http://www.pecat.co.

rs/2011/02/stanislav-vinaver-vitez-
kulture/
STANISLAV VINAVER Vitez kulture
KULTURA | VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ | FEBRUAR 24, 2011 AT 22:09

Piše Vladimir Dimitrijević

Ovaj srpski rodoljub nije imao „ni kapi srpske krvi“, ali je  više od mnogih „rođenih Srba“ u sebi
nosio duh svetosavskog naroda

„Kod njega, kao kosmopolite, ostvaren je jedan čudan patriotizam, da ne kažem nacionalizam. Ručak je
završavao s usklikom: Živela Velika Srbija. Nije hteo da ide u Rogašku Slatinu, jer je to tobož Hrvatska.
Jedine polemike koje je vodio posle drugog rata bile su s Hrvatima“, pričao je sin o ocu.
„Više od mnogih tadašnjih književnika bio je zanet novinama u evropskoj književnosti, u filozofiji ili muzici, ali
„modernisti“ mu nisu pomutili ljudska osećanja, niti sposobnost da razlikuje fikciju od realnosti“, zapisala je
unuka o svom dedi.
ZASTAĆEMO U GRAČANICI
Jedna Engleskinja, koja je Jugoslaviju posećivala uoči Drugog svetskog rata, opisala ga je pod imenom
Konstantin kao oduševljenog Srbina-Evropljanina koji je njoj i njenom mužu na Kosovu polju zaneseno
pričao o Lazaru i Muratu, o Obiliću i Vuku Brankoviću. Glasom potpuno uverenog čoveka, pred Gračanicom
im je rekao: „Zastaćemo u Gračanici, crkvi koja se nalazi na ivici Kosova polja, ali ne verujem da ćete je
razumeti, jer je ona za nas Srbe nešto posebno, a vi stranci to nikako ne možete shvatiti. Za vas je sve to
isuviše teško, mi smo pregrubi i preduboki za vašu prefinjenost i plitkoću. Zato su mnoge knjige napisane o
nama u inostranstvu uvredljivo neistinite.“ Tu im je recitovao kosovsku epiku, od „Musića Stevana“ do
„Propasti carstva srpskoga“.
Kada je o Staroj Srbiji govorio vizionarski, da će čitava dolina, sve do Skoplja, biti „puna svetlosti“ i da ćemo
biti bogati kao Mančester i Amerika, na primedbu koja je trebalo da ga „ohladi“ uzviknuo je: „Pa zar i ja
nisam i sam ponešto uradio? Zar se nisam borio u Velikom ratu, zar nisam bio teško ranjen? Zar nisam i ja
svojom krvlju zadobio Makedoniju?Zar ne treba onda da budem srećan što više nije pustinja i razbojište,
kakva je bila pod Turcima?“
Ko je, dakle, ovaj čovek? Da nije neki zadrigli Srbenda koji zaslužuje crnu etiketu u nekoj novoj „Filosofiji
palanke“, nekog novog Konstantinovića?
Ne bi se baš reklo. Jer ove, 2011, navršava se devedeset godina od kada je junak naše priče sa Todorom
Manojlovićem osnovao čuvenu biblioteku „Albatros“, u kojoj su se, pored „Dnevnika o Čarnojeviću“
Crnjanskog i Rastkove „Burleske gospodina Peruna, boga groma“, pojavile i njegove knjige – „Gromobran
svemira“ i prevod Poovih „Priča tajanstva i mašte“. Dakle, nije to bio primitivni kafanski šovinista, nego jedan
od najumnijih i najhrabrijih tvoraca nove srpske književnosti, evropskih vidika (one prave, nestale Evrope,
koju je Štefan Cvajg opisao u svojoj autobiografiji). Na početku ovog teksta, Vuk Vinaver svedočio je o svom
ocu ( u razgovoru s Dragoljubom Ignjatovićem), Nadežda Vinaver o svom dedi (u pogovoru za drugo izdanje
njegove zbirke pesama „Ratni drugovi“), a Rebeka Vest, dama engleske književnosti, o svom prijatelju,
glavnom junaku putopisne proze „Crno jagnje i sivi soko“. Gospodo, aplauz: Stanislav Vinaver, čovek-
institucija, pesnik „Zlih volšebnika“, pripovedač „Priča koje su izgubile ravnotežu“, esejista „Čardaka ni na
zemlji ni na nebu“, parodičar „Pantologije“, monograf „Zanosa i prkosa Laze Kostića“, prevodilac „Hiljadu i
jedne noći“, Rablea, Getea, Poa, Bloka, Hašeka. On je objasnio našoj kulturi da je veličanstveni deseterac
stvar prošlosti, jer se na njemu više ne može stvarati velika poezija, pošto „jezične mogućnosti“ hoće dalje i
više. On je ukazao na Momčila Nastasijevića kao na „sveca srpskog jezika i srpskog književnog izraza“.
Nehajno raspršen u mnoštvo pseudonima (bio je Trajko Ćirić, čika Staša, Džim Dim Presni, profesor
Sveznanov, Swann itd ), ovaj neumorni Sirano de Beržerak , mačevao se sa „disofobnim“skerlićevskim
„rasno-jasno-prosto“, sa svime što je kod ranog Dučića ličilo na „razglednice za Amerikance“. Ratovao je sa
uobraženim nadrealistima i poluobrazovanim piscima s levice. Parodirao je i protivnike i prijatelje, poput
Crnjanskog, pa i samoga sebe. I stalno nas je podsećao na nadsuštno: od Vizantije, preko Filipa Višnjića, do
Laze Kostića, u svemu istinski našem bdije nešto univerzalno, svečovečanski vredno, nešto čega se ne
moramo stideti jer nam daje krila „utve zlatokrile“ da poletimo u nadnebesko jutro trajnih kulturnih vrednosti.
KUĆNO VASPITANJE
U nekadašnjoj Srbiji, patriotizam se podrazumevao. Čovek je mogao da bude i naprednjak i radikal, i
demokrata i socijalista, i monarhista i republikanac, ali je bio rodoljub. Dimitrije Tucović, socijaldemokrata i
pacifista, koji je u Skupštini Kraljevine Srbije glasao protiv ratnih kredita, odazvaće se pozivu za mobilizaciju
i daće život za otadžbinu. Milan Rakić, negda konzul u Prištini, napustiće nikom se ne javivši udobno radno
mesto u Ministarstvu spoljnih poslova i pridružiće se četnicima vojvode Vuka u borbi za slobodu Kosova i
Metohije 1912. godine. I Stanislav Vinaver biće baštinik ove tradicije.
Njegov otac Avram, koji se u Šabac doselio iz Poljske i u grad 1899. godine doneo rendgen aparat, rat je
dočekao u Valjevskoj bolnici, ispunjavajući svoju otadžbinsku dužnost. Zbog svedočenja o ratnim zločinima
austrougarske soldateske nad nevinim narodom, o kome je sačuvan i zapisnik od 17. novembra 1914,
Austrijanci ga zarobe i osude na smrt. Srpska vojska ga oslobodi, a Avram Vinaver ode u Đevđeliju, gde
bude postavljen na čelo rezervne bolnice. Preležao je pegavi tifus, ali se razboleo od malarije i umro 24.
avgusta 1915. godine. Po sopstvenoj želji, sahranjen je sa srpskim vojnicima u zajedničkoj grobnici.
Stanislav, dostojan svog oca, 1914. godine učestvuje u formiranju čuvenog Skopskog đačkog bataljona
(„1300 kaplara“) i kreće u borbu, da bi sa majkom Ružom, takođe poljskom Jevrejkom, prešao albansku
Golgotu i došao na Krf, gde objavljuje prvi deo speva „Nemanja“. Zatim odlazi u Rusiju, gde skuplja
južnoslovenske dobrovoljce za Solunski front i tu ga zatiče boljševička revolucija. Iz njenog vihora uleće u
vihor avangardnih pokreta u novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao svedok epopeje „1300
kaplara“, koautor je knjige „Skopski đački bataljon“, izašle uoči novog rata 1941. godine. U njoj govori o
mladićkoj veri svojoj i svoje generacije: „Pravi razlog ratu? Ima ih dubokih i komplikovanih. To za nas, Srbiju,
ne važi. Bar ne moramo misliti. Mi se borimo zbilja za slobodu i da ostanemo verni sebi. To je, izgleda mi,
sasvim lako. Mnogo bi mi bilo teže da sam ma koje druge nacije, koja se, možda, bori zbog pijace i akcija.
Zato ću sasvim lako poginuti, ako to zatreba, ne smatrajući da mi je ma ko podvalio, ne bojeći se budućeg
istoričara i njegova suda.“
Po svedočenju svog sina Vuka, Stanislav Vinaver, penzionisan kao činovnik Centralnog pres-biroa, Hitlerov
napad na otadžbinu dočekuje spreman jer je „1941. godine pošao u rat pre no što je dobio poziv, kaže: ide
da brani svoju zemlju. Naš kućni prijatelj dr Rabinovič mu govori: Biće rat, misli na porodicu, skloni se iz
zemlje, a on: Žena mi je Nemica, ona će sa decom u Nemačku, ja ću kao oficir da poginem za otadžbinu“.
Šta bi na ovo rekao Teofil Pančić, koji je patriote definisao kao „razlarmanu kastu potkontinentalnih
dvopapkara, radosnih da smrde“?
Pa ipak, Vinaveru se nije dalo da pogine za otadžbinu. Zajedno sa hiljadama drugih oficira, uglavnom Srba,
odveden je kao zarobljenik u nemačke logore. O tome je, počinjući od osećanja stida zbog sramnog poraza,
svedočio u knjizi „Godine poniženja i borbe“. Njegovu majku Ružu, čuvenu profesorku klavira, ubiće
Gestapo u strašnoj po beogradske Jevreje 1942. godini. I ona će, kao i njen suprug Avram, proliti krv za
Srbiju, ubijena od „prosvećenih Evropljana“.
Vinaver će se vratiti iz logora, da bi svedočio svoje rodoljublje tamo gde ga je i najviše bilo potrebno – u
kulturi. Pariski đak filosofa Anrija Bergsona, ali i čuvene pijanistkinje Vande Landovski, muzičar,
matematičar i fizičar, Vinaver je u doba socrealističkog jednoumlja širio vidike naše kulture, pripremajući je
za nove uzlete. Išao je proverenim putevima. U poslednjem svom intervjuu, 2. avgusta 1955. godine,
svedočio je da se od mladosti, „grozničavim čitanjem“, bavio podrobnim izučavanjem naše književnosti, od
„Krmčije“ Svetog Save do modernog književnog izraza.
Da, kućno vaspitanje: patriotizam se podrazumevao i kod „klasičnog“ Rakića, koji je dočekao kao komita
vojvode Vuka da 1912. godine na Gazimestanu sluša kako recituju ono: „Ja ću život dati, otadžbino moja…“i
kod moderniste Vinavera, jednog od „1300 kaplara“, pesnika „Ratnih drugova“.
„RATNI DRUGOVI“
Godine 1939. Stanislav Vinaver je, kod Gece Kona, objavio zbirku pesama pisanih slobodnim stihom, pod
naslovom „Ratni drugovi“. Knjigu je, o pedesetogodišnjici pesnikove smrti, objavio agilni beogradski izdavač
prećutane baštine „Žagor“. Između tih godina, knjiga je uglavnom bila zaboravljena, to jest prećutana – kako
kao svojevrsni ispad iz modernističkih Vinaverovih nastrojenja da se dostigne muzička metafizičnost jezika,
tako i kao napuštanje „pantologijskih“ parodijskih poigravanja. Ali, ne samo zbog toga.
Knjiga je bila proskribovana i zato što su je predratni ideološki kerberi Titove partije proglasili za velikosrpsku
i ratnohuškačku. U časopisu „Mlada kultura“, „napredni omladinac“ Bogdan Pešić pesnika je proglasio
„književno-kulturno-političkim“ utopljenikom i svojevrsnim „vampirom“. Na liniji kominternovsko-staljinističkoj,
Pešić tvrdi da Vinaverove pesme treba da „posluže za mračne i huškačke ciljeve ovog utopljenika“.
Naravno da nije bilo tako. Knjiga je duboko čovečna i samim tim antiratna. U već pomenutom poslednjem
intervjuu, 2. avgusta 1955. godine beogradskoj „Republici“, Vinaver je jasno rekao o svojim drugovima iz
rata: „Bili smo jedni drugima mnogo bliži nego ljudi u miru(…) U velikim dodirima života i smrti, patnje i nade,
jedni smo drugima saopštavali izvanredno prisne stvari, često zračenjem“. I zaista: „Ratni drugovi“ su, po
tonu, knjiga sveprozračne prisnosti, duboke ljubavi i odanosti bližnjima. Pred nama, u nagoti istine i čistote,
izranjaju likovi onih Srba koji su znali da biti čovek znači biti spreman na žrtvu. Jer, kako bi rekao Česterton,
oni nisu ratovali zato što su mrzeli one ispred sebe, nego zato što su voleli one iza sebe. To i jeste tragedija
u izvornom antičkom značenju reči oda, u slavu žrtve koja je utemeljila zajednicu.
Vinaver o svojim ratnim drugovima peva mirno, bez patetike, kao da hoda od nadgrobnika do nadgrobnika, i
sagovorniku priča o onome čega se seća. A šetnja je kao pod šaptavom svetlošću prolećnog sunca. U
„Ratnim drugovima“srećemo Avrama Vinavera među izbezumljenim tifusarima, u Srbiji u kojoj „viju se crne
zastave/Morija zatomi svet“; pa Daču učitelja koji je, kao obožavalac ruskog romana, tajno pisao pisma
junakinjama Tolstoja, Dostojevskog, Turgenjeva, da bi pred pogibiju napisao pismo i hristolikom „idiotu“
knezu Miškinu; pa o Đoki Nediću, studentu koji se ni u Albaniji nije odvajao od svoje violine; pa o Panteliji iz
Gornje P etlovače, koji dobroj časnoj sestri, Francuskinji Margariti, u predsmrtnom snu pokazuje svoj plodni
zavičaj… Tu je i kaplar Radojko Ivezić, koji gine spasavajući zastavu …Evo i sevdalije Krce Spasića koji je,
kad je pijan, pevao samo rusku himnu, jer su nam jedino Rusi iskreno pomogli posle albanske Golgote…Evo
i „Gireta Dirkajma“, Gavre Ostojića , koji je u rat  stigao pravo sa Sorbone, da nauči kao je najteže na svetu,
„teže i od integralnog računa (i sanskrita) / Postati običan seljak“.Tu je, kao opomena na našu nezahvalnost,
i  Vilotije  iz Kamenog Dola, koji je preživeo sve ratne strahote, kod kuće ima troje gladne dece, a u
prestonom Beogradu za njega nema posla, pa tri dana spava, bez hleba i prezren, na velegradskoj  kaldrmi,
da bi se u selo vratio…
Vinaverovi pesnički portreti lepi su unutrašnjim sijanjem i čovek se, danas i ovde, pita kakva je to mržnja
mlađanog Pešića navela da pomisli kako je Vinaver pisao „ratnohuškačke“ pesme. Ideološka mržnja, da…A
ona je najzaslepljenija…
O EVROPEJSTVU
Vinaveru niko nije morao da priča bajke o Evropi i evropejstvu. On je bio vrlo odlučan tim povodom: „Mi smo
se vaspitavali u toj i takvoj Evropi (…) i družili smo se sa njihovim književnicima bez zadocnjenja. Mi smo
prošli kroz rat ne manje nego naše evropske kolege. Neki od nas doživeli su i pomalo revolucije. Dakle,
okusili smo blagovremeno od evropskih melema i otrova. Ja mislim da smo mi ovaj put sa uvaženom
Jevropom održali korak do kraja, makar u repertoaru“.
Zbog toga Vinaver nije imao kompleks pred bilo čijim evropejstvom, pogotovo pred malograđanskim
„srednjoevropskim“, „cviček-evropejstvom“ Hrvata, s njihovom večitom mržnjom prema „Bizantu“. Takvo
evropejstvo prepoznao je u Krležinom kvazilevičarstvu. U svom tekstu „Beograd i g.Krleža/Zagonetka
g.Krleže“ pisao je Vinaver 1924. godine o maskiranoj srbofobiji pisca „Povratka Filipa Latinovića“.Naime,
Krleža je tih dana lamentirajući nad tužnim sudbinama Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, i navodno
grdeći srpsku buržoaziju, pisao o Beogradu punom potomaka „provalnika i konjokradica“ koji su sada
„ekselencije i diplomate“, gradu koji je snašla „poplava smeća i hohštaplera“.  Vinaver je krležijansko
prenemaganje rendgenski dijagnostifikovao: „Prilikom svoga boravka u Rusiji, u ruskoj revoluciji, primetio
sam vrlo čudnovatu činjenicu. Oni Hrvati koji su bili najzagriženiji frankovci, koji su, usled pogrešnog
vaspitanja, mrzeli Srbe kao kugu, presaldumili su se iz reakcionara u komuniste. Njihov komunizam je bio
samo i jedino mržnja na Srbe, koji, još veoma zagrejani nacionalizmom, ne imađahu vremena za
svečovečansku evoluciju“. Takav, frankovački „komunizam“ Vinaver uočava i kod Krleže, jer ne dokazuje da
je „cela buržoaska kultura ropska i gadna, već da je Srbija i Beograd, da su oni gadni“. I dodaje Vinaver:“Sve
ono zbog čega socijalisti optužuju buržoaziju, buržoaski sistem, sve to g. Krleža ističe kao specijalitet
Beograda“. A to kod pravog čoveka evropskih vidika, Staše Srbina, nije moglo da prođe. On nije imao
kompleks niže vrednosti pred Zagrebom.
 REČ NA KRAJU
Ove, 2011, navršava se devedeset godina prevratničke biblioteke „Albatros“, međaša našeg modernizma.
Ali, o Vinaveru modernisti nismo govorili (o tome su, stručno i odgovorno, pisali učeniji i umniji, od Pavla
Zorića do Gojka Tešića). Tema nam je bio Stanislav Vinaver, srpski rodoljub i vitez kulture koji nije imao „ni
kapi srpske krvi“, ali je , više od mnogih „rođenih Srba“, u sebi nosio duh svetosavskog naroda. Jedan od
najznačajnijih naših pisaca, ne samo 20. veka, još uvek nema sabrana dela. Za razliku od svog saplemenika
i kolege po peru Oskara Daviča, koji je „verovao u Ce Ka jer je za čoveka“, čija su izabrana i sabrana dela
objavljivana u tiražima što su ugrožavali domaće šume, Vinaver je platio obol svog slobodoljublja i
samosvojnog „srbovanja“. No, za razliku od Daviča, koji u istoriji naše književnosti ostaje upamćen po lirici
„Hane“ i čije je vreme uglavnom prošlo, Vinaverovo vreme tek dolazi. Pesnik „Ratnih drugova“ ga je časno
zaslužio.
TAGS: ALBATROS, MILOŠ CRNJANSKI, RASTKO OPETROVIĆ,RATNI DRUGOVI, STANISLAV VINAVER

7 Komentara
1. рашковић
25/02/2011 u 02:49

амин

2. БК
25/02/2011 u 05:01

„Vinaverovo vreme tek dolazi.“

Ово је тако моћна реченица да се човеку кожа најежи.

3. Владан Динић
26/02/2011 u 03:46

Драго ми је што могу да се похвалим тиме, да је мој деда, Јован С. Динић, дипл. геолог, био ратни друг и

лични пријатељ Станислава Винавера. Заједно су били у легендарном „Скопском ђачком батаљону“ познатим

под називом:“1300 каплара“, што је заправо била школа резервних официра, у коју су 1. септембра 1914.

године, ступили сви српски студенти, годишта 1893. и старији. Србија је цвет своје интелигенције,

интелектуалне омладине, гурнула у прве борбене редове ( ђаци-поднаредници су могли да обављају само

борбене дужности ).

4. v
26/02/2011 u 13:37

A koliko je nasih predaka svojom krvlju ,,zadobilo Makedoniju,,? To u ovoj napacenoj Srbiji niko ne sme ni da

pomene. Sta bi ne to rekli evropejci? A ,,bukurestanskog mira ,, vise nema, derogiran je. Zasto Bugari i Grci ne daju

Pirinsku i Egejsku Makedoniju, pa da Makedonci imaju ,,Prirodnu Makedoniju,,? Bukurestanski mir jedino ne vazi za

Srbe.E Srbijo i Jevropi si teska. Po ko zna koji put ispadosmo budale. Dokle bre vise ovako, sramota.

5. Lune
 26/02/2011 u 20:52

Bugarska se smatrala oštećenom pri podeli Makedonije, te je započela Drugi balkanski rat. Kada su Srbija, Grčka,

Rumunija i Turska pobedile Bugarsku u Drugom balkanskom ratu, Vardarska Makedonija (danas Republika

Makedonija) je postala sastavni deo Srbije (1913-1915). Grčka ili „Egejska“ Makedonija je pripala Grčkoj, a Pirinska

Bugarskoj. No, Bugari su smatrali da su Makedonci Bugari, a Srbi da su Južni Srbi. Unutrašnja Makedonska

Revolucionarna Organizacija – VMRO je osnovana 1893. sa ciljem da Makedonija dobije autonomiju u okvirima

Turske. U Prvom svetskom ratu (1914-1918) je kao deo Kraljevine Srbije bila na strani Antante. Okupirana je od

strane Bugarske, koja je počela da vrši bugarizaciju domaćeg stanovništva.

Skoplje je teško oštećeno u zemljotresu 1963.

Posle rata je postala deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1941). Članovi VMRO-a su zajedno sa ustašama

izvršili atentat na kralja Jugoslavije Aleksandra Karađorđevića u Marselju 1934. U Drugom svetskom ratu je bila

okupirana od strane Bugarske, koja je bila član Hitlerovske koalicije. Zapadni deo Vardarske Makedonije je ušao u

sastav Velike Albanije. 1945-1991 federalna je jedinica Titove Jugoslavije.

6. јј.
04/03/2011 u 22:39

Кад год да читам “Пантелеја из Горње Петловаче“,особито ако мало потегнем, не могу да не заплачем. Сузе

иду саме…

7. Буда
06/03/2011 u 03:03
Пуно хвала брату Влади на сваком до сада уложеном труду у борби за Крст
часни и Слободу златну.Велики поздрав и за људе из Печата.
Јунаштво је цар зла свакојеког.Његош

ДРАГОШ ИЗ ЛИПОЛИСТА 
Драгош из Липолиста 
У поцепаном гуњу 
Са старом пушком берданком 
Чувао је као и остали 
Из трећега позива 
Неку ћуприју иза фронта. 

Када затутњи воз 

Он би се испрсио и салутирао 
И ни један мишић не би затреперио 
На старачком лицу. 

Он је причао готово цео дан 

О прошлим ратовима 
Када је био млад 
И тукао се у првој линији 
Ти ратови били су тежи 
И лепши. 
 Знао је Драгош да то не помаже. 
Али му је било мило. 
А раздирала га је жеља 
Да некако продре у први позив 
― Као стари сват на свадбу ― 
Где су његова два сина 
Милутин и Мутимир, 
― Макар колико за један бој. 
― Макар колико за један јуриш. 

Најзад се завршило чување ћуприје 

Мале, несачуване ћуприје. 

Од тешког напора при повлачењу 

Он је заглавио у болници на Виду 
Ако је и остао жив кроз Албанију 
То је само о нади да види синове. 

Он је синове видео 
Под маслинама на Крфу 
И сити су се изразговарали 
И алалили. 

. . . На војничком гробљу на Виду 

Без обзира на јединицу и позив 
Удружени су сви наши борци. 
И Драгош из Липолиста, са њима, 
― Стари и искусни трећепозивац ― 
Не чува више обичну ћуприју 
Због које је било незгодних речи 
И свакојаких шала ― 
Него читаво једно острво.