УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ БЕЗБЕДНОСТИ

ПРИКУПЉАЊЕ ПОДАТАКА ИЗ ОТВОРЕНИХ ИЗВОРА КАО

МЕТОД РАДА ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ

ДИПЛОМСКИ РАД

МЕНТОР: КАНДИДАТ:

Др Зоран Драгишић Михаило Тодоровић

Редовни професор

Београд, 2017.године
Садржај:
1. Увод ........................................................................................................................................... 2
2. Методе прикупљања података ................................................................................................ 4
3. Прикупљање података из отворених извора.......................................................................... 8
3.1. Прикупљање података из медија (средства масовних комуникација) ...................... 14
3.2. Прикупљање података преко научних и техничких институција ............................. 15
3.3. Прикупљање података преко јавних хуманитарних експерата и посматрача .......... 15
3.4. Прикупљање података на бази сарадње ....................................................................... 16
3.5. Прикупљање података преко личних контаката ......................................................... 18
3.6. Прикупљање података испитивањем ратних заробљеника........................................ 18
3.7. Истражна метода ............................................................................................................ 20
3.8. Прикупљање података извиђањем................................................................................ 20
3.9. Дипломатско-конзуларна метода.................................................................................. 22
3.10. Псеудодипломатско - конзуларна метода ................................................................ 23
3.11. Прикупљање података преко друштвених мрежа ................................................... 24
3.12. Привредне институције ............................................................................................. 24
3.13. Специјализоване полицијске институције ............................................................... 25
3.14. Прикупљање података преко војнодипломатских представника .......................... 25
ЗАКЉУЧАК .................................................................................................................................... 27
Литература: ..................................................................................................................................... 28

1
 1. Увод

Заједничка карактеристика поимања обавештајне детаности односно

обавештајних служби у страним енциклопедијама је њено третирање као дела
државног апарата, чиме се у старту битно детерминише и ограничава предмет и
садржај њеног рада, као и став да прикупља информације само о страним државама.
Обавештајна служба углавном прикупља оне податке који су посебно чувани и који
нису доступни широј јавности. Њена целокупна активност – делатност и задаци,
строго су усклађени са циљевима и задацима државе. Она својим радом знатно
доприноси успешном функционисању државног апарата (Савић, 2000).

Развој обавештајне делатности и настанак обавештајне службе у оквиру

државног апарата могу се посматрати кроз векове. Њихову еволуцију можемо
анализирати кроз следећа раздобља: давна времена, средњи век, период ренесансе,
Први светски рат, период између два светска рата, Други светски рат, период после
Другог светског рата односно Хладни рат, постхладноратовски период и
информатичко доба.

На постојање обавештајних активности указује први писани траг који датира

из периода око две хиљаде година п.н.е. приликом ископавања остатака древног
града тадашње државе Мари на реци Еуфрат (данашња источна Сирија) , археолози
су пронашли глинену плочицу, на којој је записан први познати шпијунски извештај
на свету. Такође, слични писани извори о обавештајној активности потичу из
1500.година п.н.е.,који су пронађени у археолошким налазиштима у Малој Азији
(Милошевић, 2001).

Обавештајним активностима интезивно су се бавили и древни народи

Средоземља, Блиског и Средњег истока, на шта указују историјски подаци. За
владаре и војсковође ових држава врхунски приоритет су имали шпијунажа и
информисање. Такође, постоје примери који указују да је и у време стварања прве
јеврејске државе постојала обавештајна активност (Милошевић, 2001).

У 18. веку почиње процес прерастања обавештајне активности у обавештајну

службу и тај процес траје до 19.века. Успостављањем апсолутистичких монархија
пресудно је утицало на стварање обавештајне службе. Обавештајним радом лично су
руководили владари и војсковође, мада су владари задуживали лица за такве

2
активности у земљи и у иностранству. У таквим условима долази до формирања
спољне обавештајне службе као посебног органа државне управе (Милошевић,
2001).

Формирањем великих националних држава и стварањем апсолутних

монархија у периоду ренесансе долази до наглог развијање обавештајне службе.
Обавештајна служба у време јачања робно - новчаних трговинских односа у
привреди прераста постепено у посебни државни орган и то нарочито у градовима
Венеција, Ћенова, Фиренца итд.(Пајевић, 2015).

Први светски рат указује да обавештајна служба има значајну улогу и у

припремању и у вођењу рата. Да би се добили потребни подаци о намерама
противника,о потенцијалу противника долази до интезивног развоја обавештајне
службе, при чему се нарочито развила агентурна служба. Томе доприноси појава
новог средства-радиостанице (Милошевић, 2001).

Између два светска рата све обавештајне службе посвећују велику пажњу
прикупљању и обради података о економском потенцијалу и о друштвено-
политичким приликама могућег противника. Услед појаве нових електронских
средстава, а усавршавањем постојећих, омогућено је стварање нове гране
обавештајне делатности која се назива ‘’Електронски рат’’. У овом периоду веома је
значајна британска и француска обавештајна доминација на Блиском исотку
(Пајевић, 2015).

Током Другог светског рата значајна су четири обавештајна догађаја која су

одредила пут обавештајне делатности током Хладног рата. Прво, САД су основале
своју прву цивилну обавештајну агенцију- Уред стратешких служби (као реакција на
напад на Перл Харбур 1941.године) . Друго, између Велике Британије и Сад
успостављена је широка сарадња у подручју сигинта. Треће, снимање из ваздуха које
је започето у време Првог светског рата добија на значају током Другог светског
рата. Четврто, значајна је веома интезивна људска шпијунажа која је предузета са
обе стране гвоздене завесе (Милошевић, 2001).

После Другог светског рата обавештајне службе се претварају у посебне

самосталне системе државне управе. Значајна је њихова техничка опремљеност и
стварање професионалних организација(Пајевић, 2015).

3
 Из наведеног се види да се са развојем друштва и државе, развијала
обавештајна служба и њена делатност. Видела се неопходност постојања
обавештајне службе у држави за њено функционисање како на спољњем тако и на
унутрашњем плану. Тако данас имамо обавештајне службе које су временом
еволуирале и трансформисале се у савремене обавештајне службе.

Прикупљање обавештајних података као метода рада обавештајних служби је

потребно за доношење одлука како би се предвидели сигурносни ризици,
међународне кризе и сукоби.То значи да је обавештајна делатност
вишедимензионална (приватна, државна, војна, полицијска итд.), и свеобухватна по
времену, простору и методама. Обавештајна делатност се састоји од прикупљања,
анализе података и тајних акција и ослања се на научну методу и савремена
техничко - технолошка дoстигнућа. Такође она је и професија и уметност и
привилегија и стуб демократије, а у функцији је служења грађанима и друштву
(Пајевић, 2015).

2. Методе прикупљања података

Када говоримо о обавештајној делатности, један од најзначајнијих задатака

обавештајне службе који је део обавештајно - оперативног циклуса јесте
прикупљање података, што омогућава да се продре у противников начин
размишљања и тако врши утицај на његове одлуке и способност манипулације
истим.

У пракси, знјачајна је подела метода рада обавештајних служби на легалне и

илегалне методе. У односу на садржај рада обавештајних служби, методе можемо
поделити у две велике групе – Метода прикупљање података и Методе
превратничког (субверзивног деловања).

Прикупљање података подразумевају следеће методе (Стајић, 2011):

1. Метода отворених извора информација;

2. Метода непосредне опсервације (извиђање) – остварује се директним

извиђањем, неког значајног правца, рејона, објекта, да би се прикупили или

4
 проверили потребни подаци, како би се на основу тих података, наговестили
одређени догађаји.

3. Агентурна метода – подразумева коришћење тајних сарадника

обавештајне службе, за упознавање стања, могућности и намере противника.

4. Метода оперативне технике – начин прикупљања података која

подразумева употрбу специјалне технике за откривање чуваних података.

5. Метода политичких пријатеља – ову методу рада стране обавештајне

службе нарочито користе у оним земљама где долази до борбе за власт између
позиције и опозиције.

6. Метода дејства специјалних снага – представља насилно прикупљање

одређених података на туђој територији.

Овде треба нагласити, да се већина теоретичара слаже да су неке од њих које

примењују војни и цивилни обавештајци, легалне, да се неке налазе на граници
између легалних и илегалних метода, док су остале илегалне. У том смислу, једино
се ''метода отворених извора информација'' сматра истовремено и леганом, док се
„метода непосредне опсервације (извиђање)“ налази на граници истих. Све остале,
истовремено спадају у илегалне методе прикупљања података.

Такође, анализом и дефинисањем метода прикупљања података обавештајних

служби бавило се и бави се велики број аутора из целог света. Међутим из
перспективе научно стручне анализе најдаље су отишли амерички аутори са својим
становиштима што је и разумљиво обзиром на степен развијености државног
система САД, а самим тим и обавештајно - безбедносног сектора као дела истог.
Радови америчких аутора усмерени на ову комплексну тему и најрепрезетативније су
приказани у Енциклопедији за шпијунажу, обавештајну службу и безбедност.

Међу поменутим ауторима истиче се и истраживач безбедности, Марк

Ловентал (Mark.M.Lowenthal), са својих пет прикупљачких дисциплина у
прикупљању података у оквиру обавештајне делатности:

1. Сликовне обавештајне информације (Image Intelligence, IMINT) - Овај облик

обавештајне активности бави се истраживањем, развојем и ширењем
мултисензорских сликовних производа који представљају подршку у

5
 борбеним дејствима и операцијама. Овај метод прикупљања података
представља веома корисну активност, која је производ анализе снимања и
која укључује представљање електронски репродукованих објеката или
оптичким средствима помоћу филма, електронских средстава за приказивање
или другим медијима.

2. Обавештајне информације из електронског извиђања (Signals Intelligence,

SIGINT) - Обухвата разноврсне тимове електронског пресретања и преузимања
информација. Он представља појам којим се објашњавају појам пресретања, као
и појам обраде и анализе процеса пресретања електронских информација.
SIGINT обухвата следеће активности:

• COMINT - је једна од најзначајнијих COMINT дисциплина која обухвата

информације које су изведене из прекинутих преноса комуникације

• ELINT - дисциплина која обухвата прекид и анализу некомуникацијских

преноса као што је нпр. Радар

3. Људски извор (Human Intelligence,HUMINT) - Прикупљање података помоћу

људи, представљају све информације које се добијају од људских извора односно
од човека. Овај начин прикупљања података обухвата широку област активности
од директног прикупљања података и посматрања све до испитивања и
прикупљања информација од шпијуна.

4. Обрада других обележја објекта (Measurement and Signature Intelligence,

MASINT) - Јединствена прикупљачка и аналитичка дисциплина, која може да
пружи допринос обавештајно - сигурносном систему у смислу идентификације
посебних оружја, хемијског састава, садржаја материјала итд. MASINT може да
буде обавештајна дисциплина будућности и она постаје све важнија у
идентификацији нових претњи.

5. Обавештајне информације из отворених извора (Open Source Intelligence,

OSINT) - Једна од најмлађих дисциплина прикупљања података.

6
 Ловентал је дао тзв.нову визуелизацију обавештајних дисциплина (Lowenthal,
2001) (слика 1).

Тајниизвори Отворени

Извори
IM INT
SIG INT
HUM INT
MAS INT
OSINT

Слика 1. Нови начин визуелизације обавештајних дисциплина (Lowenthal, 2001)

Ловентал је први аутор који је указао на свеприсутност отворених извора

података у тајним начинима прикупљања обавештајних података. Генон је указао на
проблем све веће количине отворених извора података и потребе за стварањем
јединствене базе тих података која би била доступна свим агенцијама у склопу
обавештајне заједнице. Меркадо је био први аутор који се усмерио на промене у
обавештајном раду због све већег значаја отворених извора података. Бурк пружа
свеобухватан преглед употребе отворених извора у америчкој обавештајној
заједници од краја Другог светског рата до данас, с посебним нагласком на врстама
отворених извора који се данас користе у обавештајној анализи. Он тврди да је
употреба отворених извора најстарија врста прикупљања обавештајних података:

„Током Другог светског рата и Хладног рата (а посебно рата у Вијетнаму),

радијски и штампани извори чинили су већину прикупљених обавештајних
података. Процењује се да је око 80% вредних обавештајних података долазило
из отворених извора. Револуција у развоју информационих технологија
драматично је убрзала приступ и увећала вредност отворених извора,
омогућавајући брже и јефтиније прикупљање и анализу. … Оно што се догодило
је отклон од хладноратовског менталитета. Док је задатак обавештајних
агенција био суочавање са затвореним друштвима од којих није било могуће
добити потребне информације, тајне методе су биле неопходне за откривање

7
 мотива и стратегија другог. У новом окружењу аналитичар се суочава са
обиљем информација које се могу прибавити брзо и јефтино. Проблем више није
како прибавити информацију, већ шта радити са огромном количином
доступних информација“ (Burke, 2007:11).

3. Прикупљање података из отворених извора

Метода прикупљања података из отворених извора представља једну од

најмлађих метода рада обавештајних служби,али која се због нових технолошких
могућности муњевито развија. За овај начин коришћења легалних могућности за
обавештајну делатност, користе се и други називи, као што су нпр.легални
обавештајни рад, легална шпијунажа, легалне методе обавештајне службе, и
прикупљање података методама легалног рада. Међутим, оваква одређења се не могу
прихватити јер је обавештајна делатност сама по себи нелегална. Наиме овом
делатношћу нарушавају се суверенитет и интегритет државе према којој је таква
делатност усмерена. Савремене обавештајне службе успешно користе све
могућности да дођу до потребних података који су обавештајног значаја. Треба
напоменути да се ова метода осим у обавештајним службама користи и у другим
организацијама и системима које податке добијене на овај начин користе у
реализацији својих активности. Разлика између обавештајне службе и других систма
који на овај начин прикупљају и анализирају податке јесте само у сврси односно
намени за шта се иста користи. Иако је овај метод у пракси коришћен од великог
броја људи и организација међу првима који је на исти скренуо пажљу је био Роберт
Дејвид Стил(Robert David Steele) бивши службеник ЦИА због чега је и назван оцем
отворених извора информација (Пајевић, 2015).

Наиме он је 1992. године написао чланак под називом

(Ethics,Ecology,Evolution,and Intelligence, E3i) у коме је представио отворене изворе
информација и раздвојио их од традиционално једностране тајности. Након тога,
односно у периоду од 1993. до 2001. године разне комисије проверавале су стање
америчке обавештајне службе у којима је учествовао и сам Стил. Управо су та
истраживања показала велики значај отворених извора информација, али и до дан
данас постоји сукоб мишљења и расправа о њеном значају у смислу времена и места

8
када се користи. На основу тога могу се разликовати три схватања отворених извора
информација и његово значење (Пајевић, 2015).

1. по првом схватању више информација пружају тајно прикупљене тајне

информације од OSINT-а. Са OSINT-ом немогуће је ући у главу посматраног
предмета

2. по другом схватању OSINT треба посматрати као извор важећих

информација

3. треће схватање представља комбинацију прва два

Такође, важно је направити разлику између ове и агентурне методе, обзиром

да ове две методе примењују све службе света и оне се међусобно допуњују.

Отворени извори информација као метода прикупљања садржи различите

изворе као што су: новине, књиге, владине и научне публикације, различите
извештаје, радио и тв станице, интернет, онлајн сервисе као и различите ограничено
приступачне базе електронских података (нпр.универзитетске). Информације
добијене из отворених извора су релевантне информације које су добијене из
систематског прикупљања, обраде и анализе јавно доступних информација као
одговор на обавештајни захтев (Пајевић, 2015).

Значајна предност ове методе је његова доступност, али исто тако

информације из отворених извора су подложни манипулацији и често се користе у
сврху обмањивања. То представља слабост у односу на друге прикупљачке
дисциплине.

Тзв.феномен еха је проблем који мучи осинт. Феномен еха-један медији

објави причу,а други медији је пренесе и при томе додаје или одузима одређени
садржај, тако да се стварна слика с временом искриви.

Пајевић је дао и табеларни приказ са предностима и недостацима отворених

извора података. (Слика 2)

9
 OSINT
Предности
Доступност
Широк спектар извора
Ставља тајне у шири контекст
Широк обим(до 85% укупног
обавештајног материјала
Није скуп
Користан за иницирање
оперативних активности
Релевантна информација
Недостаци
Ехо-ефект
Подложан манипулацији
Теже анализирати огромну
количину информација
Обиман
Подложан цензури
Мала могућност да понуди
спознају о предмету интересовања
као што нуде HUMINT SIGINT
80% OSINT-a није доступно на
енглеском језику

Слика 2. Предности и недостаци отворених извора (Пајевић, 2015)

У НАТО приручнику за отворене изворе података (NATO OSINT, 2001:2),

извршена је подела отворених извора обавештајних података и информација на
следеће четири категорије (подела је извршена у односу на степен обраде и
поузданости ових података):

Подаци из отворених извора (Open Source Data, OSD): Сирове штампане,

емитоване, усмено пренесене или друге врсте информације добијене из примарног
извора (фотографије, аудио/видео снимци, сателитски снимци, писма и сл.).

Информације из отворених извора (Open Source Information, OSIF): Њих чине

комбиновани подаци, најчешће у процесу сређивања који обухвата њихово
филтрирање, проверу и представљање. OSIF су генерисане информације које су
обично широко распрострањене (новине, емитовани програм, свакодневни
извештаји и др.).

Обавештајне информације засноване на отвореним изворима (Open Source

Intelligence, OSINT): То су информације које су циљано откривене, разврстане,
10
прочишћене и прослеђене одређеним корисницима, најчешће руководиоцу и
његовом особљу, ради решавања неког проблема. Другим речима, ОСИНТ
примењује испробани процес обавештајног рада на широк спектар отворених извора
информација и ствара обавештајне информације.

Валидирани OSINT (OSINT-V): То су информације које могу да се

карактеришу високим степеном поузданости. Њих могу да стварају обавештајни
професионалци који користе све изворе података (All-source Intelligence), а који
имају приступ поверљивим или тајним изворима података. Такође могу да дођу из
сигурних отворених извора чија поузданост се не доводи у питање (медијске
фотографије или снимци слетања ваздухоплова на аеродром).

Препорука временског распореда за осинт-ов стандард прикупљачких и аналитичких

задатака:

15 минута – Дефинисање захтева. Разумевање заповедникових намера.

30 минута – Прикупљање са интернета. Коришћење алата за претрагу,

идентификација топ десет страница и прегледа оцена.

15 минута – Табела интернетских извора. Креирати интернет табеле за будућу

употребу и за референце корисника.

60 минута – Комерцијалног прикупљања. Коричћење извора који се плаћају.

Идентификовати 20 најзначајнијих тема за експлоатацију.

60 минута – Анализа, читање, разумевање, процена и класификовање прикупљених

информација.

60 минута – Продукција. Пажљиво креирање аналитичког сажетка, табеле садржаја и

слајдова.

4 сата – Укупно време потребно за креирање било ког осинт извештаја користећи
само интернет као извор

Слика 3. Стандард за прикупљање и анализу осинт – а (NATO OSINT, 2001)

Гибсон (2007) се у дисертацији Open Source Intelligence: A Contemporary

Intelligence Lifeline, бави питањем на који начин отворени извори података
доприносе обавештајном раду, и он је током истраживања спровео следеће кораке
(Gibson, 2007:4):

11
 1. Свеобухватни преглед и анализу релевантне литературе ради
успостављања историјских, политичких и контекстуалних карактеристика
истраживачког проблема, као и због указивања на потребу за оваквим
истраживањем;

2. Критичку анализу досад коришћене методологије ради примене

одговарајућег истраживачког модела;

3. Развој модела који описује специфични допринос отворених извора на

основу података из студија случаја ћелија отворених извора37 и аналитичара;

4. Проверу "прочишћеног" модела на одабраној студији случаја ради

теоријског уопштавања;

5. Закључивање на основу теоријског уопштавања модела и пружање

препорука за вођење политике.

Гибсон (2007:80) даје следећу поделу на основу природе извора:

Медији:

Традиционални електронски (радио-телевизијски и сателитски);

Традиционални штампани (новине и часописи);

Варијације традиционалних медија у дигиталном формату (којима се

приступа преко интернета);

Компилације постојећих извора које су доступне на интернету (Factiva,

Dialog, BBC Monitoring и др.).

Тзв. "сива литература"

Академска истраживања, приступ академским часописима и специјалистима;

Конференције, изложбе, сајмови, конвенције, састанци;

Статистике и базе података из јавног сектора;

Истраживања тржишта и базе података из приватног сектора.

12
 Комерцијални производи

Специјализована техничка/тактичка издања (Jane's, Oxford Analytica,

Economist Intelligence Unit, итд.);

Комерцијални снимци (најмање једанаест приватних комерцијалних

сателита);

Специјалисти за картографију (Eastview Cartographic);

Процена ризика;

Истраживања тржишта и базе података из приватног сектора.

Истовремено, дефинисањем и анализом отворених извора информација, као

методе прикупљања податка, бави се и више домаћих аутора, међу којима су и Маид
др Пајевић, Андреја др Савић, Милан др Милошевић, Љубомир др Стајић. Они пре
свега, поменути метод прикупљања података, објашњавају и анализирају на основу
носиоца активности односно метода које исти примењују. Према њиховом
мишљењу, носиоци обавештајне активности методом коришћења легалних
могућности су следећи:

1. Прикупљање података из медија(средства масовних комуникација)

2. Прикупљање података преко научних и техничких институција

3. Прикупљање података преко јавних хуманитарних експерата и посматрача

4. Прикупљање података на бази сарадње

5. Прикупљање података преко личних контаката

6. Прикупљање података испитивањем ратних заробљеника

7. Истражна метода

8. Прикупљање података извиђањем

9. Дипломатско конзуларна метода

10. Псеудодипломатско конзуларна метода

13
 11. Прикупљање података преко друштвених мрежа

12. Привредне институције

13. Специјализоване полицијске институције

14. Прикупљање података преко војно – дипломатских преставника

3.1. Прикупљање података из медија (средства масовних комуникација)

Средства масовних комуникација (електронска-тв и радио; штампа- листови,

часописи, магазини, специјализовани стручни часописи или листови- научни,
фабричка и друга гласила, билтени) представљају значајан извор обавештајних
података. Путем ових средстава држава свакодневно ставља на располагање
обавештајним службама велики број података. Веома је битан квалитет информација
које се добију на овај начин и које дају могућност да се изврши анализа и процена
даљег тока догађаја. Обавештајне службе свакодневно прикупљају и темељно
анализирају информације, прикупљањем свих доступних публикација у земљама
обавештајног интересовања. У оквиру организационе структуре обавештајних
служби оснивају се посебне организационе јединице за праћење штампе.
Такође,ангажују се стручњаци за многе области на пословима анализе садржаја
штампе,радио и тв емисија,каталога,информатора и других публикација. Савремене
обавештајне службе долазе до важних обавештајних података које објављују
средства јаног информисања. Таква њихова активност није забрањена
законодавством противничких држава. Међутим, обавештајна служба може да
оствари посебан однос са неким средством информисања, тј. може да оствари утицај
у одређеним информативним кућама тако да су оне у непосредној функцији
обавештајног рада. Чињеница је да страни дописници, стручњаци и научници могу
да дођу до тачних сазнања о главним догађајима тако што прате јавне изворе
информација као што је штампа, електронски медији и сл.(Савић, 2000).

Поред великих предности коришћење средстава масовних комуникација има

и своја ограничења. Наиме, дешава се да од огромне масе прикупљених
информација, неке од њих су бескорисне, тако да долази до анализе јавно доступних
информација. Тиме се дефинише шта је то шта је ускраћено, тако да се долази до

14
примене скупих, дуготрајних, а понекад и опасних метода тајних обавештајних
операција. Преко тих метода сазнаје се оно што је свакој обавештајној служби
потребно, а што ниједан обавештајни извор не може да пружи. То су подаци строго
поверљиве природе који нису доступни јавним, отвореним изворима, као и подаци о
намерама противника.

Дипломатско конзуларна представништва појединих земаља претплаћене су

на сву штампу, коју анализирају и класификују обавештајне податке (нпр.картотека
личности, статистички подаци, појава).

Међутим, оно на шта треба обратити посебну пажњу је чињеница да средства

масовних комуникација имају и другу намену. Познато је да обавештајне службе
користе идентитет новинарских агенција као „фасаду“ за своје обавештајце широм
света.

3.2. Прикупљање података преко научних и техничких институција

Научне институције из области техничких и друштвених наука спроводе

велики број истраживања у целом свету. У оквиру међународне научне размене
један део тих истраживања или резултата представља основ за обавештајне службе
које се посебно ангажују на њихову анализу и на планирању обавештајних задатака.
Поједине обавештајне службе оснивају сопствене институције и центре за стратешка
истраживања (Милошевић, 2001).

Страни научни радници и стручњаци својим учешћем у остваривању

одрђених истраживачких пројеката,а нарочито у области електропривреде,
енергетике, саобраћаја и веза, примене нуклеарне енергије долазе до значајних
података. Те податке они могу доставити на употребу и анализу обавештајним
органима своје или друге земље (Стајић, 2011).

3.3. Прикупљање података преко јавних хуманитарних експерата и

посматрача

Ова метода се жаргонски назива и „јавни стручњаци и посматрачи“. Метода

се изводи преко људи, тј. отворен извор је људски стручњак или људски посматрач

15
са непосредним искуством. Он је веома често најефикасније и најјефтиније средство
стварања новог отвореног извора обавештавања (Пајевић, 2015).

3.4. Прикупљање података на бази сарадње

Током историје остваривана је међусобна сарадња између држава које су

имале заједничке обавештајне интересе. Пословна сарадња између две обавештајне
службе назива се повезаним операцијама. Циљ те сарадње је да се изврши размена
информација, да се организују заједничке операције и да се убацују агенти у стране
службе.

У овом односу важе три основна правила (Пајевић, 2015):

- прво правило је да се ништа не даје док то није неопходно,

- друго правило је да се осигура чист добитак и

- треће правило је да информације које једна обавештајна служба даје другој,

ова друга не може предати трећој служби, а да се претходна прва служба са тим
не сложи.

Сврха ових правила је да се заштити тајност информације и операције. У

прошлости сарадња између обавештајних служби је била обавеза свих чланица и код
западног и код источног блока.

Метод сарадње представља поступак прибављања и размене обавештајних

података између обавештајних служби две или више држава, двостраним или
вешестраним уговорима и договорима и споразумима. Овај метод се може остварити
не само између обавештајних служби земаља који су војни и политички савезници,
већ и између обавештајних служби земаља које су противници у области
међународних односа. Али таква обавештајна сарадња није могућа између
обавештајних служби земаља које су актуелни непријатељи (Милошевић, 2001).

Повремени аранжмани који су везани за конкретне манифестације

безбедносног карактера представљају један од најчешћих облика сарадње
обавештајних служби различитих земаља. Циљ те сарадње је да се спрече
терористички напади у време званичних државних посета, значајних међународних

16
скупова, спортских, културних и других међународних манифестација (Милошевић,
2001).

Прикупљање обавештајних података методом сарадње подразумева и тзв.

обавештајну помоћ. Под овим појмом подразумева се стање у коме обавештајне
службе две или више земље истовремено делују једна према једној, а прикупљене
податке достављају другој зараћеној страни (Милошевић, 2001).

Најпознатији пример примене метода сарадње на основу мултилатералног

уговора је UKUSA(UNITED KINGDOM-UNITED STATESSECURITY AGREEMENT)-
англоамерички уговор о сарадњи на пољу електронски обавештајних активности.
Овај уговор је потписан 1948.године између обавештајних институција Новог
Зеланда, Канаде, Аустралије, Велике Британије и Сад (Милошевић, 2001).

Пројекат ,,Ешалон“ је централна компонента УКУСА. Овај пројекат

представља најмоћнију глобалну мрежу за пресретање свих радио, факс, телекс,
телефонских и Интернет комуникација и делује више од двадесет година на пољу
електронског обавештајног рада. Ешалон је компијутерски систем за селекцију и
обраду података, који се прикупљају електронским извиђањем телекомуникационих
система влада појединих држава, политичких организација, финасијских и других
привредних субјеката, као и појединаца. Овај компијутерски систем се заснива на
веома великој и доста сложеној мрежи тајних прислушних станица које су
стациониране широм света. У пројекат Ешалон укључено је око стодвадесет
сателита. У Менвит Хилу у Великој Британији налази се централна прислушна
станица. Међутим, прислушне станице су лоциране у САД-у, Аустарлији, Немачкој,
Јапану и у Канади. Америчка обавештајна служба НСА је створила моћан
оперативни компијутерски систем под шифром ,,Платформ“. Функција овог система
је да координира педесет и два компијутерска система ,,Ешалона“ у целом свету.
НСА руковди целим пројектом, има пресудан утицај на развој система Ешалон и има
ексклузивно право на све информације које се прикупе преко ове глобалне
електронске обавештајне мреже (Милошевић, 2001).

17
 3.5. Прикупљање података преко личних контаката

Могу се разликовати две врсте личних контаката (Савић, 2000):

1. Званични(службени) и

2. лични (приватни) контакти

Званични (службени) контакти остварују се од стране дипломатско-

конзуларних представништава приликом њихових редовних дужности у
иностранству. Они остварују званичне контакте са држављанима земље домаћина у
разним институцијама, као што су политичке, културне, спортске и друге
организације. У оквиру ових контаката значајан је рекреативни део. А то значи да се
ствара опуштена атмосфера када се говори о неким темама отвореније и слободније
(Савић, 2000).

Лични (приватни) контакти односе се на стварање међусобног односа који

мора бити прожет пријатељством, поверењем и симпатијама. У овом односу постоје
две стране: Страна која прикупља податке и која има смишљен и плански приступ и
страна која прихвата однос без сагледавања ове позадине (Савић, 2000).

3.6. Прикупљање података испитивањем ратних заробљеника

Полазна тачка код примене ове методе је значај поштовања Женевске

конвенције о поступању с ратним заробљеницима из 1949. године. У овој
Конвенцији прецизно су дефинисани припадници оружаних снага било које стране у
сукобу као борци, а било који борац кога је заробила противничка страна сматра се
заробљеником (Пајевић, 2015).

Израз испитивање ратних заробљеника необухвата само испитивање

заробљених или пребеглих припадника непријатељске оружане силе, већ
подразумева и испитивање цивила који долазе са територије под контролом
непријатеља. Саслушање односно обављање ,,информативног разговора“ је најчешћи
начин прикупљања обавештајних података испитивањем ратних заробљеника,
односно лица која се по одредбама међународног ратног права сматрају ратним
заробљеницима. Овај метод прикупљања података испитивањем ратних заробљеника
18
може се дефинисати као метод прикупљања обавештајних сазнања војне природе и
то првенствено на тактичком и оперативном нивоу. Најзначајнији извори
обавештајних података код овог метода су људи-ратни заробљеници, као и
документи: војне карте,извештаји и наређења (Милошевић, 2001).

Од сваког појединачног случаја зависи какав ће бити поступак испитивања

ратних заробљеника. Применом овог метода не смеју се нарушавати одредбе
међународног ратног права о ратним заробљеницима, односно у поступку се не сме
користити тортура и други поступци који су противни међународном праву. Такође,
према лицу које се испитује не сме се примењивати физичка сила, подвргавање
одређеним биолошким експериментима или неки други нехумани поступци.
Приликом испитивања заробљеника посебно треба водити рачуна о томе да ли је
непријатељски војник заиста заробљен или је непријатељ исценирао заробљавање
како би пласирао одређену дезинформацију (Милошевић, 2001).

Техника испитивања заробљеника је брзо постављање питања од стране

испитивача. Тада заробљеник заузима одбрамбени став, његова сигурност је
пољуљана и у том тренутку заробљеник каже и више него што је желео. Испитивач
који примењује ову методу тј. поставља брза питања потребно је да има велико
знање о темама које га занимају. Само испитивач који је вешт треба да примењује
ову методу прикупљања података (Деренчин, 2009).

Код ове методе испитивач може да приступи заробљенику на различите

начине. Емоционални приступ - када се испитивач интересује за личне проблеме
заробљеника и на тај начин га подстакне да прича. Када се ради о официру један од
приступа је понос и его официра, а посебно национални понос (где испитивач
коментарише и напада заробљеникову земљу, чиме га подстиче да брани своју
земљу и тиме и сам заробљеник улази у разговор). Приликом испитивања веома су
познати и корисни приступи: Добар и лош полицајац, Ми знамо све, а нарочито је
занимљив начин, Глупи испитивач, где се испитивач прави глуп у војним темама,
што заробљеника подстиче да му све детаљно објасни (Деренчин, 2009).

Изучавање непријатељевих докумената, новог наоружања и војне опреме је

посебан облик овог метода прикупљања обавештајних података. Да би се олакшало
систематско изучавање и коришћење,ови документи се разврставају по родовима и
службама, јединцицама, садржају и времену њиховог издавања. Исти се достављају

19
најбржим средствима обавештајном органу претпостављене команде и штаба.
Такође се доставља и извештај о томе ко је, када и под којим условима дошао до
непријатљских докумената и средстава (Милошевић, 2001).

3.7. Истражна метода

Ова метода се односи на саслушавање обавештајно занимљивих особа као

што су: агенти, ратни злочинци, припадници страних обавештајних служби који су
пребегли из своје земље у страну тзв. обавештајни дезертери. Истражна метода своје
значење добија када се укљиче друге методе као што је агентурна метода, техничка
метода и метода анализе (Савић, 2000).

3.8. Прикупљање података извиђањем

Обавештајне службе током рата примењују у свом раду извиђање као основни
облик прикупљања података о непријатељу. Овај метод рада обавештајних служби и
оружаних снага присутан је још од настанка саме обавештајне делатности. Оружане
снаге путем извиђања прикупљају податке да би створили праву слику о ситуацији
на ратишту и да би донели адекватне одлуке и планове о наредним борбеним
дејствима. Да би се извиђање што успешније реализовало у том циљу се ангажују
специјалне војне јединцие или посебно обучени припадници обавештајних служби
(Пајевић, 2015).

Извиђање се према извршиоцима може поделити на: општевојно извиђање,

извиђање појединих видова (копнено,ваздушно и извиђање са мора), родова и
служби (пешадијско, артиљеријско, техничко, РХБ, извиђање ПВО итд.) и
командантско извиђање. Према циљу, обиму и ангажованим снагама и средствима
извиђање се може поделити на: стратегијско, оперативно и тактичко извиђање.
Извиђање које се врши осматрањем и ослушкивањем претставља традиционални
облик извиђања. Овај облик извиђања подразумева визуелна посматрање са
прикладног места од стране појединца или од стране групе лица (Милошевић, 2001).

Обавештајне службе у савременим условима прикупљају податке извиђањем

и то електронским извиђањем и извиђањем из ваздушног простора.

20
 Под електронским извиђањем се подразумева прикупљање података о
противнику применом радиоелектронских, радарских и других електронски уређаја
који електромагнетске таласе претварају у чујне или видљиве сигнале. Могу се
разликовати четири начина извиђања помоћу модерних електронских система
(Милошевић, 2001):

1. Копнено извиђање (радарским и другим савременим електронским системима

и уређајима)
2. Извиђање из ваздуха (авионом, балоном, хеликоптером и беспилотним
летилицама)
3. Поморско извиђање (специјално опремљеним бродовим и подморницама)
4. Извиђање из свемирских пространстава преко сателита и космичких система

Према значају електронско извиђање се дели на: стратегијско, оперативно и

тактичко. Према простору одакле се изводи електронско извиђање се дели на:
извиђање са копна, мора и из ваздуха. Према наменским средствима којима се
изводи електронско извиђање се дели на: радио извиђање, радиотехничко, радарско,
опто-електронско, телевизијско и акустичко и хидроакустичко извиђање
(Милошевић, 2001).

Електронско извиђање у миру може да се спроводи из извиђачко - техничких

центара (који су стационирани), а који се налазе у приграничним реонима или у
земљи о којој се прикупљају обавештајни подаци, а све је маскирано у виду разних
дипломатских представништава, трговинских. Такође постоје и покретни центри за
електронско извиђање (као што су бродови, авиони и сателити). Они прикупљају
податке на тај начин што прилазе објекту извиђања или га надлећу (Пајевић, 2015).

Извиђање из ваздушног простора је специфичан вид активности

вазухопловства. Сврха ове активности је да се брзо и документовано прикупе и
презентују подаци о непријатељским снагама, простору и временским приликама.
Извиђање из ваздуха можже бити: визуелно, аеро-фото и електонско извиђање, као и
извиђање другим техничким средствима (Милошевић, 2001).

21
 3.9. Дипломатско-конзуларна метода

Прикупљање података преко обавештавања дипломатско - конзуларних

представника је стара метода. Наиме првим сталним дипломатским представницима
сматрају се посланици Венеције, Фиренце и других италијанских градова-држава, а
подаци до којих су посланици долазили били су строго поверљивог карактера и
достављани су шифрованим извештајима. Квалификовани обавештајци који
обављају различите функције у дипломатским, војно - дипломатским и конзуларним
представништвима користе се прикупљањем обавештајних података из отворених
извора. Они на извиђачко - дипломатским путовањима по територији земље која се
обавештајно обрађује у контактима са грађанима земље домаћина, на различитим
пријемима, учлањавањем у различите културне и спортске организације користе
дипломатским имунитетом и тако прекорачују одредбе које регулишу њихов статус
(Милошевић, 2001).

Обавештајци који су укључени у дипломатска представништва прикупљају

информације о друштвеном, привредном, одбрамбеном и политичком животу земље
пријема. Дипломате се често називају законити шпијуни, јер је честа појава да се
професионални обавештајци појављују на разним дипломатским и конзуларним
функцијама.

Најважнија средства обавештавања дипломатско-конзуларних представника

су (Милошевић, 2001):

1. Државни органи, установе и организације државе пријема;

2. Стране установе и представништва у држави пријема;
3. Средства јавног информисања државе пријема
4. Појединци као средство обавештавања и
5. Дипломата који сам врши непосредно посматрање;

Прикупљањем података баве се осим дипломатских и конзуларних

представника и особље мисије. Ти прикупљени подаци се селектују темељно сређују
и анализирају у представништву, како би се у одговарајућој форми упутили
кориснику.

22
 Слобода општења са представништвима трећих земаља представља један од
најважнијих облика прикупљања обавештења за дипломатско-конзуларне мисије.У
извршењу функције обавештавања значајна су средства јавног информисања,преко
којих дипломатске мисије долазе до података и информација које су веома значајне.
Дозвољен метод прикупљања обавештајних података је и коришћење електронских
средстава за извиђање из просторија амбасаде. Дипломате у вршењу функције
обавештавања имају слободу општења са појединцима(физичким лицима) односно
ступају у контакт са држављанима државе пријема и странцима. На тај начин
добијају се изузетно осетљиве информације о држави пријема (Милошевић, 2001).

Велике силе данас теже да одрже позиције у земљама и регионима, које

представљају њихове интересне сфере. Посебно су на удару мале земље као што је
Република Србија. Такође, оне преко својих обавештајно - безбедносних органа,
врше политичке, економске, војне и друге притиске и обавештајни продор у
безбедносни систем малих земаља, како би што више о њима сазнале, ослабиле их
изнутра и тако оствариле своје циљеве (Стајић, 2011).

Дипломатски представници осим својих јавних функција, са посебном

пажњом, специјалним снагама и средствима могу да врше низ недозвољених радњи,
како би прикупили податке значајне за безбедност земље. Такође, они прате
економски развој земље и истражују факторе који утичу на одбрамбену способност
земље (Стајић, 2011).

3.10. Псеудодипломатско - конзуларна метода

,,Овом методом се користе појединци из псеудодипломатских мисија у

одређеној земљи за прикупљање одређених података. Псеудодипломатске мисије су
информативно - пропаганда установе, представници авионских и туристичких
предузећа, бродске и поморске агенције, представништва иностраних
банка“(Пајевић, 2015, 391). Ови појединци су странци и они не уживају дипломатски
имунитет, а бораве у одређеној земљи на основу међудржавних уговора јер је то у
интересу две државе. Они се крећу у одређеним кругу домаћих грађана, остварују
комуникацију са широким кругом људи и кроз разговоре са њима прикупљају или
проверавају одређене податке (Савић, 2001).

23
 3.11. Прикупљање података преко друштвених мрежа

Овом методом која је новијег датума обавештајна служба, која је у улози

нападача може на више начина да угрози приватност корисника друштвених мрежа
на интернету. Корисници друштвених мрежа откривају личне, а понекад и
поверљиве информације како би путем друштвене мреже лакше пронашли
истомишљенике, а све у циљу да би се почела нова пријатељства са непознатим
људима (Пајевић, 2015).

Програми непознатих аутора који садрже лична питања наносе велику штету
корисницима неке друштвене мреже. Наиме, корисници те програме прослеђују
корисницима на листи пријатеља, а да ни сами нису свесни опасности оваквих
програма.

Значајне су интернетске причаонице и форуми. Појединац који учествује у

интернетским причаоницама или гостује на друштвеним мрежама не може
очекивати приватност у погледу садржаја. Другим речима у овом случају се не може
променити члан 8 Европске конвенције о људским правима и слободама. Овај члан
се примењује само када агент има намеру да разбије онлајн однос са другим
учесницима, а све у циљу да би прикупио обавештајне податке (Пајевић, 2015).

3.12. Привредне институције

Привреда је један од тактичких циљева обавештајне службе. Обавештајна

служба доставља податке од интереса за сопствену привреду. Транснационалне
корпорације врше разна истраживања тржишта са економског, политичког,
социолошког и војноодбрамбеног аспекта који представљају веома значајна
обавештајна истраживања. Основне карактеристике ових организација ја да им је
седиште у једној земљи, а организационе јединице у другим државама и то у
најмање две државе (Савић, 2000).

У капиталистичким земљама, у транснационалним корпорацијама и у

обавештајним службама стварну власт имају власници групног капитала. Они утичу
на вођење политике, чија је суштина обавештајна делатност. Веома често
функционери из државне службе прелазе у транснационалне компаније и обрнуто.

24
Чињеница је да је највећи потрошач производа транснационалних корпорација
држава (Савић, 2000).

Транснационалне корпорације и обавештајне службе имају заједничке циљеве

јер су то циљеви класе на власти које контролишу обе институције.
Транснационалне корпорације имају филијале по целом свету, а већи део је у САД,
чиме се олакшава рад Обавештајне заједнице САД (Милошевић, 2001).

3.13. Специјализоване полицијске институције

Све полиције у оквиру свог делокруга рада имају објективне могућности за

прикупљање обавештајних података. Полиција за странце и кампови за избеглице
(азиланте) имају веће могућности за обавештајни рад јер су усмерени на страни
фактор. Она се стара о спровођењу закона о кретању и боравку странаца, а то је
истовремено прилика да дође до обавештајних података. Ти подаци се добијају
путем упитника, а и у разговорима (Савић, 2000).

У камповима за избеглице азилант је у надлежности домаће полиције.

Процедуру испитивања договори управа кампа, тако да се могу добити обавештајни
подаци. Важан извор тајних информација представљају дезертери, који могу бити
професионални припадници обавештајних служби или истакнути појединци из
разних области (научници, војна лица, политичари).

Веома значајна, научна - полицијска институција је Befra институција у

оквиру Министарства унутрашњих послова Немачке. Она је имала важни улогу у
периоду Хладног рата. Циљ ове институције је проучавање и праћење јавног мњења
у источноевропским земљама. Институција путем анкетирања сопствених и страних
држављана (који се налазе на привременом или сталном раду и боравку у Немачкој)
добија податке који се обрађују и користе у обавештајне сврхе (Савић, 2000)

3.14. Прикупљање података преко војнодипломатских представника

Ова метода прикупљања података се сматра новијом методом, мада је

прикупљање података војне природе дипломатском активношћу најстарија тзв

25
легална метода рада обавештајне службе. 1830.године први пут је званично уведена
дужност војног аташеа од стране државе Пруске. Од 1852.године почела је размена
војних аташеа између мањих земаља, а водеће земље су од 1860.године почеле
размену и војнопоморских аташеа. Бечком конвенцијом о дипломатским односима
из 1961. године, израз ,,војни аташе“ је општеприхваћен као назив за војног
дипломатског представника (Милошевић, 2001) . Војно дипломатски представници у
оквиру дипломатских представништава ораганизују војно – обавештајни центар у
земљи домаћина (Стајић, 2011) . Методологија рада војних дипломатских
представништава изграђена је под непосредним утицајем и руководством
министарства оружаних снага, војнообавештајних служби и других обавештајних
институција, као и министарства иностраних послова. Основни начин обавештајне
активности војно дипломатских представника је коришћење легалних метода рада.
Њихов легални рад се заснива на одредбама Бечке конвенције о дипломатским
односима и имунитетима и на основама билатералне сарадње, уз поштовање
реципроцитета и позитивних законских прописа земље акредитације (Милошевић,
2001). Наиме, ради се о следећем (Стајић, 2011):

➢ Достављање захтева надлежном органу за добијање одређених

података о војсци
➢ Вођење разговора на разним пријемима и свечаностима и прославама
➢ Присуство вежбама и манервима оружаних снага и парадама
➢ Праћење и анализирање војне штампе и стручних публикација
➢ ,,Туристичка“ путовања (обавештајно извиђачка)
➢ Разговори са грађанима и држављанима земље домаћина

Све наведене могућности пружају војним аташеима услове да се добро

информишу и да упознају стање и прилике у земљи у којој су акредитовани.

26
ЗАКЉУЧАК

На основу свега наведеног, можемо закључити да су данас информације преко

отворених извора преплавиле свет, да се налазе свуда око нас и да су свима
доступне. Основни задатак обавештајних служби је да препозна тзв. корисне
информације, да их усклади, обради, анализира, а самим тим и искористи.

Употреба отворених извора података у обавештајном раду данас је

прихваћена као саставни део обавештајног процеса. У овој области не постоји
практичар или истраживач који то оспорава. Већина се слаже с тврдњом да су
отворени извори незаобилазни и да су као такви све значајнији, обзиром да се
користе у стварању обавештајних информација за доносиоца одлуке.

У последњој глави Умећа ратовања, под називом О шпијунима, Сун Цу каже

следеће: ''Паметан владар и мудар генерал побеђују уз помоћ ваљане обавештености
и доброг предвиђања. Предвиђање није дар који долази са неба нити на основу
ранијих примера или путем прорачуна. Предвиђање се изводи на основу података до
којих долазе они који добро познају прилике непријатеља. Војска не може успешно
ратовати без познавања стварних прилика у којима се налази непријатељ, а до
података о овим приликама може се доћи само преко шпијун''.

27
Литература:

1) Стајић, Љ.: Основи система безбедности, Правни факултет, Нови Сад, 2011.

2) Мијалковски, М.: Обавештајне и безбедносне службе, Београд, 2009.

3) Пајевић, М.: Обавештајни капитал, Кисељак, 2015.

4) Савић, А.: Увод у државну безбедност, ВШУП, Београд, 2000.

5) Димитријевић, В. и Стојановић, Р.: Међународни односи:основи опште

теорије, Нолит, Београд, 1979.

6) Ронин, Р.: Обавештајни рад, Београд, 2009.

7) Agee, P.: Dnevnik agenta, Глобус, Загреб, 1975.

8) Nato, Open Source Intelligence Handbook, 2001.

9) Димитријевић,И.:Пројекат докторске дисертације на тему Отворени извори

података као фактор трансформације обавештајног рада,Факултет
Безбедности,Београд,2016.

10) Милошевић, М.: Систем државне безбедности, Полицијска академија,

Београд, 2001.

11) Деренчин, Р.: Британско- Америчке технике испитивања, Полемос 12, 2009.

13) Burke, C. (2007). Freeing Knowledge, Telling Secrets: Open Source Intelligence
and Development. Robina: Centre for East-West Cultural and Economic Studies.

14) Gibson, S.D. (2007). Open Source Intelligence: A Contemporary Intelligence

Lifeline (PhD Thesis). Cranfield: Cranfield University.

28
29