Professional Documents
Culture Documents
Статус главног визуелног симбола града на Тамишу није му преотела ни једнако велелепна, али у
другачијем стилу(ханзенатика) и просторном програму замишљена Преображенска црква,
подигнута крајем осме деценије претпрошлог века на мање фреквентној локацији у
горњоварошком предграђу. Доминацију Успенског храма у сакралној архитектури Панчева није
угрозила ни репрезентативна синагога, изграђена почетком XX столећа у сведеном сецесијском
стилу (срушена 1954. године).
Свако ко у град долази са запада прелазећи мост на Тамишу по правилу запази Успенску цркву,
која пластички и симболички пресудно одређује урбани дизајн комуникацијски примарног
сегмента Панчева. Она је упечатљив архитектонски знак који достојно репрезентује хришћански
идентитет града. Структурно сложенија и блоковски разуђенија Преображенска црква, која
доминира простором предграђа видљивим са леве стране моста, упркос статусу културног добра
од изузетног значаја нема једнаку градотворну димензију. Иако сликовитија, суптилно усађена у
романтични пејзаж једнопородичних кућа, она није жижна тачка и кључни комуникациони симбол
попут Успенског храма.
Изграђена на посебној парцели правоугаоног облика уз друге мање објекте у порти, Успенска
црква је пример дисциплинованог контекстуализма и креативног архитектонског фасадизма, у
коме је естетички нагласак дат главном уличном прочељу. Осим што структурално и морфолошки
изражава главне градитељске идеје свог времена, Успенски храм положајно употпуњује и
вертикализмом акцентује низ складно укомпонованих нижих зграда на својој страни дугачког
уличног потеза.
Као својеврсна ,,капија“ Панчева, Успенска црква ефикасно одашиља поруке о његовом особеном
културном и уметничком идентитету, непосредније него већина других јавних објеката. Прва и
недвосмислено јасна порука коју храм саопштава онима који ступају у Панчево јесте да долазе у
средину специфичног средњоевропског рафинмана, у којој су током новијег доба важили највиши
критеријуми за обликовање јавних и приватних здања. Друга значењска раван у доживљају храма
тиче се његове национално-верске функције, којом се наглашава да је православље у Панчеву
дубоко утемељено (од 1690. проглашено седиштем протопрезвитеријата под јурисдикцијом
Темишварске епископије), али и отворено за пријем најрецентнијих међународних градитељских
принципа, а не слепо загледано у потврђене обрасце сопствене традиције. Са друге стране, богата
пластика прочеља наглашава репрезентативну и јавну, свечану димензију храма, који својим
садржајима предњачи и као ризница највиших духовних добара.
Спајање српске и немачке општине (1793), стицање статуса слободног војног комунитета (јануара
1794) и нагли развој занатства, трговине и индустрије на прелазу из XVIII у XIX век, омогућили су
економско снажење панчевачког становништва које је већински било српско. Убрзана
урбанизација, формирање средишње вароши управног карактера, поплочавање тротоара,
калдрмисање улица, уређење тргова и озелењавање површина са издвојеним репрезентативним
јавним здањима, предузети у првој четвртини XIX века, означили су просперитетан период
архитектонско-урбанистичког развоја града на Тамишу. Тај интензивни, плански вођен и
брижљиво контролисани културно-цивилизацијски процес који је настављен до Првог светског
рата, у почетној фази обележило је и подстакло подизање велелепне Успенске цркве.
Почетком деветнаестог века, у граду са нешто мање од десет хиљада житеља, две трећине су
чинили управо Срби. Дотадашња трошна богомоља у Горњој вароши није могла да задовољи
нарасле потребе све разгранатијег верског живота православног живља, па се и у томе, уз
поменути национални ентузијазам, огледају разлози за подизање већег и репрезентативнијег
храма. Прво је на месту данашње цркве 1796. године подигнута провизорна капела од дасака са
звоником и звоном, а поред ње и школа, украшена иконом Светог Георгија. Привремена богомоља
је функционисала од 1801. до 1807. године. У режији надлежне Темишварске епископије,
прилозима верника и народних добротвора, међу којима је био и вожд Карађорђе Петровић, који је
поклонио дрвену грађу за печење опеке, Успенска црква је сазидана од 1807. до 1810. године.
Само у дану када су положени њени темељи (17. јун 1807) од добровољних прилога је сакупљено
1600 форинти. Четири године касније, 15. августа 1811, прота Андреј Арсенијевић руководио је
освећењем храма и првом литургијом у њему. Црква је дефинитивно освећена 15. 8. 1838, а звона
су набављена 1845. године. Према пројекту, вероватно насталом у Бечу или неком другом већем
центру царства, саградили су је зидарски мајстори Гесела и Фридрих Кверфелд из Панчева, док је
дрводељске радове извео Антон Бахман.
Трошкови на изградњи храма без торњева износили су 200.000 форинти, док су торњеви звоника
коштали додатних 34.171 форинти. Сат и звоно постављени су у један од торњева 1824. године.
Српски архитекта из Панчева Константин Радотић (1807-1874), ангажован крајем тридесетих
година на изградњи двора кнеза Милоша у Београду, ауторски је обновио торњеве Успенског
храма. Његов рад уговорен је 29. маја 1854. године за 15.391 форинту и 54 крајцаре. У Панчеву је
упамћен и по дозиђивању капеле Светог Ђорђа на православном гробљу изведеним 1874. године у
сарадњи са Фрањом Бахманом. Позлату лантерни торњева Успенске цркве 1855. године извео је
Константин Младеновић, добивши претходно тај посао на лицитацији. Године 1861. на бочним
странама приземља постављена су по једна мања врата која воде у степениште којим је омогућен
приступ хорској платформи и спратовима звоника. Комплетна обнова цркве изведена је током
1930-1931. године, у време када је Српском православном црквом управљао патријарх Варнава, а
земљом краљ Александар Карађорђевић, ревносни обновитељи постојећих и донатори већег броја
нових православних храмова. Главна врата на прочељу реконструисана су почетком двадесетпрвог
века.
Успенска црква је изведена као једнобродна грађевина дугачка око 40 метара, изнутра и споља са
полукружном олтарском апсидом и плитко истуреним, благо наглашеним правоугаоним
певничким просторима на северној и јужној страни наоса. У архитеконском решењу олтарског
простора проскомидија и ђаконикон нису значајно издвојени. Однос висине храма према ширини
брода износи 3 : 1 (48х16 м), док је репрезентативно прочеље широко око 22 метра. Храм је
подигнут од опеке у кречном малтеру, са гвозденим ојачањима и елементима дрвене конструкције
у поткровној зони. Фасаде су првобитно омалтерисане, а током 1930-1931. године и прекривене
вештачким каменом.
Истурен, готово издвојен положај, донекле издваја прочеље од главног корпуса цркве,
доприносећи да се његова једнобродност са западне стране не назире. Оно својом рашчлањеношћу
и динамизмом пре асоцира на базиликалну него што наговештава устаљену једнобродну поделу
јужноугарског типа цркве. Након отворене плитке припрате, одељене од наоса двама масивним
ступцима, развија се континуални низ од четири правоугаона травеја наоса, чија се површина
повећава од запада ка истоку. Најпространији је последњи травеј из литургијских разлога плитко
издигнуте солеје. Изнад припрате изграђена је пространа галерија за хор, са платформом лучног
облика, коју носи тролучни аркадни низ масивних стубаца. Тај архитектонски мотив проистекао је
из литургијских реформи предузетих на подручју Карловачке митрополије током XVIII века.
Увођењем вишегласног хорског појања у богослужење, улога певнице из бочних простора наоса
пренета је на посебну хорску галерију у западном делу храма, док су некадашње певничке
просторе заменили пултови за појце, то јест пултови са седиштима и столовима.
На северном делу наоса постојала је предикаоница (уклоњена 1928. године) о чему сведоче
сачувана врата и степенице. Обухватни седмоделни правоугаони прозори наоса смештени су у
дубоке нише са закошеним подножјем. Сви прозори на фасадама споља су уоквирени барокно-
класицистичким едикулама, сем овалних прозора у првој зони прочеља и ситних прозора на
његовом другом спрату. Постављени у вишим зонама наоса, широки прозорски отвори ентеријеру
обезбеђују јако бочно осветљење и изванредну прегледност сликане декорације, разасуте на
пространим зидним површинама и зиданој олтарској прегради. Попут многих цркава у ближем и
даљем окружењу, наос Успенске је засведен полуобличастим коритастим сводовима, чије
истакнуте линије разграничења одговарају доњој подели на травеје. Парови лукова који одвајају
сводна поља имају наставак у паровима пиластара који зидне површине наоса диференцирају по
вертикали. Просторна подела наоса истакнута је и у композицији бочних фасада применом
удвојених класицистичких пиластара.
Двозвонично западно прочеље, предодређени главни мотив здања, окренуто улици, недовољно
дистанцирано од ограде порте, истиче се својом сложеношћу у односу на остале фасаде храма, као
и на друге црквене грађевине подигнуте у јужном Банату током новијег доба. Фронт здања
хијерархијски је одељен на три главне зоне, које се уношењем транзитивних елемената,
ублажавањем крутих линија и пластичких елемената разграничења међусобно прожимају.
Приземна и највиша зона су димензионално најобухватније и пластички најразрађеније. Масивно
приземље прочеља на крајевима је наглашено системом тосканско-коринтских пиластара и
прислоњених стубова, постављених на одвојене стилобате, који стоје косо у односу на основни
подужни корпус здања. Стилобати и базе стубова својом масивношћу стварају утисак
,,постаменталног“, базног карактера најниже зоне приземља, у којој су постављена и улазна врата.
Цела та зона по ширини је ефектно рашчлањена сменом истурених, оштрих и експанзивних
ортогоналних и увучених заобљених површина. Закошени постаменти прислоњених стубова
појачавају немирни ритам прочеља, насупрот заобљеним површинама ниша и централне зоне.
Прва зона издигнутог приземља цркве, као и остале изнад, по хоризонтали је решена симетрично.
Састоји се од два слоја. У првом, одељеном лучним нишама, централно улазно поље је највише и
најдоминантније. Замишљено је у форми ненаметљивог, сведеног тријумфалног лука. Бочне нише
имају у вишем делу барокне овалне окулусе. У другом слоју изнад бочних ниша постављени су
правоугаони прозори забатно завршени и оивичени паровима колосалних, коринтско-тосканских
прислоњених стубова. Осим разграничавајуће улоге на зоне по хоризонтали, они наглашавају и
вертикалну поделу маса, представљајући истовремено и посебну, прву зону високих звоника.
Неовизантијска сликана композиција Деизис, смештена у лучној ниши која уоквирује средишњи
портал, не може се сматрати морфолошки усаглашеном са барокним стилом прочелне целине,
поготово са таласастим мотивима првостепене и другостепене пластике. Међутим, оно што
донекле ублажава њено одударање од примарног стила је њена централна позиција и залучени
облик. Она је надвишена симетричном рељефном представом декомпонованог двоглавог орла, као
симбола врховне власти, заштитништва и зачетништва. Жезло које орао држи такође је симбол
власти и ауторитета (1930-1931. година).
Друга зона прочеља такође има примарну функцију подножја звоника, посебно што у нижем делу
захвата оштре забате правоугаоних ниша приземља. У водоравној регулацији она има три
сегмента, који су сви двоетажни. Средњи заобљени са терасом у средишту завршен је барокним
забатом који носи крст, а бочни пластички уводе у трећу зону торњева. И они су симетрични и
имају три мања отвора. Два иста звоника са крстом над атиком у средини чине завршну фазу
прочеља. Њихови доњи делови имају на угловима косо постављене стилобате, који су крунисани
јајастим капителима. Звоници имају четвороспратне кровне ,,капе“ и завршавају се позлаћеним,
надалеко уочљивим лантернама. Кубета звоника се састоје од широке луковице у подножју и
троетажне вертикалне конструкције која се ка врху сужава.
Вертикализам прочеља није поновљен на осталим фасадама. Како је већ напоменуто, унутрашња
подела на травеје наоса уочљива је и у рашчлањивању бочних фасада. То је остварено
композицијом од по пет удвојених коринтских тосканских пиластара постављених на масивним
стилобатима. Сокл надвисује врата на свим фасадама. Кров је тросливан и високог нагиба, попут
многих сличних на јужноугарским црквама тог времена.
Југозападни и северозападни сегменти фасада својим приземним делом образују снажан пандан
који је по испаду идентичан са западним постројењем. Прозори са горњим лучним делом имају
натпрозорник истог облика и окапницу на конзолама. Певнички испад је шири од других зона
одељених удвојеним пиластрима композитног стила. Олтарска апсида на истоку има три прозора и
четири пиластра на истим стилобатима. Корниш крова је троделан, а између корниш венца и
пиластара смештена је посебна зона која има карактер псеудофриза.
Од настанка омиљен и респектован, Успенски храм два века успешно одолева зубу времена. Ни
многобројне промене друштвених и градитељских идеологија испољених у том раздобљу нису се
негативно одразиле на доживљај његове архитектуре. Као урбани репер и уметнички уникат, он ће
привлачити пажњу најшире колико и специјализоване стручне јавности. Многа отворена питања
везана за његов настанак и друштвено-уметнички значај представљаће важну тему будућих
истраживања.