Razgovori sa Rankovićem

Ванцеслав Глишић

Piše Venceslav Glišić

Prenosimo sećanja Venceslava Glišića o njegovim susretima i

razgovorima sa jednom od kontroverznijih ličnosti novije srpske
istorije

Smatrao da nemački zarobljenici predstavljaju opterećenje, jer nisu

imali šta da rade, a za njih je trošena hrana. Želeo je, kao i Krcun, da ih
likvidira, ali Tito, zbog poštovanja međunarodnog ratnog prava to nije
dozvoljavao, sve dok Nemci nisu pobili partizanske ranjenike na
Zlatiboru

U toku svoje naučne karijere bavio sam se istraživanjem i pisanjem

radova iz istorije Srbije i Jugoslavije u dvadesetom veku, posebno onih
koji se tiču perioda Drugog svetskog rata. Proučavajući istoriju
Narodnooslobodilačke borbe i KPJ nisam se zadovoljavao samo sa
pisanim izvorima, nego sam koristio i sećanja aktera ključnih događaja
iz tog perioda. Jedan od dragocenih svedoka koji je rukovodio
oslobodilačkom borbom protiv okupatora, najpre u Srbiji kao sekretar
Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a zatim i kao član Vrhovnog štaba
i organizacioni sekretar CK KPJ u celoj Jugoslaviji – bio je Aleksandar
Ranković. Nisam ni pomišljao da se sa njim susretnem dok je posle rata
bio na visokim partijskim i državnim funkcijama. Međutim, kada je
udaljen iz vlasti posle Četvrtog plenuma CK SKJ uspeo sam početkom
sedamdesetih godina prošlog veka da se sa njim upoznam i da
počnemo razgovore o prošlosti.
U početku je bio dosta rezervisan jer se plašio provokacija od strane
do tada njemu nepoznatih ljudi a znao je da svaki njegov korak prati
savezna služba bezbednosti. Nalazio je izgovore da je to još rano, da je
mnoge događaje u vezi sa istorijom Partije i zaboravio uprkos što se
njegova supruga Slavka zalagala da mi ispriča svoja sećanja. Na kraju
sam našao rešenje. Odneo sam moj rukopis „KPJ u Srbiji 1941-1945.“
da ga pročita i stavi primedbe.

Kada je pročitao rukopis dogovorili smo se da se nađemo kod njega

28. maja 1974. godine. Prethodnog dana uveče nazvao me je
telefonom i zapitao: „Ako ste zauzeti na Kongresu (10 Kongres SKJ) da
odložimo sastanak“. Rekao sam da za to nema razloga, jer ne
učestvujem u radu Kongresa. Očekivao me je u dvorištu kuće u Andre
Nikolića broj 5. Još dok sam bio na ulici mahnuo mi je rukom, kao stari
ilegalac, da mogu slobodno da uđem. Pored njega je stajalo veliko
kuče, nemački ovčar. „Ne bojte se, neće da ujede“ reče i povede me
na terasu ispred vile, jer je sumnjao da ga unutar kuće prisluškuju. Tu
smo u razgovoru proveli više od pet časova. Pričali smo ne samo o
Partiji, nego i obaveštajnoj službi, pregovorima sa Nemcima, hvatanju
Draže Mihailovića i drugim interesantnim temama. S vremena na
vreme, na njegovom licu pojavio bi se onaj, njemu svojstven zagonetni
smešak, karakterističan dok je bio na vlasti. Kao i svi pali bogovi, bio je
ogorčen na one koji su mu podvalili, organizovali političku aferu kako bi
ga udaljili sa vlasti. „Istorija će reći pravu istinu, ništa nije dokazano.
Ponovo prelistavam svoje govore, imam ih sve. Ne nalazim ništa u
njima što bi za mene bilo optužujuće“, rekao mi je na početku
razgovora. U toku višečasovnog razgovora uglavnom smo govorili o
njegovoj predratnoj i ratnoj političkoj i vojnoj aktivnosti.

SLOBODNA LJUBAV I PRIMENJENA ETIKA

Rano sam se uključio u radnički pokret. Sa 16 godina postao sam
abadžijski kalfa, a ubrzo, u Nezavisnim sindikatima i sekretar
abadžijskih radnika u Beogradu. Od 1927. godine bio sam član
Izvršnog odbora sekcije krojačkih i abadžijskih radnika. Istovremeno,
bio sam član SKOJ-a, a za sekretara Mesnog komiteta SKOJ-a u
Beogradu izabran sam 1927; potom sam postao sekretar Pokrajinskog
komiteta SKOJ-a za Srbiju 1928. godine. Kao sekretar PK SKOJ-a
rukovodio sam političkim akcijama omladinskog pokreta u Beogradu i
Srbiji, i zbog toga sam do uvođenja diktature kralja Aleksandra hapšen
tri puta. Odmah posle zavođenja šestojanuarske diktature, 11. januara
1929. godine, organizovao sam štampanje i rasturanje proglasa PK
SKOJ-a u kome sam pozivao na borbu protiv diktature, zbog čega sam
bio uhapšen i osuđen na 6 godina robije, koju sam izdržao u
kaznionama u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Za vreme robije bio sam
član kažnjeničkog komiteta u Sremskoj Mitrovici, gde sam upotpunio
svoja znanja iz marksizma i lenjinizma, koja su do tada bila oskudna. Po
izlasku sa robije, 1935. godine, proteran sam u svoje rodno selo
Draževac kod Obrenovca, odakle sam otišao da odslužim vojni rok u
Skoplju.

Početkom 1937. vratio sam se u Beograd, gde sam formirao Mesni

komitet KPJ, jer su prethodna rukovodstva ovog komiteta bila
pohapšena u provalama 1935. i 1936. godine. Ta moja politička
aktivnost poklopila se sa Titovom akcijom u drugoj polovini 1937.
godine, kada je došao za sekretara CK KPJ. Pre mene sa robije se
vratio Milovan Đilas, koji je do tada već igrao značajnu ulogu u KPJ u
Srbiji; on me je i predložio Titu za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ
za Srbiju. Pošto je Tito prihvatio Đilasov predlog, od 1937. do jeseni
1941. godine rukovodio sam komitetom.
Kada sam postao sekretar, primetio sam da je u Partiji, posebno na
Univerzitetu, dosta maha zauzela „slobodna ljubav“, i to pod uticajem
ideja Viljema Rajha. Pitao sam Đilasa kako je došlo do toga da se u
jednoj patrijarhalno-građanskoj sredini prihvate te ideje, koje je
zastupala i Kolontajeva u Oktobarskoj revoluciji. Odgovorio je da su
pomoću slobodne ljubavi uvlačili devojke u Partiju. Obojica smo se
založili da se ova pojava među članovima Partije suzbije. Glavni
propagator ovih ideja, student Paternoster, koji je istovremeno išao sa
dve devojke, izvršio je samoubistvo pod nerazjašnjenim okolnostima.

Kasnije, u toku Narodnooslobodilačke borbe, Đilas i ja bili smo

začetnici ideje o primenjenoj etici, po kojoj su komunisti ljudi posebnog
kova, sa asketskim moralom i spremnošću na žrtvovanje. Posebno se
vodilo računa o odnosu između muškaraca i žena. Sa znanjem Partije
mogla se imati samo jedna, makar i nevenčana žena. Tako se ponašao i
Tito, jer je sve vreme rata proveo sa Davorjankom Paunović, koja mu je
istovremeno bila i sekretarica.

BEOGRAD-ZAGREB-BEOGRAD

Već 1938. godine, kada se Tito iz Pariza vratio u zemlju, uzeo je Đilasa i
mene, zajedno sa Ivom Lolom Ribarom, u Novi CK KPJ, jer je stari CK,
koji je formirao Gorkić, raspustio. Želeo je u komitetu mlade i nove
ljude. Od nas je dobio nadimak Stari. Zajedno sa Đilasom osnovao sam
novo rukovodstvo KPJ u Srbiji, koje je potvrđeno i prošireno na
partijskoj pokrajinskoj konferenciji 1940. godine. Na toj konferenciji
kandidate za članove PK predlagala je kandidaciona komisija,
sastavljena od tri člana na osnovu podataka, provere i utisaka koje sam
imao o tim ljudima. Nisu se pominjala lična imena, nego samo partijska,
uz navođenje osnovnih podataka: od kada je član Partije i šta je po
zanimanju. Svakom od prisutnih na konferenciji saopšteno je ko su
izabrani članovi PK. Koliko se sećam, sastav tog PK uoči rata bio je
sledeći: Aleksandar Ranković, Kosta Stamenković, Vukica Mitrović,
Dragojlo Dudić, Spasenija Babović, Milovan Đilas, Momčilo Marković,
Đuro Strugar, Miloš Matijević, Stanislav Sremčević, Koča Popović,
Milan Mijalković, Vasilije Buha, Ljubinka Milosavljević, Momir Tomić i
Blagoje Nešković.

Kada je pomenuo Blagoja Neškovića, podsetio sam ga da se on tada

nije nalazio u Beogradu i da je kooptiran u PK u februaru 1940, i to na
njegov predlog i na predlog Ivana Milutinovića. Tek tada se setio da se
Đilas nije slagao da Nešković bude član PK zato što je intelektualac.

Protiv kooptiranja Neškovića u PK bio je i Moma Marković. Uprkos

njihovom protivljenju, mi smo ga uzeli u PK. U tom sastavu PK je
dočekao aprlski rat, s tim što je Koča Popović bio isključen iz Partije
zbog slabog držanja u zatvoru. Iako je bio kažnjen da ne ide kao
delegat na Petu zemaljsku konferenciju KPJ u Zagrebu, jer je
istovremeno održavao odnose sa dve žene, Milan Mijalković je ipak
ostao član PK.

Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ krajem oktobra 1940. ja sam

podneo referat o sindikalnom pitanju. Na toj konferenciji Tito je
potvrđen za sekretara CK KPJ a Đilas, Lola i ja izabrani smo u Politbiro
CK; sa tim izborom saglasila se i Kominterna. Prema Titovoj proceni
daleko je bolje napredovala KPJ u Srbiji pod mojim rukovodstvom nego
KP Hrvatske. Zbog toga me je Tito u januaru 1941. povukao u Zagreb
da budem sekretar CK Hrvatske, a Rada Končara je poslao u Beograd.
Tada se u Partiji nije vodilo računa o nacionalnom poreklu, nego se
cenila uspešnost u partijskom radu.

U Zagrebu sam ostao do okupacije Jugoslavije, posle kratkog

aprilskog rata između nacističke Nemačke i Kraljevine Jugoslavije.
Posle okupacije i stvaranja Nezavisne države Hrvatske, u Zagrebu se
nije moglo nastaviti sa radom. Osim toga, Tito je dobio izveštaj od
Rada Končara da su se članovi PK povukli iz Beograda i rasturili po
terenu. On me je vratio u Beograd da okupim PK i povežem ga sa
partijskim organizacijama u Srbiji. Krenuo sam u Beograd vozom, sa
lažnom legitimacijom i u pratnji studentkinje Ane Pavelić. Ona je prva
pokazivala isprave prilikom kontrole putnika, a ja sam bio u njenom
društvu, pa stoga nismo bili sumnjivi. U Beograd sam se vratio 17.
aprila i zatekao ga u ruševinama oko kojih su lutali izgubljeni građani.
Ana je, potresena, počela da plače, i ja sam je morao ućutkivati da ne
bi skrenula na nas pažnju. Otišao sam na Pašino brdo kod nekih svojih
starih drugova. Za kratko vreme uspostavio sam vezu sa Mesnim i
rejonskim komitetima KPJ, koji su ostali sačuvani, kao da rata nije ni
bilo. Preko njih sam se raspitao za članove PK, a kurirom sam im
poslao poruke da dođu u Beograd, jer smo imali informacije da će
Nemačka napasti Sovjetski Savez.

Za kratko vreme, u toku dva meseca, dok su trajale pripreme za borbu

protiv okupatora, KPJ se u Beogradu znatno omasovila, jer smo primili
u Partiju sve kandidate, a kandidovali i nove. Uoči ustanka u Beogradu
je bilo oko 600, a u čitavoj Srbiji oko 2.000 članova Partije, tako da smo
imali pojačan uticaj u narodu. Počeli smo u gradovima da organizujemo
desetine, da sakupljamo oružje, da se naoružavamo. Osnovali smo
vojne komisije pri PK i okružnim komitetima, i proširili saradnju sa
vojnim licima koji su izražavali spremnost da se bore protiv okupatora.

OSLOBAĐANJE ZAPADA SRBIJE

Kada smo 22. juna 1941. godine obavešteni o napadu Nemačke na

Sovjetski Savez, preduzeli smo sve mere da se Partija preorijentiše na
ratne uslove. Zauzet je stav da se Partija nalazi pred odlučujućim
događajima, i o tome je izdat proglas. Istog dana obavestio sam
članove PK za sastanak sledećeg dana. Održao sam u Šumatovačkoj
ulici širi sastanak Sekretarijata na kome sam obavestio prisutne o
situaciji u kojoj se našla KPJ, i tome šta treba dalje činiti. Izvršio sam
preraspodelu kadrova. Kadrovima iz Beograda pojačani su okružni,
sreski i mesni komiteti u unutrašnjosti. Postojeća grupa instruktora PK
proširena je i upućena na teren sa zadatkom da organizuje prikupljanje
oružja i priprema kadrove za buduće partizanske odrede.

Odluka o pokretanju oružane borbe protiv okupatora i kvislinga doneta

je na sastanku Politbiroa 4. jula. Sastanak je počeo po podne u
Ribnikarevoj vili. Prisustvovali su članovi Polibiroa koji su se zatekli u
Beogradu: Tito, Đilas, Ivan Milutinović, Lola i ja; iako nisu bili članovi
Politbiroa bili su prisutni i Sreten Žujović i Svetozar Vukmanović, koji
tada nije bio čak ni član CK (to će postati, zahvaljujući Titu, tek pred
Peti kongres KPJ. Zbog njegovog pritiska da mu i ja priznam člnastvo,
došao sam sa njim u sukob). Nismo mogli da čekamo da dođu Rade
Končar iz Zagreba i Edvard Kardelj i Franc Leskošek iz Ljubljane. Na
sastanku je zauzet stav da borba počne u svim delovima Jugoslavije, u
cilju razvlačenja neprijateljskih snaga i rasipanja po raznim
tereitorijama. Međutim, oružani odbor kasnio je u Hrvatskoj i Sloveniji
gde smo imali razvijeniju i brojniju radničku klasu. Tek u Bosni, na
jednom sastanku CK u Foči u proleće 1942, raspravljali smo o tome
kako radnička klasa nije ispunila naša očekivanja, da je ostala po
gradovima da radi za okupatora i da se u borbi protiv okupatora i
njihovih domaćih saradnika moramo osloniti na seljake.

Osim toga, 4. jula doneli smo i odluku da se u partizanske odrede

uvedu komesari, a da partijski sekretari budu njihovi zamenici. Iako je
štab odreda komandovao, oni su se često mešali u odluke. Tito je
uputio Đilasa, kao delegata CK, u Crnu Goru, a Tempa u Bosnu i
Hercegovinu. Posle sastanka, Tito je ustanovio i Glavni štab NOP
odreda za Srbiju na čelu sa Sretenom Žujovićem, koji je odmah krenuo
na teren da formira partizanske odrede i usklađuje njihovu aktivnost.

U početku smo verovali u brzu pobedu Sovjetskog Saveza, verovali

smo da ćemo uz pomoć njihovih padobranaca osvojiti vlast u
gradovima. Ja sam se lično angažovao tokom jula 1941. da izvršimo
diverziju na beogradskoj radio stanici. Prilikom organizovanja te
diverzije uhapsio me je Gestapo, 27. jula na ulici. Iako su me prilikom
hapšenja pretukli, i u besvesnom stanju smestili u bolnicu u Vidinskoj
ulici, srećna okolnost po mene bila je ta što prethodno nisu izvestili
srpsku specijalnu policiju, koja me je poznavala. Tako me je grupa
beogradskih članova SKOJ-a, dok sam kasnije simulirao besvesno
stanje, oslobodila dva dana kasnije, 29. jula. Tom prilikom poginuo je
jedan žandarm. Skojevci su me odveli iznajmljenom konjskom
zapregom do Kumodraške ulice, gde su postojale dve kućice, koje je
koristila Partija. Smestili su me u jednu kućicu u kojoj sam boravio sve
do izlaska na slobodnu teritoriju u Zapadnoj Srbiji. Imao sam i kurirku,
zvala se Grozdana Belić-Zina, koja se posle rata udala za Krcuna. U
drugoj kućici nalazio se Ivan Milutinović sa ženom.

OTPOR NEZAVISAN OD SSSR

Tada sam ga prekinuo i pitao da li je tačno ono što su pisali neki

istoričari, da je najpre bila planirana slobodna teritorija u Istočnoj Srbiji,
koja bi bi bila bliže Sovjetskom Savezu.

To za Homolje prvi put čujem, to je periferija. Tito me je pitao kakva je

situacija u Zapadnoj Srbiji, i kada sam mu odgovorio da je za nas
povoljna, doneli smo odluku da se ta teritorija što pre oslobodi. Imali
smo tamo dobre partijske organizacije i nije čudo što smo u početku u
toj oblasti imali i najviše uspeha. Ja sam sreo Koču Popovića u
Beogradu i poslao sam ga za komandanta Posavskog partizanskog
odreda, iako smo ga uoči rata isključili iz Partije.

U nekim napisima postoji zbrka zbog podatka da je Tito postao

komandant Glavnog štaba Jugoslavije već od aprilskog rata, kada taj
štab nije ni postojao. Ta zbrka nastala je verovatno zato što je Tito tada
ušao u Vojnu komisiju CK KPJ, koja je tada formirana. Pretpostavljali
smo da će SSSR ući u rat protiv Nemačke, i spremali smo se za taj
trenutak. Ali to nikako ne znači da ne bi otpočeli borbu da nije došlo do
napada Nemačke na Sovjetski Savez.

Nas nekoliko članova Politbiroa, Tito, Milutinović, Lola Ribar i ja, ostali
smo u Beogradu i posle povoljnog razvoja situacije na terenu posle
ustanka. Tek smo krajem avgusta na jednom sastanku odlučili da svi
izađemo na slobodnu teritoriju, i da tamo organizujemo vojno-političko
savetovanje na kome bi izmenjali iskustva o tome kako teče borba u
pojedinim delovima Jugoslavije, i da li je u organizacionom smislu
potrebno nešto menjati da bi ona bila uspešnija. Pre odlaska,
polovinom septembra, na sastanku Politbiroa, na moj predlog
odlučeno je da me na funkciji sekretara PK za Srbiju zameni Blagoje
Nešković. Smatrao sam da on za to ima dara, i da može taj posao
uspešno da obavlja. Osim toga, policija nije znala da je on u Beogradu.
Posle sastanka Tito ni je rekao da mu zakažem da dođe. Preneli smo
Neškoviću zadatke koje treba da obavlja u dvorištu Ribnikareve kuće.
Tito mu je predao veze sa Hrvatskom, Makedonijom, Vojvodinom i
Kosovom i Metohijom. Prilikom predaje dužnosti i veza, razgovarao
sam duže sa Neškovićem, naglašavjući mu da će PK biti nadležan za
celu Srbiju, bez obzira na to što će se na njenoj teritoriji nalaziti CK
KPJ. Takođe sam mu stavio do znanja da ćemo se mi iz CK, ili
Vrhovnog štaba, ponekad umešati u neke stvari organizacionog i
kadrovskog karaktera, preko nekog okružnog komiteta ili Glavnog
štaba za Srbiju, radi korekcije u zajedničkom radu. Tom prilikom
predao sam mu vezu sa Jankom Jankovićem u Specijalnoj policiji u
Beogradu, napominjući da ovu vezu ne može nikom predavati, čak i po
cenu da bude prekinuta i na nekoliko meseci.

PREGOVORI SA DRAŽOM

Polovinom septembra 1941. godine, Tito je krenuo na slobodnu

teritoriju vozom, a Lola Ribar, Ivan Milutinović i ja krenuli peške preko
Čukarice do Posavskog partizanskog odreda. Odatle smo se kretali na
konjima, u pratnjom koju nam je obezbedio Koča Popović, do Krupnja.
Stigli smo pre Tita, koji je u Krupanj zakasnio zbog pregovora sa
Dražom u Struganiku. Čekali smo ga sa nestrpljenjem, strepeći da mu
se nije usput nešto dogodilo. Kada je stigao, održali smo savetovanje u
Stolicama 26. i 27. septembra, na kome smo Glavni štab NOP odreda
Jugoslavije preimenovali u Vrhovni štab, i doneli odluku da formiramo
glavne štabove onde gde nisu postojali; u nizu značajnih odluka koje
smo doneli na ovom savetovanju bila je i ta da nastavimo pregovore sa
Dražom Mihailovićem.

Posle savetovanja u Stolicama smestili smo se u selu Tolisavac, u kuću

Mike Vujkovca, zeta Dragojla Dudića, u kojoj smo ostali do polovine
oktobra. Iz Tolisavca početkom oktobra krenuo sam sa Milošem
Minićem na Ravnu goru, kako bismo nastavili pregovore o saradnji sa
Dražom. „Vi nas nazivate gibaničarima“, počeo je šaljivo razgovor
Draža. „To vam je ime dao narod, a ne mi“, odgovorio sam. „Evo“,
dodao je Draža, „tim povodom spremili smo vam gibanicu za ručak“.
Ja sam se Draži predstavio kao Jovan Stanković. Na to ime glasilo je
punomoćje za ovlašćenog pregovarača, koje mi je izdao Vrhovni štab.
Draža je posumnjao da to nije moje pravo ime, pa nije odoleo da me
zapita kako mi je pravo ime. Dok smo vodili pregovore, primetio sam,
gledajući kroz prozor seoske kuće, kako prolazi jedna grupa ljudi sa
petokrakama na kapama. Bili su bez oružja. Među njima sam
prepoznao Bešku Bembas. Pošto smo je zbog frakcijske borbe 1939.
godine isterali iz Partije, zajedno sa suprugom Milom Cvetićem,
pomislio sam da je stupila u četnički pokret. Tek kada sam video
četnike kako ih stražarno sprovode, shvatio sam da su ti partizani
zarobljeni prilikom borbi između četnika i partizana oko Požege.
Odmah sam protestovao kod Draže. „Dok mi razgovaramo o saradnji,
vi naše partizane zarobljavate. Saradnja nije moguća dok ih ne pustite.“
Draža je za protivuslugu tražio da mi povučemo poternicu za Nikolom
Kalabićem. U dogovoru sa Minićem prihvatili smo Dražin zahtev i
oslobodili zarobljene partizane, i poveli ih sa sobom. Do naših konja
ispratio nas je Dragiša Vasić. Uzeo me je pod ruku i rekao: „Gospodine
Stankoviću, pozdravite Tita i recite mu da ću ja ostati ovde dok ne
vidim da ima uslova za našu međusobnu saradnju“.

Za vreme boravka u Tolisavcu, jednog dana sam sa Lolom Ribarom i

Vladom Zečevićem sišao u Krupanj da razgovaram sa zarobljenim
nemačkim vojnicima i raspitam se da li među njima ima komunista ili
socijaldemokrata. Pronašao sam jednog socijaldemokratu. Mi smo u
početku naivno verovali da ćemo nekog od nemačkih vojnika zbog
klasne solidarnosti privući na našu stranu, pa smo u tom smislu
izdavali i proglase. Ovi zarobljenici predstavljali su za nas opterećenje,
jer nisu imali šta da rade, a morali smo da ih hranimo. Krcun i ja sigurno
bi ih likvidirali, ali Tito nije dao. Iako su nas proglasili banditima, težili
smo da nas priznaju kao stranu u ratu, pa smo zato u početku
poštovali međunarodne konvencije po pitanju ratnih zarobljenika. Mi
smo te zarobljenike, njih oko 300, sakupili u Užicu i držali ih u
zarobljeništvu dva meseca, da bi ih potom, prilikom povlačenja iz
Užica, na Zlatiboru pustili. Međutim, od trenutka kada su Nemci pobili
naše ranjenike koji su ostali na Zlatiboru, više nismo poštovali
međunarodno ratno pravo, pa smo zarobljene nemačke vojnike streljali
sve do jeseni 1942. godine u Bosni, kada smo počeli pregovore o
razmeni zarobljenika.

KRCUNOV NACIONALIZAM

Na savetovanju u Stolicama, pridružio nam se Kardelj, sa kojim smo

zajedno boravili u Tolisavcu, u istoj kući. On je već tada počeo da se
bavi narodnom vlašću, odnosno teorijom i praksom
narodnooslobodilačkih odbora.

Kada su u septembru i početkom oktobra 1941. godine partizanski

odredi oslobodili većinu gradova u Zapadnoj Srbiji – osim Šapca,
Valjeva i Kraljeva – nije bilo više potrebe da boravimo u selu Tolisavac.
Ionako nam je već duže vreme bio potreban grad odakle bi lakše
rukovodili ustankom, i održavali veze sa partijskim organizacijama i
odredima. Procenili smo da nam je za sedište CK i Vrhovnog štaba
najpogodnije Užice, jer se nalazilo u centru slobodne teritorije.

Polovinom oktobra krenuli smo iz Tolisavca u Užice. Tito je pošao sa

Davorjankom Paunović i Lulom Planojević nekim starim automobilom
koji mu je obezbedio Koča, a mi ostali putovali smo na konjima. Ja sam
određen za vodiča, pa je trebalo da pronađem prenoćište. Bila je jesen,
padala je kiša, zaglibili smo se u selu Rujevcu, pa sam odlučio da tu i
prenoćimo. Tito me je zadirkivao da sam loš vodič jer nisam izabrao
bolji put pa nam se komora zaglibila. Primetio sam da je Tito bolje
poznavao te krajeve od mene. Na moje pitanje otkuda on poznaje taj
teren, odgovorio je da je 1914. na tim prostorima ratovao protiv
Kraljevine Srbije. Rekao sam mu da Srbi to ne smeju da saznaju, jer ga
neće prihvatiti za vođu, da to treba zaboraviti i ne pominjati.

Tajna da je Tito ratovao protiv Srbije čuvana je dok je on bio živ, pa i

posle njegove smrti. Taj podatak nije objavljen ni u zborniku o
narodnim herojima (1982), a nije obelodanjen ni u Titovoj biografiji koju
je sastavio Pero Damjanović. Taj podatak prvi je pomenuo Đilas u
svojim memoarima.

Na putu do Užica, u Ljuboviji, sreli smo se sa četnicima Draže

Mihailovića koji su držali grad. Pošto je to bilo u vreme dok smo sa
njima sarađivali, nisu nam pravili probleme.

U Užicu smo se zadržali oko mesec i po dana. Iako smo službu

bezbednosti (Oznu) formirali tek 13. maja 1944. u Drvaru, već u
Stolicama odlučili smo da u svakom partizanskom odredu imamo
zaduženog čoveka za obaveštajne poslove. U samom Užicu Krcun mi
je pomagao u borbi protiv pete kolone, kao i prilikom obezbeđivanja
Vrhovnog štaba. On je nastavio da se bavi tim poslom sve do juna
1942. godine, kada je, prilikom našeg polaska za Bosansku Krajinu,
otišao za rukovodioca Politodela druge proleterske brigade.

Pitao sam Rankovića da li je tačna vest, koja se proširila u narodu, da

nije hteo da prima Krcuna poslednju godinu pred njegovu smrt, i da se
Krcun žalio pred borcima da ga je Mile Milatović kod njega optuživao
da previše vremena posvećuje svojim borcima, rešavajući njihove
probleme.

Kada je postao predsednik Izvršnog veća Srbije 1963. godine, u borbi

za srpske interese Krcun je nastupao grubo, posebno protiv Borisa
Krajgera koji je vodio saveznu privredu, ponekad preteći srpskim
narodom i njegovim raspoloženjem. Ti njegovi stavovi doživljavani su
kod predstavnika drugih republika kao nalet srpskog nacionalizma. O
tome je Tito izveštavan preko vojno-obaveštajne službe. Pitanje je da li
je još tada počeo sumnjati da Penezić nastupa uz moju saglasnost,
iako sam se ja javno ograđivao i osuđivao srpski nacionalizam, čak i
neposredno pred moj slučaj, u martu 1966. godine. Zbog svega toga
moji odnosi sa Krcunom bili su poremećeni u poslednjoj godini
njegovog života. Inače, do tada smo bili najbliži saradnici.

Dve epizode, koje ću navesti, najbolje svedoče o tome. U Užicu smo

zajednički saslušavali jednog tvrdog zatvorenika koji nije hteo ništa da
prizna (Živojin Pavlović). Krcun mu je pripretio mašući pištoljem koji je
iznenada opalio. Metak mi je fijuknuo ispred samog čela. Krcun je
smrtno prebledeo jer je bio svestan šta se moglo desiti. Drugi put, u
lovu, nekontrolisano je pucao iz lovačke puške, ali mi je na sreću metak
okrznuo samo lovačku jaknu u visini stomaka.

PROLETERSKO SEKTAŠTVO

Prilikom povlačenja delova partizanskih snaga iz Srbije krajem

novembra 1941. godine, krenuo sam dan ranije iz Užica sa Moravičkim
bataljonom, koji je obezbeđivao Vrhovni štab. Tito mi je dao zadatak da
sa tim bataljonom što pre stignem u Sandžak i organizujem prihvatanje
boraca koji su se povlačili u neredu. Posmatrajući rasulo, rekao mi je da
bar kad tamo stignemo imamo jednu organizovanu jedinicu.

Izjutra smo izbili na Palisad gde smo u vili Pavlovića zatekli ostale
rukovodioce. Kratko smo prodiskutovali o teškoj situaciji u kojoj se
nalazimo. Tito mi je rekao da krenem levo od puta za Novu Varoš, a on
će kolima voziti putem dokle može. Ja sam sa Ratkom Sofijanićem i
bataljonom stigao istog dana u Alin Potok. Tu smo zastali da se
odmorimo, i da za bataljon obezbedimo hranu. U toku dana počeli su
da pristižu borci iz Srbije sa raznih strana. Skupilo se u toku dana oko
600 ljudi. Sa njima su bili Milinko Kušić i Gojko Nikoliš. Kušić mi je
predložio da sa jednom grupom boraca krene natrag i prikupi ostatke
drugih odreda, koji nisu imali jasnu orijentaciju u kom pravcu da se
povlače. Njegov zadatak bio je da izvrši njihovo prikupljanje, ali da ne
stupa u borbu, i on je to dobro obavio.

Mi se nismo lako odricali Srbije, pa smo odmah početkom decembra

1941. godine poslali natrag delove Kosmajskog i Posavskog
partizanskog odreda sa oko stotinu boraca, koje je predvodio Mirko
Tomić, da se pridruže Mačvanskom i Valjevskom odredu koji su ostali u
Srbiji i da zajedno nastave borbu. Očigledno da je to bila naša greška,
jer se u Zapadnoj Srbiji radikalno izmenila situacija posle našeg
odlaska. Tamo su se nalazile brojne nemačke i kvislinške jedinice, kao
legalizovani odredi četnika Draže Mihailovića, pa se na tom terenu
partizanske jedinice naprosto nisu mogle održati. Većina boraca koja
se zatekla u Zapadnoj Srbiji do proleća 1942. godine, ili je izginula ili
pala u ruke neprijatelja; spasilo se samo oko 60 boraca Valjevskog
odreda koji su došli u Foču. Posle povlačenja iz Foče maja 1942. mi
smo se orijentisali na Bosansku Krajinu, kako bi omogućili povezivanje
zapadnog dela zemlje sa Srbijom.

Ne mogu da se setim da li smo u Užicu pomišljali na stvaranje

proleterskih brigada, ali znam da smo u oslobođenim gradovima
formirali radničke čete. U početku smo planirali da formiramo dve
proleterske brigade. Jedino smo se kolebali kako da ih nazovemo:
„proleterske“ ili „udarne“; na kraju smo se opredelili da ih nazovemo
„proleterske“.

Upitao sam tada Rankovića nije li ta odluka izražavala određeni

sektaški odnos prema ostalim socijalnim slojevima koji su bili spremni
da se bore za odbranu svog naroda i zemlje.

Orijentacija na radnike i siromašne seljake postojala je i pre toga, samo

se do tada nije tako naglašavala. Smatram da se sa formiranjem
proleterskim brigada u suštini ništa nije izmenilo.

Podsetio sam sagovornika da je zajedno sa Titom potpisao pismo koje

je upućeno PK za Srbiju 14. decembra 1941. godine, u kome se
zahteva „temeljito čišćenje i učvršćivanje partijskih ćelija u
partizanskim četama“ i insistira na stavu da samo radnici i siromašni
seljaci predstavljaju „jezgro u nacionalnooslobodilačkom frontu“.

Možda je ovo pismo moglo da izazove zabunu i povuče u sektaštvo.

DOMAĆI I STRANI ŠPIJUNI

Kada je reč o britanskim misijama kod četnika, koje su predvodili

Hadson i Aterton, moram primetiti da su njih sačinjavali uglavnom
špijuni koje je među četnički pokret poslala britanska vlada. Te „misije“
boravile su i kod nas, istina kratko vreme.

Obaveštavam ga da ga je Dikin u „Bojovnoj planini“ opisao u trenutku

kad od ranjenog Tita preuzima komandu nad jedincama NOP-a na
Sutjesci. Dikin je, inače, bio sa Titom u trenutku kada je ranjen. Imao
sam priliku da posle okrugog stola u Kuparima o britansko–
jugoslovenskim odnosima 1978. godine zajedno sa Dikinom i grupom
britanskih istoričara posetim planinu Ozren, ali on nije mogao da
pronađe mesto gde je Tito bio ranjen jer se za 35 godine planina
mnogo izmenila.

Da, Dikin je bio objektivan objektivan u prikazivanju

narodnooslobodilačkog pokreta, bar u onoj meri koliko to može Englez
njegovih konzervativnih pogleda.

Razgovarao sam sa Aleskandrom Rankovićem i o pregovorima sa

Nemcima oko razmene zarobljenika. Rekao sam da sam bio prvi
istoričar koji je, u toku specijalizacije u Berlinu 1963-64, došao do
nemačkih dokumenata o tim pregovorima, i da sam hteo da to
saopštim na naučnom skupu o bitkama na Neretvi i Sutjesci 1968.
godine, ali tadašnji direktor Vojno–istorijskog instituta, general
Borojević, iako organizator skupa, nije o mom predlogu mogao sam da
odluči, nego je pitao Tita za dozvolu, a ovaj je to zabranio; dok je Tito
bio u životu, o tome se uopšte nije pisalo.

U toku tih pregovora, koji su trajali od jeseni 1942. do kraja rata, bilo je
mnogo zatezanja i nepoverenja. Naročito se to odrazilo prilikom
dogovora za razmenu Andrije Hebranga i Titove žene Herte Has.
Nemci su se, naime, izgovarali da nisu u njihovim zatvorima, a da ne
mogu ni kod ustaša da ih pronađu. Kasnije su neočekivano popustili i
dali više nego što smo tražili.

Ranković mi je tom prilikom potvrdio da je u toku rata, sa jedne i sa

druge strane, razmenjeno oko 2.000 ratnih zarobljenika.

Moju radoznalost privlačila je i sudbina Mustafe Golubića.

Što se tiče Mustafe Golubića, ja ga nisam poznavao, ali sam u proleće

1941. godine primetio da mi se neki članovi Partije gube na vezama, a
žena koja je održavala naš partijski stan u Šumatovačkoj ulici,
obavestila me je da se jedan čovek interesuje ko tu stanuje. Dao sam
zadatak Čilu Kovačeviću da ga identifikuje i snimi. Kada smo njegovu
fotografiju pokazali Titu, nasmejao se i rekao: nemojte mu praviti
smetnje. Ne znam za veze Dragiše Vasića sa Golubićem, to je moguće,
jer je Dragišina žena bila Ruskinja. Koliko ja znam, Golubić nije bio
čovek za obaveštajca, jer je mnogo pio. U radu se oslanjao na brata
Labuda Kusovca.

Inače, čim bi neko od članova Partije bio zavrbovan da radi za

sovjetsku obaveštajnu službu, odmah smo ga odstranjivali iz Partije.

IGRE SA DRAŽOM I KALABIĆEM

Još pre rata bio sam upućen na blisku saradnju sa Milovanom Đilasom,
a ona se nastavila sve do njegovog razlaza sa Partijom u januaru 1954.
godine. On se istrčavao sa svojim idejama, bio je neuravnotežen i
menjao je često svoja mišljenja o raznim problemima. U ratu je pravio
dosta grešaka u Crnoj gori 1941, kao i u proleće 1942. godine, zbog
čega je bio kažnjen ukorom, što je teško podneo. U Sandžaku, oko
Nove Varoši, i u Kamenoj Gori, vršio je selekciju boraca za Drugu
proletersku brigadu, i naredio da se neki od njih streljaju. Tada je ubijen
Mile Cvetić. Đilas me je doveo u nezgodnu situaciju da sestri ubijenog
Cvetića, Bosi, izmišljam razloge zbog čega je to učinjeno.

Priča o otkrivanju i hvatanju Draže Mihailovića posebno me je

interesovala.

Ja sam došao na ideju na igru sa Dražom, a Krcun je bio izvođač same

akcije hvatanja. Kada smo razbili četnike Predraga Rakovića oko
Čačka, zaplenili smo njihovu radio stanicu preko koje smo uspostavili
vezu sa Dražom. Cilj nam je bio da ga zadržimo u zemlji, da ne
pobegne u inostranstvo. To smo radili uz pomoć jednog četničkog
radiotelegrafiste koji je znao šifru za kontakt sa Dražom. Ta veza je
trajala sve dok Draža nije izgubio radio stanicu. Kada smo se dokopali
Nikole Kalabića, došao sam na ideju da ga upotrebimo kako bi doprli
do Draže. Mi smo mogli da ga likvidiramo, ali zbog Zapada hteli smo
ga živog, da mu javno sudimo. Jedno vreme smo ga čak štitili, kako ga
ne bi unište naša milicija i KNOJ.

Zato nam je bio potreban Kalabić, ali trebalo je prethodno da ga

psihički slomimo, kako bi pristao da odigra ulogu. Trebalo je i da
procenimo da li se u njega možemo pouzdati. Krcun i ja razgovarali
smo sa njim nekoliko puta. Morali smo da pojedemo tri pileta dok nije
pristao. U tim razgovorima obećao sam mu život ukoliko uhvatimo
Dražu.

Ni uz pomoć Kalabića nismo lako došli do Draže, iako smo bar

približno locirali teren gde se krije. Početkom marta 1946. godine
stezao se obruč oko njega. Svakodnevno su me, i to nekoliko puta
dnevno obaveštavali telegramima iz Dobruna o razvoju akcije. U
početku se mislilo da ga krije sveštenik u selu Štrpce, dok preko
Kalabića nismo otkrili pouzdanog Dražinog čoveka koji je grupu Ozne
previđenu za hvatanje, odveo do samog Draže. Kalabić je ispunio
obećanje, i ja sam održao reč. Promenili smo mu identitet i uputili ga
da živi u za njega nepoznatoj sredini, u Vojvodini, gde su se naseljavali
kolonisti. Međutim, izveštavali su me da je on nastavio da pije, da se i
dalje bahato ponašao. Prvi put sam ga zaštitio, ali kada su mi drugi put
javili da može da „provali“ tajnu, digao sa ruke od njega i Svetislav
Stefanović Ćeća naredio je da se Kalabić likvidira.

ZAVERA SRPSKIH POLITIČARA

Aleksandar Leka Ranković dobro je poznavao Tita, bio je njegova

desna, produžena ruka, izvršavajući i najteže zadatke, posebno one od
1941. godine, pa do početka šezdesetih godina prošlog veka. Jednom
mi je njegov kum Blagoje Nešković rekao: sve smo mogli da verujemo
ali da će se Tito odreći Rankovića, od nas najposlušnijeg, nismo ni
sanjali. Međutim, neko je morao da pojede govna, a ko će drugi ako ne
ministar unutrašnjih poslova.

Političke afere bile su Titova preka potreba. Tokom vremena one

postaju i njegova opsesija. Kako je stario, sve je manje verovao u ljude
oko sebe. Od jednih je zazirao da će ugroziti njegovu vlast, a u
drugima je video opasnost po svoj život.

Navodio mi je brojne primere bespotrebne sumnje u ljude koji su mu

bili odani i radili kod njega na dvoru, a posebno primere nepoverenja u
političare kojima je bio okružen. Nesporazumi između starih ratnih
drugova, nastajali su i zato što je Tito Rankovića prinuđivao da
razrešava razne intrige i afere na dvoru. Znao je da kaže kako te afere
može da reši samo Marko, što je kod Rankovića izazivalo sve veću
odbojnost, pogotovo od trenutka kada je postao potpredsednik
Republike. Poslednji put je to učinio 1961. godine u vezi sa aferom oko
generala Milana Žeželja, komandanta garde i Titovog ađutanta. Zbog
uplitanja u te sitne afere na dvoru, protivnici su počeli da ga nazivaju
„čovek koji se bavi sitnicama“.

Bezmerno me je hvalio dok sam ga štitio u raznim opasnim

situacijama, da bi me na kraju proglasio za svog glavnog neprijatelja.

Ipak je za Tita nalazio neku vrstu opravdanja, tražeći je u činjenici da je

doživotni predsednik SFRJ pod stare dane patio od manije gonjenja i
nepoverenja, sumnjajući da će ga čak i njegova supruga Jovanka
uništiti. Ranković nije bio toliko ogorčen na Tita, koji ga je izvukao iz
anonimnosti, koliko na istaknute srpske političare koje je podržavao da
dospeju u vrh SKJ: Milentija Popovića, Mijalka Todorovića, Petra
Stambolića, Koču Popovića, Dobrivoja Radosavljevića (kojem je brzom
intervencijom posle saobraćajne nesreće spasio život). Nije očekivao
da će svi oni udruženo nastupiti protiv njega, što je ohrabrilo Tita da
pokrene aferu o prisluškivanju i da ga udalji sa vlasti. Zanimljivo je da
su slovenački rukovodioci postupali suprotno kada su stali iza Kardelja,
dok je ovaj bio u nemilosti kod Tita.

Prema kazivanju Aleskandra Rankovića, on je kasno primetio

sinhronizovanu zaveru srpskih političara početkom 1966. godine. Prvo
je Dobrivoje Radosavljević pokušao da mu sugeriše da smeni svog
nerazdvojnog druga Jovana Veselinova, prdesednika CK Srbije, jer ovaj
navodno ostario i nije sposoban da više vodi CK. Ranković je
Radosavljevićevu sugestiju odbio. Istovremeno, Kardelj mu je
predlagao da bi Mijalko Todorović mogao biti sekretar Izvršnog
komiteta CK, a Veljko Vlahović predsednik Savezne skupštine, te da bi
za predsednika CK Srbije mogao biti postavljen Milentije ili Bobi.
Ranković je na sve predloge koji su išli mimo foruma odgovarao da to
treba prethodno da razmotri Milentijeva izborna komisija u
Socijalističkom savezu. I Veselinov je počeo da mu se žali kako je u
Srbiji počelo grupašenje među političarima.

Pošto su primetili nesuglasice između Tita i Rankovića, srpski političari

počeli su da odlaze kod Tita. Najpre je to učinio lično Stambolić, a
onda, zajedno sa Veselinovom, navodno apelujući na Tita da srede
međusobne odnose. U tim razgovorima Tito je izrazio sumnju da je
Ranković upoznat sa prisluškivanjem njegovih telefona u Beogradu. Bili
su se dogovorili da to Rankoviću ne kažu. Ipak, Veselinov je upoznao
Rankovića o ovoj Titovoj sumnji, pod uslovom da to ne pominje Titu; i
Ranković je ćutao.

Od tada sam počeo da razmišljam o uzrocima i posledicama ove

neubičajene aktivnosti u Savezu komunista, i van foruma. Zato sam
imao nameru da u junu 1966. godine razgovaram sa njima i predložim
im da sva pitanja koja pokreću neredovnim putem iznesem pred Izvršni
komitet CK SKJ, ili prethodno kod Tita.

Međutim, Ranković je bio preduhitren, tako da nije saznao šta mu se

sprema sve do sednice Izvršnog komiteta CK 22. juna 1966. godine.
Čini se da se nekako filozofski pomirio sa onim što mu se dogodilo, ali
nije bio spreman da prihvati ništa od onoga za šta su ga optuživali: od
težnje da nasledi Tita, do toga da je bio zagovornik nekakve
konzervativne linije.

Stvari su se toliko naduvale, da je izgledalo kako sam ja bio svemogući

čovek, koji je držao sve konce u svojim rukama. S obzirom na to da je
Tito bio živ, to je bilo nemoguće. Jer i dok sam bio u vlasti, Tito je
suvereno kontrolisao Partiju, vojsku, spoljne i untrašnje poslove.
Drugo, ja nigde nisam rekao ništa što bi govorilo o nekoj mojoj
posebnoj politici. Jedino sam se zalagao da ne dođe do dezintegracije
Partije, a time ni do rasturanja države Jugoslavije, pod izgovorom
daljeg razvoja samoupravljanja, jer smo za njeno ponovno stvaranje
platili veliku cenu. Zbog toga sam proglašen za konzervativca i
državnog birokratu. Ponovo sam prelistavao i čitao svoje govore i
nisam našao u njima ništa što bi bilo u raskoraku sa partijskom linijom.

POLITIČKI NEPRIJATELj BROJ 1

Ne znam da li je Ranković naslućivao posle Četvrtog Plenuma da su,

pre svih, albanski rukovodioci sa Kosova i Metohije, a posebno Veli
Deva, tražili od Tita da ga uhapsi. To su zahtevali i srpski rukovodioci,
ali ne od Tita, nego od Slavka Zečevića, tada sekretara za unutrašnje
poslove Srbije. O tome je svedočio u nedavno objavljenim memoarima.

„U to vreme vršio se jak pritisak na mene, pre svega od Petra

Stambolića, da se uhapsi Ranković. Iz više razloga nisam bio za to, i
pitao sam za razlog hapšenja. Oni su smatrali da hapšenje treba da
izvrši služba Srbije, i to iz brojnih razloga. Upozorio sam ih da je on bio
savezni funkcioner i da naša služba nema nikakve veze sa njim, niti da
je zadužena za njega. Nisam smeo, a ni hteo, da tako postupim,
odnosno da neovlašćeno hapsim Rankovića, jer mi nije bio jasan taj
zahtev. Jednog dana bio sam kod druga Tita i rekao mu o tom zahtevu,
on se iznenadio i odgovorio: „Kakvo hapšenje, bogati?“ Rekao sam da
srpsko rukovodstvo vrši pritisak na mene, i da ja ne znam šta da radim.
Onda je on rekao da to ne dolazi u obzir, navodeći razloge, pa je ubrzo
doneta abolicija Rankovića i ljudi koji su optuženi zajedno sa njim.“.

Zečević je u pravu kada navodi da je za Rankovića bila zadužena

savezna služba bezbednosti. Mene iz savezne službe nisu pozivali na
razgovor sve dok u Institutu za radnički pokret Srbije, gde sam tada
radio, nisam rekao da sam odlazio kod Rankovića. Kako su u svakom
Institutu i posle pada Rankovića sa vlasti ostali doušnici službe, to me
je neko od njih prijavio i mene su odmah pozvali u saveznu službu na
razgovor. Tada su mi saopštili da je Ranković za njih potencijalna
opasnost, ne navodeći zbog čega, i da oni prate sve ljude koji
komuniciraju s njim. Pokušao sam da im objasnim da je njihova
procena pogrešna, a da sam odlazio kod njega da bi proverio neke
podatke iz istorije Partije.

Prilikom razgovora sa Rankovićem nisam mogao da mu citiram ni kako

ga je Tito hvalio dok je bio u vlasti a još manje kako je kasnije, posle
Četvrtog Plenuma o njemu svašta govorio, jer su bila nedostupna
dokumenta iz njegovog kabineta dok je bio živ. Pohvale o sebi
Ranković je mogao da čuje direktno od Tita, na primer povodom
proslave desetogodišnjice Službe 1954. godine, kada je između
ostalog rekao:

„Ali bi hteo da istaknem da je u tome radu, pri formiranju i daljem

vođenju organizacije, koja je imala vrlo delikatan posao, rukovodeća
uloga pripadala Rankoviću. Razumije se, moram da kažem da smo mi
to zajedno radili, i da on nije preduzeo nijedan važniji posao a da se nije
prethodno posavetovao sa mnom i ostalim drugovima u najužem
rukovodstvu, ali moram i to da kažem da ne pamtim da ijedan njegov
prijedlog ili ideju koju je iznio nisam prihvatio“.

Nepunu godinu dana posle Četvrtog Plenuma, kada je primio

delegaciju savezne službe, predvođenu Milanom Miškovićem, 13. maja
1967. godine, Tito je izjavio:

„Pogrešno je bilo što je Ranković kao rukovodilac Službe u isto vrijeme

bio i rukovodilac u Partiji, pa su se njegove funkcije izmješale. Zato je u
službi dolazilo do deformacija a takođe i u Partiji u pogledu kadrovske
politike. Zbog toga smo na Četvrtom plenumu morali da izvršimo
hiruški zahvat, koji je svima nama, a naročito meni, teško pao. Ja sam
niz godina hvalio rad Službe prilikom prijema njenih delegacija, a za
uzvrat su i mene poslednjih godina stavili na indeks“.

Pred političarima Tito je bio još drastičniji u izjavama protiv Rankovića.

Pred delegacijom albanskih rukovodilaca sa Kosova i Metohije, koji su
tražili od Tita da uhapsi Rankovića, u prisustvu Dobrivoja
Radosavljevića, predsednika CK Srbije, 23. februara 1967. godine
rekao je:
„Da bi se smirilo stanje poslije amnestije Rankovića, koju je Skupština
sprovela, a ja sam, kao Predsjednik, dao samo saglasnost, htio bih da
vam kažem da ljudima treba objasniti da abolicija nije oproštaj.
Ranković je osuđen najteže pred čitavom zemljom, pred
predstaavnicima svih naših nacionalnosti. Može li biti teža kazne od
javne osude, pred čitavim narodom, kao čovjeka koji je doprinio da se
učini toliko zla? To je najteža kazna. Abolicija je došla iz mnogih
razloga, u prvom redu radi toga da ne vodimo sada proces u kome bi
se pred sudovima povlačio čitav niz ljudi. Ja ne znam šta bi se sve pred
sudom tražilo. Vjerovatno, to bi bio proces koji bi nam više štetio nego
koristio. Predaleko bi nas to odvelo“. „I unazad“, dodao je
Radosavljević.

„Pored toga da smo ga osudili na robiju, on bi tamo bio kao neka

zastava oko koje bi se okupljali svi koji se s nečim ne slažu u našoj
zemlji. Ovako, on se nalazi van zatvora i napravio je dosada niz vrlo
rđavih gestova. Ljudi to vide i osuđuju. On je politički mrtav. Ali ne
smijemo dozvoliti da svojim nepravilnim postupcima doprinesemo da
on politički vaskrsne. Mi moramo suzbijati neprijatelja ne
administrativnim merama, već političkim objašnjavanjem, upornim
radom našeg Saveza komunista da se pravilno objasne prava ljudi“.

Kad god mu je trebalo da kritikuje partijsko rukovodstvo u Srbiji, skoro

do smrti, pominjao je Rankovića i rankovićevštinu u negativnoj
konotaciji. Zato čudno deluje izjava njegovog unuka Josipa, data na TV
Košava, da je pred smrt 1979. godine želeo da se sretne sa
Rankovićem, ali da je ovaj to, navodno, odbio, kada smo razgovarali o
Titu.

I POSLE LEKE RANKOVIĆEVŠTINA

U trenutku kada se pripremao da smakne partijsko rukovodstvo u
Srbiji, sa Markom Nikezićem na čelu, Tito mu je pripisao kao jednu od
grešaka tolerantnost prema rankovićevštini.

„Vi govorite ovde o rankovićevštini itd, govorite o tim raznim

elementima. Ali u javnosti nisam vidio distanciranje od tih ljudi, nisam
vidio u javnosti distanciranje. Rankovićevci rade. Nemojte nama
govoriti, pa nemamo nikakvog materijala. Rade oni odlično. Dobro,
jeste li vidjeli one slike gde se oni sastaju? Niste. Ja imam te slike.“

„Videli smo, pokazao nam je Rista“, dodao je Milenko Bojanić.

„Da, to je samo svadba, ali oni se više puta, stalno sastaju. Onda ona
grupa koja hoće da prodre u vojsku, preko Hamovića itd. Hercegovine,
tih ima prilično. Ja imam i imena svh tih. Ta sva imena koja ja imam, to
bi sve spadalo da ga hapsiš. Ovo što je ta grupa oko… neka ovako da
kažem, nedužna stvar, naivna stvar što se oni sastaju tamo. Evo, na
primjer, ovoga Vojkana Lukića. To je pravi Al Kapone, bogamu, to je tip
jedan. I on se šeta sada vani. A u onoj Poljoprivrednoj banki on je
prilično zagrebo, prilično je gadno tu… Takve ljude treba pod ključ.
Treba ih onesposobiti. A šta ja znam kakve on još veze ima negdje
vani, ne znam. Imaju oni novaca dosta, vi ih nemate, oni imaju. Kada
Ćeća nosi u najlonskoj kesi i dijeli pare, onda znači da ih imaju“.

Na kraju se Tito posebno okomio na Rankovića.

„Ranković, da se vratim na njega, on sam lično je vrlo oprezan. Ali mi

nekako izgleda da vi, bez obzira na to što se on nigde ne pojavljuje,
pojavljuje se on, ide on, samo se javno ne pojavljuje, radi, čak ima i u
Dubrovniku neko sjedište, gdje se sastaje sa nekim njegovim
pristašama, ali vidite ja nisam još nigdje čuo ni u štampi, niti igdje da bi
se čulo o njegovom rovarenju, o rovarenju njegovih ljudi. Ne on sam,
nego daje direktive. Iako nije on bio uhapšen tada, tu sam ja bio krivac,
koji nisam dao da hapse ljude, jer ja gledam to politički… čisto partijski
ih kazniti i izbaciti iz Partije, ali voditi stalno borbu protiv njega na
političkom polju. Ali vidite, vi niste na političkom polju protiv njega. A vi
ste prvi dužni, ne ja, bogamu. Pa neću ja svugdje biti inicijator nekih
gonjenja, neki egzekutor. Nego ja vas upozoravam i stavljam na srce,
dajte vi tu malo sami te stvari posvršavajte tamo. I da se vodi protiv
njega jedna politička borba. Dobro, ti rankovićevci i inforbirovci, to je
jedno. Nisu to dvije struje, to je jedna struja. Oni sada šta kažu? Oni
kažu: to je rukovodstvo dobro, a vama bi i glave letjele da mogu doći
na vlast. Ali pošto vi ne preduzimate protiv njih političke mjere, ja ne
tražim da vi sada idete… To nije vaša stvar, to je stvar ovih organa
unutrašnjih poslova da sakupe materijal, pa ako ima neka ide i pred
sud, ali političku borbu protiv njih vi morate voditi. Javno morate voditi.
Protiv svih elemenata i protiv te grupacije Rankovićeve.“

Ne znajući za ono šta je o njemu govorio, Ranković se čudio da ga je

Tito proglasio za vođu maltene nekog otpora, za čoveka koji ima svoje
pristalice koje ugrožavaju Titovu vlast. Ja sam bio svedok, za dve
godine koliko sam dolazio kod njega, da su Rankovića, da je bilo šta
činio, mogli optužiti. Ali, on je živeo, jednostavno, kao i svi ostali obični
građani, tek povremeno se pojavljujući u nekim od lokala u Beogradu i
Dubrovniku; a svako njegovo pojavljivanje, pa čak i na svadbi,
tumačeno je kao pripremanje neke zavere. Nisu to bili razlozi da bi Tito
tražio njegovo permanentno političko raskrinkavanje.

REHABILITACIJA ILI DIVERZIJA

Kada smo razgovarali krajem maja 1974. godine, slavila se

tridesetogodišnjica desanta na Drvar. U brojnim napisima u štampi nije
se pominjalo ime Rankovića. Iako ga nisam ništa pitao o desantu,
iznenada je iz njega provalilo nezadovoljstvo što ga ignorišu.

Iznenadilo nas je što je Desant na Drvar izveden na Titov rođendan 25.

maja. Mi smo ga očekivali nešto ranije. U kritičnoj situaciji po nas, kada
je postojala mogućnost da budemo opkoljeni, zatražio sam od Tita da
izađem iz pećine. Nije mi dozvolio, jer se i sam kolebao da donese
takvu odluku. Izašao sam iz pećine na sopstvenu odgovornost. Izašao
sam sa leve strane pećine, na plato iznad nje. Odatle sam uputio
poruke pratećem bataljonu i oficirskoj školi u Drvaru, da pruže otpor
desantu, a poslao sam kurira Šestoj ličkoj diviziji da što pre stigne u
pomoć. Jedna jedrilica kružila je iznad pećine. Postojala je mogućnost
da se spusti. Tada bi Tito ostao opkoljen u pećini. Pošto se jedrilica
ipak nije spustila, poslao sam Sretena Žujovića da ga, ako treba, i s
puškom istera iz pećine.

Bio sam glavni organizator borbe protiv desanta, a, eto, mene danas
ne pominju, kao da tada nisam ni bio u Drvaru. Kasnije, 1948. godine,
Žujoviću je pripisano kao greška što je Tita ogovarao kod sandžačkih
jedinica, pričajući da se Tito slabo držao za vreme desanta.
Napomenuo sam da to ne treba da ga čudi, jer je to bio metod
ophođenja Partije i prema drugim rukovodiocima pre njega, koje je
proglasila za odpadnike.

Činilo mi se da sam stekao izvesno poverenje kod Rankovića i da ćemo

nastaviti razgovore sledeće 1975 godine. On je bio mentalno svež, i
mnogo toga, kao dugodišnji ilegalac, držao je u glavi. Zato sam mu i
savetovao da ukoliko, iz bilo kojih razloga, neće da priča meni, da svoja
sećanja zabeleži na magnetofonsku traku i ostavi je porodici, jer je on
po mom mišljenju nezamenjiv svedok svega onoga što se događalo u
Partiji i državi dok je bio u vlasti.
On mi je pokazivao rukopis koji je napisao neposredno posle Četvrtog
Plenuma, ogorčen na neke svoje bivše drugove, ali to je bio tek mali
detalj iz njegove bogate biografije. Kada sam objavio knjigu „KPJ u
Srbiji 1941-1945“, poneo sam je da poklonim Rankoviću 1975. godine, i
da nastavimo razgovore. Međutim, te iste godine Institut za savremenu
istoriju objavio je novo izdanje „Zbornika o narodnim herojima“. U tom
zborniku data je opširna biografija Rankovića na tri stupca, koju je
pisao Đorđe Piljević, a ja sam uradio biografiju Slobodana Penezića
Krcuna. Jedino je Titova biografija, koju je pisao Pera Damjanović, bila
opšrinija. Činjenica da je u odnosu na biografije ostalih narodnih
heroja, Rankovićeva biografija bila šira, nekome je zasmetalo. Pokušaj
rehabilitacije Aleksandra Rankovića doveo je do toga da Savez boraca
Jugoslavije protestvuje, te da zatraži da se ispita kako je do toga došlo.

U Institut su došli podpredsednik Savetnog odbora boraca Andreja

Milanović i Milija Radovanović, predsednik Saveza boraca Srbije. Oni su
počeli da raspravljaju sa autorima i urednikom zbornika, ocenjujući da
je pokušaj rehabilitacije Rankovića neka vrsta diverzije. Uspeli smo da
ih ubedimo da bi svako ograđivanje od zbornika, odnosno od biografije
Aleksandra Rankovića, dugogodišnjeg predsednika Saveza boraca
Jugoslavije, bilo kontraproduktivno.

Vest o toj maloj aferi u vezi sa biografijom, stigla je i do Rankovića.

Pitao me je šta se to dogodilo sa njegovom biografijom. Kada sam mu
ispričao, nije više pokazivao sklonost da nastavimo razgovore.

Eto, vi insistirate da vam pričam o svojoj revolucionarnoj i političkoj

aktivnosti, odnosno da radimo na memoarima, a moja kratka biografija
izaziva protest kod bivših političkih drugova. Možete zamisliti šta bi se
dogodilo da vi nešto objavite od onog o čemu budemo razgovarali. Još
je rano za pravu istinu.
Kod Rankovića sam tada zatekao jednog od bivših savetnika.
Crnomanjast čovek sa bujnom crnom kosom i brkovima, koji je podržao
Rankovića, a okomio se na mene.

„Vi slobodno dolazite na ćaskanje kod Rankovića, a ja sam proglašen

za državnog neprijatelja što sam sarađivao sa njim“.

Bilo mi je u tom trenutku besmisleno da insistiram na daljem

razgovoru. Posle Titove smrti, neposredno pred svoju smrt, Aleksandar
Ranković pozvao je Dobricu Ćosića i izrazio želju da sa njim razgovara
o prošlosti. Dogovorili su se da kad se vrati sa letovanja iz Dubrovnika
otpočnu razgovore. Ali, Ranković se sa puta nije vratio živ. Umro je u
Dubrovniku 1983. godine.

Sve ljudske priče iznenada se prekidaju, pa i ova sa Rankovićem. Ali,

ono čega se Tito plašio, da će Ranković jednog dana politički
vaskrsnuti, dogodilo se na njegovoj sahrani kojoj je prisustvolo oko 100
hiljada ljudi. I, što je bilo neuobičajeno za tadašnje sahrane, vikali su:
„Živeo drug Leka“.

Antrfile 1

Drug Marko

Rođen je 28. novembra 1909. godine u selu Draževac kod Obrenovca,

u siromašnoj seoskoj porodici. Osnovnu školu završio je u rodnom
selu, a abadžijski zanat u Beogradu od 1922. do 1925. godine. Bio je
član Nezavisnih sindikata i Saveza radničke omladine (1924), a zatim
sekretar sekcije abadžijskih radnika (1926) i član Izvršnog odbora
sekcije krojačkih i tekstilnih radnika u Beogradu (od 1927). U SKOJ je
primljen 1927. a u KPJ 1928. godine. Najpre je bio sekretar Mesnog
komiteta SKOJ-a, a od jeseni 1928. i sekretar Pokrajinskog komiteta
SKOJ-a za Srbiju. Prilikom zavođenja diktature kralja Aleksandra,
organizovao je 11. januara 1929. godine štampanje Proglasa
Pokrajinskog komiteta KPJ i SKOJ-a protiv diktature, zbog koga je bio
uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen 25. maja 1929. godine na
šest godina robije. Kaznu je izdržao u kaznionama u Sremskoj Mitrovici
i Lepoglavi. Na robiji je bio član kažnjeničkog komiteta u Sremskoj
Mitrovici, gde je organizovao štrajkove glađu u borbi za prava političkih
zatvorenika.

Sa robije se vratio 11. marta 1935. godine, kada je proteran u rodno

selo, ali se ubrzo vratio u Beograd da nastavi sa partijskim radom.
Posle toga je otišao na odsluženje vojnog roka u Skoplje. Iz vojske se
vratio u Beograd januara 1937. godine, gde je radio na obnavljanju
partijskih organizacija koje su bile uništene u provalama 1935. i 1936.
godine. U martu 1937. godine formirao je novi Mesni komitet KPJ u
Beogradu. U jesen te godine izabran je za sekretara Pokrajinskog
komiteta KPJ, a sledeće godine i za člana novog CK KPJ, kojeg je
predvodio Josip Broz Tito. Na Petoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za
Srbiju, juna 1940. godine, izabran je ponovo za političkog sekretara PK,
a na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu, krajem oktobra iste
godine, u CK KPJ i njegov Politbiro.

Od januara do aprila 1941. godine vršio je dužnost sekretara CK

Hrvatske, a posle toga je ponovo vraćen na funkciju sekretara PK
Srbije, sve do izlaska na slobodnu teritoriju u Zapadnoj Srbiji,
polovinom septembra 1941. godine. Kao organizatora ustanka i
diverzija u Beogradu, Gestapo ga je uhapsio 27. jula 1941. godine;
oslobođen je posle samo dva dana, zahvaljujući uspešnoj akciji udarne
grupe članova Partije i SKOJ-a iz Beograda.

U toku narodnooslobodilačke borbe bio je član Vrhovnog štaba

naodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije i
organizacioni sekretar CK KPJ. Na toj dužnosti bavio se
organizovanjem Partije i njenim kadrovskim pitanjima, a od 1944.
godine i osnivanjem i izgradnjom OZN-e. Na Drugom zasedanju
AVNOJ-a, Ranković je izabran za člana Predsedništva, a na Prvom
zasedanju ASNOS-a (10. novembra 1944) u Beogradu za
potpredsednika ASNOS-a. Iz rata je izašao u činu general-lajtnanta, a
penzionisan je u činu general-pukovnika JNA. Za narodnog heroja
proglašen je 4. jula 1945. godine.

Posle oslobođenja Jugoslavije obavljao je visoke državne,

predstavničke i partijske funkcije. Bio je član Presedništva Privremene
narodne skupštine DFJ (1945), član Predsedništva Ustavotvorne
skupštine (1945-46), član Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ
(1946-53), ministar unutrašnjih poslova u vladi FNRJ (1946-53),
potpredsednik vlade FNRJ (1948-53), podpredsednik Saveznog
izvršnog veća (1953-63), predsednik Savezne komisije za nuklearnu
energiju (1955-62), i podpedsednik Republike (1963-66). Bio je i
poslanik Savezne i Republičke skupštine od 1945. do 1963. godine. Od
Petog do Osmog kongresa KPJ/SKJ biran je za člana Politbiroa CK KPJ,
odnosno za člana Izvršnog komiteta CK SKJ. Od Sedmog kongresa
obavljao je dužnost sekretara CK SKJ, sve do Četvrtog plenuma CK
SKJ 1966. godine. Biran je i za člana Predsedniništva i generalnog
sekretara Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije (1960-63).
Od prvog kongresa Saveza boraca narodnooslobodilačkog rata vršio je
dužnost sekretara Glavnog odbora (1947-51), a zatim predsednika
SUBNOR Jugoslavije (1951-66).

Lišen je svih funkcija na Četvrtom plenumu CK SKJ, početkom jula

1966. godine, a na sednici CK SKS septembra iste godine isključen je
iz SKJ i penzionisan. Umro je u Dubrovniku 1983. godine, a sahranjen
je na Novom groblju u Beogradu, u aleji narodnih heroja. Pre rata bio je
oženjen tekstilnom radnicom Anđom, koja je poginula 11. juna 1942.
godine na Gatu kod Gacka u Hercegovini. Posle rata oženio se
slovenkom Slavkom, vanrednim profesorom Ekonomskog fakulteta,
koja je zajedno sa njim izgubila posao. Nedavno je i ona umrla.

Potpis 01

Neposredno uoči rata, omasovio Partiju (povećao broj članova sa 600

na 2.000), i počeo pripreme za oružanu borbu, sakupljajući oružje,
organizujući desetine i osnivajući vojne komisije

Potpis 02

Na sastanku CK u Foči, u proleće 1942, konstatovao da radnička klasa

nije ispunila očekivanja Partije, da je ostala po gradovima da radi za
okupatora i da se u borbi protiv okupatora i njihovih domaćih saradnika
mora osloniti na seljake

Potpis 03

Iako je pretpostavljao da će SSSR ući u rat protiv Nemačke, zalagao se

za oružani otpor bez obzira na to da li će Nemačka napasti Sovjetski
Savez

Potpis 05

Za vreme pregovora sa Dražom Mihailovićem oslobodio partizane

zarobljene kod Požege, prihvatajući zahtev četničkog vojvode da se
povuče poternica za Nikolom Kalabićem

Potpis 06