У ОСВИТ ЗОРЕ РОДОЉУБЉА

Голубове војне

„Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и ђечицу и оно мало сиротиње. А када би
хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели
слободно као и бегови“.

(Голуб Бабић одговара Јосипу Јурају Штросмајеру по позиву на преобраћење.)

Негђе према Црним Потоцима године господње 1875 или ђавоске, прије но ишта.
Граница Османског царства и Хазбуршке монархије. Уз саму ивицу на страни Турског
вилајета вијуга пут, прати кудраву траву од плавог бича. Још Рим је овуд' правио своје
друмове, а сасвим извјесно је да и овај који се креће ка Црним Потоцима датира од
Рима и римских легија. Но, није то битно, ка' ни ђаво што није битан или јесте. Слаби и
Турска слабиће доцније и Аустријска, али пут овај ће остати исти, кудрав од плаве
бичуље и каменито оштар од туцаника кречњака. Увалом се креће, са једне стране је
долац, завала подбрђа, а пут малко усјечен у другу ону Турску, сјевероисточну страну
брда које нагиње своју плећ' над сеоце Црни Потоци. Црни, да црњи не могу бити, пуни
'ајдука и немира. У зраку се осјећа чамотиња, неизвјесна мрача.

Пут није сам са својим остацима самоће вијекова, пут је потребице коришћен. И
данас на овај дан корача нечија копита. Копита нечијег коња, а коњ нечијег власништва.
Два коња касају њиме, један шаренко, црне и бјеличасте, некако сивкасте, прљаве
длаке, осмуђен од зноја и муха које га једу, а он мрда репом, гриву тресе и опухује свој
умором и жегом учестао рзах. На том шарги јаше старац Миланџа од својих седамдесет
и кусур љета и као да води какву велику колону осврће се и почекује другог коњаника.
На другом, враном коњу такође оједеном знојем и мухама је младић, момак, човјек са
преко двадесет година.

Младић брише зној са свог чела ланеним платном рукава своје кошуље
развезане до по груди, док му низ гаћасте чојине чакшире дуга бијела тканина пада и
грчи стомак јахајући па му се на лицу види више бора но што има. На глави му некаква
капа нетипична, помало смјешна, накекерена капа од воловске коже са пришивима за
уши. Старчев шарго је у бржем касу и даље те се он наставља окретати. Губећи
стрпљење прозбори страрче:

- Иђе ли то говече твоје, шицаш ли га што јаче или се само тријебиш по главуџи.
Скин' ту кукуљицу јадан не био, шта ме брукаш вазда!

- Иђе иђе стари, ништа ти не брини и зауздај мало, вруће је овуда, упек'о овај
станар од сунца па ни кљусе не мож' брже, а ти свога не канџијај, липсаће ти.

Старац окрете главу напријед, а младић га сустиже са вранцем. У старца је све на

мјесту, исто као и на младићу ођећа лагана, с кошуљом само уредно свезаном, чоја на
гаћама затегнута, уже шивена и појас од веза шаренији. За појасом му ручна кремењача
и фишеклије висе о каиш свезане. У пару јашући причају. Старац пита док младић
пустио узде и мота турски духан:

- Јел се бојиш чега Глиго? Има ли шта да те страши у ова страшна, аветињска
времена?

Глигорије је име младића на коњу, неуредно ођевеног, раскопчаног и знојног који

са својих двадесет и кусур има један једини циљ, а то је да се понекад наруга старцу,
препне кога за какву унцу дувана, заради гђе који Фрањин форинт и потроши га, у некој
сеоској крчми, брже но што је надничио. Глигорије се замисли над овим питањем
Миланџе и са муком му стаде бесједити, као да се правда старцу:

- Ко? Ја, ја се никад нијесам бој'о ничег' 'сем Бога и ћаће кад дрекне на ме' ако
побјегнем од оваца у до' пишту од љеске да правим. Ето, ћаће сам се бојо и још се
бојим, не из стра' већ из поштења према њим. Нијесам никад ничего другога и нећу
никад ничег'.

- Млад си за тврдити да нијеси, и да нећеш никад.

- А чега да се бојим ћиће, је л' какви авета и караконџула? Ја сам ти порасто за те

стра'ове стари. Нема тога на свијет што ме може препасти. – куражно ће Глиго на
одбрану части своје и неустрашивости, док га гледа старац и вади дуванкесу те
замотава у угарске новине ситан, сув духан, загледајући га искоса и отпухујући. Рече
Миланџа:

- Е да, ти си ка' храбрији од села и пука. Де, не будали но бо се спреми главом на

вријеме. Караконџуле не постоје, знаш ти добро шта те ја питам. Спрем'де се мали за
пут на који идемо ка Црнијем Потоцима, ту те чека најхрабрији од сви' наши'
харамбаша. Ту морамо ићи и ту је наш и стра' и наша нада, да нас неће Туре алаво
капулати никада. Ту ћеш се срести са онијем који је наслиједио претке, који се нијесу
дали и који, зарад нас, држи наш барјак за вјекови... – застаде у говору, погледа ка
небесима па се старина прекрсти, а то учину и Глиго док старац наставља:
 - ... и вијекова, амин. Ту ћеш Глигорије отпочињати војевати и ту ћеш се крстити!

- Ја сам крштаван, то знаш ћиће, шта имам јопе да се крстим?

- Не будаласај, крст који ћеш примити је другојачији од поповског. Нећеш се

крстити, но крштавати за ратника против османске але. Зато те и питам о бојазни и
стра'у. Није лако пред војводу стати и обећати живот.

Старац пуши, жара испада на гриву коња, младић гледа у старца унезвјерен.
Старац прочита његов поглед:

- Ако, ако, треба да се бојиш, није то ништа, очеличићеш ка' сабља. – младић
гледа и даље и као да је нашао ријешење за све ускликну:

- Ако ће Голуб бити тамо, а шта, ћиће, има да се бојим, тај ће с нама ко ћаћа. Тај
ће строго и очински бригати о свему и нас подучити да се не бојимо. Тај је нама већ
доказ'о како треба са Турцима и Угарима. Ни 'Рвати га нијесу могли пошуцкорити1,
прича' си ми и ти и ћаћа о томе. Голуб ће нас при'ватити ка' синове и пазити боље но
себе. Јер бо од тог' овиси борба за слободу, јел тако ћиће?

- Мора да буде тако. Мора и сад с'ваћај једну подуку коју ти имам казати и којом
мораш да се руководиш и са војводом и беж њега! Види, ти ћеш бити војак и као војак
мораш знати да чо'јек у теби остати мора. На овом путу до Црни' Потока сваћати мораш
једну по једну ствар!

- Реци ћиће.

- Гледај! Види и учи за сутра, када не буде буна и не буде зулума. Учи да слушаш
вјетар који доноси потребу да се побуниш и учи како сам те ја учио сада. Учи да не буде
твоје дијете испрве у први замах учило, не знајући који су му пути. Учи да учиш, не да
страхујеш од сутра. Учи да стра' не учи твоју ђецу и сазнај прије спознања да вриједи
слобода по цијену живота и живот не вриједи по цијену образа. Научи то, да ти потомак
сутра не буде шугав и не иште власти зарад дуката и безвриједна крајцера. Учи да
научиш друге, кад дође слобода из крви, да се вриједило за њу клати. Не дозволи да не
спознају твоји чукунунуци тежину правде и то колико је тешко бити прав, а колико је
богатство бити слободан. Учи, да те не учи залуда и изнова сваки пут за живота. Буди у
стра'у, јер људски се плашити и бој се страве, она те јача. Не бој се издаје браће, она те
држи у науму истрајања. Буди куражан на издају и не издај да те не издају. Не
кривоклети и не жели влас'. Влас' је ђубре и није за тебе, буди сељак и бићеш
слободан. Не пењи се на високе столове да говориш и ако те поника слобода да ти
крила рашири, знај може слобода да буде оштра кама, кад останемо сами са собом.
Доћи ће времена слободе и са слободом ће доћи жар у људима. Многи ће се ухватити
печитељства, многи ће се оглобити, а многи ће се озлатити. На многа ће прса ордење
качити, на прса и оних који су војевали, али нијесу ратом столовали. Пази да не будеш
погана зова, да не пожелиш колајне које нијеси окрварио. Чувај се нагона човјека и
бићеш праведан. Сваки човјек успије само двије ствари у животу учињати, једна је
рођење а друга смрт. Пази да своје рођење не усмртиш међусном који се зове
бивствовање. Важно је какво ти је бивствовање међ' те двије работе божје. И оно
најбитније. Не подржи лудог и само нагонима склоног, оног ко себи лагоду чини, а крије
се иза тебе и твоје муке. Не подржи похлепног на злато, јер у њему сјаја нема осим сјаја
лучоноше. Влас' је његов сјај и њиме ће да те мрачи. Кад влас' човјека опхрли, тебе који
си му дао узде, шибаће и гонити те без леба. Свака влас' је иста и Турчинова и
Србинова, ако не знаш да је кротиш. Турчин неће да је кроти јер он је харачлија на твојој
земљи, а Србин кад дође, пази да се не по'аси и подичи силом па не окупи 'ајдуке око
себе. Не буди 'ајдук за влас', но реци да 'оћеш паметне и ученије, а као војак на концу
буне предај острагушу и узму рало и волове, те засиј брда и долове. Сељак си, а што
друго мореш послије и бити. Боље да ти земља цвјета од жита, а ти спокојан и миран
уживаш у обиљу, а не да ти све затрави 'ељда и уста ти буду пуна сувисле ријечи,
немудре и неспокојне. Не дај се бурунтијама ако ти буду давали нејаки властодржци,
небригани за сељака, већ за своју столну сећију. Чувај се својих ага и послије беглука. А
можда најважније и задње, па да мрем на миру. Ако дођу так'и на влас', чувај се оније
који су одметнути од њих самих па бо узму правду ишћеривати, јер кад влас' рашћера
паметне зарад дуката и беглука, на нож ће фукара да их натакне. Бјеж' од једних и од
других јер други од првих насташе. Бјеж' и не тамнуј њи'овим марифетлуцима.

У Глигорија очи као кликери, исколачио их па се чудом начудити не може. Шта у

дах стави стриц Миланџа па му током пута изрече. Тако збуњен остаде на пар корака,
заузда коња и као да се узбуни:

- А ђе да ми стане то што ми сад рече ћиће?

- Ако ти не стане сад, оће кад дође час за то, а ако ни тад не стане онда си клекно
и џаба се борио за слободу. Још горе ће бити онима који не преживе бој, јер њи'ова крв
ће бити залудна, откровењем да си, ти који преживиш, постао гроб узалуда и мрак
народа. – окрете се старац - ..и поћерај тог коња, мрак ће, а војводи на регруте стићи
морамо прије мрака..бијааа!

Појури коња Миланџа и прати га у стопу Глигорије.

Као да се спустила нека сила са неба, намрачило се, а од брда околних магла
почела трпати долове као памук да пада. Кривуда друм, кривуда га и сјенка од
кукрикова растиња, ниске грабове жбунике која прекрива околне пропланке. Опет из
читавог тог крша, понегђе се бијели громила камена и сувозид са дрвеним љесама које
у ово повечерје каква женска рука још походи да залије водом бунарушом оно мало
шкрта поврћа што гаји и крумпјера који кужаво вире испод црнице. На обронку, изнад
села, изнад растиња и вршака каменитих пашњака ка западу на небу црвени се као
танко, испреметано, ланено платно по којем је просуто вино од далматинске мирисавке.
Готово да мирис, у вјетру, можеш осјетити, опор, киселкасто сладак да ти дође да руком
пођеш дохватити тај призор, ту плахту црвену. Или је то наговјештај кише, буре са
Јадрана или нечег сасвим нестварног и људског, можда нечег страшног. Можда то није
од вина, можда је и крв разводњена у изворима којом је ова несрећна земља
натопљена. Можда су и ти мириси у струјању вјетра само мириси ужегле крви по
пољима из рана 'ајдука и Турака. Из тијела трулих који још траже битке, недовршено
вапе за крајем пола миленијума тешке мржње и бритких замаха сабљама. Можда и
вечерас ово Црни Потоци искају, да се све доврши само по себи, да нестане свега што
двојицу коњаника доводи пред њихова врата, врата села које само што не спава. Црне
се кровови од пребуђале шимле у Црним Потоцима, само дим из покоје чатрље2 који са
прочеља кроз врх крова избија, прави ковитлац и стапа се са маглином.

Миланџа и Глигорије улазе тихо, безшумно газећи според коња један иза другог.
Воде преморене коње и суве усне им скупљају свјеж ваздух. На улазу спустише се низ
један колски траганац који води ка једној крчевини, имању неког ко је заборавио брему
на дреновој огради. Глигорије је узе, мућа, вири у њу и нагиње ка носу да осјети је ли за
пиће њен садржај. Миланџа пружио руку ка њему, накривио боре на лицу у подсмјех и
каже:

- Па добро, ваљд старацу треба прво ту брему подати, а и неће штета бити да
кушам, отрујем ли се ти немој пити.

Глигорије се узпромета, промрмља нешто и даде Миланџи посуду те се наслони

на ограду од суве дреновине која се лагамно под његовим тијелом сави ка крчевини.
Старац повуче воду, један дио му се сли низ врат и онда ули у шаку лијеву те се покваси
по челу. Глигорије узе од њега и повуче уснама воду. Загрцну се, испљуну и рече:

- Ауу, грко ка ђаво, није ово ћиће вода ово је баруштина нека!

- Е, црни Глиго, пићеш ти и горе, само чекај, а ни поч'о нијеси живсти.

Из прикрајка, примјетили нису, гледа их једна жена. Марама црна јој на глави, кикља и
прегача до земље у везу скупљене, као да чучи. Чучи ил сједи на неком камену скоро уз
ћоше грма глогова и међеша крчевине. Као да није могла више издржати она се јави:

- Еј људи! Вас двојица тамо де, што ту радите и који сте ви?

Миланџа се окрете, тргну се и изненађен попут какве ловокрадице, устукну

опанком унатрашке. Проговори збуњен:

- Ај жено што ме прену, ђе се то сакрила па атори, што не приђеш, нећемо ти

ништа. Ми смо путници, тражимо село једно.

- А које вам треба?

- А, Црније Потока би требали виђати, ако није далеко.

Жена прилази лагано с рукама обавијеним око струка и погнуте главе. Нема
преко тридесет, може се закључак дати.

- Нијесу далеко, с коњима сте за минуту, а пјешице за кварат уре, ено онамо
о'клен сам дошла. То је моја баштица, заборавила сам ово.

Истргну из руке Глигоријеве брему за воду и додаде још.

-А ово вам није за пити, с њоме заљевам башчу, носим са старе бунарине воду,
малко је муљава, но ако сте и пили ни ђаво вам неће бити. Видим да сте ижеђали.

- Јесам река' ћиће да је муљава и грка. - рече Глигорије намрштено. Жена пита:

- А шта тражите ође, којим наумом, код кога идете?

- Идемо послом својим жено, имамо наум, а шта се тебе тиче куда и шта?

-Па мислила сам да вас запутим, данас ође само долазе, а нико не иде натраг,
само траже оног Трубаранина бркајлију, кажу да им је битан по живот, ка' да је, боже ме
опрости, врач какав, а не 'ајдучина.

Глигорије узбуњен и несмотрен.

- Е њега и ми тражимо, 'еси сад сретна. Није он никак'и 'ајдук но војвода, ако баш
оћеш да чујеш и он ти је и бог и батина те не лапрдај... – Миланџа га прекину.

- Муч' де мали! Но да ти кажем 'вако озбиљно. Ми смо по позиву новака за војску

ту. Голуб скупља чету па би ја и овај мој рада да ступимо. Можеш ли ти нама показати
ђе ће он заноћити, а и нама, не би да се намећемо, нешто слично наћи. Коњи гладни, а
ми исто, глађени више но коњи.

- Могу, а што нећу. Вала нијесте нит први данас, а можда сте задњи.

- Е 'фала ти милунице моја, е фала ти ђе чула и не чула, е фала ти...а како се ти

зовеш, имаш ли чо'ека свог? – Миланџа ће радосно, да опусти сусрет и изглади
нестрпљиве замјерке Глигине.

- Ја сам Госпова од покојног Симе жена. Так'и су га и насанкали да оде и главу

изгуби, так'и ка' тај ваш Трубаранин. Прије пет година оставио ме и отиша' да војује по
брдима 'Ерцеговине са онијем Гавром несретним и овим вашим. Тамо су главе падале и
од Турака и наших у'ода који су се светили нашијем људима. Од кога му је глава врцила
не знам. Бар да му за гроб знам, па да могу ћери рећи ђе да плаче кад заиште истину
да сазна, а 'вако ће ко копиле презрена бити и ни један је ђувегија с пунољетством без
ћаће неће погледати. Мене већ и не гледају ка' жену нег' ки црну врану. По селу само
дрече; „ено је она куга, ено је она јађеница, нит дуката за славу да у чесницу убаци“. Да
је бар доша' без руке или ока, па да може рало једном при'ватити, ја се ође грбачила у
крчевини не би, а и ћесарски би крајцер зарадио неђе на најму. 'Вако ни мене само
осудио и дијете унакарадио.
 Старац Миланџа се на причу ражалости, не снађе се ни да каже нешто. Од све
приче коју ова двојица имадоше за Госпову остаде само да јој се представе, изјаве
саучешће. Жао им сваке јоте коју је рекла, као у дах да је ставила сав живот, сву тугу и у
њој утопила гостопримство, већ на први сусрет као да је ова два коњаника окитила
неком чамотињиом. Покуњени кренуше са њом и у ноћ ка свијетлима фењера и
лојаница свијећа које се већ лагано пале на предворју кућа и сабирају чељад. Црни
Потоци сабласни и мирни, као у бајкама из далеке Русије.

Август је мјесец, народ жање кусаву пшеницу, на друму до села је слама и зрње
посуто, из поља су кола запарала шаре и изломила станар камен па се прашина под
копитама коња диже и сљеже. Миланџа и Глиго воде их лагано и не труде се да са
својом сапутницом прозборе. Као да их је страх од даљег разговора. Као да ће
продубити бол или не дај боже расплакати Госпову.

Показала им је оборе да коње припну и напоје их водом уз један стари храст

прибочену сеоску јавну стају која је недавно направљена и свак' у њу по који навиљак
сијена донио да се путник послужи, те воду из густјерне налије у корито пред свога
четвероножног сапутника. То су направиле Голубове харамбаше знајући да је проглас
који су послали по куририма своје одрадио и да ће бити доста регрута који ће хтјети да
ступе у село на његову оцијену. Стога скониште за коње и направише са сјенском стајом
да буде лакше. А Миланџа и Глигорије добише упуте од Госпове, да тамо од стаје,
немало три минуте хода иза дола и силаза у центар села, контра црквене порте и дома,
а прије кривине има једна кућа у којој ће моћи спавати, ако мјеста има. Држи је један
стари јатак 'ајдучки и старина по годинама неки Николашевић Мимара са својим
синовима који већ приступише разним ајдучијама и који изградише велику кућу на лакат
од камена и три мање по селу за по сваког те да они смјештају све који дођу на
Голубову војну.

Кренуше даље како им је објашњено, од обора даље па до цркве и на контра

страну од кривине те наиђоше на кућу камену и велику испред које је стајао и фењерче
петролеумско држао стасит старац извирујући, нагињући се у сусрет двојици путника.
Миланџа као да пожури да прозбори с њим први, остављајући за пар корака Глигорија
који скиде ону смјешну капу са своје главе, подмота је и стави за појас. Миланџа
прозбори први:

- Домаћине добри мој, узданице наша, је ли ти име Мимара од Николашевића

рода?

- Јесте стари, јесте намјерниче. Куда те мени воде носе, де ми реци могу ли ти
помоћи?

- Можеш добри мој роде. Ево ја и овај мој мали би радо туда ку иде и Голубова
војна. Регрут, видере га, ко од брда откинут! – Миланџа ухвати за рамена Глигорија и
затресе га. Глиго укочен рече:

- Јес' вала, ја би у војаке чича Мимара, ако ме Голуб 'оће.

 Старац Мимара, као и сваки 'ајдук, наслони своју ногу на ограду трема куће,
намршти једно око док друго му исправи чело и сакри пола лица те старачке наборе.
Младића гледајући, прођоше му кроз мисли свакојаке нарави које је видио у
бивствовању свом. Као да га оцјењује и нешто нута сам са собом, мрмља или отпухује,
накашљава се, па би спреман на одговор послије краће паузе:

- Виђат' ће Голуб твоје нарави и твоје стра'ове. Нећеш промаћ' ни покуди или
повласти, ако будеш јунак или барем послушан и једар. Овђе вам је смјештај, а ти
старино само вечерас спаваш. Сутра се враћаш одакле долазиш. Коње, ако сте с њима,
остављате нама, мањка нам товаре, а коњи су добри, јоште бољи. – Мирно се обрати
обојици и закорачи нартаг ка прагу, руком, привлачећи себи, зовући их да приђу к' њему
на двор.

Ноћ се спустила већ скоро уру. Тама прекрива Црне Потоке, и маглина се поти на
долове.

У једној широкој кући, зиданици, у близини цркве, немало испод пута ограђеној оградом
од врбовог и дреновог прућа види се на сва четири прозора пламен свијеће лојанице.
Кућа је са подрумом у који се улази са задње стране и који је лагано укопан на плећину
брежуљка на којем стоји остатак грађевине. Читава кућа је од камена, а не само
подрумски дио као што би то био случај иначе. Биће да ту, у подруму, њен власник држи
благо, овце или стоку крупна зуба, што је чест случај у оваквим селима, овом
поднебесју, да људи и стока под истим кровом спавају, па неријетко и заједно у истој
просторији. Те просторије су обично прочеља, огњиште са одвојеном једном собицом за
најстарију чељад или приперком за младенце који је користе док се не одвоје у своју
кућу, те ако је радом и уз помоћ села створе, сазидају. Ова кућа је знатно већа, те се
закључити може да ју је зидао неко имућнији, неко ко има више земље или чији посао је
трговца, како су често бивали они људи који су трговали са вином из оближње
Далмације или се бавили ратарством и изнајмљивањем земље другима. Кућа је
вјероватно од овдашњег кнеза села или трговца. Свијеће горе, гласови се чују, неко
вјећа унутра, неко маше рукама као да се води каква жестока или мудра прича. Види се
врх пушке наслоњене на прозорско окно, нишан пушке остригуше. Закорачиће скоро
нови дан, до поноћи је још мање од двије уре.

У кућу Мимариној двојица путника, намјерника. Сједе око ватрице на прочељу са

својим домаћином. Једу и не бијеле зуба, ћуте ко заливени, огладнили су посве.
Вечераше и таман кад испише по букуљу свјеже варенике Мимара прозбори:

- Е, драги моји вако ћете. Ти мали спаваш у овој соби. – показује руком на зелена
врата до улаза- Ући ћеш и немој бити бучан, ту су на конаку још два војака из Преоца,
уморни бише од пута и раније легоше, а ти стари како те воља. Оли у подрум са мном,
оли ође код огњишта, ако ти је 'ладно. Ноћи су леђане ође иако је љето.

- Де, де домаћине, како ти је наум тако ћемо, не бригај за мене, ево ође ћу код
ватришта прострти кожун и Бог да добро. – рече Миланџа.

- Ја идем до штације, ђе је војвода о'сјео. Ви сте задњи што су данас дошли. Идем да га
обавјестим о људству. Све знате шта чињати. Оли спавати, оли вам гледати у небо. Ко
је жеђан, вода је у каблу тамо. – Показује руком на ћошак до задњег прозора са качицом
и лончићем свезаним неком теркијом за дрвену ушку качице. Изађе из куће Мимара,
врата се затресоше.

Двадесетак људи се смјењују за ријеч за великим столом који их је окупио у кући

испод цркве. Један старији човјек у њој бди над потребама окупљених харамбаша.
Једном сипа вино, другом носи фишеклију и мазало које је тражио да очисти оружје,
трећи пак пита за какав папир да смота цигару и тако их опслужујући чу куцање на
вратима. Сви се мало у том трену зауставише, али кад унутра кораци Мимара
наставише да жагоре мађусобно. Мимара скину капу, као да се мало наклони
присутнима и обрати се бркајлији на челу стола:

- Честити војводо имао бих, ако ми дозвољаваш, подњети извјест да су задња

двојица, ево прије нешто више од једне уре стигла. То је за данас осим оније шес' из
Преоца и десеторо из Наслона уначког дошли још јутрос. Ови су исто с коњима, а и
рек'о сам им да им коње узимамо за вучу, ка' што си заповједио.

Сви ћуте, а ћути и Голуб, застаде и не прекину старог Мимару. Кад овај поднесе
све што је имао прозбори:

- Как'и су, старији или млађи? Оклен су?

- Један је стар, можда старији од мене, а други једар, млад, млађи но сви војаци,
по изгледу, а 'нако на прве ми се учињао способан, мало прича, једе ко вук, море
издржати свашта, види се на њем'. А, не знам, а чини ми се по говору да су из вашег
села или туда неђе.

- Добро, нека, нека. Немој старом коња узимати, њега пушти да се врати, а
малом остави коња, ако је добар с уздама нек за прво вријеме штрапа с њиме, да
дијете не лауфамо намах.

Нико ни ријеч да прозбори. Голуб прође погледом преко присутних, раскопча

дугме при врату, развеза остале везе на грудима као да се за спавање спрема и таман
када су сви помислили да ће дати вољно за починак и распустити овај ноћни скуп, он се
придиже, наслони дланове на сто, сакупи папире и карте које су биле испред њега,
погледа у један стари указ, сједе назад и рече, рукама обујмивши ћошкове стола као да
га стеже и као да ће пући сваког трена плоча. Сви чекају, нико не тромори ни абера:

- У неколико ријечи би' вам сада прикрич'о о битности овога овђе што ћу вам
скренути пажњу и наук дати. То је само моја мис'о, нек не буде наредба или каква
обијест. Нијесам ја вама још прави војвода нити сте ви сердари, какви у Србији
војеваше. Нас је мало овђе, ми смо сиротиња међ' царствима, али и јунаци међ'
'ајдуцима. Ајдуци нијесмо, јер побуна није наша међ' нашијем ћесаром већ над
тиранскијем башибозлуцима и аскерима који нам на порти намастирској шире чандраке
и запишавају светиње. Ми смо сада последња одбрана од зулума и то на увид морате
имати и тако се носити. Мало нас је браћо, мало нас је очију ми, али то мало не треба
да значи да је зера и срца којим ударамо. Наше је право на земљу, а наша је обавеза за
ђечицу. Оставити им морамо спокој, макар преко свог покоја и то нек вам је на уму
вазда. Ко се боји, нек не једе леба са наше земље, а ко сра'ове нема нек једе тврђеног,
јер ми колача немамо. 'Оћу да вам кажем, нек се склања ко срце у петама носи, так'и ми
не треба, а ко га има за двојицу нек заузме плашљивога мјесто. Друге нама, доли
клања, нема. 'Вако ћемо браћо! Ти Петре са мном ћеш на војну, ође ћемо отпочињати
битке. – Погледа га и Петар Узелац само климну покорно главом. Голуб застаде мало и
погледа другог устаника те настави тако редом свима говорити.

- Ти ћеш Бура3 да сјутра ођашеш и обавјестиш оног свог фратра о хитности

окупљања оније који су вољни да се прикључе. Уради то одма', не чекај ни трена.
Пеција и Остоја4 знају шта им је чињати, њи' сам још јутрос опремио да иду сјеверно те
да се повежу горе и што хитније ударе како би ми одоздоље, с југа, имали упор да се
спојимо ш' њима кад побуна крене. Моја ће чета, кол'ка је тол'ка је уз Унац па докле
стигне преко Рмња до Кулен Вакуфа на Бишће би требали изаћи. Ако изађемо на
Бишће даћу на знање проглас Србији да нас при'вати ко своје. То ће значити, браћо, да
су и остали сердари свој пос'о одрадили и Босна ће бити слободна, а онда смо, ако Бог
да... – Прекрсти се и то учинише сви у кући присутни те настави диванити:

- ... онда смо Србија и под милости краља нашег и наше сабраће и рода. Но,
имам ја вама казивати нешто битније. Ево нећу дуго па да идете на починак браћо,
ваља седлати коње и кретати сјутра прије звијезде. Желим вам рећи да се на боју не
поасите и не дирате чељад туђу, да не робите и не позивате се на круну чију, да због
похлепе не призовете каквог ђавла и на се' не натаврзите гњев људи. 'Оћу да, ђе
дођете, будете вијесници слободе и прикупљате војаке те храбрите за војну све
младиће и смирујете страшиве снаје. Немој да се ко пожали на вас, а најбитније је да се
ко од потомака не би жалио за у вјекове. Највишља је мис'о за будуће вријеме које
долази с нама и без нас. Боље и без нас, али часно, но с нама ал' наказно. Чујте
Крајишници, не иђите у бојеве зарад себе и своје слободе, већ за оне који се нијесу
родили. И не враћајте се без бурунтије која неће бити написана руком Турчина, но
вашијем савјесностима. Само так'а слобода је вјечна, а поносна куја харача је обијест
која иште да се глава нова скида. Идите да останете за причу, макар пали у гроб. Прије
или касније ће нам гроб бити кућа, само наш гроб нек' буде гроб затрпан чашћу. Ако који
и не успије у боју, нек онај до њега не клоне, те нек се жив не предаје јер бој се бије
силом и остогушом но срцем јуначкијем. То вам је и велики, почивши Владика Цетињски
река', нијесам ја, ја сам мали и ситан за умове и ове наше властодрже по српскијем
државама. Шта ће рећи за нас они, а гледају нас и моле се Богу за нас. Са мишљу да
будете на сјутра, јер сјутра ће наш пут бити пошкропљен и косовском крви јуначком и
медом, ако заслужимо тое сласти и ко се од нас извуче. Ја вам желим свима успјеха и
рода послије боја, још синова и шћери и жита за погаче, али вам највише желим ово
што сам малочас река'. С вјером у Бога у краља нашег Милана, за отачство и за
злаћану слободу коју од нас вијекови потоњи ишту, вијекови робства и каме турске нек
су за нама, а за нове да будемо спремни стварати живот и благодет. Ај сад братијо, де
роде мој на починак.

До поноћи остаде једва кварат уре. магла као да се диже или распрши по жбуњу.
Свијетло као да се с неба саливе и разливе по Црним Потоцима. Свијетло мјесечине и
свјежина зрака као да ишту нешто ново, мање опоро и као да олакшава, можда да први
пут удахну слободарски ваздух ови јунаци који се сутра спремају за бој.

КРАЈ
 Рмањска прича
"Осигурао сам, срећом, помоћ бившег команданта Голуба Бабића. Овај је човек био мој
водич и пратилац. И даље је он главни побуњенички војвода и њихов најоданији вођа."
(Џон Ј Еванс о Голубу Бабићу)

Рмањ гори, пуцкета бакрени кров, пуцају плочице зеленкасте и усијане, од ватре, гори
Бог ове ноћи под сводом мајушне куполе са звоном које се бронзаним, врелим млазом
слијева низ зидине манастирске и црквене. Као да је прсло на сто комада у посљедњој
молитви игумана, као да се расточило у ватреној голготи. Проклета година и проклета
јесен 1876, а прије ће зима јер је студено као у гробу. Само пламен манастирске цркве и
малог дрвеног конака, поџиданог каменом основом, грије лице посматрача. Посматрача
није много оистало. Они који су до јуче били ту, сада су у брдима ка Цвјетнићу и са
друге стране Уне и Унца, на заравни Очигрија у збјегу од ове ватре које зулум турски
начини. Огријана лица у овој хладној јесени су само њи'ова, турска. Тахирбег се
задовољно смјешка и погледа необично мирног игумана Максима ког башибозлуци
везиваше за стуб дворишни гђе је до јуче био кантар и брема за воду. Кантар разбијен,
брема куршумом пробушена, а игуман свезан за стуб.
Са друге стране ријеке Уне, из шикаре и стрме странчуге брда на самој граници
Угарског царства, гледају устаничке чете на горење манастира Рмња. Предводи их тек
пристигли Голуб војвода Крајишки. Не таворе, не говоре, не чује се ни зујање осова који
су тек свили легла по луговима. И звјериње ћути, док Голуб уздише и нешто за себе у
њедра нута.
Тај пламен цркве и урлици турских башибозлука са ушћа Унца у Уну допиру до брда у
којима бусију још држе устаници. Гламоч је опет под командом турског табора, а Голуб у
помоћ прискаче одбрани Рмња, бастиона вјере и наде за ослобођењем. Рмањ је пао
јутрос, и сабор од прошле године, у порти манастирској као да је заборављен. Пеција је
погинуо далеко одавде, Многе харамбаше на черецима завршиле, у тамновању турских
казамата чаме многе главе у Србаља и Голуб као да чами под овим одсјајом ватре која
му обасјава лице. Бронзан одсјај му се види на челу, умива му вјеђе, спишта се низ
образе и патинасто сиво му прелива лице до браде и попрсја. Од Голуба, у ову хладну
вечер, прави кип који јеца на посљедњој одбрани вјере и народа. Гледа, чуду се
начудити не може, а нити смије да зајеца, а јеца му душа горе него каквог мученика на
колац набијеног. теже му је но да му клинове ударају под нокте и уливају олово у очне
дупље. рађе би да не види, слађе би да не чује, драже би да на изусти ни абер, ни дах
зрака да не удахне, али мора, па рече првом до себе харамбаши:
- Станоје, иђи да речеш чети да се прегрупише височије. Пошаљи Турцима глас,
пошаљи каквог ђеда старог да 'оћу са оном фукаром Кулиновићем да зборим о овом'
што гледамо. Дај што прије да се сретнем са њим, побиће нам ђецу доље, повјешаће
матере и попалиће куће, видиш да црква гори намастирска. Ови смардови Угари неће
пристати на бурунтије које сам посла' у Србију, а Србија и књаз ћуте, канда не желе да
је и ово Србија. Помоћ нам стићи неће, изгинућемо ка пашчад!
- Спремно војводо, Бог с нама и Србијом! – Успрвно рече Станоје као побједнички да
викну кроз кланац Уне.

***
 Јутро се лагано вуче магловитом паром као страхом изнад вировите воде. Тражи
сваки вир своју поточарку и у око јој ставља немир те се она праћака по плићаку и као
да не зна куда да окрене, шкргама струже по седреном камену. На обали тек заспали
пламен, изгорјелог манастира, шири мирис палежи, немира, мука, тишине поганог
подухвата и безгриже савјести. На обали Уне се још на стубу манастирском црна
мантија грчи. Подиже главу па је спушта, јецајући и чујно и нечујно. Словећи господа да
га узме, Максим игуман Рмња припет на стубу клеца кољенима и струже леђима стуб.
Ноћ проведе на хладноћи, канап му се усјекао у руке завраћене на леђа па истим
конопцем обмотан тек толико да не падне и не мрдне. Дише тешко, из плућа му се
свирале чују, гргљајући проговара на јутро које покушава да му првим промолом сунца
засјаји на челу:
- Боже мој, добри мој Боже господе. Има ли ишта страшније од овог и понизније за слугу
Твојего. Ако сам гријешан што ми гријех овђе окајаваш, што ме не узмеш под своју
милост и не бациш лучоноши у 'адске дубине нек ми кожу дере и срце нек ми боде.
Господе, не буди суров, јер ја немам снаге ко Јов праведни. Господе ја сам слабашак за
ове играрије. Твој крст ми је претежак и снага ми је љу'ска а није твојего ар'анђела и
ангела. Боже, смилуј се јадном невјернику и узми на расположеније моју задњу јоту,
узми ме. Ако сам Ти слуга Твоје ријечи био сва ова љета и све до уре ове задње, молим
Ти се учини да сад спим над овом водом. Нареди да ми се прекрате муке, да не гледам
анџару у бљесак. Боже мој, спаси јадног свога поданика и не дозволи сужњу да тоне
дубље кад ни ово истрпјети не умије. Нека буде воља Твоја, амин.
По пепелу, из ког су се још дашци пламена и дима назирали, гази Тахир-бег
Кулиновић, гази и сикће као змија задовољно. Трља руке као да је учинио какав
дрводељски посао, смјешка се па све завирује у једну па у другу одају, без крова под
јутарњом хладном одајом као и његовим погледом. На порту изађе тресући 'аљине,
закорачи на двор манастирски, завири и у бунар па испљуну у њега гледајући како пада
пљувачка у воду. Поред бунара, неких десетак стопа, Максим свезан за стуб клонуте
главе тромори себи у њедра, а Тахир-бег лагано са рукама на леђима, прилазивши му
сагиње се па кад би лицем у лице с игуманом проговори:
- Џаба попе зазиваш тога свога бога, нема га данас. Данас је свевишњи и свемилосни
Алах узео под своје читав дуњалук и тебе и твоје богове кауринске и све ваше џехенеме
које правите по ејалету* ће да осуди. Данас је попе суд свемилосног и јединог највећег.
Већег и од највећег, јел конташ ти то хајване каурински. Ова ваша богомоља оде под
пламен џехенема к'о што је и зидана без бога и без божје руке. Што не заустави тај ваш
бог, кога зазиваш, ако је моћан, а? Де ми реци свињо поповска?
Игуман Максим придиже главу, погледа равно у очи Тахир-бега па му саопшти у брк
оно што можда није хтио да изусти, али мука га натјерала да иде и против себе како би
овај лакше извадио кубуру и упуцао га прије но почне ножем да га сјече.
- Свиње су малочас гацале по светом мјесту не моилећ' ни Бога нит' са Богом пјевајући.
Свиња је онај који узима залудо име Божје и клевеће најгоре лажи, а мрси кад се не
мрси и трује воду својим смрадом да је људи не пију. Одлази од мене ђаволе и уби ме,
не траћи џаба вријеме и једном поступи ка чо'ек, а не ко животиња.
Тахир-бег се загрцну, накашља се, исправи и налакти на стуб па узврати игуману
везаном и пониженом.
- Видиш јарче невјернички, копиле влашко, ово све што сте закували међу рајом сада
морате да платите. 'Оћете са брда да пуцате, да нападате по султановим аскерима и од
бога изабраном ахирету за свакога. Убијате по беглуку и ћате и хећиме, а мира не
дајете по вољи да Алах џеллесанаху одреди за сваког по кал и колико је свако дужан
бегу и султану плаћати по божјем. Буните се бадава кад је сваком записано његово и у
џенету и на дуњалуку. Али не, нећете ви како је божје, него како је тог твог ђавола. Е па,
попе, неће моћи више, јахаћу те, попе, док се сам цријевима својим не објесиш.
- Јаши потуре, јаши. Све ће ти се дуплати кад дође на наплату од оног коме име уз
нечаст изговараш. Тај Бог коме се молиш док палиш и јашеш, Бог је и мој и твој, а он
крепке воли и смерне награђује, а не бахате, ти јадо љу'ска.
У тој чудној расправи дотрча Тахир-бегу, сјури се са пута ка манастиру из села један
наоружан Турчин и рече му на уво нешто на шта ускликну Кулиновић од Кулен Вакуфа
беглука.
- Ја болан, среће немаш попе Максиме. Немаш среће, морам те намах узјахати да
дочекам како ваља харамбашу твога који ми у сусрет већ иде. Салиме! – Зове аскера
који му је јавио вијест – Салиме одвезуј попа, стави му самар да сједнем на 'њ. Хај
поитај, да дочекам тог бркајлију каурског, па да ко два јунака продиванимо коју.
Игуман Максим подиже главу ка небу и док му десница рука одвезана бијаше,
прекрсти се и клону на земљу.
Магла сурово струже 'аљине и прње умотаног Тахир-бега па му по свиленим везеним
скутима, стварајући росу, прекрива боје седефасте и пурпурне. Плазају се по земљи
његове тканине док, јашући на леђима игумана Максима, силно се поноси на свој
положај и пркосећи вјетру са Уне стоји као какав кинђурени пјевац. На путу, поред
манастирске порте, са десне стране, а са лијеве Уна жуборећи, окренут ка западу чека,
узјахани игуман са својим тлачитељем на себи, госта који треба да стигне. То, јасно
знајући, није као ономад, прије непуну годину, када је игуман истог госта на истом путу
дочекао свог Голуба и устанике да би саборовали о слободи и буни Србља Крајине.
Овај пут погрбљен са кољенима на земљи, испаране мантије и рукама у које се усјекао
пијесак туцаник, четвороношке, а на леђима теретом потурице Тахир-бега. Понижен, ал'
не срамотан глава му гледа уз пут који вијуга. Ослушкује Максим сваки шум. Ослушкује
оно што жели да чује. Ослушкује и овог пута топот коњских копита које ће донијети
његовог јунака и његову посљедњу наду. Тахир-бег се смјешка, церека се, мрда гузове и
поскакује на игуману. Држи га за крагну као да држи узде, просто ужива у овом тлачењу
као какво бахато дијете које јаше пашче или размажени царевић који се игра са слугом
свога оца.
Грозним гласом који игумана саблажњава Тахир-бег ликује над овом работом, спрдњи
дајући задњи печат, силом која је у сукобу са правдом и правда које нема проговара из
уста потурице:
- Максиме попе, иђе ли ти тај 'арамбаша да ми донесе узенгија штогот и седло какво, ја
те не могу ваљано поћерати, а ти старо парипче па не умијеш ни касати.
Максим не окреће главу и одговара гледајући уз пут са надом.
- Кад дође, боље би ти било да сјашиш. Тај 'ајдук има оштрије око од сабље.
Негђе у даљини, на километар иза дрвеног моста који запаљен лежи у кориту Уне
зачула се вика и галама. Може се тихо ослушнути и онда разборити да се чује
командовање коњима од више јахача. Мало послије тога јасно се чује команда више
јахача -„Ејааа“ којом коњаници заустављау своје коње, а на трен касније и усамљени
топот једног коња по кориту ријеке, жубор воде испод копита и назирање фигуре која
галопира по плићаку уз саму ивицу Уне са манастирске стране. На минуту од Максима и
Тахир-бега, журно хита горостасна појава љутог Голуба Бабића. Јаше црног ата, јаше по
магли која се лагано диже, јасније се провиди и сваки секунд већи и већи изгледа овај
харамбаша. Све до неких двјестотињак стопа када свану и јутро из маглине са његовим
одијелом, свечаним огртачем, сабљом за појасом и пушком на седлу, коњем са
штитницима и на њему бисагама од говеђе коже. Када већ би толико близу коњаник на
лијево коња окрену и изађе из корита на друм и лагано крену ка овој двојици. Миран и
без вика, прилазећи без наглих покрета, па ни касајући више копито по копито лагано
милећи као да се прикрада, прилази Голуб овој двојици. Из порте манастира изађоше
наоружани башибозлуци турски и уперишпе остигуше у њега. Тахир-бег осмјех даде
свом посјетиоцу, махну руком на своје војнике да спусте оружје што ови и учинише.
Када Голуб би на десетак корака од ове двојице, а кад разазна шта овај турски вандал
учиња са игуманом Максимом, на лицу му каменит поглед засјаји, за тренутак као да се
и вријеме заустави док очи у очи са игуманом погледи се сретоше. То је онај исти поглед
који је синоћ имао од бронзаног сјаја пламена гђе су звона посљедњи пут оџвонила уз
ватру. Тај тренутак станке у времену прекиде се оног часа када пажњу голубову
заокупише ствари около ове накарадне слике башибозлука који бране Тахир-бега који
јаше на игуману. Мирис паљевине, зидине из којих се још пуши дим, разбацани кожни
мјехови за вино и разбијене плетаре ракијске, бунар из кога вире неке рите те разне
иконе изнешене из црквице на којима сједе зулумћари штитећи своје гузице од јутарње
росе. Све Голуб то гледа, а и они у њега гледају па се онако на крају Голуб згледа и са
Тахир-бегом и коначно прозбори:
- Ово ли је твоји' руку дијело вакувљане несрећни.
Закрену се, онако подспрдно, око себе главом, око баци на једну па на другу страну
Кулиновић Тахир-бег па изусти, још више ругајући се свом госту.
- Ја боље неимаре немам, а ни бољег коња наћи нисам мога'. Јес' да је чупав, ал је бар
црњи но твој.
- Зажалићеш вакувљане за 'волико погановштине што је учиња. Нијеси ли има' што бар
другачије да урадиш ако ти се не допаде што вјере код ова чо'ека, нијеси ли мога' да га
не узјашеш. Де будало остав' чо'ека. Кукава ти мајка да зна каква је хајвана родила.
- Да ти нешто на ме нијеси љут, кауре, па се канда позва на бога некојега?
- Не будаласај но слази са овог света чо'ека. О томе који Бог и шта у које богове вјерује
ће доћи сваком од нас онда када задњи трен откуца на небеску сату.
Максим проговори:
- Немој Голубе, не вриједи слово за турчина, само ме више подбада петама.
На то ће Тахир-бег:
- Ма ко не вриједи, шта не вриједи. Канда сам ја неки хајван са брда па не знам да не
вриједи с људије зборити. Канда сте ви нешто писмени па арапски ферман заводите и
теферичите. Ви, кол'ко ме знање служи, на војне светог Султана надирете. Не дајете
мира раји и пушкама баратате. И ондак 'вако мени слово држите. Чим сте заслужили па
да вас не јахам?
И Тахир-бег Кулиновић сјаха са Максима, као да попусти, љутит и горд па прекрсти
руке и крену ка Голубу између својих војника у заштити који га прате. Голуб сјаха са
коња и стаде на сред друма. Као да су на мегдану почеше се прежати. Голуб проговара:
- Ево виђи, ја 'едан, а ти са шесторицом око себе. Мада ми је мало и та шесторица, али
ево слике каква си кукавица. Ттреба ти туђе месо да би своју бекињу полојио.
Вакуфљанин се брецну, убоде га Голуб право у понос па овим својим нареди да се
склоне од њега па стаде очи у очи са војводом.
- Ево, сад смо барабар. Нијесу ови моји ка твоји кукавице да не штите својег' господара.
Ди су ти јунаци 'ајдуче? Ди ти је твоја коњица? Сакрили се у жбунове па кевждре.
Голуб се насмија, а онда му одбруси:
- Зар неко мора да штити витезове? Зар да ме прате они који ти за вратом дишу овога
трена. Нијеси ни свјес'ан да ово што си учиња' мореш скупо платити. Нијеси ни свјес'ан
да је један овђе довољан за вас десеторицу, а ја сам ти тај и таки.
- А ну, што чињати ондак кауре?
- Де, мајкане, чињај први, да те виђам имадеш ли петље, муда ти твоји. – Рече Голуб
скоро му се у лице унесе и брке поглади, око наоштри, а руке укрути и на сабљу спусти
као да тражи повод да је извуче. Вакуфљанин ћути, гледа два граораста ока својим
зеленим ко незреле боровнице. Мук и ништа. Све као да се заустави. Вријеме опет поче
да се кочи.
Максим се прекрсти, подиже са земље. Башибозлуци круже около ове двојице, не
знају шта да чине, а команду не добијају. Сунце зађе за облачак, а са сјевера дуну
хладна бура па заталаса хаљине ове двојице. Максимова црна подерана мантија се
рашепури и комад тканине отпаде у бару на путу. Голуб виђевши гђе паде мантије дио,
сагну се и дохвати је па принесе Тахир-бегу под нос и рече:
- Ја водим Максима, а ти ћерај своје хајване назад у Вакуф. Доста је било што сте зулум
направили. Ово ћеш ми платити другојачије. Народ, кад се у село врати, неће ти
опростити ово, зато боље да крв не прољевамо данас, Ми'ољдан је, а за нас се на
свете дане не буше прса ничија. Ако си чо'ек, мада нијеси, ондак ћеш се повући. Ако
Бога поштиваш, мада и не знаш шта је Бог, ондак ћеш ме чекати сјутра да се потаман
по'рвемо па'ш виђати ко је јачи и чија ће цријева висити на дрвету. Чекам те сјутра с
зором на кривини код моста измеђ' Рмња и Вакуфа да ка војаци измјеримо сабље!
- Море! – Викну вакуфљанин Кулиновић и махну руком да се одмакну његови наоружани
пратиоци.
Максима је Голуб сјео на коња, а измореног игумана као да дрхтавица ухвати. Стегао
скуте подасе и загрлио гриву коњску те склопио очи као да замире. Голуб ухвати узде и
поведе коња според себе. Сађе са пута и загази у плићак Уне па се полако одмиче од
турске хорде, све натрашке идући, на опрезу, са десницом на сабљи. Сунце се поново
промоли и заблиста ријека под копитама коњским и чизмама голубовим. Заблиста као
бисер свака кап и однесе двојицу преко седрене бране те замакоше у луг са друге
стране.

***

Раном зором чекао је Голуб свог Турчина на договореном мјесту. Чекао га је све до
подне. Овај се, дал од страха или од нечег другог појавио није. Само се памти да је исти
тај дан виђен како јаше све са хордом башибозлука ка Цвјетнићу. Његов старији син,
још малољетан бијаше с њим у походу на то православно село. Тахир-бег је знао да
Голуб њега чека у долини Уне, те да неће бити на брдима па је искористио прилику да
похара то село.
Но, сељаци, како су држали страже, по Голубовој наредби, примјетише колону Турака
који околним стазама покушавају да се прикраду селу. Изненада су их напали на једној
чистини. Ту одмах тројица Турака погибоше, погођена зрном остригуше устаничке. Неки
се похваташе за сабље и јурнуше на устанике, те ту погину два млада устаника и пет
турских башибозлука. Тахир-бег, како виђе да гине његова пратња, одлучи се на бијег, а
његов син, још неук, остаде последњи у бијегу па га стиже један сељак збаци са коња и
заби му сикирицу у прса. Тако Тахир-бег Кулиновић плати свој данак у крви за оно што
је урадио у манстиру Рмњу.

Посвећено путописцу, хроничару и археологу Артуру Ј Евансу.

КРАЈ
 Вечера код Симе Краља

Негдје, уским стазама, преко јадовничких подбрђа, доњих уначких брина и

брежуљкастих висова горњег уначког краја, тик испод главних путева, кретала се колона
и раскресавала нове друмове, оне који се ходе слободом, а не уз опрез због коњице
Турака. Колона војске, војне крајишке регименте устаника, осокољених у науму да иду
даље и даље. Много младих устаника прогазише тим стазама, пјевајући, а стари
барјактари, к'о свадбени, гуслећи за њима и попут какве гарде, свечане клике,
пројахаше и прокорачаше кроз те путе и одоше на исток Унца ка извору ријеке. Година
1877 у рано прољеће, студено и росно од мраза. Снијега нема, мада није давно било
кад је и посљедња пахуља провијала овуда. У доловима и вртачама, гђе стока пије воду
љети, дубока је сњежина остала још и чека се падавина посљедњег, да завије баба
Мартине путеве.

Село и жупа православна у горњем крају, Прекаја и кривудави Унац испод бријега
на ком је црква тек започета, дрвена и шимлом покривена, изграђена тек да обиљежи
мјесто намјере градње велике, љепше и духовније куће успења борбе устаничке и
успења Богородице која штити народ од зала и зулума. Намјера људи се види, жагор и
срећа на лицима мјештана, док ђеца скакућу око рашепурених војника што од Мартин
Брода до овог села прегазише лако и уђоше као ослободиоци без великих отпора. Док
једна регимента настави ка селима у Гламочком пољу, друга, мања остаде да морално
бесједи, да кличе и гусли, како доликује Србљима који дочекаше свој коначни мир и
благослов своје армаде. Постаде то вријеме радосиља и среће какву дуго чекаше. То
прољеће бијаде, у сред своје студени, најтоплије љето и најсјајнија звијезда умиљата.
Село Прекаја се стуштило, из ситних кућица, уз кривудави пут од бријега гђе црквина
стоји и мало сеоско гробље, дим се из њих шири и ограде од врбове гране плету и
вијугају скоро километар уз пут. Много је кућица у диму прочеља, све мирише на печење
чеснице и храстових цјепаница жар. Село се спрема за најављене госте. Спремно село
за многе војводе и пријатеље њихове који се чекају у предвечерје како кад нека
престоница веле Јевропе чека каквог цара. Штуро, а свечано, шпатно и скромно, а
поносно и великодушно.

Тај цар може бити само мир, срећа и сањање о нашој земљи слободној, а за
краља овај народ зна, посадиће на престоље онога ко му ријеши бриге прехраничке,
мало динара од 'шенице и зоби, једног ата да с њим чаршији крене и мало платна,
трговачких каравана, како би се опремио за свечаности и части, да се не морају турске
коњице плашити кад крену трговати. Е кад им тај донесе такав живот, за краља, а богме
и ћесара, посадиће га сам народ.

Ноћ се спустила још није, али мраз је похитао да обијели кровове кућа, шимле на
цркви, и да засвјетлуца по камену гђе и коњи потковицама клизају, стружу у отиру не
могавши да се слободно крећу већ клизају, па јахачи слазе и воде их да ноге не поломе.
Сви завезаше коње, како чијој како гђе и каквој стреви код кућа, Црквена порта се
испразни, остављајући огољелу ливаду без траве, угажену и блатњаву стазу и
игралиште расквашено од копита и чизама. Блато на крчевини се лагано стеже од
студи, а људи се привијају огњиштима.
 Но, у село долазе последњи путници, са четири коња. На првом коњу јаше млад
устаник, са шубаром, избријан ко какав јевропски келнер, у црном капуту поврх бијеле
кошуљи па још огрнут сврха тога кабаницом вуненом, од црне пређе. Руке му на
уздама, сежу шакама теркије, а црвен вез са жутим токама се виде, као да сјаје на њему
ка' некакви чинови. Види се господско држање младог устаника, па и важно гледа док
прилази селу, мрко ко да је какав генерал.

Други коњ који иде на себи носи бркајлију са шеширом, од непуних тридесетак
година, сав у одијелу које није овдашње. А шешир онај страњски, полуцилиндарски, па
заобљен без повијеног, равног руба и сиве чоје. Бркови му танки, као да их нема правих
већ нацртаних угљеном. Сија ми се нека машна црвена, танка као да је од свиле, а ту
машну високо уз врат стегао је брошом плаве боје, ко орден какав или медаљон. Капут
огрнуо, и свезан учкуром па руке држи ван и држећ' узде, док рукави млатарају.
Панталоне су му се од јахања повукле на горе до поврх глежња па му се виде танке
ноге. А на ногама ципеле, нема чизама, чисте ко да је сад из неке палаче изашао.
Трећи јахач са пушком остригушом коју пребачену преко руке држи у полуопрезу, али
опуштено гледајући лијево од колоне. Сељачки обучен те опанци блатњави се скорили
већ што значи да су дуго на коњима, као и четврти који идентично њему ко близанци да
су, само свако своју страну опреза држи. Та четворица улазе у село Прекају и виђевши
да крај црквице нема никога прођоше напријед путем, мало узбрдо да уђу на сеоски
друм ка кућама. Распиташе се код једног чиче што је стајао уз своју ограду, гђе је кућа
сеоског кнеза, а овај их запути стотињак метара напријед и показа им преко поља чопор
кућа под страном и мјесто гђе три лојанице лампе обасјавају обор за коње. Лако
нађоше и у авлију уђоше. Са коња сјахаше, а два пратиоца одоше у стају, а младић и
господин се попеше ка кућним вратима и залупаше на њих.

Са свијећом у руци жена отвори врата. Марама и покуњен поглед, стидећи или
покорни, као пред странцима. Једва чујно изусти:

 Видио вас је Симо1 још преко поља кад сте јахали. – показа руком да уђу.

 Хвала ти. – рече младић док се странац осмјехну и скиде шешир, благо се
наклони, господствено заузе став и прозбори на чудном језику:

 Тханк yоу ма'ам. (Хвала госпођо)

Уђоше преко прага. Жена затвара врата и осврте се за странцем са чудним

изразом лица. Манири и ођећа су нешто што први пут види у животу.

***

На челу стола, у великој просторији, сједи газда куће огрнут у плашт, црвен, кићен
везом, прслуком који испод њега токе раскопчао, па се сњежна бјелина кошуље види.
Са капом на глави, попут оне личке, само са дужом ресом, са жутим ободом и
знамењем крста по сред крова капе и оцила као у црногорских кнезова са Цетиња. Руке
држи испружене и стеже са двије стране сто као да ће сваког часа да га ухвати и тресне
с њим некуда. За столом су му још двојица људи. Оба старија као и он, а једра и
снажна, како најјачи у педесетима бивају горштачки људи. Кад се из предсобља
појавише ова двојица, сви за столим и домаћин устадоше, као да је ушао веома важан
гост. Домаћин искорачи иза чела стола и журно похита с објеручке да прими своје госте.

- Добро ми дошли јунаци, о добро ми се облизнило у кући кад вас видим још са
пенџера овога. Ој матере моје, ој, јуначка герило крајишка, ој, дике и узданице ове
напаћене раје, па добро ми дошли ђе сваке године ми 'вако долазили и у ово вријеме
славили, а ја вас дочекив'о.

- Добро те нашао кнеже сеоски. Чули смо лијепог о теби од сваког успут. – рече
младић,а странац ћути и слуша.

- Е вала, та нијесам толко добар кнез кад ме и успут воле.

- Јеси вала, каже свако и војводе причају. Ево баш пред полазак из Рмња, Голуб
ме замолио да се теби јавим, вели, обавезно да ми Инглеза доведеш код Симурде, па
да шњиме продеверате, тај ти сваког врага има приповиђати. – досјетљиво ће младић.

- Е виђе Голуба бекрије, старе Трубарске ајдучине, шта њему пада на памет, виђ'
ја да знам приповиђати. А 'ест то Голуб река' 'ест јер бо Симурдом ме нико назва' није
но они његови брци – драго би Сими што је чуо па позва да се сједне за сто. Сједоше на
столице сви за столом, а поздравише се са гостима и ова двојица људина што су код
Симе била. Младић се претстави:

- Ја сам кнеже Атанасије2 од Смиљанића рода из далматинске загоре и са мном

је Артур Еванс3, Енглез и писац догодовштина разних и сакупљач баштине народности
разније. Он је са нама и нашом борбом за ослобођење, води запис о томе и изасланик
краљевства те далеке земље из које долази, а која нас поштује и радо би помогла, ако
устрибадне. Голуб нас је послао овђе, да прођемо, да прољудикамо с тобом, да кажеш
нам нешто више о доскорашњим зулумима у жупи Унац. Чујемо да су Турци поарали
Видово Село.

- Јес по'арали и позулумили све, народ се склонио у брда, ко вазда што чиња кад
ђаво налијеће.

- Чули смо, виђали – рече и преводи Артуру на течном њемачком језику Атанасије
док Симо проговара даље.

- Реците ми, браћо мила, јел долазио Голуб к' Унцу, јел похађао наше крајеве у
биткама око доњег Унца? - а и ова двојица гостију Симиних се ускомешаше па
запиткују:

- Води ли се још борба на граници, дедер тога странца приупитај има ли какве
остригуше Инглеске да добијемо, да људство проширимо, да се овојнимо и појачамо. –
први ће прозборити.

- А питај га још шта ће бити са караулама повр' Очигрија, тамо сам живу главу
извука, нијесмо их могли освојити, а камо ли да у Куленовиће ујашемо до Вакуфа!

- Људи, није странац војни четовођа, но ћато, записничар догађаја. – одговара

Атанасије.
- Виђ ђавла, а шта ће нам ондак писар, све се давно исписало, што требадне, а
што не требадне, то је ђаво расписа'. Поклаше Турци сиротињу, по'араше, ман'те ме
писања, треба барут и олово справљати и добављати. – рече поново први.
- А кад није војни четовођа у својој војсци, шта ондак море помоћи нама,
писаљица не убија Турке и башибозлуке...! – други ће потврдно и одријечно, но Симо га
прекиде.
- Стојане, ман'де се ћоравоштине и кричања, де сустави. Овај чо'ек је књижар и
пријатељ нашије војевања, доша' је да нас чује, да изатори с нама паметну ријеч па да
је приупише за свог краља у ту Инглеску, да и они одозгоре виде како се ми храбро
боримо против ђавола.
- Ајд' кад је тако, нећу ја да трабуњам ондак. Ај ви, слушам вас, ђе зборите, а ја
ћу се укључити ако имадем какви' замјерки. – рече Стојан.
У ноћ се уђе причом, меза се постави за госте. Куван кукуруз изнесе жена Симина у
овалној дрвеној посуди, великој као тепсија највећа. Сир Еванс гледа, бира погледом па
ухвати један осредњи што се пуши. Рече:
- Тхис ис а гоод цорн (добар је овај кукуруз) – грицну, окуси и навали да га брсти,
јер од јутрос није јео осим хљеба тврдог који је на коњу жвакао док су непрестано јахали
из доњег Унца.
- Добар, добар. – рече Атанасије, а Симо приупита младог водича:
- А јел младићу, овај језик ти све разумијеш, знаш да с њиме аториш на том
страњском?
- А знамо се некако споразумјети, ја ти знам швапски, а он га исто говори па се
натукамо некако.
- Чуј швапски, а он Инглез?
- Чуј Симо, у Јевропи људи знају по два језика, свој и онога до њега што често
тргују. – објасни му Атанасије док жваћу кукурузе.
- А виде ђавола. То је исто као кад би ми турски знали или угарски?
- Исто, али немамо за то учењаке нит училишта. Код нас ти је, Симо мој, све
Турчин забранио, јер се најбоље влада кад раја не зна ништа, најбољи харач је вазда
био од оније који нијесу имали перо у шакама но ашове и плугове. Зато смо и дизали
буну. – објасни му Атанасије.
- Но, ко тебе научи том језику, ондак? – Симо ће мудро.
- Научише ме Швабе у Загребу. Тамо ти је сваки ђак у свеучилишту царском
поткован знањем језика. Тамо се штудира на швапском, јер нашки говори само раја ко и
овди. На пијаци 'рвацка раја пиљарама се бави, Загорци кују у ковачницама поткове за
коње из Липика које јашу гувернанте и оберфрајле њихове, а господи и војсци ни то не
смију но коваче из Виене доводе. Јер бо се боје да их не повреде лоше ковачлије или
не смјесте им завидни домороци. Брине војска Аустијска о свом пуку коња боље но о
раји.
- А шта ми рече црни Атанасије. – Симо забринуто рече и да знак жени да донесе
другу плату хране.
Из предсобља се већ почео ширити мирис меса, свјежег искомаданог на још већу
овалну трпезну плату, дрвену. Носи Жена и са њом јој помаже најстарија шћер. Носе
много, тешко је види се. Симо склања плату са кукурузом и баца според себе на
земљани под куће. На столу замириша јагњетина, најсочнија, најмање лојна, најмлађе
овце што је Симо имаде у обору, лањског јесењег јањета што се ојањило у децембру.
Ђеца из куће запалише лучу од борове смоле и стадоше скрајева прозора. Еванс се
смјеши ђеци, покушава да им нешто каже, занима се немушто с њима, гримасе им
прави па се они царекају на сваки његов покрет. Стојан и онај други Симин гост усташе
и сипаше вино, густо далматинско у једну повећу сребрену чашу, као пехар и дода
Стојан Сими да наздрави. Симо устаде и прозбори:
- Драги моји гости, драги укућани, драги гошћо из Јевропе што те побратим Голуб посла
на дружење и ријеч о нашој борби, дижем овај кал нама за трпезом у част. Дижем ову
здравицу да нам буде сласница. Дижем у име пријатеља, да нам ђеца буду радосиља.
Да нас авети прођу, у кућу да нам анђели дођу. Да свијемо чесницу, подигнемо црквицу.
Да се Србљи подигну, аскери да погибу. Све у славу Душана, цара српска Лазара,
Косова и битака, славних наши' предака. Дижем ову чашицу, дај ми жено чесницу. –
изговори у даху Симо и жена донесе округли бесквасни хљеб. Симо нож са појаса тргну,
прекрсти га оштрицим, ал не пресјече до краја већ само направи канале. Из сребрног
врча прели вино у чесницу и сви устадоше. Устаде и Еванс, не знајући шта да ради.
Гости се прекрстише. Еванс се наклони и захвали свом домаћину на гостопримству, а
овај му узврати:
- Иј и добро дошао нам, иј меса.
- Еат, еат. – узврати гост, а Симо се зачуди.
- Виде зна наш гост да се тако рече.
- И код њих се каже тако. - насмија све присутне Атанасије.
Вино потече у потоцима, а месо се подијели присутнима. Жене донијеше кашике
и виљушке дрвене и украшене, какве се само износе пред госте од великог значаја.
Свако свој ножић коричњак испаса и сјече месо, а Евансу донијеше један и поклонише
му. Још три харамбаше дођоше споља и мало сто се попуни људима. Столице
недостају, али сједоше на сећије које жене донесоше из предсобља. Ноћ уз вино, причу
и месо. Плану у салви одушевљења, радости и смјеха. Нижу се досјетке и свак се труди
да исприча згоду са собом или неког до себе.

***

Вечер прелази лагано у онај тихи, мирујући час када се и на прозору који гледа на поље
ухватила роса од мазије спољне и врелине унутарње. У невеликој соби са невеликим
столом, са прегршт меса, костима оглоданим според сандука за дрва и според пса који
ни не гледа у кости већ спава, онако рутав, брђански, овчарски, опијен жагором и
наједен јагњетином, воде се велике приче о слави и слободи и пјевају се пјесме о
јунаштву и каприцу народном.
У ове ситне сате, у госте им се придружио и стари, овдашњи, комшија преко
поља са друге стране засеока Краљи, уважени и долином уначком, свакуда препознат и
признат гуслар Митоја4. Без гусала се не одваја, а тако ни сада не дође без те појке
народне, без свог гласа поносита и у риме сажета смисла визија пјесничких, народних,
свеживих, поноситих и крајишких. Појави се Митоја у личкој одори заођенут, у одијелу
које му је још ђед оставио који је у ове крајеве долазио из Лике и кућу зиданицу први
направио. Ђед Митојин још ономад, прије осамдесетак година, преживљавао је од
кречане, од те вјештине справљања вапна од станара камена. Камен, овђе ниче и рађа,
а не налази се по каменоломима, то је непотребно, јер се само из крчевина сакупљати
може, ако се не ограђују њиве њиме. Био му је камен све и свја, а њиме је ђецу одгајао
па унуке који се расијаше штокуда само Митоја остаде и не настави паљење кречана но
се ухвати гусала. Живот овђе и јесте један велики камен који је унук Митоја опјевао у
својим гусларским гудајама, на народним саборовањима. И ову прилику је искористио,
као свечану, чувши да је код кнеза Симе стигао из даљине гост, па одлучи да се похрве,
иако већ стар, са јуначким еповима и зазивању слободе, никада довољне и велике.
 Симо Краљ са плате овалне, задњи комад меса набоде на виљушку па пружи
Артуру, а овај сјећајући се неких других народа, које је походио и цивилизација које је и
сам откривајући окушавао, узе комад голим рукама, како не би увриједио домаћина.
Симо се насмија и закључи пред присутнима:
- Море, богме, море, овај наш гост да поједе јањетине, питам се само море ли нам то
његово писање помоћ' иђе горе у Јевропи. Данас нам је браћо свануло, како се лакше
дише без Турака, лакше се и трговати море док нам јевропски конзоли долазе на конаке.
Мора да је и та Јевропа виђала да немере беж нас.
А на то се надовеза Атанасије:
- Он ти, кнеже, пише љетописе и извјешћа са границе турског царства, да њихов краљ
види и одлучи коме ће се приволити царству, кога ли ће подржати у чијој порти. Његово
је да истражује могуће и немогуће, а овај вам господин има свакојаких планова, неће се
он задржати на нама, оде он по Африци и Азији, јер јоште много има да се приповиђа
Јевропи. То га његов краљ шаље.
Артур се нагну према Атанасију и пупита га, а овај преводи присутнима шта му
говори:
- Драга браћо, пријатељи, драги скупе и уљудни домаћини. Наслушах се дичних ствари
које сте ми приредили, као народних умотворина, наједох се меса овчијег, напих се
вашег густог и сласног вина, али ме једна ствар интересује, а ви мени реците јел и код
вас тако, с обзиром да сам видио разне замкове, из старих времена. Оно што не нађох у
вама, је легенда о тим замковима, чији ли су? Ко их сагради и како да се ви не позивате
на та времена, не оживљавате ту историју, не враћате старе славе, не позивате се на
њихов печат. Чији су дворци, ево и овај над Висућицом ријеком, ког из легенде зовете
Црна Краљица. Наслушао сам се о томе доста, али ми празно у вашој души то дивно
царство, мало се сјећате или мало памтите?
Нико није ни примјетио када је на врата ушао још један путник. Стресе росу у
претсобљу, тихо показа руком Сими да се прича настави, уђе иза леђа Атанасију и
Артуру док говоре, а Симо саслушавши питање, устаде са столице и свом госту уступи
мјесто ријечима:
- Ево брата Пере5, драги гости овај 'ајдук ће вам сад, ако је чуо ово и приповиђати
нешто више о томе. Ја ти нијесам разговорљив на легенде, а овај је прошао све ђаволе
трговајући, нема мјеста на кугли земљаној ђе он ил земље нема или паре није обртнуо,
ђе није кожу бар једну утрампио или за форинте усолио погаче сољу ил вином напојио
сватове. Де' Крецо, дела роде, ово ти је из Инглеске путник, а ти нама добродошао у мој
диван.
Перо Крецо се рукова са присутнима, захвали Артуру и његовом преводиоцу Атанасију
на питању па рече:
- Добро вас нашо браћо, добро вам се догађало вазда. Ево нам и браће из бијела
свијета. Чуо сам шта сте аторили, шта сте нас приупитали. Ево 'вако ћу ти рећи
пријатељу. Црна краљица ти је од старије времена двор за лов краљева и краљевске
свите. Народ је тада, као и сада живио јадно, убого и чемерно. Они су ти све имали, све
су жњали, све збирали, док је сељак и кмет ор'о и зној расип'о. Да је било дивно,
распало се не би, но би ојачало да ове Турке одбије кад се могло, но имам ти ја друге
науме приповиђати, чо'ече из далека. Они су ти, ти цареви, владаоци древни наши сами
исчезли са доласком Турака, нестале им лозе, утопиле се и прихватиле намет турски.
Нијесу шћели да се боре, нијесу шћели зулум да трпе и бјеже по брдима. Нијесу
пристали да буду 'ајдуци. Они су ти, зарад 'љеба руку римску пољубили, па онда
љубили и руку турску, сваку руку љубећи и смисао су изгубили. Преливоде и цинкаре не
воли нико, а они само сметња, такви, могу бити Турцима. Турчин им је, зато, главе
посјекао, жене у хареме потрпао, њима своју ђецу направио, а њихове слуге се све
потурчише и посташе гори Турчин од Турчина. Да су ти краљеви хајали за народ, њих би
народ уздигао и одбранио од Турака. Вијековима кињили, вијековима харач узимали, па
наставили Турци њихово. Ништа бољи од турака нијесу били. Ето тако.
Од ријечи до ријечи Атанасије је превео Артуру Крецину причу, но овај стави
примједбу на оно што чу па рече:
- А ево, ти ваши феудалци су били израбљивачи, но не мислите ли ваљда да је Лазар о
ком пјевате, а он је српски цар, не босански, био исто то што и ови из ових крајева.
- Јесте био сваки цар, књаз и власник државотворства гадан за људе који су кметови, но
Лазар учиња што други нијесу имали снаге. Лазар се први успротиви па уједини рају,
своје деспоте, своје слуге и васколики пук, па га стави под једну перјаницу борбе против
зулума. Обилић освјетли образ српским витезовима који већ на умору бијадоше, кроз
страшну битку. Све што ваљаде српско, изгибе тада на Косову и на концу и Лазар главу
своју стави на пањ. Тако Лазар као деспот и државотвор, а и као онај који је намете раји
успостави, оправдање велико учини и завијет вјечни записа. Завијет да онај који узима,
залуд не узима, да онај који гради дворе и намастире властели, сазида вјечније царство
и вјечније дворе, оне небеске как'и не сазида ни један јевропски цар. Е зато ми, добри
мој странче, у њега се и данас заклињемо и кроз његову борбу гледамо.
- Али то је пораз, није побједа. Он је изгубио, а Турци су онда харали и Босну и Србију. –
Артур рече несхватајући у потпуности поенту.
- Јесте пораз за оне који не виде даље од јуче. Данас, кад смо на корак од слободе,
видимо да смо опстајући у мислима о небесима Лазаровим, сваку битку добили. То, на
Косову, била је битка чији се крај данас назире.
И онда расправу пресјече Симо.
- Е драги гости, доста смо паламудили, сумњам да ћеш младићу ову ријеч моћи
превести, прије ће тебе и њега превести жедне преко воде овај мој 'арамбаша братски.
Нијесам ти ја џаба кнез овог села и нијесам од Голуба добио, за џабе, водитељство
војне јединице. Бијеше то прије двије године у Тишковцу, а виђе нас сад, скоро па
слободни, ни дај Митоја те гусле да овај наш гост чује пјесму о нашој борби.
Митоја устаде са сећије у ћошку. Оде до огњишта, узе комад угљена, стави у
лулу коју је претходно набио ситним духаном. Врати се, узе гусле, међу ноге стави,
гудало му у десници сјаји, коњска длака намазана лојем. Отпуши пар дугих димова, а
сви присутни до тад се окренуше, намјестише, налактише, или посједоше на топал
земљани под. Митоја одложи лулу на пањ според себе, а она се пуши са пања и док
струна од гудало гуди дим из луле као да игра уз ту чудну, брђанску арију.

***

И одвукла се ноћ у дубину гуслања, и дубину неке ситости која није само од вина и
јагњетине, она је сада добила друидске димензије и мантре илирске, народа који за
освајача није знао ни кад га је тлачио, ни кад се с тим народом какво зло хрвало. Тај
народ је своје најплеменитије извукао из сржи своје природе бунтовности, па је арија
гудала Митоје и глас тог старог гуслара звучао попут остварења сна који на капке својих
слушалаца навлачи, не само ситан сат већ и усхићење и жар у души. Звуци се ломе
преко крова Симине куће, прелазе преко поља и милују кудраву траву, разливају се у
ријеци Унац и плове низводно и узводно повезујући Булино врело и слапове Рмањске.
Ти звуци стапају историју, нарав и сутрашњицу у једну универзалну слободу, не
превише силну, не превише војну колико тихо убојиту за онога који не би да слуша.
Слушати ове пјесме и чути пратњу гусала, разлаже и најтврђа срца оних који би се
опирали. За Турке ова музика је страњска, али и они је чују, док логорују негђе у
пољима Љуточке долине, код Вакуфа и чуде се колико снаге има овдашњи кмет, а
колико јатаган је мали да прекине нешто што је овдашње. Чуде се чуду и не умију
схватити љубав једног кмета према земљи, од које су исти ти Турци направили
страховладом дуњалук по њиховом. Чуде се како им се измиче читав свијет и како их
зове даљина из које су дохођали да покоравају непокориво. Турски бог нетрагом нестаје
и један човјек на Уилици стоји и гледа над долине своје отаџбине.
Голуб Бабић стоји и лице му милује вјетар, брије га бура, а он сабљу опасао и
кубуру зађенуо па слуша звук који му стиже из Уначке долине. Проговара вјетру Голуб и
каже као највећи пјесник са сабљом на највишем врху Уилице:

Пјевајте браћо, пјевајте. Устројите и војну у пјесму.

У колони нек' се нађу сви кожари, све абаџије, све рабаџије
и сви трговци нек се ставе под команду народну.
Пјесници нек вам дају узде,
Вавијек нек вас крсте римом појне гусле.
Нек сељаци рало и плугове наоштре, као сабље.
Нек' ору све крчеве, све намете и путове турске.
Нек' се дигне и старо што 'ода и младо што лети.
Нек' оћера ова пјесма, освајаче мрске.
Нек' се освети.
Нек' нам се друм слободе освијетли,
нека га божја рука посвети.
Чујем пјесму харамбаша, носи вјетар пој.
Слушам, браћо, слушам гласе,
слушаћемо још на љето славни задњи бој.
И док има свих Србаља, док нас води Бог,
да усправи леђа своја сав убоги род.
Све за вријеме ново, браћо, све у усуд наш.
Подигнимо пјесму ову, нек' то буде мач.
А авети подарника, слуга туђинског,
нек' за пород не зна њи'ов ни 'тица што лети.
Ваздигнуће крила своја соко српски, свети.

И поспаше сви. Заспаше на прочељу, уз ватру која се утрнула. Спава Атанасије,

спава Митоја који је омркао, пригрливши гусле па под главу подбацивши торбак од
пртене конопље. Заспа и Артур уз њих. Брижна рука Симе Краља донесе биљеца и
покри ове људе који обноћише код њега. Погаси свијеће и лампе на прагу куће. Дом
утону у сан. Вук завија у даљини, ћук хукну на оближњој љески, а онда тишина прекри
све од Карпата до Цариграда.

КРАЈ
 Бјеседа Аћима Трубарског

Година је 1877, прољеће се промања над Уилицом иако се чини да зима неће
скоро напустити ове крајеве. Киша је падала читав дан, сусњежица вијала, али се није
задржавао снијег због мокрачи и вјетра јужног који брије низ Јадовник. Стала је киша,
све се полако смирује. Над луговитом Уилицом се спустила вечерња свјежина и у свом
росном загрљају држи један мали табор на узвишењу који гледа сјеверно на дочић и
јужно преко превоја се даље пење на највиши врх Уилице ког народ зове Плана. Тај
замаскирани, од храстовог лишћа и камена из крчевина, табор, са неколико
полуземуница и склепаних неколико колибица, крије устаничку малу чету, десетковану у
минулим биткама. Као да се не спремају за починак, ложе једну малу ватрицу неколико
хајдука млађих, док старији привлаче дрва из храстова луга испод камене ограде. Када
су све дотјерали на својим леђима, отресоше овчије гуњеве мокре од шуме и
пребацише преко једног балвана, одмах уз ватру, да се осуше.
Полако се скупљају око ватре остали устаници, излазе из колибица, долазе са козијих
стаза. Тек по нека патрола одређена за извидницу остаје на својим мјестима па се на
уру сваку смјењују од ватре до положаја, стотињак корака од логоровања. Како који
долази тако убације по дрво, грану или какав труо пањ на ватриште па се ватра појача,
огњиште рашири и ужари. Топлота зрачи на пар корака у кругу и црвени лица својих
ложача. Шубаре им са глава поскидане, гуњеви раскопчани, наоколо посједали на
брвна па жагоре, свак' са оним до себе нешто прича, држи остригушу или петља нешто
око кубуре или сабље, гланцајући каквом крпом или куђељом умоченом у загријан лој
овчији. Док се тако у одмору одише, сваки храбри устаник једним оком гледа преко
рамена онога који му насупрот сједи. И мимо страже стража постоји, опрезом кроз битке
сачињена и уврежена у сваког од њих.
Низ планинску стазу из правца села Трубар, још скоро да падне тмина назире се једна
фигира са штапом у руци. Један млађи хадук примјети да долази неко па уопзорава
остале.
- Виђе де доље, неко нам стиже.
Ови леђима окренути се осврнуше и гледају. Низ планински кланац долази човјек
умотан у овчији кожун који му до кољена виси. на глави му крзнена шубара, у руцима
љесков прут, а чакшире увучене у вунене чарапе бојадисане у ораховој љусци. Рекло би
се да је старина од неких шездесет љета и да нешто пјевуши или сам собом атори. Кад
би на педесетак корака разазнаше га те се насмијаше, тако кратки тајац би прекинут
међу устаницима. Један га довикује:
- Ој Аћиме, ој планино љу'ска, еда ли те мало на сијело. Ој бесједо наоштерена, оди к'
нама, те се згри' на жару!
Аћим се привуче, поздрави са сваким понаособ, погледом и главом климајући, а
најближим до себе руке раширујући и мађу њих сједајући, грли двојицу устаника.
- Ој ево мене да вам речем по коју и да вам се нађем ако вас каква недаћа згоди и
незгоди. Нијесам ја бадава од данаске јурио уз брдо да вам стигнем на вријеме и да вам
се нађем, браћо моја мила, да вам се и изјадам како у селу доље нема реста 'шенице
од зиме па нијесу ови моји могли штогод приготовити да вам понесем.
- Не сикирај се стари но де сједи и згри опанке, кад си нам већ доша', роса те је
следила. – Рече један преко пута њега, а к ватри дође млади Атанасије Смиљанић кога
је Голуб Бабић лично поставио на мјесто команданта ове чете као храброг харамбашу,
паметног и пименог који се и раније истицао у бунама против турског зулума и био
тумач за многе званице које су пролазиле путевима којима су ишли и устаници.
Атанасије сједе и поздрави старца Аћима.
- Еда ли те Аћиме, добро нам доша'. Како Трубар јуначки нам спи прошле ноћи, шта
имаде доље?
- Ијшш, још питаш 'арамбашо, још питаш. Ко дудани спавају ево од сад па до пјевца
првог. Мирно, ниђе Турчина. Алал вам вјера, рашћераште и' све.
- Ако, ако, ваљда неће више харати, мало смо их суспрегнули у на бијег наћерали.
Турци су сад ко међеди, спавају још, но на љето може бити белаја, а до тад ћемо се и
ми улаштити и затегнути узенгије па коње на'ранити свјежим брстом и травицом да
поћерамо још којег што је оста' подбрђима и подбринама. Евала што си нам доша'
Аћиме, е'вала ти. Ти нас вазда обрадујеш, јер тад знамо да можемо мирно заспати, јер
кад путем слободно ходиш, и наше страже мањи опрез могу имати. – Рече Атанасије
док жара ватри неким штапом и искре ужарене полетјеше у зрак.

***

Три сата након Аћимовог доласка ноћ увелико пала на врхове планинског вијенца
Уилице и раскопчало се небо да хладни мјесец промоли своје зубате зраке на шикаре и
храстове па под вечерњим сјенкама, тек размакнутих облака, стварају се обици и
караконџуле какве нико замислити не може. У даљини завијају вукови, крежте ночне
птице, лају удаљени пси из овчарских стреха, а хук ћукова се заједно са устаницима око
ватре довикује па се чини да совиљуге грију, заједно са харамбашама, своје перје.
Док ватра пуцкета, лагано се гасећи пламен а зрачећи жар који се црвени попут
ужарене лаве и грије лица устаника што већ лагано закуњаше, Аћим не губи свијест и
не спава му се, не омамљује га ни мјесечина ни ватра, нити му је хладноћа под ноге
старачке завукла студен. Још га само у томе прати млађани Атанасије и слуша његову
бесједу која је почела поодавно. Почели су да причају о бунама и устанцима из
прошлости, о владикама српским и ћесарима страњским те надовезали се на овдашње
прилике да би скоро нечујно и немогуће прешли на чудне теме које их односе некуд, час
у давнину час у футуру. Атанасија односи прича, пажњу му држи, а Аћим као да говори
пред каквим важним скупом, пред сабором, пред читавим народом, усхићено
приповједа:
- ...Била је то његова жена, да ти речем, жена задњег краља од Босне. Она ти је рађе
сама живјела и док је с' њиме била но да на двору слушкиње има. Вољела је ловити по
овијем шумама. Ево можда баш овђе ђе ми сад сједимо, можда је и овђе ватру 'вакву
ложила, ко то зна. Но, она ти је била шћер Лазара од Бранковића деспота, а
несрећница удата за задњег владара у Босни, по лози овије Томашевих Котромањића.
Мужа јој убише Турци, кад су посједали Босну а његову главу не спаси ни латински
поглавар Рима коме се овај приклони са источне вјере да га западна сачува. Е, богме
не сачуваше га, но га продаше ко мираз новој царевини Турака. Тако ти она оста ко
сироче да лута по пустој Босни од немила до недрага и дође над Висућицу у Унац да
живи у својој ловачкој кући. То ти је тамо ђе је она кула стрмовита, а до ње се доћи не
може, јер мостова нема који бијеху канапима везивани. Но рече ми један стари чо'ек
који памти да му је прич'о његов ђед, како му је њему прич'о његов ђед, од његовог ђеда
ђед...
- Стан де Аћиме, ко је коме ђед? – Збуњено Атанасије упита.
- Аман, прич'о ми тај старац како су њему старци причали и преносили с кољена на
кољено, сваћаш?
- Аха, де настави, настави.
- ...па су говорили да се та краљица звала Мара или Јелена. Неко казује да је Јелена
постала Мара кад јој мужа убише краља. Е, сад најбоље је да ти речем, да не
околишам како у легенди старој , с кољен на кољено стоји да је она порушила мостове
и остала да живи у ловачкој кули над Висућицом и никад није изашла одатле, а да је ту
сво благо краља склонила под неким бунаром зазидала међу двије пећине да нико не
нађе, док Босна не буде слободна.
- А како је онда живила, шта је јела, како је могла да остане жива мој добри Аћиме. –
Збуњен је Атанасије.
- Е, видиш сад ту је велико чудество јер она је ноћу јахала змајеве и 'рану доносила у
двор. Змајеви су јој помагали у свему, коње није имала, јер јој Турци све одузеше од
Кључа града. Змајеви јој осташе јер Турци нијесу могли прећи у њену кулу, јер мостова
немаше, а змајеви у те двије пећине и данас живе и чувају благо њено од мужа јој
посјеченог.
- Аух, Аћиме које су то бесједе, а ђе ти људи намашташе толико тога па ти напричаше.
- Ма, дијете моје, није то маштање, то је завјет ђедова, јер каже стара прича да онај који
буде достојан круне и који рашћера Турке, томе ће змајеви дозволити да уђе у бунар и
узме злато задњег краља Босне, те златну круну пуну јантара у ћилибара на главу своју
стави, те поново звлада над Босном и Вилајет престане. Кажу да змајеви чувају Босну и
да је само питање јутра када ће то да се изврши. То је последњи завјет пред вјечити
мир и благостање.
Млади Атанасије га гледа, не говори ништа, као да се замисли у себи дубоко и онда
баци поглед на небо, шримјети облачак што се мјесечина игра с њим. Учину му се сјенка
змаја од облачка, брецну се на све то па га упита.
- А јел Аћиме, јел могуће да је Голуб те среће да узјаше змаја и стави круну од краљице
Маре на главу своју?
- А можда, није све свршено, може бити, али и не мора, но некоји јунак оће.
Облачак заклони мјесец, престаде да завија вук у долини, ватра испусти задњи плави
пламичак те се утрну жар и пепео постаде. Ћукови се умирише, као да и они заспаше.

***

Негђе пред зору, док се раздањује и док се буде дневне птице, а магла и роса се бијеле
по долинама које се виде са тавана Уилице гђе је табор устанички, на огради од прућа
која дијели пут и поџид код ватришта, стоји и гледа у правцу Унца Аћим и спрема се да
крене натраг у Трубар. Млади Атанасије Смиљанић четовођа устаје са брвна, не
слутећи да је провео читаву ноћ вани и да је чак и спавао и нешто чудествено сањао.
Како виђе Аћима тако устаде, скоро да скочи, па протрља очи и крену ка њему до
ограде видиковца.
- Још нијеси отиша' срарче! – Проговори зачуђено.
- Нијесам, но чекам да се пробудиш па да се јавим како ваља, да не буде да сам ко
бандит се искра' из гостопримства вашег. Лијепо ми је са вама.
- А што ту има лијепо, и ми ко ајдуци по брдима 'мјесто да са женама љежемо под
биљаце. Ти не мораш па нам опет хиташ да се патиш според огњишта с војском, шта ти
требаде то.
- Видиш, синко, није све тако топло и меко као што ти се чини. Ја долазим с надом и
одлазим са вјером. Дошао сам с надом да ћу живу Српску војску наћи и са вама
провести причу о овој нашој Босанској Крајини, да ћете ме осоколити канда сте свуда
само ви, брез Турака, зато вас и тражим. Са вјером сад одлазим да ћу вас сјутра затећи
живе са барјаком нашим у рукама како 'одите по сред Сарајева и Бање Луке. Долазим
да видим има ли који међу вас, а да му је мјера иста за главу као мјера оне круне.
Арсеније је чуо свашта од Аћима, али се томе изненађењу никада није знало за крај,
тако и сада очима сјевну на Аћима и љубопитљиво изусти.
- А јел де Аћиме, о'клен ти знаш колика је мјера те круне кад главу за њу тражиш?
- Оћеш да ти речем нешто?
- Јес вала да ми речеш, нијесам ти ја јутроске нешто у ори да мозгам твоје загонетке!
- Ондак, де слушај дијете.
- Ај слушам старче.
- 'Вако је то било кад су убили краља. Баш 'вако неко вријеме у цик зоре и неђе на
прољеће када се дижу 'ајдучије и праведне и оне неправедне. Када се на друмовима
сусрећу и просјаци што из пећина кренуше да се промаљају и траже милостињу од
људи. Било је то у ово доба када не вриједи гуња носити по дану, а ако га не понесеш, а
затекне те ноћ, слеђеног ће те наћи. Баш 'вако и ова магла је била тада 'вака. Пошто се
краљ Стеван вратио из Далмације, од оније латина, све са златним медаљоном и када
је хтио Турцима под ферман да се утали као краљ који неће да пушку дигне на њих, а
да га они пуште да царује, е тада се неки турски паша успротиви да то чињати не треба.
Турски паша је био непознат и ништа није урадио велико за своју војску, а ни за свога
ћесара, султана, па одлучи му доњети главу једног краља, како би добио заслуге и
постао познат међу својима. Тако прекрши завјет да се Босна мирно преда и да не
дирају људе, већ први посјече главу њеном владару и започе тамновање вилајетно.
- А шта је са главом, какве везе има круна и глава. – Нестрпљиво ће Атанасије.
- Видиш, глава коју је понио у Стамбол да прилкаже султану, негђе пред Грецију
прозбори сама из џака.
- Чуј чуј, глава прозбори, шта то аброве које-какве тавориш у ово јутро, ђе ће мртва
глава зборити. – Атанасије се изругујући док Аћим наставља своју причу.
- Слушај 'вамо! Глава му рече: „Само ти иди својем господару, ал он ти вјеровати неће
јер ће круна коју носиш с меном, пасовати на моје чело неће, а господар твој у твој
подвиг ондак неће повјеровати“. Тако некако и би, јер бо, како глава то изусти она се
смањи. Глава се смањила, а паша дошао у Стамбол. У башти раскоша и царском врту
прими тога пашу његов султан те извади из џака главу и круну. Док је паша причао о
храброј борби међу њима двојицом и хвалио се како је у боју посјекао главу босанском
краљу, султан стави на одсјечену главу круну коју је донио паша заједно са главом.
Круна прође мимо цијелу главу и спаде, а султан бијесан и љут што га овај лаже нареди
да га баце у тамницу, сутра расчерече, а прекосутра набију на колац. Тако паша оста
незапамћен и сконча осрамоћен. Кад је султан издао наређење стражарима да воде
пашу у тамницу дрекнуо је више пута јако и срдито. Толико је јако дрекнуо да је тај глас
чуо и змај који са брда сађе и у лету зграби круну, канжама својим, па побјеже брзо у
висине. Џаба аскери распињу стреле, јер змај бијаде бржи и од стрела, однесе им
златну круну и донесе је натраг у Босну краљици Јелени која тад преди име у Мара. У
помен на свог мужа она злато са круном сакри тамо ђе и сад лежи. Тако благо са круном
и заврши у бунару над Висућицом, у кули ловачке куће гђе је Мара остала да
добровољно тамнује дању, а ноћу да јаше змаја. Тијело човјеково је саранила у долини
Унца изнад бара на једном пропланку ђе стоје шест крстова и данас. Три крста около
краљевог су његови вјерни витезови које такође погубише Турци. Кажу стари да она два
преостала мања крста су крстови ђеце краљичине јер су Турци и њих посјекли како
насљедника круна не би имала. Сада се тражи глава за круну, тражи се по читавој
васељени, а та глава мора бити таман за круну, не по врсти, унци и мјерици но по
благости, крепкој слози и храбрости. Тај завјет су завјетовале слуге посјечене главе свог
краља Стевана, а те слуге су га својим рукама однијеле на тај пропланчић свога краља
с витезовима и његовом мртвом ђецом те га укопале. Кажу да краљица Мара у црно
ођевена бијаше, што је разумно, али исто ми причаше да никада црнину скинула није
јађеница. Од тада је зову и „Црна Краљица“ која јаше змаја. Ето ти цијела прича о
краљу и краљици од Босне. Све остало би стало у један сепет у којем се глава носила
до Стамбола.
Атанасије, млади харамбаша сада схватајући поенту клима главом, отворио уста и
замишља се, мршти чело па признаде да има смисла.
- Добро ти то збориш старче, мудро ти је то слово, али одакле то тим ђедовима који су
ти причали, одакле њима та мисо'. Како знају да је то било, ал застварно?
Аћим се насмија и узе свој штап па лагано крену као да ће ићи ка Трубару, а онда
застаде, налакти се на штап и рече.
- Тај ђед који је мени причао да је његов ђед њему причао како му је ђедов ђед то
причао, е тај ђед први је био слуга краља Стевана и краљице Маре, а овај задњи ђед
што је мени причао, тај је био мој ђед, па како ја немам унука ја теби то причам, са
надом да ћеш и ти свом унуку причати ову причу.
- Аха, сад је мени јасно што то збориш, али, де ми реци, што би ја то прич'о неком даље.
Има ли и то неки смис'о, јели старче?
- Кад те стигну године, а ако Турци не оду, мораш имати вјеру да ће се чудо десити, ај
уздравље јуначе и чувај ми ове војнике.
Рече Аћим и оде низ стазу која вијуга натраг ка селу Трубар. Сунце обасја стопе
старчеве, гране се зањихаше на вјетру. Роса и мраз се покупише са зелене траве, а
небо плаво без облачка пусти топлу душу на лица устаника који излазе из колиба и већ
организују дневне задаће.
КРАЈ
 Голубов сусрет са Петром

Тромеђа, ко три рогата врха између ти љуте жеље, три пасје нарави и три сна никада
изасањана и досањана. Тромеђа је и сува је године 1878 и у сеоцету Тишковац се
спрема нешто велико. Све личи на неки сеоски вашар, но без пјесме, без повика и
довика са брежуљака на брегове и јека низ долове, без ђевојачких ношњи у маси
свијета, а који се види окупљен око цркве недавно подигнуте у част устанка и јунака што
су кренули да се боре за ослобођење од турског зулума. На годину устанка дигнут је
крст на звоник, а с тиме је завршен тај мали храм, те од митрополита са Крке и
посвећење обављено. Црква Архангела Михаила бди над свијетом, попут духовне
квочке сакупља пилад своју, мислећи на сваког од њих на сунчаном камењару и одушак
дајући онима који су нашли хлада уз зид с' контра стране од божје пеке. Пјесме нема,
сви као да ослушкују команду, али ни команде нема. Многих нема код ове нове порте,
јер су многи, кости своје, широм Босне оставили. Кренуше из Црних Потока, а то се за
сат јаког хода може доћи од правца Тишковца. Ту на прагу недавног устанка као да све
и престаје. У Црним Потоцима кренуше, а у Тишкоивцу се сакупише поново да вјећају и
одустају од војне јер велике силе други наум имају.
Под једном настрашницом кућерка са овећим тремом и продуженим, отвореним,
дрвеним надстревом, покрај главног пута који води ка Црним Потоцима, а опет удаљен
од цркве у Доњем Тишковцу онолико колико се наискап може чутурица у жедна уста
излити, ето ту се одржава можда задњи сабор устаника који прије неколике године
кренуше у бој. Оружје слажу уз један стари храст и поред бунарине која, озидана
опеком, штрчи на једној малој главици изнад кућерка озидуше камене и настрашнице јој
дрвењаче. Са тих кровова и настрева кишница се сакупља у бунар лименим
коританцима. Бацају остригуше, неки љутито, неки плачу, неки се опет уз литру ракије
веселе, шале се једни с другима, задиркују друга до себе, но пјесма се још не заори у
драги тишковачкој. Но, неки ране превијају, и од куршума турских и од дугог ходања кроз
врлети какве само овђе постоје. Неки су се запутили јужно путем према Црним
Потоцима, ал' њихове четовође шаљу курире да их враћају па се повици са стрмих
страна могу чути како ођекују кланцем: -Митре, ој Митре, враћај деде своје одатле,
нијесу 'арамбаше кренули ка Потоцима, враћајте се ђе ћете тамо, ој Раде, ој Стеване,
врћи де се вамо до тишковачке драге ахој!!!
Када мај овако упече, и кад се трава осуши већ тада, са прољећ сувога, ни сви
проломи облака које јул може донијети неће је вратити нит стоку заситити. Сељаци иду
косити сијено на даље врхове, свлаче зелениш и лист на леђима, у џаковима, бере се
зарано љескова шума, пустоши се још што се не пустоши у мају, али када се мора
исцрпљеном волу дати снаге, бар да не крепа као ораница коју је изорао и која плода
великога дати неће. Пусто изгледају врхови Уилице, пусто и логори устанички које снијег
давно напусти, те остадоше камене ограде, раскројене брвнаре, посјечени лугови
горски и пусте стазе којима тек какав сељак походи па користи за стоку чобанин. Све је
стало па и вријеме које једино сад тече у Тишковцу доњем.
Устаници одијела поскидали, гуњеви подастрти као тепих по читавој ливадици око
цркве. Свак сједи, випше и не стоји нико, а нико богме и не прилази селу. Као да је
дошао свак ко је мислио па се чека и чека нешто што нико не умије да каже. Као да
чекају пресуду својих харамбаша, четовођа и каплара. Као да се чека извршење нечег
страшног, неке казне која није вјешање, није апс, а није ни слобода. У зраку се не осјећа
мирис печења, мада се иза цркве полако цвари, на тихој ватрици, једно бравче које
стари Мимара тихо и са пажњом, на ражњу, окреће. Дошао је Мимара из Црних Потока,
дошао да још једном приреди за своје устанике угођај, да од себе издвоји брава
највећег и окрепи ракијом и вином војску из далека пристиглу. Тишковчани доносе,
колико ко може храну и ставља је њему на располагање. Мимара ћути, показује руком
ђе да се стави храна, тихо жара ватру и дозвољава сваком да му помаже. Тихује
Мимара иза цркве као да за себе води некакву литургију, без звона, без поја
свештеничког, али знајући да је и Бог присутан данас и да све то са неке големе висине
помно посматра.

***

Четовође, харамбаше и вође устанка посједали под трем куће зиданице, настрашница
им хлад чини па као да чекају да неко заузме главну ријеч и дотакне се битног за овај
сабор. Свак са сваким прича. Бијела платна шаторска распета да се не види споља шта
се дешава унутра, а дешава се више мук но жагор. У бокалима вино наточено, нико га
се не хвата, свак' трезне главе хоће да коју ријеч проговори или времена од мисли у
својој глави не види бокале и чаше. Тек један се усуди да узме први чашу, да захвати
грљак бокала и успе, црвено као крв, далматинско вино што га донесоше мимарине
трговачке везе са друге стране од мјеста Срба. Тај неко који отпи мало вина и обриса
уста дланом и започе глкасније басједити нико други не бијаше но Голуб Бабић од кога
се и очекивало да први започне свима говорити. У њега ионако све очи упрте одавно па
те очи од харамбаша својим десницама наредише да се чаше дигну и наздравише му
како доликује: - Уздравље војводо, уздравље Голубе, уздравље старино наша! –
Повикаше ко у један глас многи који сједе. Голуб не сједи на прочељу стола него негђе
на средини сећије међу својим четовођама из Далмације и високе Крајине. Преко пута
за столом су Личани и Врбашани, четовође бањалучки, дубички и са Врбаске Крупе
војсковође који му такође дигоше чашу и наздравише наискап до дна. На челу стола
сједи Васо Видовић, Крупљанин и држи бурунтије и папире у које нешто записује
мастиљаром дрвеном лизајући је сваки час па шарајући по некаквом папиру. Записује
шта ко рече, уписује ко кад долази под настрев куће. Осмјели се Васо да почне прије
Голуба, па као да га прекиде, мада Голуб изустио није ни ријеч:
- Браћо моја драга, ево нас да се наредимо око свачега. Ево нас ође да се у срећи и
здрављу очитамо који је тај што ће с Богом отић тамо ђе нам се пише и ђе ће нам се
кројити житије народно и будућна држава у коју морамо сад ступити. Ја као прешједник
ова скупа и свијетла Сабора Српскога те Крајишкобосанске владе војне, наше
устаничке пушке и у име преосвештенства нашега и Цркве нам православне, свете,
Христове задужбине и славне нам Србије што бдије над овим скупом, имам казивати
сљедећи ред! – Застаде мало, прелиста Васо по бурунтијама, дописа неку ријеч на
некакав папир, врати свезак повише себе и настави да збори.
- Вако сакупљени имамо изгласати једну једину тачку, одлуком Српскога кнеза Милана и
круне Аустроугарске, са прикљученијем званицама које иду у Берлин на сабор Јевропе
о миру и уговорењу новог владања над Босанским вилајетом, а поводом мира
јевропског са Турском и њи'овим договарањима кроз разне њи'ове саборе Јевропе и
порте Османске, ми доносимо своје учеснике на скупу којег за непун мјесец има
Јевропа и Њемачки владар Бизмарк одржати у Берлину па нас обавјештавају да своје
спремимо и шиљемо тамо на договорење. Тиме морамо изабрати оне делегатне
преставнике које народ изабера годинама и којима се вјеровати може као што се
вјеровало кроз наше ратове и буне. Ви знате да је то нама свима јасно, да пуно вјећања
неће бити потребито, а стога вам и предлажем Голуба и себе. Голуба као нашега
војводу и себе као ћату који ћу му помоћи да биљежи док наш Голуб збори код
Бизмарка. Но, ви сада, ако имате противу томе, руке не дижите, а ако овај предлог има
смис'а, а ви га руком у вис изаберите. На гласање стављам овај приједлог с помоћи
Бога свевишњега.
Није прошло ни трен од давања на гласање овог предлога по реду Сабора Српског, а
већ руке у вис од свију подигнуте бијаше. Тако се изгласа да Голуб и Васо одлуком свих
изабраше се да иду пут Берлина што скорије могуће. То је једина тачка која се озбиљно
размотри, а остале приче више жагор и препирка посташе међу устаницима. Једни су
били за бацање оружја, док други хоће да се одмећу и потајице раде на прогону Турске
аскеријаде и башибозлучки група. Но, Голуб их прекиде у мудровању и рече:
- Мужде јунаци, не куните и не дрвите уз јалове говоранције. Није вријеме да се свађате
међ'собом. Сад да видимо шта је на чињење нама које ви подржасте да се поита у
Јевропу. Ја мислим 'вако, а то нам и Србија поручује. Виђаћете, а то ће колико сјутра
бити од Милана нам кнеза речено. Ја знам да мене он неће да пошиље тамо, јер је
река, како неће уздлаку царевинама ићи. Ја нијесам ни писмен, а ни трговац већ војак и
бунџија. Ја не би, а то књаз зна, уступио ни стопе Србије коју ја замишљам. Књаз Милан
зна да ја Србијом зовем и Босну, но његов Бизмарк 'оће шапу са Угарима на Босну да
стави. Милан ће прије бурунтију потписати да Босна иде уз Угарску него што ће мене
послати тамо да се посвађам са оном господом и покварим му њ'ове фермане који су
већма донешени. 'Фала вама на избору, 'фала вам на 'вакој слози што у мене имате
вјере и подршке, али неће ићи како ми оћемо, но како ћесар Угарски рече и то је тапија
којом ћемо се повађати. Повађа се и Обреновића круна, а онда шта смо ми ако је не
услишимо. Е ако не буде тако, како Милан рече, и на своју руку одем, без његовог
аминовања, главе се нећу наносати, а бога ми ни ви са мном. Зато, чујте што ћу вам
рећи и већ сјутра чините како Србија каже да не огорчимо њу на себе и своју ђечицу.
Згледаше се сви, а Васо Видовић амнова први и рече Голубу.
- Ако ти тако провиди војводо, ја да се буним не могу, а ко да иде ондак. Ја сам не
умијем тако тамо зборити, ако писати умијем и водити књиге трговачке?
- Е ти, видиш, и јеси ту да идеш, тебе неће дирати, јер и Милан наш књаз је трговац.
Већ је тргов'о и трговаће и овог пута. Њему бунџије не пристају уз скуте, а ја сам ти
бунџија, ма колико војвода био. Ја сам добар доклен браним сиротињу, а одакле почне
трговина ја сам ти зулумћар. Чудни' путева нагледао сам се и ову сабљу сам добио од
онога који је већи од свију нас. – Извади Голуб сабљу, распаса је од подвеза појаса и
стави на сто. Из корица извуче оштрицу и засјаји се на столу, тек новокована и
неупотребљена.
Голуб застаде, погледа све присутне и поче да говори о једном чудном сусрету са
једним добровољцем из Србије од прије непуних годину дана.

***
Сједе сви и слушају. Као да нико не дише, а ни 'тице као да не пјевају, ни војска као да
не жагори напољу. Под стревом настрашнице гђе сунце не улази, а платна бијела гђе
поче вјетрић лагано да таласа и подневне сјене грања цртају своје обрисе на
засторима, присутни помно слушају војводу. Све као да је бајка, али некако кристална,
животописна и на платну иза Голуба се слике почињу склапати од сјенки. Док Голуб
говори као да се оличава, приказује жива прича на том платну.
- То вам је, браћо, било прије 'едно годину дана, ондак када смо Гламочке угурсузе
разбили и поћерали према Варцар Вакуфу па се спојили са четом нашије јунака из тог
Вакуфа, која нам је искрчила пут и надирала у помоћ из супротна правца. Тада сам
упозна' чо'ека који их је водио. Млад бркајлија, углађен, све ка неки господин, а не би
чо'ек река' да је устаник. Година је к'о наш Васо, мада и млађе ми се чини. Ваљда
сањам, шта ли. Ја так'ог још нијесам видио. Изађем из једне шуме сав покис'о, никакав,
једва смо живе главе извукли у борби са аскерима, ал их успједошмо наћерати на
бјежанију. Уф, тешко богме и да не би њега, ко зна како би. Изгубио сам и брата, ал сузе
пушћа нијесам, јадан ти сам за собом како ме је тад нека уја и бијес сатр'о. Сав сам био
озлојађен, све гледам има ли заробљен који Турчин да му главу одсјечем намах. –
Голуб стаде, суза му се сли низ образ па се заустави на брковима. Очи поцрвењаше,
закрвавише, а руке му пођоше ка бокалу вина. Насуо је чашу и отпио до пола па
настави да прича.
- Идем путем, неки наши ричу као да су Стамбол заузели, не мо'ш војску зауздати сви у
неком мантрању, свима као да је неки белај уша' у душу, оће даље надирати, а нема за
чим, само би се раштркали и ништа учињали не би. Видим ја побједишмо, смирих се
мало, а у сусрет ми иде на коњу један четовођа из Варцар Вакуфа који се споји са нама.
Ја стадо да га поздравим, он сађе с коња, а мог коња нема ниђе, нису ми га довели па
да узјашем. Овај сађе и поздрави се с меном вако:
„- Помаже Бог војводо. Ти ли беше Голуб?
- Бог помаже добри мој јуначе, алал ти вјера, 'есте их рашћерали с оније пута. Да вас не
би, главе погубишмо у оној драги.
- Чуо сам за твоје храбре устанике, драго ми је што те сретох овако победом овенчаног,
витеже Српски. Дођи да попричамо, ево ту је логор моје чете. Хајде окрепи се, гладан а
хладно је.“
Голуб је тада пошао са својим четовођом из Вакуфа и кад сједоше прича се даље
одвијала овако како он бесједи на Сабору:
„ – Рекоше ми да си недавно и брата изгубио војводо па то овог пута саучешће
најдубље изражавам, а ако ти шта требадне могу ти помоћи. Биће ми част да те
посаветујем, ако имаш каквих недоумица или ти треба људи, коња. Запленили смо
доста оруђа и стоке од Турака, узми, нека твоје јединице имају и попуне редове.
- Добри мој јуначе, 'фала ти, требаће, а но, заједно смо у овоме злу. А од којије си ти, де
ми реци како се зовеш, нијесам те виђ'о кад смо почињали у Црнијем Потоцима?
- Ја сам из Србије, добровољац. Петар се зовем, а Мркоњић ме зову и за тебе војводо
само четовођа који није сада много битнији од тебе. Мој деда је Ђорђе од Петровића, но
то је дуга прича Голубе мој.
- Дедер ми реци који Ђорђе јуначе. Ја не знам никојег Ђорђа одавде да је од Петровића
отиша' у Србију па му се унук враћа ђедовини. Нијеси ти од нашије избјеглица, а но? –
Голуб не схватајући о чему овај прича, али му Петар поче појашњавати.
- Мој деда је Ђорђије Петровић онај Ђорђије, Карађорђе Петровић што је устанке дигао,
а отац ми Књаз беше пре Милана Обреновића. – Голуб очи исколачи, таман воду из
мјешине хтједе да навије на уста кад му склизну низ груди и поли га по кошуљи ионако
знојавој.
- Ма шта ми рече, јуначе, Карађорђев унук. Ма ја ли чу' Бог ти срећу носио с вр'а Уилице
и мене теби вако смрдљивог. Ауу, ђе си доша' краљевићу, роде мој. Ауу, мајко моја
Српска, мили роде и дико устаничка! – Голуб завика од среће и сузу пусти.“
Прича Голуб на Сабору у Тишковцу, прича па како говори тако сви засузише, а
највише Васо који се усуди да га прекине у причи те протрља очи да се не види како
креће суза, све га срамота да ко нека снаја срце своје даје на извол'те, а дирну га ово
што Голуб прича.:
- Ех, војводо, а што бијаде с њим, краљевићем Петром, одкуда он овђе. Ја сам исто чуо
да је отиша' далеко неђе у Јевропу, а прича се да је прави војник из Франције, да је
школе тамо позавршава'?
- Јесте, Васо, јесте позавршава'. Прича' ми је тај дан, све насамо ми река'. Није пуно
људи ушло под шаторе ђе смо били. Само 'едан његов србијанац који зна ко је он и нас
два причали. За ту уру, двије колико сам одмара' код њега свашта ми је река'. Ђе не'ш
слушати краљевића, а ђе не'ш кад се зна да није без неке он овђе. Све ми је о Милану
прича'. Каже он мени да је књаз Милан свакојак, те да неће милост имати према Босни
и нама ако не поступамо по његову ферману. Није он за то што сам му посла' у поруци.
Она наша тисканија, онај проглас да се припајамо Србији, другојачије се гледа на двору
књаза Милана. Милан је, каже Петар краљевић, курвар и воли карте...
Сви се саблазнише, поче жагор међу устаницима. Васо утишава остале руком како би
Голуб наставио неометано.
- ... 'Вако мени вели Петар Мркоњић. – Голуб се сјећа и наставља оно што му рече
будући краљ Српски.
„ – Видиш војводо Голубе ствари нису тако сјајне. Свашта ћеш морати да обујеш. Сваки
опанак нама Србима не стоји, али за сваки, тај опанак, ми ногу морамо имати, јер се
противу сила не може. Милан је са Аустроугарима склопио пакт. Он Виену воли више од
Русије и калкулише са западним силама, а то ћемо стрпљиво морати испратити. Ма
какав је, мораћемо се повиновати. Ипак је још кнез, и то је наша земља за коју крваримо
свакуда. Лепо би било да се не противимо и оним одлукама које говоре и да се уступају
границе, територије. Милан ће Босну лагано препустати Европи, а опет, сложићеш се са
мном, боље је то него Турска. Турска, опет и без тога, губи свој значај, што нашег кнеза
и доводи у положај да калкулише. Ни мени се не свиђа што попушта западу, али ако би
инат терао, наш кнез, онда би ратовао са већом силом него што је Турска. Него ти, мој
Голубе, ма шта била одлука, Милана кнеза, прихвати и после ћемо се борити ако
другачије не буде могло. Сада је време да се слуша друга песма. Мир је битнији од
пушке, деца су преча од сабље, јутро је мудрије од ноћи. Ја ускоро идем натраг, ако Бог
да и извучем живу главу, бавићу се попечитељством, политиком, ко зна, а сабљом да
Бог да, више нећу. Када смо већ код сабље, имам ја за тебе ову сабљу...
Петар Мркоњић се придиже и из једног зеленог војничког кофера извади сабљу и пружи
је Голубу на длановима својим. Голуб устаде под шатором, стаде наспрам њега и
исприжи руке у које Петар стави сабљу и рече:
- Да је носиш војводо на понос народа и са чашћу да је извлачиш на изрода.“
- Ето тако је то било, браћо моја напаћена. Тако бијаде и ја се у ту мис'о и уздам. – рече
Голуб окупљенима на Сабору у Тишковцу.
Звјериње као да се пробуди са заласком сунца. Прохладно вече распојасане устанике
придиже са земље и гуњеве им навуче на тијела. Склонише се сви гђе ко знаде какав
обор, шталу или кућу у коју бијаше примљени на ноћење. Голуб је остао сам, изашао до
једног пропланка, узео бокал вина и сјео на траву, гледајући на црвени хоризонт који
одваја стварност прохладне ноћи од остатка врућег, минулог дана. Вук у даљини дозива
чопор. Голуб се осврну око себе, ослушкује вучији зов и као да вуку одговара,
наздравља, рече:
- Ај наздравље вучино, с јутром ће се све у нама сабрати.

***

Са јутром је стогло све што су требали да знају устаници. Кнежевина Србија и кнез
Милан Обреновић неколико дана прије Сабора у Тишковцу је послао допис по куририма
да неће прихватити да војводе буду представници побуњених Срба Крајишника, а
поготово да се не шаље Голуб Бабић већ је дао препоруку неколико имена од којих је
један Васо Видовић, трговац из Босанске Крупе, писмен и погодан за делегата на
Берлинском конгресу. Баш, то јутро, послије Сабора је стигао курир са указом. Упркос
томе што је народ више имао поштовања према Голубу Бабићу и њега сматрао за свог
вођу, кнез Милан је изразио бојазан да се гестом слања ратника и бунџије не замјера
Аустроугарској која склапа помирбени указ са Османлијама. Ту, Милан Обреновић игра
дуплу игру и приклања се западним силама, већ одавно дефинисан као миљеник Беча.
За Голуба Бабића престоји мирнодопско вријеме и Аустроугарска власт му нуди
службу и положај у граду Бихаћу. Голуб пристаје на све сматрајући да је мање зло од
турског зулума, како би избјегао сукоб са великом царевином Европе. Да ли је Петар
Мркоњић утицао на Голуба, зна само завијање вука и шум вјетра о храстово лишће у
једном храстовом лугу који је можда био, а можда и није никада никао из жира тог
племенитог дрвета, да сакрије логор Петра Мркоњића код Варцар Вакуфа (Мркоњић
Град).

КРАЈ

Референце за штиво (препоручено као факти да одвоји фикцију од историје)

Васо Видовић 1840 – 1925, Крупа на Врбасу, трговац и једини учесник из Крајине
на Берлинском конгресу 1878. У Бечу се сусрео са Јованом Ристићем, тадашњим
министром иностраних дела Србије који му је купио одијело и фрак да би по ријечима
Ристића „Да би изгледао као човек“, и био послан у Берлин на конгрес.
Петар Мркоњић (Њ.К.В Петар I Карађорђевић) 1844 – 1921, Београд, краљ СХС.
Под именом Петар Мркоњић је војевао у Босни за вријеме устанка 1875 године.
Раније био припадник Легије странаца Француске и носио је њену споменицу.
Професионални војник и политичар. У народу запамћен као „краљ Петар ослободилац
или Стари краљ“ За краља СХС крунисан 1904 године. Владао до смрти када на
престо прве Југославије ступа његов син Александар, убијен у Марсеју 1934. Није
познато да се састао са Голубом Бабићем.
Бизмарк (Ото Вон Бизмарк) 1815- 1898, Шенхаузен- Пруска. Био је први канцелар
Њемачке, ујединитељ народа германског и организатор „Берлинског конгреса“ на
који су одлазиле званице из разних крајева Европе. Његова улога и утицај у тадашњој
Европи је био огроман и утицао је директно на краља српског кнеза Милана
Обреновића. Бизмарк је сам тврдио да воли Србе и да је у младости имао познанства
са Њемачким Србима.
Књаз Милан (Милан Обреновић) 1854 - 1901 Јашија – Румунија. Био је за време
Устанка у БиХ српски Кнез , а касније се крунисао за Краља. Интригантан, наклоњен
западу, несталан и познат по узалудном рату са Бугарском који је изгуби. Био је
ожењен са Наталијом Обреновић коју је сам одбацио и која је умрла у биједи и
сиромаштву далеко од Србије. Волио коцку и Бечке оргије. Абдицирао сам и сам се
враћао на власт уз помоћ сина Александра који је убијен у „Мајском преврату 1903“.
Контроверзан по многим питањима. Један од најгорих владара Србије. Није
подржавао устанак у Босни и војводу Голуба Бабића. Умро у Бечу.
Голуб Бабић 1824- 1910, Трубар-Дрвар. Био је Српски хајдучки харамбаша, а
касније именован за војводу. Више пута одликован и признаван за вођу Срба у Крајини
босанској. Био омиљен међу народом и утјеривао страх у кости турској армади.
Ослободио многе градове. Неустрашив и опрезан, али никада подржан од Србије у
својим циљевима. Дао проглас о присједињењу Босне са Србијом, а књаз Милан
одбацио те опције зарад мира са Аустроугарском. Умро у Сарајеву гђе је и сахрањен.
 Голубов гамбит

Црни Потоци 1901, година проста. Негђе у јесен, суву.

Глигорије јаше коња. Јаше га брзо, као да жури некуда. Иде оном истом стазом као
прије двадесет шест година којом га је отац водио на новачење код војводе Голуба. За
њим иде младић и говори:
- Ћаћа, шта си поћер'о дората, та нећеш душу из њега вадити.
- Не булазни кад не треба, не атори без повода, но ћерај то своје магаре, не'ш пушћати
да он тебе јаши но ти њега.
- Па и коњ је чо'ек, треба и њему дашка, одмора и воде.
- Чуј ти будале! И коњ је чо'ек. Ђе си то чуо јадан не био?
- Нијесам ниђе, но се тако каже кад ти је жа' створа.
Жа' ти, је ли? А, шта ти знаш још шта је жал. Коњ је за људе богом стваран да носи, а
чо'ек је стваран да командује, не да жали. – одречито рече Глигорије.
- А шта чо'ек може животињи рећи под команду кад га не разумије. Нећу командовати
животињи ка чо'еку, јер не може животиња с'ватати ко чо'ек, може само липсати од
ћерања.
- А видиш мој Милутине чо'ек командује чо'еку па ондак тај исти чоек не с'вати што му
овај командује и под том командом залуд учиња свашта. Крене у војне под команду и
ишћера једну војну страњску силу, а друга му опет прети, јер је твој командант оћеран
под истом командом, само вишљом од и твоје силе у шакама и твога команданта
одлуке.
- Ћаћа, ја тебе од јутрос нијесам баш много разабрао. Или сам ја нешто мањит или ти
нешто причаш што ја нијесам до сад чуо од тебе. – збуњен је Милутин.
- Е мој Милутине, нијеси ти луд, а ја нијесам неразуман од јутроске. Видиш ли овај пут?
- Видим ћаћа.
- Е тим путем сам прије твог рођења јах'о са својим ћићем.
- Јел са Миланџом си јах'о, ћаћа.
- Јес, вала, с њим. Водио ме на новачење код Голуба у 'ајдучију.
- Е дај ми реци јеси ли упозн'о војводу Голуба, какав је он био, ћаћа, какав ко војник и
командант? – запиткује Милутин оца.
- Е, видиш, зато ме и не разумијеш кад ти причам о командовању. Мој Милутине,
командовање ти је зајебата работа. Кад је Голуб нас окупљао, он је с' мишљом о
слободи иша'. Кад нас је распушћа, он је мора ћутати пред командом ћесара страних и
нашије круна које су га ућуткале вавијек вијекова.
- Шта рече, јел то убише Голуба тада? – изненађено и згрануто Милутин ће оцу па га
претече коњем и загледа се у њега, очекујући наставак бесједе и објашњење.
- Нијесу га убили. Боље да су га убили, но што му пушку одузеше и одведоше тамо ђе је
сад. Није тај за госпо'ска живота, за мућке, ћутње и за марифетлуке и печитељства
њи'ова царства. Нашег кнеза српскога као да тада ђаво неки нанесе да Голуба одстрани
из војске и рашчинује. Мисли кнеже да је памет какву учиња Голубу, па му даде
писарскога заната. Тај није, ко ни ја, перо видио, свако њега насаламит' може преко
писаније, али мало ко му пред оштрицу стати смије. Зато га је, књаз Милан са Угарима
заједно, ухљебио и тиме уцијенио.
- Како, један кнез, може војводу да уцијени и покори?
- Ма није ти то, мој Милутине, сеоски кнез. Тај кнез је над свима кнез, над народом
нашим глава. То је исто као угарски ћесар, само нејачак за Угаре, а прејак за наше
војводе. – објашњава Глигорије свом сину Милутину.
- Оће ли се Голуб враћати у војне, ћаћа?
- Голуб неће, али ће морати голубова сорта, ако је буде, ако се не изроди.
- А ко је то, ћаћа? – збуњен је још увијек Милутин.
- То су твоја ђеца Милутине. Једном сам чуо Голуба како ово рече. Било је то неђе
према Рмњу, кад смо се повлачили ка угарској караули. Бијеше то послије саборовања у
Тишковцу, ишли смо ка Бишћу па заноћевала војска међу долинама и познатијем
путевима, тамо ђе војске турске није било. Стајао је Голуб са својом четом покрај Уне и
уз огањ, предвечер, бесједио им. Ја, случајно, мада друга регимента бијах, под
вођством Деспотовића Милете1 , доћерао коње на појило, па приш'о да се огријем крај
ватре, кад Голуб ту већ збори. – сјећа се Глигорије ријечи у војводе:
- „ Ја сам вам, браћо, сада ко вук без чопора. Ево, виђе и одијело што ми дароваше2,
наши црквењаци из митрополије, те ми га удијелише као колајну. Ја сам чуо то, још као
млад харамбаша, да се награде дају само ондак када се неко приклања по страни. Чуо
сам и то да, краљ какав или ћесар, када тапше по раменима, неког, е томе ће сјутра на
пањ ко пјевцу одрубити главу. Но, до тога доћи неће, кад је моја судбина у питању.
Већег одсјецања главе нијесу ми могли учињати. за Србију сам спреман Крајину дати и
ево дајем је, Угарима на извољевање, само зато што то тако мој књаз 'оће. Браћо моја,
напаћена и страдална, имам вам приповиђати јоште неку ријеч. Вако ћемо од сад, а до
сад како смо радили заборавити морамо. Нека вам је на завјетовање да се одустајати
неће и да ће се нова војна сачињати једаред. Морате ми обећати да ћете гајити духа
Српскога, изроде своје тимарити и војне припремати кад дође други књаз од
Карађорђева рода. Нека то буде моја бурунтија коју написати нећу и не знам. Нека вам
то буде завијетовано међу потомству. Биће, браћо моја, времена свакојаких. Србља ће
мање да буде и виђам ја да ће се турчити још, јер док год је Узелаца3 биће и Турака. Ви,
браћо моја, знање морате имати да је некада жертва бити боље но локати млијеко, ко
куја, са туђе каблине. Жертва је правдана само ако се види даљина сачињења тога
чина. Моја браћо, напаћена ја скоро идем под вољу туђу и под вољу свога књаза. Одох
ја, браћо и далеко од Крајине мајке, али знајте шта вам је чињати и како воспитавати
ђецу. „
Испричао је ове ријечи Глигорије свом сину Милутину и зауставио коња код једне
старе ограде, тик на улазу села Црни Потоци. Сашао са њега и кренуо ка старом бунару
код крчевине гђе је са стрицем воду пио.
- Видиш Милутине онај бунар?
- Видим ћаћа.
- Е, кад будеш им'о ђеце, води их овђе, да се причесте. Молитву сам ти исчитао успут,
још само да се причестиш и бићеш спреман за нове ратове. Ако ти не будеш ратов'о,
пренеси ове ријечи свом сину. Он, Милутине, 'оће сигурно. Не састави много љета како
суза не закрвари небеса.
Узе каблић са ограде, захвати воду и даде сину да отпије. Мрак почиње да пада над
Црним Потоцима, вук завија у брдима, сеоски пси одговорише својим дивљим
рођацима.

***

Сарајево 1908, преступна година. Негђе у јесен, жарку.

На једној веранди, бившег турског дома, покрај чаршије, па мало изнад градске вреве
свијета и ковачки стројеви ђе не клепећу, а ни кујунџије ђе не звецкају својим ситним
наковњима, нити се џезве на вјетру клате и не звоне цркве, а нити хоџе позивају на
молитву, ту на тој веранди сједи старац и слуша вјетар. Кућа, сазидана за неког турског
ћату, домицилног слугу порте у Стамболу на служби у Босни или каквог кадију,
непокорног хоџу, хафиза или фанатика који је давно напустио Сарајево, баш ту сједи,
гђе је некада сједио са свитом Турака, можда какав бег. Сједи старац и пита се многа
питања, све са својим брцима, који не сиједе нити клону, након толико година службе
народу, а не ћесарима. Ту, одакле се види змијолики облик путељака што хитају ка
Миљацки и опет се пењу уз Требевић па своју шару праве, упркос диму из пенџера који
их понекад скрива, заједно са маглом која је у Сарајеву чешћа него сунце. То је она
магла која је овог старца крила и по брдима Крајине, магла заштитница војни и
војевања, ђе је крио намјере и барут у цијев пунио док је иза букава и јела заклон
тражио, а оштро око и кроз маглу имао па метке испаљивао на башибозлуке. Ту сједи,
међу том маглом и димом, и погледом на Сарајево које није уснити могао, а камоли
бивствовати своје старачне дане.
Мучи старца питање слободе. Мучи старца мука непреболна, јер је игра којом се
родио она игра којом ће и мријети. Види старац да је оџвонило па га мис'о мучи још
страшнија, јер је лако бити политичар кад се сабље спусте, лако је и узети жезло па
поповати, ал' је тешко од мисли побјећи, те питања у мислима наћи, како би се одговори
дали. Лако је заиграти игру на бојном пољу, па и главу положити своју, али тешко када
карту твоју држе неке друге силе и с' њоме уперају под своје границе. Можда би се
могло замислити да је старац у праву када страхује за сутра, јер сваки човјек, кажу,
умире са душом која не стари, већ му душа иште млађе и јаче тренутке, хоће да још
ради што је радила за вријеме док је тијело младовало.
На том брду, предграђу Сарајева, уморан од свега, незадовољан и сам умире један
јунак који је својим животом давао наду онима који наде нису имали и са мишљу о
слободи, сједи један човјек, харамбаша, устаник и војвода, на туђем дивану и под туђом
стревом, кровом или баштом. Док велика царевина шапу ставља на његову земљу,
њему је остало да сједи и мисли. Једино у мислима може бити онај који је својим ђелом
живот многе ђеце зачео и чије је постање утврди. Шта долази, пита се Голуб војвода о
себи у себи и од себе лагано одлазећи у неко историјско сутра;
„ Боже свевидећи, Боже мој који ме збираш и одузимаш данас, 'оће ли се мојом вјером
окитити пук љу'ски из мојега краја, а твојом вољом умити на извору слободе? Да л' ће
се снага судбе, нашега народа станити код куће своје и на огњишта многа да л' ће ватра
постања планути, без пребјега и без харанги на род Крајишки? Боже мој имам да те
приупитам, 'оће ли се одметнути сјеме ил' ће сјеме крајишко вавјек у вјеков бити ко
један струк жита, без кукоља и травине црне? 'Оће ли имати, то моје што чињах, ођек за
неке нове весте, неке повијести да чујно зазвоне, још једаред, звона на васколиким
намастирима ду'овнога блага презлаћеног, од искона и истине посвећеног? Да л' ће
пушка праведника, ако устреба, загрмити ил' ће се откинути од истине и слободе, па
међ' другом вјером утопити мој Крајишки род? Јесам ли, Боже драги и истинити, јесам
ли доста гласан био да мој глас чују и онда кад искушење дође по њих? Хоће ли се
сјетити мене или ће ме битангом прозвати? Да л' ће завјет мој послушати ил ће све то
под сламу запалити, крчевинама међ каменом сатрати и са литица завичаја у пепео
растријети? Боже мој, свети и повјесни, чувај ми Крајину, крваву 'аљину“
У том часу из долине Сарајево зазвони на звона катедрале, а и хоџе огласише
вријеме за молитву. Цркава православна једина ћути, чекајући да обавјест прође о
Аустроугарској анексији па ће и та звона да се чују, сутра дан да тугују заједно са
Голубом и његовим гамбитом смрти. Јер жртва је битна само док има смисао
продужетка живота, зарад истине и слободе будуће.