokalne pivare), noću, dve trećine stanovništva otprilike, mesečari ulicama i
okolnim poljima i šumama; kažemo mesečari, jer trenutno ne nalazimo bolje objašnjenje. Još se
čeka na pomoć stručnjaka iz inostranstva.
 Vi niste Miroslav Buković. U registru K-a ne postoji ni jedna osoba sa takvim imenom.
Imena vaših roditelja, koje ste nam naveli, isto tako ne postoje u registru. Vaš lik nije na
fotografiji u vašoj ličnoj karti koju ste nam, na početku našeg razgovora, dali. Kuća u kojoj,
navodno, živite napuštena je, po nekim našim procenam, deceniju i po, ili više.

Ma vi!...

Molim vas, sedite!

Sa optuženim je nemoguće razgovarati, jer je i on sam pod jakim uticajem droge, kao i
medikamenata koje mu daju u bolnici; u ustanovi koja se isto tako ne zove Neuropsihijatrijska
bolnica dr. Nikola Jakovljević; i dalje nismo sigurni kako je opijat dospeo u organizme svih
odraslih stanovnika; analize krvi pokazuju tragove droge, u manjim ili većim količinama, ali
vodovod je čist, prehrabeni proizvodi su čisti, alkoholna pića čista...

Mi smo se zainteresovali za slučaj samoubistva Dasić Božidara, jer je neposredno pre

toga razgovarao sa optuženim koji se predstavio kao Miroslav Buković, zato ste i pozvani na
razgovor. Vidite, stvar je vrlo komplikovana, identitet Dasić Božidara je potvrđen, isto kao i
identitet optuženog P.R. i N.J., ali vaš nije.

Sada nije dve hiljade sedamnaesta, već dve hiljade dvanaesta, što ukazuje na mogućnost
da ste pod uticajem već pomenutog opijata (vaš krvni nalaz je čist a to dovodi ceo vaš iskaz u
sumnju), koji se zbog distribucije optuženom stavlja na teret. Nikolić Jovan, lucidno, jasno i
nedvosmisleno odbija bilo kakvo znanje o vama; njegova sestra N.D., isto tako, odbacuje bilo
kakvo znanje o vama. Ukratko: N.J. ne zna ko je Miroslav Buković, niti je ikada čuo za njega; sa
druge strane, naš svedok potvrđuje njegovo, u najmanju ruku, poznanstvo sa optuženim P.R., što
dalje dovodi u sumnju iskaz N.J.-a, ali je to sada od drugostepenog značaja. Sve informacije koje
ste nam dali na uvid: od vašeg imena i prezimena, imena roditelja, uspomene iz detinjstva,
mladosti itd. ili su lažna, ili izmišljena. Vaš lik i otisci prstiju ne prepoznaje ni jedna baza
podataka u zemlji. Vi, ko god da ste, ne postojite.

Ko sam ja?

Postoji jedna izreka koja kaže da se sudbina čoveka svodi na jedan jedini trenutak,
trenutak u kome, jednom zauvek, shvati ko je. Vaš se život, izgleda, sveo na trenutak u kome ste
shvatili ko niste.

KRAJ

*Saslušanje Miroslava B., poslednje je od četiri svedočanstva koja, doduše nezgrapno,

obuhvataju period od nekih sedam vekova. Jedan od aktera je i sam autor, ali samo iza inicijala
pseudonima, sve ostalo otpada kao izmišljaj. Komentar objavljen u nedeljniku Vreme, koji se
pominje u prvoj priči, u vezi manastira u okolini Požarevca, potpisan je autorovim
pseudonimom, je istinit; odnosno, tačno je ono što je autor čuo od nekih lovaca na izgubljena
blaga, kojima je to prepričao neki monah, a autor tu glasinu prosledio Vremenu, potpisavši se
kao Ranko Pavlović.

Središnja priča, Četvrta ruka, zadržala je veći deo sadržaja iz 2012. godine kada je i
napisana. Jedan borhesovski detalj, početak III glave neobjavljene poeme Disonance, skorašnjeg
je datuma, i ona je postojeća, sve ostalo potiče iz 2012. godine.

Prva priča, Sveti Jovan Pusti, takođe je sadašnjeg datuma, izuzev Prevoda dnevnika(...)
koji je samo manji (sporedni) deo teksta, fantastično-nadrealističnog karaktera, iz 2011. godine,
pod radnim naslovom Samačka: moderna aluzija na prvi deo Danteove Komedije, koja zauzima
nekih devedeset hiljada reči neobjavljenog teksta.

Sve tri priče su uzajamno povezane i jedna drugu dopunjuju. Iako svaka od njih nudi
razrešenje, iliti rasplet, sve tri priče su nedorečene, nezavršene: sablasne praznine ostavljene
čitaočevoj mašti na volju.

Ivica Trifunović

Oktobar, 2017.