У ужем центру Ниша, у једној алеји липа, која ни по чему није подсећала на

берлински Unter den Linden осим по липама, које су биле згуснуте на овом малом
простору тако да су изазивале страх код свакога ко им се приближи да ће му се срушити
право на главу и ту га оставити да вечно почива, налазио се Филозофски факултет у
Нишу. Није ово био тако лош и ружан крај. Сивило соц-реализма оставило је знатно више
ружноће другим крајевима града, док је овде преовладавао неки предратни стил измешан
са модерним зградама. Сама зграда факултета била је предратна грађевина, са облим
ивицама и равним кровом. О њој су се, за четири године њеног студирања, пронеле разне
приче, од тога да је пре рата била лудница, преко тога да је била војна болница, па све до
тога да је заправо била школа за учитеље. Шта је од тога било тачно, није имала ни
времена ни интересовања да истражи.
Ушла је на малу, зелену, старинску капију у једино двориште у овом граду које је
на неки начин сматрала својим домом. То је било једино место које јој је било познато.
Једино место које је везивала за неку срећнију прошлост, када је као дете седела са оцем у
кафићу преко пута, док је њена сестра полагала пријемни у тој истој предратној згради.
Ипак, после четири, по њеном мишљењу, дугих година студирања, све је то некако
постало рутина. Заправо, сама ова зграда није имала много везе с тим. Све је буквално
постало рутина. Читање, које је као средњошколка обожавала, овде је постало обавеза.
Она слободоумност коју су њени професори у средњој школи толико гајили овде је
постала одличан начин да се замериш некоме. Најређе су то, заправо, били професори, а
најчешће други студенти. А замерити се другим студентима могло је бити и горе него
замерити се професорима. Ништа ту није личило на оне предивне слике студирања из
деветнаестог и са почетка двадесетог века, о којима је пре само четири године радо читала
и чему се заправо радовала кад је уписивала факултет.
Но, упркос свему томе, неки инат или ђаво ће га већ знати шта ли је, није јој
дозвољавао да клоне духом. На ту капију, већ четири дуге године, улази подигнуте главе.
Просто није била у стању другачије. Као што никад није клонула духом због свих ругања
на рачун њеног имена које је претрпела као дете. Светлана, доиста, није било име које би
се њој свиђало
 Обично се каже да су након смрти цара Душана српске земље остале разједињене, да
су великаши поделили царство и свако је владао својом облашћу као суверени владар. То
није у потпуности тачно, јер такве промене не наступају толико нагло како се то често
представља. Ипак, чињеница је да су се великаши, нарочито у пограничним областима,
врло брзо одметнули од централне власти Душановог наследника, цара Уроша.
Мрњавчевићи, који су често у народним песмама нападани као издајници то, у суштини,
нису били. Но, погибија браће Мрњавчевића у бици на Марици у септембру 1371. године
и смрт цара Уроша (названог Нејаки) касније те године, оставили су Србију без владара.
Нешто раније издигао се, из мора великаша, син некадашњег Душановог чувара ризнице,
логотета Прибца – Лазар. Сама чињеница да је Лазар добио за жену кћер кнеза Вратка,
потомка Вукана Немањића, Немањиног сина, говори о његовом високом пореклу. И Лазар
је, чини се, очекивао више него што је добио. Тек када је цар Урош прогласио својим
наследником Вукашина Мрњавчевића и, по ондашњем обичају, дао му титулу краља 1365.
године, Лазар је почео да се удаљава од двора и да кује планове о сопственом доласку на
власт, сматрајући да на то има право с обзиром на брачне везе са династијом. И као што
стоји на градском грбу, тако је 1371. године основан Крушевац. Кад се каже да је град тада
основан, треба рећи да град није основан преко ноћи, нити је то била некаква пустара, већ
је у питању изградња тврђаве и градских кула око већ постојећег места, које се, временом,
поставши Лазарева престоница, ширило.
Град је, вероватно према претходно постојећем насељу, добио име Крушевац, иако постоје
друге верзије (попут оне да је тврђава грађена од камена крушца или оне да су темељи
оцртавали облик крушке). Ако бисмо хтели да разврставамо све легенде које се