ОБАВЕШТАЈНО-СУБВЕРЗИВНИ И ПРОПАГАНДНИ РАД
ПРОТИВ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ У ПРВИМ ГОДИНАМА
ЊЕНОГ ПОСТОЈАЊА
Др Иван Ристић, историчар
Као последица реализације још на почетку
рата утврђених ратних циљева Краљевине
Србије (тзв. Нишка деклерација из 1914.
године), али и геополитичких промена до којих
је дошло као последица победе Антанте и
успостављања тзв. ''Версајског поретка'' после
окончања Првог светског рата, а који се огледао
у доминантној улози великих сила победница,
нарочито Француске, на европској послератној
сцени, 1. децембра 1918. године у Београду
формално је прокламовано уједињење делова
поражене и пропале Аустроугарске Монархије
насељених јужнословенским народима (Србима,
Хрватима и Словенцима) са победничком
Краљевином Србијом, чиме су ударени
међународноправни темељи југословенској
држави, која је до Другог светског рата
неколико пута мењала свој званични назив. Прва
југословенска држава звала се Краљевство Срба,
Хрвата и Словенаца, да би, убрзо, променила
назив у Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
(СХС).1 Треба додати да се идеје о уједињењу
Јужних Словена, у виду идеолошких и
идеализованих стремљења присутних код
јужнословенских интелектуалних кругова, могу
пратити од краја XVIII века2, али је непобитно
да је српска победа у рату била кључни и
неопходни услов за њихову реализацију.
Наслов нашег рада имплицира да је
Краљевина СХС од самих својих почетака била
на удару непријтељски настројених сила –
спољашњих и унутрашњих – те да је њен
опстанак од самих почетака био довођен у
питање, организованим и синхронизованим
акцијама различитих државних, парадржавних,
јавних и тајних, фактора и субјеката, који су
1
Вид. Миладин Милошевић, ''Краљевство Срба,
Хрвата и Словенаца. Први назив југословенске
државе'', Архив, Часопис Архива Југославије,
бр.1/2000, стр. 97-111.
2
Детаљније вид. Милорад Екмечић, Стварање
Југославије 1790-1918, I-II, Београд, 1989.
деловали користећи се различитим политичким,
обавештајним, паравојним, пропагандним,
субверзивним и терористичким средствима и
методима. Циљ свих ових активности био је
уништење Краљевине СХС, њен нестанак са
политичке карте ''версајске Европе'', њена
подела и уклапање њених делова у државне
границе суседних ревизионистичких држава,
или стварање нових државних и наддржавних
субјеката на њеној територији. Спољној
дестаблизацији свакако је доринела хронична
унутрашња политичка нестабилност. Главни
катализатор већине унутрашњих политичких
криза био је српско-хрватски спор око уређења
нове државе. Док су се српски политички
субјекти углавном изјашњавали за унитарну
државу, хрватски су пропагирали лабаву
федерацију, чији је крајњи циљ био потврда
''хиљадугодишње хрватске државности'', која је,
заправо, представљала један квази-историјски
конструкт, много више него реалност
утемељену у историјским чињеницама, ратним и
послератним одосима и међународним
околностима.3
О перцепцији спољних претњи, али и о
стварним претњама, сведочи занимљив податак
да се у међуратном периоду говорило да је
Југославија била окружена БРИГАМА (акроним
од првих слова Југославији суседних држава –
Бугарска, Руминија, Италија, Грчка, Албанија,
Мађарска и Аустрија).4 Дакле, ни са једним
3
О унутрашњополитичким однима и српско-
хрватском спору вид. Надежда Јовановић,
Политички сукоби у Југославији 1925-1928, Београд,
1974; Бранислав Глигоријевић, Парламент и
политичке странке у Југославији 1919-1929,
Београд, 1979; Dejan Đokić, Nedostižni kompromis:
srpsko-hrvatsko pitanje u međuratnoj Jugoslaviji,
Beograd, 2010.
4
Вид. Dejan Djokić, Nikola Pašić and Ante Trumbić, The
Kingodm of Serbas, Croats and Slovenes, London, 2010,
str. 81
својим суседом југословенска држава није имала
потпуно уређене односе. Међутим, док се
односи са Румунијом и Грчком могу
окарактерисати као нестабилни, али у
дипломатски и политички прихватљивим
границама (са Румунијом – проблем границе у
Банату и положај српске мањине у Румуинији,
као и различито гледање на низ међународних
проблема – осдноси са Бугарском, СССР-ом итд;
са Грчком – проблем ''словенских мањина'' у
Егејској Македонији, ''слободне солунске зоне''
идт)5, дотле су проблеми са осталим суседима
превазилазили нормалне и прихватљиве
дипломатске и политичке оквире, и активна
представљали, некада прикривено, а често и
отворено, непријатељство. Положај међуратне
Албаније у европској и балканској политици је
специфичан, па се и југословенска политика
према Албанији, углавном, посматра као
''дериват'' југословенско-италијанских односа,
односно италијанске балканске политике.6 Са
овим је питањем уско повезано и питање
албанског сепаратизма на Косову и Метохији и
деловање тзв. качачког покрета, у спрези са
албанским владама и италијанским фактором,
али се у раду, због ограниченог обима, овим
питањима нећемо бавити.
1) Италија и Мађарска
Италија је била незадовољна чињеницом да
је, као припадница победничког танора, уз то
још и велика сила, остала ускраћена за потпуну
реализацију својих територијалних амбиција,
пре свега у погледу источне обале Јадранског
мора, што јој је било обећано Лондонским
угвоором из 1915. године, али је остало
неостварено стварањем југословенске државе,
којој је припао део Италији обећаних
територија. Од тог тренутка, циљ Италије био је
5 9
О румунско-југословенским односима вид. Grigor
Popi, Jugoslovensko-rumunski odnosi 1919-1941, Novi
Sad, 1984; О југословенско-грчким односима вид.
Aleksandra Pećinar, Diplomatski odnosi Kraljevine
Jugoslavije i Grčke u periodu poslednje vlade Eleftereiosa
Venizelosa (1928-1932), doktorska disertacija u
rukopisu, Filozofski fakultet u Beogradu, 2012.
6
О југословенско-албанским односима вид. Саша
Мишић, Албанија: пријатељ и противник.
Југословенска политика према Албанији 1924-1927,
Београд 2009.
запоседање источне обале Јадрана, што је
неминовно водило у сукоб са Краљевином
СХС.7 С тога и не чуди да су непријатељске
активности Италије према Краљевини СХС
почеле и пре самог формалног оснивања нове
државе. У Италији је већ 3. децембра 1918.
осмишљен план за њено разбијање, назван
''Бадољов план'', по свом аутору, заменику
начелника италијанске Врховне команде,
генералу Пјетру Бадољу, а који је у себи
укључивао сарадњу са хрватским и словеначким
сепаратистичким покретима. 8
Италијанска шпијунажа била је веома
у Краљевини СХС. Према
информацијама до којих је дошла југословенска
тајна полиција, почетком 1920-их година главни
центар италијанске војне обавештајне службе
(Ufficio informazioni dello stato maggiore) налазио
се при Главном генералштабу италијанске војске
у Риму. Центар офанзивне и дефанзивне
обавештајне службе за Краљевину СХС био је у
Трсту. Свака армија је имала своје локалне
обавештајне центре, па је тако Трећа тршћанска
армија имала центре у Пули, Задру и Сушку.9 У
престоници државе, у Београду, постојала је
велика организација италијанске пропаганде,
чије је седиште било у згради италијанског
посланства.10 Агенти овог центра били су
обично Италијани трговци. По истом извору,
центри италијанске шпијунаже на територији
Краљевине СХС били су у Загребу и Бакару
(лука у Хрватској, у Бакарском заливу), док је
највише италијанских шпијуна било међу
трговцима стоком у Хрватској и Далмацији.11
Према информацијама Министарства војске и
морнарице, важну улогу у италијанској
7
О спољној политици Италије вид. James H. Burgwyn,
Italian Foreign Policy in the Interwar period 1918-1940,
Westport-Connetcticut-London, 1997.
8
I. Božić, S. Ćirković, M. Ekmečić, V, Dedijer, Istorija
Jugoslavije, Beograd 1973, str. 408-409.
Архив Југославије, Министарство унутрашњих дела
(даље: МУД), фонд 14-210-775, Пов. бр. Д. З. 11547,
08. 08. 1922. У једном другом извештају, повереник
(аутор извештаја), са жаљењем констатује да Италија
има добру обавештајну службу против нас, јер има
много конфидената, и јер италијанска влада ''сипа
новац у шпијунажу против наше државе, јер се
управо боји Југославије.'' (АЈ, МУД 14- 95-381/103,
пов. број 5168/1922, 27. 09. 1922)
10
АЈ, МУД 14-210-775,Пов. Д. З. Бр. 7525, 10. 05. 1922.
11
Исто.
шпијунажи имали су италијански конзулати у
Краљевини СХС.12
Мађарска је била незадовољна Тријанонским
уговором о миру, којим су јој одузете знатне
територије, а велики део њих припао је
Краљевини СХС.13 С тога и мађарска шпијунажа
није заостајала за италијанском. У овој земљи су
постојали посебни центри за обуку агената за
шпијунски рад у Краљевини СХС. Центри су се
налзили у Пешти и Печују.14 Мађарска је била и
један од важних центара окупљања
антијугословенских организација, и припрема
планова за нападе на територију Краљевине
СХС, диверзантске акције или атентате на
представнике власти. Још 1920. године у Пешти
је формиран тзв. Југословенски револуционарни
комитет, чији је циљ био потпомагање
очекиваног устанка у Краљевини СХС, а који је
одржавао везе са Албанским комитетом (чији се
један од вођа Хасан Приштина често налазио у
Пешти), Црногорцима (присталицама бившег
краља Николе), италијанском и мађарском
владом. Комитет је одржавао присне везе и са
загребачким комунистима и рачунао је на
њихово јачање као на фактор дестабилизације
државе.15 Орагнизација ''пробуђених Мађара'' је
била један од стожера антијугословенског
окупљања у Мађарској. Тако је на пролеће 1922.
године у просторијама ове организације одржан
састанак чланова организације и представника
мађарске војске, коме је присуствовао будимски
муфтија (бивши имам у Аустро-Угарској)
Хусеин Хилми Дурић, као и албански конзул у
Пешти.16 На састанку је разматран напад
планиран за 15. мај 1922. године у циљу
подизања или подршке побуни која се очекивала
у Хрватској, Босни и Јужној Србији. У нападу је
требало да учествује око 8000 људи са мађарске
стране, махом хрватских емиграната, и око 500
са албанске стране. Главна група, око 3000
људи, требало је да ''удари'' преко Вуковара
према Винковцима, како би пресекла
железничку везу и онемогућили помоћ из
12
АЈ, МУД 14-95-381/90, пов.број 4459/1922, 18. 08.
1922.
13
О мађарском незадовољству вид. у: Арпад Хорњак,
Сусрети и сукоби. Огледи о српско-мађарским
односима, Београд, 2017.
14
АЈ, МУД 14-210-775, Пов. Д. З. Бр. 4032, 01.04.1922.
15
АЈ, МУД 14-95-381/145, О. Бр. 4578, 19.04.1920.
16
АЈ, МУД 14-210-775, Пов. Д. З. Бр. 6502, 29. 04. 1922
Србије. Синхронизовано би деловале и чете из
Албаније и неколико чета из Бугарске које би
упале у Македонију.17 Неколико недеља касније
је о ''преласку неких лица на нашу територију
ради подизања буна у разним крајевима и
вршења разних атентата'', београдско
Министарство иностраних дела обавестио и
делегат Краљевске владе у Цариграду.18 Ова
потпуна подударност у информацијама које су
имали повереник Министарства унутрашњих
дела у Пешти и владин делегат у Цариграду
сведочи о ширини и синхронизацији
антијугословенске акције.
Почетком лета (1. јула) одржан је још један
састанак у канцеларији шефа мађарске
обавештајне службе, коме је присуствовала и
делегација ВМРО-а (Унутрашња македонска
револуционарна организација), предвођена
једним од својих шефова, Александром
Протогеровим. Тема овог састанка била је
припрема атентата на краља Александра
Крађорђевића.19 Иначе, мађарски војни кругови
били су јако ангажовани на планирању атентата
на југословенског и румунског краља, али и
председника владе и министра унутрашњих
дела, Николу Пашића и Светозара Прибићевића,
као и на председника чехословачке владе
Едварда Бенеша. Један од планова је предвиђао
да се за атентат на краља Александра искористи
церемонија његовог венчања са румунском
принцезом, будућом југословенском краљицом
Маријом.20
17
Исто.
18
АЈ, Посланство у Анкари (АЈ, ПА), 370-23-72/31,
Делегат у Цариграду МИД-у, пов.бр.198, 23.05.1922.;
У извештају од предходног дана (22.05.1923.) делегат
јавља да ће лица, чланови македнског комитета, која
су, ради вршења атентата, кренула за Србију,
посебно деловати у Скопљу, Битољу, Призрену и
Приштини (АЈ, ПА 370-23-72/30).
19
АЈ, МУД 14-210-775, Комесару полиције у Осијеку,
Пов. Д. З. Бр. 12334, 04.08. 1922., Београд; Почетком
1922. године Протогеров се у Риму састао са
мађарским представницима, док је маја исте године
ВМРО одржао илегални конгрес управо у Будипешти.
(вид. Вук Винавер, Југославија и Мађарска 1918-1933,
Београд, 1971, стр. 197, 208).
20
АЈ, МУД 14-210-775/165, Пов. Д. З. Бр. 7303, 20. 05.
1922., Београд; док. 178, Пов. Д. З. Бр. 12334, 04.08.
1922., Београд; док. 171, Пов. Д. З. Бр. 16506, 16. 09.
1922.
 2) Совјетска Русија, Коминтерна и КПЈ
Место и улога Краљевине СХС у
бољшевичкој акцији 1920-их година условљени
су геополитичким положајем Балкана и улогом
Краљевине СХС, која је била својеврсни ''чувар
поретка'' на Балкану, као и промашајима и
поразима бољшевичке револуцинарне акције у
Европи, пре свега у Немачкој. Бољшевички
стратези су проценили да је за покретање и
успех акције на Балкану најбоље искористити
нерешено тзв. ''национално питање'', па су
током прве половине 1920-их, интензивно
''потпаљивали'' то питање и инсистирали на
његовом ''решавању''. У том циљу су
успоставили сарадњу са националистичким и
сељачки покретима на Балкану. За обједињавање
амбиција незадовољних националних група,
пронађен је одговор у идеји о ''Балканској
федерацији'', састављеној од аутономних
република совјетског типа, насталих на бази
права народа на самоопредељење, које би биле
формално независне, а заправо суштински
зависне од Москве. Балканска федерација је
била најзначајнији пројекат бољшевичке акције
на Балкану.21
У оквиру међународне организације
комунистичких партија – Коминтерне (Треће
интернационале), која је руководила различитим
пропагандним, политичким, али и субверзивним
активностима у различитим државама (док се
званична Москва трудила да се држи
''неутрално''), значајне организационе јединице
за акцију на Балкану, па и у Краљевини СХС,
биле су: Одељење за међународне односе
(ОМС), Балкански и Бечки биро.22 Осим ових
организационих целина под окриљем
Коминтерне, совјетском политиком на Балкану
бавило се и посебно тело у Москви – тзв.
Балканска комисија, створена јануара 1924.
године из једног неформалног тела (''Савета за
Македонију'').23
21
Детаљније вид. Иван Ристић, ''Бољшевичка акција
на Балкану (до средине двадесетих година XX века)'',
Архив, Часопис Архива Југославије, бр. 1-2/2011, стр.
67-80.
22
Вид. Адибеков Г. М., Шахназарова Э. И., Шириня К.
К., Организациоанная структура Коминтерна,
Москва, 1997, стр. 13, 25, 55, 74, 115.
23
Национальный вопрос на Балканах через призму
мировой революции (В документах центральных
И у совјетским активностима кључну улогу
имала је разграната мрежа агената, која је
деловала из два центра – из Беча и Цариграда –
и била под контролом војних и цивилних
обавештајних служби Совјетског Савеза. Беч је
био центар из кога је оркестрирана бољшевичка
акција на Балкану средином 1920-их. У њему су
се налазили многи тајни револуцинарни
комитети из балканских држава, и оперисали
познати конспиратори и совјетски агенти, попут
познатог Мустафе Голубића и др.24
На тајној конференцији у Бечу (маја 1924.
године), под председништвом секретара
совјетске амбасаде Голдештајна (Ефраим
Соломонович Голденштајн), иначе главног
резидента совјетске спољне обавештајне службе
у аустријској престоници, дискутовало се о
бољшевичкој акцији на Балкану.25 По питању
Краљевине СХС, усвојене су следеће одлуке:
створити што већи јаз између Срба с једне, и
Хрвата, Македонаца, Црногораца и других, са
друге стране; придобити виђеније људе из
опозиционе средине, као и неке официре,
чланове тајне официрске организације ''Бела
рука''. У Загребу је требало отворити посебан
центар, чији би главни задатак био спречавање
било каквог српско-хрватског споразумевања.26
Посебно важни ''објекти'' деловања били су
Војска, министарства спољних и унутрашњих
послова, штампа и руска емиграција.27 Поменути
Мустафа Голубић и његови сарадници (Павле
Бастајић, Божин Симић и др.), припремали су
средином 1920-их различите терористичке
акције и ликвидације на територији Краљевине
СХС, са чиме су југословенске службе биле
упознате.28
''Југословенским питањем'' бавиле су се
многе конференције и конгреси, као и
российских архивов начала-середины 1920-х годов),
ч. 1, ред. Р. П. Гришина, Москва, 2000, стр. 195.,
напомена 3; стр. 224., напомена 2. Вид. и нап. 21.
24
Као у нап. 21.
25
Documents on British Foreign Policy 1919-1939, I
series, vol. XXVII, ed. W. N. Medlicott, Douglas Dakin,
London, 1986. док. 95, str. 141.
26
АЈ, Фонд Посланства у Лондону, бр. 341- фасц.
I/1925, пов. бр. 10696, 3. 01. 1925.
27
АЈ, фонд Министарства иностраних дела-Политичко
Одељење (МИД-ПО), 334-8-28, Стр. Пов. Об. Ђ. Бр.
4054, 24. 04. 1924.
28
АЈ, МИД-ПО, 334-31-85, Извештај без датума (крај
1925.)
резолуције и деклерације различитих органа и
организација – Коминтерне, њених органа, као и
Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Истраживачи су углавном сагласни да је Пети
конгрес Коминтерне у Москви (јула 1924)
представљао прекретницу по питању политике
према Балкану. На конгресу је Балкан
проглашен ''чвором целокупне
империјалистичке политике'' Запада, а усвојена
је и резолуција о решавању ''националног
питања'' у Краљевини СХС, дезинтеграцијом
државе – издвајањем Хрватске и Словеније из
њеног састава.29
КПЈ је редовно на својим конгресима
опсервирала ''нацинално питање'', полазећи од
ставова о ''угњетавачкој нацији'' (Србија),
'''угњетеним нацијама'' (сви остали), и
становишта о ''хегемонистичкој'',
''великосрпској'' ''колонијалној'' политици Србије
према другим народима, што је, само по себи,
нонсенс (Србија као ''колонијална'' држава, иако
се кроз читаву историју борила за сопствену
слободу и опстанак!) Тако је чувени Четврти
конгрес КПЈ у Дрездену (октобра 1928) позвао
на стварање независне Хрватске, Црне Горе и
Словеније; борбу за уједињење и независност
Македоније; на солидарност са Косовским
комитетом и борбу за стварање уједињене и
независне Албаније (''Велика Албанија'' са
Косовом и деловима Македоније); мађарској
мањини се признаје ''право на отцепљење'' итд.
У наредном ''поглављу'' комунистичке агенде,
ове комитерновске (пара)државне ''креатуре'' би
се стопиле у ''Федерацију радничко-сељачких
република на Балкану''.30 Дакле, реч је о општем
грабежу и отимачини југословенских
територија, као и о идеолошком, специјалном и
субверзивном рату против Краљевине СХС.
3) ''Хрватско питање'', Стјепан Радић и
''спољни фактор''
Већ смо поменули да је ''хрватско питање''
било најкомплексније питање унутрашње
политике Краљевине СХС/Југославије. Као по
29
Као у нап. 21; Вид. и: Историјски архив
Комунистичке партије Југославије, том II – Конгреси
и земаљске конференције КПЈ 1919-1937, Београд
1949, стр. 420-421. (Даље: Историјски архив КПЈ)
30
Вид. Историјски архив КПЈ, стр. 152-166.
правилу, унутрашња и спољна политика су
узајамно повезане и условљене, нарочито у
кризним ситуацијама и под сложеним
међународним околностима (какве су биле 1920-
их година). Тешко би било, готово немогуће, у
пар реченица елаборирати све импликације
''хрватског питања'' на спољнополитички
положај Краљевине СХС. Углавном, Стјепан
Радић, вођа најјаче политичке странке Хрвата
(Хрватске републиканске сељачке странке,
касније Хрватске сељачке странке),
предводиник покрета за решавање ''хрватског
питања'', током 1920-их година обраћао се на све
заинтересоване међународне адресе – Мађарима,
Италијанима, Бугарима, Совјетима, не би ли
интернационализовао ''хрватско питање'' и
нашао савезнике међу онима којима је сметала
Краљевине СХС у границама признатим у
Паризу. Навешћемо неколико мање познатих
чињеница везаних за поменуто деловање
хрватског вође. Тако је током раних 1920-их
Радић покушавао да успостави контакте са
старим непријатељима Срба – Бугарима, и то на
платформи о сарадњи ''сељачких идеологија'', с
обзиром да је на власти у Бугарској (1919-1923)
била странка Александра Стамболијског, вође
бугарских аграраца. Успостављена сарадња је,
осим идеолошких прошимања, подразумевала и
материјалну помоћ Радићу: док је служио
затворску казну због антидржавне политике
(1920), тајни изасланик Стамболијског, Герасим
Киров, предао је Радићевој супрузи 300.000 лева
за Радића. Пропагирање ''југословенско-бугарске
федерације'' од стране Радића, било је у служби
слабљења ''српског фактора'' и федерализације
Краљевине СХС.31
У својим емигрантским данима (1923-1924),
пошто је побегао од прогона власти, Радић је у
Лондону, Бечу и Москви тражио међународну
подршку за решавање ''хрватског питања''.
Предлагао је конфедерацију независних
Хравтске и Србије, и референдум за остале
31
О Радићевим ставовима према Бугарској,
југословенско-бугарским односима и ''македонском
питању, као и о сарадњи са Бугарима, детаљније вид.
Иван Т. Ристић, Бугарска у политици Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца (1919-1929), докторска
дисертација у рукопису, Филозофски факултет у
Београду (Одељење за историју), Београд, 2017, стр.
549-569.
области (Босна и Херцеговина, Бачка, Банат,
Словенија и Македонија) са питањем да ли ће
остати уз Србију или Хрватску! У Бечу је
успотавио контакте са представником ВМРО-а
Наумом Томалевским. Говорили су
аутономији Македоније, а било је речи и о
подршци побуне ''македонског народа'' у
Краљевини СХС. Радић се у Москви залагао за
''Дунавску федерацију'' Хрватске, Бугарске,
Мађарске и Србије (уколико се одрекне
монархије), очигледно кокетирајући
совјетском идејом о ''баканској федерацији''. Том
приликом је своју ХРСС учланио и Сељачку
интернационалу (тзв. Крестинтерна), која је
радила под контролом Коминтерне.32
могла издржати искушења која су стајала пред
њом. Да ли је југословенска држава била
''највећа српска грешка у 20. веку'' или не – није
на историчарима да намећу одговоре (барем не
о на онима који се желе ''слепо'' држати научне
методологије, а не скретати у правцу
дневнополитичких и идеологизованих тумачења
овог сложеног историографског питања).
Чињенице непобитно говоре да су југословенску
државу многи њени народи и већина суседа, као
са и неке велике силе, углавном видели као нужно,
наметнуто и привремено решење, баласт и
препреку. У том смислу су и деловали,
користећи се свим средствима, међу којима је
субверзивна и обавештјна делатност имала једну
од кључних улога.

***

Све напред навдено (а то је само мали део

научних сазнања о питањима којима смо се
бавили у раду), указује на то да се југословенска
држава у првим годинама постојања налазила у
веома сложеној геополитичкој и политичкој
ситуацији. Притиснута са свих страна, споља и
изнутра, држава се могла ''ослонити'' једино на
српску политичку елиту, пре свега ону из
Србије, која је и створила Краљевину СХС, као
последицу својих ратних, политичких и
дипломатских напора. Иако звучи као политичка
фраза, истина је да је Србија у нову државу
уложила све своје ресурсе – материјалне,
политичке, војне и дипломатске, улазећи у
''југословенски пројекат'' без калкулација,
помало наивно, стварајући непријатеље тамо где
их никада до тада није имала (Италија). Иако је
имао подршку неких великих сила (пре свега
Француске), званични Београд је, у крајњој
линији, морао да се ослони једино на сопствене
снаге. Употребљавајући и репресивне методе –
полицијски, војни и правосудни апарат,
централистичко одлучивање и друге врсте
притиска – српска владајућа елита се довијала на
све начине, не би ли од многобројних насртаја
сачувала своје ''југословенско чедо''. Ипак,
држава изграђена на таквим темељима, са
неискреном ''браћом'' и суседима, и у таквој
геополитичкој стварности, показало се, није

32
Као у предходној напомени. Детаљније вид. у: Л.
Ревякина, Коминтернът и селските партии на
Балканите 1923-1931, София, 2003.