УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

Филолошки факултет

Семинарски рад из предмета Културна баштина и институције

културе
УНЕСКО И КУЛТУРНА БАШТИНА СРБИЈЕ

Професор Студент
Проф. Др Александра Вранеш Бојан Михајловић
бр. индекса 2013/10692

Београд, децембар 2019.

Сажетак :

У раду се образлаже значај културне баштине за очување културног идентитета

једног народа, указује се на значај међународне организације УНЕСКО за очување
културног наслеђа кроз програм Светске Баштине (World Heritage) и посебно Листу
Културног Наслеђа (World Heritage List), указује се на историју и мисију организације и
културну политику коју спроводи, те се даје кратки преглед материјалне и нематеријалне
културне баштине Србије који се нашао на наведеној листи.

Кључне речи: УНЕСКО, културна баштина, културна политика,Србија, листа културног

наслеђа
САДРЖАЈ

УВОД

Појам и класификација културне баштине

Организација UNESCO

Историја и мисија

Конвенција о заштити светске културне и природне баштине

Културна политика организације УНЕСКО и питање светске баштине

Србија у УНЕСКО

Материјално и нематеријално културно наслеђе Србије на листи УНЕСКО

Стари Рас и Сопоћани

Манастир Студеница

Средњевековни споменици на Косову

Археолошко налазиште Гамзиград – Ромулијана

Средњевековни надгробни споменици – стећци

Нематеријално културно наслеђе Србије на листи светске баштине

„Памћење света“

Закључак

Литература
 Увод

Појам и класификација културне баштине

Појам културне баштине представља друштвени идентитет народа, те сведочи о

његовој историји и степену развоја. У научној и стручној литератури постоји велики број
дефиниција и критеријума по којим се разврставају културна добра. „Културна добра, у
зависности од физичкох, уметничких, културних и историјских својстава, јесу: споменици
културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита
места- непокретна културна добра; уметничко историјска-дела, архивска грађа, филмска
грађа и стара и ретка књига.“ (Новаковић-Костић 2010 : 26)

Дефиниција културног наслеђа којом се води УНЕСКО категоризује баштину на низ

категорија : знаменита места, усмену традицују, историјске знаменитости, језике,
културне пејзаже, празничне догађаје, језике, обичаје и веровања, природна подручја,
подводно културно наслеђе, музику, музеје, извођачке уметности, покретно културно
наслеђе, традиционалну медицину, ручни рад, књижевност, документарно и дигитално
наслеђе, кулинарску традицију, кинематографско наслеђе те традиционалне спортове и
игре. (Loulanski 2006 : 209)

„Културно наслеђе не обухвата само материјалне предмете; састоји се и из друштвеног

и културног односа који нека људска заједница има према тим предметима, значаја који
им придаје и месту у њеном вредносном систему, односно у доживљају себе као
заједнице.“ (Žikić 2011 : 11). Стога, закључујемо да, када говоримо о културној баштини
једнога народа, морамо говорити надасве о његовом културном идентитету.
“У том смислу, културни идентитет представља део нематеријалног културног наслеђа
оне заједнице у којој се конструише[…]” ( Žikić 2011 :12)
Схватајући нематеријалну баштину као живу културну баштину, као део животне и
културне свакодневице људи, на основу УНЕСКО-вог одређења, културне идентитете
можемо сагледати као врсту животне праксе у одређеној заједници, пошто они
представљају начин на који мислимо о стварима битним за себе, своје социокултурно
окружење, те људе са којима смо повезани на основу нечега, па самим тим и начин на
који живимо, односно на који смо организовани као културна бића. (Žikić 2011 : 13)
 УНЕСКО
Историја и мисија

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (енг. United Nations

Educational, Scientific and Cultural Organization ) је специјална организација Уједињених
нација која је основана 16. новембра 1945. године, потписивањем статута који је ступио на
снагу 4. новембра 1946. године, те је ратификован у двадесет земаља. Организација
УНЕСКО је наследница Међународног комитета за интелектуалну сарадњу Друштва
народа. Прва Генерална конференција одржана је од 19. новембра до 10. децембра 1946.
године. За генералног секретара организације тада је изабран др. Џулијан Хаксли. 1

Руководећи органи Унеска су: Генерална конференција , Извршни савет и Генерални

директор.

Основни циљ организације је да допринесе миру и сигурности подржавањем сарадње

између нација кроз образовање, науку и културу као метод поспешивања универзалног
поштовања правде, закона, људских права и основних људских слобода. „Циљ УНЕСКО-а
ишао је, за осниваче организације, даље од увођења стања мира схваћеног као стање без
рата, као одсуства непријатељстава или мир међу народима“. (Major-Tangijan 1997 : 21)

По речима шефа делегације Индије и будућег председника Генералне конференције

и извршног савета УНЕСКО, Сервепали Радакришнана 2, изнетим на оснивачкој скупштини
„[...] наша је конкретна дужност да просвећивањем, науком и културом изградимо мир у
главама људи [...]“ (Major-Tangijan 1997 : 21) Једна од средишњих идеја оснивачког акта
организације УНЕСКО, која на веома сажет и изузетно упечатљив начин изражава етичку
димензију њој својствену је садржана у следећим речима „[...] мир заснован само на
економским и политичким споразумима влада не може добити једногласну, трајну и
искрену сагласност народа, те према томе тај мир мора бити успостављен на темељу
интелектуалне и моралне солидарности човечанства“. (Major-Tangijan 1997 : 27)

УНЕСКО има 195 земаља чланица, главно седиште организације је у Паризу, те

организација броји више од педесет представиштава широм света. Своје циљеве УНЕСКО
остварује кроз пет главних програма. То су програми на пољу образовања, природних
наука, друштвених наука, те културе и комуникације. Организацијa финансира пројекте
који обухватају проширење писмености, развој технологије, промовисање културне

1
Џулијан Хаксли ( 1887 – 1975) био је чувени енглески еволуциони биолог и еугеничар , први секретар
организације УНЕСКО
2
Сервепали Радакришнан (5. септембар 1888- 17. април 1975, био је индијски философ и председник Индије
од 1962. до 1967. године
разноликости, програм управљања друштвеним променама те програме о очувању
светске културне баштине.

Једна од улога организације УНЕСКО је да одржава листу светске културне баштине.

Мисија која обухвата наведену делатност заснива се на активностима које имају за циљ да
се охрабре државе да се упишу у Савет светског наслеђа те на тај начин обезбеде заштиту
свог природног и културног наслеђа; да охрабри земље чланице Савета да номинују
објекте са своје територије да постану део Светске листе наслеђа те да установе планове
конзервације и управљања објеката који се нађу на листи.

Оснивањем Уједињених нација после Другог светског рата, а посебно организације

УНЕСКО, међународни систем правне заштите културне баштине је добио читав низ нових
конвенција. Конвенција за заштиту културних добара у случају ратних сукоба, донета
је 1954. године у Хагу, Конвенција о мерама за забрану и спречавање недозвољеног
увоза, извоза и преноса својине културних добара 1950. године у Паризу, док је у истом
граду, 1972. године коначно донесена и Конвенција о заштити светске културне и
природне баштине.

Конвенција о заштити светске културне и природне баштине

Конвенција чији је циљ заштита светске културне и природне баштине, познатија и

као Конвенција о светској баштини је прихваћена од стране УНЕСКО у новембру 1972.
(UNESCO : 1972 ) Основна одлика конвенције је да је установљена Листа Светске Баштине,
која је постала један од најзначајнијих програма за глобално очување културног наслеђа,
која броји 1073 локалитета из 167 земаља. У преамбули конвенције наглашава се основни
разлог успостављања Листе Културне Баштине, те се тврди да културно и природно
наслеђе постају све угроженији не само због опасности које са собом носи природно,
временом условљено пропадање, већ и социо-економски услови који се стално мењају те
воде ка застрашујућим могућностима деструкције. (UNESCO:1972).

Конвенцијa представља међудржавни инструмент који има за циљ да створи систем

заједничке заштите природних и културних блага од свеопштег значаја за садашње и
будуће генерације. Процес који доводи до бележења одређеног културног добра на Листу
Културне Баштине УНЕСКО заснива се на предлагању државе чланице организацији
културног добра за које сматра да се треба наћи на листи, те формирању привремене
листе добара која се могу наћи на коначној листи у будућности. Потом, држава која
предлаже културно добро израђује досије који доставља Центру за Културну Баштину
УНЕСКО-а. Коначну одлуку, после дужег процеса евалуације доноси Комитет за Културну
Баштину, који се састаје сваке године. (UNESCO :1994)
 Културна политика организације УНЕСКО и питање светске баштине

У тексту Конвенције о Светској Баштини из 1972. године изнесене су идеје о

одрживом развоју као идеји од изузетног значаја за заштиту културног наслеђа. (Labadi
2017 : 47)

Одрживи развој представља „[...]развој који излази у сусрет садашњих генерација без
угрожавања могућности будућих генерација да задовоље своје потребе“ (WCED 1987 : 45).
Но, све до састанка из 2012. године који је имао радни назих „Светска баштина и одрживи
развој : улога локалних заједница“ (WCED 1987 : 45) се чекало да дође до предлога
комитета за дефинисање начина и развој алата који би довели до остварења задатих
циљева о одрживом развоју. Новембра 2015. године усвојен је документ под називом
„Политика за интеграцију перспектива одрживог развоја у оквиру светске баштине“.
(UNESCO : 2015) Ова политика се заснива на четири стуба : 1) социјални развој 2)
економски развој 3) одрживост екосистема 4) мир и сигурност

На основу донетог плана за деловање у будућности, УНЕСКО располаже правним

механизмима да прошири своје поље деловања, те да настави да ради на очувању
светске културне баштине.

Србија у УНЕСКО
СФРЈ је 31. марта 1950. године постала члан Унеска и тада је формирала и прву
националну Комисију за УНЕСКО.
Србија је пуноправна чланица УНЕСКО од 4. фебруара 2003. године . Изјавом о сукцесији
у односу на конвенције, споразуме и протоколе чији је депозитар УНЕСКО, а које је
ратификовала СФРЈ, одн. СРЈ и СЦГ, Р. Србија је наставила чланство. Србија је 2009.г.
ратификовала: Конвенцију о заштити и унапређењу различитости културног изражавања
(2005), Конвенцију о антидопингу у спорту (2005), а 2010.г. Конвенцију о заштити
нематеријалне културне баштине.
Изабрана је за чланицу Извршног савета УНЕСКО, за период 2015 до 2019. године.
Претходно је била чланица овог тела од 2005. до 2009. године.

По уставу УНЕСКА, земље чланице су дужне да оснују Националне комисије као

саветодавна тела Владе која ће се бавити сарадњом са организацјом УНЕСКО. 3
За Србију су од изузетног значаја све области рада организације УНЕСКО, ипак
посебне важности за Србију је заштита укупне српске културне баштине на Косову и

3
Актуелни сазив Националне комисије именовала је Влада, априла 2015. Комисијом од 25 чланова,
председава проф.др Горан Милашиновић
Метохији, те су средњевековни споменици на Косову и Метохији уписани 2006. године на
Листу светске културне и природне баштине Унеска и увршћени на Листу светске баштине
у опасности.
Народна Скупштина  ратификовала је и уговор са Унеском чиме је основан Центар за
воде за одрживи развој и прилагођавање климатским променама при Институту
„Јарослав Черни" у Београду, програм „За жене у науци" реализује се у сарадњи Комисије
за Унеско Србије.
Унеско је у листу значајних годишњица за 2014-2015.г. уврстио обележавање 100 година
од смрти композитора Стевана Мокрањца, 200 година од рођења научника Јосифа
Панчића, 150 година од рођења географа Јована Цвијића, 100 година од најзначајнијих
открића у области телекомуникација Михаила Пупина.

Материјално и нематеријално културно наслеђе Србије на листи

УНЕСКО

Листа културног наслеђа Србије на Унеско листи културног наслеђа:

Стари Рас и Сопоћани (1979)

Гамзиград – Ромулијана, Галеријева палата (2007)
Манастир Студеница (1986).
Средњовековни споменици на Косову (2004, 2006)
Стећци средњoвековни надгробни споменици (2016)

Листа нематеријалног културног наслеђа:

Крсна слава (2014) ; Коло, традиционални српски народни плес (2017); телеграм објаве
рата Аустроугарске Србији од 28. јула 1914. године
„Привремена“ листа споменика који се налазе у процесу пријема и очекује се коначна
одлука :
Национални парк Ђердап (2002)
Специјални резерват природе Делиблатска пешчара (2002)
Национални парк Шара (2002)
Национални парк Тара са кањоном реке Дрине (2002)
Природни споменик Ђавоља Варош (2002)
Утврђени манастир Манасија (2010)
Неготинске пивнице (2010)
Смедеревска тврђава (2010)
Царичин град – Јустинијана прима, археолошко налазиште (2010)
Остаци тврђаве Бач са околиниом (2010)

Стари Рас и Сопоћани

У околини Старог Раса, прве престонице немањићке Србије, у близини Новог Пазара,
налази се група средњовековних споменика која се састоји од тврђава, манастира и
цркава, који су 1979. уписани на Унеско Листу светске културне баштине под заједничким
називом: Стари Рас са Сопоћанима. Најзначајнији споменици у овој целини су: манастир
Сопоћани, манастир Ђурђеви Ступови, Црква Св. Апостола Петра и Павла (Петрова црква)
и остаци тврђава Рас и Градина.

Тврђава Рас

Средњовековни град Рас налази се 11 километара западно од Новог Пазара, на брду

званом Градина. Претпоставља се да је основан у време владавине Јована II Комнина
(1118-1143). У комплексу старог Раса су три археолошка локалитета: утврђење на Градини,
пећина са манастиром Св. Арханђела испод утврђења и насеље Пазариште (Трговиште) са
урбанизованом структуром грађевина. Тврђава Рас је најстарија грађевина војне
архитектуре средњовековне Рашке и као средиште српских владара.

Манастир Сопоћани

Манастир Сопоћани смештен је на самом извору реке Рашке, око 15 километара

западно од Новог Пазара. Подигао га је као своју гробну цркву краљ Урош I Немањић
1260. године, а проширио и обновио средином XIV века његов праунук Душан.
Од некада већег манастирског комплекса, који је сачињавало више грађевина
(трпезарија, конаци и др.) до данас је очувана црква Св. Тројице. Манастир је био окружен
великим каменим зидом са две капије. По архитектонској замисли црква припада рашкој
градитељској школи.
Живопис цркве убраја се у најимпресивнија остварења византијског фреско-
сликарства, који на монументалан начин дочарава личности и догађаје из хришћанске
историје. Сопоћанске фреске, настале у другој половини XIII века, представљају врхунац
једног класичног стила чије су основне категорије биле хармонија и лепота.
Најдрагоценија фреска је композиција Успења Богородице на западном зиду цркве.
(Đukić-Dojčinović : 2005).
 Црква Св. Петра и Павла

Црква Св. Апостола Петра и Павла, позната и као Петрова црква, припада најстаријим
средњовековним сакралним споменицима на тлу Србије. Историјски извори не дају
податке о времену њеног настанка, али је помињу као епископско седиште још у X веку.
Налази се у близини Новог Пазара.
За српску историју овај храм има посебан значај, јер се за њега везују кључни догађаји
из живота Стефана Немање: његово крштење, сабор против богумила и предаја власти
сину Стефану.

Манастир Ђурђеви Ступови

Манастир Ђурђеви Ступови налази се на врху шумовитог узвишења које доминира

панорамом Новог Пазара. Ђурђеви Ступови су подигнути око 1170. године kао задужбина
великог жупана Стефана Немање, одмах после пресудне битке код Пантине из које је
изашао као победник над Византинцима и својом браћом. Комплекс су чинили црква Св.
Ђорђа, трпезарија, конаци, цистерне и зидине са улазном кулом. Црква је добила име по
Св. Ђорђу, коме је посвећена, и по два некадашња звоника (у старословенском језику –
стопа, стуба).

Манастир Студеница
Недалеко од клисуре реке Ибар, на десној обали реке Студенице, уздиже се манастир
Студеница, задужбина великог жупана Стефана Немање, утемељивача независне српске
државе и родоначелника династије која ће владати Србијом пуна два века.
Представља најзначајнији манастирски комплекс средњовековне Србије и велики
духовни и уметнички центар српског народа. За нешто више од једне деценије, од 1183.
до 1196. године уобличена је најлепша грађевина српске средњовековне архитектуре. Од
XII века када је основана монашка заједница, Студеница ни у једном тренутку није
прекидала свој вишевековни живот. Као задужбина и гробница родоначелника династије
Немањић Студеница је служила као узор многим владарима ове лозе за подизање
маузолеја који би наликовали Богородичиној цркви.
Богородичина црква се убраја у најзначајније споменике рашке градитељске школе.
(Новаковић-Костић 2010 : 37) Оригинални спој византијског простора и структуре храма и
спољних облика и њихове обраде у белом мермеру, које потичу из романске архитектуре
чине Студеницу ремек делом средњоевропске архитектуре. ( Кесић и др. : 2010)
 Средњевековни споменици на Косову
Средњовековни српски споменици на Косову и Метохији која се налазе на Унеско
Листи светске културне баштине су манастир Дечани, манастир Пећка патријашија, црква
Богодородица Љевишка у Призрену и манастир Грачаница. Они одражавају врхунац
византијско-романичке религиозне културе, са јединственим стилом фреско-сликарства,
који се развио на простору Балкана између XIII и XVII века.
Својом архитектуром и фрескама, али и иконама и црквеним намештајем који су у
њима сачувани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница и Дечани пружају
богату слику уметничких збивања у средњовековној Србији. Она су обележена праћењем
напредних токова византијске уметности (Пећка патријаршија, Богородица Љевишка,
Грачаница и дечанско сликарство), комбинованим са елементима истовремене уметности
Запада (архитектура и сликарство Дечана). ( Кесић и др. 2010) Од 2006. уписани су на
Унеско Листу светске баштине.

Пећка патријаршија

На самом улазу у Руговску клисуру, недалеко од Пећи, смештена је Пећка

патријаршија. У манастиру се налазе четири цркве, сазидане једна уз другу, тако да данас
чине јединствену грађевину. Најстарија црква Св. Апостола, подигнута је у трећој деценији
XIII века, а ктитор је био други српски архиепископ Арсеније I. Средином 13. Века, из Жиче
је у цркву Св. Апостола премештено седиште српске архиепископије, која је 1346. године
уздигнута на ранг патријаршије. Од свога постанка у 13. веку, Патријаршија је окупљала
учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали
сведочанства о свом раду. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и
место где се чува значајна уметничка заоставштина. Као водећи духовни центар, Пећка
Патријаршија је до 18. века, била главно уметничко средиште у коме се стекла драгоцена
заоставштина у виду зидних слика, иконописних дела, рукописних књига и дела
примењених уметности.
Од јула 2006. на Листу светске културне баштине Унеска уписани су манастири Пећка
патријаршија и Грачаница и црква Богородице Љевишке у Призрену, уз претходно уписан
манастир Дечани, под заједничким називом “Средњовековни споменици на Косову
(Србија)”, а од 2006. године сеналази и на Унеско Листи светске баштине у опасности.

Богородица Љевишка

Најзнаменитија средњовековна грађевина у Призрену свакако је некадашња

катедрална црква, Богородица Љевишка, коју је 1306-1307. обновио краљ Милутин на
остацима цркве из XIII века. Од тробродне цркве направљена је петобродна црква, са пет
купола, нартексом и егзонартексом изнад којег је постављен звоник са две капеле. У
ствари, протомајстор цркве Никола направио је оригинално решење спајањем тробродне
базилике у основи и концепције храма уписаног крста у горњој конструкцији. ()Токоm
турске владавине претворена је у џамију, обијене су и прекречене фреске.
Два слоја фресака чине суштину уметничке заоставштине ове цркве. Први слој је са
почетка XIII века и састоји се од три фреске (Свадба у Кани, Исцељење слепог и
Богородица са Христом Хранитељем). Други слој фресака настао је између 1307. И 1313.
Године, а аутори су група талентованих сликара на челу са Астрапом. Издвајају се
портрети ктитора и поворка Немањића, предака краља Милутина, који су натприродне
величине.

Манастир Грачаница

Манастир Грачаница је један од најлепших споменика српске средњовековне

уметности. Налази се у истоименом селу, 9 km југоисточно од Приштине.
Од средњовековног манастирског комплекса очувана је само црква посвећена
Благовештењу. Подигнута је 1321. Године, као задужбина краља Милутина, у форми
петокуполне грађевине са основом у облику уписаног крста и фасадама од наизменичних
редова опеке и камена. Фреске у Грачаници осликали су грчки мајстори из Солуна, чувени
Михаило и Евтихије, који су живописање завршили 1321. Одлично су очуване и припадају
наративном сликарству, карактеристичном за српску и византијску уметност прве
половине XIV века. У манастиру се налази значајна збирка икона, међу којима је
најстарија Христа Милостивог из XIV века, јединствена по својим великим димензијама
(269 x 139 cm).

Манастир Дечани

Манастир Високи Дечани се налази на удаљености 16,5 километара од Пећи. Уздиже

се на десној обали Дечанске Бистрице, у клисури, под обронцима Стреочке планине,
окружен кестеновим и боровим шумама, наткриљен планинама, на путу према
немањићкој царској престоници Призрену. У њему су се као највећа светиња, поред
изобиља злата и сребра црквених предмета и богатства дубореза, камене пластике, икона
и фресака, сачувале чудотворне мошти његовог првог оснивача.
Манастир је као своју задужбину и маузолеј између 1327. и 1335. године подигао краљ
Стефан Урош III Дечански, након чије смрти је радове наставио његов син Душан. Дечани
представљају највећу црквену грађевину средњовековне Србије.

Зидно сликарство Дечана је скоро у потпуности сачувано и броји преко 1000

појединачних фигура и сцена из историје хришћанства, разврстаних у преко 20 циклуса.
Посебно је занимљив низ портрета чланова династије Немањић. Живопис је настао
између 1335. и 1350. године . Дечанска ризница, уз ону на Хиландару, је најбогатија
манастирска ризница у целом српству, са око 60 икона из XIV- XVIIека, старим рукописима,
великим бројем књига и црквеним предметима од непроцењиве уметничке и културно-
историјске вредности, који су презентирани у згради манастирске трпезарије и
представљају највећу атракцију овог споменичког комплекса. ( Кесић и др. 2010)
Манастир Дечани уписан је у Листу светске културне баштине Унеска од 2004, а од
2006. је и на Унеско Листи светске баштине у опасности, због нестабилне ситуације која
влада на Косову и Метохији.

Археолошко налазиште Гамзиград – Ромулијана

Између села Гамзиграда и Црног Тимока, 7,5 километара југозападно од Зајечара,
налазе се остаци Ромулијане, места у коме је рођен и сахрањен римски император Гај
Валерије Галерије Максимилијан, цезар од 295. и поглавар римске империје између 305.
и 311. године. Археолошка ископавања која се обављају на локалитету, почев од 1953.
године показала су да је Ромулијана била велелепна царска палата, изграђена за кратко
време са циљем да буде трајни спомен на Галеријеву мајку Ромулу и да овековечи
Галеријеву владавину светом. Ромулијана се састоји од петнаестак монументалних
грађевина које опасују две готово паралелне фортификације са бедемима и кулама. Град
су чинили царска палата Феликс Ромулиана, мали храм, велики храм и терме са спољном
фортификацијом, системом кула и одбрамбеним зидовима. Објекти су богато украшени
фрескама, мозаицима с фигуралним и геометријским мотивима и украсима од велике
историјске и уметничке вредности. ( Кесић и др. 2010)

Архелошко налазиште, познато као Гамзиград, од 2007. године је на листи светске

баштине Унеско.

Средњевековни надгробни споменици – стећци

Стећци су средњовековни надгробни споменици у облику великих каменова, понекад
са уклесаним сликовним украсима или натписима. Настајали су од XI до краја XV века. До
сада је пронађено више од 66.478 стећака. У Србији се стећци углавном налазе у Рашкој
области или западној Србији (у златиборском крају).
 Од укупно 363 стећка са натписима, преко 350 стећака носи натписе ћириличним
писмом. 15. Јула 2016. стећци су уписани на Унескову листу светске културне баштине, као
заједничко благо Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Црне Горе .

Нематеријално културно наслеђе Србије на листи светске баштине

Крсна слава и коло

У Србији православне породице славе важан празник у част свог свеца заштитника –
Славу. Прослава се састоји од ритуала који подразумева дарове свецу и славље које се
приређује за рођаке, комшије и пријатеље. Нарочита свећа се пали у дому породице,
затим се вино сипа преко славског колача, који је спремила и украсила домаћица, колач
се сече у облику крста, окреће и дели на четири дела, а затим подиже. Током овог
ритуала, показује се захвалност према свецу и изговарају молитве за срећу и здравље.

Коло, традиционална народна игра и изузетно виталан елемент нематеријалног

културног наслеђа Србије, уписано је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног
културног наслеђа човечанства.
На сајту Унеска пише да је српско коло колективни плес који изводе плесачи који
међусобно формирају ланац и обично се крећу по кружној линији држећи се за руке. Игра
се уз пратњу музике на приватним и јавним окупљањима, где се ,укључују чланови
локалне заједнице.(Đukić-Dojčinović 2005)

„Памћење света“
Листa Памћење света (Memory of the World), посвећена je заштити документарне
баштине. На њу су уписани Архив Николе Тесле (2004), Мирослављево јеванђеље (2005) и
телеграм објаве рата Аустроугарске Србији од 28. јула 1914. године (2015)

Архив Николе Тесле

Мирослављево јеванђеље

Tелеграм објаве рата Аустроугарске Србији

 Закључак

Литература

Đukić-Dojčinović, Vesna. Kulturni turizam, menadžment i razvojne strategije. Beograd: Clio,

2005. Štampano

Кесић-Ристић, Сања, и др. Србија: светска баштина. Београд: Републички завод за

заштиту споменика, 2010. Штампано

Јовановић, Станоје, и др. Унеско у Србији. Нови сад: Православна реч, 2007. Штампано

Major, Federiko, i Sema Tangijan. UNESCO: ideal i akcija: aktuelnost jednog vizionarskog teksta.
Beograd: Zavod međunarodnu, naučnu, prosvetnu, kulturni I tehničku saradnju Srbije, 1997.
Štampano

Popadić, Milan. Vreme prošlo u vremenu sadašnjem: Uvod u studije baštine. Beograd: Centar za
muzeologiju i heritologiju, 2013. Štampano

Loulanski, Tolina. Cultural Heritage in the Context of Sustainable Development. Einbeck: Lambert
Academic Publishing, 2015. Štampano

UNESCO: “Convention for the Safeguarding of the Intangible Cultural Heritage.” UNESCO, Paris,
France, 2003.

UNESCO: “Basic Texts of 1954 Hague Convention for the Protection of Cultural Property in the
Event of Armed Conflicts.” UNESCO World Heritage Centre, Paris, France, 2010.

UNESCO: “Basic Texts of the 1972 World Heritage Convention.” UNESCO World Heritage Centre,
Paris, Francе, 2017
 
UNESCO: “Convention Concerning the Protection of the World Cultural and Natural Heritage.”
UNESCO, Paris, France, 1972.

Жикић, Бојан. „ Културни идентитети као нематеријално наслеђе“.Културни

идентитети као нематеријално културно наслеђе : зборник радова са научног скупа
Културни идентитети у XIX веку, Жикић Бојан (ур.). Београд : Српски генеалошки
центар : Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета, 2011. Штампано

Костић, Радмила. Туризам и култура. Београд: Издавач аутор, 2005.Штампано

WCED. 1987. Our common future: From one earth to one world. Report of the World
Commission on Environment and Development. New York: United Nations

Labadi, Sophia., i William Logan. Approaches to urban heritage, development and sustainability.
London: Routledge, 2015. Štampano

http://www.unesco-paris.mfa.gov.rs/ (приступљено 24.11.2019)

www.unesco.org/new/en/communication-and-information/flagship-project-activities/memory-of-the-
world/register/access-by-region-and-country/europe-and-north-america/serbia (приступљено
24.11.2019)
https://en.unesco.org/countries/serbia ( приступљено 25.11.2019)
http://whc.unesco.org/en/danger) ( приступљено 25.11.2019)