Bertolt Breht

SVAKODNEVNO POZORIŠTE
Naslov originala

Bertolt Brecht: Gesammelte werke

IP „VESELIN MASLEŠA”, SARAJEVO, 1977.

bojana888
 HANS MAGNUS ENCENSBERGER

REČ O BREHTU

Ne znam kako je u Bosni - možda ljudi tamo postojanije, upornije, tvrdoglavije

gledaju na svoje simpatije i antipatije. No kod nas, na teško shvatljivom, nezgodnom
Zapadu postoje moćni nadbiskupi i sitni popovi književnosti - mislim na one što su
plaćeni da čitaju, znači na kritičare i dramaturge, profesore i urednike - i svi ti ljudi kod
nas se odmah pomalo uznemire kad ih čovek upita da li, recimo, vole Ovidija, ili
Aleksandra Bloka, ili Sesara Valjeha. Pre no što odgovore oni instinktivno bacaju pogled
na časovnik ili kalendar. Osećaju, naime, kako bi uvek morali da budu i ostanu na „visini
trenutka”. Ono što je juče još bilo fantastično danas je passe, i obrnuto. Moda je
neumoljiva. To je zakon industrije kojoj, međutim, svakako pripada i poezija. I ko ne zna
kojem papiru vrednost raste a kojem pada - za tili čas će propasti.

O našim književnim običajima (koji ostalim narodima izgledaju, po svoj prilici,

egzotični do nerazumljivosti) ne pričam samo da bih čitaoca razgalio i užasnuo, nego i
zato što su pri čitanju Brehta oduvek igrali veliku ulogu. Breht je najnepriznatiji i
najozloglašeniji, najomraženiji i najslavniji, najviše proučavan i najviše ignorisan nemački
pesnik ovog stoleća.

Već kao vrlo mlad čovek, početnik, u godinama Vajmarske republike, zapodevao
je raspre, izazivao skandale, navlačio na sebe ljubav i gnev - pre svega u pozorištu. Slavili
su ga i ispraćali zviždukom; bio je dobro plaćen i policijski proganjan. Zatim je pobedio
fašizam, i Breht odlazi u izgnanstvo. Tada je oko njegovog rada zavladala tišina i mrak.
Holivud nije hteo da zna bilo šta o njemu. Amerikanci su mislili da je agent Kominterne i
nisu shvatali da je trebalo da čovek samo čita njegove knjige, pa da vidi kako je on samo
nastavljao onu hiljadama godina staru zaveru koju nazivamo svetskom literaturom. Posle
drugog svetskog rata Breht je radio u Švajcarskoj; no nikako se nije slagao s njenom
sredinom. Najzad, praćen gnevnim urlikom zapadnih kritičara, prelazi u NDR. Ali i tamo
su ga štampali samo sa ustezanjem. Ipak, imao je svoje vlastito pozorište - pedesetih
godina bilo je ono najbolje pozorište na svetu – i austrijski pasoš. Birokrati su mu
zagorčavali život; pozorišta Savezne Republike su ga bojkotovala; no ni jedni ni drugi nisu
ga mogli sprečiti da postane klasik.

Ali retki su oni koji su to uočili. Veliki Brehtov bum počeo je tek onda kad je
pesnik umro. Tada ga odjednom igraju, podražavaju, citiraju, slave, pljačkaju, snimaju po
njemu filmove, unose ga u čitanke, interpretiraju, štampaju mu sabrana, luksuzna, džepna
izdanja, izabrana dela, i kupuju u svakom staničnom kiosku. Međunarodni studentski
pokret proglašava ga jednim od svojih predvodnika, a američka zabavljačka industrija
dopušta da njegove pesme odjekuju iz muzičkih automata. Petnaest godina trajala je
istinska poplava Brehta.

No kao što je rečeno, nadbiskupi i popovi kulturnog pogona su nervozni ljudi,

stalno strepe da ne propuste najnoviji trend, i jednog dana - mora da je to bilo pre
nekoliko godina - iznenada su pogledali na kalendar i otkrili da je Breht „precenjen”, da
su ga se zasitili; Breht je, tako su govorili, out, nikog više ne zanima, nije više savremen,
on je dosadan, doktrinarni pedant, uvek podignuta kažiprsta, i uopšte, ta lažna narodnost,
taj kruti marksizam, a što se tek sad postepeno prepoznaje pošto su svima uši bile
začepljene; najzad, da čovek želi opet nešto drugo da čuje, vidi i čita.

I od tada sve se ređe pojavljivalo Brehtovo ime na pozorišnim plakatima, na

televiziji se o njemu nije više govorilo, a kad neko spomene njegovo ime, uveravaju ga da
je svetu dosta Brehta.

Doduše, sad je svet izlagača, pozorišnih ljudi, cirkuskih i menažerijskih direktora

veoma prijemčiv za ono što nameće moda. Ali donekle je drugačije s poezijom. Naime,
nije uopšte tako jednostavno pesme bacati u korpu za smeće. Jer nije dovoljno da se složi
nekoliko menadžera. I zaista, Brehtove pesme nisu nikad izazivale burno odobravanje kao
njegovi pozorišni komadi; nikad nisu bile rasprodate, nikad ono što je čovek „jednostavno
morao da vidi”, nikad tema dana u Londonu, Parizu, Berlinu. Ne, uvek su se pojavljivale
posve neprimetno, pre neupadljivo i pomalo zbrkano; napušteno i obično, bez svečanosti i
reklame. I gle čuda, sada kad se sve smirilo oko velikih komada, kad se slegla pozorišna
prašina, pošto su sklopljeni i zaboravljeni veliki poslovi, sada kad industrija traga za
novom hranom - sada Brehtove pesme dolaze do punog glasa. Ponekad se upitam nisu li
one najvažniji deo njegovog opusa. Čini mi se da su preko potrebne. Nijedan drugi pesnik
dvadesetog veka nije tako pisao: tako jednostavno (jer svako može da čita te tekstove, iako
neće svako videti koliko su oni složeni); tako lukavo (jer su prepuni klopki, udica,
skrivenih nagoveštaja i protivrečnosti); tako lako (jer je njihova svečanost takva da je
čovek sreće i u krčmama i kafeima), i tako ustrajno.

Ne znam kako je u Bosni, ali pretpostavljam da u njoj ima čitalaca koji su u svojim
simpatijama i antipatijama otvoreniji i iskreniji nego naši prebrzi književni popovi -
istrajnih, svojevoljnih, tvrdoglavih čitalaca. Ako je moje mišljenje tačno, onda ovaj prevod
daje pravog pesnika pravim ljudima.

(Preveo Božidar Zec)

O SLIKARU

Neer Kas jaše na kamili kroz peskovitu pustinju

i slika vodenim bojama zeleno datulino stablo

(pod teškom automatskom paljbom).

Rat je. Strašno nebo je plavlje nego inače.

Poneko padne mrtav u barsku travu.

Mogu se ubijati tamnoputi. Uveče, čovek ih može

slikati. Ruke su im često čudne.

Neer Kas slika olovno nebo nad Gangom na

jutarnjem vetru.

Sedam kulija drže mu platno; četrdeset kulija

pridržavaju Neera Kasa koji se napio

jer je nebo lepo.

Noću Neer Kas spava na kamenju i proklinje, jer je tvrdo.

Ali i to smatra lepim. (Skupa s proklinjanjem.)

Rado bi to naslikao.

Neer Kas slika belom bojom ljubičasto nebo nad

Pešavarom:

jer više nema plave u tubi.

Sunce ga lagano proždire. Duša mu se preobražava.

Neer Kas večito slika.

Na moru od Cejlona prema Port Saidu on na

unutrašnjem zidu starog jedrenjaka radi

u tri boje, svoju najbolju sliku, pri svetlosti dveju rupa.

Zatim, taj brod je potonuo; Kas se spasava.

Ponosan je

na tu sliku. Nije bila za prodaju.

(B. Zec)
ČUJEM

Čujem

Po pijacama pričaju o meni kako mi je san loš.

Moji neprijatelji, vele, već zasnivaju domaćinstvo.

Moje žene oblače lepe haljine.

Kod mene u predsoblju čekaju ljudi

O kojima se zna da su naklonjeni nesrećnima.

Ubrzo će se

Čuti da više ne jedem ništa,

Kako, međutim, nosim nova odela.

Ali ono što je najgore: i sam

Uočavam - postao sam grublji

Prema ljudima.

(B. Zec)
NEMAM NIŠTA PROTIV ALEKSANDRA

Timur je, čuo sam, uložio mnogo truda u osvajanje

sveta.

Ja to ne shvatam:

Tek malčice rakije - i sveta kao da ne beše.

Nemam ništa protiv Aleksandra.

Samo

Sretao sam i takve ljude

Koji su izgledali veoma čudno,

Veoma dostojni vašeg divljenja,

Kako su

Uopšte živi?

Veliki ljudi prosipaju previše znoja.

Sve to dokazuje samo jedno:

Da nisu mogli da ostanu sami,

Da puše,

Piju,

I tako dalje.

Očito su bili previše ubogi

Ako im je bilo nedostižno

Da jednostavno pođu k ženi.

(P. Vujičić)
GORDIJSKI ČVOR

Kad je Makedonac

Mačem presekao čvor

Uveče u Gordiju

Nazvali su ga „robom

Svoje slave.”

Jer njihov čvor je bio

Jedno od retkih svetskih čuda,

Umetničko delo čoveka čiji mozak

(Najspetljaniji na svetu!) nije mogao

Ostaviti iza sebe nikakvo svedočanstvo osim

Dvadeset uzica upletenih u želji

Da ih, najzad, rasplete najlakša

Ruka na svetu! Najlakša sem one

Koja ga je splela. Ah, čovek

Čija je ruka svezala čvor nije bio

Bez zaimisli kako ga rasplesti; ipak

Vreme njegovog života bilo je dovoljno,

Na žalost, samo za jedno: da čvor zaplete.

Dovoljan je bio samo sekund

Da se čvor preseče.

O onom koji ga je presekao

Mnogi su govorili da je to bio

Još njegov najsrećniji udarac,

Najpravičniji, najmanje poguban.

Onaj nepoznati - s pravom - nije trebalo

Da svojim imenom jamči

Za svoje delo koje je upola bilo

Kao sve božansko.

Ali glupak koji je razorio delo

Morao je, kao po višoj zapovesti,

Navesti svoje ime i pokazati se delu sveta.

Tako su govorili ljudi u Gordiju, a ja ću reći:

Sve što donosi muku nije korisno i

Da bi se odstranilo neko pitanje

Ređe je potreban odgovor

Nego postupak.

(B. Zec)
O VELIKIM LJUDIMA

Veliki ljudi pričaju mnogo glupih stvari

I misle da su svi drugi glupi.

Ostali ćute, puštaju ih na miru -

To mora da se trpi.

No veliki ljudi mnogo jedu i piju,

Stomake svoje pune,

Ostali slušaju o njihovim delima važnim,

Sami jedu pa se ne bune.

Veliki Aleksandar da bi živ ostao

Osvajao je veliki Vavilon.

A ima i drugih kojima to ne treba -

Takvi smo ti, ja, on...

Veliki Kopernik nije hteo ni da spava,

Kroz durbin je stalno gledo

I računao: Zemlja se vrti oko Sunca,

Uveren da je shvatio nebo.

Veliki Bert Breht ne shvata ni najprostije stvari,

A mozga o najtežima, recimo o travi,

I velikoga Napoleona slavi

Jer je i on jeo, ko pravi.

Veliki ljudi sve rade kao da su mudri

I guču vrlo glasno, ko golubi.

Sve štovanje treba velikim ljudima dati,

Ali im ne verovati.

(P. Vujičić)
O ČEDOMORKI MARIJI FARRAR

Marija Farrar, rođena u maju,

Rahitična, bez osobitih znakova, siroče,

Navodno neporočna, malodobna, tvrdi da je

Ubila dijete. U drugom mjesecu trudnoće

Već je kod neke babe, kaže, htjela

Pobacit’ u podrumu nakon dviju šprica,

Navodno bolnih, ali nije uspjela.

A vi, ne dajte da vas srdžba svlada,

Jer se svaki stvor pomoći od svih nas nada.

Ali ipak, kaže, platila je smjesta

Po dogovoru. Otad se čvrsto stezala u struku,

Samljeven biber u špiritu pila,

No dobila je samo proljev i još goru muku.

Vidjelo joj se vidno nadulo i često

Utroba je, kad je rublje prala, boljela.

U to je doba i sama još rasla,

Nadala se, i mnogo se Mariji molila.

A Vi, ne dajte da vas srdžba svlada,

Jer se svaki stvor pomoći od svih nas nada.

Ali molitve, izgleda, nisu bile od koristi.

Pa s njima nije ni računat’ mogla. Kad je otežala,

Spopade je vrtoglavica, i na jutarnjoj misi

Često se pred oltarom i od straha znojila.

Sve dok je porod na prepad ne iznenadi

Svoje je stanje sa uspjehom krila,

Jer se nitko ne dosjeti jadu:

Da bi u napast došla, neugledna kakva je bila.

A vi, ne dajte da vas srdžba svlada,

Jer se svaki stvor pomoći od svih nas nada.

Onoga jutra - baš je rublje vješala o žicu -

Kao da joj se neka kandža oštra

U trbuh zarila. Obuze je drhtavica,

No uspjelo joj da se ne stropošta.

Cijelog je dana, dok je stube prala

Razbijala glavu, što se to s njom zbiva.

Dosjeti se da treba da rađa.

I bi joj teško. - Kasno je u krevet pala.

A vi, ne dajte da vas srdžba svlada,

Jer se svaki stvor pomoći od svih nas nada.

Još je jednom digoše s ležaja:

Snijeg je pao, pa je morala da mete.

Tako do jedanaest: dugi dan bez kraja!

Tek u noći mogla je u miru rađati dijete.

I rodila je muško: sina. A taj sin

Dijete je bio ko sva druga djeca.

No ona nije bila majka kao svaka druga -

Pa ipak nitko ne smije da joj se ruga.

A vi, ne dajte da vas srdžba svlada,

Jer se svaki stvor pomoći od svih nas nada.

Zato pustite Mariju Farrar neka vam kaže

Što se dalje s tim djetetom zbi.

(Neće bilo što da krije, niti da laže -)

Nek se znade da pod kožom krvavi smo svi.

Tek je mogla načas u krevet da se stisne.

A bila je tako sama, nije znala šta da radi -

I jedva se svlada, da naglas ne vrisne.

A vi, ne dajte da vas srdžba svlada,

Jer se svaki stvor pomoći od svih nas nada.

Posljednjom se snagom zatim, kaže,

Jer joj je soba bila strašno hladna,

Dovukla do zahoda i tamo, kaže,

Napokon rodila je jadna.

Bilo je to pred zoru - ne zna tačno kada.

Ukočena i prozebla do srži,

(U zahod služinjski zna snijeg da pada),

Jedva je mogla dijete na rukama da drži.

A vi, ne dajte da vas srdžba svlada,

Jer se svaki stvor pomoći od svih nas nada.

U to - između zahoda i sobe, kaže,

Najednom dijete zaplaka, što dotad nije -

A to je, kaže, toliko razdraži,

Da stade bijesno šakama da ga bije

Dok ne umukne posve, kaže...

No još nakon toga joj se htjelo

Da ga mrtvog uzme u postelju k sebi.

Ujutru sakri u praoni malo tijelo.

A vi, ne dajte da vas srdžba svlada,

Jer se svaki stvor pomoći od svih nas nada.

Marija Farrar, rođena u maju,

Preminula u kaznionici Missen, nevjenčana mati,

Suđena, hoće da vas upozori

Na slabost svakog stvora koji pati.

Vi što u redu rađate u čestim babinjama,

A utroba vam plodna blagoslov i sreća,

Ne osuđujte slabe, kad posrnu,

Jer grijeh je njihov velik, ali patnja još veća.

A vi, ne dajte da vas srdžba svlada,

Jer se svaki stvor pomoći od svih nas nada.

(I. Jun Broda)

O SIROTOM B. B. (1921)

Ja, Bertolt Brecht, došao sam iz crnih šuma.

U gradove donijela me je moja mati

Dok sam još u njenoj utrobi bio. I hladnoća šuma

Doklegod budem živ u meni će ostati.

U asfaltnom gradu sam kod kuće. Snabdjeven

Svim otajstvima umirućih još od rođenja:

Duhanom. Rakijom. Novinama.

Lijen, uglavnom zadovoljan, i pun nepovjerenja.

Učtiv sam i prijazan. Nosim tvrdi šešir

Zato što tako i svi drugi čine.

Kažem: te zvijeri imaju poseban neki zadah -

No dodajem: neka, pa i ja sam kao sve ostale

ove živine.
4

U mojim naslonjačima prije podne

Ponekad se dvije ili tri žene klate.

Gledam ih bezbrižno i govorim:

Eto takav sam - bolje da se u me ne uzdate.

Pod večer pak skupljam muškarce oko sebe.

Oslovljujemo se međusobno sa „džentlmen” tad

Oni drže noge na mojim stolovima i tvrde

Da sve kreće na bolje. A ja ne pitam: kad?

Pred zoru, u sivom jutru pišaju jele

A ptice, njihova gamad, dižu graju i cik.

U to doba u gradu ja ispijam čašu

I zabrinut zaspim, čim odbacim čdk.

Stolovali smo, pokoljenje lakoumno,

U gradovima, koje - mišljasmo - nitko ne može

da razori.
Tako smo podigli visoka zdanja otoka Manhattan

I tanke antene, koje zabavljaju Atlantsko more.

Od svih tih gradova preostat će jedino vjetar, koji

kroz njih vije.

Raduje se, žderonja, kućama i na dušak ih prazni.

Znamo da smo samo privremeni i prolazni.

A što će poslije nas doći vrijedno spomena nije.

U potresima, koji će doći, nadam se, neću dati

Da mi od gorčine cigara utrne.

Ja, Bertolt Brecht, dolutao iz šume crne

U asfaltne gradove, dok me je još nosila mati.

(I. Jun Broda)

NE OSTAVLJAJ TRAGOVE

Odvoj se od drugova na stanici.

Zakopčaj kaput i rano trči u grad.

Zakupi stan i, kada drug pokuca,

Ne otvaraj, o, ne otvaraj vrata.

Naprotiv.

Ne ostavljaj tragove.

Kad roditelje sretneš u gradu Hamburgu ili bilo gde,

Prođi kao tuđin, skrend za ugao, ne prepoznavši ih.

Natuci na oči šešir koji si dobio od njih.

Ne pokazuj, o, ne pokazuj lice.

Naprotiv.

Ne ostavljaj tragove.

Meso? Jedi ga, ali ne pravi zalihe.

Svrati u bilo koju kuću pada li kiša, sedi na

bilo koju stolicu što se nađe.

Ali ne ostaj dugo, i ne zaboravi šešir.

Kažem ti -

Ne ostavljaj tragove.
Ne ponavljaj dvaput ono što si rekao.

Nađeš li svoju misao u drugog - odreci je se.

Ko nije davao potpis, ko nije ostavljao fotografiju,

Ko nije bio očevidac, ko nije rekao ni reči -

Kako da bude uhvaćen?

Ne ostavljaj tragove.

Rešiš li da umreš, pobrini se

Da ne bude spomenika - odaće gde ležiš.

Ni natpis ne treba (potkazaće te).

Ni godina smrti ne treba - izdaće te.

Ponavljam ti -

Ne ostavljaj tragove.

(Tako su me učili.)

(P. Vujičić)
O PETOM TOČKU

S tobam smo u času kad saznaješ

Da si peti točak,

I nada te napušta.

Mi, međutim,

To još ne saznajemo.

Primećujemo

Da si nagliji u razgovoru,

Tražiš reč kojom

Možeš otići,

Jer ti je stalo do toga

Da ne praviš nikakav skandal.

Dižeš se usred rečenice,

Govoriš razdraženo: hoćeš da ideš,

A mi kažemo: ostani! i saznajemo

Da si peti točak.

Ti, međutim, sedaš.

Znači, ostaješ da sediš kod nas u tom času

Kad saznajemo da si peti točak.

Ali ti

To više ne primećuješ.

Pusti da ti kažu: ti si

Peti točak.

I ne misli da sam ja, koji ti to kaže,

Hulja,

I ne laćaj se sekire nego

Čaše s vodom.

Znam - ti više ne čuješ,

Ali

Ne govori glasno da je ovaj svet rđav.

Kaži to tiho.

Jer - četiri nije premnogo, suvišan je

Samo peti točak.

A ovaj svet nije rđav

Nego

Pun.

(To si već čuo da govore.)

(B. Zec)
ZNAM ŠTA MI TREBA

Znam šta mi treba.

Prosto pogledam u ogledalo

I vidim da moram

Više spavati; čovek koji je

U meni nanosi mi štetu.

Kad čujem sebe kako pevam, kažem:

Danas sam dobre volje; to je dobro za

Ten.

Trudim se

Da ostanem svež i jak, ali

Neću da se naprežem;

To stvara bore.

Nemam ništa da dam kao poklon, ali

Imam dobro sledovanje.

Jedem oprezno; živim

Polako; ja sam

Za umerenost.
(Video sam, tako, ljude gde se naprežu.)

(B. Zec)
ZA TEBE SU GRADOVI PODIGNUTI

Za tebe su gradovi podignuti. Očekuju te radosno.

Kućna vrata su širom otvorena. Jelo

Već stoji na stolu.

Kako su gradovi veoma veliki,

Za one koji ne znaju šta se zbiva - postoje

planovi

Koje načiniše oni što se dovijaju,

Planovi iz kojih je lako otkriti kako se na najbrži

način

Stiže na cilj.

Pošto bliže nisu poznavali vaše želje,

Očekuju se, naravno, još i vaši predlozi za

poboljšanje.

Tu i tamo

Ponešto možda i nije sasvim po vašem ukusu,

Ali to se - najbrže - menja

A da ne morate ni prstom mrdnuti.

Ukratko: dolazite

U najbolje ruke. Odavno je sve sređeno. Treba

Samo da dođete.

(B. Zec)
NOĆU ČESTO SANJAM...

Noću često sanjam kako

Ne mogu više da zarađujem za život,

Pravim stolove, a u ovoj zemlji

Oni nikom više nisu potrebni. Trgovci ribom

Govore kineski.

Moji najbliži srodnici

Gledaju me otuđeno.

Žena s kojom sam spavao sedam godina

Pažljivo se sa mnom pozdravlja u predsoblju

I smešeći se prolazi

Pored mene.

Poznato mi je

Da je krajnja soba ostala prazna.

Nameštaj je već iznesen,

Madraci ispražnjeni

I zavesa strgnuta.

Rečju, sve je učinjeno

Da moje tužno lice

Pobledi.

Rublje što u dvorištu visi

Radi sušenja - moje je, dobro ga poznajem.

Kad se bolje zagledam, vidim,

Naravno,

Šavove i zakrpe.

Ćini se kao da su me svukli. Neko

Drugi ovde živi i čak

U mome sopstvenom

Rublju.

(P. Vujičić)
TVRDNJA

Ćuti!

Šta misliš: menja li se lakše

Neki kamen ili tvoje mišljenje o njemu?

Bio sam uvek isti.

Šta kazuje neka fotografija?

Nekoliko velikih reči

Koje se mogu svakome dokazati?

Možda se nisam popravio,

Ali

Ostao sam uvek isti.

Možeš reći

Da sam ranije više jeo govedinu,

Ili da sam

Brže gubio pravi put.

Ali, dobro bezumlje je ono

Što prolazi, a

Ja sam uvek bio isti.

Šta sitni krupnu kišu?

Nekoliko misli više ili manje,

Malo osećanja ili uopšte nikakva,

Tamo gde sve ne zadovoljava

Ništa nije dovoljno.

Bio sam uvek isti.

(B. Zec)
SPOMEN-PLOČA ZA 12 SVETSKIH PRVAKA

Ovo je istorija svetskih prvaka srednje kategorije

Njihovih borbi i karijera

Od godine 1891.

Do danas.

Nabrajanje započinjem godinom 1891 -

Vremenom brutalnog udaranja

Kad su bokserske borbe još trajale preko 56 i 70

rundi

I završavale se jedino porazom - započinjem ga

BOBOM FICSIMONSOM, ocem bokserske tehnike

Nosiocem titule svetskog prvaka u srednjoj

I teškoj kategoriji (koju je stekao pobedom nad

Džimijem Korbetom - 17. marta 1897).

34 godine svog života proveo je na ringu, samo

sedam puta tučen

Toliko je ulevao strah da je tokom cele 1889.

godine bio

Bez protivnika. Tek 1914.

Kad je napunio 51 godinu završio je

Svoje dve poslednje borbe:

Čovek kome starost nije mogla ništa.

1905. Bob Ficsimons je svoju titulu izgubio od

Džeka O’Brajena zvanog FILADELFIJA DŽEK.

Džek O’Brajen započeo je svoju boksersku karijeru

Kad mu je bilo 18 godina

Borio se u preko 200 mečeva. Nikad

Filadelfija Džek nije pitao za ponudu.

Bio je ubeđen

Da se uči kroz borbe

I pobeđivao je dokle god je učio.

Naslednik Džeka O’Brajena bio je

STENLI KEČEL

Čuven po četiri istinske borbe

Sa Bilijem Pejpkeom

I kao najoštriji borac svih vremena

Mučki je ubijen u 23. godini

Jednog vedrog jesenjeg dana

Dok je sedeo pred svojom farmom -

Nepobeđen.
Svoje nabrajanje produžavam

BILIJEM PEJPKEOM

Pravim genijem borbe izbliza.

Tada se prvi put čulo

Za naziv: ljudska borna mašina.

Godine 1913. u Parizu

Pobedio ga je

Veći u veštini borbe izbliza:

Frenk Klaus.

FRENK KLAUS, njegov naslednik, susreo se

S najčuvenijim „teškašima” svog vremena

Džimijem Gardnerom, Bilijem Bergerom,

Viiijem Luisom i Džekom Dilonom

A Žorž Karpantje spram njega je bio slab kao dete

Tukao ga je DŽORDŽ ČIP

Nepoznati bokser iz Oklahome

Koji inače nikad nije postigao neki značajniji uspeh

A Čipa je tukao

AL MEK KOJ najlošiji od svih prvaka srednje

kategorije
Kome nije preostalo ništa drugo nego da prima

batine

I da svoju titulu prepusti

MAJKU O’DAUDU

Čoveku gvozdene brade

Koga je tukao

DŽONI VILSON

Koji je 48 borbi dobio klasičnim nokautom

Da bi i sam izgubio klasičnim nokautom od

HARIJA GREBA Ijudske vetrenjače

Najpouzdanijeg od svih boksera

Koji ni u jednoj borbi nije pobedio nokautom

I u svakoj se borio do kraja

A kad je izgubio rekao je:

Izgubio sam

On je izluđivao ljudskog ubicu Demseja

Zvanog Tajger Džek i hvalisavac

Da je ovaj na treningu

Odbacio svoje rukavice.

„Fantoma koji se nikad nije mogao primiriti”

1926. tukao je na poene

TAJGER FLAUERS, „crnja” i sveštenik

koji nikad nije izgubio klasičnim nokautom.

Posle njega svetski prvak srednje kategorije bio je

Naslednik bokserskog sveštenika

MIKI VOLKER, koji je najhrabrijeg evropskog

boksera

Škotlanđanina Tomija Miligena

30. juna 1927. u Londonu rasturio

Za trideset minuta.

Bob Ficsimons

Džek O’Brajen

Stenli Kečel

Bili Pejpke

Frenk Klaus

Džordž Čip

Al Mek Koj

Majk O’Daud

Džoni Vilson
Hari Greb

Tajger Flauers

Miki Voker -

To su imena dvanaestorice

Koji su u svoje vreme na svom polju bili najbolji

Što je konstatovano čvrstom borbom

Uz poštovanje pravila igre

Pred očima sveta.

(B. Zec)
NOĆIŠTA

Čujem da u Njujorku

Na uglu 26. ulice i Brodveja

U toku zime svako veče stoji čovek

I za beskućnike koji se okupljaju -

Moleći prolaznike - pribavlja noćište.

Time svet ne biva drugačiji

Ne poboljšavaju se odnosi među ljudima

Time se ne skraćuje vreme izrabljivanja

Ali nekolicina ima noćište

Tokom noći vetar će biti daleko od njih

Njima namenjen sneg padaće na ulicu.

Ne odlaži knjigu koju čitaš, čoveče.

Nekolicina ima noćište

Tokom noći vetar će biti daleko od njih

Njima namenjen sneg padaće na ulicu

Ali svet tome ne biva drugačiji

Time se ne poboljšavaju odnosi među ljudima

Time se ne skraćuje vreme izrabljivanja.

(B. Zec)
OD SVIH STVARI

Od svih stvari najdraže su mi one

Što su bile u upotrebi.

Bakarne posude

Sa ulubljenim i spljoštenim ivicama.

Noževi i viljuške s drvenim drškama

Izlizanim od dodira mnogih ruku: njihov oblik

Izgleda mi plemenit. Ili kamene ploče ispred

starih kuća,

lzlizane od mnogih nogu, ugažene, utrvene,

A između njih se probija trava. To su

Srećne stvari.

Ušavši u upotrebu

Često su se menjale, bruseći oblike, i sad su

dragocene:

Izdržale su probu:

Čak i odlomci statua okrnjenih ruku meni su dragi.

Vidim, i one su živele. Ako su ispuštene, znači da

su nekud nošene.

Ako su oborene, znači da su negde stajale,

ne tako visoko.

Razvaline zgrada

Ponovo dobijaju obrise nezavršenih gradnji:

Kao crvene skice - njihove siluete

Već se naziru: ali od nas to zahteva

Pažnju. S druge strane

Već su odslužile, da, preživele svoj vek. I sa svim time

Ja sam srećan.

(P. Vujičić)
SELJAK BRINE O SVOJOJ NJIVI

Seljak brine o svojoj njivi,

Neguje svoju stoku, plaća poreze,

Pravi decu, time štedi na slugama i

Zavisi od cene mleka.

Građani govore o ljubavi prema rodnoj grudi

O zdravom seljačkom stablu i

Kako je seljak temelj nacije.

Građani govore o ljubavi prema rodnoj grudi,

O zdravom seljačkom stablu i

Kako je seljak temelj nacije.

Seljak brine o svojoj njivi,

Neguje svoju stoku, plaća poreze

Pravi decu, time štedi na slugama i

Zavisi od cene mleka.

(P. Vujičić)
VREME KADA SAM BIO BOGAT

Sedam nedelja u svom životu bio sam bogat.

Za prihod od jednog komada kupio sam

Kuću s velikim vrtom. Više nedelja sam je

Gledao no što sam u njoj živeo. U razno doba dana

A takođe i noću šetao sam pored nje da bih video

Kako u praskozorje drveće povija granje nad

livadama

Kako se ujutro na kiši zeleni jezerce, pokriveno

sočivom

Da pogledam na živu ogradu obasjanu podnevnim,

suncem

Ili - posle večernjeg zvona - na žbunje belog

rododendrona.

Naselio sam se u kući s prijateljima. Moja kola

Stajala su pod borovima. Pogledali smo oko sebe:

ni s jednog mesta

Nije mogao pogledom da se obuhvati ceo vrt,

travnati nagibi

I drveće zaklanjali su ogradu.

Kuća je takođe bila lepa. Blago povijeno stepenište

sa izrezbairenom balustradom

Majstorski izrađeno od plemenitog drveta. U belim

sobama

Tavanice su bile prekrivene drvenim pločama.

Mnoge železne peći

Bogatih oblika bile su ukrašene izlivenim slikama

Seljaka na poslu. U hladni vestibil s hrastovim

stolovima i klupama

Vodila su masivna vrata. Njihove mesingane kvake

Nisu bile prvorazredne, i glatke kamene ploče oko

kuće

Bile su ulegnute pod težimom bivših vlasnika

Koji su po njima gazili. Kakva plemenita

srazmernost! Svaka soba

Bila je drugačija i jedna bolja od druge! Kako su se

samo menjale u razno doba dana!

A kako su se menjale u raznim godišnjim dobima

(što je nesumnjivo bilo vredno)

Nismo doživeli da vidimo, jer

Posle sedam nedelja bogatog života napustili smo

naš posed i ubrzo

Pobegli preko granice.

(P. Vujičić)
SONNENBURG

Kraj grada Sonnenburga

Njemački logor stoji.

Mršavi stražar

Mršave uznike broji.

One gladne u žici

Čuvaju gladni izvana.

Da se ne bi digli, jadni,

I pobjegli jednog dana.

Pištolje i noževe oštre

U rukama nose,

S njima idu noću da love

Gladne, gole i bose.

Kad svog Fuhrera spaze,

Stoje u muku

I dižu na pozdrav

Krvavu ruku.
Neka znade, da gone

Dan i noć svoju braću,

A ruke im prazne

Sveđ čekaju plaću.

Što li su ljudi!

Zašto ne puste

Iz okova mršave

I zatvore tuste?

Tad bi bar znali zašto

Ovi logori stoje:

Kad mršavi tustima

Pravdu kroje!

(I. Jun Broda)

NESTALA SLAVA NJUJORKA - GRADA GOROSTASA

Istina, ko se još seća

Slave Njujorka - grada gorostasa

U onoj deceniji posle velikog rata?

Kakva epski slavljena kotlina bila je, uprkos

svemu, Amerika tada!

God’s own country

Nazvana samo početnim slovima svoga imena:

SAD,

Kao naš svakome poznati, nezamenljivi prijatelj iz

mladosti!

Ta neiscrpna kotlina, govorili su

Prihvatala je sve što u nju padne, i to pretvarala

Za dva puta dve nedelje - u ono poznato!

Sve rase, prispele na taj - zadovoljstva pun -

kontinent
Najžustrije su se predavale, zaboravljajući svoje

ukorenjene osobine

Kao loše navike,

Da bi tako,

Što je moguće pre, postali kao oni što su tu

oduvek živeli!

A ovi su ih prihvatali velikodušno i bezbrižno, kao

nešto previše različito od njiih samih

(Različito samo zbog različitosti njihovih

ubogih života!).

Kao kakav dobar kvasac, oni se nisu bojali

Bilo koje još tako velike mase testa: znali su

Da sve prožimaju!

Kakva slava! Kakav vek!

Ah, ti glasovi njihovih žena koji odjekuju iz zvučnih

kutija!

Tako su ljudi pevali (sačuvajte te ploče!) u zlatnom

veku!

Milozvučnost večernjih voda u Majamiju!

Nezadrživa veselost pokolenja koja brzo putuju

beskrajnim ulicama!
Moćna tuga raspevanih žena koje u čvrstoj nadi

Oplakuju širokogrude muškarce, ali još uvek

okružene

Širokogrudim muškarcima!

Retke ljudske primerke sakupljali su u ogromnim

parkovima,

Stručno ih hranili, kupali i vešali

Da bi njihove neuporedive pokrete utisnuli na

fotografiju

Za buduća pokolenja.

Svoja kolosalna zdanja podizali su s neuporedivom

razmetljivošću,

Rasipajući najbolji ljudski materijal. Potpuno

otvoreno, pred celim svetom,

Cedili su iz svojih radnika sve što je bilo u njima,

Puškama su pucali u rudnička okna i bacali njihove

istrošene kosti i

Izrađene mišiće na ulice

Sa dobrodušnim smehom.
Ali, kao da je u pitanju sport, izveštavali su

O isto tako surovoj neumoljivosti radnika u vreme

štrajkova

Homerskih razmera.

Tamo je beda bila nešto sramotno!

Na filmovima te blagoslovene nacije muškarci bi,

Zapavši u bedu i stigavši u sirotinjske stanove

u kojima su bili klaviri i kožne sofe,

Istog trena izvršavali samoubistvo.

Kakva slava! Kakav vek!

Ah, i mi smo zahtevali takva odela od grubih tkanina

sa širokim prugama,

S jastucima vate na ramenima koji čine muškarca

tako širokim

Da trojica njih zakrčuju čitav trotoar.

Takođe smo pokušavali da usporavamo svoje

pokrete,

Da, bez žurbe, stavljamo ruke u džepove i da se iz

stolica
U kojima smo (kao za svu večnost) ležali, lagano

izvlačimo,

Kao da se vrši prevrat u celoj državi.

A i mi smo pretrpavali usta žvakaćom gumom

(Beechut),

Za koju se govorilo da pri dugoj upotrebi ojačava

donju vilicu,

Te smo sedeli i večno žvakali kao pri kakvom

neprekidnom ždranju.

I svojim licima smo želeli da pozajmimo onu

strahovitu nepronicljivost

Tog „poker face mana”, koji se svojim sugrađanima

pokazivao kao nerešiva zagonetka.

I mi smo se stalno osmehivali kao pre ili posle

dobrih poslova,

Koji su znak dobrog varenja.

I mi smo veselo tapšali po rukama, bedrima

i leđima

One koji su nam dolazili u susret (svi su oni budući

klijenti),

Tražeći način kako steći vlast nad takvim

ljudima:

Laskanjem ili pretnjom. Tako se postupa sa

psima.

Tako smo se ugledali na taj čuveni soj ljudi,

koji je, čini se, bio pozvan

Da ovlada svetom, time što ga je gonio napred.

Kakav optimizam! Kakav podstrek!

Te mašinske hale: najveće na svetu!

Propaganda rađanja pokretala je fabrike

automobila: već su proizvele automobile (na otplatu)

Čak i za još nerođene!

Onima koji su odbacivali

Gotovo neupotrebljene komade odeće (ali tako

da bi se

Istog trena uništili, najbolje u kreču!)

Isplaćivane su premije! Ti mostovi:

Cvetnu zemlju spajali su sa cvetnom zemljom!

O, oni su beskrajni!

Najduži na svetu! Pa ti neboderi:

Koji su tako visoko naslagali svoje kamenje

Da su sve nadvisili, sa svoje visine brižno su

posmatrali započete gradnje

Koje su tek nicale iz zemlje, a koje će

Nadmašiti njihova mamutska zdanja.

(Poneko je već počeo strepeti da se rast tih

gradova

Neće moći zaustaviti, da će ljudi svoje dane

Morati okončati sa dvadeset spratova drugih

gradova iznad sebe

I da će se sahranjivati u kovčezima ukopavanim i

slaganim jedan iznad drugog!)

10

Ali i pored toga; kakav optimizam! Čak su i mrtvace

Ulepšavali i snabdevali prijatnim osmehom

(Te crte beležim po sećanju, druge sam

Zaboravio), čak ni

Beguncima nisu dopuštali da izgube nadu.

11

Kakvi Ijudi! Njihovi bokseri su najjači!

Njihovi pronalazači - najpraktičniji! Njihovi

vozovi - najbrži!

A i najpuniji!

I sve je to izgledalo kao da će trajati 1000 godina,

Da su i sami žitelji grada Njujorka tvrdili:

Njihov grad je sagrađen na stenovitom tlu i zato

Nerazrušiv!

12

Istina, čitav njihov sistem društvenog života

bio je neuporediv.

Kakva slava! Kakav vek!

13

Uostalom, taj vek je trajao

Samo oskudnih osam godina.

14

Jer jednog dana proneo se svetom glas o retkim

slomovima

Na najčuvenijem kontinentu, a njegove još juče

prikupljane novčanice

S gađenjem su odbacivane kao trula, smrdljiva riba.

15

Danas kada se zna

Da su ti ljudi bankrotirali,

Mi na drugim kontinentima (koji su takođe

bankrotirali) sve stvari,

Kako nam se čini, vidimo oštrije.

16

Šta je s neboderima?

Posmatramo ih spokojnije.

Kakve su - prezira dostojne - šupe ti neboderi

kad više ne donose prihod!

Ustremiti se tako visoko - a onda siromaštvo?

Do ispod oblaka puni dugova?

Šta je s vozovima?

Tim vozovima što liče na putujuće hotele, priča se,

Da sad često niko ne putuje.

Niko nikud ne putuje

Neuporedivom brzinom!

Šta je s mostovima? Sad oni

(Najduži na svetu!) povezuju smetlišta sa

smetlištima!

A šta je s ljudima?

17

Još uvek, čujemo, oni se ulepšavaju, ali

Sada: da bi ugrabili mesto. Dvadesetdvogodišnje

Žene sad ušmrkuju kokain pre nego što se upute

Da osvoje mesto kraj pisaće mašine.

Čitave porodice ubrizgavaju kćerima otrov pod

kožu

Od koga postaju vatrene.

18

Još se prodaju gramofonske ploče, doduše malo,

Ipak šta nam zapravo pričaju te koze koje nisu

Naučile da pevaju? Šta je

Smisao tih pesama? Odista, o čemu su nam

Pevali tokom svih tih godina?

Zašto nam se sada ne sviđaju nekad slavljeni

glasovi?

Zašto

Te fotografije gradova više ne ostavljaju na nas

čak nikakav utisak?

Zato što je sada svima postalo jasno

Da su ti ljudi bankrotirali!

19

Kažu, naime, da im mašine leže u džinovskim

gomilama (najvećim na svetu!)

I rđaju

Poput mašina starog sveta (u manjim gomilama).

20

Još se održavaju borbe svetskog prvenstva pred

nekoliko gledalaca koji su rasejano ostali na

mestima:

No čak i pobednik iz tih mečeva, najjači čovek,

nije

Kadar da se digne protiv tajanstvenog zakona

Koji izgoni ljude iz prepunih prodavnica!

21

Zadržavajući svoj osmeh (to je sve što im je sad

ostalo), stoje isluženi šampioni sveta

Na putu poslednjih tramvaja koji još saobraćaju.

Tri takva široko razmahnuta čoveka ispunjavaju

trotoar, ali

Šta će im napuniti stomake pre nego što padne noć?

Vata greje ramena samo onima koji u neprekidnim

povorkama,

Danju i noću, žure kroz prazne klance beživotnih

kamenih gomila.
Pokreti su im spori kao u izgladnelih i

oslabelih životinja.

Lagano, kao da se menja celokupna država,

Izvlače se oni iz kanala u kojima su ležali kao

da nisu mislili nikad da ustanu.

Njihov optimizam, kako se čuje,

Još je živ: gaji nadu

Da će sutra kiša poteći odozdo uvis.

Kažu da postaju beskrajno vedri

Kad ugledaju komad mesa gde visi u izlogu.

22

Ali poneko, čujemo, može još uvek naći posao:

tamo gde se

Čitavi vozovi sa pšenicom istresaju u more

koje se

Naziva Pacifikom.

A oni koji noćivaju na klupama u parkovima,

kako čujemo,

Mora da sa potpuno nedopustivim mislima

Posmatraju te prazne nebodere pre nego što utonu

u san.
23

Kakvo bankrotstvo! Kakva je

Velika slava tu propala! Kakvo otkriće:

Da je njihov sistem društvenog života ispoljio iste

Bedne promašaje kao i sistem

Skromnijih ljudi!

(B. Zec)
SKITANJA PESNIKA

Homer nije imao kuću,

A Dante je svoju morao da napusti.

Li Bo i Du Fu skitali su u građanskim ratovima

Koji su progutali 30 miliona ljudi.

Euripidu su pretili sudom.

Umirućem Šekspiru su zapušavali usta.

Fransoa Vijona tražila je ne samo muza

Nego i policija.

Nazvan „Voljenim”

Otišao je Lukrecije u progonstvo.

Takođe i Hajne, takođe i Breht

Pobegao je u Dansku pod slamnati krov.

(P. Vujičić)
ČITAJUĆI „VREME KADA SAM BIO BOGAT”

Radost posedovanja duboko sam osetio, i radujem se

Što sam je osetio. Šetati svojim parkom, primati goste

Razmatrati planove o građenju, kao što su pre mene

radili drugi ljudi moga poziva

Meni se dopadalo, priznajem. Ali sedam nedelja

bilo mi je dosta.

Otišao sam bez žaljenja ili gotovo bez žaljenja. Kad

ovo pišem

Već mi je teško i da se sećam. Jer kad se pitam

Da li sam bio spreman mnogo da lažem da bih

očuvao posed

Znam: mnogo - nisam. Zato mislim

Nije bilo loše što sam imao taj posed.

To nije bilo malo, ali

Postoji i nešto više.

(P. Vujičić)
PUTNIK

Kada sam, dosta davno, učio

Da vozim kola, moj učitelj bi mi naređivao

Da zapalim cigaretu; i ako bi mi ona

U uličnom krkljancu ili na oštroj krivini

Ugasla, terao bi me od volana. Takođe mi je

Za vreme vožnje pričao viceve, i ako se,

Potpuno udubljen u vožnju, ne bih smejao, on bi mi

Oduzimao volan. Osećam se nesigurno, rekao bi.

Ja, putnik, plašim se kad vidim

Da je vozač tako udubljen

U upravljanje.

Otada, kad radim,

Nastojim da se previše ne udubljujem u posao,

Obraćam pažnju na razne stvari oko sebe,

Ili i sasvim prekidam posao da bih porazgovarao.

Odvikao sam da radim brže no kad bih mogao

I da pušim. Mislim

Na putnike.

(P. Vujičić)
ZAŠTO NAZIVATI MOJE IME

Jednom sam pomislio: u dalekim godinama,

Kad se sruše kuće u kojima stanujem

i istrunu brodovi kojima sam plovio,

Ljudi će moje ime nazvati

Zajedno s drugima.

Da li zato što sam proslavljao korisno, ono

Što se u moje vreme nije smatralo uzvišenim,

Da li zato što sam se borio protiv religije ili

Zbog nekih drugih razloga.

Da li zato što sam bio za Ijude i

Uzdao se u njih, visoko ih poštovao,

Da li zato što sam pisao pesme i bogatio svoj

jezik,

Što sam ih učio praktičnosti ili

Zbog nekih drugih razloga.

4

Eto zbog čega sam mislio da će moje ime

Nazvati, na kamenoj ploči ga

Uklesati, preneti ga

Iz knjiga u druge knjige.

Ali danas

Slažem se da bude zaboravljeno.

Zašto

Pitati za pekara ako ima dovoljno hleba?

Zašto

Hvaliti već otopljeni sneg

Ako će uskoro pasti novi?

Zašto je

Ljudima potrebna prošlost, ako pred sobom

Imaju budućnost?

Zašto

Nazivati moje ime?

(P. Vujičić)
MISAO U DELIMA KLASIKA

Gola i neulepšana

Prilazi ti bez stida jer je uverena

U to da je korisna.

Ne zabrinjava je

Što je već znaš, dovoljno joj je to

Što si je zaboravio.

Govori krajnje otvoreno

Kao što dolikuje velikima. Bez okolišenja

Bez uvoda

Izlazi pred tebe očekujući pažnju,

Jer je korisna.

Njen slušalac je beda koja nema vremena da čeka.

Hladnoća i glad motre

Na pažnju slušalaca. Najmanja nepažnja

Osuđuje ju na propast.

No i ako nastupa samovlasno,

Ipak priznaje da je bez slušalaca - ništa.

Kad je ne bi prihvatili, ne bi znala

Kuda da pođe i gde da ostane.

Ne učeći njih, i ne učeći od svojih slušalaca

Koji su još juče čamili u neznanju

Brzo bi izgubila svaku moć i propala bi bez traga.

(P. Vujičić)
SVAKE GODINE U SEPTEMBRU PRED POČETAK

ŠKOLSKE GODINE

Svake godine u septembru pred početak školske godine

U radničkim četvrtima žene ulaze u prodavnice

I kupuju za decu sveske i udžbenike.

U očajanju troše poslednju paru

Iz iznošenih torbi, i zgražaju se

Što je znanje danas postalo tako skupo.

One i ne slute koliko je loše to znanje

Namenjeno njihovoj deci.

(P. Vujičić)
ČITATI NOĆU I UJUTRO

Onaj koga volim

Rekao mi je

Da sam mu potreban.

Zato

Pazim na sebe,

U hodu gledam pred sebe,

Plašim se svake kišne kapi

Da me ne bi ubila.

(P. Vujičić)
VOZEĆI SE U UDOBNIM KOLIMA

Vozeći se u udobnim kolima

Opazismo u sumraku, na pljusku,

Iscepanog čoveka pored puta;

Mahao nam je da ga povezemo

I nisko se klanjao.

Mi smo imali krov nad glavom, i bilo je mesta,

i prolazili smo tuda,

I svi čuše moj neprijatni glas:

Ne

Ne možemo nikog da primimo.

Bili smo odmakli možda već ceo dan vožnje

Kad se ja odjednom uplaših onih svojih reči

Svoga postupka i celoga

Toga sveta.

(P. Vujičić)
CITAT

Pesnik Kin je govorio:

Kako da pišem besmrtna dela ako nisam slavan?

Kako da odgovaram ako me ne pitaju?

Što da gubim vreme na pesme ako će ih vreme izgubiti?

Svoje rečenice pišem dosta čvrstim stilom

Jer se plašim da ee dugo trebati da se ostvare.

Da bi se stvorilo veliko - potrebne su velike promene.

Male promene su neprijatelji velikih promena.

Ja imam neprijatelje. Znači, moram da budem slavan.

(P. Vujičić)
PITANJA RADNIKA KOJI ČITA

Ko je podigao sedmovratu Tebu?

U knjigama su navedena imena kraljeva.

Zar su kraljevi klesali kamenje i dovlačili blokove?

A više puta razarani Vavilon?

Ko ga je gradio svaki put iznova? U kakvim kućama su

Živeli graditelji sunčane Lime?

Kuda su zidari otišli one večeri kad je završen

Kineski zid? Veliki Rim

Prepun je trijumfalnih kapija. Ko ih je podigao?

Nad kim su

Trijumfovali cezari? Da li su svi žitelji

Slavnog Vizanta stanovali u palatama? Čak i u

legendarnoj Atlantidi

One noći kad je progutaše talasi

Davljenici su dozivali svoje robove.

Mladi Aleksandar je osvajao Indiju.

Zar sam?

Cezar je pobedio Gale.

Zar pored sebe nije imao barem kuvara?

Filip Španski je plakao kad potopiše

Njegovu flotu. Zar nije plakao niko više?

Fridrih Drugi je pobedio u sedmogođišnjem ratu.

A ko je

Pobedio sem njega?

Na svakoj strani knjige - pobeda.

Ko je kuvao za pobedničke gozbe?

Svakih deset godina - veliki čovek.

A ko je plaćao troškove?

Toliko mnogo knjiga!

Toliko mnogo pitanja!

(P. Vujičić)
EMPEDOKLOVA CIPELA

Kad je Empedokle, Agrigenćanin,

Stekao uvaženje svojih sugrađana i zajedno s njim

Staračka pobolevanja,

Rešio je da umre. Ali pošto je

Voleo neke koji su njega voleli,

Nije hteo da pogine pred njihovim očima,

Radije se opredelio za Ništa.

Pozvao je prijatelje na izlet. Ne sve,

Ovog-onog je zaobišao, uvodeći elemenat slučajnosti

I u svoj izbor i u ceo taj poduhvat.

Popeli su se na Etnu.

Penjanje je bilo teško

I svi su ćutali. Niko nije imao volje

Da vodi učena nagvaždanja. Gore,

Ganuti prizorom, zadovoljni što su stigli na cilj,

Izduvali su se da puls dovedu u normu.

Učitelj je otišao od njih neprimetno.

Nisu zapazili njegov odlazak ni onda

Kad se razgovor obnovio. Tek kasnije,

Čas jednom, čas drugom poče nedostajati potrebna reč,

I počeše da traže Empedokla.

No on je već davno zaobišao vrh,

Iako nije previše žurio. Jednom je

Zastao i oslušnuo:

U daljini, na drugoj strani vrha,

Opet je nastavljen razgovor. O čemu su govorili

Nije shvatio: umiranje je

Već bilo počelo.

Starac se osvrnuo i nedaleko od kratera,

Ne želeći da zna šta će dalje biti,

U onom vremenu koje ga se više neće ticati,

Tiho se sagnuo,

Pažljivo izuo cipelu i smešeći se

Bacio je u stranu, nekoliko koraka dalje,

Kako bi je našli ne odmah, nego u svoje vreme,

Drugim rečima, dok on još ne istrune.

I učinivši to, priđe krateru. Prijatelji ga

Potražiše, i vratiše se kući bez njega.

Poče ono što on nije želeo: nedelje i meseci

neprekidnog umiranja.

Jedni su još uvek čekali. Drugi su

Već smatrali da je poginuo. Jedni su

Odlagali važne odluJke do njegova povratka.

Drugi su već nastojali da odlučuju sami. Polako,

Kao što oblaci plove nebom, ne menjajući se, nego

smanjujući se

Rasplinjavajući se kad ih gube iz vida, opet

udaljavajući se,

Mešajući se s drugim oblacima kad bi opet nastojali

da ih pronađu,

Tako je i on dao da se naviknu

Na njegovo udaljavanje od svega što je za njih obično.

Zatim počeše priče

Kako on nije umro, jer je bio besmrtan.

Tajna obavi Empedokla. Smatijali su mogućim

Da na drugom svetu biva svakojako, da ljudska

sudbina

Može za neke da bude promenjena -

Takvi, eto, počeše razgovori.

U to vreme ipak nađoše cipelu,

Dostižnu, ugaženu, kožnu, zemaljsku!

Namenjenu specijalno za one

Što počinju slepo da veruju čim nešto ne vide

svojim očima.

Kraj Empedoklov posle toga

Opet se pokaza kao prirodan. Umro je

Kao što svi umiru.

Neki taj događaj opisuju

Drugačije: Empedokle je stvarno

Pokušavao sebi da obezbedi božanske počasti

I time što se tajanstveno izgubio, bez svedoka se

Bacio u Etnu, hteo je đa potkrepi bajku

O svom nezemaljskom poreklu i o tome

Da on nije potčinjen zakonu uništenja.

Pritom je njegova cipela načinila s njim šalu,

Pavši u ljudske ruke.

(Neki čak smatraju da je sam krater,

Rasrdivši se zbog te zamisli, prosto izbacio

Cipelu takvog izroda.) No mi mislimo drugačije:

Ako on stvarno nije izuo cipelu, znači da je

Zaboravio na našu glupost i nije mislio na to

koliko mi žurimo

Da tamno učinimo još tamnijim, koliko nam je

draže da poverujemo u nešto ružno,

Samo da ne bismo tražili stvarne uzroke.

A što se tiče planine,

Ona se uopšte nije gnušala njegova postupka,

Uopšte nije verovala u to da je on želeo da nas

obmane

Prisvojivši sebi božanske počasti

(Zato što planina ni u šta ne veruje i uopšte ne

ulazi u naše poslove),

Nega je naprosto, rigajući, kao obično, vatru,

Izbacila cipelu - i sad učenici,

Već udubljeni u razrešavanje velike tajne,

Već utonuli u metafiziku, uopšte veoma zauzeti,

Odjednom postaše ogorčeni kad dobiše pravo u ruke

Cipelu svoga učitelja, dostižnu,

Iznošenu, kožnu, zemaljsku.

(P. Vujičić)
POSETA PROGNANIM PESNICIMA

Kad je - u snu - stupio u kućicu

Proteranih pesinika, onu što stoji pored kućice

Prognanih teoretičara (iz koje dopirahu

Smeh i disputi), u susret mu

Priđe Ovidije i na ulazu mu tiho posavetova:

„Bolje još ne sedaj, jer ti još nisi mrtav. Ko zna

Nećeš li se još vratiti natrag? I sve će ići po

starom osim

Tebe samoga.” Priđe mu ipak

Nasmešeni Bo-Cjuj I i reče saosećajno:

„Zaslužuje strogu kaznu svako ko je ma i jednom

spomenuo pravdu.”

A njegov prijatelj Du Fu tiho izusti: „Razumeš,

Izgnanstvo nije mesjto gde je moguće odučiti se od taštine.”

No daleko zemaljskiji,

Krajnje odrpani Vijon priđe i upita: „Koliko

Vrata ima kuća u kojoj stanuješ?” A Dante ga

povede u stranu,

Uhvati ga za rukav i promrmlja: „Pesme su ti,

Prijatelju, prepune grešaka, i zato razmisli

O onima spram kojih si ništa.” A Volter doviknu:

„Pazi na svaku paru, jer te čeka smrt od gladi!”

„I ubacuj šale!” - uskliknu Hajne. „To ne pomaže! -

Otrese se Šekspir. - Jer kad stiže Džems,

Čak i meni zabraniše da pišem.” - „Dođe li do suda,

Uzmi za advokata lopužu! - posavetova mu Euripid -

Kako bi znao rupe u mreži zakona!” Smeh još trajaše

Kad iz mračnoga ugla začu glas: „A znaju li oni

Napamet tvoje pesme? I oni što ih znaju,

Da li će biti spaseni?” - „To su

Zaboravljeni! - tiho reče Dante -

Uništena su ne samo tela nego i njihova dela.”

Smeh se prekinu. Niko se ne usudi ni da se osvrne.

A došljak

Sav preblede.

(P. Vujičić)
BUDINA PRIČA O GORUĆEM DOMU

Gautama Buda je propovedao

Učenje o toku požude za koji smo prikovani

i savetovao

Da se otrgnemo svakoj pohotljivosti i tako

Skromno uđemo u Ništavilo koje je nazvao

Nirvanom.

Jednog dana učenici ga upitaše:

Kakvo je to Ništavilo, učitelju? Svi želimo

Da se otrgnemo svakoj pohotljivosti, kao što

savetuješ, ali reci nam

Nije li Ništavilo u koje ćemo tada ući

Recimo takvo kao što je ono

Jedinstvo sa svim

Stvorenim,

Kad ležiš u vodi, lakog tela, u podne,

Gotovo bez misli, leno ležiš u vodi ili

toneš u san,

Jedva još zapažajući da popravljaš pokrivač,

Brzo padaš u san; nije li znači to Ništavilo

Nešto veselo, dobro Ništavilo, ili nije li tvoje

Ništavilo jednostavno samo neko Ništavilo: hladno,

prazno i besmisleno.

Buda dugo ćutaše, zatim nemamo reče:

Na vaše pitanje nema odgovora.

Ali uveče, kad su učenici otišli

Buda je još sedeo pod hlebnim drvetom i drugima

Onima koji nisu postavljali pitanja, govorio ovakvu priču:

Nedavno sam video kuću. Gorela je. Plamen je

Lizao krov. Prišao sam i opazio

Da su u njoj još bili ljudi. Ušao sam i doviknuo im

Da je krov u plamenu, pozivajući ih tako

Da brzo iziđu. No ljudi,

Čini se, nisu žurili. Jedan od njih upita me,

Mada mu je jara već oprljila obrve,

Kako je napolju, ne pada li kiša,

Ima li vetra, postoji li tamo druga kuća -

I još ponešto. Izišao sam

Bez odgovora. Pomislio sam kako oni

Moraju izgoreti pre nego što prestanu s pitanjima.

Zaista, prijatelji,

Onome kome zemlja još nije tako vatrena da bi je radije

Zamenio svakom drugom nego da na njoj ostane - tome

Nemam šta reći. Tako je kazivao Gautama Buda.

Ali i mi, nezaokupljeni umetnošću trpljenja

Nego više zaokupljeni umetnošću netrpljenja,

i iznoseći raznovrsne

Ovozemaljske predloge i učeni ljude da zbace

Svoje ljudske mučitelje - mislimo da nemamo šta reći

Onima koji naočigled kapitalističkih bombardera

što uzleću - još dugo pitaju:

Šta o tome mislimo, kako to zamišljamo

I šta će posle prevrata biti s njihovim kasicama

i svečanim pantalonama.

(B. Zec)
SAVETI LIKOVNIM UMETNICIMA U POGLEDU

SUDBINE NJIHOVIH DELA U BUDUĆEM RATU

Danas sam mislio o tome

Kako ni vama, prijatelji moji što slikate i crtate,

Kao i vama što vladate dletom,

U vreme neminovnog budućeg velikog rata

Neće biti do smeha.

Vi zasnivate svoje nade,

Neophodne za nastanak umetničkih dela,

Uglavnom na budućim pokolenjima.

Zato za svoje slike, crteže, skulpture

Stvorene po cenu tolikih odricanja,

Morate potražiti valjana skloništa.

Pomislite da jednog jutra između devet časova

i devet čeisova i deset minuta

Nekoliko zapaljivih bombi može pretvoriti u prah,

Na primer, sva umetnička blaga Britanskog muzeja,

Napljačkana pod svim nebesima

Uz tolike žrtve u ljudstvu i novcu,

Dela nestalih naroda

Danas čuvana u jednom odeljenju muzeja.

Kuda onda sa umetničkim delima?

Nedovoljno su pouzdana

Skladišta brodova, sanatorijumi u šumama

I čelični sefovi banaka.

Morate pokušati da dobijete dozvolu

Da svoje slike sakrijete u tunelima metroa

Ili, još bolje, u avionskim hangarima

Ubetoniranim na dubini od sedam metara pod zemljom.

Slike izrađene neposredno na zidovima

Ne zauzimaju mnogo mesta,

A nekoliko mrtvih priroda i pejzaža

Neće smetati ekipama bombardera.

Naravno, moraćete na vidnome mestu

Pričvrstiti tablice s razgovetnim natpisima

Da ste na takvoj i takvoj dubini,

pod ovom ili onom zgradom (ili gomilom kamenja)

Pohranili neveliko platno

Na kome je naslikano lice vaše žene.

Zahvaljujući tome buduća pokolenja,

vaši još nerođeni utešitelji,

Saznaće da je u naše vreme postojala umetnost,

I sprovešće istraživanja, raščašćavajući lopatama šljaku,

A čuvari u medveđim krznima

Sedeće na krovovima nebodera, s puškama

na kolenima

(Ili s lukovima), motreći na neprijatelja

ili jastreba

Da bi se mogao napuniti prazan stomak.

(P. Vujičić)
SPALJIVANJE KNJIGA

Posle naredbe režima o javnom spaljivanju

Knjiga štetne sadržine, kad su posvuda

Podsticali volove što su kola s knjigama

Vukli ka lomači, jedan progonjeni pesnik,

Jedan od najboljih, proučavajući spisak spaljenih,

Odjednom otkri, sav preneražen, da su njegove knjige

Zaboravljene. On pohita pisaćem stolu,

Okrilaćen gnevom, i napisa pismo glavešinama.

„Spalite me! - pisalo je njegovo krilato pero. -

Spalite me!

Ne činite mi to! Ne izostavljajte me! Zar ja

U svojim knjigama nisam pisao samo istinu? A vi

Sad postupate sa mnom kao s lažovom! Naređujem vam,

Spalite me!”

(P. Vujičić)
STRAHOTE REŽIMA

Strani putnik koji se vratio iz Trećeg Rajha,

Kad ga upitaše ko tamo zaista vlada, odgovori:

Strah.

U strahu

Naučnik prekida disput usred reči, i prebledevši

Gleda tanke zidove svoga kabineta. Učitelj

Leži u krevetu ne sklapajući oči, trudeći se da shvati

Uvijenu reč koju mu je dobacio inspektor.

Starica u bakalnici

Stavlja drhtave prste na usta da bi zaustavila

Ljutitu reč zbog lošeg brašna. U strahu

Lekar pregleda modrice svog pacijenta. U strahu

Roditelji gledaju svoju decu - neće li ih odati?

Čak i samrtnici

Utišavaju glas koji se gasi

Dok se opraštaju sa svojim srodnicima.

3

Ali i same mrke košulje

Boje se svakoga čija ruka ne leti uvis

I tresu se kada im neko

Poželi dobro jutro.

Prodorni glasovi komandujućih

Puni su straha, kao skvičeći glasovi prasadi

Koje čeka mesarski nož. I ugojene zadnjice

Znoje se od straha u kancelarijskim stolicama.

Gonjeni strahom

Nitkovi upadaju u stanove i pretražuju nužnike;

Strah ih nagoni

Da spaljuju cele biblioteke. Tako

Strah vlada ne samo nad potčinjenima nego

I nad glavešinama.

Zašto se

Oni toliko plaše otvorene reči?

Reklo bi se, režim ima toliku moć -

Logore i kazamate za mučenje,

Uhranjene policajce,

Zaplašene ili potkupljene sudije,

Kartoteke i proskripcione spiskove

Koji do vrha ispunjavaju ogromna zdanja.

Reklo bi se da je moguće ne bojati se

Otvorene reči običnog čoveka.

Ali njihov Treći Rajh podseća

Na grad Asirca Tara, onu silnu tvrđavu

Koju, kako glasi legenda, nije mogla da osvoji

nijedna vojska,

No koja se od jedne jedine reči izgovorene iznutra

Rasula u prah.

(P. Vujičić)
O IZRAZU „EMIGRANTI”

Uvek sam smatrao pogrešnim naziv koji su nam dali:

Emigranti.

To znači - oni što su napustili svoju domovinu.

Ali mi

Nismo našu zemlju napustili da bismo po

slobodnom izboru

Prešli u drugu. I nismo drugu zemlju izabrali

Da bismo tamo ako je moguće ostali zauvek.

Ne, mi smo pobegli - izgnanici, robijaši.

Zemlja koju smo izabrali za nas nije dom -

nego pribežište.

Živimo u večnom nemiru - živimo bliže granica,

Čekamo dan povratka, prateći stegnuta srca

Svaku najmanju promenu s one strane granice,

Revnosno ispitujući svakog novodošavšeg odonud,

Ništa ne zaboravljajući, ničeg se ne odričući,

I ništa ne praštajući - ne, ne praštajući ništa što je bilo.

Tišina moreuza neće nas obmanuti! Čujemo krike

Koji do nas dopiru iz njihovih logora. Jer smo i mi sami

Slični glasinama o zverstvima, glasinama što su se probile

Preko granice. Svaki od nas

Idući u pocepanim cipelama kroz gomilu

Svedoči o sramoti koja obeležava našu zemlju.

Ni jedan od nas

Neće ovde ostatt. Još nije izgovorena

Poslednja reč.

(P. Vujičić)
ONIMA KOJI ĆE SE POSLIJE NAS RODITI

Zaista, u mračnim vremenima živim!

Bezazlena riječ je glupa. Vedro čelo

Znak je bešćutnosti. Taj, koji se smije,

Samo još nije primio

Poraznu vijest.

Kakva su to vremena, kad je

Razgovor o drveću gotovo zločin,

Jer uključuje šutnju o tolikim nedjelima?

Onaj koji eto mirno prelazi cestu

Nije, čini se, više dostupan prijateljima,

Koji su u stisci.

Istina: još zarađujem ono što mi treba,

No vjerujte: pukim slučajem. Ništa

Od svega onoga što činim ne daje mi pravo da se do

sita najedem,

Slučajnu su me poštedjeli. Ako me sreća napusti,

Izgubljen sam.

Kažu mi: Čuj, ti! Pij, jedi, budi sretan da imaš!

No kako da jedem i pijem

Kad što pojedem otimam gladnima.

I čaša vode, što je ispijam, nedostajat će onome

koji skapava.

A ipak jedem i pijem.

Želio bih i da budem mudar.

U starim knjigama piše šta je mudro:

Ostati izvan sukoba u svijetu, i kratkd svoj vijek

Provesti bez straha.

Urediti svoj život i bez nasilja,

Zlo uzvraćati dobrim,

Svoje želje ne zadovoljavati, nego ih zaboraviti.

Smatralo se mudrošću.

No sve ja to ne umijem.

Doista, živim u mračnim vremenima!

U gradove dođoh za vrijeme nereda,

Kad je vladala glad.

Među ljude dođoh u vrijeme pobuna.

Pa se i ja s njima pobunih.

Tako je proteklo vrijeme.

Koje mi je dano na zemlji.

Jeo sam između bitaka,

Spavao među ubojicama.

Ljubav sam uživao nemarno,

A prirodu bez strpljenja.

Tako je proteklo vrijeme,

Koje mi je na zemlji dano.

Ceste su vodile u močvaru za mojih dana.

Govor me je odavao koljaču.

Malo je bilo šta sam mogao udariti, no oni na vlasti

Čvršće bi sjedili, nadao sam se, da mene nema.

Tako je proteklo vrijeme,

Koje mi je bilo na zemlji dano.

Sile su bile slabe, cilj

U daljini. Jasno vidljiv. No za mene

Gotovo nedostižan.

Tako je proteklo vrijeme,

Koje mi je na zemlji dano.

Vi, koji ćete izronit iz voda,

Koje su progutale nas,

Obazrite se,

Kad budete govorili o našim slabostima

I na tamna vremena.

Kojim ste utekli.

Ta išli smo, mijenjajući države češće od cipela,

Kroz klasne ratove, očajni,

Ako bi naišli samo na nepravdu, a ne i na bunu!

A ipak znamo i sami:

mržnja, i ona na podlost

Iznakazuje lice.

Bijes - i onaj zbog nepravde

Čini da glas bude kreštav.

Ah, mi, koji smo htjeli da pripremimo tlo za prijaznost.

Sami nismo mogli biti prijazni.

Ali vi, kad dođe vrijeme,

Da čovjeku čovjek na pomoći bude,

Sudite nam blago

Kad nas se sjetite.

(I. Jun Broda)

FIRER ĆE VAM PRIČATI KAKO ĆE RAT...

Trajati svega četiri nedelje. Već na jesen

Svi ćete se vratiti kućama. Ali jesen će

Mnogo puta doći i proći, a vi se

Nećete vratiti.

Moler će vam pričati kako će se mašine

Boriti umesto vas. I da će samo malobrojni

Morati da umru. Ali vi ćete umirati

U stotinama hiljada, umirati u tolikom broju

U kakvom nikad i niko na svetu još nije umirao.

I ako čujem da ratujete na Severnom polu,

U Indiji, u Transvalu,

Unapred ću znati

Gde će biti vaši grobovi.

(P. Vujičić)
O SVAKODNEVNOM POZORIŠTU

Vi, umetnici koji svoja pozorišta stvarate

U velikim domovima, pod veštačkim svetlima

Pred gomilom koja ćuti - tražite s vremena na vreme

Ono pozorište koje se odigrava na ulici.

Svakodnevno, hiljadoliko i ničim ne proslavljeno

Ali zato toliko živo, zemaljsko pozorište čiji koreni

Ulaze u zajednički život ljudi,

U život ulice.

Tu vaša susetka predstavlja domaćina, jasno pokazuje,

Oponašajući njegovu leporečivost,

Kako on pokušava da zabašuri razgovor

O pokvarenom vodovodu. Na skverovima

Momci oponašaju kikotanje devojaka,

Kako se one uveče odupiru i pritom

Vešto pokazuju grudi. A ovaj pijanac

Pokazuje sveštenika dok propoveda, kako siromašne

Otpravlja na bogate rajske livade. Kako je korisno ipak

Takvo pozorište, kako je ono ozbiljno i veselo

I kako je puno dostojanstva! Ne liči na papagaja

ili majmuna
Koji podražavaju samo iz težnje za podražavanjem,

ravnodušni prema onome

Što podražavaju, samo da bi pokazali

Kako oni sjajno umeju da podražavaju, ali

Bez ikakvog cilja. I vi,

Veliki umetnici, sjajni podražavaoci, ne možete

Da budete slični njima! Ne udaljavajte se,

Makar se vaša umetnost neprekidno usavršavala,

previše daleko

Od onog svakodnevnog pozorišta

Koje se odigrava na ulici.

Pogledajte na onog čoveka na uglu ulice!

On pokazuje kako se

Dogodila nesreća. On upravo

Predaje šofera sudu gomile. Pokazuje kako je ovaj

Sedeo za volanom, a sada evo

Pokazuje nastradalog, po svemu čini se

Starijeg čoveka. O obojici

On priča samo takve pojedinosti

Koje nam pomažu da shvatimo kako se dogodila

nesreća, pa ipak

To je dovoljno da vam se oni pokažu pred očima.

Obojicu međutim
On ne pokazuje tako da bi se stvorio utisak

Kako nisu mogli da izbegnu nesreću.

Nesrećni slučaj

Postaje tako razumljiv i ipak nerazumljiv,

pošto su obojica

Mogli da se kreću i sasvim drugačije,

kako do nesreće

Ne bi došlo. Tu nema mesta sujeverju:

Očevidac smrtne ne potčinjava

Vlasti sazvežđa, nego samo

Vlasti njihovih grešaka.

Obratite pažnju takođe

Na njegovu ozbiljnost i brižljivost njegovog

podražavanja.

On zna da od njegove tačnosti mnogo zavisi:

da li će nevini

Izbeći propast i da li će oštećeni

Biti obeštećen. Pogledajte

Kako on sad ponavlja ono što je jednom već

obradio. Brinući se

Da li dobro podražava, mucajući

I prizivajući u pomoć svoja sećanja, on bi hteo

Da drugi očevidac potvrdi

Ove ili one pojedinosti. Pogledajte ga

Sa strahopoštovanjem!

I sa čuđenjem

Obratite pažnju na još jedno: da taj podražavalac

Nikad ne biva izgubljen u onome što podražava.

On se nikad

Ne preobražava potpuno u onoga koga podražava. Uvek

Ostaje demonstrator, a ne ovaploćenje. Ovaplotilac se

Nije slio s njim - on, podražavalac,

Ne deli ni njegova osećanja

Ni njegove poglede. On zna o njemu

Samo veoma malo. U njegovom podražavanju

Ne nastaje nešto treće, iz njega i onoga drugoga

Koje kao da se sastoji iz oboje - nešto treće u kome

Kuca jedno srce i

Misli jedan mozak. Zadržavajući svoja osećanja

Stoji pred vama demonstrator i pokazuje

Tuđeg čoveka.

Tajanstveni preobražaj

Koji se u vašim pozorištima dešava na izgled sam po sebi

Između glumačke garderobe i scene: glumac

Izlazi iz garderobe, a kralj

Stupa na scenu, to čudo

Zbog koga sam toliko puta imao prilike da gledam

Scenske radnike s flašama piva u rukama kako

mu se smeju - to čudo

Ovde se ne događa.

Naš očevidac na uglu ulice

Uopšte nije mesečar kome se ne smeš obratiti.

Nije nikakav

Prvosveštenik u vršenju obreda. U svakom trenutku

Možete ga prekinuti: on vam odgovori

Potpuno mirno, i nastavi

Porazgovaravši s vama, svoju predstavu.

Ne govorite ipak: taj čovek

Nije umetnik. Podižući takav pregradni zid

Između sebe i ostalog sveta vi samo

Izdvajate sebe od sveta. Ako vi toga čoveka

Ne nazivate umetnikom, on je u pravu da vas

Ne nazove ljudima, a to bi bilo

Mnogo veći prekor. Kažite bolje:

On je umetnik, jer je čovek. Mi ćemo moći

Da učinimo ono što on čini, savršenije i

Da time steknemo poštovanje, no ono što mi činimo

Jeste nešto sveopšte i ljudsko, nešto što se svakoga časa

Događa u uličnoj gužvi, i pritom je

Čoveku tako potrebno i prijatno kao hrana i vazduh.

Vaša pozorišna delatnost

Dovešće vas natrag u oblast praktičnog.

Shvatite da naše maske

Nisu ništa naročito, nego su naprosto maske.

Eno prodavac šalova

Stavlja na glavu krut, okrugao šešir osvajača srca

Uzima u ruku štap, nalepi brkove

Pod nosom i pravi iza svoje tezge

Nekoliko koketnih koraka, pokazujući

Izrazit preobražaj koji

Preko šalova, brčića i šešira

Volšebno deluje na ljude. Recite da i naši stihovi

Takođe nisu novost: prodavci novina

Uzvikuju saopštenja ritmujući ih, i tim samim

Pojačavaju njihovo dejstvo i sebi olakšavaju njihovo

Često ponavljanje! Mi

Izgovaramo tuđ tekst, ali zaljubljeni

I prodavci takođe uče napamet tuđe tekstove, a

koliko često

I vi citirate izreke! Na taj način se

Maska, stih i citat pokazuju kao obične pojave,

a neobični su
Velika Maska, lepo izgovoren stih

I pametno citiranje.

Ali da ne bude nesporazuma: shvatite

Da čak i onda kad usavršavate

Ono što čini onaj čovek na uglu ulice, vi ćete

učiniti manje

Nego on, ako vi

Vaše pozorište učinite manje osmišljenim, manje

uslovljenim događajima,

Manje prodirućim u život gledaoca i

Manje korisnim.

(P. Vujičić)
RAZMIŠLJANJE

Razume se, kad bismo mi bili kraljevi

Postupali bismo kao kraljevi, ali postupajući kao kraljevi

Postupali bismo drugačije nego mi.

(P. Vujičić)
RAZMIŠLJANJE GLUMICE ZA VREME ŠMINKANJA

Igraću pijančuru

Koja prodaje svoju decu

U Parizu, u vreme Komune.

Imam samo pet rečenica.

Ali imam i prolaz - ulicom.

Ići ću kao oslobođen čovek

Čovek koga, sem pića,

Niko nije hteo da oslobađa

I osvrtaću se kao pijanac kad se boji

Da ga progone

Osvrtaću se na publiku.

Svojih pet rečenica proveriću kao dokumente

Koje ispiraju u kiselini - možda će ispod

vidljivog zapisa izroniti drugi.

Izgovaraću svaku

Kao glavnu tačku optužbe

Protiv mene i svih koji me gledaju.

Kad ne bih mislila, šminkala bih se

Prosto kao stara pijanica,

Propala ili bolesna. Ali ja ću igrati

Kao lepa žena koju je uništio život,

S nekada mekom, a sad požutelom kožom,

Nekad privlačna, a sada odurna

Tako da svako upita: - Ko je

To učiniio?

(P. Vujučić)
RUUSKANENOV KONJ

Kad nasta treća zima svetske krize

Seljaci kraj Nivale sekli su šumu kao obično

I kao obično njihovi mali konji vukli su stabla

Prema reci, ali te godine

Dobijali su od trupca samo po pet finskih maraka,

to jest onoliko

Koliko staje komad sapuna. I kad nasta četvrto

proleće svetske krize

Behu na dražbi prodata imanja onih koji u jesen

nisu platili porez.

Oni pak što su platili nisu mogli da kupe

hrane za konje

Neophodne za sve poslove, kućne i poljske,

I konjima su štrčala rebra, gotovo da pocepaju kožu

Lišenu sjaja, i tada pristav iz Nivale

Dođe na njivu seljaka Ruuskanena i važno

Reče: „Zar ne znaš da postoji zakon koji

Zabranjuje mučenje životinja. Pogledaj svoga konja.

Rebra mu

Štrče ispod kože. Konj je

Bolestan i mora da bude zaklan.”

I ode. No posle tri dana

U prolazu on opet vide Ruuskanena

S njegovim mršavim konjem na njegovoj maloj

njivi, kao da se

Ništa nije dogodilo i kao da ne beše zakona i pristava.

Sav van sebe

On posla dva žandarma s najstrožim naređenjem

Da se Ruuskanenu oduzme konj i da se

Zlostavljano kljuse smesta odvede strvoderu.

No žandarmi, vukući Ruuskanenova konja kroz selo,

Kad se osvrnuše, ugledaše

Kako iz svih kuća istrčavaju seljaci i jure

Za konjem, i na kraju sela

Nesigurno zastadoše. I seljak Niskanen,

Miran čovek, Ruuskanenov prijatelj, predloži

Da celo selo prikupd malo hrane za ovo kljuse

te da tako

Ne mora da bude zaklano. I tako žandarmi,

Umesto konja, pristavu koji je voleo životinje

Dovedoše seljaka Niskanena s radosnom vešću,

Spasilačkom za Ruuskanenova konja. „Čuj,

gospodine pristave” reče on,

„Konj nije bolestan, već je samo bez hrane,

a Ruuskanen

Bez svoga konja ima da umre od gladi. Zakolji njegova konja,

Pa ćeš ubrzo zaklati i domaćina, gospodine pristave.”

„Kako ti sa mnom govoriš?” upita pristav.

Konj je

Bolestan, a zakon je zakon, i zato će konj biti zaklan.”

Zabrinuti

Zajedno s Niskanenom vratiše se u selo oba žandarma,

Izvukoše iz Ruuskanenove staje Ruuskanenova konja,

Spremajući se da ga povedu strvoderu, ali

Kad opet zastaše na izlazu iz sela, opaziše da

tamo stoji pedeset seljaka kao granitni stubovi,

i ćutke

Posmatraju dvojicu žandarma. Ćutke

Njih dvojica ostaviše kljuse na izlazu iz sela.

I isto tako ćutke

Nivalski seljaci odvedoše Ruuskanenovo kljuse

Natrag u staju.

„To je buna”, reče pristav. I dan kasnije

Vozom iz Oulua stigoše dvanaest žandarma

S puškama - u Nivalu

Okruženu cvetnim poljima samo da bi dokazali

Da je zakon zakon. A tog dana u podne

Seljaci poskidaše s klinova na svojim čistim zidovima

Svaki svoju pušku što visila je pored zidnog ćilima

Sa izvezenim poukama iz Biblije - staru pušku

Iz građanskog rata 1918. Bila im je data

Protiv crvenih. A sada

Okrenuše je protiv dvanaest žandarma

Iz Oulua. I iste večeri

Trista seljaka iz okolnih sela

Opkoliše kuću sudskog pristava

Na brežuljku kraj crkve. Nesigurnim korakom

Iziđe pristav na trem, mahnu belom rukom i,

Slatkorečivo poče govoriti o Ruuskanenovu konju,

obećavajući

Da će ga ostaviti živa, ali seljaci

Ne govorahu više o Ruuskanenovu konju - već zatražiše

Da se prekine prodaja na dražbi, i da se ukinu

Porezi. Smrtno uplašen,

Pristav otrča na telefon, jer su seljaci

Zaboravili ne samo da je zakon zakon, nego i to

Da pristav u svojoj kući ima telefon, a on je

Telefonom uputio u Helsinki svoj krik, i iste noći

Iz Helsinkija, prestonice, u sedam autobusa

Stiže dvesta vojnika naoružanih puškomitraljezima, na čelu

Sa oklopnim kolima. I ta vojna sila

Savlada seljake - šibali su ih u Narodnom domu,

Sud u Nivali osudio je predvodnike

Na godinu i po dana zatvora, kako bi u Nivali

Ponovo bio uspostavljen red.

Na kraju od svih krivaca

Bi pomilovan samo Ruuskanenov konj

Na lično zalaganje državnog ministra,

Na osnovu mnogobrojnih peticija.

(P. Vujičić)
POLIVANJE VRTA

O, politi vrt da se osveži zelenilo!

Daj vode žednom drveću. I više no što treba.

I ne zaboravi žbunove, ne zaboravi

One što ne daju ploda, izmučene,

Željne! I ne zaboravi

Korov što se probio između cveća,

I on je žedan. Polivaj ne samo

Svežu travu i sasušenu travu:

Osveži i golu suhu zemlju.

(P. Vujičić)
SVITANJE

Nije bez značaja

Što rađanje novoga dana

Započinje kukurikanjem petla

Koji odvajkada oglašava

Nekakvu izdaju.

(B. Zec)
U OSVIT NOVOG DANA

U osvit novog dana jastrebi će

Uzleteti put sumraka - u gustim jatima

Ka dalekim obalama

U nemom letu

U ime reda.

(B. Zec)
KALIFORNIJSKA JESEN

U mome vrtu

Raste samo zimzeleno bilje. Ako hoću da vidim jesen,

odlazim svojim prijateljima van grada, Tamo

Mogu pet minuta da stojim i gledam drvo

S koga je opalo lišće i lišće opalo sa drveta.

II

Video sam veliki jesenji list, vetar ga je

Dugo terao niz ulicu, i ja sam mislio: Teško je

Sračunati put koji predstoji listu.

(P. Vujičić)
ŠTA OSEĆA PISAC KAD MISLI

DA GA JE DRUG IZDAO

Šta oseća sin kad mati odlazi s tuđim muškarcem?

Šta oseća tesar na krovu kad mu se odjednom

zavrti u glavi, podsećajući ga na godine?

Šta oseća vajar kad ne dolazi model, a portret

nije završen?

Šta oseća fizičar kad otkriva grešku na početku

duge serije ogleda?

Šta oseća pilot kad iznad planina avion odjednom

gubi visinu?

Šta oseća - kad bi mogao da oseća - avion kad

njime upravlja pilot mrtav pijan?

(P. Vujičić)
PRIJATELJI

Mene, dramskog pisca

Rat je odvojio od mog prijatelja -

scenografa.

Više ne postoje gradovi u kojima smo radili.

A kad prođem mestima koja još postoje

Ponekad kažem: taj plavi komad rublja

što tamo visi

Moj prijatelj bi lepše postavio.

(B. Zec)
SEM TE ZVEZDE

Sem te zvezde, mislio sam, ništa ne postoji

A tako je opustošena.

Ona nam je jedino pribežište, a kako

Izgleda.

(B. Zec)
NOVA KUĆA

Vrativši se posle petnaestogodišnjeg izgnanstva

Uselio sam se u lepu kuću.

Izvešao sam po njoj svoje

No-maske i svoj svitak pokazujući na taj način

Skeptika. Putujući razvalinama

Stalno se sećam povlastica

Koje su mi pribavile kuću. Nadam se da zbog nje

Nisam strpljiv s rupčagama

U kojima žive tolike hiljade ljudi. Kofer mi još uvek

Stoji na škrinji s rukopisima.

(B. Zec)
SLABOSTI

Ti nisi imao ni jednu

Ja sam imao jednu:

Voleo sam.

(B. Zec)
NESREĆNA ZGODA

Ovde je kuća koja je za vas sazidana.

Prostrana je. Ne prokišnjava

Dobra je za vas - uđite.

Oklevajući primiču se

Tesari i zidari

Stakloresci i limari.

(B. Zec)
ISCRPLJEN SI DUGIM RADOM

Iscrpljen si dugim radom

Govornik se ponavlja

Govori dugo, govori tegobno

Ne zaboravi, iznemogli:

Da on govori istinu.

(B. Zec)
JELE

U rano jutro

Jele su bakarne.

Tako sam ih video

Pre pola stoleća

Pre dva svetska rata

Mladim očima.

(P. Vujičić)
VESLANJE, RAZGOVORI

Veče je. Prolazeći, po vodi klize

Dva kanua u kojima

Dvojica obnaženih mladića: veslajući jedan kraj drugog,

Razgovaraju. Razgovarajući,

Veslaju jedan kraj drugog.

(B. Zec)
LUTNJA

Kasno ujesen

U srebrnim jablanima stanuju velika jata vrana

Ali kroz čitavo leto zapažao sam

Da u njima nema ptica

Samo u lutnju udaraju ljudi.

Ja sam zadovoljan.

(P. Vujičić)
NEBO OVOG LETA

Visoko nad jezerom leti bombarder.

Iz veslačkih čamaca

Gledaju deca, žene, starac. Izdaleka

Podsećaju na mlade čvorke što kljun šire

Očekujući hranu.

(B. Zec)
MISTRIJA

Zatekoh se u snu na nekakvom gradilištu. Bio

Sam zidar. U ruci sam

Držao mistriju. Ali kad sam se sagnuo

Da zahvatim malter, razleže se pucanj

Koji mi odvali

Pola mistrije.

(B. Zec)
HA! HA! HA! SMEJALI SU SE

SOKRATOVI KUPCI

Ha! ha! ha! smejali su se Sokratovi kupci

Ali jedno od ta tri ha bilo mi je

Sumnjivo.

Keopsova piramida ima jedanaest grešaka

A Biblija bezbroj

Dok je Njutnova fizika

Puna praznoverja.

Ljubavnici što se kući vraćaju iz bioskopa

Mogli bi poučiti - u mnogo čemu Romea i Juliju

I Azdakov je otac

Često zbunjivao sina.

(B. Zec)
TEŠKA VREMENA

Stojeći za svojim pultom za pisanje

Gledam kroz prozor u vrt sa žbunjem zove

I vidim tamo nešto crveno i nešto crno

I iznenada sećam se Holdera,

Svoga detinjstva u Augzburgu.

Više minuta kolebam se

Sasvim ozbiljno da li da priđem stolu

I stavim naočare da bih opet

Video crne bobice na crvenim grančicama.

(P. Vujičić)
 BERTOLT BREHT (1898-1956)

Dvadeset i jedna godina deli nas od smrti Bertolta Brehta, a njegovo je delo u
Nemačkoj i svetu danas prisutnije nego ikad. Upravo su u obe Nemačke, ali i na
stranicama celokupne štampe nemačkog jezika, protutnjali žestoko vođeni sporovi
izazvani objavljivanjem njegovog Radnog dnevnika, provokativnog i nemilosrdnog baš
kao što je i za života bio njegov autor.

A Brehtov život bio je i buran i uskovitlan, kao i vreme u kome je živeo i stvarao.
Pre svih današnjih moda postojala je, još pre rata, skraćenica po njegovom imenu: B. B.
Bert Breht. Bertolt Breht. Kao parola pamtio se stih: „Ja, Bertolt Breht, rodom iz crnih
šuma” i naslov pesme: O sirotom B. B. U stvari, otac mu je bio direktor tvornice u
Augzburgu, i porodica je pripadala klasi augzburških patricija, iako su pesnikovi roditelji
vodili poreklo iz Švarcvalda, gde mu je ded bio činovnik. Ali porodica je čuvala uspomenu
na svoje seljačko poreklo, i upravo su se nasleđene odlike seljačke psihologije najjače
ispoljile u Brehtu, čoveku i piscu: prividna prostota, neverovatna radinost, bistrina,
prevejanost, nepoverljivost, upornost i fanatična mržnja prema svim vlastodršcima. Ne
treba zaboraviti da se moderno nemačko društvo rađalo u dugogodišnjim krvavim
seljačkim ratovima. Sklonost ka pobuni Breht je nosio u krvi, i time se ponosio.

Prvi skandal napravio je Breht još kao gimnazist, u ratnoj 1915. godini, napisavši u
školskom pismenom zadatku negativan odgovor na zadatu temu Dolce et decorum est pro
patria mori: „Samo budale mogu ići tako daleko u svojoj taštini i govoriti o lakom skoku
kroz kapiju mraka, i to samo onda kad su dovoljno daleko od toga poslednjeg časa...” Kao
student napisao je Pesmu o ubijenom vojniku (1918), koja je posle više godina
hitlerovcima posluzila kao motiv da ga liše nemačkog državljanstva.

Prvu pozorišnu slavu doneo mu je politički komad Doboši u noći (1922). Na

minhensku premijeru doputovao je iz Berlina uticajni kritičar Herbert Iering, koji će
napisati i prve recenzije komada i predstave. Njegove reči citiraju otada svi Brehtovi
biografi: „Dvadesetčetvorogodišnji pesnik Bertolt Breht u toku jedne noći je promenio
umetnički lik Nemačke.” Iering se takođe izborio da se Brehtu te godine dodeli Klajstova
nagrada, te je tako ime mladog pisca postalo poznato u celoj Nemačkoj.

Prelaskom u Berlin Breht stiče još veće stvaralačke mogućnosti. Premijera njegove
Opere za tri groša (1928) odjeknuće zaista u celom svetu. Takav uspeh nije se pamtio u
analima nemačkog pozorišnog života. To je Songspiel ili, kako bi naš Laza Kostić rekao,
„pevoigra” za koju je muziku napisao Kurt Vajl, stvarno krvava i drastična drama čiji je
glavni junak šef gangsterske bande, lik kakav se često sreće u vašarskim baladama i
apaškim pesmama. To je istovremeno i početak Brehtovog „velikog pozorišta” i njegove
borbe za novu publiku.

U godinama žestoke krize i nailaska fašizma Breht će istupiti kao jedan od

najljućih boraca protiv te degradacije Ijudskog dostojanstva. Brehtova satira postaje
neumoljiva, a Breht izrasta u jednog od najvećih satiričara u svetskoj literaturi. A kad je
Hitler došao na vlast, Breht je krenuo u emigraciju koja je potrajala sve do 1948. gođine.
Put mu je išao preko Praga, Beča, Ciriha, Pariza, onda se jedno vreme zadržao u Danskoj
gde je mogao da piše, otuda beži u Finsku, a kada i tu počinje da mu gori pod nogama,
putuje preko Sovjetskog Saveza u Sjedinjene Države. Emigraciju podnosi sa dostojanstvom
borca, jer je sam izabrao taj put nemirenja, put borbe za ljudsko lice Nemačke i njene
kulture. U emigraciji su nastale ne samo njegove najoštrije političke pesme nego i najveći
deo njegovog dramskog opusa, koji će ga kasnije učiniti poznatim u celom svetu (da
spomenemo samo drame Strah i beda Trećeg Rajha, Puške gospođe Karar, Galilejev život,
Dobri čovek iz Sečuana, Karijera Artura Uija, Kavkaski krug kredom. Dani Komune, ne
računajući mnoge prerade dramskih dela drugih autora, koje zauzimaju važno mesto u
Brehtovom stvaranju). Kako sam kaže, u tim godinama pripadao je ljudima koji su zemlje
i gradove u kojima su živeli menjali češće no cipele koje su nosili. Bio je, kaže, s razlogom
proteran.

Karakteristični su ti Brehtovi odlasci iz jedne zemlje u drugu. Nemačku je napustio

sutradan posle spaljivanja Rajhstaga. U Finskoj je dobio od američkog vicekonzula
useljeničku vizu za. Sjedinjene Države, i u Vladivostoku se ukrcao na švedski brod za
prebacivanje u Kaliforniju samo deset dana pre no što su hitlerovci napali na Sovjetski
Savez. Finska je takođe stupila u rat na strani Trećeg Rajha - znači, bilo je krajnje vreme
za odlazak. U Sjedinjenim Državama Breht nije bio rado viđen gost. Suviše je otvoreno
izražavao svoja politička ubeđenja. Zato nije čudno što je 30. septembra 1947. pozvan
pred Komisiju za ispitivanje antiameričke delatnosti, kao podozriv zbog komunizma.
Izjavio je pred tom komisijom sledeće: „Pošto sam pozvan pred Komisiju za ispitivanje
antiameričke delatnosti, smatram da imam pravo da prvi put kažem nekoliko reči o
američkim problemima. Na osnovu svoga dvadesetogodišnjeg iskustva evropskog
dramatičara i pesnika želim da konstatujem kako bi veliki američki narod mnogo izgubio
ako bi dozvolio bilo kome da ograniči slobodno takmičenje ideja na polju kulture, ili da se
meša u oblast umetnosti, koja mora biti slobodna da bi bila umetnost.”

Kad je govorio te reči, već je imao u džepu avionsku kartu za povratak u Evropu.
Izvesno vreme još se zadržao u Švajcarskoj, a onda je odlučio da se vrati u Berlin, grad
svoje mladosti. Zatekao je tamo užasne ruševine i novu, komunističku vlast. Tih dana on
piše:

Kad sam se vratio,

Moja kosa još nije bila seda,

I meni je bilo drago.

Teškoće prevlađavanja planina ostale su iza nas.

Pred nama su teškoće kretanja po ravnici.

Breht je od rane mladosti čeznuo za pravim poprištem za stvaralački rad, a novoj

vlasti bio je potreban stvaralac Brehotova ranga i ugleda. Brehtu je omogućeno da osnuje
vlastito pozorište u čiji se rad vlast nije preterano mešala, i tako je nastao Berlinski
ansambl, jedan od najmoćnijih dramskih kolektiva novoga doba, gde je Breht postavio
neke svoje ranije i novije komade, kao i dela nemačke i svetske klasike, stvarajući poseban
stil igre i tražeći nove načine za uspostavljanje veze pozornice sa publikom. Tu je konačno
mogao da pokaže šta je onaj stil glume za koji se zalagao u svom teorijskom radu, da
pokaže šta je „efekt otuđenja” ili stil takozvanog „epskog pozorišta”, nasuprot
„dramskom”, koje je ranije postojalo. Brehtov ideal bio je da stvori pozorište bez iluzija, da
gledaoca učini saučesnikom i sudijom radnje koja se događa na sceni - i to je dobrim
delom postigao. Gostujući sa svojim ansamblom u najvećim metropolama sveta, Breht je
izvršio jedan od najplodotvornijih uticaja na razvitak igre u posleratnom evropskom
pozorištu.

Svestan svih protivrečnosti svoga vremena, Breht je do kraja života sačuvao

austrijsko državljanstvo. Učestvovao je ipak u svim najvažnijim kulturnopolitičkim
poduhvatima nove Nemačke. Dela je štampao i u Berlinu, i u Frankfurtu na Majni. Svoje
opredeljenje za Nemačku Demokratsku Republiku izrazio je rečima: „Ja imam takva
ubeđenja ne zato što sam ovde; ja sam ovde zato što imam takva ubeđenja.”

Moć dejstva Brehtove dramatike bila je u tome što je Breht, kako piše Marijane
Kesting, stvorio „veličanstvenu i u samoj sebi završenu koncepciju u kojoj je sjedinio
filozofiju, dramu i metodiku glumačke igre, teoriju drame i teoriju pozorišta.” Zato su
pedesete-šezdesete godine evropskog i američkog pozorišta imale na jednoj strani veliki
pođuhvat takozvanog modernog teatra sa delima Joneska, Beketa, Ženea, Pintera, Olbija, i
na drugoj pozorište i dela Bertolta Brehta, čime je omogućena ravnoteža i čime je
omogućeno traženje novih puteva za dramu i teatar kasnijih godina.

Ne treba ipak smetnuti s uma da je Breht bio i do kraja života ostao pesnik, da je
pesme pisao stalno, i čak da njegove drame, kao i Šekspirove, nose oznake najviše
poetičnosti, u čemu i jeste njihova neprolazna moć.

Samu poeziju Breht je tretirao kao svoj nezaobilazni lirski dnevnik, i kao ubojito
oružje u političkoj borbi. Njegova poezija stoga odražava sve životne puteve koje je pesnik
prevalio, sva njegova politička ubeđenja, i čak sva njegova teorijska traženja i postavke.
Štaviše, Brehtove pesme-traktati i pisma o pozorišnoj umetnosti čine jednu od
najoriginalnijih stranica Brehtove poezije. Sad nam se čini da je šteta što Breht nije
ostvario drugu jednu svoju zamisao: da na stihove prevede Komunistički manifest.

Breht je fanatično verovao u pesničku reč. Po ubeđenju nemački seljak, hteo je

svet da menja, da ga preporađa, i stalno hteo ljude da uči. A najboljim, najubedljivijim
oruđem pouke smatrao je pesmu, govor u stihu, čak po mogućnosti u pevanom obliku.
Otuda njegovo obraćanje baladi, songu, otuda njegovo stalno vraćanje Vijonu, Šekspiru i
velikim moralistima prošlosti.

Breht negde spominje svoj veliki zanos iz doba augzburške mladosti: „Treba
takođe uzeti u obzir uticaj augzburškog predgrađa. Često sam posećivao redovne jesenje
svetkovine, vašarske šatre na malom vežbalištu, s muzikom, sa mnoštvom vrteški i
panorama, na kojima su se isticale okrutne slike, kao Streljanje anarhista Ferera u
Madridu, Neron posmatra požar Rima itd.” Može li se poreći da taj naivni pučki realizam
nije došao do izražaja i u Brehtovim velikim dramama, i u celokupnoj njegovoj poeziji?

Prvoj knjizi svojih pesama Breht je dao naslov Domaće propovedi (Hauspostille).
Ima u njima nečeg raspevanog, baladnog, čak raskalašnog i sablažnjivog, baš kao u
pesmama srednjovekovnih vaganata koji su svoje pesme pevali pred slušaocima, prateći se
na gitari. Breht nikad neće zaboraviti ovog posetioca vašarskih zabava, na prvi pogled
naivnog, ali u stvari ćudljivog i probirljivog, jer zahteva uvek jake utiske, ne pristaje na
ono što je uštogljeno i dosadno. Breht hoće po svaku cenu tog slušaoca da primami,
zainteresuje - ali i da ga ubedi u ono što propoveda. Mnogo ima u tim „propovedima”
obešenjačkog humora, parodičnosti, čak i cinizma - ali i prave umetnosti. Takve pesme u
stilu estradne balade, songa, parodije i poučne pesme uneće Breht u sve svoje komade, a
neke od njih, naročito one iz Vaala i Opere za tri groša steći će popularnost pravih
šlagera. To je bio Brehtov put do nove publike.

A onda nailazi izvesna smena: uzdržanost u slikama, konkretnost, sivilo

industrijalizovanog velegrada, jaka socijalna nota. Breht se nosi mišlju da objavi celu
knjigu kojoj bi dao naslov Čitanka za stanovnike gradova. Zamisao nije ostvario, ali pesme
su ostale, i čine dragoceno obogaćenje Brehtova pesničkog nasleđa.

Dalji put mogao je da bude samo jedan, socijalna i politička poezija u pravom
smislu. Borba protiv društvene laži vladajućih slojeva tu je osnovni motiv svake pesme,
svake reči. Suprotstavljajući se hitlerovskoj propagandi koja je mase pripremala za novi
rat, Breht piše ciklus Ratni bukvar - za Nemce. To je već vreme njegova boravka u
emigraciji. Dobrim delom te su pesme nastale u Danskoj (jedna knjiga čak nosi naslov
Svendborške pesme). Pesnik se više ne libi da otvoreno žigoše laži Hitlerove klike,
obećavajući propast i „moleru” i onima koji su dopustili da budu zavedeni.

Iz Amerike Breht će slati u zaraćenu Evropu pesme protiv hitlerovskih zavojevača,

obraćaće se nemačkim vojnicima na istočnom frontu, ponašaće se kao pesnik-borac koji
ratuje svojim oruđem, pesmom.

Brehtovo pozno pesničko stvaralaštvo zatvaraju Bukovske elegije, čak i za

poznavaoce Brehtova dela ove su pesme bile iznenađenje. Na mesto nekadašnjih
estradnih pesama i pesničkih traktata, na mesto dugih balada i britkih songova pojavili su
se kratki zapisi, po stilu najbliži kratkim pesmama kineskih klasika, koje je Breht celog
žvota voleo. Na mesto razrađenih metafora tu nalazimo sentencioznost, kratku misao o
životu i smrti, zlu i dobru, o lepoti prirode, nailazimo na sećanja iz mladosti...
Istovremeno, neke od tih poznih pesama čine sam vrh Brehtove pesničke umetnosti.

I kao što ističe Encensberger u uvodu za ovu našu knjigu - došlo je vreme kada se
Brehtova poezija prima samo kao poezija, kada je ne zaklanja ogromna slava njegovih
drama. Poučeni iskustvom čitanja moderne evropske poezije XX veka, mi danas trljamo
oči: Breht izlazi pred nas kao veliki, moderan pesnik. Rođena u životnoj borbi, ta poezija
živi samostalnim životom. Lična, subjektivna, didaktična, politički angažovana, narativna
- Brehtova poezija je pre svega prožeta autentičnom liričnošću koja nas uzbuđuje čak i
kad zaboravljamo na vreme u kome je nastala. Druženje s tom poezijom donosi pravi
umetnički doživljaj.

Petar Vujičić