ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS
BROJ 8
 SADRŽAJ

U SVETLU NEONA ............................................................................................................................... 3

Ana Sinicki .............................................................................................................................................. 8
KORENI .................................................................................................................................................. 8
PATRIOTIZAM JE BOLEST ............................................................................................................... 12
LJUBAV................................................................................................................................................ 20
MUZEJ NA OTVORENOM ................................................................................................................. 31
ODRAZ ................................................................................................................................................. 36
NINA ..................................................................................................................................................... 50
ŠARAF .................................................................................................................................................. 53
TELO, REČI, MALARME ................................................................................................................... 56
MIR VELIKOG PONORA ................................................................................................................... 61
PERFORMANS .................................................................................................................................... 64
DEČAK IZ IPANEME .......................................................................................................................... 66
TREĆI FAUST ...................................................................................................................................... 69
OSTAVLJAM ŽIVOT .......................................................................................................................... 73
ZAKON ŽAK LANGA ......................................................................................................................... 74
IZ BLIZINE BIHORA .......................................................................................................................... 75
USPELA FUZIJA ŽANROVA ............................................................................................................. 79
NA MAPI SVETA ................................................................................................................................ 81
POEZIJA KIJA...................................................................................................................................... 84
KIKINDSKI ZBIR ................................................................................................................................ 87
SINDROM BUKOVSKI ....................................................................................................................... 89
RABADŽIJE ....................................................................................................................................... 137
MELANKOLIJA ................................................................................................................................. 143
OČEVIDNOST ................................................................................................................................... 157
CVEĆE ZA DOKTORA ..................................................................................................................... 174
2
Page
 ECKERMANN PITA
Marjan Čakarević

U SVETLU NEONA
……
.
…..Marjan Čakarević (1978) diplomirao i masterirao na katedri za srpsku i svetsku
književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je sada na doktorskim studijama. Poeziju,
kritiku, studije, esejistiku i publicističke tekstove objavljuje od druge polovine devedesetih
godina. Objavio pesničke knjige: Paragrad (1999), Sistem (2011), Jezik (2014), Sedam reči
grada (2014) i Tkiva (2016). Priredio je tematski broj časopisa Gradac posvećen dendizmu
(2013). Član je Uredništva časopisa Polja. Živi u Beogradu.
.

…..Vaša najveća želja iz detinjstva?

.
…..Da budem skretničar ili mašinovođa.
.
.
…..Omiljeni crtani film?
.
…..Duško Dugouško.
.
.
3

…..Čiji posteri su trajali na Vašim zidovima?

Page
.
…..Kurta Cobaina.
.
.
…..Da li je Vaša prva pesma imala naslov?
.
…..Jeste. Zvala se „Neon“.
.
.
…..Gde je napisana? O čemu ste u njoj pevali?
.
…..Odmah sam uleteo sa autopoetičkim iskazom: U svetlu neona/ sedi ona./ Pesma.
.
.
…..Prva osoba kojoj ste čitali poeziju?
.
…..Na opštinskoj priredbi, prvi razred gimnazije, osvojio sam prvo mesto i dobio kao nagradu
plaketu i Pištalovu Slikovnicu. Tada sam pred nekoliko, recimo, tridesetak posetilaca priredbe
čitao i ne sećam se da sam imao tremu.
.
.
…..Po čemu pamtite ratove?
.
…..Dečaku Adnanu, koji se odnekud iz Bosne doselio i živeo kratko u našoj ulici. Bio je
nekoliko godina mlađi i stalno smo ga maltretirali, što doduše nije imalo nikakve veze sa
nacijama i ratom, već sa uobičajenom dečačkom surovošću. Pa ipak… I po Mališi, drugu iz
naselja, koji je bio godinu dana mlađi od mene, otišao na služenje vojnog roka sa 19, a poginuo
na Kosovu sa 20.
.
…..Šta Vam beše najteže u matematici?
.
…..Malo toga, tek na samom kraju gimnazije, kada su se radili integrali. Matematika mi je
4
Page

oduvek išla dobro, moji roditelji su inženjeri.

..
…..Čuveni roman koji niste pročitali?
.
…..Igoovi romani. Ali hoću..
…..Da li ste pročitali Razgovore sa Geteom?
.
…..Delove, za ispit, ne sećam se ničega. Hoću i to.
.

…..Kome pokloniti Kritiku praktičnog uma?

.
…..Meni. Nemam tu knjigu, a nije jeftina.
.
.
…..Umire li haiku?
.
…..Haiku živi večno, kao i Partizan i Jugoslavija.
.
.
…..Kako tumačite Podrimjin stih o kako pevati kad sve od straha oslobodismo ?
.
…..Strašan stih. Kao onaj Šalamunov Kinez. Čudesno optimistički.
.
.
…..Kako zamišljate Aksinju Astahovu?
.
…..Kao Frančesku Deleru.
.
.
5

…..Da li ste se ikada vratili Malom princu?

Page
.
…..Nisam čitao tad kad je trebalo, sad je verovatno kasno.
.
.
…..Gde je Paundov kavez?
.
…..U našim srcima.
..
…..Zašto Eshil u nadgrobnom epitafu ističe svoje vojničke zasluge, ne književne?
.
…..Jer je bio pred-platonovac.
.
…..Kako prebirati po Tkivu?
.
…..Pažljivo, i odvažno. Kao, recimo, Bogart u završnoj sceni Malteškog sokola. Posebno
njegov odgovor na pitanje „šta je malteški soko“.
.
…..Postoje li dlake na Jeziku?
.
…..Postoji to krzno. I onda se skida, dere kaiš po kaiš.
.
…..Gde su greške u Sistemu?
.
…..Na njegovim granicama, u pokušajima daljeg širenja.
.
…..Koji je pragrad Paragrada?
.
…..Rajski vrt.

…..Treba li srušiti kapitalizam?

6
Page
.
…..Treba ga rušiti, da se ne ispadne iz forme.
.
…..Čega se stidite?
.
…..Inercije u egoizmu.
.
…..Koga volite?
.
…..Bližnje.
.
…..Mrzite li nekoga?
.
…..To je preteško. I primitivno. Ako i osetim ponekad nešto tome nalik, onda je to uvek na
daljinu.
.
…..Kome se nikad niste odužili?
.
…..Mislim da takvih nema.
.
.…..Čemu služi zaborav?
…..Higijeni.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
7
Page
 Ana Sinicki

KORENI

….Ana Sinicki, mecosopran, jedina je umetnica sa ovih prostora koja je dobitnik stipendije na
Jejl Univerzitetu u SAD gde je magistrirala opersko pevanje. Diplomirala je na tri fakulteta i
govori osam jezika. Nastupala je sa prestižnim orkestrima u Evropi kao i u SAD izvodeći brojne
uloge iz riznice operskog repertoara, ali sa uspehom već dugi niz godina izvodi i crossover
repertoar. U oktobru 2014. Kulturno prosvetna zajednica Srbije dodelila joj je Zlatnu značku
za doprinos kulturi i umetnosti u Srbiji i inostranstvu. Njen album prvenac nosi naziv Mi alma.
.
.
…..Duško Radović je smatrao da niko ne peva bez razloga. Koji je Vaš razlog za pevanje?
.
…..Potreba da ulepšam svet oko sebe.
.
.
…..Kada ste sebe počeli doživljavati kao umetnicu?
.
…..Kada sam otpevala prvu ulogu, pre desetak godina.
.
.
…..Na kojim jezicima najlepše pevate?
.
…..Na italijanskom, francuskom i ruskom.
8
Page

.
.
…..Najlepša sala u kojoj ste nastupali?
.
…..Filharmonija u Tveru, Rusiji i neprevaziđeni Kolarac.
.
.
…..U čemu je osnovna razlika Jejla i evropskih konzervatorijuma? Gde su prednosti i
nedostaci?
.
…..Jejl je država za sebe, studenti su zaštićeni u svakom smislu, uči se od svetski najboljih u
struci, samo je potrebno da se sto odsto posvete studijama. Evropski konzervatorijumi
dozvoljavaju da imate vremena i za privatni život. Zavisi za šta ste se u određenom periodu
života opredelili.
.
.
…..Gde se opera više sluša, u SAD ili u Evropi?
.
…..Svuda se sluša a zavisi od pojedinca koliko; razlika je samo kako publika reaguje na nju.
Možda se operska umetnost trenutno više ceni u SAD.
.
.
…..Čitate li poeziju? Ko su Vaši omiljeni pesnici?
.
…..Čitam s vremena na vreme ali više volim da slušam nekoga da recituje stihove. Volim
Jesenjina.
.
.
…..Vaš omiljeni literarni junak?
.
…..Mali princ :).
.
9

.
Page

…..Sa kojom istorijskom ličnošću se rado identifikujete?

.
…..Identifikovanje sa nekom značajnom istorijskom ličnošću bi značilo i laskanje sebi a volela
bih da me ljudi identifikuju kao ličnost koja nikome nije slična.
.
.
…..Koliko Vas rusko i makedonsko poreklo vuče ka ruskoj i makedonskoj muzici?
.
…..Od malena slušam pesme na mojim maternjim jezicima i izvodim ih sa radošću i
profesionalno. Mislim da moje poreklo utiče na to da ih pevam sa više emocija nego numere
drugih kultura. Koreni su neizbrisivi.
.
.
…..Koliko je opera iskoristila internet i televizijske kanale za svoju popularizaciju?
.
…..Nedovoljno. Nije joj još uvek data šansa da pokaže svoju lepotu.
.
.
…..Da li se operom može očarati i neupućena publika?
.
,….Može ako su pevači odlični a režija i scenografija originalni, dakle ako je u pitanju
kvalitetna produkcija.
.
…..Petar Lazić je rekao da pijanista svetskog glasa usrećuje ceo narod, sa izuzetkom
komšiluka. Da li Vi imate adekvatno priznanje stručne javnosti u našoj zemlji?
.
…..Imam priznanje institucija koje se bave kulturom i umetnicima poput Kulturno prosvetne
zajednice Srbije koja mi je dodelila Zlatnu značku za doprinos kulturi u zemlji i inostranstvu.
Imam priznanje medija i iskusnih kolega.
.
.
…..Ako je Aristotel u pravu kada tvrdi da muzika ima moć da oblikuje karakter, koliko
je Vaš karakter oblikovan muzikom?
10

.
Page
…..Bez muzike nema života.
.
.
…..Vaša neostvarena želja?
.
…..Put oko sveta u trajanju od godinu dana.
.
.
…..Imate li vremena za sebe?
.
……Trenutno ne.
.
.
…..Čega se plašite?
.
…..Da će svi ljudi početi da traže isključivo interes i materijalno u svemu.

.
…..Šta pevate pod tušem?
.
…..Pesme sa radija koje mi se uvuku u uši.
.
.
,
Razgovarao Enes Halilović
11
Page

.
.

Milorad Pejić

PATRIOTIZAM JE BOLEST
.
.
.
…..Milorad Pejić rođen je 1960. u Tuzli. Nakon osnovne i srednje škole u rodnom gradu, Pejić
je završio studije ekonomije na Univerzitetu u Sarajevu. U ljeto 1992. napustio je Bosnu i
Hercegovinu i nastanio se u Švedskoj gdje i danas živi u gradu Sollefteå. Objavio je četiri
pjesničke zbirke, a dobio je nagrade Trebinjskih večeri poezije (1986) i Slovo Makovo – Mak
Dizdar (2012).

…..Kako vidiš daleku prošlost?

…..Vidim je očima Georga Orwella u njegovom romanu 1984. koji je odjednom danas ponovo,
i to s razlogom, postao veoma aktuelan. Iako ima supstancu prošlost će po svemu sudeći uskoro
biti ukinuta.
.
.
…..Kada si napisao prvi stih?
.
…..Ako kažem prije gotovo pedest godina, izračunaćeš odmah da sam užasno star. Više mi
odgovara da priznam da je to bilo kad sam imao desetak.
.
.
12

…..Povodom čega? Sjećaš li se o čemu?

Page
 .
…..Tačno se sjećam ne samo stiha nego i cijele rimovane strofe sročene u stilu i
pod uticajem Jovana Jovanovića Zmaja: Kiša pada, tapka, lije/ Svo se selo od nje krije/ Djeca
vrište, ljudi bježe/Kišni obruč jače steže. Mora da je bio neki žestok prolom oblaka…
.
.
…..Gdje živi tvoja poezija, u BiH ili u Švedskoj?
.
…..Moja poezija nema domovine! Mnogo je u mojim pjesmama i Bosne i Švedske ali su to
samo rekviziti. Istina, može se govoriti o jeziku kao domovini jedne poezije pa bi u tom slučaju
prevagnuo moj maternji jezik ali nakon jednog vrlo dragocjenog iskustva vezano za prevođenje
mojih pjesama na engleski mogao bih bez problema kazati da moja poezija živi recimo na
Novom Zelandu.
.
,
…..A gdje se rađa?
.
…..Bilo gdje, svagdje, iz svega… Najtačnije bi bilo reći iz želje da se izrazim, da urliknem, iz
potrebe da zauzmem stav… Običavam reći da su moje pjesme istinite priče i da se gotovo svaka
uistinu u stvarnosti i dogodila. Zato je u njima mnogo konkretnih ljudi, mjesta, događaja i stvari
koje u mnogim slučajevima postoje i dan-danas ali je opet riječ samo o pozajmljivanju svih
tih objekata da uz pomoć dokumentovanog beznađa dočaram lakše svoju sopstvenu frustraciju.
Sve te oblike i slike iz realnog svijeta upuštam u moje pjesme samo ukoliko od njih može da
se, u književnom smislu, stvori višak vrijednosti, ne zato što su same po sebi recimo lijepe ili
interesantne.
.

…..Kako pratiš književna zbivanja na Balkanu? Naručuješ li knjige ili čitaš u pdf
formatu?
.
…..Od kada sam u ljeto 1992. napustio Bosnu i odselio na krajnji sjever Švedske (kod šarafa
na globusu) dobrovoljno sam prihvatio totalnu izolovanost od svih književnih tokova na
Balkanu. Bilo je naravno mogućnosti da se dođe do knjiga i časopisa ali se radoznalost
probudila ponovo tek nakon desetak godina. Tome je sigurno doprinijela ova digitalna
revolucija pa sam počeo da pratim sve više šta se dole događalo. Mnogo sam naravno propustio
jer gotovo nikad ne naručujem knjige otuda nego najčešće nakupim pa ponesem šta nađem ili
šta mi prijatelji sačuvaju kad povremeno trknem do Balkana. Danas najviše čitam elektronski
13

što, ako izuzmemo intenzivnije trošenje očiju, ima i svojih prednosti. Ne interesuju me,
Page
međutim, svi ovi socijalni mediji i već zahvaljujući tome što se recimo ni sa kim ne “fejzbučim”,
štedim na očima.
.
.
…..Ako je knjiga na internetu, da li su još uvijek potrebni sajmovi knjiga?
.
…..Ubijeđen sam da fizička potreba za knjigom nikad neće nestati. Bar ne kod onih koji su
makar nekad u životu imali priliku da čitaju knjige na tradicionalan način. Pri tom mislim
naravno na papirnu knjigu, onu koja ima težinu u ruci, čiji listovi šušte i mirišu. U svrhu
odbrane fizičke knjige čak sam štampao i vlastitu zbirku pjesama Hyperborea na engleskom
jeziku kao takozvano bibliofilsko izdanje (www.samizdat.nu) u samo tridsetak primjeraka, na
ručno proizvedenom papiru i ručno šivanu. Nadam se dakle da potreba za sajmovima knjiga
neće nestati ali sajmove knjiga ne smatram mjestima gdje se knjige prezentiraju pravedno i gdje
prave literarne vrijednosti nalaze čitaoce. Sve je i tu komercijalizirano i najveće štandove sa
“najprivlačnijim” programima imaju moćne izdavačke kuće koje prodaju kič. Nije problem što
svijet kupuje prazne knjige (svakoj publici kako i zaslužuje) ali je problem što takvi izdavači
postavljaju književne norme. Književni kritičari sa često amaterskim znanjem ali sa već
nakupljenim medijskim autoritetom izlaze na bine i kuju u zvijezde ispodprosječne autore koji
će sutra sjediti opet u drugim žirijima i dijeliti književne nagrade još lošijim piscima od sebe.
Ali ne dovodim ovim u pitanje ideju sajma knjiga pa čak i danas, ako ništa drugo, ima sigurno
u okolici dobrih kafana gdje se može sjesti sa ljudima.
.
.
…..Švedski pjesnici koje posebno cijeniš?
.
…..Pokušao sam uzalud da zavolim i neke druge ali jedini švedski pjesnik za kojeg sam
apsolutno siguran da, nakon prvog, zaslužuje i bezbrojna ponovna čitanja jeste Tomas
Tranströmer. Naravno, preuzimam rizik kad izvlačim ishitrene zaključke jer moram priznati da
nisam sve Šveđane pročitao i da sam možda nepravedan prema nekima od njih. Ovdje ću se,
međutim, drsko poslužiti onim jednim dijalogom kod Bulgakova (Majstor i Margarita)
gdje posjetioc odgovara pjesniku Bezdomnom da mu se njegove pjesme uopšte ne dopadaju
mada ih nije čitao. Dopušta, međutim, da bi mogle biti i dobre ali u tom slučaju radi se o pravom
čudu…
.
.
…..Šta je tvoja najveća nada?
.
…..Da će svijet skončati sa treskom a ne s cviljenjem, dakle obrnuto nego što je u svojoj
14

pjesmi Šuplji ljudi predvidio pjesnik TS Eliot.

Page
.
.
…..A najveći strah?
.
…..Patriotizam je najveća bolest. To je u stvari jedan dobroćudni tumor koji stalno teži da pređe
u svoje prirodno, zloćudno stanje. Patriotizma me je najviše strah.

…..Tvoje doba?
.
…..Noću najbolje mislim, ljeto je prekrasno oko šarafa na globusu, decembar je najsvirepiji
mjesec. Kad ovdje gdje živim krenu kampanje prodaje božićnih poklona u decembru i kad
odjednom, nevini ko anđeli, počnemo da se prenemažemo od vlastite dobrote i ljubavi prema
bližnjima, sve bi nas skupa najradije poslao jedno dvije hefte u pizdu materinu.
.
.
…..Pjesnik kojem se vraćaš?
.
…..Polica mojih omiljenih knjiga, što se tiče poezije, nije duža od dva metra. I neće biti ni
potrebe da se produžava jer na njoj stoje samo knjige koje su prvi put pročitane i za koje sam
već tada bio sasvim siguran da ću morati da im se vraćam. Sve ostalo je potrošni materijal koji
nakon čitanja sklanjam da ne smeta. Među onim dobrim i danas već raskupusanim knjigama su
recimo Kavafi, Seferis, Montale, Brecht, Herbert, Eliot, Bukowski, Brodski… i četiri knjige
moje malenkosti. Primijetio sam u posljednje vrijeme da i sam postajem prošlost te se sve češće
na tu policu samom sebi vraćam.
.
.
…..Film koji je ostao urezan u tebi?

…..Torinski konj, film mađarskog reditelja Béla Tarra iz 2011. Interesantne su te

kinematografije malih zemalja i u njih ubrajam i Švedsku koja se međutim trsi da se u svemu,
pa i u kinematografiji, predstavi kao velesila. Nemam ništa protiv ikone švedskog filma
Ingmara Bergmana ali je najbolji švedski film svih (dosadašnjih)
vremena Sånger från andra våningen (Pjesme sa drugog sprata) režisera Roy Anderssona.
.
15

.
Page

…..Kome si ostao dužan?

.
…..Omeru Hadžiselimoviću koji je dobrovoljno prevodio moje pjesme na engleski. Prevodio
ih je nako, prosto zato što je tu poeziju volio a pri tom me ničim nije dužio. Na vlastitu
inicijativu slao je svoje prevode mojih pjesama i objavljivao u časopisima svjetskog glasa kao
što su britanska Modern Poetry in Translation, kanadski CV2 The Canadian Journal of Poetry
and Critical Writing, američki Rhino i Guernica zatim Trafika Europa… Čak je zbirka
pjesama Oči ključaonica objavljena na engleskom kod jednog američkog izdavača a da ja nisam
ni prstom mrdnuo. Kasno sam se sa Omerom upoznao, krajem 2012, i nije bilo dugo naše
zajedničko putovanje jer je Omer umro u novembru prošle godine u Čikagu gdje je godinama
radio kao profesor na Loyola University. Nije samo riječ o izvrsnom prevodiocu. Fra-Omer,
kako sam ga zvao, bio je književna enciklopedija, čovjek izuzetnih vrijednosti od kojeg sam
toliko puno naučio. Žao mi je što ga više nema da me još zadužuje.
.
.
…..Najdublja zabluda koju si odbacio?
.
…..U onom divnom siromaštvu socijalizma postojala je kod nas stalna antipropaganda
kapitalizma o kojem sam kao takvom čak i na studiju ekonomije u Sarajevu učio. Plašili su nas
naprosto kapitalizmom a kasnije sam imao priliku da u Švedskoj, na kapitalističkom
univerzitetu, studiram i drugu stranu te ekonomije pa sam mogao objektivno, iz oba kriva ugla,
da prokužim i jedne i druge laži. Nije mi namjera da ulazim u bilo kakve komparacije na temu
socijalizam-kapitalizam nego pokušavam da motivišem odgovor na pitanje o najdubljoj zabludi
koju sam odbacio. Pod socijalističkom propagandom živio sam, dakle, u dubokoj zabludi da je
kapitalizam najštetniji i najnehumaniji sistem i tu sam zabludu, nakon dvadeset godina života
u kapitalizmu, potpuno odbacio. Danas, kad znam više, mislim da je kapitalizma mnogo
gori nego što sam u doba socijalizma mislio. I razorniji! Jer kad se bauk kapitalizma zahuktavao
kružio je uglavnom samo Europom a sad se nakotio po cijelom svijetu a pri tom je suptilniji i
maskiran tobožnjom brigom za slobode i ljudska prava. Lakše bih ga podnosio u onoj ranijoj,
sirovoj varijanti. Mnogo istine ima u onom jednom davnom stihu pjesnika Duška
Trifunovića: Što je šiba tananija to je teža tiranija.

.
…..Prema kome ili čemu si imao predrasude?
.
…..Nisam vjerovao da u američkoj modernoj poeziji ima neke posebne supstance. Nisam je
zato nešto puno ni čitao, poput onog posjetioca iz odgovora na pitanje o švedskim pjesnicima
koje posebno cijenim. Zahvaljujući onom profesoru iz odgovora na pitanje kome sam ostao
dužan upustio sam na onu policu iz odgovora na pitanje o pjesniku kojem se vraćam i pjesnike
poput Collinsa, Ginsberga, Frosta, Mastersa…
16

.
Page

.
…..Da li se osjećaš kao iseljenik, izbjeglica, Šveđanin ili Hiperborejac?
.
…..Prošao sam kao težak bolesnik i ovisnik sve faze liječenja od bolesti zvane patriotizam.
Nakon mnogo godina smogao sam dovoljno snage da napišem istinitu pjesmu pod
naslovom Himna i ona je bila moja ispisnica iz gore pomenute ludnice ali kad, nakon dugog
boravka na psihijatriji, izađeš među “normalne” ljude osjećaš se ipak neprijatno ko krme u
Teheranu. Bio sam s tom pjesmom neodlučan sve dok nedugo nakon što je napisana nisam
slučajno nabasao na jedan skoro hiljadu godina star tekst njemačko-francuskog filozofa po
imenu Hugo of Saint Victor i shvatio da me čovjek iz srednjeg vijeka unaprijed potpuno
razumio:

Taj kojem je njegova domovina ljupka neiskusan je početnik;

onaj kome je svako tlo kao njegovo rodno već je jak;
ali savršen onaj je čovjek kojem je cijeli svijet strana zemlja.
Neiskusna duša vezala je svoju ljubav za jednu tačku na svijetu;
jaka osoba raširila ju je na sva mjesta;
savršen čovjek ugasio je svoju.

.
…..Da li su studije ekonomije doprinijele da formiraš ekonomičan stih?
.
…..Studij ekonomije i moja kasnija profesija ekonomiste nisu nikad imali nikavih dodirnih
tačaka ako zanemarimo da i jedno i drugo zahtijevaju disciplinu, sistematičnost i strukturu.
Znanje ekonomije mi je međutim pomoglo na taj način da sam, zahvaljujući zanimanju i poslu
od kojeg se moglo živjeti, bio pošteđen prokletstva da se izdržavam književnošću i da iz
egzistencijalnih razloga moram stalno pisati. Ovako, pišem iz mazohizma, ne žurim i desi se da
neku pjesmu i po više mjeseci muški porađam.
.
.
…..Čemu danas služi književna kritika? Koliko je uticajna u Švedskoj?
.
…..Služi ničemu! Ili bolje rečeno samoj sebi, bar što se Švedske tiče. Čast izuzecima, ali ja to
čitam a pravo da ti kažem ne znam ni zašto. Književna kritika ovdje (kao uostalom i najveći dio
književne produkcije) liči mi na pravljenje betona u mješalici za beton. Ubaci se unutra šljunak,
raznovrsni kamenčići koji predstavljaju riječi (najviše superlativi), doda se voda bez boje, ukusa
17

i mirisa te cement koji je neka vrsta intelektualnog ljepka sumnjivog porijekla pa se to dobro
Page

izmiješa. Kad se istrese u kalup svaki od onih kamenčića može se naći na bilo kojem mjestu a
rezultat će biti isti. Možeš i da se predomisliš prije nego masa počne da se suši u kalupu pa sve
to vratiš ponovo u betonjaru, dodaš vode i ponovo promijšaš. Dobićeš tako beton u kojem je
svaki od onih pređašnjih kamičaka na sasvim drugom mjestu ali je rezultat opet isti: solidan
beton! Postoji tu i uhodana šema: beton se miješa uglavnom u zimu a izljeva u proljeće tako da
se osuši do početka ljeta kada počinju godišnji odmori i kada obični Šveđani najviše čitaju.
Većina kupuje masovno jeftine kriminalističke romane obilato hvaljene od književne kritike. A
te knjige masovne proizvodnje mogle bi se uporediti sa brzom hranom. Osjetiš glad pa kad vidiš
recimo dobro našminkan hamburger pođe ti voda na usta. Ima više varijanti da probereš ali
svaki ima isti ukus i u Štokholmu i u Novom Pazaru. Pojedeš i osjetiš da si sit i zadovoljan iako
su u tom jelu same masnoće i nikakvi korisni sastojci. Suština čitavog sistema je da opet brzo
ogladniš. Ponavljam: čast izuzecima, dobrih knjiga ima i u Švedskoj ali ne u
jelovniku izdavača McDonald´s (čiji suvlasnici dobrim dijelom potiču iz redova književne
kritiken) nego po zaturenim aščinicama gdje ne zalazi fini svijet. Ne misli da izmišljam, evo ti
svjež primjer. Dok ovo pišem u predvečernjim satima kada radnim danom na prvom i
najozbiljnijem programu švedskog radija idu najvažnije vijesti iz zemlje i iz svijete te, između
ostalog, i reportaže iz kulture slušam punih deset minuta o nekoj promociji neke nove knjige
poezije u Štokholmu. Čiča je napisao i objavio knjigu pjesama u kojoj se svaka pjesma sastoji
od samo jedne riječi. Trideset tri riječi – trideset tri pjesme. Ideja je da sam čitalac fantazira šta
bi sve stavio iza recimo pjesme Košmar i tu se razvi diskusija, mlaćenje prazne slame na
najvišem intelektualnom nivou. U mom bi selu u Bosni jednom jedinom riječju ovaj kompletan
cirkus nazvali proseravanjem.
.
.
…..Šta bi pitao Maka Dizdara?
.
…..Pitao bih Maka kako se osjeća neposredno nakon što napiše neku od svojih pjesama. I kako
bi volio da se ljudi iz publike osjećaju kad im na nekoj književnoj večeri po prvi put pročita
jednu od svojih pjesama. Na to sam pitanje i sam jednom u afektu odgovorio objašnjavajući da
taj osjećaj lakoće, oslobađanja, stvaralačkog zanosa o kojem se uglavnom govori kod mene
lično ne dominira. Rekao sam da osjećam prvenstveno mučninu i da bih volio da i čitaoci moje
poezije nakon svake pročitane pjesme osjete istu onu mučninu, upravo onakvu kakvu i sam
osjetim nakon svake tek porođene pjesme.
.
.
…..Šta je mržnja?
.
…..Filozof Baruch de Spinoza postavio je vrlo jednostavnu i široko prihvaćenu definiciju
mržnje kao tip bola čiji uzrok leži u spoljašnjim izvorima. Za mržnju je, dakle,
potreban objekat mržnje koji se nalazi u čovjekovom okruženju i koji predstavlja prijetnju.
Zašto u tom slučaju ne mrzimo asteroid koji će pogoditi planetu nego se tog
objekta samo bojimo? Zašto na kampovanju u šumama Aljaske ne mrzimo medvjede nego ih
18

se jedino bojimo. Mržnja je isključivo međuljudski fenomen i mislim da dolazi iznutra i da je

sve realnija što su objekat i subjekat mržnje sličniji. Otud savršena mržnja između Palestinaca
Page
i Izraelaca, Rusa i Ukrajinaca, Srba i Hrvata… Kad se jedni pogledaju u ogledalu i prepoznaju
u njemu one druge najradije bi izvršili kolektivno samoubistvo. Iz tih razloga rado bih obrnuo
Spinozinu definiciju i rekao da je mržnja tip spoljašnjeg bola čiji uzrok leži u unutrašnjim
izvorima. A unutrašnji izvori mogu biti šta god hoćeš, čak i ljubav. U čuvenoj pozorišnoj
predstavi Radovan III jedan od likova kaže sočno u jednom momentu: Alaj volim da mrzim!
.
.
…..Razmišljaš li o budućnost?
.
…..Sve teže volim ali nastojim da sâm sebe ubjeđujem kako još nisam potrošio svu svoju ljubav
za čovječanstvo. Čini mi se, međutim, da neću još dugo izdržati jer se ne može pobjeći od tužnih
i izbezumljenih očiju djece što gledaju kroz bodljikavu žicu koncentracionog logora, izlaze pred
kameru iz ruševina upravo bombardovane škole ili u direktnom prenosu satelitskih televizija
umiru od gladi u naručjima svojih majki. Pravo u mene gledaju i pred tim prizorima propadam
u zemlju od stida i u takvim trenucima osjećam da jedina pravda koja još postoji dolazi iz one
jedne romske “poskočice”: Biće skoro propast svijeta, nek propadne nije šteta. Nisam, dakle,
uopšte optimista u pogledu budućnosti. Mislim jednostavno da će budućnost uskoro biti
ukinuta. I da će, unatoč mojim nadama, skončati s cviljenje.

Razgovarao Enes Halilović

19
Page
Elena Kadare

LJUBAV
.
.
.
Elena Kadare je žena čuvenog albanskog pisca Ismaila Kadarea. Poslije napuštanja
Albanije, iz koje je pobjegao od Aljijinog rezima (1990. godine), Kadare je iz protesta ostao da
živi u Parizu, gdje je izabran za člana Francuske Akademije. Danas ovaj bračni par boravi
podjednako u obje zemlje. Taj veliki i u svijetu priznati pisac imao je sreću da na svom
stvaralačkom putu sretne jednu izuzetnu osobu, dostojnu sebe, koja je svakako za njega bila
prava blagodjet. To je Elena Guči, njegova žena koja je i sama pisac. Rodila se 1943. godine u
Elbasanu, gdje je završila gimnaziju, a albansku književnost i jezik u Tirani. Prvo je radila kao
novinar, a zatim kao urednik u izdavačkoj kući «Osmi novembar». Prvu zbirku priča Ugasi
svjetlo, Vera objavila je I965. godine, zatim roman, Težak porođaj, pa novele Mlada i opsadno
stanje, prema kojima je napravljen i film. U Parizu je objavljen njen roman Žena iz Tirane. Sa
Elenom Kadare sam se upoznala još dok su bili egzilanti 1990. godine. Memoare Nedostatak
vremena je objavila 2010. godine.
.
.
Gospođo Kadare, vi ste žena slavnog albanskog pisca Ismaila Kadarea. Vi ste sami
pisac. Slučaj i sudbina su sastavili dva izuzetna bića. Predpostavljam da je i vaš susret bio
takođe izuzetan, zato me zanima kako ste se upoznali i uopšte o vašoj jubavi i
profesionalnoj saradnji.
.
Kada sam bila u gimnaziji, sa šesnaest godina, svi smo u odjeljenju obožavali Ismaila
Kadarea, jer je pisao prekrasne pjesme koje smo učili napamet. Tada je objavio zbirku Sjena za
koju je dobio Nacionalnu nagradu Republike. Bio je vrlo poznat među mladima. I sam je bio
mlad, imao je tada dvadeset i jednu godinu (1957. godine). Stalno sam govorila o njemu u
razredu i znala sam napamet njegove pjesme. I jednog dana, moji školski drugovi koji su znali
koliko volim tu poeziju i koji su pomalo bili 1jubomorni na Kadarea, a koga nijesam poznavala,
o kome sam mogla samo da sanjam, stavili su na moju klupu novine u kojima je najavljena ta
nagrada, a fotografiju zalijepili. U to vrijeme i sama sam pisala priče koje su objavljivane
u Pioniru. Kasnije sam bila objavila jednu priču u omladinskom časopisu Glas omladine.
20

I jednoga dana sam primila pismo iz inostranstva. Cijela gimnazija je saznala da je došlo
Page

pismo iz inostranstva od Kadarea. On je tada bio student u Moskvi. U hotelu Moskva dobijali
su poštu i časopise koji su stizali iz Istočnih zemalja. I on je uzeo časopis i našao moju priču. I
vjerovatno, kao stariji kolega, napisao mi je nekoliko riječi: « Pročitao sam tvoju priču koja je
vrlo lijepa. Nastavi da pišeš i ne plaši se. » Dodao je još da treba da čitam Hemingveja i Remarka
koji tada još nijesu bili prevedeni, nego su objavljeni dvije godine kasnije. Naravno, bila sam
na sedmom nebu, jer mi je pisao moj idol i to svojom voljom.
Kasnije mi je ispričao kako je došlo do toga da mi napiše pismo. U gimnaziji smo imali
književni kružok. Tim kružokom je rukovodio jedan albanski pisac koji je još živ, Dimitar
Đuvani, koji je napisao kasnije jednu predivnu knjigu zbog koje su ga osudili na fizički rad u
fabrici. Pošto je on rukovodio tom sekcijom, dobro me je poznavao. Međutim, i on je pošao u
Moskvu i bio s Ismailom. Ismail ga je pitao: »Ko je ova djevojka koja ovako dobro piše?» On
je odgovorio: «Ta djevojka je vrlo lijepa.» Kasnije mi je Ismail ovako rekao: «Ja sam ti pisao
to pismo, koliko da ti čestitam za priču, toliko da bih za vrijeme ljetnjeg raspusta imao djevojku,
i dodao, naročito zbog drugog razloga! » I zaista, bio je vrlo uobražen i drzak. Ja sam mu,
naravno, odmah odgovorila. On je meni napisao nekoliko rečenica, a ja njemu pune dvije
stranice. Ispričala sam mu čitvu priču šta rade moji školski drugovi, čime se bavimo. I kako
smo bili na ekskurziji, ubrala sam ljubičice i stavila ih u pismo. I u knjizi Piščev atelje Kadare
piše da mu je jedna djevojka iz Albanije poslala cvijeće u Rusiju i šta je to značilo za njega.
Dok je je boravio u Moskvi bio je razuzdan, puno je putovao i postao pravi kolekcionar
djevojaka. Kasnije je mrzio taj period svoga života i zato je napisao: «Od takvog života me je
spasilo pismo jedne djevojke koja mi je poslala ljubičice i koja me je podsjetila na moju zemlju.
Tada sam to razumio kao neku prevaziđenu romantiku, pa sam se od srca nasmijao. Tek sam
kasnije shvatio koliko je to na mene djelovalo». I dodao: «To je bila moja buduća žena.»
Znači, napisala sam mu pismo i on mi odgovorio da mu pošaljem moju fotografiju. Ali u to
vrijeme, pošto sam vaspitavana u vrlo konzervativnoj porodici, to se nije radilo da djevojka
pošalje fotografiju momku. Tada mi je bilo sedamnaest godina. Napisala sam mu da neću da
mu pošaljem fotografiju zato što nijesam lijepa. On je pomislio: pa mene je moj drug prevario,
i nije mi više pisao. A djevojke mu tada nijesu manjkale.
Kasnije, kad se vratio u Abaniju, sreo se jednom na ulici sa jednim mojim rođakom, Našom
Jorgačijem (koji je napisao nekoliko knjiga), a ja sam upravo prelazila ulicu Barikada i kad
priđoh, rođak reče: »Ovo je moja bratučeda, a ovo je Ismail Kadare.» Ja sam po fotografijama
savršeno znala Ismailovo lice, znala sam ko je i zbog svega ranijeg, bila sam vrlo zbunjena i
uzbuđena. Jer, dok sam se primicala, moj rođak mu je rekao da je to Elena Guči i on se naravno
sjetio. Tada sam bila na prvoj godini fakulteta. Ismail je u tom trenutku bio vrlo ciničan, rekavši,
upravo pred mojim rođakom: «Zašto mi nijesi odgovorila na moja pisma?» Tada smo se prvi
put sreli i on se usudio da me pita u prisustvu mog rođaka: «Da li bi voljela da pogledaš filmove
koje sam napravio u Rusiji? Dođi kod mene i zajedno ćemo ih gledati na plafonu.» Drugim
riječima, gledaćemo ih opruženi na patosu. To je bilo nešto toliko drsko i, bogami, hrabro, pred
nekim ko mi je rod, ko je vrlo skroman i umjeren. Mog rođaka je to veoma uvrijedilo, što mi je
kasnije i prebacio. Ja sam se, naravno, plašila mog rođaka i sama se zapanjila tom napadnom
nastupu. Znam da sam mu se dopala i da me je zato pozvao, ali uprkos tome, bio je vrlo
rezervisan i nije uputio nijedan kompliment.
Odmah mi je dao svoj broj telefona. Ali, ne možete ni zamisliti kakav je tada bio košmar u
Albaniji s tom spravom. Većina kuća nije ga imala. Ja sam živjela u internatu. Telefon je
postojao u kancelariji direktorke i nije bilo načina da se zakaže sastanak. A u pošti je trebalo
provesti puno vremena… Preostalo mi je da odem kod tetke, sestre moje majke, jer je njen muž
21

bio direktor Radio-televizije u Tirani, pa su imali telefon. I javim se Ismailu. On me je, naravno
odmah pozvao. Upravo je bio dobio trosobni stan. Zaboravila sam da kažem da smo prije toga
Page

bili na igranci u mom internatu. Ismail je našao jednog kolegu koji je takođe pisao i kome je
pomogao da objavi jednu knjigu. Taj čovjek, Naum Prišti, radio je u časopisima, i znao me je
dobro i Ismail je došao sa njim na igranku u naš dom. Pošto se nijesam usudila sama da izađem
sa Ismailom, jedna drugarica, Meri, me je pratila da se prošetamo malo oko doma. Kad smo
izašli, Ismail je odmah izvadio nožić i, kako sam tada imala dugu pletenicu, otsjekao čuperak.
Zapanjila sam se kako je on to otsjekao pred Meri i onim drugom. «Ovo za uspomenu» – reče.
Ponašao se veoma slobodno, što nas je čudilo.
Moj brat je u to vrijeme takođe studirao u Tirani i naravno dobio savjete od roditelja da me
čuva da ne izlazim uveče, da se ne zabavljam. U domu smo se bili dogovoril za sljedeću igranku.
Međutim, Kadare je nestao i nekoliko dana se nije javljao. Kasnije mi je rekao da je našao
kamion i otišao u Đirokaster da se preseli i da zato nije došao na igranku. Kada se vratio, najzad
smo zakazali sastanak! Moja drugarica Meri me je dopratila i otišla. Ja sam se puno plašila i od
mojih i od njega i nijesam znala šta da radim.
Sad ću malo da se vratim unazad, da bih objasnila neke stvari. Ja sam rodom iz Albasana. I
kad sam završila gimnaziju roditelji nijesu htjeli da ja nastavim studije, jer trebalo otići u drugi
grad, Tiranu, a oni nijesu htjeli da me puste samu. U to vrijeme, ako je djevojka htjela da ode u
drugi grad, trebalo je da se vjeri, ako hoće da studira. I meni se dogodila potpuno groteskna
stvar: sva se familija okupila da bi mi našla vjerenika. I našli su mi jednog inženjera u Tirani.
Bio je sasvim beznačajan, ali eto, bio je inženjer. Mene se to nije ticalo. Ja sam htjela da odem,
pa bilo pod kojim uslovima i rekla sam: u redu, u redu, samo da bih otišla za Tiranu na studije.
Ali čim sam stigla u Tiranu odmah sam raskinula. Bio je to čovjek bez ikakvog interesa. To što
je patio, nije me zanimalo. Pogotovu što je bio stariji. Sada su se moji roditelji našli u vrlo teškoj
situacili, jer su imali kćer koja je raskinula vjeridbu. Mislili su, neće naći muža poslije toga!
Tada je to bilo vrlo kompromitujuće. Moji roditelji bili vrlo strogi i pazili su me da ne nađem
nekog ljubavnika i zato je trebalo da me uvijek neko prati…
Dakle, kada sam došla kod Kadarea on me pita: «Elena, nijesi valjda nevina?» Bila sam
šokirana tim pitanjem. On je bio naviknut da u Rusiji svakog dana mijenja djevojke i bilo mu
je prirodno da je tako. Ja sam se strašno naljutila. A on je rekao: «To nimalo nije interesantno
što si nevina. Treba da dođeš jednom da provedemo noć zajedno da to sredimo.» Zaprepastio
me je takav govor. Sjećam se kako sam svaki put govorila drugarici, kad bih se rastala od njega,
kako on govori grozne stvari.
.
.
Da li ste bili zaljubljeni, i ako jeste, da li ste mu davali otpor?
.
…..Zaljubljena sam bila još prije nego sam ga upoznala. Sjećam se kako su me u gimnaziji
zadijevali. I, naravno, nijesam ni davala otpora, jer sam se plašila da me odmah ne ostavi. A ja
sam željela da ostanem sa njim na miran i blag način, bez trzavica. U to vrijeme se izgradio taj
odnos među nama: on je rekao da ću ja uvijek raditi ono što on hoće, bez obzira na moja prava.
Šta on hoće, to treba da se uradi. I tako je ostalo i sada. Ja sam bila mnogo vezana za njega
zbog literature.
22
Page
.
.
Da li je on bio zaljubljen u vas?
.
…..Nikada mi nije rekao: »Zaljubljen sam u tebe.» Tada sam bila ljuta na njega, jer sam imala
utisak da je s vremena na vrijeme išao sa nekom drugom djevojkom. Jedno popodne tako sam
bila vrlo uvrijeđena da sam htjela da raskinem. On mene ne voli. I stvarno sam otišla u Elbasan
kod mojih roditelja, rekavši da je sve svršeno. Mislila sam da se nikada neću raz1jutiti. On mi
je napisao pismo i poslao po onom istom Dimitru Đuvaniju. To pismo i sada imam. Tu je
napisao: «Dobro znaš da te volim». Ja mislim: kako je bilo tada, tako je ostalo za svagda.
Roditelji su o svemu saznali jer su dobijali anonimna pisma u kojima je pisalo da se zabavljam
sa jednim degenerikom, arivistom, skitnicom i bukačem. A prije toga, otac je došao u Tiranu,
sjećam se, bilo je četiri sata ujutru, u dom i rekao mi: «Ako toga tipa ne napustiš odmah, povući
ćemo te sa fakulteta.» Rekla sam im da ću ih poslušati, na sve sam pristala, samo da me ne
udalje od Ismaila. Od tada smo morali tajno da se sastajemo, jer je bilo više nemoguće da se
nađemo na ulici. Sastajali smo se u kući Ismailovih prijatelja. Jedna od tih kuća je bila vrlo
blizu doma. Tamo me je moja drugarica Meri pratila, a moj brat me je nadgledao izbliza da je
stvarno bilo teško umaći. Moj brat je bio vrlo blag i dobar, razumio je stvari, ali je zbog roditelja
govorio da se okanim svega. Ipak se to nije moglo sakriti, roditelji su saznali i zaista su me
povukli sa studija i zatvorili me u kuću. Rekli su mi: «Nećeš više ići na fakultet.» Zamislite
moje očajanje!
…..Malo prije sam pomenula onu moju tetku što je živjela u Tirani, ženu direktora Radio-
televizije Tirana. Njoj sam sve ispričala. Tada se okupila cijela rodbina kao porodični savjet da
se odluči šta će biti sa mnom. Govorili su mi: «Šta će ti pjesnik?» Tada je on bio poznat kao
pjesnik, pošto je dobio najveću nacionalnu nagradu… Svi su pokušali da me odvrate. To je
nestabilno zanimanje, nije siguran, za toga žena ništa ne znači, govorili su. A kako sam
raskinula već jednu vjeridbu, za njih sam bila izgubljen slučaj, pa su baš htjeli da me spasu.
Tada je ta moja tetka intervenisala i rekla da će ona mene uzeti kod sebe i da će me izbliza
čuvati. I porodica pristaje.
…..Ta žena je bila izuzetna, i još uvijek je. To je jedina osoba koja me danas prima sa puno
nostalgije za tim prošlim vremenima. I ja njoj redovno telefoniram. Zaista je fantastična.
Studirala je klavir u Zagrebu, u Italiji, a njena djeca su studirala u inostranstvu ozbiljne i visoke
škole. Ta žena je sa šesnaest godina bila sa braćom u partizanima u pokretu otpora, pa je zato
imala odličan položaj u društvu. Radila je u ministarstvu kulture. Poslije rata nastavila je studije
u Zagrebu, a zatim se udala za svog čovjeka, generalnog direktora Radio-televizije, čiji je
položaj bio značajan za ono vrijeme. Imali su odlične uslove za život. Ona me, znači, uzima
kod sebe…
…..I ta pametna žena, prvo što je uradila jeste da telefonira Kadareu: «Ismaile, zašto biste se vi
skrivali i mučili, dođite pravo kod mene i sastajte se mirno sa Elenom.» Ona je uradila suprotno
onom što je rekla zato što je shvatila da je naša veza bila jača od svega. Jednostavno, tako je
moralo da bude. Kažem, bila je genijalna. I tako je Ismail dolazio kod nas. Ta dama je vodila
bogat društveni život, priređivala je velike večere, pozivala u svoju kuću značajne ličnosti. I
kad bi gosti kasno odlazili, tada je Ismail dolazio. A kad nije bilo gostiju, Ismail je dolazio na
23

večeru. I to je bila vrlo zgodno za nas dvoje. Ipak, vjerovatno, zahvaljujući opet anonimnim
pismima, moji su saznali za naša viđanja i moj otac je ponovo došao, ali ovoga puta beskrajno
Page
bijesan. Došle su i tetke i stričevi i bratučedi, ama cijelo pleme, i rekli su mi, pošto sam im rekla
da ga volim: «Dobro, onda se udaj za njega.» I kao vrhunac skandala Ismail mi je rekao da se
neće nikad ženiti! A ja, da bih se pokazala isto tako modernom kao ruske djevojke, i ja sam
rekla da se neću udati. Nijesam tako mislila, ali da bih dokazala da sam i ja moderna, tako sam
rekla. On mi je pričao kakve su bile te Ruskinje i ja da bih bila dostojna njega, htjela sam da
ličim na te djevojke. Pa sam, sa krajnjom iskrenošću, koja nije bila ništa drugo do nevjerovatna
naivnost, pred svim tim velikim porodičnim skupom rekla da se ni ja neću udati. «Kako, hoćeš
da mu budeš konkubina?!» Potvrdno sam odgovorila. Opšte zaprepašćenje. Sve to vijećanje i
porodični savjet trajalo do pet sati ujutru. Bila sam krajnje iscrpljena. Moja majka je neprestano
plakala: «Ti ćeš me udaviti. Kakva sramota!» Svađa i trzavice su trajala oko dvije godine. I
odjednom, Ismail je došao u kuću moje tetke kasno poslije večere, oko dva sata ujutru. Kad
sam ga ispraćala na vratima, rekao je: «Vjenčaćemo se.» A ja onako naivna kao i uvijek, da
bih se pokazala da sam moderna, rekoh: »Ma ne, znaš da smo se dogovorili da se ne uzimamo.»
Tada mi je zviznuo šamar, kako sam se usudila da mu protivrječim! Ja sam mislila da će mu se
to svidjeti. Kako se to on odjednom predomislio? Otišao je bijesan i više se nije pojavljivao.
Danima sam plakala i po običaju, tetka je to sredila telefonom: »Dođi ti kod nas, ne moraš zbog
nje, ali dođi na večeru da budemo zajedno.» On je zaista volio moju tetku i došao je, ali je bio
namršten, nije me ni primjećivao. Pošto smo se uzeli, svake večeri smo navraćali da je
posjetimo.
…..Sad ću da se vratim jednoj drugoj priči koja se događa prije ove 1962. godine. Bila sam na
raspustu, kući u Elbasanu. Nedaleko odatle održavao se Međunarodni festival omladine iz
Istočnih zemalja gdje je i on učestvovao. Jednog dana dobila sam telegram u kome javlja da će
doći kod mene. Moji su mislili da on dolazi da me najzad zaprosi. Svi su bili ljuti na njega i
očekivali da on sad sve popravi. Moji roditelji su bili toliko zbunjeni njegovim predhodnim
ponašanjem da nijesu znali kako da se postave prema njemu i kako da se ponašaju, pa su odmah
telefonirali mojoj tetki koja je bila na odmoru na Ohridskom jezeru u Podgradecu, da je
konsultuju. Moja tetka je odmah došla sa svojim mužem. I tako su moji roditelji malo
odahnuli…
…..Ipak, atmosfera je bila napeta. Kao nijesmo htjeli da se pripremamo, a kuća se dotjerivala,
otac je išao na pijacu, ali sve nekako u zategnutoj situaciji. Stalno su se pitali: ma zašto dolazi,
šta hoće? Ali ipak su se nadali da će se nazad izjasniti. I šta je Kadare uradio? Kad je došao,
izdvojio me malo dalje od njih i cijelo vrijeme razgovarao sa mnom. Meni je bilo vrlo
neugodno. On se ponašao nadmeno, ne obraćajući pažnju na druge izuzev mene. Kad je stigla
tetka, atmosfera se popravila, jer se ona puna šalila i smijala. Majka ga cijele večeri zagleda,
pa me pita, a Ismail je bio tada vrlo mršav: « Kakav ti je to čovjek sa naočarima, i uz to još
boem, kad si mogla da se udaš za silnoga momka!» I u toku cijele večeri on je razgovarao sa
mnom ne mareći za druge. Pobrinu li su se da on spava u drugom dijelu kuće da se mi ne bismo
slučajno sreli. Kako sam već rekla, vladala je opšta nervoza. Sjutradan je otišao, naravno, bez
ikakve izjave o ženidbi. Otac je bio bijesan.
…..Otac i majka su pošli kao obično u apoteku gdje su radili, a Ismail se vratio poslije dva sata,
pod izgovorom da mu je voz umakao. Bila sam srećna, a opet uplašena da li ga je ko vidio.
Tako smo mi ipak ostali sami cijelo jutro. Kad su roditelji došli on je ostao na ručku, ali nije
nimalo bio ljubazniji nego predhodnog dana. I otišao je. Samo mi je poslao telegram u kome
kaže da misli na mene.
…..Kasnije mi je objasnio šta se sa njim događalo kad je bio kod nas. On je imao namjeru da
24

pobjegne iz Albanije, da je napusti. Tada je putovao u Finsku u koju je bio pozvan i imao je
namjeru da se ne vrati i došao da se oprosti od jedine djevojke koju je volio. Zato nije moglo
Page

biti riječi o prosidbi. Objasnio mi je da nije podnosio socrealizam, atmosferu i sve stege i
strahote koje su postojale u Albaniji. Dovoljno je sjetiti se psihičkih tortura u Hodžino doba, pa
da se shvati njegov položaj. I zato je tada bio vrlo nervozan, radilo se o njegovoj budućnost i
vrlo važnoj odluci, pa mu nije bilo stalo do osmjeha i ljubaznosti.
…..Poslije dužeg i teškog kolebanja, pošto je odlučio da ostane u Albaniji, došao je predlog za
brak i onaj šamar. Znači, tetka nas je svojim šalama pomirila i sad se mi spremamo za svadbu.
Ja sam mojima poslala telegram. Oni su već billi shvatili da nijesu mogli da utiču na tu vezu, a
pošto su svi znali da njihova kćer ima ljubavnika, bili su zadovoljni što će se brakom okončati
tračevi i intrige. Kao što sam rekla na početku, mi smo postali intimni brzo, što nas je zbližilo i
to nikada nijesam zažalila. Ali je tačno da sam se napatila zbog tih spoljašnjih peripetija i
uplitanja drugih. Pošto me je on onako ubijedio da «nećemo sklapati brak», pristala sam da
doživotno budem njegova ljubavnica, kao Sartr i Simon de Bovuar, ali Meri i ja smo maštale
da ipak rodim jedno njegovo dijete koje bismo nas dvije podizale. Tako smo sanjale.
…..Jednom je otputovao u Skadar i ostao tamo neko vrijeme i kad se vratio predao mi je
roman General mrtve vojske. To je bilo nešto fantastično! Do tada je pisao samo pjesme i bio
poznat kao pjesnik. Ali još u Moskvi je bio napisao jedan roman koji je krio, a koji je nedavno
izašao u sabrana djela pod naslovom Grad bez reklame. Ja sam obožavala njegovo djelo.
…..Znači, pošto smo se odlučili na brak, ono vrijeme do vjenčanja bili smo vjerenici, ali on se
stidio toga. Htio je da bude onaj moderni momak koji ne obraća pažnju na narodne uzuse i
običaje, mladi poeta i boem kome su se svi divili, pa je u tom času bio diskretan. Za svadbu je
napravio veliko veselje. Doveo je u svatove čitavo udruženje pisaca i oni su me uzeli od roditelja
u Albasanu i pošli smo za Tiranu. U Tirani se tetka potrudila oko spremanja. Kadare je pozvao
samo prijatelje i kolege u svoj stan, a ne porodicu. Zanimljivo je to što je on započeo «modu
ženidbe». Sa te svadbe otišlo je nekoliko parova koji su se brzo uzeli. Da bi pripremio svadbu,
kako nije imao novca, prodao je kameru koju je kupio od nagrade za jednu zbirku. I nedavno
smo gledali snimke što me je snimao prije nego je prodao kameru. Bilo je čudno vidjeti kako
smo izgledali poslije trideset godina. U stvari, to je fantastičan dokumenat koji ću ti pokazati
jednom. Znači, dok smo bili vjereni slabo smo se pojavljivali u javnost. Ali zanimljivo, čim
sam ostala u drugom stanju, izlazili smo takoreći svako veče. Ko bi njega razumio…
.
.
…..Koliko sam shvatila, Kadare vam je bio vjeran u braku?
.
…..I ja to mislim, ali nimalo se nije ustručavao da se udvara nekoj ženi preda mnom. Kao i svi
muškarci, i on je sujetan i godilo mu je kad su mu govorili da sam lijepa. Ja mislim da je on
ostao sa mnom zato što sam mu bila vrlo odana.
.
.
…..Nije samo to. Bilo koja žena mu je mogla biti odana. Ali vi ste njemu odgovarali i
duhovno i intelektualno. Vi ste takođe pisac, znali ste da ga razumijete kao stvaraoca, da
mu budete partner u najvažnijem poslu. Prema tome imate kvalitete da živi sa vama i da
25

vas voli.
Page

.
…..Mnogočemu me naučio. Mnoge stvari mi je rekao, literaturu je odlično poznavao, znao je
ruski. Satima mi je pričao o knjževnicima. Govorio mi je: «Tvoj najveći kvalitet je što znaš da
vodiš razgovor.» I nevjerovatno je to, kad smo se uzeli, provodili bismo čitave noći u razgovoru
i to se nastavilo i do dan danas. Sada kada izađemo u šetnju, taj razgovor je neprekidan i uvijek
zanimljiv. Kada Kadare nešto napiše preko dana, onda mi uveče o tome razgovaramo.
.
.
…..Zanimalo bi me da nešto kažete o svom radu i pisanju.
.
…..Pošto sam završila albanski jezik i književnost, radila sam kao novinar u Pioniru, zatim
u Omladinskom glasu. A onda sam radila u izdavačkoj kući. Kad sam rodila prvu kćer, Ismail
mi mi je donio časopis Osmi novembar u kome je bila objavljena moja priča koja je dobila
drugu nagradu. Kada sam izašla iz bolnice, uzela sam novac od nagrade, a i on koji je dobio
prvu nagradu, kao i uvijek, i od toga novca smo uspjeli da iskombinujemo dva manja stana u
susjedstvu, jedan za njegove roditelje, a drugi za nas. Znači, naš veći stan smo zamijenili za
dva manja uz novčani dodatak. Tako su Ismailovi roditelji živjeli pored nas. Kod roditelja je
došao i Ismailov brat koji je studirao medicinu i sestra.
…..Čudni su to bili ljudi. Kao iz nekog drugog doba. Kada bih rekla majci – dobar dan, ne bi
mi odgovorila, samo bi me gledala. Možda me nije voljela i možda joj nije bilo drago što sam
se udala za njenog sina, ali nikada mi ništa nije rekla. A njegov otac je bio vrlo dostojanstven,
tolerantan. Ismail mu je bio vrlo privržen.
…..Oni su živjeli u Đirokasteru na juge Albanije i Ismail ih je premjestio u glavni grad. Tetka
me je naučila da tako podijelimo veliki stan na dva, da bi svako bio nezavistan i slobodan.
Kasnije smo uzeli drugi apartman, još veći, blizu prvog. Kada se rodila moja druga kćer i pošto
sam dobila te književne nagrade, imala sam pravo da radim pola radnog vremene za normalnu
platu. Tu privilegiju sam iskoristila. Djeca su išla u jaslice, majka mi je puno pomogla oko
podizanja djece. Nažalost, umrla je kada je starijoj kćeri bilo deset mjeseci, sa pedeset pet
godina.
…..Boravak Kadarea u Moskvi je za njega bio veoma pozitivan, jer ga je svestrano obogatio.
Naučio je mnogo. Naročito je naučio ono što ne treba voljeti. Bio je sa književnicima, bio je
stalno u Udruženju književnika SSSR-a, učio je na univerzitetu i u susretima. Bila je to sreća
za njega da sve vidi i nauči. Imao je puno novca, cijenili su ga jer je bio stranac, kao što se to
kod nas čini. Zatim, njegov snažni karakter koji je istovremeno i privlačan, učinili su da se
djevojke za njega zanimaju. Naročito su cijenile tu njegovu aroganciju.
.
.
…..Udali ste se za čovjeka svoga života. Da li ste bili srećni sa njim?
.
…..Da. Ali Ismail može da me naljuti i nekoliko puta na dan. Ja kucam na mašini sve njegove
26

rukopise, bavim se svim pripremnim poslovima njegovog rada, ali toliko volim to što on radi,
da zaboravim na sve te male neprijatnosti. To je možda najljepše u mom ličnom zivotu. Moglo
Page
bi se reći da me je on ipak iskoristio na neki način, jer je vrlo posesivan. Ali čim sjednem da
prekucavam ono što je napisao, toliko sam očarana da sve zaboravim. Može on biti neprijatan,
može reći nezgodne riječi, onako bez razloga, agresivne, ali čim se okrenem njegovom
rukopisu, sve to odleti. Nalazim se tada u jednom drugom svijetu, misleći da su sve to sitnice u
odnosu na ono što je on napisao, na ono što će zauvijek ostati. U našem životu bilo je toliko
snažnih momenata, bilo da se radilo o našoj zemlji, ili na književnom polju kada je dobijao
priznanja i nagrade. U diktaturi je uvijek imao problema sa državom, uvijek je očekivao neko
zlo za ono što je napisao. I svi bi jednoglasno govorili: «Ovoga puta će ga ipak osuditi.» Hoću
da kažem otkuda njegova nervoza i netrpeljivost, živio je u stalnoj brizi šta će biti sa njim i sa
knjigama.
…..Kažem mu da bismo ovdje mogli da živimo malo mirnijim životom, ali kako se uvijek nešto
loše događa u Albaniji, on duboko preživiljava probleme svoga naroda, vrlo je vezan za zemlju
i prati sve iz minuta u minut, pa ako je to loše, onda se mnogo nervira. Sjećam se kada je bio
skandal sa piramidama, on je to pratio bez daha. Sada ovo sa Kosovom je isti slučaj! Neprestano
telefonira u Albaniju, daje intervjue. Tako mi nemamo naš mir. I ja pripadam svemu tome. Ali
ima momenata kad bih, recimo, slušala muziku. Ali on zabranjuje, jer smatra da je sve
drugo preče. Ne može da podnese blage i tihe stvari, vječito je uznemiren.
.
.
…..Jednom riječju, da li je život sa velikim piscem bio težak ili lak? Da li možete govoriti
o tome ili ne?
.
…..Mogu, naravno. Prvo, baviti se istim poslom pod istim krovom je teško. Kada dvije osobe
rade isti posao na istom mjestu, vrlo je teško, jer svako traži svoju teritoriju na kojoj će biti na
kojoj će biti ono što jeste, on. Ali Ismail zauzima puno mjesta, pa za mene ne preostaje prostora.
Ismail zauzima puno mjesta, jer je suviše veliki. Ja znam da je on veliki, ali ipak zauzima suviše
mjesta. Meni ne ostavi nimalo mjesta. Nikad. Sve je za njega. Ja sam prinuđena da živim u
malom ćosku, ali ipak uvijek pored njega.
.
.
…..Znači, vi njemu poklanjate vrijeme koje bi trebalo vama da pripadne?
.
…..Svakako. Ja sam cijelog života davala to vrijeme sa velikim zadovoljstvom i smatram da
sam imala sreću što se zanimam za literaturu, jer bez toga ne bih to mogla da radim. Ne bih da
sam indiferentna. Savršeno poznajem to što on radi, mnogo to cijenim budući da sam i sama
cijenjena. Dajem sve što mogu, mogu čak i više, i ako to ometa moj lični rad, moj lični život,
to nije važno.
.
27
Page
.
…..Da li to znači da biste sami napisali mnogo više da on nije pisac?
.
…..Sigurno bih napisala više, ali takođe to bi bilo svakako slabije. Živeći pored njega postala
sam vrlo zahtjevna prema sebi. Bez njega bih napisala više, ali bi to bilo gore jer ne bih osjećala
onu permanentnu moru: a šta će on reći? Jer svaki put kad se predam pisanju, prva stvar na koju
mislim jeste: šta će on reći? I to osjećanje me neprestano prati, jer njegovo mišljenje za mene
puno znači. Zato ja pišem vrlo sporo i sa mnogo opreznosti. Jer je on moj prvi čitalac pa moram
vrlo pažijivo da radim to što radim.
.
.
…..Da li su njegove primjedbe stroge?
.
…..Ne, ne. On mi da neku primjedbu koju ja ozbiljno promotrim i odmah primijenim. Zato sam
i rekla, da me život pored njega veoma obogaćuje. Učim puno stvari: o tehnici, o načinu
pisanja… Svake večeri mi se prošetamo kvartom i on mi priča šta će pisati sjutradan u knjizi
koju upravo piše. Tako se ja koristim time, njegovom koncepcijom, strukturom, književnim
manirom koji on primjenjuje. On uvijek nađe neki novi način, neku novu formu i ja tako puno
učim.
.
.
…..Imao je sreću što je sreo književnicu. Da li bi postao to što jeste bez vas?

…..Teško je na to odgovoriti. Evo šta on meni kaže: «Mnogo ti dugujem.» Ali i ja tako mislim.
Kad on meni govori o svom radu i ja njemu pravim primjedbe, on se ponekad ljuti, jer misli da
primjedbe nijesu pravedne, ali čak i kad su pravedne, on se nervira. A kad me on sam pita šta
mislim o nečemu i kad mu ja protivrječim, on nije zadovoljan. Ali kasnije, kad on napiše, a
pošto ja kucam na mašinu sve njegove rukopise, kad vidim da je uvažio moju primjedbu i
napisao kako sam mu rekla, vrlo sam zadovoljna, čak i ako se ljutio u tom momentu.
.
.
…..Drugim riječima, on vas konsultuje?
.
…..Ismail skoro nikad ne kaže: «Ti si u pravu,» ali često uradi ono što sam mu rekla i mene
28

raduje kada nađem da je uvažio neku moju sugestiju, ali to ne kažem, da se ne uvrijedi. To sam
Page

primijetila dosta često, što mi daje neku satisfakciju. Naš razgovor se najčešće kreće oko tih
književnih diskusija, i u tome se odlično slažemo. I zato što odlično razumijem njegov rad,
spremna sam na ustupke. Kad je on nepravedan prema meni, ne ljutim se na njega, pustim ga,
nijesam tvrdoglava. Znam da je i on ranjiv. Čula sam jednog dana jednu finu poslovicu: »Na
silu i sa arogancijom nećeš privući kamilu konopcem, a sa nježnošću i mala ptica će privući
kamilu.» S arogancijom se ništa ne postiže.
…..Jedna novinarka u Albaniji me je pitala, i takav naslov je stavila za intervju sa mnom: «Ko
je imao sreće u tom mitskom paru?» i sama je odgovorila: «Na kraju krajeva, Ismail je imao
sreće.» To je bilo vrlo ljubazno sa njene strane. Rekla je da je on imao sreće što je imao takvu
ženu i što živi pored takve žene.
.
.
…..Koliko ste napisala knjiga prije nego ste izašli iz Albanije?
.
…..U Albaniji sam objavila pet knjiga, romane, priče i novele. Obično je tema tih djela život
parova, psihološki život bračnog ili vanbračnog para, njihovi uzajamni odnosi. Kritika ih je
odlično primila.
.
.
…..Čitala sam Vaš roman objavljen u Parizu, Žena iz Tirane. Čitala sam i francuske
kritike koje su bile pohvalne. Vaša glavna junakinja Suzana radi u izdavačkoj kući. Ima
li u toj knjizi nešto biografsko?
.
…..Da, i ja sam radila u izdavačkoj kući koja je objavljivala književna djela, enciklopedije,
rječnike. Kuća se zvala «Izdavačko preduzeće enciklopedija». Ja sam tamo radila kao urednik.
Objavljivali smo i memoare i biografije slavnih ljudi.
.
.
…..Suzana radi u izdavačkoj kući gdje se objavljuju memoari “velikog šefa, velikog
čovjeka”. (Znamo da pravite aluziju na Enver Hodžu). Tu je opisana strašno zagušujuća
atmosfera gdje je sve izdijeljeno na pregrade, gdje se šapuće da nešto ne bi izašlo vani. Da
li ste zaista doživjeli takvu atmosferu na poslu?
.
…..To se sve zaista tako i događalo, sve je i u stvarnosti bilo tako! Čak i onog kolegu kojeg
hapse u knjizi, to se dogodilo pred našim očima u stvarnosti, mi smo to doživjeli stvarno. Sve to
što je u mojoj knjizi – dogodilo se, to su stvarne činjenice.
.
29
Page
.
…..Ali Vi ste uspjeli da od konkretne stvarnosti napišete roman koji drži čitaoca bez daha
dok ga pročita. Kako i kada ste ga pisali?
.
…..Vi znate da smo pobjegli u Francusku u jesen 1990. godine. Kadare je želio da dâ do znanja
Aljiji da ne želi da živi u tom režimu koji se nije demokratizovao kako je trebalo poslije Hodže.
I ja sam počela da ga pišem ovdje, u Francuskoj, jer sam se ovdje oslobodila od svih onih
strahova i nekadašnjih mora, ali sve se to bilo zadržalo u meni. Zato sam, kad smo došli ovdje,
počela da pišem roman koji govori o životu koji smo živjeli u Albaniji. O svakodnevnom životu
koji je bio težak i o životu u izdavačkom preduzeću, i o svim događajima koje smo
doživjeli. Sve sam to donijele u sebi u Pariz i sve sam to napisala u potpunoj slobodi ovdje,
bez straha i drhtanja. Sve što sam pisala do tada tamo, sve je to pisano s ograničenjem, s
cenzurom i autocenzurom da se ne bi reklo sve što se željelo.
.
.
…..Da li je knjiga objavljena u Albaniji?
.
…..Da, i tako je odlično prošla da je prvo izdanje rasprodato i odmah je objavljeno drugo.
.
.
…..I ljubavni život Suzane je odlično prikazan, što dokazuje da ste dobar romansijer.
.
…..Ne znam. Željela bih da je tako. Na primjer, lik pisca H. kojeg opisujem, koji je progonjen
i koji strada, to je pomalo lik Ismaila. Takvih problema je baš on imao u to vrijeme sa državom
i sa cenzurom. Pisac koga opisujem je u opasnosti, prijete mu. Nijesu ga uhapsili, nego su
sazvali plenum da bi osudili javno njegovo djelo, pa se svako pitao da li će ga zatvoriti poslije
toga. Ali kako je bio vrlo poznat, nemoguće ga je bilo strpati u zatvor zbog reakcija koje bi bile
izazvane u zemlji i inostranstvu. Ali taj isti pisac, što je bio i Ismailov slučaj, mogao je da doživi
i drugačije posljedice, kao, recimo, da ga neko pregazi kolima na ulici ili da mu neko zabode
nož u mraku. Sve smo mi to doživjeli u stvarnom životu.
.
.
Razgovarala Branka Bogavac
30
Page
 POEZIJA

Mateja Jurčević

MUZEJ NA OTVORENOM
.
.
Bukolika
.
Naša je zemlja puna šuma
a tvoja je puna jezera
ti znaš kako se korača pored jezera
imaš cipele samo za tu svrhu
imaš jezerski korak
(dva teška labuda na listovima
teturaš jer tvoja te strpljivost priječi
da im uskratiš molove)
ti se vjerojatno ponekad i smiješ
i to vjerojatno zvuči
kao spuštanje hidroaviona
ljudi ili ulaze ili izlaze
ili stoje mokri na obali
i psuju strojeve koji si dopuštaju previše slobode
zatim odlaze u šumu
govoreći:
Ovdje sasvim sigurno ništa neće dotaknuti površinu
.
.
Hladna fronta donosi nevrijeme
.
Pod zastavom ambasade
ogrću se tvojom kožom
veleposlanici
kao satiri u jednoj trajnoj veljači
31

O tebi ne znaju ništa

osim da si prvo poslijeratno proljeće
Page

nad Istočnim morem

cvjetni geler iz utrobe majke
zbog kojega hodaju nabreklih plavih šarenica
po ovoj zemlji u kojoj su sve oči mulj
ali topao i siguran
U magnetskom polju ti si forma koju sve prati
u trgovini
pod zastavom ambasade
moguće je kupiti cigarete s natpisom
na tri tvoja jezika
Pušenje ozbiljno šteti Vama i drugima oko Vas
engleski
ruski
i onaj koji ovdje nitko ne razumije
jer je osjetljiv kao šesnaestogodišnjakinja
i svi se boje šaputati odvažnije
Pod zastavom ambasade
nužno je poljubiti prolaznika
kao da prvi put odlazi u neudoban rov
kao u blagdanskoj radosti
kao pod imelom u trgovačkom centru
kada se pravimo da zakon ne postoji
i da je nesmotreno tako sa strancem
i uopće
nekulturno
Pod zastavom ambasade tvoja lijeva ruka
tvoja desna ruka
na dva trupa koja se kreću u suprotnom pravcu
jedna prstenovana kao rijedak golub
druga monaška što izmiče sablazni usne
Mimoići te ili asimetrično voljeti
nijedno ne priliči
postojati u tri polovine
kakve besmislice dolaze s vjetrom
.
.
Muzej na otvorenom
.
Zlatni Kristofor Kolumbo
drži dlan iznad pogleda
s prstom uperenim u zemlju koja uvlači trbuh nastojeći se prikazati neplodnom
uzvikne terra nova kada mu plemenite metalne uši obuhvate zvuk novčića koji pada
faraon koji se klanja
mislilac koji ispravlja vratne kralješke
srebrni i bijeli
32

na opću radost prolaznika

Page
Dolazi žena koja je skinula vlastitu glavu
i položila je u široko krilo
zaogrnuta zelenim plišem
u nizu s koševima za otpatke
posve je nepokretna
Muzej na otvorenom kulturna je senzacija sezone
sa svih strana dolaze učenjaci i znatiželjnici
prodaja popratnih sadržaja bolja je od očekivanog
Žena-koš zna i on je tu
i prepuna je nepojedene šećerne vate
čovjek koji je bacio nepopijenu kavu u plastičnoj čaši
i gospođica koja je iz džepova istresla rabljene maramice
izgledaju kao lijep par
Žena-koš čeka sudbinski susret s njime
da joj zavari glavu prije nego padne snijeg
prije nego oproljeti i voda izbaci smeće na glavni trg
Žena-koš zna kada prođe bacit će svježe kupljeno pecivo
koje je previše brašnasto za njegov ukus
i to je najbliže usnama
sve ostalo bit će ljubav
jato golubova koje se sručilo u nju da poždere sve jestivo
trokutasta ispupčenja na koži i udarci krila
čine je ljupko plavom
sve ostalo bit će ljubav
.
.
Nikada neću znati ono bitno o tebi
.
Nikada neću znati ono bitno o tebi
urlaš li ikada iz svega glasa
prenosiš li se iz prostorije u prostoriju ili te upijaju zidovi
bjesniš li kada te prekine zvonjava telefona
vičeš li u slušalicu:
Ne trebam novu tarifu
riblje ulje ni kremu od puževe sluzi
tko to koristi i zašto?
Plaču li gospođe iz reklamnih agencija jer si im opsovao najbliže
imaš li koga da ti kaže:
Previše si grub i takav si čitav tjedan
Nikada neću znati ono bitno o tebi
postao si jednoličan na snimci loše kvalitete
preslušavam je znajući da raspon mora postojati
kao što postoji božanstvo
kao što postoji vječno sutra u kojemu su sadržane sve vrste jutarnje kave
33

kao što postoji od iskona neki kiosk na glavnom križanju

Page

u nekom gradu
koji traje već sat vremena duže od ovoga
i s iskustvom govori:
Budućnost nije strašnija od šestero preglasnih ljudi
Nikada neću znati ono bitno o tebi
koliko se daleko čuješ kada ti jave loše vijesti
kada ti jave o smrti u drugoj vremenskoj zoni
televizijom ili poštom
što te pogađa više?
Nikada neću znati ono bitno o tebi
Čut ću te kada iz košnice izlete pčele
kada se u strahu sakrijem među hortenzije i kukutu
kada zaspem snivajući nevine koale
koje nježno hraniš lišćem oleandra
.
.
Žene iz Altamire
.
Žene iz Altamire
zaljubljuju se u jelene
Žene oplakuju smrt i liježu s lovcima
pripremaju meso voljenih
nevoljeni sviraju u njihove rogove
nevoljeni su pećinu pretvorili u rožnatu čeonu kost
koju zaljubljene krišom poljube
kada god se za to ukaže prilika
najčešće uvečer kada sunce podsjeti
da mu božanstva režu vrat
i da mogućnosti jutra nisu istrošene
noću ih
ljubomorne
sanjaju okružene košutama
zdepaste i neželjene
umiru kada po njih dođe krilata lanad
umiru nijeme nikada ne naučivši sintaksu rike
Žene iz Altamire
priprosto bezrječno pleme
cijede sokove bilja i rišu vitka tijela
voljeni na ispaši (jabukom)
voljeni u trku (srčikom)
voljeni u snu (tamnozelenim listom)
Žene iz Altamire sada su žalosni crveni bizoni
koje hvataju pohlepne ruke
sada su moje napuklo nepce
34

moja temperasta krv

i mesnata šutnja
Page
Pokazujem na drvo
pokazujem na voćku koja trune na tanjuru
pokazujem na sebe
popnem se visoko
prislonim jabuku na srce
vrijeme je ručka
želiš li jesti?
Pitanje je jednostavno i brižljivo složeno u pokret
Ti se smješkaš i odlaziš
iz špilje u nadstrešnicu koja umije tvojim jezikom
kao teškim reketom zarobiti zglob
ja znam ti si i dalje gladan
ona govori:
Suton nad ovim gradom
nalik je vrućici u grlu koja pada na usne
i oblikuje ih u korito Dvine
puno ušećerene vode
kojom se sladi stado jelena

35
Page
Vladislava Vojnović

ODRAZ
.
.
Prosta stvar
.
Nežnost, požrtvovanost, toplina,
a i briga,
pa i prosta pristojnost,
to je za one niže,
sa manje kvalifikacija,
za uslužne delatnosti,
za početke karijera,
za svekoliku služinčad,
za one koji mogu da posluže,
koji moraju da služe,
to je za neplaćeni ženski rad,
ili za ono što se iz njega ispilelo.
Viši
ako hoće da budu na visini,
moraju da se ne mršte,
ali da tek što nisu,
ledeni,
nezainteresovani,
imajući pametnija posla
na drugom mestu,
da frustriraju svakim pokretom,
i pogledom,
reči da ne troše,
da ih štede
kao nekad što su se meci štedeli
za prave neprijatelje,
a sitne da ubijaju
negovanoću golih šaka,
oštricama distanciranosti,
hladnim oružjima statusnih simbola,
uniformnošću stava i odela,
svilenim gajtanima samopouzdanja
36

koji sijaju, puše se i pene

kao znoj trkačkih konja
Page

koji pobeđuju.
I kao da nije bilo dovoljno loše,
otkriše niži,
sa manje kvalifikacija,
na počecima karijera,
svekolika služinčad otkri
i opiljci neplaćenog ženskog rada otkriše,
da bi se sve to moglo glumiti.
Prosta stvar, reče Hamlet.
Pa, kad je prosta, što tebi tako čudna izgleda,
zapita ga mati.
Neka sasvim drugačija mati
nego što sam ja.
.
.
Papir od šargarepe
.
Seckam šargarepu
na tanke, tanke listiće,
svi su isti, mogli bi se presovati,
negde sam videla papir od šargarepe.
Inače je ne seckam tako,
ali, žuri mi se da cušpajz bude gotov,
tanji komadi brže popuste.
A iza mojih leđa
u paralelnoj realnosti,
nešto strašno zgrabilo je prostor,
uvrnulo ga, zgužvalo,
hvata i mene, deformiše me,
fragmentira me
i odjednom
šargarepu secka devojka,
možda treći ili četvrti put u životu,
i pored najbolje volje,
režnjevi joj nisu tanki,
a nisu ni jednaki.
Proleće je kao i sada,
kuhinja je manja od moje,
pod nogama joj nisu pločice
nego teraco-beton,
iza leđa joj nije moj mačor
već nenaklonjeni starac
otac njenog budućeg, pa zatim bivšeg muža.
Ocu te devojke ubila se majka
baš u junu mesecu,
37

godinu dana pre nego što je maturirao

odgovarajući
Page

Junija Palmotića i dubrovačku dramu,

a u Palmotićevoj je Zavod za mentalno zdravlje,
a ta će devojka mada tad to još ne zna
studirati dramaturgiju,
a mnogo godina kasnije ići će u Palmotićevu
da potraži pomoć.
No, tada, posle seckanja šargarepe,
ta je devojka skuvala ručak,
a onda pobegla s ledenog teraco-betona,
od nenaklonjenog joj starca iza leđa,
od muža koji to tad još nije bio,
a sad to nije već više od dvadeset godina,
otrčala je najboljem drugu iz razreda
da lupetaju, da se smeju, da piju,
da joj depilira noge
jer sama nije imala srca
da cima one trake
nalepljene preko voska.
I tako su oni godinama
jedno drugom ogovarali ceo svet
ogovarali jedno drugo,
ogovarali sami sebe
pet para ne dajući
za restriktivnost palanačkog morala,
jer je ona devojka smatrala
da su jedno drugom stariji
po starešinstvu redosleda pojavljivanja
u tom filmu,
sve dok ono strašno
iz paralelne realnosti
nije zgrabilo sve,
pa i druga iz razreda,
pa i devojku što je bila nespretna
s nožem i šargarepom.
Devojku je povredilo
što ju je drug napustio odabravši
različitu paralelnu realnost.
Jeste, ona je sirota
verovala u mogućnost izbora.
Njeno strašno-strašno dugo ju je uvrtalo u ženu,
koja je teško podnela smrt oca
i jednog sasvim drugog juna
morala je do Palmotićeve
gde se popela do poslednjeg sprata tog pakla
teraco-betnoskim stepenicama
do tmastog doktora
gospodara vrhunca za zaključane.
Taj joj je, pak, rekao da joj nije ništa,
da je zdrava kao dren,
38

zdrava koliko se samo može biti.

Page

Njoj se uvrnula misao:

koliko li je zdravih proglasio bolesnima
ako nju smatra zdravom.
Tmasti je zapazio uvrtanje,
pa ju je pitao šta bi ona htela.
Ona je rekla da se nadala
da će joj otac pre nego što umre
reći „Izvini.“
Tmasti je rekao „Gluposti!“ jer, reče,
toga nema na svetu i neće ga ni biti,
sistem brani sebe i nema sposobnost
uviđanja greške.
Svako „izvini“ udar je u temelj, ruši ličnost,
satire je.
Nije mu poverovala.
Par meseci pre seckanja šargarepe
na tanke-tanke jednake listiće,
zazvonio mi je telefon
na uzbunu:
drug iz razreda izvinio mi se za uvrtanje.
I lagala bih kad bih rekla
da mi nije palo mi je na pamet šta je rekao tmasti,
ali sam odmahnula glavom
kao da je misao kosa koja upada u oči.
I misao se kao kosa zabacila na mesto,
van vidnog polja.
A danas je opet zazvonio telefon:
drug iz razreda
pokušao samoubistvo, rekoše,
trenutno je zaključan u devetom nivou pakla,
leče ga neki tmasti mudraci
koji znaju znanje
o nemogućnosti izbora.
.
.
Kao Pulin
.
Prijatelja nemaš sto,
nego jednog ili dva.
Češće jednog.
Često, da se ne lažemo,
nijednog.
Zato za prijatelje proglašavaš
poznanike, komšije, kolege,
jatake i ortake,
39

neusuđene ili bivše ljubavnike,

neke sasvim slučajne ljude,
Page

mačku ili psa,

neko mesto, reku, šumu,
neku boju,
muziku,
mrtvog pisca,
kompozitora,
odraz u ogledalu.
Svi oni trebalo bi
da poznaju jedni druge.
Da, ako ti se nešto desi,
ima ko da im javi
i tebi da javi
ako se njima desi.
Ako se posvađate
da ima ko da vas miri,
ako se ne pomirite
da imaju kome da te ogovaraju,
kad te ogovaraju
da ima ko da ti prenese
njihove reči,
zbog kojih ćete se potući,
pa pomiriti,
pa napiti,
pa opet posvađati,
pa ogovarati,
pa se naljutiti, nasmejati,
pomiriti.
No, ako imaš izvestan kulturni kapital,
izvesnu hrabrost,
i radoznalost,
pa za prijatelje ne proglašavaš
samo članove rodovske zajednice,
ako švrljaš šarolikim šarom
i nalaziš ih na raznim mestima,
onda moraš sama
da ih juriš i da laješ
kao neko neurotično pseto,
kao davno genetski modifikovani pulini
što stado drže na oku
i na okupu,
ne dajući da se stoka odvaja.
Inače će se pogubiti,
pa ćeš se setiti da imaš
tek jednog ili dva prijatelja,
češće jednog,
da se ne lažemo,
često nijednog,
40

što je nezgodno
kad ti se svetom više ne švrlja
Page

a ogovara te mačka,
olajava te reka,
boja ti se ruga,
otrcavaju te mrtvi pisci
i muzičari,
a najgori je od svih
odraz u ogledalu.
.
.
Čaša
.
Ako ne paziš,
može se desiti
da ti se želje ostvare,
naročito nesmotrene.
Prijatelji
koji su nežni,
još će ti i pomoći
da ti se želje ostvare.
Samo neprijatelji
zauzeće se za osujećivanje
ostvarenja tvojih želja,
njih treba – da čuvaš.
Prijatelji će ti reći
da ti je čaša dopola puna.
Poslušaš li ih,
mogla bi crći od žeđi.
Neprijatelji će huškati
tvoju svest o čaši
koja je od polovine prazna,
nad tim treba – da se zamislš.
Pristajanje na pola punoće
ima smisla samo na samom kraju.
U svim ostalim slučajevima
svest o praznini spašće ti glavu.
.
.
Sapun
.
41

Nikome se ne može desiti

Page

ono što mu ne priliči,

govorila je tvoja baka,
Bog joj dao pokoj
nespokojnoj,
a i tebi pameti da je ne mrziš,
mržnja je za lenštine
i za tupe.
I, posle godina neprilika,
zapriličilo mi da te odvedem
na mesta koja najviše volim,
da ih zavoliš i ti
da imamo više
međ zimnicom na policama špajza
kad jednom bude padao sneg.
Tebi novi horizonti,
a meni tople ruševine ljeta
na rubu napuštenog mora
i jednog izgubljenog svijeta,
sve u svoje vreme,
govorila je tvoja baka,
nemoj je mrzeti što je samo govorila,
a nije sprovela u delo,
nije sve dato svakom.
I dok tvojim nježnim godinama
priliči da bereš i skupljaš plodove
sa mirisom mora i okusom soli,
meni priliče tegle i flaše,
i jedno društvance,
jedan ručak,
ne u našem od košave drhtavom
kontinentalno blatnom svakodnevlju
pored mutnog Dunava,
nego na tom nestvarno bleštavom
maestralom osveženom Mediteranu,
pored kao čežnja tirkiznog mora,
providnog i preko dubine
mog abysovsko-cameronskog srca;
u kući slično mišljenoj kao naša
samo sa sa svim kućnim potrepštinama
pobednika,
ne sa dovijanjima gubitnika,
sa savremenom kuhinjskom mehanizacijom,
ne sa mojim starinski strpljivim rešenjima,
sa Gantovom lanenom košuljom na štenderu,
ne sa na buvljaku kupljenom garderobom u šifonjeru,
sa strancima koji znaju sve o istoriji
i pripovedaju kako je bilo,
42

ne sa domaćima što tragediju drže u malom prstu

Page

pripovedajući
kako je moglo da bude;
drštvance koje zna sve o politici
i njenim produžecima oružanim sredstvima,
društvance koje se, međutim,
ne doseća da vodi ljubav, a ne rat,
ta, ozbiljni smo ljudi,
to je bila kratka i falš istorijska opcija,
mada, čujte, Korčulanska letnja škola,
to je već bilo nešto,
mada, opet, disidenti na ovim prostorima,
pričam ti priču,
vratimo se na Drugi svetski rat…
Društvance koje, dakle, sve zna o elegantnim rešenjima
što ih pruža novac,
ne o Divoti prašine, o pravom životu koji počinje
tamo gde prestaje komfor,
o čemu ja znam ponešto,
ali ćutim jer me niko ništa ne pita.
A u kupatilu te kuće,
u sred te kuće bez nepotrebne raskoši,
gde zaista ne gaje svinje i kokoši,
nego jednog velikog džukca,
na svoje veliko zaprepašćenje,
na lavabou oprah ruke i shvatih
da sapun je onaj za skidanje fleka,
znaš, onaj romboidni iz DM-a,
onaj što skida i najokorelije grozote.
imamo ga i kod kuće!
Da, znam, mora biti da je domaćin
pre nego što smo došli
prosuo po sebi ulje,
pac, savur, sos, toć, vino, vino, šta bilo,
i onda je to tako ostalo.
Znam.
Ali, opet, ali, ipak,
baka je govorila
nikome se ne može desiti
ono što mu ne priliči,
pa ni moje, a reklo bi se i domaćinove,
sartrovski prljave ruke
iza sartrovski zatvorenih vrata
kupatila
u kući okrenutoj moru
gde novine više ne leže
s Arsenovim datumima jula
nego skakuću crne vesti na Internetu,
43

pred obljetnicu Oluje

zaoštravaju se odnosi između Srbije i Hrvatske,
Page

da, vesti kažu da ničeg nema,

ničeg nema od mene,
od mene.
I zato uzeh onaj sapun,
zatvorih ga u kutijicu,
sklonih ga sa lavaboa.
Ruke su kakve jesu
i ne mogu se oprati,
nego Jaspersa u prljave ruke i Hanu Arent,
pa, prakljaču i rifljaču,
pa, svako na svoje,
ko na reku, ko na more,
pa van zone komfora,
kao vredne žene vekovima!
A ti brzo zatvaraj tegle
dok su vrele
stavljaj ih u dunst
i ne vraćaj se starim ljubavima,
a naročito nemoj nikad da mrziš,
mržnja je za lenje i tupe,
ne za gladne,
nego za alave
što veruju da novac nudi
elegantna rešenja, efikasne sapune
i da je, valjda, Libetyja Valancea
ubio Ransom Stoddard.
.

.
Probudi se!
.
Ma, da, pogled je brži od konja,
šire je more od polja,
dragi je draži od brata…,
ali i dalje je pogled spor,
i uzak,
i sklon zavođenju.
Inače ne bismo štošta mogli,
npr. da gledamo filmove,
da nema te sporosti,
da ne vidimo 24 sličice u seknudi
kao kontinuirani pokret,
na televiziji 25,
da se zaljubljujemo,
44

da se nadamo,
Page

da verujemo.
Da se pogledamo u ogledalu
ili u tuđim očima.
Ima ona priča
o trunu i brvnu,
diskurs o osuđivanju,
ah, diskurs, da, diskurs,
lepe li reči i poetične,
Isusova parabola
da ga ceo svet razume,
nerazumni svet
bez čijeg se razumevanja
ne postaje zvezda,
prvo ti lepo oseti brvno u svom oku,
pa onda vidi trun u oku brata svog.
Meni se oči generalno gade,
gadi mi se ljigavost sluzi,
gadi mi se osetljivost,
kapilari, flekice, neravnine,
izvesni pogledi naročito mi se gade,
a najviše zurenje
u prazno.
No, upoznala sam jednog brata.
Taj mi je brat bio konj.
Znaš kako vidi konj?
Zašto je uopšte tolika životinja
poslušna,
zašto sluša gospodara,
zašto pušta da ga jašu i prežu,
zašto voli,
i otkud mu saznanje
da je sloboda spoznata nužnost?
Konj ima u oku ljigavo sočivo
kroz koje čitav svet vidi
četiri puta većim nego što svet jeste.
Konj sebe, dakle, smatra,
četiri puta manjim.
I takav mali, šta će moj brat,
nego da se plaši,
da sluša,
da voli
i da trpi;
osim ponekad, kad mu baš pukne film,
da baci ćifta i nekog povredi,
da se propne što naročito oduševljava kičere,
da zapeni od napora,
da se baci sa litice,
45

ne znam otkud mi to,

ali me proganja prizor.
Page
Zagledala sam se u oči tom konju
i tamo videla odraz svojih očiju
i brvna,
konjsko brvno i svoje,
i četiri jarca sam videla,
na svakom brvnu po dva,
leti trunje, upada u oči.
Tvrdoglavi jarci
gurali su se
i pali su u vodu
i voda ih je odnela.
Tužan prizor,
a možda i zbog onog trunja,
potekoše potoci suza
iz konjskih i mojih očiju,
odnesoše trunje,
i brvna odnesiše,
odnesoše i konja
i mene,
prođe život
u treptaju oka,
u pogledu bržem od konja,
ali sporijem od filma,
koji je i dalje spor
i takav će ostati zauvek
ko hoće da bude zvezda,
negde oko Metkovića
u autobusu dok si spavala
sanjajući aplauze.
.
.
Neustrašiva
.
Do zrelih godina,
ma, do juče ili prekjuče,
u društvu najboljih prijateljima
drhtala sam.
Drhtala sam pišući,
drhtala čitajući.
Kasno sam legala,
rano ustajala,
nisam spavala po danu.
Budila sam se na svaki šum.
Drhtala pred ogledalom,
46

drhtala pijući kafu,

Page

drhtala sam opijajući se,

započinjući dan
i završavajući ga.
Drhtala sam kad zazvoni telefon
i dok traje razgovor.
Drhtala sam kad sam sama,
drhtala u bioskopu i u pozorištu,
drhtala na pijaci
u smoposluzi,
kod frizera,
pred konobarima,
prodavcima
i bibliotekarima.
Drhtala sam razgovarajući s majkom,
i sa ocem.
I sa tetkama.
I sa sestrom od tetke.
Drhtala dogovarajući poslove,
drhtala pred javne nastupe,
i privatne.
Drhtala sam spasavajući životinje,
drhtala pomažući ljudima,
drhtala učeći,
drhtala pokazujući znanje,
drhtala postižući koješta što se ceni
i radeći ono što se prezire,
drhtala povinujući se pravilima
i kršeći ih.
Drhtala sam u seksu,
drhtala sam plivajući,
drhtala kuvajući,
kvačilo nisam mogla da pritisnem,
toliko sam se tresla vozeći auto.
Drhtala sam na putovanjima,
drhtala sa strancima,
drhtala sa bližnjima.
Drhtala sam na porođaju,
posle porođaja drhtala toliko
da sam odskakala od stola
na kojem su me ostavili.
A ničeg se nisam bojala,
ništa mi nije bilo teško,
ništa mi nije bilo nedohvatljivo,
ništa mi nije bilo nerazumljivo,
važila sam za samopouzdanu,
za prepotentnu,
za onu koja zna šta radi,
47

za onu koja zna kako se stvari rade

i kad je za šta najbolje vreme
Page

.
Ovih sam se dana prepala.
Samrtni strah uvukao mi se u kosti,
i vidim
ruke mi mirne,
noge mi mirne,
želudac mi miran,
srce mi ravnomerno kuca,
plućima mi se pune i prazne.
Roditelji su mi mrtvi,
brakovi su mi propali,
dete mi odlazi,
prijatelja nemam,
niko mi se ne sviđa
i nikome se ne dopadam.
Više se ne mogu obrukati.
Ne mogu više propustiti priliku
koja se čoveku ne daje dvaput.
Smrt će sigurno doći,
neće me ostaviti,
značim joj.
Ona nikog ne ostavlja,
pa ni najveće šeprtlje.
Strah,
kakvo olakšanje.
.
.

Čuvam ti pogled
.
Kupujem veštačke suze.
Ponestalo mi pravih.
Skupe su suze,
ako nisu kratkotrajne.
Kratkotrajne traju mesec dana,
ako ih ne upotrebiš,
moraš da baciš.
Tako sam valjda
ostala bez zalihe koju mi je bog dao.
Dugotrajne traju dugo,
ali i koštaju.
Te mi bog nije ni davao,
nisu predviđene za mene.
48

Zato mu prkosim i kupujem ih.

Page

Sad sam pametnija,

iskusnija,
štedim.
Jednu suzu pustim ujutro,
jednu uveče,
dugo nišanim, da ne promašim,
da ne ode uludo,
da se ne otkotrlja u uho,
da ne ostane pored nosa,
na kapku ili na trepavici,
skupa suza bez konzervansa.
Ekonomišem tim presolcem
za čuvanje pogleda
da bude još neko vreme podnošljiv
da naoko
svet može da me pogleda u oči
iako znamo da nema svrhe,
toliko smo se lagali
taj lažljivi svet
i prilagodljiva ja.
A opet,
kad bude zima,
kad bude duvala košava,
kad noći budu duge,
možda mi nekad dođeš
i pogledaš me u oči,
pa zato štedim presolac,
konzerviram pogled,
da mi ostane barem jedan
prihvatljiv za tebe,
ako se nekad vratiš
i prohte ti se u sred zime
da me pogledaš u oči.

49
Page
Pavel Domonji

NINA
.
.
Nina
.
Zove se Nina
radi u ombudsmanu
u njenoj kancelariji
rastu
paragrafi
beli okovratnici
i muškatle
pomalo je čudna
voli šetnje lavirintom
dopisivanje sa birokratijom
i nekog tipa
koji je uči
kako se na mađarskom
kaže DA
da je rođena ranije
služila bi u Likurgovom hramu
i lovila nomomahe
.
.
Mačka gospođe Lemm
.
Gospođa Lemm
ima narandžastu mačku
čija električna dlaka
više ne svetli u mraku
prestala je da lovi
frkće i mjauče
dane provodi na oblacima
posmatra golubove prevrtače
svake godine
početkom februara
putuje u Egipat
odakle šalje duga
50

iscrpljujuća pisma
Page

ponekad napravi selfi

i šibne ga gospođi Lemm
koja onda dugo ne može da zaspi
miševi grizu njenu savest
.
.
………………………………****
.
Jednog jutra
u glavi Franca Kafke
rodila se ideja
da pokrajinskom ombudsmanu
pošalje dopis i upozna ga
sa problemima
svog dvojnika
tihog bankarskog službenika
Jozefa K.
u podne
za vreme ručka
Kafka je ideju
izložio Mileni
tada je još uvek delovala
sveže i privlačno
uveče
međutim
Kafka je počeo da se koleba
i tone u procep
koji nastaje u sukobu
pesničke ambicije i građanske dužnosti
pred ponoć
pesnik je nadvladao intelektualca
za Jozefa K. više nije bilo šanse
na dnu kamenoloma
njegov je slučaj rešen
ogromnim mesarskim nožem
.
.
Pokušaj pesme
.
.
Treba da napišem nešto
pesmi
recimo
nalik
nisam siguran Ahile
51

da će joj se dopasti
Page

moj pokušaj
Polihimija je savetovala
da prilikom pisanja
koristim rimu
pesma bez rime
kaže
liči na okamenjenog slavuja
gospode
jednog takvog sam
baš prošlog leta
razbio čekićem
imao je finu dršku
taj čekić
– kao da je bio Fidijin –
i mekano čelo
trebalo je dosta vremena
da se kamen pretvori u prah
šmrkali smo
sećaš se Ahile
tog slavuja celo veče
naručivali rime
i sa centurionima cirkali do zore
bliže od toga
poeziji nismo mogli biti
sad
posle svega
treba da napišem nešto
jednostavno i čisto
kao trava
kao oko neba
nešto što bi joj se
zbilja
moglo dopasti

52
Page
Milorad Pejić

ŠARAF
.
.
Priča sa zapadne strane
.
Od stotinu izuma i genijalnih pronalazaka najviše
zarađujemo na izvozu konopa za vješanje.
Igračkama užasa podmirujemo simpatične tirane
i ovo perje slobode kojim se kitimo očerupano je
naživo sa krila potlačenih ptica Arhipelaga Raka.
Dignemo ponekad glas ali suočena sa prepunim
tezgama mesa i buradima vina naša se pravičnost,
kratka koliko i pseći stid, brzo u pljuvački razvodni.
Ali, shvati me, imamo i mi košmare! Neprijatelj
ne miruje i prema dojavama s osmatračnica barbari
ponovo jašu u izvraćenim ovcama kao u pancirnim
košuljama. Udvostručili smo istočne granice
ljudstvom koje ne spava. Naše kaznene ekspedicije
zabadaju svakog dana, kao žaoke, pobjedničke
zastave carevine na mala zgarišta ali kući se vraćaju
bez radosti. Napredujemo ali sa strahom! I tome
nema kraja, divljaci naprosto ne razumiju poraz.
.
.
Priča sa istočne strane
.
Istine su neodržive! Navijali smo, kao na psećim
trkama, za laži koje najžešće laju. Moj brat je
potkazao debelu komšijsku kravu da je preživala
marihuanu. Zbog buduće izdaje svi smo, ko mali
Isusi, vukli krst srpa i čekića na leđima. I zaista,
kad se gvozdena zavjesa, kao zastor za tuš, otkačila
i sasula u sapunicu, nagi, u čizmama od sedam milja,
preskakali smo na suprotnu stranu da se ponovo
rodimo.
53

Pokošena trava miriše kao i ranije svojom krvlju,

Page

onakvom kakvu ima, i crveno lice mjeseca gleda

kroz čemprese pobodene u red poput vreténā,
kao kroz željezne šipke tamničkog prozora. Jedino
riječi su slobodne! Ali ničemu služe jer nepoželjne
su istine. Na noćnom nebu, svima dostupnom,
cvjeta kamenje i ruka mraka upreže u sazvježđe
Velikih kola sazvježđe Malog medvjeda. Ne shvatam
kako nam uopšte uspijeva da o tome ništa ne znamo?
.
.
Branko Miljković
.
Tvoju odluku da napustiš svijet gotovo da i sâm
razumijem. Kad nemaš više pitanja a imaš snage
preostaje još jedino da se izabere način. Potom
nastupa mûk, tišina razornija od tišine kamenoloma
nedjeljom.
.
Tvoj način skoro da mi je i samom shvatljiv. Nakon
vješanja tijelo je ocijeđeno ali nema okrvavljenih
jastučnica, ispovraćanih peškira, tako da ni kod kog
ne izaziva gađenje. A i sâm čin je potpuno privatna
stvar: čovjeka ubija njegova vlastita težina.
.
.
Putovanje ljubavnika
.
Za onu staru, iskljuvanu cestu uz rebro otoka
nismo se odlučili radi piva u obnovljenoj konobi
Humac. Išli smo da poreknemo uspomene!
Po kamenim krovovima sasutim u utrobe svojih
kuća i rđom plamenjače izjedenim presama za
vino puzili su arheolozi kao usisivači. Iskopavajući
fosile neodrživog, naišli su na onaj vreli dan prije
više od trideset godina kad sam, izazvan zijevanjem
pazuha, skrenuo naglo i zario njušku Trabanta
u crvenicu, ti prostrla deku među čokote.
Izjavili smo da se ne sjećamo vremena i nastavili
pješice, nanovo zaljubljeni ali nekako bespolni
kao dva teletabisa: “Grli, grli!” Niz zapadnu padinu
54

tekli su uzbrdo valovi lavande i betonska fleka

na gradskoj zidini u daljini ukazala se jasno kao
Page

na zubu amalgamska plomba kad zine more.

Podsjetila si me da ne pamtimo mjesta ali je za
tezgom kod autobuskog kolodvora sjedila besmrtna
nona Donata. Dočekujući tuđe goste podupirala je
rukom srce, isto kao i prije trideset godina kad je
klimnula prema podstanarskom prozoru tvoje sestre
što je kašljao dim zagorjelih uštipaka. Zastali smo
hipnotisani ali ne kupismo sir koji sam pomirisao.
Nisu nam se svidjele sunčane naočale koje si
probala. Maskirani stranim jezikom produžismo
dalje pretvarajući se da ne razumijemo kako ruga
se za nama: “Grli, grli! Bježi, bježi!”
.
.
Šaraf
.
Ne znam zašto ali gdje god ugledam
šaraf dobijem želju da ga odvrćem,
posebno onaj s maticom. I što su
matice veće to je u meni jači nagon
demontiranja. Da nije kažnjivo, okastim
ključem odrubio bih džinovske ruke
dalekovodnih stubova i polomio vratove
reflektora. Da zavlada mrak, vlast
malog čovjeka.

55
Page
Ilija Bakić

TELO, REČI, MALARME

.
.
mlade reči spavaju
u…………….kolevkama
………………migolje
u ……………gnezdu
………………među prekrivačima
trunjem razbijenih slogova
zdrobljenih suglasnika
njihove rane zarastaju lako
bez ožiljaka…………….. dlaka
i …..paperje ih prekrivaju
…….uredno se hrane
i….. poje
…….svetlo trne da donese noć
…….kad dođe ……………….vreme
i ………………………………….odbace
tesne košuljice završe ……mitarenje
izraste im ……..svilasto ….krzno
mladunci oprobavaju…… snagu
penju se………… na ivicu
dotadašnjeg….. sveta svog
i ……………………uzleću
.
.
malarme ………..kreator
određuje njihovo mesto
u
……..klinu jata
……..suznog oka prati ih dok
……..zamiču
u
……..daljinu
i
……………………nestaju
56

.
Page
.
.
.
hodeći po plitkoj bistroj …..vodi
razastrtoj pod papirnim …..nebosklonom
do oboda pogleda ……………malarme
trudi se da podiže
i ………………………spušta ….bosa
stopala nežno da ne bi …….uzvitlao
laki crni mulj…………………. mastila
sluti da dno vilinska je …….kolevka
reči ………………………………..bude li
obazriv videće njihove ……..zametke
u
…….toplom blatu kako …….migolje
beslovesno sve dok par ……koraka
dalje ne…………………………. ojačaju
a rešetke……………………….. kostiju
skrute se da podupru ………sklisko
telo meke utrobe
do skora takve lovio je ……..golim
rukama posežući
u ……………………………………slomljeno
ogledalo odraza
kad sklopio bi prste
čupao ih izdizao ………………napolje
do svoje pune ………………….visine
i golim zubima ………………..grizao
slankasto slasno meso ……..sokovi
i …struje od kojih trne ……..vilica
…..no sred sve te ……………..gozbe
u ….grlu bi
…….zapela kost da natera …suze
u ….oči
i …..zagluši gakako ne bi…. čuo
o čemu reč ……………………..poje
.
.
.
.
.
sred močvare
57

bosih nogu
Page

u ……..podatnom ………mulju
…………………………………malarme
motri kretnje ………………prozirnih
zametak ………………………reči
samo senke odaju ih
u
……igri
svi glasovi su………………. njihovi
vrtoglavi plesovi …………..slika
nestalnih ……………………..samoglasnika
.
hrskavice tek ………………..pupe
a
……mastilo klizi bez tragova
na vižljastim im licima
.
dok polako se naginjući ……uranja
……………………………………….prste
u …………toplu vodu koja ….odražava
…………………………….bledi …nebosklon
dah mu se otima iz …………..grla
krik ………………………………..lovca
……………….zadivljenog
plenom što trne pod njim
.
.
.
.
.
sen koju uhvatio je
bržu od oka hladnu na
dodir mokru od devičanske
vode
i ……..mastila
u …….kojima je začeta
malarme hitro diže
pod papirni ……………………nebosklon
ravnodušnih …………………..bogova
………………..pa
ne mogući da odoli…………. porivu
za koga ni znao nije da mu je
………………………………………pokoran
ogoljuje zube
58

među njih stavlja uzavrelo telo

Page
……..makar
i ……nevoljan da …………….čereći
……………………zagrize
opna se izvija dok
……………trn je kosti ne probode
u………… usta curne gorko
i ………………………….trpko
iskričavo pepeljavo
………………..oštro tmasto
a ……očima razliju se neviđene
boje utrobom sila
i
…..moć nemuštih jezika
iz kojih može
i………………………. . hoće
….kovati……………. novi
.
.
.
.
.
.
dotrajavaju slike
i……………… linije
………………..prozirne jesu
a ….senkama nedostaje
………srž kakvu pamti
.
uzbunjen malarme trlja….. oči
usta zjape nalik ribljim
iz dubine penju se…………. glasovi
priželjkuje njihovo………… prosvetljenje
u ………………….krivini grla
…………………….punoća sahne
…………………….na jezik padne grudva
…………………….suvog bodljikavog
poroznog kamenca
stegnutih kapaka ………………..grize
šiljci bodu meso pa…………….. pljuje
navrlu crnu krv i bezoblične… kosti
……………………………..(ili……… kocke)
nečije ………………………………….ničije
59

nadajući se ožiljcima koji će

Page

nagnati reči da menjaju se

pogrbljen
mastilom ispira ranjava ………..usta
……………………………………………ali
u ….sekotinama bubri samo gnoj
…….odumrlih samoglasnika
.
.
.
.
.
telo ………………….reči
………………………..okačeno
o……………………… klin
cedi se
………………vlažno od jezika
suši
…………………koža zri
…………………pod
pogledima ………..iskosa
otisci se ……………bistre
u
…….talogu
.
malarme……………… obilazi ga
uočava …………………izobličenja
……………………………prihvata ih
prisećajući se
…………………………..trenutaka rađanja
…………..mada
i
…………. nadalje
da……… objasni ih
………………………ne …………….ume
60
Page
Boško Tomašević

MIR VELIKOG PONORA

.
.
Pesme iz ciklusa “Moloa”
Kad smrt naša počne
.
Šta bi nam trebalo više: jedan prozor
belina koja stoji čista u zraku lice nevidljivo
sva lica sveta koji nam je prišao ulicom čistom
i prvom naše duše prolistalost pod kapijama
gde svečana senka nas mami igri od koje se ne
strepi glave uronjene u petunija dvorce u kojima
se beli vreme niotkuda i ne gredi nikud no stoji
u čaškama cvetova sa suncem isto niotkuda.
Odatle do ovoga trena život k’o odlazak po vodu
beše k’o trag puža u travi posle kiše s mirisom
ozona i beline svuda. Tu pred prozorom jedna
očevidnost kratka traje s merom i pada na kapke
na ruke darovanog odmora večnog kao kad izvor presuši
pa ćuti u Vaseljeni vedrotečno i po obećanju zauvek.
.
.
Koji nema šta da kaže, koji ne zna kuda da ide
.
To isto sve to tako napred i uzalud
opet i opet sve to tako za onog koji je
predugo čekao uzalud koji nema šta da kaže
koji ne zna kud’ da ode kad uzmogne se za ljubav
jednom dići jednog dana sve će zadržati iste
sate koji zlate breme tavnog vinograda i breme snega
nad vodom potoka. Nek ukršta se zato nemoguće
u onom šumnom sveta koji ćuti zagonetnim pahom
na listu Božjem što se presijava. I nek teče to isto
tako napred i uzalud jer će doći opet sve na isto mesto:
onaj koji nema šta da kaže za svet s pticama u nebesju
i ne zna kuda ide s pramcem pre kraja u očnom sjaju.
61

.
Page
.
Bio bi mi potreban svetli prah mrtvih zvezda
.
Misle da ništa nisam dobio od života i da me je poslednja
svetlost ostavila pod zimskim nebom samog nevernog
živom obilju Božijega dara. Ako je trebalo stoga klečati
po bogomoljama i uporno morit’ oči prostranom prazninom
hladnog zeva – tad ne, za to nisam nikad bio oran. Radije
stoga trave gledah i senke što paprâti u šumi stežu oko
bogatoga stabla. I u sumrak čistog bilja pod zapadnim vetrom
osluškivat’ vapaj žedne tuge. To je trebalo biti sve od mene
svetu i od sveta meni. To – i bilo bi skoro sve. Ja ne mogah
očekivat’ – ako to nije prevršenje mere! – da negde nekad na me
padne svetli prah mrtvih zvezda. Al’ tu uslugu i bez želje moje
mogu žudet’ kada zemlju prospu na me u radosnom nekom
svetu drugom i tamo svom širinom i tajanstvom svojim boljem.
.
.
Jedna mala noć pod mojim zatvorenim kapcima
.
Tu je padala noć ili je pala i sa njom sve što beše namotaj
proteklih sati pritiskivaše cveće i lojanice okolo moje glave.
I svo olakšanje beše palo k’o sneg u tamnom februaru.
Tek gdegod crneo se osmeh po jabuci zelenoj i gdekoja smedja
nit pauka u poklopljenom lugu oka. Što je bilo, zanoćilo je tu
s mastilom koje ovekoveči moj život i moje snove. Strašna
zlost ljudi krenu u druge lovove za drugim ćudima i dušama.
Price i životinje tek usput im behu predmet zlosti. Jedna mala
noć pod mojim zatvorenim kapcima širila se unazad i sve beše
vidljivo odasvud ono što senka svetlih dana nekad od muke
od mene klonila je. Nije to bilo saznanje gorko. Tek prestati
čuditi se bilo je ozarenje veće i zaboravljati pustoš zemlje, takodje.
.
.
Savršeni večni mir velikog ponora
.
Ne javlja mi duša ništa! Sneg stade u belom, svom
belom. Odatle se stvari biću ne javljaju. Sve je ionako
sabrano u toj čistoti koju smo odavno počeli da
zaboravljamo. I toga se teško, ako ikad, spominjemo.
62

A i to zrnce spominjanja skriće se jednom od nas zasvagda.

Page

Belo i nevino širiće se izvan nas, van naše mrkline “gde ništa
vidljivo nije niti se može izneti na videlo”1 . I nije mi žao
što to na kraju mi puta može se izneti kao fakat. U tome živeh.
I tome se bez nemira u večnosti i udomiti mogu.
.
.
Sve će se jednom svršiti osim čekanja
.
Uvek se još nešto može dogoditi. Ali ne zauvek. Uvek
se još nešto može dogoditi. Stvari poznate neće mi
Bog ponovo javljati. Stara znanja uzaludno je ponavljati.
I ništa ne treba sabirati. Sve posebno i zbito u sebi je ostalo
i nikada se pred sebe ne može izneti. U davnašnjoj sumnji
vernoj ono boravi. Krtice odoše pod zemlju a bivši ljudi
stekoše svoj grob. Svetlost nebeska, polučista, nad stvarima
tu je “s brojanicom dugom svetlih rođenja” .2
I to se opet može dogoditi. Ali zbivati se neće zauvek.
Jer sve će se jednom osim čekanja svršiti.
.
.
.—
[1]Robert Frost: “Oktobar”
[2]Robert Frost: “O ptici koja peva u snu”

63
Page
 PROZA

Berislav Blagojević

PERFORMANS
.
.
.
…..Šta vas je nagnalo na to?
(Doktore, doktore… Cccc: polovično, kao i obično. Dakle, nije u pitanju samo šta, nego i ko!
Ali, ne čudi me što ne umijete da postavite pravo pitanje. Ipak ste vi jedan od njih, jedan od
beznadežno obnevidjelih. Pored toga, da ste vi i vama slični znali postavljati ispravna pitanja,
već bi se došlo do nekih odgovora i ja, može biti, ne bih bio ovdje. Ovako…)
…..Kada ste prvi puta pomislili da učinite to što ste učinili?
(Jednostavno se ne sjećam koja je kaplja rasturila branu… Vjerovatno se radilo o nekoj
trivijalnosti, jer od nje se obično najlakše strada. A branu sam zamislio kao moćnu kapiju
neprobojne armature:
L
NIKAD NE MRZI P C
Š NEMOJ DA POLUDIŠ
I Š P N
U T R I
S LJ E A Z
E UVIJEK BUDI SKROMAN Š A
D T T M
POŽELI DOBAR DAN R A
E O N PROĆI ĆE J U
LJ B LJ B
64

A R N I I
Page

O NEMOJ DA ZAVIDIŠ A J
 GLUPOST O L A
A K SAOSJEĆAJ
U T V
K OBUZIMA DUŠU
ZADRŽI KRINKU S
J T
Ispostavilo se da nisam trebao da je zamišljam, već da je napišem! Na papiru sve izgleda mnogo
jasnije, manjkavosti se same iscrtavaju, nesavršenost žulja beonjače poput odmetnute
trepuške… Da sam tako uradio mogao sam da vidim svu njenu poroznost, možda čak i da
zakrpim te silne pukotine. Međutim, nisam. Vjerovao sam umišljaju, jednoj opasnoj maštariji i
zato sam kažnjen: iscurio sam kroz rešetku koja je trebala da me zaštiti i razbio se o zube-hridi
onih istih ala od kojih sam pokušavao da se sakrijem. Pisanje je barem moglo da mi spase dušu,
ako je za spasavanje života već bilo prekasno. Ali nisam to tada znao. Sada znam da i neznjanje
ima svoju cijenu, baš kao i znanje. I znam da su ovako odocnjela znanja iritantno neupotrebljiva
i bolno jalova.)
…..Otkud vam ideja?
(Ne umijem da slikam. Ne znam lijepo da se izrazim perom. Ne želim da glumim ludu u
trećerazrednom vodvilju. Za grafite sam previše mator. Da budem potpuno iskren: performansi
su nešto što mi je oduvijek išlo na živce. Nalazio sam da su uglavnom imbecilni, nedokučivi bez
uputstva za upotrebu i krajnje nekomunikativni uprkos suprotnim tvrdnjama umjetnika koji ih
osmišljavaju. Međutim, vremenom mi se ideja o tome činila sve primamljivijom. Odlučio sam
se na performans onda kada je brana konačno pukla i kad se silna žuč razlila po meni. Izjedala
me i nagrizala bez mogućnosti da iz mene istekne. Bio sam siguran da je to pravi način i jedini
mogući izlaz. Ili izraz, kako hoćete.)
…..Dobro, vidim da ne želite da govorite. Recite mi barem da li se kajete?
(Zbog čega bih se, pobogu, kajao? To što sam proglašen krivim a da nisam ni ubio, ni ukrao,
ni slagao, ni drugome nažao učinio, prije govori da se svi vi i vama slični trebate pokajati, a
ne ja. Skinuo sam se go, stao na trg i ispred sebe postavio natpis: ČOVJEK JE PRISUTAN! Ne
razumijem u čemu je problem? U golotinji? U tome da su raščovječeni svi sem onih koji ne
posjeduju partijsku knjižicu? U činjenici da je puk go i bos? U nakazno lažnom puritanstvu
naše novopečene provincijske gospode? Doktore, možete vi bolje… Zamislite da je ovo još
jedan performans. Vi pitate, ja ćutim. Vi se znojite jer ne znate šta ćete sa mnom i šta da kažete
nadređenima, a ja se banjam u svojoj ludosti kao u hamamu. Kako-kako? Nije vam zabavno?
Ma nije moguće!? E, vidite, i ja sam igrao ulogu u suludim performansima koje ste vi osmislili,
ali tek sada se ludo zabavljam! Zato zahtijevam da mi udovoljite. Idemo ponovo: vi pitate, ja
ćutim…)
65
Page
Jasna Dimitrijević

DEČAK IZ IPANEME
……
.
.
…..Posle višenedeljnog kolapsa tela i duha, ustao je iz kreveta kao novi čovek. Rešen da se
čuva stranputica i zabluda, odlučio je da uredi život po proverenim principima. Umio se i
obrijao, podrezao nokte i aspiracije, a zatim se bacio na posao. U plastične kese i kartonske
kutije trpao je knjige i časopise, neke stare diktafone i beležnice, fotografije, trake i memorijske
kartice. Odlučio je da do kraja dana raščisti prostor za budućnost na čvrstim temeljima.
Prionuo je na posao. Ali u startu je napravio grešku, nehotice. Dok je radio, slušao je vesti,
upravo suprotno novim odlukama. A tamo su javljali da je general Ratko Mladić, optužen za
genocid i zločine protiv čovečnosti, upravo uhapšen u mestu Lazarevo kod Zrenjanina. Na to
je stao. Stajao je nasred sobe i gledao u zid dobrih 5-6 minuta. Onda je bacio na pod kutiju sa
svojom biografijom i počeo da traži alat.
…..Dana 26. maja 2011. godine, prema svedočenju porodice, prijatelja i policije, N. N. (33) iz
Beograda probio je zid sopstvene sobe, izašao na ulicu i krupnim korakom krenuo ka centru
grada. Tada je N. N. viđen poslednji put.
***
……April je bio surov kao niko, mislio sam. Ali ne u nekom univerzalnom, poetskom smislu,
ovaj april bio je nemilosrdan kao čovek. Za weltschmerz nikad nisam imao ni vremena ni volje,
živa svakodnevica šikljala je stresove koji su osvajali moju punu pažnju. Bio sam novinar. I bio
sam siguran da ću napraviti sjajnu reportažu i konačno se maknuti sa pozicije malog od palube.
A onda sam se zakucao duboko pod zemlju, ovu blatnjavu, prokletu, usranu.
…..Imao sam sve informacije: lokaciju, izjave očevidaca, novi identitet generala optuženog za
ratne zločine, sve. Anonimna dojava stigla je do mene preko pouzdanog linka. Sarađivao sam i
ranije sa tim nervoznim čovekom iz Ministarstva. On je mogao neometano da „posluje“ zato
što nikome od njegovih nadređenih nije na pamet palo da bi se neko kao on osmelio na taj
korak. Doduše, nije on uvek puno znao, sa njim su delili samo nižerazredne podatke. Ne znam
kako je došao do toga da Mladić živi u kući svojih rođaka u selu kraj Zrenjanina, ali verovao
sam mu. Bio je to čovek ljut i isfrustriran, rešen da okusi malo moći, makar i krišom. Nikad
nismo razgovarali o njegovim motivima. To nije bio novac, nikada ga nije tražio, ali čisto
sumnjam i da je bila želja za pravdom. Pre bih rekao da je želja za kaznom. Ali ne prema
Mladiću, već prema strukturi koja ga godinama sistematski potcenjuje.
…..Ali od svega što mi je rekao, na terenu nismo pronašli ništa. Ništa.
…..Bosiljka R. – urednica, boginja i batina moje redakcije – desnom rukom je kontrolisala
66

volan, a levom ušuškavala sisu u brushalteru. Pipkala se neopterećeno, nesvesno. Kao i svaki
Page

put kad mi se pogled sretne sa takvom scenom, hitro sam ga skrenuo u stranu. Ne znam šta bi
se desilo kada bih ja, tu pred svima njima, usred rečenice, namestio jaje koje mi se, posle trusne
vožnje po krpljenim putevima, nažuljalo u farmericama. Mislim da bih samo postao gola meta
za zajebanciju i štipkanje, zato i ne pokušavam, uvek nađem način da neopaženo rešim problem.
Ali to su zaludne misli, uvek se ispostavi, pa sam zato skrenuo u razmišljanja i planiranja koja
ipak nečemu koriste: večeras peglam, ujutru punim paprike za ručak, zavese perem za vikend,
račune plaćam sutra, posle posla, a pre pijace.
…..„Dobro, naseli smo, nije nam prvi put, nije ni poslednji“, Bosiljkina podrška bila je usiljena.
To što koristi množinu doživeo sam kao pasivno agresivno upiranje prstom u mene. Ideja je
bila moja, prva koju je redakcija prihvatila otkako radim u Tribjunu. Ja sam organizovao put,
pronašao sagovornike i osvojio njihovo poverenje da će ostati sakrivenih identiteta. Trebalo je
da na zadatak krenem samo sa Sašom, snimateljkom, ali onda me je Bosiljka obavestila da i
ona kreće sa nama, da mi pomogne. Nisam smatrao da mi je pomoć potrebna, niti sam je tražio,
ali nije me u tom trenutku opterećivalo što i ona želi da preuzme deo zasluga za dobru priču,
kako sam tada razumeo ovaj njen potez. Nisam se bunio ni kad je predložila da povedemo i
Milicu, jer ona ima više iskustva u istraživačkom radu, mada se ne mogu složiti sa tim. Ona i
ja došli smo pre dve godine zajedno u Tribjun, ali Milica je provela više vremena u guzici
glavne urednice. Isprva sam pokorno živeo u njenoj senci, verujući i sâm da je Milica uvek
korak ispred mene zato što je smelija i sposobnija, dok nisam osvestio da gotovo ništa nije do
mene i mojih kvalifikacija, već je Milica uvek bila u prednosti jer je svet, jednostavno, ustrojen
tako da nju vidi kao sposobniju. Tada sam i ja, kao moj kolega iz Ministarstva, prihvatio pravila
koja sam mrzeo u tišini. Ali, kažem, sada mi ništa nije bilo važno osim reportaže, neka se
potpiše na špicu cela redakcija, briga me. Trebalo je samo da odemo u to selo u Vojvodini i
napravimo intervjue.
…..A kada smo stigli tamo, odjednom su svi telefoni postali nedostupni, sve kapije zaključane
i niko nije čuo za Milorada Komadića, radnika na građevini, koji neobično podseća na ratnog
komandanta VRS. Niko.
…..„A jeste malo nerealno, čuj: Milorad Komadić! Skoro pa akronim. I još u kući rođaka! Ali
šta da radimo, primili smo se…“, Milica je dovršila misao svoje mentorke i priključila telefon
na zvučnike. Na moje olakšanje, pevljivi tjun sa Miličine plejliste onemogućio je svaki
neprijatan razgovor.
…..Tall and tan an young and lovely, the boy from Ipanema goes walking, and when he passes,
easch one he passes goes a-a-a-h.
…..Saundtrek je izgleda preusmerio Bosiljkin fokus, pa je tada otvorila trač-rubriku o zvezdama
političke, umetničke i estradne scene koje je imala prilike da upozna. Mada se na osnovu njene
spike moglo zaključiti da su, zapravo, oni imali sreće nju da sretnu. Bosiljka je
proslavila onu i onog, pomogla ovoj i onom. Na početku jugoslovenskog novinarstva stoji
Bosiljka, trebalo je da steknemo taj dojam. Ili da se pravimo da smo ga stekli. Ili da ćutimo. Ja
sam ćutao i fokusirao se na svoja jaja u procepu. Kad sam bio siguran da niko ne gleda, stavio
sam jaknu u krilo i zavukao ruku da popustim stisak u nogavici, zadovoljan kada je sve prošlo
neprimećeno. Nije samo sreća, i tuga je u istim tim malim stvarima.
…..„Došao tako jedan dedac posle koncerta koji je A. održala u Sava centru prošle godine.
Doneo cveće. Mi pile viski u garderobi, pušile. On kaže: Zar me se ne sećaš? A ona ga gleda,
gleda… kao, priseća se. I onda kaže: Ma jesi li ti onaj što sam te jebala ’55. u Poreču? Da
prosti ovaj dečko pozadi…“, trznula je glavom u mom pravcu, ali vrlo brzo se vratila na glavni
67

kolosek svoje priče. „On gleda u A., trepće, a mi – na dupe od smeha! Njemu malo bilo
Page

neprijatno, ali odmrzô se posle dva viskija…“

…..I tako celim putem do Beograda. Milica je svojski podržavala šeficu i bodrila je da priča
još, još. Saša je uštekala slušalice u telefon, priključila se na njih, odvrnula na najjače i okrenula
glavu. Meni nije bilo samo malo neprijatno, ja sam se zgrčio na zadnjem sedištu automobila,
sažvakan i ispljunut. Ali čim su one zaboravile na mene, osećaj krivice uzeo je bič u ruke i
razigrao se.
…..Ludak, klovn, budala, konj, govno jedno malo glupo, to sam ja. U prvoj neverici pomislio
sam da su saznali da dolazimo, pa su ga sklonili na drugo mesto, a svedoke zastrašili. Nije mi
logično da je ovo bila samo patka. Frenetično sam pozivao sve kontakte koje mi je prosledio
onaj magarac iz Ministarstva, prvi, drugi, peti, jedanaesti kontakt, pa onda sve iz početka. U
nekom trenutku sam samo stao, spustio telefon na sto i otišao da se umijem. Povratio sam pamet
i snagu pod mlazom vode i isparenjima amonijaka, pa sam se vratio u dim i tužne harmonike
seoskog bircuza. Tada sam prvi put pažljivo zagledao kafanu u kojoj nas je čekao ručak.
Lamperija po zidovima, osamdesete na posterima, devedesete na crkvenim kalendarima, neke
žene u ćošku igraju karte. Sto prekriven mušemom. Na stolu tri čašice i flaša rakije, pepeljara i
cigarete. Konobar kuca poruke za šankom i trza se na svako: Alo, mali, koje odjekne iz njihovog
ćoška. Tad obično traže da isprazni pikslu, donese bokal vode ili promeni stanicu. Dok mu
govore, cakle im se zubi, oči i pljuvačka u ugovima usana. Grle ga oko struka, stiskaju mu
mišice i ramena, ponekad ga lupnu po dupetu. On se pravi kao da podržava šalu, smeje se, ne
protivi se. Zovu ga lutak, lepoto, dušo, mačak. On se odaziva. Mene u prolazu secne pogledom,
kao da sam ja kriv što mu život prolazi pod čeličnim okom ajncera i lepljivim prstima pijanih
kartašica. Ja mu ničim ne uzvraćam. Prevrćem po džepovima ključeve i žvake.
…..Bosiljka, Saša i Milica već su bile završile obrok, ispijale su kafe kad sam prišao stolu.
Rekao sam da mi nije do jela i da ću ih sačekati kod auta. Vapio sam za vazduhom i rešenjem.
…..Bio sam nadomak odluke kada smo nastavili put. Bosiljka nas je vozila kroz mrakove
Balkana uz Miličinu muziku koja golica prepone. Pretpostavio sam da me čekiraju u
retrovizoru. Zapravo, bio sam siguran u to. Često sam pomišljao da me Bosiljka drži u redakciji
samo zato što se loži na mene, kad već nikad nije zadovoljna mojim radom. Milica, mlada
nada Tribjuna, relaksirano je pevušila: When he walks he’s like a samba, that swings so cool
and sways so gently. Saša je i dalje gledala u stranu, slepa, gluva, uplašena, nedodirljiva. A ja
sam konačno bio rešen da kapituliram pod pritiscima svog starog i prihvatim da ovaj stresni
posao prevazilazi granice mojih sposobnosti. Da sam nešto mogao uraditi u karijeri, napravio
bih to do trideset i treće godine, koliko sada imam u guzici. Bilo bi najpametnije da nađem sebi
dobru ženu, posvetim se porodici, ostvarim se u ulozi oca, jer izvesno je da nikad neću postati
novinarka kakva bih želeo da budem.
…..„Bosiljka, želeo bih da razgovaramo čim se vratimo u Beograd“, progovorio sam glasom
koji nije bio moj.
68
Page
Oliver Milijić

TREĆI FAUST
.
.
Georg i Johanes, kao i njihov treći Faust
.
.
…..Činjenice iz života jednog od najobrazovanijih ljudi poznog srednjeg veka su sačuvane,
dakle, neosporne, što ne vodi nužno zaključku da su jednoznačne. Raspolažemo, srećom, i
detaljima biografije najvećeg maga s kraja 15. i početka16. stoleća. Na osnovu ta dva reda
fakata pokušaćemo rekonstruisati kako je došlo do potonjeg spajanja ove dve ličnosti u jednu,
zapravo, najpre, u treću.
…..Godine 1466. u gradu Knitlingenu, dobio je ime Georg, tj. u Helmštatu, kraj Hajdelberga,
četrnaest proleća kasnije, rodi se Johanes, nedvosmisleno pokazuju arhivi i svedočenja
savremenika. Prvi je studirao na Sveučilištu u Hajdelbergu, od 1483. do 1487. godine, gde stiče
titulu magistra. Lekar i astronom, alhemist i vidilac, posvetio se profesuri na istom univerzitetu.
…..Međutim, nemački alhemičar Johan fon Trithajm pismom upozorava drugog hermetičara,
svog prijatelja, Johanesa Virdunga fon Hasfurta, „na hvalisavca i šarlatana, nažalost, Vašeg
imenjaka Johanesa, koji sebe naziva Faustusom Juniorom, nekromantom, magom i
nadahnućem samim“.
…..„I ne samo to! Ovaj gospodin postade učitelj dece u Krojcnahu, blagodareći sumnjivim
preporukama. Ali, ubrzo poče zavoditi dečake, zbog čega je morao bežati iz grada“.
…..Uvaženi profesor Georg, pak, bio je blizak prijatelj reformatora Martina Lutera, kao i
Paracelzusa i Agripe. Sačuvani dokumenti iz više nemačkih gradova opisuju do tada neviđena
isceljenja trudnica, mladića i novorođenčadi, zbog kojih je profesor bio omiljen i u narodu.
Poštovanje je zadobio i tačnim astrološkim proračunom da germanska ekspedicija neće pronaći
El Dorado u Južnoj Americi, početkom 16. veka. A u sačuvanom troškovniku biskupa i kneza
grada Bamberga Georga Trećeg na dan 12. februar 1512. godine zabeleženo je da je on platio
izradu astrološke karte„doktoru Faustusu filosofu“, zahvaljujući mu „za čudesno istinit
horoskop“, što govori o visokom ugledu učenog Georga.
…..Međutim, o onom drugom ostao je zapis glasovitog krvara Konrada Matijasa Rufusa od 3.
oktobra 1513. godine:„Sretoh iscelitelja Johanesa, lakrdijaša i zevzeka, koji brblja u krčmi“.
Službena beleška gradskog pisara Ingolštata od 17. juna 1528. godine otkriva još jednu
degutantnu malenkost:
„Johanes iz Helmštata, hijeromant, gutač vatre i skitnica, prognan je iz grada“. A u gramoti iz
gradskog ahiva Nirnberga navedeno je četiri godine kasnije da se „odbija ulazak u grad sodomiti
Johanesu, stigavšem iz Hajdelberga“.
69
Page
…..Kako je moglo doći do naknadnog, svakako kontroverznog, stapanja ovako disparatnih
ličnosti u jedno obličje, koje je za posledicu imalo viševekovno blaćenje doktusa? Analizirajmo
činjenice i pojedina, moramo reći, sumnjiva naučna tumačenja, na tri nivoa.
…..Jedan deo odgovora leži u nevelikoj zbirci uspomena baronice Fon Trodermajer, slučajno
pronađenoj polovinom 19. veka u njenom zamku u štajerskim Alpima. Uprkos detaljima, koje
bismo sa stanovišta današnjeg morala mogli kvalifikovati skarednim, sledeći izvod je više nego
indikativan:
…..„Sa učenim Georgom provela sam blagodatne trenutke na večeri u salonu. Svaki čas ljubio
mi je ruke i dvaput gledao u dlan. Međutim, ne mogu a da ne mislim na mlađanog Johanesa,
koji me, oh, svaki put tako nadahnuto jaše kao prasicu. Kakvo bi tek krasotno uživanje bilo u
društvu obojice istovremeno!
Ali, zaboga, niko ih nikada ne vide zajedno. “
…..Drugo, uvrežena je ideja o celovitosti u srednjovekovlju i renesansi, koja se nekritički
interpretira. Naime, prema ovom shvatanju, filosofija, nauka i umetnost bile su jedno, jedno je
znanje i tajno znanje, Biće je još neraspolućeno. I, navodno, nedeljivi smrtni bog slobodan je
da se objavljuje kao razlika.
…..Najzad, prenaglašava se uloga veštine posvudašnjosti, inače uobičajene u doba renesanse,
doduše, kao privilegije posvećenih. Tehnikom, koja omogućava jednovremeno postojanje na
dva mesta, ovladali su mnogi filosofi, magičari i umetnici, jednom rečju, znanstvenici, ključari
saznanja, poput Erazma Roterdamskog, Hijeronimusa Boša, Paracelzusa i Leonarda da Vinčija.
Uostalom, lakonski podsećaju zagovornici ove teze, zar francuska reč renesansa ne znači
preporod.
…..Prvi dokaz neosporno govori o Faustu 1 i Faustu 2.
…..Drugi i treći dokaz su, doduše, tačni, ali, eto primera kako se iz istinitih premisa izvodi
pogrešan zaključak. Naime, reč je o pretpostavljenom jednom, racionalno i naučno
nedokazivom, jer mi realno uvek vidimo dvojicu za koje ne znamo odakle emaniraju i da li
uopšte proističu iz jednog bivstvenog ishodišta. Zaključak o jednom, dakle, pripada redu tajnog
spoznanja, odavno prevaziđenog, uzgred, i izgubljenog.
…..Može biti da među istraživače unose zabunu koincidencije, pojedina neobjašnjiva zbivanja,
kadšto i bizarni detalji, iz života uvaženog profesora. Jedan, ispostaviće se, od presudnih je
Georgovo odbijanje da navede svoje prezime prilikom upisa na studije, što je prilježno
zavedeno u anale hajdelberškog univerziteta kao nezapamćena drskost. Razumljivije je što o
prezimenu mlađanog Johanesa nema pisanih tragova. Posve je jasno da bi poznavanje ovih
podataka omogućilo preciznu identifikaciju dvojice, koji su se kretali istim gradovima, ali, u
različito vreme, ili ukoliko je nekome draže, kružili u jednom vremenu različitim gradovima.
Iz povesne građe poznat nam je i drugi zbunjujući događaj: usred poslednjeg predavanja u
semestru, 1525. godine, profesor Georg je prizvao samu Jelenu Trojansku, a pojavljivanje grčke
lepotice u slušaonici izazvalo je „burno ushićenje isprva zatečenih studenata“. Pouzdano je
utvrđeno da je te godine šesnaestoro Venecijanaca naprasno umrlo u istom trenutku, a ostali
očevici dobili su svrab po celom telu i visoku temperaturu, verujući da su videli Crnog Psa,
kada se mladi Johanes iz čista mira odigao od zemlje na Trgu Svetog Marka i lebdeo iznad
bazilike posvećene svecu. Luteranci su bili sablažnjeni ovim
postupkom, o čemu svedoče reči njihove propovedi:„Simon Mag je pokušao da se uzdigne na
70

nebo, ali Sveti Petar se molio da on padne. Faust je to pokušao u Veneciji, ali žestoko je udario
o zemlju“. Poređenje Johanesa sa Simonom Magom, dakako, nije slučajno. Naime, najčuveniji
Page
čarobnjak starog sveta nazivao je sebe Faustusom – (lat.) povlašćenim, srećnim (na nemačkom
jeziku Faust, pak,
znači pesnica). Izazvao je na dvoboj čudesima Petra, još ne svetog izaslanika, od kojeg je
stradao. Udes će čekati na uvaženog Georga i na Johanesa, Avatara Simona Maga.
…..Pre šturog zapisa o Georgovoj smrti, njegovo ime se poslednji put pominje 25. juna 1535.
godine u Minsteru, u kojem se obreo, navode hronike, usred „paklenog obračuna” holandskih
anabaptista i branilaca grada. Spisi ne objašnjavaju šta je profesor radio u ovom gradu, niti na
čijoj je strani bio tokom okršaja. Takođe, nije nam poznato gde se tih dana nalazio Johanes.
Jedino je znano da se u tom periodu bavio vidovnjaštvom i alhemijom u Frajburgu, Kelnu i
Pragu, dok su sa holandskog tla stizali radosni glasovi mladih žena da je isceljivao celivanjem
njihovih rana.
…..Istorijski podaci potvrđuju da je na profesora Georga izlio prokletstvo i na smrt ga osudio
njegov prijatelj Martin Luter, neopravdano ga optužujući za čarobnjaštvo, očigledno ga
zamenivši sa Johanesom. Učeni Georg je ubijen 1539. godine. Opis Johanesovog ropca ili, kako
bi rekli potonji tumači, druge smrti doktusa, godinu dana kasnije, u Virtembergu, mnogo je
podrobniji.
…..„Začu se jezivi fijuk vetra, a iz sobe iznad krčme `Kod lava`, gosti začuše još grozomorniji
krik. Niko ne smede ustati sa stolice. Tek ujutru, krčmar Hans pronađe na vratima zalepljene
oči, a u dvorištu raskomadano, bezglavo telo. Svi muškarci iz grada zaklinjali su se pred opatom
da su te večeri bili u
gostionici, ali da nisu uspeli odbraniti neznanca od Crnog Psa”.
…..Istina, tj. istine o dvojici, ili, prema tvrdnji većine istraživača, o dvojnosti doktusa, uključiće
neminovno i Trećeg Fausta, jer dva uvek daje tri. Faust Broj Tri je stvarnost priče, kucajuća
istina mita. Po našem skromnom mišljenju, upravo je Treći bio neophodan dokaz njegove
paradoksalne jednosti. Faust Treće Generacije rađan je tokom dve decenije od smrti navodnog
Blizanca, Hermafrodita Iskona, da bi postao Reč. Prvo delo nazvano, svakako preterano,
„Istinita priča o strašnim gresima doktora Faustusa”, autora-imenjaka Georga Rudolfa
Vidmana, štampano je u Hamburgu 1561. godine. Knjiga doživljava četiri izdanja i prevedena
je na francuski jezik. Naredne godine Filip Melanhton objavljuje biografiju Johanesa Fausta,
ali ne i profesora Georga, što objašnjava činjenica da je pisac bio jedan od najbliskijih Luterovih
štićenika. O odjeku štiva govori podatak da je u naredne četiri decenije preštampavano devet
puta. Usledio je komad „Tragična povest života i smrti doktora Fausta”, 1593. godine, čuvenog
engleskog dramatičara Kristofera Marloa. „Ugledni Georg i frivolni Johanes, postali su
megazvezde, poput Lenona i Isusa. Ali, pišući uvek o jednom, vremenom se izgubilo sećanje
na drugog, Johanesove osobine postajahu Georgove, a Georgove Johanesove”, napisaće
vekovima docnije faustolog Frank Baron.
…..Marloova drama i igrokazi putujućih glumaca, koji su prikazivali anegdote iz Faustovih
života igrani su širom Evrope u 17. i 18. stoleću. U Frankfurtu na Majni, osmogodišnjeg Johana
roditelji su odveli na lutkarsku izvedbu Marloove drame 1757. godine. Poluimenjak dvo-
ličnosti nije mogao zaboraviti Prizore crne zore ni posle pola veka. Godine 1808. napisao je
tragediju o Dvojici u jednom. Ali, ni posle ove knjige nije odoleo zovu (tobožnjeg) Androgina.
Objavio je i drugu dramu o faustima, u zimu 1832. godine. Onda, 22. marta, u Vajmaru, mogao
je umreti. Zvali su ga Pesnik. Ili, jednostavno, Divlji Genije. A takav ne može prećutati Drugog
Fausta.
71

…..Međutim, uprkos ovom jurodivom činu, bila su potrebna još gotovo dva stoleća ne bi li šira
javnost prihvatila istinu o Dvojici. Početkom 21. veka, srećom, izumre stalež pisaca (poslednji
Page

pripadnik spisateljske kaste upokojio se 2011. godine), čiji eksponenti su zaslužni za širenje
zablude o jednom Faustu. A dokaz o Dvojici došao je iz sasvim neočekivanog izvora. Fausti
postadoše četvorodimenzionalna Pokretna Slika. Japanska kompanija „Mišima” izradila je
interaktivnu video-igru „Faust protiv Fausta”, koja ima 68 miliona registrovanih poklonika na
svim kontinentima. Dug je namiren, pravda i istina uvek pobeđuju.

72
Page
Vladana Plavšić

OSTAVLJAM ŽIVOT
.
.
Ostavljam novi život da se razvije
.
.
…..Čovek iz Sibira stajao je sa svojim prijateljima i držao nešto nalik novinama, a onda je to
pocepao na pola, potom je zgužvao deo. Uradio je to sa zadovoljstvom. Drugi deo je savio u
rolnu. Često savija papire u rolnu. Uskoro je otišao.

…..Pri tome Čovek iz Sibira se verovatno nije sapleo o svoju misao. Bio je previše raspoložen
za tako nešto. Možda i nije imao tu misao što podmeće nogu. Razmišljam zašto se nekada
osećamo tako trijumfalno kada nešto cepamo. Uništavanje oslobađa.

…..Čovek iz Sibira je bio previše tetralan da bi se mogao smatrati opuštenim ili mirnim. Vodila
ga je neka emocija i bila je to još jedna od njegovih čudnosti koje svi posedujemo. Ipak čini se
sasvim nov i krajnje neobičan taj Čovek iz Sibira. Reklo bi se da je u njemu novi život. Biće da
je i korak drugačiji i Čovek iz Sibira hoda bez zastajkivanja. Možda zna šta želi?

…..Kada sledeći put pogledam moguće da će to biti neko potpuno nov.

…..Ne mislim da ljudi ikada mogu biti stari sa količinom misli koja zuji kroz njih, ipak ako
gledamo ljude stalno, novine će biti umerenije i nećemo ih ni osetiti kao neprirodne.

…..Ja ne znam šta ću i kada videti. Ne čini li to stvari zabavnijim nego što jesu?
73
Page
 ESEJ

Danijela Jovanović

ZAKON ŽAK LANGA

..
…..Nestanak knjižara kao stubova kulture, ako smemo tako da kažemo, opšti je fenomen. U
gradovima Srbije nezavisnih knjižara gotovo da više nema. Nestaju poput onih u Glazgovu,
Gentu, Ahenu… Zato su knjižare kao prodavnice knjiga i ne tako retko – kafe, svuda u svetu
u porastu sem u Francuskoj koja je jedina zemlja gde su nezavisne knjižare ne samo preživele,
već se čini da cvetaju. Do ove „kulturne anomalije“ je došlo tako što je bivši francuski ministar
kulture, Žak Lang (Jack Mathieu Émile Lang, ministar kulture od 1981-1986 i od 1988-1992)
doneo zakon kojim se zabranjuje spuštanje cene knjiga ispod 5% od njihove maloprodajne cene,
odnosno cene koju je odredio izdavač. Time se stalo na put velikim supermarketima i
prodavnicama knjiga da svojom politkom obaranja cena, akcijama kako bi se danas reklo,
zatvaraju male, nezavisne knjižare. Zahvaljujući tome jedan Englez, Dejvid Kobold, je od
pariškog nezavisnog knjižara dobio preporuku za knjigu Branimira Šćepanovića, „Usta puna
zemlje“, odnosno La Bouche pleine de terre. Verujući knjižaru, jer knjižar je pasionirani čitalac
knjiga ili barem neko ko o knjigama puno zna, kupio je knjigu iako za pomenutog autora nikada
ranije nije čuo. Nakon čitanja knjige, pošto je ostavila izuzetno snažan utisak na njega, Dejvid
Kobold je napisao tekst o njoj na svom blogu i tako, možda, preneo svoje znanje o piscu i sjajnoj
knjizi, za koje mnogi nisu čuli, drugima i tako ih podstakao da i oni pročitaju Usta puna
zemlje. A sve je krenulo od nezavisnog knjižara.
…..Gledano u svetlu ove priče, knjižare i knjižari zaista jesu nosioci kulture u svakoj zemlji.
Interesantno bi bilo kakav bi odgovor Dejvid Kobold dobio od prodavca knjiga u, recimo,
čuvenom američkom lancu prodavnica knjiga Barnes & Noble, da je pitao za još neku knjigu
od Branimira Šćepanovića. Verovatno isti kao i od prodavca u prodavnici knjiga Vulkan negde
u Srbiji. Da za pomenutog autora nisu čuli, osim ukoliko bi proverili u kompjuteru da li
možda na lageru imaju nešto.
…..Dakle, čini se da bismo slobodno mogli reći da je svakoj zemlji kao ministar kulture
potreban jedan Žak Lang.
,
Link ka tekstu Dejvid Kobolda:
http://morethanjustwine.blogspot.rs/2011/07/branimer-scepanovic.html
74
Page
Sead Husić

IZ BLIZINE BIHORA
.
.
…..Književnost je intima jednoga naroda, tako veli Amin Maalouf. Ima tu, itekako, istine.
Boraveći na Zavičajnim stazama u avgustu 2015. godine u Bihoru, tačnije u Petnjici i posjetivši
rodnu kuću Ćamila Sijarića (kuća nasred visoravni, onako kako sam je i zamislio pišući Vodeni
zavičaj), uvidio sam da priča i danas ima smisla i više no što se može i pomisliti. Razlog moga
boravka jeste sljedeći: bio sam trećenagrađeni te godine. Prva je bila Misera Suljić-Sijarić a
druga Ajtana Dreković dok je nagradu za autentičnost dobio Ruždija Kočan. Te godine
predsjednik žirija je bio Faruk Dizdarević a članovi su bili Nadija Rebronja i Miraš Mitrović.
O pričama koje su te godine prispjele na Konkurs i ušle u Bihorsku enigmu, zbornik priča, u
međuvremenu ću kazati nešto više. Pored tih priča, koje održavaju kontinuitet bihorskoga
kazivanja, ima, a dobro je što je tako, ljudi koji se uspinju svim snagama da artikulišu svoj
zavičaj, a jedan od njih je i Mirsad Rastoder. O Mirsadu ću reći odmah ono što sam,
posmatrajući ga na Susretima, zapazio – čovjek izuzetnih organizacijskih sposobnosti.
Merhametli je u toj mjeri u kojoj mi je znalo biti čas ugodno, čas, pomalo, nezgodno. Čovjek
se, plašim se da ne ispadnem neukusan, uplaši od njegove dobrote i besjede koja, nesumnjivo,
protkana je bihorskim zavičajem i Mirsadovim profesionalnim životom. Da ne bude zabune: ne
idealiziram Mirsada niti imam namjeru to činiti. Zašto? Svako idealiziranje vodi ka
isključivosti, ka razočarenju, a meni se može dosta toga prigovoriti, i to s pravom, ali da sam
isključiv i da idealiziram bilo koga – to ne! Istina, ima ljudi koji imaju sa mnom jako neugodna
iskustva. Dakle, pišem onako kako sam zapazio i kako sam nastavio korespondenciju sa
Mirsadom. Jako me raduje poznanstvo s njim. Trebam reći da pored Mirsada ima i drugih ljudi
koje ovaj put neću i bilo bi krajnje neumjesno spominjati. Zašto? Ne poznavajući ih dovoljno u
toj mjeri u kojoj bi bilo potrebno, ostajem pri tome da je bolje ne intimitizirati to. Ono što sam
želio ovim naglasiti jeste sljedeće: nadam se da će razumjeti moju i ljudsku i književnu poziciju
u kojoj sam trenutno. Meni je dovoljno kazati da najveće priznanje koje sam dobio tamo jeste
poznanstvo s tim ljudima sa kojima sam dijelio tri ljetna dana…
…..Ono što me je dojmilo tih dana, pored spomenutoga, je nekoliko stvari: Ćamilova rodna
kuća nasred visoravni. Ljudi oko kuće. Pomislio sam gdje prestaje a gdje počinje književna
istina? Kako se književnost pomiješa sa životom, pa se često prelamaju, izviru jedna iz druge,
kao vez, koji je ona koja je čekala Odiseja znala razvezati noću eda bi po danu vezla svoje
konce, poput najljepše arabeske, ćilima iz istočnih noći… Književnost, vjerujem, najbolje
razumije život. Mogao bih kazati da je kuća Ćamilova sabirnik oko kojeg se pletu i danas priče,
što su Zavičajne staze najbolje pokazale. Tog dana oko Ćamilove kuće i Dobre vode bile su
besjede o Ćamilu. Prvo je govorila Nadija Rebronja, koju intimno zovem andaluzijskom
pjesnikinjom, a poslije nje Novak Kilibarda, o kome ću nešto kasnije kazati više. Čitajući
Nadijinu knjigu pjesama i pišući o tome, nametnulo mi se najprikladnijim da je zovem kako
sam već spomenuo. Jedan detalj sa besjede uvijek će biti u mom sjećanju. Dok su govorili,
tačnije dok je Nadija govorila o svom djetinjstvu i sjećanju na Ćamila kako je dolazio u njezinu
75

porodičnu kuću i nazivao je „Ismetovim cvijetom“ najednom, kao u priči, konj, bijel kao behar,
kao snijeg… Usred bihorske besjede, u po ljetna dana, pojavio se konj, koji, vjerujem, nije
Page

rijedak slučaj na tom prostoru. Ono što je mene fasciniralo jeste to da je i konj „slušao“ besjede,
ne buneći se, pri tome, ni pedlja, ni dlake… Dok sada pišem o svojim sjećanjima i tom bijelom
konju, sjetih se da je Caligula svoga konja proglasio senatorom i konzulom. Ne znam kako je
bilo njegovom konju i onima koji su ga morali slušati (ni sam ne znam koga su više morali
slušati: konja ili Caligulu?), ali ovaj bijeli konj, zaista će, pored drugih stvari, ostati u mom
sjećanju kao jedna od stvari koje vam se, čini mi se, teško mogu desiti više puta. Meni bi to
sjećanje moglo postati odličnom građom za kakvu priču, koja bi se mogla nazvati Konj dolazi
po besjede ili tome šta slično. Pobogu, odmah će me optužiti kako konj, bez obzira na
pomenute historijske sekvence, ne može tako postupiti i reći će da nijedan pisac, ma koliko bio
talentovan, ne može biti uvjerljiv u toj priči. Možda o nekim stvarima i ne treba pisati. Pored
konja, želim naglasiti još nekoliko stvari koje su usko vezane mojim utiskom o Bihoru, odnosno
bihorskim putevima, istim onim kojima i ljudi i žene i konji i svi drugi idu, putuju ili da bi otišli
ili se vratili. Boraveći u Ćamilovom zavičaju, na najintimniji sam način mogao osjetiti njegovu
književnost. Kako postoje kolebanja na pola puta, kako se odlazi i polazi, kako se, pobogu, i
danas ljudi okupljaju oko priča. Fascinantna je stvar, koju sam odmah, još tu, priznao i Nadiji i
svima koji su se zatekli i to da su se ljudi, desetak minuta prije besjede kod Dobre vode, okupili
ili slili, ako tako mogu reći, niz Ćamilova brda s jednim ciljem – da slušaju besjede o Ćamilu.
Nisam nikada mogao osjetiti toliku radost i sreću kod ljudi koji su dolazili i slušali besjede, od
male djece do starijih ljudi i žena, koje možemo prepoznati u Ćamilovoj književnosti. Danas,
kada nemamo vremena jedni za druge, dolaze, ja ću to reći svojm bosanskim jezikom, „nene“
i „djedovi“ da slušaju besjede. Divne li su besjede bile u po ljetna dana isto onoliko fascinantne
kao pomenuti bijeli konj, kao staze kojim ljudi odlaze i dolaze, kao čitava i nužda i potreba i
želja da se pričom otkrijemo jedni drugima i da, pričajući o drugima pričamo i o sebi, i, slušajući
druge slušamo i sebe. Rekoh, ponavljam se, divne li su to bile besjede i na momente sam se
nasmijao gledajući kako vjetar, u poetskom poimanju svijeta, ima više smisla u Nadijinoj kosi,
dok je besjedila, za razliku od poštovanoga profesora Kilibarde i njegovih časnih bijelih vlasi.
…..O knjigama koje sam ponio iz Ćamilova kraja i nekih drugih koje su logikom ovih Susreta
postale obaveznim dijelom moje kućne biblioteke sada ću nešto više kazati. Prva o kojoj ću
nešto reći jeste i zadnja koju sam pročitao. To je knjiga Ruždije Adžovića, pod
naslovom Kilibarda, sarajevski dani. U podnaslovu piše da je to knjiga razgovora. Rekao sam
na početku da ću nešto više kazati o profesoru Kilibardi. Ne bih volio da se kazivanje svede
samo na vjetar u njegovoj kosi. Upoznavši se s profesorom Kilibardom kod Dobre vode, nisam,
iskreno, znao o kome se radi. Uviđajući njegov intelektualni izgled i besjedu, znao sam da je to
čovjek s velikim značajem. Nisam ni znao o kakvom se značaju radi dok nisam pročitao knjigu.
Knjiga je, vjerujem, jedna od najiskrenijih koje sam čitao i knjiga u kojoj se ogleda jedno
vrijeme, zablude, istine. Knjiga koju, nesumnjivo, treba pročitati dosta više ljudi i žena no što
je to, pretpostavljam, slučaj. Napisana u formi razgovora, otkriva nam i vrijeme, ali i neka
književna poimanja profesora Kilibarde i njegova politička posrnuća, ali i katarzu koju, htjeli
mi to priznati ili ne, mogu imati i osjetiti oni ljudi koji znaju prepoznati na vrijeme svoju
zabludu i prenijeti je (mislim na katarzu) na druge, pri tome, ne osuđujući one koji i drukčije
misle. Ipak, u ovoj knjizi ima dosta više humaniteta i radosti no što se na prvo čitanje može
primijetiti. Knjiga koja će poslužiti narednim generacijama da uoče na čijoj treba biti strani?
Na strani pravde i istine! Koliko god se može misliti da je to politička knjiga i jedna od onih
knjiga koje svjedoče o burnim vremenima, to je, istovremeno, i knjiga o intimnim trenucima i
anegdotama onih ljude koje smo navikli gledati u drukčijem uniformisanom kontekstu. Dakle,
autor ove knjige i „koautor“ napravili su jedan tekst koji će, rekao sam, tek dobiti na značaju u
nekom drugom vremenu. Knjiga koja propagira istinu i susretanje, knjiga o kojoj treba dosta
više govoriti i pisati. Naravno, ova knjiga ne pretendira na knjišku „slavu“. To ovdje nije
76

moguće. Ova knjiga koliko je iskrena toliko traži i da se iskreno pročita.

Page
…..Druga knjiga koju sam pročitao je o Ćamilovoj poeziji, koju je priredio Faruk Dizdarević.
U podnaslovu knjige piše da se radi o zavičajnoj poeziji Ćamila Sijarića. Podnaslov knjige, kao
i naslov, odredili su o kakvoj se poeziji radi. O zavičajnošću i intimnim trenucima je Ćamil
pisao u ovoj knjizi. Knjiga je tehnički jako dobro opremljena sa predgovorom Faruka
Dizdarevića. Poezija u ovoj knjizi otkriva pjesmovite priče. U svakoj pjesmi, strofi, stihu,
uzviku otkriva nam se zavičaj Ćamila Sijarića. Njegova rodna kuća, njiva, bunar, konj (nije
slučajno da se na početku ovoga eseja ili besjede javlja bijeli konj) i ljudi koji su određeni
zavičajem. Zavičaj u svojoj izbi i muci ljude je tjerao i vraćao, a to je Sijarić odlično
pripovijedao, sa pola puta, kolebajući se i misleći o egzistenciji, o životu i legendama koje su
upisane u svijesti jednoga naroda. Zavičaj, onakav kako ga možemo pročitati u ovoj knjizi,
određen je velikim pripovjedačkim talentom Ćamila Sijarića. Nimalo slučajno, iako je Ćamil
više bio prozni pisac, u ovim se pjesmama osjeti upravo ta Ćamilova narativnost i potreba da
se govori i kazuje. Ta potreba se graniči sa samim životom. Vjerujem, ako se pročita ova
poezija, više puta, kako i dolikuje svakoj dobroj knjizi pjesama, uvidjet će se sva logika, apsurd,
ljubav i potreba za zavičajem, ali i zavičajnost koja je u ljudima i otkriva nam se, tek, u
književnosti i pričanju. Upravo, na tome tragu, ne čudi da je ova poezija, sabrana u ovoj knjizi,
uspjela uraditi jednostavnu stvar – govoriti o ljudima i zavičaju na jedan istovjetan način –
onako kako je zavičaj velik i mukom protkan tako se i čovjek, bivajući u njemu, bori i raduje
istome…
…..Treća knjiga je o muzici Bihora. Autori monografije su Šemsudin Hadrović i Mirsad
Rastoder. Ovo je knjiga koja se bavi muzičkim sjećanjem toga kraja. Napisana je, kao što i
autori napominju, sa velikom željom da se ne zaborave običaji i priče toga kraja, ali iz jednog
drugog ugla – muzičkog. Govoreći o muzici Bihora, zapravo, ova se knjiga bavi, prije svega,
ljudima koji su stvarali muziku i bivali obaveznim dijelom folklora. Taj folklor ogledao se kroz
narodna sijela, veselja i druge svetkovine toga kraja. Sigurno je da je ova knjiga postala
polaznom tačkom za neka buduća istraživanja muzike toga kraja, i ne samo toga. Ovdje
prvenstveno mislim da su autori, bez obzira na teškoće koje su imali pred sobom, budući da je
ostalo jako malo ili gotovo nikako materijalnih dokaza, napravili polaznu tačku i učinili uslugu
onima koji će se na isti ili sličan način baviti muzikalnošću, rekao sam, ne samo toga kraja.
Najveći doprinos u muzičkome sjećanju bihorskoga kraja u ovoj knjizi jesu fotografije i živa
svjedočenja ljudi i žena, koji su se bavili muzikom i pjevanjem. Pored ovoga, knjiga obiluje i
prikazima instrumenata i njihovim počecima i upotrebama. Posebnim mi se čini upotreba
harmonike u Evropi i njezina primjena na bihorske muzičke krajeve. Zaista, ova je knjiga
doprinijela boljem razumijevanju Bihora i ljudi sa toga kraja.
…..I zadnja knjiga koju ću spomenuti ovdje jeste Bihorska enigma, odnosno zbornik priča sa
prošlogodišnjih Zavičajnih staza 2015. godine. Priče su, naravno, kao što i Konkurs zahtijeva
uvjetovane Bihorom i tim zavičajem bilo da je književni ili neki drugi kontekst. Priče su manje-
više ujednačene i po stilu i načinu pričanja. Ono što sam primijetio, a to me nije iznenadilo,
jeste ta enigma Bihora (otuda smatram da je naslov odličan) gdje se vidi sva zavičajnost u
književnosti. Ovdje su većinom priče pisane iz tih kolektivnih određenja, tj. pozicija, u prvom
planu, žene i njezine sudbine ovoga kraja jedna je od središnjih motiva, ali i neke historijske
pozadine postale su motivom ovogodišnjih priča. Ne znam koliko sam mogao primijetiti, ali je
ogroman broj priča determiniziran zadnjim ratom na ovim prostorima. Ovdje mislim i na
bosanskohercegovački prostor gdje se sudbine tih ljudi preklapaju, ukrštavaju sa sudbinama
ljudi iz Bosne i Hercegovine. Drugim riječima, mnoge su priče, kao što je, inače, danas u modi
pisati, napisane u jednom očekivanom ključu u kojem se da iščitati i povijesni i društveni odnos
77

na ovim prostorima u zadnjih dvadeset godina. Dakle, s jedne strane, određene Bihorom a, s
druge strane, tranzicijskim činjenicama i književnim postupcima, priče u ovom Zborniku su
Page

ispunile određeni estetski kvalitet i propozicije koje su određene Konkursom.

…..Ono što je neophodno kazati u vezi s knjigama jeste i to da su sve objavljene u Centru za
kulturu, Bihor – Petnjica. Želim naglasiti da su ovo kratki utisci i prikazi o knjigama. Ove knjige
zaslužuju jedan širi uvid no što je ovdje napisano.
…..Na kraju, nakon svih intimnih sagledavanja tih lijepih dana u Petnjici i ljudi sa kojima sam
jako vezan i blizak, želim reći još jednu činjenicu. Uz ove Zavičajne staze, koje iz godine u
godinu bivaju prisutnije u, uvjetno rečeno, književnom kalendaru naših prostora, Bihor jeste ne
samo geografska činjenica, nego i književna. Nadam se i radujem se nekom novom susretu sa
Bihorom. Razlog mi, uopće, nije bitan koliko ponovni susret sa Ćamilovom kućom, Dobrom
vodom i ljudima koji znaju i slušati i pričati priče.

78
Page
Milan R. Simić

USPELA FUZIJA ŽANROVA

.
………………………………………………………………..O savremenom srpskom romanu
.
…..Čitajući romane Save Damjanova, Radovana Belog Markovića i Milisava Savića lako
uočavamo da su oni svojim rukopisima, što se tiče fuzije žanrova u njima, otišli korak dalje od
svojih prethodnika. Sava Damjanov romanom Itika Jeropolitika@Vuk (Agora, 2014.) prikazuje
dubinu i raskoš prohujalog„vremena jezika“ sve uz tumačenja snova i samih bogova.
(Saznajemo) … da se drevni snovi obistinjuju baš zato što su satkani od sopstvene
nestvaarnosti. Na neobičnom književnom putovanju, kome se prepuštamo sa poverenjem, s
vremena na vreme hvata nas čitalačka panika sve uz misao da iz ovog književnog lavirinta Save
@Damjanova izlaza i nema? Jer, na drugoj strani klackalice koju zovemo Vreme, jeste Svet
nepojaman Čoveku sadašnjeg doba, doba koje od kako je sveta i veka vazda čuči u utrobi istorije
sve čekajući da i ono samo postane Istorija! I sve uz opasku da fuziju žanrova u pismu Save
Damjanova nema potrebe poricati, ona je sveprisutna i „od sebe same“ Itika Jeropolitika@Vuk
– roman dobro skrojenih fragmenata, citata, priča sa esejističkim nanosima i lirskim elementima
– Svet za sebe, samostvoreni Svet jezika, svet snova i svih čarolija koje kao i da ne znaju za
postojanje Vremena, za prapočetak i za mogući svekraj. Naravno, bitno je samo ono što izvire
iz piščevog najdubljeg pogleda na svet, i čitaocima ovog romana jedino preostaje da svaku
„smisaonu žižu“ Save Damjanova, čvrsto uzglobljenu u njegovu do sada najuspeliju Veliku
Priču, prihvate kao putokaz koji vodi priču u drugu priču, i tako: od početka do kraja i od kraja
do početka, svejedno nas ne vara utisak da je ovo rukopis sa više početaka i više mogućih
čitalačkih krajeva.
…..Pomireni sa sopstvenim teškim i sračunatim mislima, koje nas vraćaju i samo vraćaju
pročitanom romanu R. B. Markovića Putnikova ciglana (Srpska književna zadruga, Beograd,
2015.), pozajmljujemo misao čiji je vlasnik Pol Valeri što dokazuje da smo se i sami uverili
kako „dođe se do tog neobičnog stanja čudne teškoće, gde se osećamo nemoćnim ne toliko pred
pojavom koju treba objasniti koliko pred jednom reči koja izgleda kao da sadrži više nego sve
ono što mislimo kada ga mislimo“, i samo za potrebu ovog slova sve smo ubeđeni da je ta reč:
razromanjeni. Rukopisnu priraslicu, reč )roman( , (o)stavljamo u naopaku zagradu, kao slučajnu
štamparsku pogrešku, a opet – da jasno se vidi: u naumu bila nam je ispravna zagrada, kao što
u naumu Radovana Belog Markovića, bilo je zaludno pletivo. Čuj, zaludno pletivo? Sada je
naša falična zagrada slična pojavi izokrenutog znaka čuđenja u romanu što se pojavljuje, tu i
tamo. Neka bude tako, da se manemo štampanih noviteta, ali tek kada se naša osećanja, primire
i pridodaju, kao neophodna boja, slici koju nam je pisac ostavio: „Ćelije, selo moje, nedelja,
podne, nebeska gotovo pitka plavet, pomesna crkvica i Putnikove ciglane uzvišeni dimnjak…“,
koji se u „zaludnom pletivu“ zaista čini kao izokrenuti znak čuđenja! A zagrada? Pogledajte: )
(. Zar ne liči na maštom izidanu Ciglanu (bez dimnjaka) čiji čelni zid može a i ne mora da krasi
79

– kao da je nedopisani grafit – reč roman! Tako i mi čitaoci možemo da se suprostavimo

očiglednom božjem previdu – o kome se voljom pisca naširoko priča – u nastalom neredu. Iliti,
Page
kako tačno piščevo primećenje jeste, „ovom, na postavu izvrnutom svetu“ a koji – mi čitaoci
dodajemo – i nema zaustavljeni smisao.
…..Napokon, nekoliko reči i o originalnom romanu Milisava Savića (La sans pareille, Agora,
2015.) koji „potpisuju“ njegovi junaci, rukopis u kome Pisac jeste tek svedok i jedan od likova
što čitaocima rešava zagonetke i tumači snove sve uz vešto i znalačko osvetljavanje poetičkih
karakteristika prerušene i obnovljene postmoderne koja se, od kako postoji, hrani
eksperimentisanjem. Savić nam zapravo nudi dokaz šta je krajnja umetnička vrednost teksta u
tekstovima i mudro nas primorava da se prisetimo Pekićevih reči „Ja sam i lavirint i onaj u
njemu“. Uz niz piščevih intervencija, tu su i otvoreni mogući završeci priče (Tad si, dragi moj,
shvatio da ti se plavokosi neznanac uvukao u glavu. Kao crv u jabuku.) – za ovu priliku biramo
Četvrti završetak – čitalački, predajemo se i primernim intertestualnim vezama, posebno prija
veza sa Crnjanskim, prihvatamo predložene mogućnostima čitanja rukopisa čak usuđujući se
da tražimo i nove, što sve zajedno znači da je Savić overio put kojim će se srpska proza kretati
i u narednim decenijama. Dokaz više da postmoderna nije prošla i da je itekako potrebna
savremenom čitaocu koliko je, uslovno rečeno, bila potrebna i glavnom junaku romana (Život
mu se, shvatiće to kasnije, svodio na proživljavanje napisanog i oslikanog. Pa i odsanjanog).
Uostalom, Savić dobro zna, neophodno je bilo samo izbrisati granicu između filozofije i života
(Strah je našeg junaka oterao u anonimnost, u promenu identiteta.). Preživeti u takvom svetu,
kao čovek samoosuđen na prerušavanje, prava je umetnost. Dakle, zajedno sa piscem i
njegovim junacim, isprva bojažljivo – potom sve hrabrije, prilazimo zajedničkoj stvarnosti ne
verujući u ono što vidimo, istovremeno: verujući u ono što ne vidimo, na trenutke ni sami ne
znajući ko smo, da li i u kojoj meri postojimo (Jer snovi se opiru vernom opisivanju.)? To je to,
uspeli smo svi zajedno da zavirimo ispod naličja samog Postojanja i naših iznuđenih stalnih
Prerušavanja! Tačnije rečeno, u ovom slučaju, književnost je jednaka ispovedanju Savićevih
književnih junaka uz osnovno pitanje: Iz kojeg to sveta oni dolaze? I kojim to jezikom govore?
I kakvu i čiju tumače prošlost ili predskazuju budućnost? Ali nije stvar u tome. Jeste i u tome!
– trenutak je da se beketovski izjasnimo jer se u potpunosti slažemo sa piscem kada kaže da je
za književnost najvažniji čitalac budućnosti. To i liči autoru koji je obuzet u svom stvaranju
problematikom samog stvaranja, književnom mađioničaru većim od svih nas čitalaca
mađioničara, autoru koji je „učeni kritički duh“. Da budemo jasniji, neko je već rekao: „kada u
vlastitom pamćenju nemamo sećanja, preuzimamo ih iz umetnosti“. Kada to ne čini Savić, onda
činimo mi čitaoci. Deluje složeno, a nije. Ako rukopisu ne prilazimo naivno i frontalno, već
vešto i iskosa, ako zahtevan rukopis dešifrujemo i uz dobronamernu pomoć junaka Savića, to
već zapravo znači da smo kadri pripadati krugu prosvećenih čitalaca. A kako je po Saviću i
čitalac profesija, mi čitaoci sami biramo mesto – priče i crne priče, snove, eseje, pisma i piščeve
beleške, završetke romana – gde će najviše čitalački da se ispoljimo sve sa piscem „dopisujući“
se. Zato ovaj roman najavljuje trajan opstanak postmodernizma u srpskoj književnosti. Takođe,
upečatljivo je i piščevo drsko odbijanje da se uspostavi bilo kakva granica književnih dometa
što, kada je Savić u pitanju, znači da su srpskoj prozi ponuđeni novi putevi. Milisav Savić,
potpuno je jasno, računa samo na čitaoca radoznalca, čitaoca koji želi književno rvanje s njim
i proveru sopstvenog znanja, na kraju: i nagradu za uložen čitalački trud. Ta nagrada je osećaj
da pripadate čitaocima budućnosti. A to, gospodo, nije malo.
…..Dakle, srpski savremeni romanopisci nenadmašni su književni majstori i za njih je fuzija
žanrova u rukopisu izazov koji su prihvatili i ispisali više nego zapažene romane sa kojima je
naša književnost još kvalitetnija.
80
Page
 KRITIKA
Vesna Barzut

NA MAPI SVETA
.
.
(Ajtana Dreković, Fosil Sumnje, Ustanova Cekit, Zaječar, 2016)
.
…..Knjigu „Fosil sumnje“ odlikuje tematska šarenolikost kao i različitost u pogledu forme.
Svaka pesma ima jedinstveni, nezavisni status, pa knjiga može biti čitana bilo kojim redom.
Ipak, postoji vezivna struktura odnosno zajednički skup tema koji se prepliće i koji stoji u
osnovi poezije Ajtane Dreković. Ponovnim čitanjem uviđa se ta veza, pa i sama zbirka dobija
kompaktiniji oblik. U većini pesama geografski motivi su vešto iskorišćeni kako za građenje
same pesme tako i za prenošenje konkretne poruke. Sem geografije, kroz poeziju Drekovićeve
provlače se i teme poput mitologije, istorije, pa sve do svakodnevnih događaja koji u njenim
pesmama bivaju izdvojeni kao oni vredni beleženja i čuvanja od zaborava (npr. pesma
„Jezerkinje“). Čini se kao da sve te raznolike teme koje zaokupljuju pesnikinju imaju
zajedničku osnovu – potrebu za samospoznajom i određivanjem svoje pozicije kako u društvu
u kome živi tako i u širem, ontološkom smislu.
…..Pesnikinja pokušava da održi distancu i objektivnost posebno kada govori o nekim
događajima kojima je i sama prisustvovala (npr. pesma „Ratne atrakcije“). Istrajavanje u ovom
teškom zadatku donosi željeni rezultat, pa tako Drekovićeva daje svedočanstvo jednog
vremena, jedne tragedije kroz perspektivu običnog čoveka (nemoćnog da promeni stvarnost).
Iako lični doživljaj i iskustvo same pesnikinje nisu uvek ili bar ne lako uočljivi, pesnikinja ih
vešto koristi za građenje pesama kombinujući svoje lično iskustvo sa stvarima o kojima je
možda samo čitala ili razmišljala. Tako nam njen lični doživljaj približava stvari koje su nam
prostorno ili ideološki daleke (npr. „Moj bes/ nahranjen Kerberovom ljutnjom/ otišao je u
zemlju/ i buknuo kroz Vezuv. //Na vestima slušaš/ o aktiviranom vulkanu.“ iz pesme „Vezuv“
ili „Ne znam/ kako će ovog leta/ mirisati Bosfor,/ ali svaka ulica ovde/ meni je periferija
Istanbula/ i lako mi je podneti/ večeri same”, pesma „U nezemaljske noćne sate“).
…..Uprkos tome što pesnikinja uglavnom ne zauzima jasan kritički stav o svetu u kome
živi, kroz neke pesme (npr. već pomenuta „Ratne atrakcije“) jasno se čuje šta pesnikinja misli
o egzistencijalnim pitanjima. Drugi primer je pesma „Pagansko doba“ koja obrađuje temu
neželjenog ženskog deteta, koja nije samo karakteristična za vreme i podneblje u kome živimo.
Iako možda ni nije nameravala, pesnikinja povlači pitanje posledica koje ima shvatanje da je
devojčica, zbog svog pola koji nije birala, manje vredna i neželjena, čime biva obeležena i
81

osuđena na osećaj neadekvatnosti i nedovoljnosti: „Žensko dete/ Džahilijeta,/ oca sram,/

Page

nemaše kada da umiri plač/ u kratkome zraku.// Jedna se devojčica/ jutros probudila u meni/ da
posumnja u svet.//Fosil sumnje/ nadživeće moje telo.“ Drekovićeva ovde uspešno izbegava
obe krajnosti, radikalniju osudu (koja bi kao takva možda bila pogrešno shvaćena i
obezvređena), ali i da upadne u patetiku. Ona ne osuđuje, ne traži krivca niti pravdu, već
prednost daje doživljaju devojčice kojoj je u amanet ostavljena poljujana vera u svet i sumnja
u sebe. Ipak, ta devojčica koja se „probudila“ u pesnikinji „da posumnja u svet“ odlično se
snalazi u svetu neizvesnosti. Preispitivanje sebe i svega onoga što je unapred dato kao jedino
ispravno omogućava pesnikinji da prihvati više od jedne „velike“ istine. Tako istinska težnja
za razumevanjem, prihvatanjem i integracijom svojih ali i tuđih iskustva, postaje bitna odlika
ove poezije. Još jedan primer je pesma „Karta sveta“ u kojoj pesnikinja iako naizgled usputno,
snažno osuđuje besmisleno umiranje i životarenje: „Ima rov čija se precizno izmerena dubina/
samo naslućuje.// Rudnike čiji rudari spavaju negde izvan nje/ i ne ginu pod površinom/ svetlih
i tamnih nijansi zelene i braon”. ili “Ima granice koje niko ne prelazi,/ koje nikog ne razdvajaju,/
na kojima se niko ne bori.” Ista pesma se završava stihovima: „Ponekad ležim na njoj/ bez
straha/ od rata, poplava i kiša.”. Iako kraj pesme zvuči kao poraz, mirenje sa besmislom, on
zapravo daje jasnu kritiku sveta tj. “karte sveta” koja bi trebalo da bude sigurno mesto, a ne tek
povremeno utočište od nedaća.
…..Drugim rečima, iako poezija Ajtane Dreković nije socijalno angažovana, niti ima pretenzija
da to bude, to ne znači da je vrednosno neutralna. Ona samo bira drugi, tiši put za iskazivanje
svoje poruke, a još češće beleženje onoga što smatra da treba biti sačuvano narednim
generacijama kao opomena. Iako nije glasna u osudi, pesnikinja vešto primećuje i ukazuje na
licemerje i apsurd društva u kome živimo (na primer: “ Kašika koja te hrani/ iz ruke koja ti
pokriva oči/ dok tražiš svoju istoriju”, pesma „Ratne atrakcije“ ili “Bežim pred ljudima/ do grla
zakopčanih nepristojno.”, pesma „Samospoznaja je golo telo“). I kada su aktuelni događaji
povod za pisanje konkretne pesme, pesnikinja uspeva da govori o univerzalnom, onom što je
suštinski važno.
…..Jedna od stvari koju je potrebno posebno istaći jeste činjenica da pesnikinjino široko
obrazovanje i zanimanje za različite teme i pojmove doprinose kvalitetu njene poezije.
Drekovićeva tako vešto približava i čini životnim teme koje nas možda ni ne bi zainteresovale
u nekom drugom kontekstu, pri čemu spretno izbegava da upadne u hermetičnost. O čemu god
da piše, komunikacija između pesnikinje i potencijalnog čitaoca ostaje otvorena. Ideje koje nju
zaokupljuju nudi nam suptilno, čime upravo pojačava zainteresovanost čitaoca i navodi ga da
dalje istražuje teme o kojima ona peva. Nenametljivost ovde može da ima još jednu važnu
ulogu: čitalac se ne oseća posramljenim jer se ni u jednom trenutku ne pretpostavlja da mora
znati sve o čemu pesnikinja govori. Višeslojnost i višeznačnost poezije Ajtane Dreković
omogućava svakome da u pesmi za sebe pronađe sopstveno značenje. Tako je na primer u pesmi
„Laurazija“ vešto iskorišćen motiv prastarog superkontinenta za građenje ljubavne priče koja
se odigrava sad, dvesta miliona godina kasnije, a koja je istovremeno univerzalna i
bezvremenska (a na samom čitaocu je da odluči koji ga aspekt pesme više intrigira).
Višeznačnost takođe omogućava, sa svakim novim čitanjem, otkrivanje jednog novog sveta,
novog nivoa pesme.
…..Koristeći geografske, antropološke i istorijske motive, pesnikinja putuje kroz vreme i
prostor ali i kroz različite dimenzije sopstvenog bića i sopstvene istorije. Čitalac dobija priliku
da na to putovanje ide utabanim stazama pesnikinje ili da sam potraži svoje puteve i značenja.
Drekovićeva vešto uklapa teme koje je zanimaju, o kojima čita sa svojim ličnim iskustvom, i
na taj način stvara osećaj povezanosti između događaja iz prošlosti i onog aktuelnog, ali i otvara
mogućnost za veze koje će postojati između nas i nekih budućih generacija (na primer: „Kost
82

mog ramena/možda jednom bude/ u rukama antropologa/ s tvojim imenom“ iz pesme

Page

“Laurazija“). U poeziji Drekovićeve ne postoji jasna granica između prošlosti, sadašnjosti i

budućnosti – čini se kao da je sve povezano da se sve istovremeno događa („ To sećanje/ on će
nositi u sebi/ i kad putuje,/ i kada spava sa ženom,/ i kada ćuti s tuđim ženama,/ i kad laže pred
strancima,/ i kada na svom jeziku/ u tuđoj zemlji opsuje/ (službenike)” iz pesme „Ulice ranih
jada i veselja“).
…..Karakteristično za većinu pesama iz zbirke je to da se u njima nalaze preokret ili po(r)uka.
Iako ovo nije novina, važno je istaći lakoću i uspešnost sa kojom pesnikinja koristi ovu tehniku.
Čitanjem zbirke „Fosil sumnje“ čitalac stiče utisak da Drekovićeva veoma vodi računa o
strukturi i obliku pesme i da su sve one odlično osmišljene. Osim osmišljenosti na misaonom
planu, pesnikinja gotovo uvek uspeva da provuče i emociju, bilo kao njeno lično iskustvo, ili
kao poruku za one koji će jednom čitati. Melanhonija koja se provlači kroz većinu pesama
izaziva posebno stanje kod čitaoca, terajući ga da se zamisli i često preispita svoja uverenja o
svetu ali i sebi samom.
…..Jedina zamerka, uslovno govoreći, mogla bi biti neujednačenost forme. Jedno od
potencijalnih objašnjena je da su pesme iz različitih perioda stvaranja. Najjednostavnije, a
potencijalno efektno rešenje, moglo je biti razdvajanje ovih pesama u dva (ili više) ciklusa.
Neke pesme, posebno one kraće forme, predstavljaju misaone (logičke) eksperimente. Takve
pesme nisu nužno loše ali, iako izazivaju kognitivnu pobuđenost, ne prati ih uvek i adekvatna
reakcija na emocionalnom nivou. U kontekstu drugih pesama iz ove zbirke (npr. „Zoja“,
„Portret umetnika iz zatvora“, „Ratne atrakcije“, „Laurazija“…) koje provociraju reakcije na
oba nivoa, ove pesme su za nijansu lošije odnosno manje uspele. Naravno, ovaj sud treba uzeti
sa rezervom, jer se kao logično pitanje nameće objektivnost, odnosno referentni okvir. U nekom
drugom skupu (ili zbirci) ove pesme bi možda imale i superiorniji status. Ipak, veština da se
bez patetike prikažu najtananije emocije svakako treba biti dalje negovana, a možda i stavljena
u prvi plan. Kao jedan od najboljih primera izdvaja se pesma „Zoja“ koja ostavlja poseban
utisak upravo zbog emocije koju u nama izaziva (ali ne samo emocije, svi mi znamo neku Zoju
ili smo i sami ona). Tako jedna žena koja možda ni ne postoji (a zar je i bitno?) postaje simbol
svih naših neostvarenih nadanja i snova i podsetnik da neke kompromise ipak na kraju
napravimo.
…..Dodeljujući sebi skromnu poziciju onog čiji je zadatak da zabeleži, sačuva od zaborava a
ne nužno vrednuje pojave i događaje, Drekovićeva uspeva da stvori delo koje ne oslikava samo
aktuelna dešavanja i trenutne književne trendove. Preispitivanjem datih istina i unapred
definisanih vrednosti koje se dosledno provlače kroz zbirku, pesnikinja podstiče čitaoca da se
otisne dalje od književnosti, da posumnja u sopstvenu filozofiju i uverenja, i da potraži neke
nove istine. Knjiga „Fosil sumnje“ je više od zbirke pesama: riznica istorijskih, geografskih i
antropoloških podataka (kojima Drekovićeva daje lično značenje i interpretaciju), ali i prilika
da kroz pesnikinjinu perspektivu (bar za početak) sagledamo neke svetove za koje nismo znali
da (paralelno) postoje. Tako „Fosil sumnje“ postaje vredan „artefakt“ kome se vredi iznova
vraćati.
83
Page
Jelena Marićević

POEZIJA KIJA
.
.
(Marija Knežević, Tehnika disanja, Povelja, Kraljevo 2015)
.
…………………………………Nema vremena za pitanja u svetu prenaseljenom prevratima
……………………………………Nestalo je utočište za odgovore.
…………………………………………………………………………………………………
………. (Duh iz plinske boce)
.
.
…..Zorica Bečanović-Nikolić je u studiji „Simboličko posredovanje ženskog doživljaja sveta i
ženskog stvaralaštva u poeziji Marije Knežević“ istakla da „žena u pesmama Marije Knežević
ima sveobuhvatnu senzibilnost, vrlo često kao prikazani lik, a neizostavno kao budna svest
lirskog glasa. Intenzivno živi i opaža. Stvara rađajući – kao majka-uličarka, majka-profesorka,
majka-kasirka, majka-sestra. Stvara, takođe, kada uzima meru i šije, kao krojačica, stvara
glasom, telom, duhom, sobom, kada peva i piše“. Najposle, poentira da je ova poezija
podsticajna „za hermeneutičke odgovore na pitanja o smislu pesama, kao i – posredno – o
brojnim vidovima ženskog, i ne samo ženskog, bivstvovanja u svetu“. Sa ovim viđenjima
poezije Marije Knežević možemo se složiti, ali i pronaći jedan od odgovora na pitanje šire
sagledanog smisla ženskog, na primeru pesničke knjige Tehnika disanja.
…..Mirča Elijade ukazuje na, antropološki gledano, važan skriveni uticaj žena. One su, naime,
konzervativnije i uspevaju da prežive invazije, etničke i socijalne preokrete. Vrhovno božanstvo
u određenim okolnostima postajalo je žensko (u Indiji), prehelenska religioznost bila je ženske
strukture (kultovi plodnosti), a i Sloboda se zamišljala kao žena. Ukoliko pretpostavimo da bi
Kneževićkino žensko moglo imati veze sa Elijadeovim promišljanjima o uticaju žena,
pesnikinjina poezija davala bi odgovor na važno pitanje postojanja i opstanka poezije uopšte.
Tim sledom razmišljanja, budući da žene preživljavaju invazije, ratove, razne istorijske
preokrete, garant su opstanka čovečanstva, ali i tekovina kulture. Kada se, pak, u ključu
poetskog osmišljavanje one dovedu u čvrstu vezu sa samom poezijom, onda bi i poezija trebalo
da poprimi takvu vrstu žilavosti, pamćenja i preživljavanja. To nam uliva nadu da će poezija
opstati i pokazuje da nam je poezija, ipak, potrebna.
…..Primera radi, u pesmi „Ona je vezla goblene dok je on koristio svaku priliku da ode na
pecanje“, ilustrativni bi bili stihovi: „On je sluša svakodnevno kao pesmu zbog nečega/ uvek
dragu iako je stalno puštaju na radiju“. Upravo žena (majka) poistovećena je sa pesmom, koja
se svakodnevno sluša, koja tako spontano postaje nasušna, „zbog nečega“ što je možda i
nesaznatljivo. U pesmi „Odron“ vredan pomena je opažaj „kada pobunjenik-dan/ dobaci mrvu
84

smisla pokisloj/ beloj golubici koja prvi put/ staje na tvoj sims da ti preda/ to malo hleba za
Page

ličnu bajku“. Bela golubica ovde je u ulozi darivaoca, a ne konzumatora mrve. Ona je posrednik
između dana, koji se sažalio („pobunio“) na čoveka i podao mu parče nasušnog smisla za „ličnu
bajku“, za onu pesmu u nama. A „vreme da razumeš svoje vreme“ pesme „Nastup“ obeleženo
je ipmperativom „Izmisli novi korak. Ili ponovi/ staru pesmu bezazlenu“. U sva tri primera
imamo posla sa starom pesmom, njenim ponavljanjem i pitanjem smisla („mrve smisla“),
odnosno razumevanja („svog vremena“). Pesma, makar i stara, uvek je tu i draga je, ali da bi
razumeo svoje vreme i ugrabio mrvu smisla treba oslušnuti bilo njenog ponavljanja.
…..I disanje je ponavljanje udaha i izdaha, ali daleko od toga da je uvek smena istovetnih.
Tehnike disanja zadate naslovom pesničke knjige i njenim konceptom, ulaze unekoliko u
domen i disanja, življenja, pa i zdravlja pesme. Tehnike disanja služe obično u alternativnoj
medicini za redukovanje stresa ili se preporučuju pri porođaju, a njima se pridružuju još i
upotreba zeolita u istrebljenju buba u pesmi „Dubinsko čišćenje“, mada ovaj mineral navodno
služi za poboljšanje metabolizma, gastritis, šećer i ine bolesti.
…..Pesme „Tehnika disanja“ i „Tehnika disanja II“ sadrže ironične stihove kojima se upućuje
na još poneke tipove alternativnog lečenja: „Iscelitelji se množe od postanja/ pošastima i
boljkama u porastu/ stvarnim ili još nedomišljenim/ za koje najpre od njih saznajemo./ …
Uglavnom obrazlažu bilje/ pojma nemajući kako diše// niti ih zanima to što narod priča/ da lek
i otrov samo skupa žive/ … Tehnika disanja – naglašava vrač – / leči sve bolesti … Nadasve
divlji origano obavezno!/ Oprez! Samo u prepoznatljivim/ bočicama firme ‘Melem komerc’“.
U drugoj pesmi, posvećenoj Irini Arsikin, nema lažnih i sumnjivih tehnika, ukazuje se na put
prave lekovite alternative – muziku: „Lepota utekne pred gluvim dobom … Nek trule oblike/
bliskosti iznova miljem ispiše tvoj ’piano’“. Druga pesma, kontrastno postavljena spram prve,
sugeriše vid lečenja umetnošću nasuprot koje bi svi pokušaji iz prve pesme bili lažni. Međutim,
može se naslutiti i mogućnost da se lažni vidovi lečenja poistovete i sa pesničkim šarlatanima,
pesnicima koji vešto prodaju šareni, primamljivi besmisao.
…..Kako poezija, uobičajeno govoreći – pročišćuje ili leči, ne bi čudile zloupotrebe ovog
njenog svojstva. A kako je sve podložno bolestima, pa i Bog, postavlja se i pitanje lečenja: „I
tvorac je biće reumatičar?“ Upravo je princip smislenog i odmerenog ponavljanja ono što nudi
put ka zdravlju. „Cvet magnolije biva da shvatimo/ pomalo trapavo/ ponavlja lekciju cvetanja
trešnje./ Tepih od latica mekote kratke/ sa razvejanim pamćenjem biva/ izmirenje. Da// malo je
verovatno/ voleti tako/ ma šta neprolazno“. Kinuti od alergije na prah magnolije ili trešnjinog
cveta bio bi trag nepravilne tehnike disanja, alergenog. Ako to prenesemo na plan pesme – i
pesma bi mogla da kihne, udahnuvši polen na koji reaguje burno ili bi stih bio ono daha što
izađe iz pesnika prilikom kijanja na stvarnost u kojoj živi.
…..Iako se čini da se udaljavamo od samih stihova Marije Knežević, zapravo pokušavamo da
uhvatimo ono što sugerišu u naizgled nevidljivoj radnji disanja. S tim u vezi, prepuštanje tehnici
disanja značilo bi izbegavanje suočavanja sa onom što iritira disajne puteve, a bez iritacije i
suočavanja nema reakcije, kijanja i onog daha koji se rasprši u tom kijanju i koga kao da
predstavljaju pesme ove knjige. Ujedno, to je i suočavanje sa stvarnošću, problemima i stvarima
koje obično idu pod tepih, a koje lirski subjekat, ne pristajući na šarlatanske tehnike, razotkriva
kroz svoje disanje, uobličeno efektnom metaforom „full contact“, koja odgovara jednoj od
naslova pesama. Možda isprva deluje da to pesnikinja morališe nad kobima našeg duha
vremena: „Ove današnje devojčice ništa ne oćute!/ A tek devojke! Svašta u lice saspu!/ Kad pre
su naučile da ništa ne trpe … Jure umesto da koračaju“, ali to je možda samo reakcija, kijanje
na stvarnost. To je eventualno i burno kijanje devojčica i devojaka na tehnike mirnog disanja
njihovih majki, na njihovo simboličko, naizgled mirno „vezenje goblena“, da bi otac prividno
85

bio tu, ali „na pecanju“.

Page
…..U tom rasponu pesničkog osmišljavanja postaju izrazito potresni stihovi „časna je samoća
ljubavnica/ svakome ko je spozna. I odoli/ strasti cepanja na pola.// Ko jedini je“. Suočavanje
„sa silama praznine“ („Polemos“), sa tim da je praznina kao „zaraza“ prisutna, verovatno je
gorko kao lek, ali i neophodno. „Sve te godine otkako/ oduvek zov su samo/ upražnjenog mesta
… Vaza na stolu srče prašinu/ žedna. Opijena prometom/ neisplativih računa/ posledičnih
tableta./ Tu je da se nada/ cveću“ („Lift“). Horror vacui je, dakle, još jedna od poetičkih
konstanti knjige Tehnika disanja, „zaraza“ koja se lako prikriva, ali je poezija „ta postelja koja
trezni“ („Polemos“) od opijata koji lažno pomažu. Poezija je, u konačnici, ona tehnika ili
preciznije – tehne, koji demaskira privid upravo kroz prizmu ženskog: „Po njoj sudeći/ sudbina
mora oploditi/ prazninu lenjošću srka/ jutarnje kafe s pesmom/ ptica. Mnjajuknuti … Ponekad
pomislim da si nastala/ tek da bi nedostajala/ majko … Ličnim primerom pružaš/ neuzvratnu/
ljubav odgajanja privida“ („Takva ona“). Možda je ovako predstavljen pesnikinjin odgovor na
pitanje poezije danas kadar da adekvatno prikaže bit, ali i jedan od kvaliteta pesničke
knjige Tehnika disanja.

86
Page
Uroš Ristanović

KIKINDSKI ZBIR
.
.
(Jelena Marinkov – Ispuštene priče, Narodna biblioteka ,,Jovan Popović”, Kikinda: 2016)
.
.
…..Raniji susret sa prozom Jelene Marinkov bilo je čitanje pripovetke u dvadesetom broju
Severnog bunkera (Prtljag), i od toga nas deli više od tri godine pauze – zrenja. Nenametljivog,
čvrstog narativa, interesantne sceničnosti i efektnih detalja, ta pripovetka o jednom čoveku koji
izlazi iz ko zna kog hotela i broji ukradene sapune (prežitke putovanja i noćenja) i dalje leži u
svesti kao nekakav dobar skeč ili reklama koju smo davno gledali, ali joj i sad znamo džingl do
tačno u notu.
*
…..Prva knjiga proze Jelene Marinkov sabrala je u svoje i previše tvrde korice jedanaest
pripovedaka – pokušaja upuštanja u Ispuštene priče. Kao u magnovenju od prethodne noći,
pred čitaocem se nižu manje ili više uspeli odjeci sižea i anegdota uhvaćenih na nekom rubu
grada, u međukoraku, pri silasku na autobuskoj stanici ili u odrazu situacije u lepljivom vrhu
lizalice nekog dečaka; upravo tamo gde se sižei najmanje traže i skupljaju, a gde se životnost
najprozirnije iskazuje. Takav osećaj za iznalaženja sopstvenog bunara motiva i događaja,
sposobnost autorke ne samo da napipa izvor, već i da se maši ispusta i sa njega sagrebe sušte
epizode, po sebi je velika vrlina.
…..Početak Ispuštenih priča (Ekstravagancija mašte) propušta u sebe leksičku igrariju koja
tvori simfoniju – párenje pâra (u džepovima ljudi), i krajnje reporterski nas uvodi u ambijent
gradske vreve, gužvi i zadaha novca iz tesnih džepova. Paradoksalno, novac u ovoj priči
povezuje, poput nekog univerzalnog simbola i nužnosti, dane i kretanja dijametralno suprotnih
ljudii. Nasuprot početku, krajnja priča (San) otvara prostor sudbine, metafizike i dece – ukratno,
nade. Tendencija prikaza mnogostruko različitih likova (dece, staraca, ljubavnika, mačaka) je
prisutna, i iskazuje jasnu nameru za prenošenjem univezalnih i sveprisutnih egzistencijalnih
ćorsokaka na kakve junaci ovih priča nailaze.
…..Već pomenute jezičke igrarije sastavni su deo ove zbirke. One umeju da prezasite tekst i
prete da same sebe progutaju, te se katkad (Mačke) jave i starac Mak i mačak Mak, a čak i mak
(cvet); mana ili namerni efekat, pitanje koje ostaje na čitaocu. Dopadljiviji i uspeliji u pričanju
Jelene Marinkov jesu detalji, gotovo atomizirani isečci stvarnosti, opisi koji dočaravaju
atmosferu na sasvim osoben način i koji pritajeno umeju da unesu grotesku i da rasterete
patetičnost slika: u istoj priči (Mačke) starac Mak okončao je život tako što je ,,precizno
nanišanio slepoočnicu izglancanom dvocevkom” (preciznost, u slučaju dvocevke, nije nužna).
87

…..Postoje određene neusaglašenosti i oštri rezovi u samom stilu Ispuštenih priča, što odaje
Page

utisak mahnitog i zbrzanog građenja i komponovanja zbirke. Tako se neretko u nizu priča
preseca i menja glas pripovedača, krećući se od nevidljivog ali prisutnog reporterskog izveštaja,
preko ispovednog tona i histeričnog buncanja ((Dva) loša ubi(še) Miloša), do nepristrasnog
naratora, i natrag. Sastavni deo zbirke čini i otisak popularne kulture (npr. Mr. Mojo Rising,
Rambo, Deathnote…), dok neke priče naliče scenama iz ovdašnjih kultnih filmova (priča
Semafor prema filmu Bure baruta) itd. Osim ovih ukazivanja i mešanja, na planu stila se
primećuje i potreba za lirskim momentima, te se tako nekad rečenice znaju preliti iz proze u
stihove, i obratno. Autorka, ipak, i u lirskim proglasima ostaje pri čvrstom narativu i epskom
tonu, čineći da formalna rešenja prelamanja rečenice ne odu dalje od pukog vizuelnog
rasterećenja.
*
…..Ispuštene priče Jelene Marinkov, uz svu svoju uzdrmanost, delimično drhtavu kameru,
oporost ukusa detinjstva u ustima, katkad naivnu slikovitost (ali nenametljivih i jakih detalja i
istina), dobra su najava nekog budućeg teksta, nekog budućeg glasnog stila. Ako u početnim
koracima maratona (kakav proza jeste i mora biti) ima i tromosti, suvišnosti, previše dotegnutih
sintagmi i pertli, to ne znači da se do cilja neće stići – a sam start je nužan preduslov i obećavajuć
potez.

88
Page
 DRAMA

Čedomir Ljubičić

SINDROM BUKOVSKI

Lica :
Luka , poštar i pisac, 20. god.
Čarls Bukovski, američki pisac, 70.god.
Stojan, upravnik pošte, 50.god
Zoran, poštar, 20.god.
G-đa Ladislavski, matrona, 45.god.
G-din Majstorović, urednik u izdavačkoj kući, 50.god.
Dži-Dži, penzionisani američki poštar, 70.god.
Radojka konobarica, 30.god.
.
.
.
SCENA PRVA:
( Poslovna kancelarija.Iznad radnog stola sija neonska reklama na kojoj piše:POŠTA. U
kancelariji se nalazi kancelarijski sto po kojem su su rasuti papiri, čiviluk na kojem vise akt
tašna, mantil i jedna poštarska vetrovka, rolo orman ispunjen fasciklama i nekolicinom knjiga
i manji okrugli sto oko koga se nalaze četiri stolice. Pored rolo ormana je ogledalo. Na
manjem okruglom stolu nalazi se pepeljara. Za kancelarijskim stolom sedi STOJAN ,
upravnik pošte. Na sebi ima sivo odelo, belu košulju i crvenu kravatu. Na stolicama pored
manjeg okruglog stola sede poštari LUKA i ZORAN obučeni u poštanske uniforme. LUKA
89

sedi povijeno sa glavom u šakama.)

Page

STOJAN:
Moralo se ovo desiti. Moralo se ovo desiti kada primaju svakoga.
ZORAN:
Upravniče dozvolite mi da…
STOJAN:
Pitao te nisam! I? Šta ti misliš Luka? Dokle je moguće tolerisati tvoje neprofesionalno
ponašanje?
LUKA:
Ne znam o kakvom neprofesionalnom ponašanju govorite?
STOJAN:
Govorim o aljkavom radu, govorim o kašnjenju i, nadasve, govorim o uspostavljanju
prijateljskih odnosa sa komintentima.
ZORAN:
Gospodine upravniče, u toj prijavi protiv Luke i mene uopšte ne stoji nikakva optužba već
samo molba da vodimo računa kada, na koji način i kojim povodom dolazimo kod stranaka.
STOJAN:
Mladi čoveče, vas dvojica ste otišli na vrata jednog akademika da bi sa njime obavili intervju.
Ti snimaš a ovaj ovde, tobože, razgovara. Tvoje je da na leđima nosiš torbu, a ne kameru.
LUKA:
Poštujem vaš autoritet, poštujem vašu obaveštenost ali moram da vam kažem da se moja
prijateljstva na terenu kreću u relacijama intelektualnih razgovora na temu književnosti i
društvenih pitanja. Ja sam pisac.
STOJAN:
Ti si poštar.
LUKA:
U onoj meri u kojoj je bio i Čarls Bukovski.
STOJAN:
Ne zanima me ko ti je taj. Od tebe se, samo ,zahteva da valjano obavljaš posao od koga živiš.
LUKA:
Gospodine upravniče, lepo je što poštujete posao od koga živite ali mi vas je žao što ne znate
šta je posao za koji se živi.
( Upravnik Stojan besno ustaje i izlazi iz kancelarije. U kancelariji ostaju Luka i Zoran.)
90

LUKA:
Page
Zašto ne mogu da živim od onoga što volim da radim? Od onoga što jesam, a ne od onoga što
moram da budem.
ZORAN:
Ako ti odgovorim zvučaću kao matorac.
LUKA:
Kaži. Ionako ne zvučiš mlađe.
ZORAN:
Ponašaš se kao pevačica koja je tužila novine zato što su napisale da je ugradila silikone. A
istina je da je ugradila celulit.
LUKA:
Majku mu.
ZORAN:
Ima nešto što mi se sviđa kod tebe. Ne hvališ se unaokolo da si pisac, a jesi, i to nije mala
stvar iako je, u ovom trenutku, u ovoj zemlji, beznačajna.
LUKA:
Potpuno beznačajna.
ZORAN:
A ono što me izluđuje je pesimizam. Mada, bez toga ne bi bio pisac.
LUKA:
Vidiš, nemam mnogo godina ali je već mnogo vozova, iz tog književnog sveta, prešlo preko
mene. Žestoko su me gazili. I nastavljaju.
ZORAN:
Nije prijatno ali nije ni loše . Očvrsnućeš. Maler i ožiljci obogaćuju biografiju.
(Luka ustaje sa stolice. Nervoznim koracima kruži po kancelariji.)
LUKA:
Nije mi trebao ovaj posao. Definitivno mi nije trebao.
ZORAN:
Od čega bi živeo? Crko bi od gladi. Tako sposoban. Kad ne mogu da zaspim od gladi ja u sebi
brojim kontejnere.
LUKA:
Daću oglas u novine da tražim bilo kakav posao.
91
Page
ZORAN:
Aha… da neće to biti oglas tipa: od imovine posedujem samo kamen u bubregu, njega sam
zaveštao svom lekaru.
LUKA:
Ako ostanem ovde još godinu dana biću duhovno mrtav. Pretvoriću se u indoktriniranog
idiota.
ZORAN:
Nećeš.
LUKA:
Jok i neću. Kad provede neko vreme u konzervi riba zaboravi da pliva.
(Luka ponovo seda na stolicu.)
(Pauza)
LUKA:
Juče je u novinama izašla slika onog što proslavlja jubilarnu sto drugu književnu nagradu.
ZORAN:
Mutna je. One na zadnjim stranama su mnogo jasnije. Možda bi trebao drugi put tamo da
pokuša.
LUKA:
Ovih dana bi trebalo da odemo kod njega na intervju. Juče me je pitao da li sam gledao njegov
govor prilikom dodele nagrade.
ZORAN:
I?
LUKA:
Zapanjen je što u dnevniku nije prikazan ceo govor nego samo tridesetak sekundi.
ZORAN:
Šta je to on? Edvard Kardelj? Fidel Kastro?
LUKA:
I još me je zamolio da mu skupim sve novinske članke od subote i nedelje.
ZORAN:
Najbolje bi bilo da mu organizujemo doček ispred gradske skupštine.
LUKA:
92

Pusti sad njega. Kako da se izvučemo iz ove gužve? Neće Stojan tako lako sjahati. Uporna je
Page

to trvdoglava, revnosna, poltronska životinjica.

ZORAN:
Jedan od onih koji svakoga jutra sebi postavljaju pitanje: da li komarci piške?
LUKA:
Jedan od onih koji ujutro hrani ribice u akvarijumu i uživa u posmatranju kako uopšte ne vole
mleko.
ZORAN:
Jedan od onih koji na pitanje: gde stanujete? Odgovaraju: pa, preko puta komšije.
LUKA:
Od kada sam ga upoznao u meni se bore budala i genije. Ko izgubi moraće da časti.
ZORAN:
Čemu, uopšte, ta prepirka sa Stojanom? I šta smo mi to tako gadno napravili da nam prete
otkazom, sazivaju disciplinsku komisiju, šalju kod psihologa?
LUKA:
Treba dići ruke od svega. Treba dati otkaz. Ovde nema života.
ZORAN:
Zašto misliš da nema?
LUKA:
Zato što neke ptice nikad ne polete. Na primer, kokoška u rerni.
LUKA:
Za tebe i mene je to događaj, avantura, dokaz da smo snalažljivi i vispreni, a za njih je
incident.
ZORAN:
Stojan je sirovina, ludak koji ima pravolinijski pravac posmatranja. To kao da je mentalna
uniforma administracije i birokratije. U hitnoj pomoći možeš da umreš ako nemaš ličnu kartu.
LUKA:
Pošta je humanija. Ovde možeš samo da ne dobiješ pare, ako nemaš ličnu kartu.
ZORAN:
Pošta. Čudo od posla.
LUKA:
Pošta. Vojska bez oružja.
93

ZORAN:
Page

Pošta. Dnevna soba komunikacije sa svetom.

LUKA:
Kada sam prvi put ušao u poštu poslao sam anonimno pismo, ali sam zaboravio da se ne
potpišem.
LUKA:
Zaljubljeni u sebe, sami sebi šalju ljubavna pisma.
ZORAN:
Pošta je ažurna ustanova. Udovici je stigao telegram saučešća pre nego što joj je muž umro.
( Neonska reklama iznad radnog stola sa natpisom POŠTA počinje da treperi usled gubljenja
kontakta. Nakon desetak sekundi sama od sebe počinje da svetli bez prekida.)
.(Pauza)
.
LUKA:
Kakvi god oni bili to ne znači da moram da ćutim i aminujem njegov primitivizam. Ko je on
da meni zabrani da se družim sa ljudima sa kojima je razgovor doživljaj?
ZORAN:
I sam znaš da tu krivu Drinu ne možeš ispraviti i bez veze sebe dovodiš u suludu situaciju.
Takvi kao on ne vole ni pametne ni obrazovane, a pojam kao što je: NAČITAN , služi im kao
obrazac za sprdnju. Na ovakvim mestima nije poželjno štrčati. To je najveći greh.
LUKA:
E neću se ni utapati u njihov fond od deset reči. Ne pripadamo im. Drugačiji sam i takav ću
ostati do poslednje kapi krvi.
ZORAN:
Ili poslednjeg pisma u fascikli.
LUKA:
Ne kažem da bi mi bilo svejedno kada bi izgubio posao.
ZORAN:
Onda se navikni na status pisca – amatera.
LUKA:
Da teram svoje al ` da ćutim?
ZORAN:
Upravo to.
94

LUKA:
Page

Zorane, moraš mi pomoći.

ZORAN:
Ne mogu ni sebi pomoći. Ni u jednoj apoteci mi ne daju bensedin bez recepta. Ovo me je
izludelo. Treba mi bensedin. Ili nešto već…
LUKA:
Takvi su ti to likovi što rade po apotekama. I meni je lekar prepisao redovan seks, ali nijedna
apotekarka nije htela da mi izadje u susret.
ZORAN:
U vezi čega ti treba pomoć?
LUKA:
Dovešću Čarlsa Bukovskog u Beograd.
ZORAN:
U pravu je Stojan. Nisi ti baš sasvim čist.
LUKA:
Čvrsto sam rešio da sa njim ostvarim kontakt na svaki mogući način. Putem pisma, direktnog
razgovora, a najpoželjniji bi bio njegov dolazak u Beograd.
ZORAN:
Dopisivanje i telefoniranje su o.k, ali njegov dolazak ovamo je čista maštarska nebuloza. Taj
čovek ima 72. godine. Pri tom je bolestan, a i da je zdrav već je dovoljno smrvljen životom da
nema snage za tako dalek put. A povrh svega toga , ti nemaš lovu da bi ostvario tu
senzacionalnu nameru. I povrh svega toga, ovo je hiljadu devetsto devedeset druga godina u
zemlji Srbiji: Ej bre! Dozovi se pameti!
LUKA:
Jesi li verovao, nekada, da je krava ljubičasta?
ZORAN:
Nisam. Šta ti pada na pamet?
LUKA:
E, vidiš, ja jesam. Dok sam bio mali i dok sam jeo Milka čokoladu.
ZORAN:
Okani se Bukovskog i pomiri se sa Stojanom. Povij rep.
LUKA:
Naći ću sponzora.
95

ZORAN:
Page
Ti ni za sopstvenu knjigu ne možeš da nadješ sponzora. Šta ćeš da radiš? Da promeniš pol i
hirurškom intervencijom se preobratiš u atraktivnu plavušu?
LUKA:
Za moje knjige ne mogu da iskamčim pare jer još uvek niko neće da ih čita, ali Bukovskog bi
hteli da čuju i kada ćuti.
ZORAN:
Šta bi tebi, konkretno, taj susret značio?
LUKA:
Podigao bi maglu sa mog unutrašnjeg sukoba između umetničkog i činovničkog.
ZORAN:
Napiši mu pismo, za početak. Opipaj mu puls druželjubivosti, spremnosti za početak
komunikacije sa spisateljskim anonimusom iz zemlje za koju verovatno nije ni čuo, iz zemlje
izgnane iz svetskog društva.
LUKA:
On voli ljude koje stižu nevolje i bolovi. Oduvek ih je voleo i pisao o njima. I sam je bio
takav. Možda je još uvek? Biće mu lepo ovde.
ZORAN:
Gori si od deteta. Zec je u šumi, a ti već okrećeš ražanj. Osmisli, razmisli, pa tek onda
zamišljaj ako se ukaže šansa.
LUKA:
Od tvoje racionalnosti mi je muka. Stvarno mi je muka.
.
( Pauza)
.
LUKA:
Uostalom… napisao sam mu pismo. Evo ga ovde.
( Luka maše parčetom papira ispred Zoranovog nosa.)
LUKA:
Ima mnogo gramatičkih grešaka ali nisam imao strpljenja da ga odnesem nekom znalcu da ih
ispravi. Poslao sam ga jutros.
ZORAN:
96

Možda je to i dobro. Šarmiraćeš ga nepismenošću.

Page

LUKA:
Bolje nego da ostane ravnodušan.
ZORAN:
Zar zaista misliš da ćeš uspeti da ga namamiš ovamo?
LUKA:
Uspeću.
ZORAN:
A ako se to i desi, šta će biti ako zakaže tvoj retorički talenat koji će sigurno biti ugrožen
slabim poznavanjem engleskog jezika? Šta ako se desi da budeš toliko konfuzan pa ne možeš
da sastaviš jednu čestitu rečenicu, a kamoli da vodiš dijalog?
LUKA:
Tamo gde mislim da ga odvedem svi me već dobro poznaju. Nagodiću se sa njima da mi
pozajme kafanu na jednu noć, a konobarica koja tu radi odlično govori engleski.
ZORAN:
Ne želiš nijednog svedoka osim te konobarice?
LUKA:
Da umem da vodim konverzaciju kao ona, nebi mi ni ona bila potrebna. Kakav je kumst
staviti flašu pića pred Bukovskog? Uh, ta noć će biti primer vrhunskog egoizma.
ZORAN:
Koliko ljudi zna za ovu tvoju nameru?
LUKA:
Još uvek niko ne zna.
ZORAN:
Ne pokušavam da te odgovorim ne zato što ne postoje razlozi zbog kojih bi trebao da
odustaneš, već što znam da nema svrhe ubeđivati se sa tvrdoglavim bićima.
LUKA:
Koliko dugo putuje pismo do Amerike?
ZORAN:
Oko mesec dana.
LUKA:
Imam vremena da sve detaljno osmislim.
ZORAN:
97
Page
Luka, čoveče, on još nije došao. Nije dobio pismo i nije ti još ništa odgovorio. Šta ćeš ako ti
ne odgovori ili ako ti napiše da ne može da dođe zbog toga što je star i bolestan ili zato što je
put predalek?
LUKA:
Ništa. Neću očajavati.
ZORAN:
Pronaćićeš drugog pisca?
LUKA:
Neću. Samo on dolazi u obzir .
ZORAN:
Pretpostavimo ovu situaciju : Bukovski dođe u Beograd, ti ga ugostiš u onoj tvojoj kafani na
Senjaku…
LUKA:
Kafana Urnebes.
ZORAN:
Da, u Urnebesu. Bukovskom se svidi Beograd i reši da ostane nekoliko dana. Šta ćeš onda?
Ne ide da takvog gosta prepustiš kojekakvima jer ti moraš na posao.
LUKA:
Tražiću od Stojana slobodne dane.
( Zoran se glasno i dugo smeje . Čuje se kucanje na vratima.)
LUKA:
Slobodno.
( U kancelariju ulazi GOSPODIN MAJSTOROVIĆ, 50. godina, obučen u teget odelo, bez
kravate, prosed, visok,vitak , blago feminiziran, u ruci mu je akt tašna.)
MAJSTOROVIĆ:
Izvinjavam se gospodo na deganžmanu…ja sam Majstorović, glavni urednik u izdavačkoj
kući SVE ZA KNjIGU – KNjIGU NIZAŠTA. Imam informaciju da je jedan od vas dvojice
Luka, mladi beogradski pisac.
( Luka ustaje, prilazi Majstoroviću. Rukuju se.)
LUKA:
Ja sam. Izvolite, sedite gospodine Majstoroviću.
98

MAJSTOROVIĆ:
Page

Hvala, hvala. Tako ste ljubazni.

( Majstorović se upućuje ka radnom stolu upravnika Stojana i seda u njegovu kožnu fotelju. Iz
akt tašne vadi fasciklu i stavlja je na sto. Primiče se stolicom bliže ivici radnog stola.)
MAJSTOROVIĆ:
Zaista ne mogu da sedim na svakavim panjevima. Ovi kožni su ipak prijatniji.
ZORAN:
Gospodine, ovo je pošta. Zar nije primerenije da razgovor sa Lukom obavite u vašoj
kancelariji?
MAJSTOROVIĆ:
Mladiću, ja sam potegao put dovde ne zbog vas, već zbog mladog pisca. A ako već ne znate
onda ću da vam kažem: ja ne pripadam onoj vrsti urednika izdavačkih kuća koji sede u
kancelariji i čekaju pisce da im dodju na noge. Ja sam intelektualac – operativac koji sam traži
onog ko mu je potreban. Otkada pišete gospodine Luka ?
( Zoran ustaje i izlazi iz kancelarije.)
ZORAN:
Idem da popravim šminku.
(Vrata se zatvaraju.)
LUKA:
Od svoje petnaeste godine.
MAJSTOROVIĆ:
A sada vam je…
LUKA:
Dvadeset.
MAJSTOROVIĆ:
Čemu ta težnja da menjate svet? Vaše priče prosto vrište od te potrebe.
LUKA:
Ne bih se složio sa vama gospodine Majstoroviću. Ne gajim nadu da mogu bilo šta promeniti.
Preko nekih pojava, jednostavno, ne mogu da pređem.Volim da se bavim pojavama.
MAJSTOROVIĆ:
Uz vašu motivisanost i stvaralačku plodnost ubrzo ćete iscrpeti sve pojave i za pet godina
nećete imati o čemu da pišete.
LUKA:
99

Varate se gospodine Majstoroviću . Pisaću o danas aktuelnim pojavama sa distance. O

ratovima, mobilizacijama, redovima ispred banaka, sankcijama, narodnjacima. Ne bojte se
Page
gospodine Majstoroviću, u zanimljivoj zemlji sve može biti povod za pripovedanje. Pa i ovaj
naš razgovor.
MAJSTOROVIĆ:
Ah, u to baš nisam siguran. Znate, ja cenim mlade pisce i to mi ulazi u opis radnog mesta ali ti
razgovori su, vrlo često, mučni i dosadni. A neki su čak, na granici fizičkog obračuna.
LUKA:
Meni još uvek razgovori sa piscima nisu dosadili. Zapravo, sa mnogim piscima, tek mislim da
započnem razgovor . Pravi razgovor, plodotvoran, inspirativan.
MAJSTOROVIĆ:
Imate sjajnu priliku za pozitivan zaokret u vašem stvaralaštvu. Radite kao poštar, krećete se.
Prolazite pored suncokreta i maslačaka, a potpuno ste ravnodušni prema njima. Zašto ne
napišete nešto o suncokretu ili maslačku? Znate, taj uticaj pop-kulture, sub-kulture, strana
imena glavnih junaka i epizodnih likova…ne ide mi to nekako.
LUKA:
Ne zanimaju me suncokret i maslačak. Zanimaju me ljudi. Gresi i uzdignuća.
MAJSTOROVIĆ:
Pretpostavljam da će te, ako sprovedete u delo taj naum o razgovorima sa slavnim piscima,
poželeti da to i štampate. Mogu li znati o kojim se imenima radi?
LUKA:
Imena su samo propratna pojava. Nesreća oblikuje posebnu vrstu iskaza, a na osnovu toga
sami otkrijte imena.
MAJSTOROVIĆ:
A kada bi mi dali samo neku malo asocijaju na neko ime…uh, kako me to zanima.
LUKA:
Dobro, kada ste već toliko navalili gospodine Majstoroviću reći ću vam. Počeću od američkog
pisca Čarlsa Bukovskog.
MAJSTOROVIĆ:
Ma ` ajte mladiću! Budite malo skromniji. Počnite od svoje ulice. Tu žive dva poznata
čoveka.
LUKA:
Znam ih. Zanimljivi su samo onima koje su ubedili da su značajni.
MAJSTOROVIĆ:
100

Već vas vidim, u starosti, kao džangrizavog namćora.

LUKA:
Page
Samo sa takvima i radite tako da i ne možete da shvatite da je stasala mlada generacija pisaca
koja na pomen tih imena, o kojima vi govorite, odmahuje rukom.

MAJSTOROVIĆ:
Ne sumnjam da ćete biti dobar pisac ali moraćete još da učite da se autoriteti trebaju
poštovati?
LUKA :
Poštujem autoritete, ali one koji to stvarno jesu, a njih je jako malo. U inflaciji kvazi autoriteta
klanjati se svakom nabedjenom filozofu za po kući, potpuno je besmisleno i vredja
inteligenciju.
MAJSTOROVIĆ:
Zar vi, gospodine Luka, zaista mislite da Čarls Bukovski nema preča posla nego da se sa
vama dopisuje?
LUKA:
Pretpostavljam, gospodine Majstoroviću, da kod kuće imate video rikorder. Fino ušuškan u
gomili dragocenih knjiga.
MAJSTOROVIĆ:
Imam ali ga retko koristim.
LUKA:
Odlično. Pobrinite se da ostane u tehnički ispravnom stanju.
( Majstorović ustaje sa stolice, podiže fasciklu sa stola i predaje je Luki. Pruža mu ruku. Sleže
ramenima.)
LUKA:
Ovakav odgovor ste mogli da mi saopštite telefonom.
MAJSTOROVIĆ:
Direktan kontakt je celishodniji. Videti čoveka kad govori znači videti i budućnost odnosa sa
njim . U telefonskom razgovoru nikada ne možete postići toliki stepen jasnosti. Javite se za
deset godina.
LUKA:
Zašto mislite da sam skriboman?
MAJSTOROVIĆ:
Javite se za deset godina.
101

LUKA:
Gospodine Majstoroviću…
Page
MAJSTOROVIĆ:
Da, molim.
LUKA:
Znate li kada nastaje velika nužda?
( Majstorović ga ljutito pogleda, besno pohita ka vratima i uhvati se za kvaku.)
LUKA:
Kad vam ona stvar služi samo za malu nuždu.
( U kancelariju zajedno ulaze upravnik Stojan i Zoran. Majstorović prolazi pored njih i izlazi
iz kancelarije.)
STOJAN:
Koji je ovaj?
LUKA:
Stranka, upravniče.
STOJAN :
Nema on šta sa tobom da razgovara. Ako hoće da se žali , onda treba meni da se obrati. Šta si
mu rekao?
LUKA:
Da dođe za deset godina.
( Stojan seda u svoju kožnu fotelju.)
ZORAN:
Dobro, upravniče, dokle ćemo nas dvojica da dreždimo u ovoj kancelariji?
STOJAN:
Dok bude potrebno.
ZORAN:
Ne možemo da radimo, ne možemo da idemo na teren, a nemamo nikakvo rešenje o
suspenziji.
STOJAN:
Čekamo inspektore.
ZORAN:
102

Poštanske ili policijske?

( Stojan ustaje i dolazi do prozora. Jedno vreme gleda kroz prozor, a onda počinje da šparta po
Page

kancelariji.)
STOJAN:
Dali si ti dečko normalan?
LUKA:
Pretpostavljam da je pitanje meni upućeno? Sva je verovatnoća da nisam.
STOJAN:
Mene ne interesuje što ti talasaš po pošti da si pisac, umetnik i ne znam ti ni ja šta već.
Talasaš da si pametniji od svih, pa čak i od mene.
LUKA:
Ne talasam. Samo iznosim istinu.
( Stojan se vraća do svog radnog stola i seda u fotelju.)
STOJAN:
Ništa ti ne iznosiš. Ni istinu ni poštu. Juče si zaključao u fioku novine koje si trebao da
poneseš. Ponašaš se neprimereno ovoj instituciji, imaš najgoru naplatu telefonskih računa i
uopšte…
LUKA:
Najgori sam poštar od kada se prvo pismo umigoljilo u poštanski koverat.
STOJAN:
Tako nekako.
ZORAN:
Obojica ste u pravu.
LUKA:
Ne mogu ja nekog silom da nateram da plati telefonski račun ako ne želi ili nema pare. Postoji
rok za plaćanje telefonskih računa na šalterima pošta i banaka i ljudi se pozivaju na to svoje
pravo.
STOJAN:
Od svakog naplaćenog računa na vratima, mi imamo veći prihod od onoga koga naplatimo na
šalteru.
LUKA:
Čoveče! Nisam ti ja uterivač dugova.
STOJAN:
Bićeš sve ono što nalažu konkretni radni zadaci. Ovoga meseca ćeš raditi u ulici Vuka
103

Vrčevića, sledećeg u Orlovskom naselju, a onog tamo u naselju mali Leskovac.

Page

ZORAN:
Konačno da i ja danas čujem nešto dobro.
LUKA:
Sve bolje od boljega. Ima li tome kraja?
STOJAN:
Ima. Kada se popraviš. Kada shvatiš gde si i ko si.
LUKA:
Neko je pretplaćen na novine, a ja najgore reone u ovoj pošti.
( Luka vadi iz džepa parče papira. Ustaje i prilazi Stojanovom stolu. Zauzima pozu u kojoj
visoko podignuti papir drži u desnoj ruci čiji se lakat nalazi na dlanu leve ruke.)
LUKA (ČITA NAGLAS):
Nadam se da možeš da mi pomogneš Karl. Ta pošta me kida na komade kao tigra u kavezu, a
ljudi samo stoje napolju i posmatraju, zapisuju ili gledaju u drugom pravcu…Isuse ,
Isuse…Karl molim te piši mi! Zaslužujem šansu, da dišem, da vidim svetlost, svemogući
Bože! Ne zazidavaj mi grob, možda ću jednog dana imati sreće da ja tebi pomognem. Sad
moram da jedem i odem u poštu. Jedanaest godina, jedanaest godina tamo dole…
( Luka spušta ruku , savija papir i vraća ga u džep. Seda na stolicu na kojoj je sedeo.)
STOJAN:
Šta je to ?
LUKA:
Pismo koje je Čarls Bukovski, američki pisac koji dvanaest godina radio u pošti, napisao
njegovom nemačkom izdavaču Karlu Vajsneru u oktobru 1968. godine.
STOJAN:
Edukativno. I šta hoćeš time da mi kažeš?
LUKA:
Hoću da vam kažem da krvopije ne znaju za granice.
( U kancelariju, bez kucanja, ulazi GOSPOĐA LADISLAVSKI, 45. godina, plavuša, na sebi
ima elegantnu, crnu, dekoltiranu haljinu. U ruci joj je elegantna, crna novčanik – tašna. Luka
kao oparen ustaje sa stolice, prilazi gospođi Ladislavski i ljubi joj ruku.)
LUKA (UZBUĐENO):
Gospođo Ladislavski…
( Neonska reklama iznad radnog stola sa natpisom POŠTA počinje da treperi usled gubljenja
kontakta. Nakon desetak sekundi sama od sebe počinje da svetli bez prekida.)
104

G-đa LADISLAVSKI:
Page
Čujem da te optužuju za neku glupost i da ti prete otkazom. Došla sam da raspravim to sa tim
tvojim pametnjakovićem…upravnikom ili kako se to već zove?
ZORAN:
Molim vas gospođo… naš upravnik je sposoban čovek.
LUKA:
Da ga baciš u govna ne bi ostao gladan.
( Stojan i Zoran istovremeno ustaju sa stolice i kreću ka vratima.)
STOJAN:
Zove me direktor.
ZORAN:
Zove me upravnik.
( Stojan i Zoran napuštaju kancelariju. PESMA IMAGINE – JOHN LENNON (FEJD IN).
Luka i gospođa Ladislavski lagano šetaju kancelarijom. Gospođa Ladislavski dolazi do rolo
ormana. Vrhovima prstiju prelazi preko rikni knjiga. Uzima jednu knjigu, otvara je.)
LUKA:
Koješta. Poštanske knjige, propisi i uputstva. Smeće.
( Gospođa Ladislavski vraća knjigu na mesto gde se prethodno nalazila.)
G-đa Ladislavski ( DUBOKI UZDAH):
Da, dešava se.
LUKA:
Nije to kao kod vas u stanu gde okruženost knjigama proizvodi jedan prelepi osećaj.
G-đa LADISLAVSKI:
Knjige, muzika,filmovi…sve to služi da se oplemeni dosada ili usamljenost.
LUKA:
Zar to nije isto?
G-đa LADISLAVSKI:
Nikako. U dosadi čovek ne zna za svoj naredni korak, a u usamljenosti, vrlo često, poznati su
mu i naredni i mnogi sledeći koraci.
LUKA:
Da, tačno. Usamljenost ubrzava misao dok je dosada otupljuje.
105

(Pesma IMAGINE – JOHN LENNON (FEJD AUT). Gospođa Ladislavski i Luka sedaju na
stolice pored malog okruglog stola. U kancelariju ulazi Zoran sa dve šoljice kafe na
Page

poslužavniku. Jednu šoljicu stavlja ispred gospođe Ladislavski, a drugu ispred Luke.
Uspravlja se, čini blagi naklon ispred Luke i gospođe Ladislavski, teatralno se okreće i izlazi
iz kancelarije.)
LUKA:
Hvala koleginice.
( Gospođa Ladislavski iz tašne vadi kutiju cigareta. Nudi luku. Pripaljuje cigaretu prvo Luki, a
potom i sebi. Otpijaju po gutljaj kafe i, istovremeno, šoljicu vraćaju na tacnu.)
G-đa LADISLAVSKI:
Čitala sam tvoje priče.
LUKA:
Ima li nešto što vam se dopalo?
G-đa LADISLAVSKI:
Ima. Naivnost sa kojom pokušavaš da menjaš svet.
LUKA:
Au! Moraću da se zamislim. A da li je to baš toliko loše?
G-đa LADISLAVSKI:
Nije, naravno da nije ako odrediš koncept po kome će taj mehanizam funkcionisati. Mislim da
bi trebao neko vreme da se posvetiš čitanju knjiga više nego pisanju ili da počneš da izučavaš
celokupno delo nekog živog ili pokojnog pisca. Ako se odlučiš za živog, pokušaj da sa njim
stupiš u kontakt.
LUKA:
A ako mi zapadne neki stranac?
G-đa LADISLAVSKI:
Dovedi ga u Beograd.
( Luka se smeje. Gasi cigaretu u pepeljaru na stolu, a onda ponovo uzima cigaretu iz paklice
koja se nalazi ispred gospođe Ladislavski. Pripaljuje cigaretu.)
LUKA:
U ovoj besparici i nemaštini da dovedem stranca u Beograd? Ja? Običan beogradski poštar
koji pije votku, čita knjige i vozi se taksijem?
G-đa LADISLAVSKI:
Zašto da ne? Čuda se prizovu verovanjem u njih.
LUKA:
106

To prevazilazi granice čak i moje mašte. A o finansijskim aspektima takvog poduhvata ne

treba trošiti reči.
Page
G-đa LADISLAVSKI ( LjUTITO):
Nemoj da težiš novcu, ali gledaj da ga pokupiš.
LUKA:
Ovoga trenutka mi nijedan pisac, od onih koje volim, ne pada na pamet.
G-đa LADISLAVSKI:
Do sada me nisi lagao. Nemoj da lažeš samoga sebe. Ima jedan koji ti ne izlazi iz glave. Moj
predlog je samo ohrabrenje tvojim stidljivim razmišljanjima. Postoji jedan koji ti je sličan
iako si, hvala Bogu, u mnogim stvarima daleko od njega.
LUKA:
Bukovski?
G-đa LADISLAVSKI:
Dovedi ga u Beograd.
(Pauza)
LUKA:
Vi, tako obučeni, kao da ste krenuli negde?
G-đa LADISLAVSKI:
Ne. Nikako. Nego, sinoć sam bila na jednom veličanstvenom partiju i trajao je do sitnih sati.
A ja ponekad volim da produžim zadovoljstvo tako što ne odlazim na spavanje i ne skidam
odeću u kojoj mi je prijatno.
LUKA:
Hedonizam na delu.
G-đa LADISLAVSKI:
Nego šta. Mogao bi i ti da se zainteresuješ za takve uticaje.Više sam nego sigurna da imaš
materijala.
LUKA:
Možda. Nisam razmišljao.
G-đa LADISLAVSKI:
Ti bi se udenuo u one hedoniste koji rade u skladu sa onim što će tokom dugog vremena da
zadovoljava najveći broj ljudi, a ja sam medju onima čije je životno načelo stalno dostizanje
zadovoljstva i uživanja u tom stanju.
LUKA:
107

Ta formulacija : Najveći broj ljudi liči mi na komercijalu i estradu.

Page

G-đa LADISLAVSKI:
Nisam mislila na tu vrstu ozloglašene i zloupotrebljene vrste masovne ljubavi prema nekom
umetničkom delu ili nečijem umetničkom delovanju. Eto, imaš jedinstvenu priliku da se
oprobaš u tome. Dovedi Bukovskog u Beograd. Upriliči mu tajni sastanak i ne govori nikom.
Kada ode, obelodani i ponudi dokaze.Većina ljudi će biti zadovoljna, a najveće zadovoljstvo
će biti tvoje.
LUKA:
Ideja je fantastična ali i teško ostvariva.
G-đa LADISLAVSKI:
Od pesimizma možeš navući samo brojne bolesti . Uključujući i polne.
LUKA:
Lako je vama da budete optimista kada stvari posmatrate sa druge planete.
G-đa LADISLAVSKI:
Zar ne sedimo za istim stolom?
LUKA:
Za istim smo stolom ali na različitim planetama. Vi imate božiji blagoslov za neracionalnu
potrošnju vremena, ja nemam.
G-đa LADISLAVSKI:
Nisam ni ja taj blagoslov dobila u tvojim godinama. Zašto si opsednut vremenom?
LUKA:
Ne znam. Ne mogu to sebi da objasnim.
G-đa LADISLAVSKI:
Nemoj da odustaješ od obijanja pragova izdavačkih kuća i objavljivanja po časopisima.
( Gospođa Ladislavski iz crne novčanik tašne vadi pljosku i stavlja je na sto.)
G-đa LADISLAVSKI:
Daj čaše.
(Luka ustaje i odlazi do rolo ormana odakle vadi dve čaše i donosi ih na sto. Gospođa
Ladislavski sipa tečnost iz pljoske u čaše. Luka seda na stolicu.)
G-đa LADISLAVSKI:
Šta je razgovor bez nečega što je hedonizam sam po sebi?
LUKA:
Votka?
108

G-đa LADISLAVSKI:
Page

Šopen votka od paradajza.

( Luka i gospođa Ladislavski nazdravljaju kucanjem čaša i otpijaju gutljaj.)
LUKA:
Interesantno. Pre neki dan mi je jedan glavni urednik poručio da dodjem za deset godina.
Ukorio me je zbog težnje za menjanjem sveta i preporučio mi da pišem o suncokretu i
maslačku.
G-đa LADISLAVSKI:
I to je tebe potreslo?
LUKA:
Delimično.
G-đa LADISLAVSKI:
Plaćaš danak nezrelosti i tu se ništa ne može. Svi smo mi prošli kroz taj krug.
LUKA:
Sreća je što mene to stanje ljutnje i potrešenosti ne drži dugo.
G-đa LADISLAVSKI:
Fokusiraj se na ostvarenje zadatog cilja. Uspostavljanje komunikacije sa Čarlsom Bukovskim.
Od svih živih pisaca on bi ti najviše pomogao u rešavanju tvojih dilema, a u potpunosti bi ti
osvetlio mnoge stvarnosne momente i njihove krajnje konsekvence.
LUKA:
Zar ne bi za osvetljavanje tih stvarnosnih momenata bio pogodniji neki domaći autor?
G-đa LADISLAVSKI:
Ne. Čuo bi bujicu rečenica ali bi priča izostala. Kao i iskrenost.
LUKA:
Znate šta?
G-đa LADISLAVSKI:
Šta?
LUKA:
Ne znam da li smem da vam kažem?
G-đa LADISLAVSKI:
Zašto ne bih smeo?
LUKA:
109

Napisao sam mu pismo.

Page

(Gospođa Ladislavski veselo poskoči sa stolice. )

G-đa LADISLAVSKI :
Na tvom varvarskom engleskom?
LUKA:
Da vam pročitam?
G-đa LADISLAVSKI:
Jezive li li sramežljivosti!
( Luka vadi papir iz džepa. Ustaje sa stolice i dolazi do ivice Stojanovog radnog stola.
Dupetom se naslanja na ivicu radnog stola prebacivši desnu nogu preko članka leve. Papir se
nalazi visoko podignut u desnoj ruci čiji se lakat nalazi na dlanu leve ruke. )
LUKA ( ČITA NAGLAS):
Razbija me pošta Čarlse. Tvoj Džonstoun je bio mala beba za mog Stojana. Džonstoun –
Stojan, to je jedan isti čovek sa kravatom crvenom kao krv. Pišem neke grozne stvari
ugledavši se na tebe i to je jedino što volim da radim. Piši mi! Zaslužujem! Između ostalog i
zbog toga što neću iskopirati celo pismo koje si uputio Vajsneru, već samo deo. Dve godine u
pošti, najgori reoni, mali bakšiši, prozivaju me zbog loše naplate telefonskih računa, niko me
ne objavljuje, inflacija, sankcije, ratovi, ubistva na ulicama u sred dana…Vidiš i sam da je
onaj tvoj tigar u kavezu prema ovim mojim zverovima običan pičkin dim. Ne zazidavaj mi
grob Čarlse kumim te Bogom!
( Gospođa Ladislavski sipa votku iz pljoske u čaše. Pripaljuje cigaretu. Luka seda na stolicu.)
LUKA:
Ne znam kako ovo da nazovem: nezrelim pokušajem ili pretencioznom kampanjom?
G-đa LADISLAVSKI:
Kako god da se zove prevazilazi granice običnih pretpostavki i prognoza.
LUKA:
Radovao bih se njegovom dolasku ali, u ovom trenutku nisam siguran da bih bio u stanju da
govorim.
G-đa LADISLAVSKI:
Nikako ne smeš tom procesu prići inferioran i pogubljen. Moraš taj susret odigrati fajterski,
muški. Samo takvog će te poštovati.
LUKA:
Nemamo more, a potonusmo.
( Pesma NEBO – GRUPE ELEKTRIČNI ORGAZAM ( FEJD IN). Luka i Gospođa
Ladislavski ustaju i drže visoko podignute čaše, kucaju se, a zatim otpijaju votku na eks. U
110

kancelariju ulaze Stojan i Zoran. Stojan sakuplja papire sa stola, skida akt tašnu sa čiviluka,
otvara je i stavlja papire u nju. Oblači mantil i izlazi iz kancelarije. Zoran stavlja šoljice od
kafe na poslužavnik i izlazi iz kancelarije. Gospođa Ladislavski daje praznu čašu Luki. Luka
Page

prazne čaše vraća u rolo orman. Gospođa Ladislavski popravlja haljinu i vraća pljosku u crnu
kožnu novčanik – tašnu. Luka i gospođa Ladislavski izlaze iz kancelarije. Pesma NEBO-
GRUPE ELEKTRIČNI ORGAZAM – FEJD AUT. )
SCENA DRUGA:
( Na tribinama hipodroma sede ČARLS BUKOVSKI i DžI DžI. Posmatraju trke. Oko vrata su
im dvogledi. Pored Džidžijeve noge, na stepeniku, stoji flaša vina. S vremena na vreme
gledaju kroz dvogled i istovremeno negoduju gestikulacijom.)
ČARLS BUKOVSKI:
Užasno je vrelo. Trebalo je da idemo na noćne trke.
DŽI DŽI:
Izgleda da smo se zeznuli danas. Vreo dan, opšta dosada, a kako nam konji trče još ćemo mi
njima morati da platimo.
ČARLS BUKOVSKI:
Sećam se kada su hipodromi bili prepuni ljudi, rame uz rame, dupe uz dupe, znojeći se,
gurajući se ka krcatim barovima.
DŽI DŽI:
Bila su to dobra vremena, Čarls, a da smo radili u boljoj firmi bila bi još bolja.
ČARLS BUKOVSKI:
Ne možeš da se žališ, ipak. Pošta je bila prava adresa za naše profile. Ipak, ja sam taj koji bi
trebao da je pljuje. Ti si bio dostojanstven i ponosan na svoj posao poštara.
DŽI DŽI:
Bilo je puno nepravde.
ČARLS BUKOVSKI:
Kao i svugde.
DŽI DŽI:
U svakom slučaju je bilo zabavno. Na svakom mestu, pa čak i na ovom hipodromu.
ČARLS BUKOVSKI:
Nije bilo loše. Ako te krene, nadješ posle neku damicu za šankom i te noći u tvom stanu oboje
pijete i smejete se. Mislili smo da se ti dani i noći nikad neće okončati.
DŽI DŽI:
Sećaš li se Stouna?
( Čarls Bukovski nateže vino iz flaše.)
111

ČARLS BUKOVSKI:
Page
Ne želim da se sećam Dži Dži. Naopako sam živeo, mnogo toga je bilo odvratno, totalno
kulučenje. Ali mislim da je način na koji sam progurao sebe kroz govna napravio razliku. Kad
pogledam unazad , mislim da sam pokazao izvesnu meru opuštenosti i stila, šta god se
dešavalo.
DŽI DŽI:
Sećaš li se kako su me gadno optužili. Jedva sam izvukao živu glavu.
ČARLS BUKOVSKI :
Uh, baš je bila gadna situacija. Ta pervertulja je mislila da si pedofil jer deci deliš bombone .
DŽI DŽI:
Ja zaista obožavam decu. Trideset godina su me dočekivali po ulicama, znajući da imam po
kesicu ili dve bombona kod sebe.
ČARLS BUKOVSKI :
Znam. Prvi put kada sam te menjao na reonu, jedan klinac se zatrčao i zavrištao: gde su moje
bombone? gde su moje bombone?
DžI DžI :
I? Šta si uradio?
ČARLS BUKOVSKI:
Oterao sam ga u pizdu materinu. I njega i bombone.
DŽI DŽI:
Kako si počeo da radiš u pošti?
ČARLS BUKOVSKI:
Počelo je kao greška. Mislio sam da je to pravi posao za mene. Ubacuješ pisma i povaljuješ.
DŽI DŽI ( SMEJE SE):
Izgleda da nije bilo baš sve tako.
ČARLS BUKOVSKI:
Da, uvek počinje kao greška. Pa što se kaže, moraš nešto da radiš. I onda radiš bilo šta. To ti
je mudrost robova.
DŽI DŽI:
Čini mi se da smo počeli da prizivamo smrt, ovim tugaljivim pričama o starim dobrim
vremenima.
ČARLS BUKOVSKI:
112

Život je bio dobar, život je bio zabavan. Ljudi su bili muževni, nisu trpeli da ih bilo ko
maltretira. Gubio si posao i nalazio druge poslove. Besmisleno je bilo sedeti stalno na istom
Page

mestu.
DŽI DŽI:
Ne vredi jadikovati. Bilo šta je bilo.
ČARLS BUKOVSKI:
Pogledaj Dži Dži. Poluprazne tribine na glavnom hipodromu u sunčano popodne. Niko za
šankom. Samo usamljeni barmen sa salvetom. Gde su ljudi? Više je ljudi nego ikad, ali gde
su? Stoje na ćošku, sede u sobi.
DŽI DŽI:
Sreća te konji još uvek jure.
ČARLS BUKOVSKI:
Kada konji ne budu više trčali nebo će pasti, pljosnato, široko i teško i sve će smrviti.
( Čarls Bukovski podiže dvogled sa svojih grudi i gleda kroz njega. Dži Dži ljutito odmahuje
rukom. Ustaju sa tribina, šetaju. )
ČARLS BUKOVSKI:
Kada ti ovo budem ispričao, Dži Dži, nećeš mi verovati.
DŽI DŽI:
Da nisi prevrnuo neku osamnestogodišnjakinju? Ionako često govoriš da je za čoveka u našim
godinama to najbolji način da se prevari smrt.
ČARLS BUKOVSKI:
Priča nije baš toliko neverovatna. Pisao mi je jedan mladi očajnik iz Beograda. Sve u svemu,
to je jedan potresan iskaz. Iskaz koji pomaže da se, i ovako matori, zamislimo u pogledu
mnogih stvari koje se dešavaju i koji utiču na snove nedužnih pojedinaca. Naslušao sam se u
životu mnogih teških priča ali nikada nisam posumnjao u isplativost postojanja sopstvenog
sna. Onog koji se sanja u budnom stanju. Ali evo, ovo pismo me približilo uverenju da je
džabe sanjati svoje snove kada ti neke nepoznate sile sve to sruše za tili čas, kao kulu od
karata.
DŽI DŽI:
Kako ne bi bio očajnik kada živi na takvom mestu. Beograd! Bože blagi!
ČARLS BUKOVSKI:
Dečko je inventivan. Prekopirao je skoro celo moje pismo upućeno nemačkom izdavaču
Karlu Vajsneru, u oktobru 1968 . godine. Nekoliko meseci pre nego što ću napustiti poštu ,
zauvek. Ali priznaje da je to uradio svesno. Čudan dečak. Čudno lud dečak.
DŽI DŽI:
Pa šta hoće? Da se dopisujete? Da mu pošalješ broj telefona? Ili je jedan od onih koji su
113

dolazili da te intervjuišu, a posle priznavali da nisu novinari već da su hteli da te upoznaju i

razgovaraju sa tobom.
Page

ČARLS BUKOVSKI:
Suviše je iskren za takvu vrstu prevaranata i lovaca na senzaciju .
DŽI DŽI:
A ti si kao senzacija?
ČARLS BUKOVSKI:
Naravno da nisam. Ljudi me pogrešno tumače. Umesto da im to pročitano štivo služi kao
uputstvo kako ne treba da žive i rade, oni me kopiraju. Psuju, piju do tri ujutro, a od pet rade.
Jadno, vrlo jadno .
DŽI DŽI:
Neki se osmele i da pišu. Misliš da i taj malac pokušava da te kopira?
ČARLS BUKOVSKI:
Slušaj Dži Dži. Ne znam zašto, a još manje znam kako , ali odmah mi je ulio poverenje.
Iskren je i zna šta hoće.
DŽI DŽI:
Pa šta hoće? Reci mi već jednom.
ČARLS BUKOVSKI:
Da dodjem u Beograd.
DŽI DŽI ( ZAPANJENO):
Maaaa daaaaj! Dečku treba pomoć.
ČARLS BUKOVSKI:
Izgleda da je i meni potrebna jer skoro da me je ubedio.
DŽI DŽI:
Molim te Čarls, ne pravi budalu od sebe.Toliko puta si to uradio i bio vrlo uspešan u tome ali
ovo je nešto sasvim drugačije. Tamo se puca.
ČARLS BUKOVSKI:
E, ako baš hoćeš da znaš, tamo gde bi trebao da odem – ne puca se. Puca se u okolini i na
njihovim ulicama, ali to je druga vrsta pucanja. Obračun ko obračun. Kada sam se ja plašio
takvih stvari? Nikada. Svesno sam im išao u susret.
DŽI DŽI:
Kada si imao dvadeset pet, ili kada si imao trideset pet, ili kada si imao četrdeset pet godina,
ali sada imaš malo više godina. Od pet.
ČARLS BUKOVSKI:
114

Znaš i sam da nikada nisam bio romantičan, ni prema ženama a pogotovo ne prema
muškarcima, a i nisam bio od onih koji jedva čekaju drugom da pomognu ali ovaj put je
Page

drugačije, izazovnije. Poštar, pisac, pijandura u pokušaju, gubitnik soptvenih snova, sa

životom u nekoj Balkanskoj zapizdini i to sa takvim mudima da mi napiše pismo na
engleskom.
( Čarls Bukovski i Dži Dži se vraćaju do tribina. Dži Dži gleda kroz dvogled.)
ČARLS BUKOVSKI ( GLASNO SE SMEJE):
O Bože , O Bože, kako to uopšte nazvati engleskim jezikom? To čak ni Hispanosi ne umeju.
( Čarls Bukovski i Dži Dži sedaju na tribine. Čarls Bukovski gleda kroz dvogled.)
ČARLS BUKOVSKI:
Pogledaj onog džokeja .
DŽI DŽI:
Kog?
ČARLS BUKOVSKI:
Broj devet.
( Dži Dži gleda kroz dvogled.)
DŽI DŽI:
Kakva pedanterija. Sumanuto.
ČARLS BUKOVSKI:
Odvratno. Većina žena me je volela zbog aljkavosti . Na neki čudan način im je to bio dokaz
da ću im lizati pičku. Jedna od njih, Lidija, obožavala me je zbog prljavštine, zbog razbacanih
pivskih flaša po stanu , zbog prljavih sudova, govneta u klozetu, zapušene kade i zardjalih
žileta po lavabou.
DŽI DŽI:
Cenila je ljude po onome što ih okružuje.
ČARLS BUKOVSKI:
Tako nekako. Po njenoj teoriji oni koji žive čisto i uredno nisu baš normalni, a oni koji žive
suviše čisto i uredno su, sasvim sigurno, pederi. Ali najviše sam voleo one koje su dolazile na
pesničke tribine .
DŽI DŽI:
Nežne dušice tople krvi.
ČARLS BUKOVSKI:
Jedna starija dama je mnogo volela čitanja poezije i jedva je čekala da me vidi uživo.
Organizator programa mi je rekao da je zadivljena mojom poezijom ali da bi svisnula od tuge
115

kada bi saznala da pijem. Za nju je poezija bila samo zalazak sunca i gugutka u letu.
DŽI DŽI:
Page
Naježih se.
ČARLS BUKOVSKI:
Izašao sam i čitao. Sreća me nije napuštala. Bili su, uostalom, kao i svaka druga publika –
nisu znali kako da shvate neke od boljih pesama, a tokom čitanja ostalih smejali bi se na
pogrešnim mestima.Nastavio sam da čitam i sipam iz bokala.
DŽI DŽI:
Mislim da nastavak znam. Pitala te je: šta to pijete?
ČARLS BUKOVSKI:
Ovo je djus mešan sa životom.
DŽI DŽI:
Imate li devojku?
ČARLS BUKOVSKI:
Ja sam nevin.
DŽI DŽI:
Zašto ste težili da postanete pisac?
ČARLS BUKOVSKI:
Sledeće pitanje, molim.
DŽI DŽI:
Kada te sluša neko ko te ne poznaje stekao bi utisak da nikada u životu nisi bio sam, da nisi
voleo odela i da nikada nisi bio golja.
ČARLS BUKOVSKI:
Samoća, samoća, samoća. Čamotinja, prokleta i blagoslovena. Ja sam čovek koji cveta u
samoći. Bez nje sam kao neko drugi bez hrane i vode. Bez samoće sam svakog dana slabio.
Nisam se ponosio svojom samoćom, ali sam zavisio od nje. Mrak u sobi bio mi je kao svetlost
sunca.
DŽI DŽI:
Odela. Ja sam bio jako razočaran kada sam shvatio da nisam tip za odela. Zdepast sam,
gotovo nikakav i kao takvom mi bolje pristaju trenerka i kačket, a tako sam se ložio na
eleganciju.
ČARLS BUKOVSKI:
Izvadio sam svoje novo odelo iz plakara . Navukao sam sako. Bio je veoma tesan. Činilo se
da je manji nego u krojačkoj radnji. Najednom je nešto počelo da se para. Sako se rasparao
116

posred ledja. Skinuo sam ono što je ostalo od sakoa. Ostale su mi bar pantalone. Jedva sam
proturio noge kroz nogavice. Na šlicu su bila dugmeta; dok sam ih zakopčavao, čuo sam
Page

paranje. Opipao sam dupe i napipao gaće .

DŽI DŽI:
U pravu si, ipak. Bez osnova govorim protiv pošte. Dala mi je sigurnost. Pre nje sam
fizikalisao za mnogo manje pare. Izjedala me je nemaština.
ČARLS BUKOVSKI:
Prvi put sam shvatio koliki sam golja kada sam video kolegu pisca u skupocenom odelu sa
dugačkom skupom cigarom. Mislio sam o dobrim biftecima, o dugim vožnjama vijugavim
putem koji vodi do prekrasnih vila. Putovanjima u Evropu. Otmenim ženama. Zar su oni
toliko bistriji od mene, pitao sam se. Novac je bio jedina razlika i želja da mlatim pare. Čovek
mnogo bolje piše posle dobre šnicle i flaše viskija, nego posle jedne čokoladice. Mit o
izgladnelom umetniku je obična farsa.
DŽI DŽI:
Čekanje me je oduvek izluđivalo a najviše ono kada sam dolazio na vrata da uručim nešto što
treba potpisati. Ta čekanja, od onog čuvenog IDEEEM do otvaranja vrata, bacala su me u
depresiju jer je život prolazio u čekanju. I sad, čekamo da onaj majmun sa brojem deset prvi
prodje kroz cilj i da pokupimo pare.
ČARLS BUKOVSKI:
Čovek je rodjen da umre. Kakav je smisao toga? Da se muvaš naokolo i čekaš. Čekaš na A -
liniju voza. Čekaš na par velikih sisa u neko avgustovsko veče u hotelskoj sobi u Vegasu.
Čekaš da miš zapeva. Čekaš da zmiji izrastu krila.
DŽI DŽI:
Gadno je čekanje. Malo je načina da mu se odupreš kada te spopadne kao svrab ili uporna
družina komaraca. I tada se najčešće kaješ zbog straćenog života.
ČARLS BUKOVSKI:
Zbog toga sam se bezbroj puta kajao, a gorčinu lečio pićem. Bio sam nadaren, talentovan sam.
Ponekad gledam svoje ruke i uvidjam da sam mogao da budem veliki pijanista ili nešto u tom
stilu. Ali šta su radile moje ruke? Češale jaja, ispisivale čekove, vezivale pertle, povlačile
vodu u klozetu. Straćio sam svoje ruke. I svoj um.
DŽI DŽI:
Imaš svoje knjige i imaš svoje čitaoce. Zar je moguće da si toliki megaloman i da bi hteo još
nešto preko toga? Najzad, imaš i slavu.
ČARLS BUKOVSKI:
Pisac nikom ne duguje osim svom pisanju. Ne duguje ništa čitaocu osim dostupnosti
štampane stranice. Što je najgore, mnogi obijači pragova nisu čak ni čitaoci. Samo su načuli
nešto. Najbolji čitalac je onaj koji me nagradjuje svojim odsustvom.
DŽI DŽI:
117

Sve što nije valjalo prošlo je. Živi i smej se. I ne idi na ono glupo mesto.
ČARLS BUKOVSKI:
Page
Humor je ono što nam treba, da se smejemo. Nekad sam se više smejao, sve sam radio više,
osim pisanja. Sada samo pišem, pišem, pišem, što sam stariji sve više pišem, plešem sa smrću.
Dobra zabava. A mislim da i nije toliko loše. Jednog dana će reći : Bukovski je mrtav! I onda
ću biti istinski otkriven i izložen na idiotskim jarko osvetljenim policama. Pa šta? Besmrtnost
je glupa izmišljotina živih. A čitav moj život se svodi na borbu da sat vremena radim ono što
se meni radi. Večito mi nešto stoji na putu do samog sebe.
( Dži Dži gleda kroz dvogled. Ljutito odmahuje rukom. Čarls Bukovski nateže vino iz flaše.)
DŽI DŽI:
Ništa ni danas. Onaj slepac je drugi.
ČARLS BUKOVSKI:
Samo dve stvari ne valjaju kod novca: kad ga je previše ili premalo.
DŽI DŽI:
Sramota je što neki džokeji trke doživljavaju kao hobi. Pa čak i da im je to hobi, sramota je.
ČARLS BUKOVSKI:
Da nema hobija, ljudi bi umirali od praznine a za virus dokolice, neki drugi ljudi, nikada ne bi
pronašli lek .
( Čarls Bukovski i Dži Dži ustaju sa tribina. Dži Dži uzima flašu vina sa stepenika i pije.
Šetaju.)
DŽI DŽI:
Ode pedeset dolara Bogu na istinu.
ČARLS BUKOVSKI:
Baš te jebe čekanje Dži Dži. Sto sa pogledom na more ne može da se dobije bez čekanja.
Tako ti je to. Okean je svuda, mesec je pun, možeš da se prepustiš romantici, da naručiš malu
salatu i veliki biftek, da šmekuješ kelnerice koje se prelepo smeju ali da bi uživao život moraš
nešto da sačekaš. Nešto ili nekoga.
DŽI DŽI :
Nadam se da više ne misliš na ono pismo.
ČARLS BUKOVSKI :
Zar ti nije čudno to što sam danas ovoliko logoreičan? Znaš da ne volim mnogo da pričam,
uostalom kao i da se družim. Znaš i sam da sam loše društvo, razgovor mi uopšte ne
odgovara.
DŽI DŽI:
I pored svega toga sve jače te prži želja da odeš u tamo neku zemlju za koju nije utvrdjeno ni
118

da postoji.
ČARLS BUKOVSKI:
Page
Ima petlju i to me je oduševilo. Prvo što mi je palo na pamet posle čitanja tog pisma je: kako
ja u njegovim godinama nisam imao petlju da napišem pismo piscima koje sam voleo. Onima
koji su mi nudili razloge i za disanje i za pisanje.
DŽI DŽI:
Zar ti se ne čini da je to, kako bi ti rekao, jednostavno prevelik upad u tvoje postojanje?
ČARLS BUKOVSKI:
Ovo nije. Ovo što je on uradio je pošteni vapaj za pomoć.
DŽI DŽI:
Ne bih se upuštao u bilo šta sa ljudima odande. Ubijaju se, kolju se, dva – tri puta u jednom
veku, a u medjuvremenu se ujedinjuju. Nije to normalno Čarls. Nije to normalno.
ČARLS BUKOVSKI:
Tamo gde je strast, tamo su i dogadjaji. Zaista me zadivljuje hrabrost s kojom neki ljudi žive
taj jedan, jadni život.
DŽI DŽI:
Dobro, vidim da je taj mladi pisac ostavio jak utisak na tebe. Napiši mu to pismo i dosta. Ne
razmišljaš valjda da odeš tamo?
ČARLS BUKOVSKI:
Pa…
DŽI DŽI:
Strašno! Strašno! Ti se još kolebaš. Obećaj mi da nećeš ići tamo. Obećaj mi.
ČARLS BUKOVSKI:
Ko je rekao da ću ići? Naravno da neću ići.
DŽI DŽI :
Znaš li kako bi to negativno odjeknulo u američkoj javnosti kada bi se saznalo da gajiš
simpatije prema tim lunaticima?
ČARLS BUKOVSKI:
Nikada me nije interesovao sud javnosti. Dovoljno je pogledati u moje lice da bi to postalo
jasno.
DŽI DŽI:
Nećeš ići. Obećaj mi da nećeš ići.
ČARLS BUKOVSKI:
119

Neću ići. Oladi i pij to vino. Odlično je .

Page

DŽI DŽI:
Nešto prokleto mi neda da ti verujem.
ČARLS BUKOVSKI (LjUTITO):
Dži Dži, iako imam sedamdeset dve godine još uvek mogu da tabam.
DŽI DŽI:
Ok, Ok. Piću vino. Biće mi fino.
ČARLS BUKOVSKI:
Dobro je što nikada nisam pisao književnu kritiku.
DŽI DŽI:
Zašto?
ČARLS BUKOVSKI:
Brzo bi prestao.
DŽI DŽI:
Zašto?
ČARLS BUKOVSKI:
Ponestalo bi mi psovki.
SCENA TREĆA:
( Luka je u polumračnoj kafani, stoji ispred šanka. Iza Šanka se nalazi RADMILA,
konobarica, 30. godina. Iza Radmile se nalazi stalaža sa flašama na dozeru. Iznad stalaže je
neonska reklama sa natpisom KAFANA URNEBES . Radmila briše čaše. Luka, nalakćen na
šank drži u ruci papir. U kafani se nalaze dva stola. Jedan sto je postavljen i oko njega su
rasporedjene četiri stolice dok na drugom nema stolnjaka, a stolice su postavljene svojim
sedećim delom na površinu stola.)
LUKA ( ČITA NAGLAS):
Haj Luk! Kada ćeš naučiti da uživaš u stvarima koje ti pomažu da izoštriš reč? Kao da si ti
jedini poštarski skriboman na planeti, toliko te je mučno bilo čitati. A tek tvoj varvarski
engleski, slatko sam se nasmejao. Hrabrost dolazi iz stomaka, sve ostalo je očaj, ne zaboravi.
Ja sam poslednji na svetu koji bi trebao da te uverava da treba da nastaviš sa radom u pošti. I
da pišeš, naravno. Vidiš li da su ljudi uplašeni i razočarani. U defanzivi su i imaju osećaj da
traće svoje živote i u pravu su. Počni da uživaš u najgorim reonima, tu ćeš pronaći prave
likove za svoju literaturu . Tu ćeš sresti originalni polusvet kome je tvoja literatura
naklonjena. Pitaš me otkuda to mogu da znam? Kakvo pismo – takav i pisac. Ni ne slutiš
koliko si privilegovan. Oduvek sam se divio lupežima, odmetnicima. Ne volim glatko
izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba,
ranjenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenadjenja i eksplozije. Ne
volim zakone, moral, religije i pravila. Ne volim da me oblikuje društvo. Ma šta da radiš na
120

ulici društvo ti ne može ništa. Tu si svoj na svome. Naravno da ne možeš da oblikuješ

društvo, ali možeš da oblikuješ sebe u literaturi i literaturu u sebi. Čekaj me u onom
Page

tvom Urnebesu na Senjaku. Dolazim.

RADMILA:
Šta ti je to?
LUKA:
Njegovo pismo
RADMILA:
Načitan čovek.
LUKA:
Molim te Radmila, ovo noćas mora da prodje bez greške. Neću nikakve propuste. Ako ne
možemo da organizaciju na ovom nivou da dovedemo do savršenstva onda nismo ni zašta. Ni
ti ni ja. Toliko od mene.
RADMILA:
Opusti se. Ko god dospe u Rajkine ruke, uglavnom guguče .
( Luka brzim koracima ulazi u prostor iza šanka. Drma Radmilu.)
LUKA:
Gasi ovo svetlo! Samo ono iz kuhinje je dovoljno. Navuci roletne na prozorima.
( Radmila užurbano gasi svetla u kafani.)
RADMILA:
Idem, idem.
LUKA:
Roletne? Vrata?
RADMILA:
Roletne su navučene. Vrata su drvena.
(Pauza).
RADMILA:
Zaključala sam, paničaru.
LUKA:
Šta ima za klopu?
RADMILA:
Škembići, duvan čvarci …
121

( Luka se udara šakom po čelu.)

Page

LUKA:
Pa kako da ga ponudim škembićima u čet`ri ujutro? Duvan čvarci? Kako to da prevedem?
RADMILA:
Prosto. Srpski kavijar.
(Luka pomno posmatra Radmiline noge i pogledom odmerava dužinu suknje.)
LUKA:
Nisi imala nešto kraće da obučeš? Kao da znaš da je lud za ženskim nogama.
RADMILA ( KOKETNO):
I to ovakvim.
LUKA:
Ako primetiš da razgovor upada u krizu, da se ćuti duže nego što je potrebno, uskači,
pomagaj.
RADMILA:
Ništa ne brini. Sve je pod kontrolom. I kamera je spremna.
LUKA:
Pazi da je ne provali. Za muziku smo se dogovorili.
( Kafana je u polumraku. Čuje se kucanje na vratima . U kafanu ulazi Čarls Bukovski. Pesma
ALABAMA SONG – THE DOORS (FEJD IN). Rukuje se sa Radmilom i Lukom. Jedino
svetlo koje obasjava prostor je svetlo iz kuhinje.)
ČARLS BUKOVSKI:
Kapetan je izašao na ručak i mornari su preoteli brod.
LUKA:
Itekako su ga preoteli. Nisam se nadao da ćeš doći.
ČARLS BUKOVSKI:
To je sve što čoveku treba. Nada. Nedostatak nade obeshrabruje čoveka.
( ALABAMA SONG – THE DOORS ( FEJD AUT). Čarls Bukovski i Luka sedaju za
postavljeni sto. Istovremeno vade iz džepova cigarete i upaljač i stavljaju ih na sto ispred
sebe. Radmila dolazi do stola. Bukovski diskrektno posmatra Radmiline noge.)
ČARLS BUKOVSKI:
Oduvek sam bio ljubitelj nogu. Bio je to prvo što sam video kada sam se rodio. Ali tada sam
pokušavao da se izvučem odatle. Sve od onda radim u suprotnom smeru, ali bez posebnog
uspeha u tome. Čak sam veoma rano prestao da tražim devojku iz snova. Samo sam želeo
122

neku koja nije košmar.

RADMILA:
Page
Izvolite gospodine Bukovski. Votka, viski, kokteli, široki asortiman belih i crvenih vina,
domaće rakije : komovica, šljivovica, lozovača, dunjevača, kruškovača, višnjevača,
kajsijevača?
ČARLS BUKOVSKI:
Ica, ica, ača, ača . Moj domaćin, koliko znam, pije votku.
RADMILA:
Smirnof , Finlandia ili plavi led?
ČARLS BUKOVSKI:
Smirnof. Kad piješ, svet je i dalje napolju, ali te bar trenutno ne drži za gušu.
LUKA:
Drago mi je što si prihvatio moj poziv. Pretpostavljam da je odluka doneta teškom mukom.
ČARLS BUKOVSKI:
Duša mi je ugrožena. Oduvek. Kako sam ti, uopšte, ja pao na pamet?
( Radmila donosi dve čašice i flašu. Flašu stavlja na sto. Luka sipa votku iz flaše prvo u čašu
Čarlsa Bukovskog, a potom i u svoju. Bukovski i Luka nazdravljaju kucanjem čaša.
Istovremeno pripaljuju cigarete. Radmila odlazi za šank.)
LUKA:
Predugo sam gledao u smrknuta lica. Nedostatak smeha me je podsetio na sate i sate čitanja
tvojih knjiga, i dane i dane pravog sočnog, punokrvnog smeha. Uostalom, u poslednje vreme
su me uhvatila neka duga razmišljanja o piscima. Neke čak i sanjam.
ČARLS BUKOVSKI:
Opasno. A donekle i čudno. Za razmišljanje, svakako. Malo je pisaca koji vole ono što drugi
pišu. Izuzetak je kad su ti drugi mrtvi. Pisci vole da njuše svoja govna. Ja sam jedan od
takvih. Ne volim čak ni da razgovaram sa piscima, da ih gledam ili, što je još gore, da ih
slušam. A najgore je piti s njima, samo bale po sebi, stvarno su jadni, samo traže mamu.
LUKA:
Dobio sam savet od jedne gospođe da pokušam da stupim u kontakt sa nekim značajnim, a
živim književnicima.
ČARLS BUKOVSKI:
Tek odnedavno je počelo da me ubuzima izvesno osećanje prema piscima iz prošlosti. A ta
moja osećanja nisu čak ni adekvatna, ona su samo moja, gotovo sasvim izmišljena.
Dostojevskog vidim kao krupnijeg bradatog čoveka sa tamnozelenim svetlucavim očima.
Dostojevskog čak vidim kao čoveka koji je žudeo za devojčicama. Foknera vidim pomalo
mutno, kao čudaka sa zadahom iz usta. Gorkog vidim kao pijanca koji to radi u potaji.
123

Tolstoja kao čoveka koji pomahnita od besa zbog gluposti. Vidim Hemingveja kao tipa koji
vežba balet iza zatvorenih vrata. Svaki pisac je bio magičan za mene. Različito su otvarali
Page

vrata. Potrebno im je bilo žestoko piće prilikom buđenja. Život je bio prokleto previše za njih.
LUKA:
Ovde je teže nego na drugim mestima ali univerzalnost loših dogadjaja kao da je ovovremeni
civilizacijski trend.
ČARLS BUKOVSKI:
Unezvereni smo i pregaženi trivijalnostima, guta nas ništavilo. Na čemu pišeš? Na mašini ili
na kompjuteru?
LUKA :
Na mašini. Još uvek.
ČARLS BUKOVSKI:
Kupi kompjuter. Preporodićeš se. To je moja nova uteha. Pisanje je postalo dvostruko
snažnije i obimnije otkako sam ga uzeo. Magična stvar. Sedim pred njim kao što mnogi ljudi
sede pred svojim televizorima. Kažu, neki, da je kompjuter samo usavršena pisaća mašina. Ali
to kažu oni koji nisu pisci. Ne znaju oni šta je to kad reči grizu u prostor, kad zablistaju u
svetlosti, kada misli koje naviru mogu odmah da se pretvore u reči, što ohrabruje pojavu
novih misli i novih reči.
LUKA:
Muka mi je od pisaćih mašina, od kucanja, prekucavanja, buke.
ČARLS BUKOVSKI:
S pisaćom mašinom je kao hodanje kroz mulj. S kompjuterom je klizanje po ledu. Plameni
vetar. S kompom se samo jednom trči.
LUKA:
Čudo je tehnologija. Ako tražim razlog zbog koga sam srećan što živim u sadašnjem
vremenu, onda se on zasigurno nalazi u verovatnoći da će do kraja dvadesetog veka biti
izmišljeno mnogo korisnih stvarčica koje olakšavaju život.
ČARLS BUKOVSKI:
Toliko nam valjda duguje jedan krvavi vek . Pitam se šta će biti sledeći korak posle
kompjutera? Verovatno će biti dovoljno da pritisneš čelo prstima i pojaviće se masa savršenog
teksta. Naravno, moraćeš prethodno da napuniš rezervoar, ali uvek će biti nekih srećnika koji
će to umeti. Nadajmo se.
LUKA:
Verovatno te čudi što nema nikoga.
ČARLS BUKOVSKI:
Bićeš iznenadjen, ali ne čudi me. Zapravo, ovako nešto sam i priželjkivao. Ko zna šta bi se
desilo da si me dočekao na aerodromu sa novinarima i fotoreporterima?
124

LUKA:
Page

Ne bi ti se desila kafana Urnebes.

ČARLS BUKOVSKI:
Nisam stvoren za publicitet.
LUKA:
Ja imam paničan strah od kamere. Srećom te me niko i ne zove na intervjue.
ČARLS BUKOVSKI:
Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj.
LUKA:
Malo ko je verovao da ćeš mi odgovoriti na pismo. I sam sam spadao u tu grupu.
ČARLS BUKOVSKI:
Rekoh ti, lako mi je sa ljudima koje ne vidim.
LUKA:
Ako mi je sudjeno da uradim neke velike stvari za čovečanstvo onda za to još uvek ima jako
mnogo vremena . Osećao sam potrebu da učinim nešto mnogo veliko za sebe .
ČARLS BUKOVSKI:
Čuvaj se egoizma. Doziraj ga pametno. U životu nas iskidaju svakojake klopke u koje bivamo
ulovljeni. Niko ih ne može izbeći. Neki čak i žive u njima.
LUKA:
Krivo mi je što ne mogu da ti pokažem Beograd. Ovo je neka vrsta tvog zatočenja. Ne smem
da te pustim napolje da oslušneš mrtvilo jedne noći.
ČARLS BUKOVSKI:
To bih voleo, ali šta je tu je. Dobro bi mi došli mrak i tišina i otkucaji srca koji se naslućuju.
Dobro je predati se instinktivnim stvarima. Pisci to naročito dobro znaju.
LUKA:
Kakve veze ima pisac sa instinktima? Nema mnogo takvih tumačenja među ovdašnjim
apostolima pisane reči.
ČARLS BUKOVSKI:
Nema, jer se mnogo bave Bogom ili preziranjem Boga. Postaješ pisac radeći instinktivne
stvari koje hrane tebe i reč, koje te štite od smrti u životu. Za svakog je to drukčije. Meni je
trebala opasnost. Trebale su mi opasne situacije. Sa muškarcima. Sa ženama. Sa
automobilima. Sa kockanjem. Sa gladovanjem. Sa svim i svačim. To je hranilo reč .
LUKA:
125

Zvučiš kao da podvlačiš crtu. Ne svidja mi se to.

ČARLS BUKOVSKI:
Page
Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti . Kao što
rekoh, na sve strane mnogo je klopki, ako ih izbegneš uspećeš u jednoj od najvažnijih stvari u
životu: da ostaneš svoj. Nemam ništa protiv da umrem … ali ne ove godine, da se razumemo.
LUKA:
Već dugo preispitujem svrhu pisca .
ČARLS BUKOVSKI:
Ništa ne može sprečiti čoveka da piše osim ako on ne spreči samog sebe .
LUKA:
Teško je ostati priseban kada ideš iz neuspeh u neuspeh.
ČARLS BUKOVSKI:
Ha, pričaj mi o tome. Ništa ne može tako dobro da te nauči kao presabiranje nakon neuspeha i
ponovno kretanje napred. A ipak je većina ljudi blokirana strahom. Toliko se plaše neuspeha
da na kraju ne uspevaju. Previše su uslovljeni, previše su navikli da im se kaže šta da rade.
( Radmila postavlja tanjire i escajg. Sa šanka uzima lonac pored koga je flaša vina i dve čaše.
U tanjire sipa škembiće. Na posebnom tanjiru su duvan čvarci. Na stolu su još: korpa sa
hlebom, flaša belog vina i dve čaše. Čarls Bukovski i Luka sedaju za sto. Bukovski upire
prstom u tanjir sa duvan čvarcima. )
ČARLS BUKOVSKI:
Šta je ovo lepotice ?
RADMILA:
Srpski kavijar, gospodine Bukovski .
( Čarls Bukovski znalački odmerava Radmilu.)
ČARLS BUKOVSKI:
Kavijar. Ohoho … tvom dečku sigurno ne treba kavijar.
( Radmila uzima sa šanka flašu vina i čaše. Stavlja ih na sto. Sipa vino u čaše.)
ČARLS BUKOVSKI :
Divna kafana. Pakao je onakav kakvim ga napraviš.
LUKA:
Oduvek sam se pitao zašto žene više vole pesnike nego poeziju?
ČARLS BUKOVSKI:
Ništa čudno. I muškarci više vole kuvarice nego kolače.
126

( Pauza)
Page

LUKA:
Neke pojave, na koje smo navikli, nestanu preko noći. To će se, osećam, desiti i sa ovom
kafanom.
ČARLS BUKOVSKI:
Stvari se dešavaju u trenutku. Sve se promeni. Živ si. Mrtav si. A sve teče dalje. Tanki smo
kao papir. Živimo od sreće izražene u procentima, privremeno. Ništa se tu ne može. I …kako
su te navukli na žuta krvna zrnca?
LUKA:
Došao je ujak jednog dana i pitao me da li hoću da radim kao poštar. I znaš već, sam pao –
sam se ubio.
ČARLS BUKOVSKI:
A taj tvoj šef … Stojan? Mnogo te kinji?
LUKA:
Svi su Džonstouni isti, samo imaju različita imena na različitim mestima. Kako si skupio
hrabrosti da napustiš poštu? Ja ne bih mogao .
ČARLS BUKOVSKI:
Sad mi se čini da je bilo jednostavno, ali nije. Bio sam na rubu emocionalnog sloma, plaćao
sam alimentaciju, živeo kao podstanar i pijančio . Imao sam dva izbora: da ostanem u pošti i
poludim, ili da izigravam pisca i umrem od gladi. Odlučio sam da gladujem.
LUKA:
A onda je došao roman. Post ofis.
ČARLS BUKOVSKI:
Honorar je bio bedan, ali Bukovski je postao pisac. Pišeš li svaki dan?
LUKA:
Uglavnom. Kad upadnem u krizu, čitam tebe pa se vadim.
ČARLS BUKOVSKI:
Zaista si dvostruko nesrećan. Poštar, a pisac. Gadno. Stvarno gadno. Ali kao da i ja nisam
prošao kroz to isto. Dobro se boriš sa pićem, nisi kao ja u tvojim godinama ali dobar si. Jesi li
pokušao da napišeš scenario za film, dramu? … tu bi već mogao da mazneš neku kintu.
LUKA:
Nisam. Još uvek pišem samo pesme i kratke priče.
ČARLS BUKOVSKI :
Strašno. Sindrom Bukovski. A i kada bi uspeo sa scenarijem za film ne bi bio srećan. Bio bi,
127

možda, i depresivniji nego sada. Mislio bi: Bog te, a šta je sa piscem? Pisac je krv i kosti i
mozak, ili odsutstvo toga, u tim stvorenjima . Pisac čini da njihova srca kucaju , daje im reči
Page

koje govore, čini da žive ili umru, šta god on poželi. I gde je taj pisac? Ko ikad fotografiše
pisca? Ko aplaudira? Ali u isti mah, jedno je sigurno: pisac je tamo gde mu je i mesto: u
nekom mračnom uglu, posmatra.
LUKA:
Plašiš li se smrti?
ČARLS BUKOVSKI:
Smrt me ne zabrinjava. Izgleda mi kao neki glupi posao. Kada? Sledeće srede uveče? Ili u
snu? Ili zbog sledećeg užasnog mamurluka? Saobraćajna nesreća? To je teret, nešto što se
mora obaviti. Mislim da će mi nedostajati pisanje.
( Radmila dolazi do stola i uzima prazne tanjire. Bukovski jede duvan čvarke. Pije vino.)
ČARLS BUKOVSKI:
Dete, sjajni su ti škembići .
RADMILA:
Hvala, gospodine Bukovski .
( Radmila sa tanjirima odlazi u kuhinju. U prolazu uključuje radio. Pesma CRY BABY –
JANIS JOPLIN ( FEJD IN).
LUKA:
Još uvek se kladiš na konje? Još uvek pišeš o tome?
ČARLS BUKOVSKI :
Uvek mogu da pišem o hipodromu, toj ogromnoj praznoj rupi u ničemu. Odlazim tamo da
žrtvujem sebe, da unakazim sate, da ih usmrtim. Sati moraju biti ubijeni. Savršeni časovi su
oni za pisaćom mašinom ili kompjuterom. Moraš da ubiješ deset sati da bi naterao dva sata da
žive . Treba samo da paziš da ne ubiješ sve sate, sve godine.
LUKA:
Sviće.
ČARLS BUKOVSKI:
Zapamti : ovaj susret i razgovor nisu se dogodili .
LUKA:
Šta misliš, gde ćeš? U raj ili u pakao?
ČARLS BUKOVSKI:
Gde god da odem prvi će me sačekati pesnici. Čitaće svoje radove, a ja ću morati da ih
slušam. Biću udavljen u njihovoj kolmovanoj taštini, u poplavi njihovog samopoštovanja.
Ako ima pakla to će biti moj pakao : pesnik za pesnikom , čita li čita .
128

LUKA:
Page

Kako da ostanem pisac kada me izujedaju okolnosti?

ČARLS BUKOVSKI:
Moraš da postaneš pisac svakog puta kada sedneš za mašinu. Ono što je ponekada teško jeste
naći tu stolicu i sesti na nju .
( Čarls Bukovski izlazi iz kafane Urnebes.)
SCENA ČETVRTA: ( U kancelariji upravnika pošte sedi Stojan za svojim stolom dok pored
manjeg stola sede gospođa Ladislavski, prekrštenih nogu i Zoran, takodje, prekrštenih nogu .)
STOJAN ( UZDIŠE):
Gde je ovaj do sada? E, šta me snadje, šta me snadje .
G-ĐA LADISLAVSKI :
Na važnom je sastanku.
ZORAN :
Bančio je celu noć.
( U kancelariju raspoloženo ulazi Luka. Širi ruke i prilazi Stojanovom stolu.)
LUKA:
Ruke šire…
ZORAN:
U dupe se ljube.
STOJAN:
Sedi tamo!
( Luka seda na stolicu pored gospodje Ladislavski.)
G-ĐJA LADISLAVSKI:
E pa da vidimo upravniče Stojane ili šta li si već, šta je ovaj mladić toliko zgrešio pa mu pretiš
otkazom? Ne spava zbog tebe noćima, misli na tvoja maltretiranja i ne može da se usredsredi
na ono što je najvažnije za njega?
STOJAN:
A šta je to po vašem mišljenju, cenjena gospodjo, najvažnije za njega?
G-đa LADISLAVSKI :
Umetnost i načini da se njome opiju sva čula. Nikada ti to nećeš razumeti uštogljena
kancelarijska buvo.
STOJAN:
129

Nisam vas vredjao!

G-đa LADISLAVSKI :
Page
Boli me dupe šta ti jesi i šta nikada nećeš biti .
STOJAN :
On, na ovom mestu, treba da se bavi onim od čega živi . Ne interesuju me ni njegove
pubertetske ni vaše klimakterične fantazije. Ima u mom selu jedan dobar naziv za to ali neću
ga pominjati ovom prilikom.
ZORAN:
Jel ono … nedojebana?
STOJAN:
Pitaj gospodju ako te baš zanima.
G-đa LADISLAVSKI :
Jasno mi je odakle si pobegao, ali mi nije jasno ko ti je dao odelo.
LUKA:
U redu je ljudi . Moja glava je tu i sekira je tu, ali gde vam je panj?
STOJAN:
Molio bih te da se privedeš pameti, a naročito realnosti. Mladiću, mi ne skidamo mi
glave, ne maltretiramo…
ZORAN:
Samo štroje .
STOJAN:
Tvoje je da se ponašaš u skladu sa propisima ove službe, da korektno izvršavaš svoje radne
zadatke, da ne kasniš u deobi pošiljaka i da se na reonu ne predstavljaš lažno. To je tako malo
ali izgleda da ti to ne vidiš .
G-đa LADISLAVSKI:
Kako se on to lažno predstavlja? I kome? I tom akademiku predstavio se kao pisac koji želi da
napiše knjigu razgovora sa značajnim piscima? Gde je tu njegov greh?
STOJAN:
U lažnom predstavljanju i neizvršavanju radnih zadataka.
G-đa LADISLAVSKI :
On je imao zakazan razgovor sa akademikom .
STOJAN:
U poštanskoj uniformi!? Neka je skine pa neka zakazuje randevue s kim god hoće.
130

G-đa LADISLAVSKI:
Page

Ima li u toj tvojoj glavu još nečega osim revnosti i slepila?

ZORAN:
Mozak?
G-đa LADISLAVSKI :
Ako ti je do zajebancije, izadji napolje .
STOJAN:
Ne zanima mene šta on radi u svoje slobodno vreme ali ne sme da zakazuje nikakve intervjue
u ime pošte. Dok je u uniformi, mi govorimo iz njega.
( Luka ustaje sa stolice, polazi ka izlaznim vratima.)
LUKA ( LjUTITO):
Stojane, jebi se! Dajem otkaz! Sada će ti biti lakše i moći ćeš da guziš one majmune dole i da
im ispiraš mozak do mile volje. Ne znaš da se smeješ Stojane, to je dokaz da u tvojoj glavi
osim revnosti i slepila nikako ne može biti i mozga .
ZORAN:
Ili je maca naučila da priča ili je opet pojela papagaja.
LUKA:
Jeste, dogovorio sam se sa akademikom za razgovor u trenutku dok mi je potpisivao prijem
preporučenog pisma . Rekao sam mu da sam pisac, a posle toga mi je dao bakšiš.
STOJAN:
To treba da se uplati na žiro račun preduzeća .
LUKA:
Od mene na taj račun možete da dobijete samo kurac povlaka falus, a u pozivu na broj –
djoka. Uplati ti na žiro račun ono što si izreketirao poštare da bi dobili reone na kojima se
lepo zaradjuje.
STOJAN:
Do pre neki minut imao si slamku spasa. Sada imaš samo vodu. Znao sam da će se ovo desiti
kada primaju svakoga u službu. Preko veze. Po preporuci. Preko kreveta. Na lepe oči .
G-đa LADISLAVSKI :
A kako ste došlo do te izoštrene percepcije upravniče Stojane ?
STOJAN :
Ljudski, odnosno, moj mozak je u stanju da prepozna deset hiljada različitih mirisa. A ja sam
odmah shvatio da tu nešto smrdi .
131

G-đa LADISLAVSKI :
Miris, mozak, Stojan, smrad… imate trideset sekundi…dakle…
Page
ZORAN :
Odustajem .
LUKA :
Pozvaću prijatelja.
G-đa LADISLAVSKI :
Pozvaćemo prijatelja putem naše GSM nula šest i nešto mreže i …
( Pesma LUST FOR LIFE – IGGY POP ( FEJD IN). U kancelariju ulazi Čarls Bukovski. Šeta
po kancelariji. Sa čiviluka skida poštarsku uniformu i oblači je. Šeta od Stojanovog stola do
malog okruglog stola. Pesma LUST FOR LIFE – IGGY POP ( FEJD AUT). Zastaje kod
stolice na kojoj sedi Luka.)
ČARLS BUKOVSKI:
Šta se radi ovde?
STOJAN :
Ko ste vi? Molim vas izađite napolje, ovde se radi.
ČARLS BUKOVSKI :
Vidim, vidim . Nevolja i bol su ono što održava ljude u životu ili trud da se izbegnu nevolja i
bol. To je posao za puno radno vreme .
LUKA:
Molim te Čarls , ne spuštaj se na taj nivo .
ZORAN:
Bukovski, jebote, nećeš valjda da pričaš sa ovim buzdovanom?
G-đa LADISLAVSKI:
Molim vas za malo takta mlada gospodo.
ČARLS BUKOVSKI:
Razgovaraću sa svima onima koji mogu pomoći da se izbegnu nevolja i bol .
LUKA:
Nemoguća misija! Nemoguća misija!
ČARLS BUKOVSKI :
Ja i nisam nikakav misionar , ja sam samo ono što ovaj ovde ne veruje da si ti.
STOJAN:
132

Gospodine dragi, mislim da ste malo prestarili za tu uniformu koju ste obukli, ali ako baš
insistirate mogu vam ponuditi reon koji je, ovaj ovde, upravo izgubio .
Page
ČARLS BUKOVSKI:
Još jedan Stoun.
LUKA:
Lepo sam ti rekao da nema razlike.
ČARLS BUKOVSKI:
Isti pogled. Bog te, isti pogled.
LUKA:
Ma daaaj…
ČARLS BUKOVSKI:
Jeste, jeste. Mora da ga uvežbavaju pred ogledalom. Svi nadzornici imaju taj pogled. Gledaju
te kao da si parče ljudskog govneta. A nekada su ušli na ista vrata kroz koja smo i mi prošli.
Nekada su bili službenici ili poštonoše. To ne razumem.
ZORAN:
Odgajaju ih.
STOJAN:
Gospodine, najljubaznije vas molim da skinete tu uniformu, da je vratite tamo gde je i bila i
da napustite ovu prostoriju jer vam ovde nije mesto. A tebi Luka mogu da poželim puno sreće
u drugom poslu. Šteta što nisi hteo da budeš malo pametniji. Ovde si imao svu sigurnost.
ČARLS BUKOVSKI:
Sigurnost se može imati i u zatvoru. Tri kvadratna metra, nema stanarine, nema komunalija,
nema poreza, nema izdržavanja dece. Nema registracije kola. Nema saobraćajnih prekršaja.
Nema žvaka kako voziš pijan. Nema gubitka na trkama. Besplatno lečenje. Drugarstvo sa
onima sličnih interesovanja. Crkva. Besplatan pogreb.
ZORAN:
Sigurnost bato!
ČARLS BUKOVSKI:
Eeeeh , kako sam se samo po drugi put navukao na poslić kod ujka Sema. Pajtosu sa kojim
sam pio morao sam da kažem nešto uverljivo kada sam išao da polažem zakletvu. Razmišljao
sam šta to može biti, a da ne bude, naravno, istina. Izaći ću na sat vremena na ručak, rekoh.
Nisam imao pojma koliko će se odužiti taj ručak.
STOJAN:
Ne verujem da vam je nešto falilo. U sređenoj državi nikada ništa ne fali.
133

ČARLS BUKOVSKI:
Imali smo nešto što se zvalo čas obuke, svake noći po trideset minuta. U to vreme je bilo malo
Page

više anti – ruskog raspoloženja. Kina još nije počela da tegli mišiće. Vijetnam je bio sitan
vatromet. Rekli su nam da se kupamo svakoga dana i da nema ništa lepše od mirisa dobrog
čistog znoja i ništa gore od smrada ustajalog znoja. Niko u publici se nije bunio. Trebao im je
posao. A i meni.
ZORAN:
Šta vi druže upravniče imate da izjavite na temu sređene države?
STOJAN:
Itekako nam je bila sređena država, i znalo se ko šta radi i gde mu je mesto. Znalo se ko je
upravnik, a ko je poštar. Šta radi jedan, a šta radi drugi . A iako si imao umetničke sklonosti
onda u Kulturno Umetničko Društvo i piči. Djuskaj. Piši o cveću i drveću, a ovde cepaj
cipele. A i nismo mrzeli nikoga, k`o ovaj ovde.
ČARLS BUKOVSKI:
Svako pismo koje ubacite, svaki sekund, svaki minut, svaki sat, svaki dan, svaka nedelja ,
svako pismo koje ubacite prekovremeno pomaže da dobijemo Ruse.
STOJAN :
Jel vidiš? I onda kažu da su naši mozgovi su bili isprani.
( Čarls Bukovski se šeta po kancelariji. Zastaje kod ogledala. Dugo se ogleda pred
ogledalom.)
ČARLS BUKOVSKI:
Dobro mi stoji. Posle tri godine, postao sam redovni poštar. To je značilo plaćeni odmor što
rezervni nisu imali i četrdesetodnevnu radnu nedelju, sa dva slobodna dana. Stoun, pored
toga, morao je da odredi mene kao čoveka za ispomoć na pet različitih reona.Vremenom sam
na svakom od njih naučio prečice i zamke. Svakim danom bilo je sve lakše. Mogao sam da
počnem da gajim onaj otmeni izgled .
STOJAN:
Dosta je bilo. Luka, isprati tvoga prijatelja lakrdijaša i tvoju prijateljicu lakrdijašicu, ti Zorane
idi na reon, a ti Luka da se razdužiš sa ključevima i kasom i možeš da ideš gde god hoćeš .
( G-đa Ladislavski, Luka i Zoran skaču sa stolice i naginju se preko stola, prema Stojanu.
Stojan se, zajedno sa stolicom, povlači prema zidu.)
ZORAN:
Znaš li koga nazivaš lakrdijašem?
G-đa LADISLAVSKI:
Jedini koji će danas ovde dobioti otkaz si ti.
STOJAN:
134

Zašto bi ja dobio otkaz?

ČARLS BUKOVSKI:
Page
Zato što ne znaš da ceniš ono što imaš.
G-đa LADISLAVSKI:
Zato što nisi dorastao da menjaš sudbine ljudi koji su bolji od tebe.
LUKA:
Gospodo, hvala vam na podršci ali ja sam svoje rekao .
ČARLS BUKOVSKI
Ti ostaješ ovde.
ZORAN :
Sranje drugog posla neće te grijati k`o što ovo grije .
G-đa LADISLAVSKI:
Ti si moj poštar, luče! Ti i niko drugi .
STOJAN:
U redu! U redu! Praviću se kao da se ništa nije dogosilo .
G-đa LADISLAVSKI:
Ništa se i nije dogodilo .
STOJAN:
Dogodio se incident .
( Čarls Bukovski obilazi oko stola, prilazi Stojanu i odvaljuje mu šamar .)
ČARLS BUKOVSKI:
Ovo je incident. To su situacije kada nastaje incident.
G-đa LADISLAVSKI:
A i onda kada ambicija nadmašuje mogućnosti.
ČARLS BUKOVSKI:
Kada snovi počnu da se ostvaruju, realnost i mašta postaju jedno telo. Prvi put sam počeo da
sanjam kada sam posle mesec i po dana kladjenja na hipodromu bio tri hiljade dolara u
dobitku. Video sam kuću pored mora. Video sam sebe u finoj garderobi, smirenog, kako
ustajem ujutro, sedam u svoja uvozna kola i polako se vozikam do hipodroma. Video sam
biftek za večeru, pre i posle toga rashladjena pića iz širokih čaša. Velika napojnica. Cigara. I
žene kad god bi ih poželeo . Prilično je lako misliti na taj način kad na blagajni počneš da
dobijaš krupne novčanice. Kada u jednoj trci na hiljadu i dvesta metara za, recimo, minut i
deset sekundi dobiješ mesečnu platu .
135

G-đa LADISLAVSKI:
Page

Gospodine Bukovski, nisu vam valjda svi snovi iz materijalne sfere?

ČARLS BUKOVSKI:
O ne, nikako! Moji najdraži snovi pripadaju daleko bezobraznijim sferama.
G-ĐA LADISLAVSKI:
Divni su snovi. Mogli bi biti uvidjajniji prema ljudskom rodu. Verovatno i neka druga
živa bića sanjaju ali nijedno od njih se nije ogrešilo o snove kao čovek.
( Čarls Bukovski privija G-đu Ladislavski na svoje grudi.)
ČARLS BUKOVSKI
Gospođo, šta najviše volite u sexu?
G-đa LADISLAVSKI:
Kad zaboravimo kada smo počeli .
( Neonska reklama iznad radnog stola sa natpisom POŠTA počinje da treperi usled gubljenja
kontakta. Nakon desetak sekundi počinje da varniči i nastaje kurcšlus. Mrak.)
.
.
.
KRAJ

136
Page
Miloš K. Ilić

RABADŽIJE
.
.
(radijska minijatura)
.
.
Lica:
Miloš – student šumarstva
Vuk – rabadžija
.
.
.
(Mala koliba na rubu šume. Miloš i Vuk sede zadihani za stolom. Zavijanje vukova.)
MILOŠ
Moramo da pozovemo nekoga da nam pomogne.
VUK
Ček’, Miloše, kako to misliš da nam pomogne? Oko čega da nam pomogne?
MILOŠ
Kako… Kako oko čega? Jesi li ti normalan, čoveče? Ponašaš se kao da ništa nisi video.
VUK
Jebi ga, student, sve sam video, ali najbolje je da zaboravimo na to.
MILOŠ
Kako možeš tako nešto i da pomisliš?
VUK
Nije naš problem. Shvataš? S tim ima da se bakće neko drugi, a ne ti i ja.
MILOŠ
Ali to je čovek!
VUK
137

To je mrtav čovek. Samo ćemo sebi bedu navući za vrat.

MILOŠ
Page

Da nećeš možda i da završimo posao, dok to tamo leži?

VUK
Možemo da lažiramo. Jebi ga, ti si student. Znaš koje drvo sme da se poseče, a koje ne.
Možemo da posečemo nekoliko, a da se manemo tih što su popadala.
MILOŠ
Životinjo!
VUK
Samo ti vređaj, student. Ali ja ono ne pipam ni štapom. Neću ni na volove da upregnem. A i
tebi bi’ bilo bolje da gledaš svoja posla.
MILOŠ
(Zvuk kuckanja po tastaturi mobilnog telefona.) Zovem policiju.
VUK
Jebo te, student, prestani sa tim!
MILOŠ
Halo? Ej, vrati mi telefon!
VUK
Zajebi, student, rekao sam ti da ne zoveš nikoga!
MILOŠ
Vuče, vrati mi telefon!
VUK
Zaboravi, bre! Neću da pozovemo nikoga. Shvataš? Ni-ko-ga.
MILOŠ
Ali u šumi je telo! Ne možemo da ga ostavimo i da se pravimo kao da se ništa nije dogodilo!
Tamo je mrtav čovek! Neko ga sigurno traži!
VUK
Mrtvo telo, student. Shvataš? Da je nekome nedostajalo, već bi ga tražili. Samo praviš sebi i
meni problem.
MILOŠ
Ali policija…
VUK
Ako pozoveš policiju, najebo sam. Shvataš?
MILOŠ
Zašto? Je li zbog dozvole za pušku?
VUK
Ma, koja puška!
MILOŠ
138

Šta je onda? (Tišina.) Pa, šta je ako…

VUK
Page

Pobegao sam iz zatvora. (Tišina.) Ćutiš, a?

MILOŠ
Šta da ti kažem?
VUK
Jebi ga, student, ništa. Popio sam dve godine. Ali nisam mogao tamo da trunem toliko dugo.
Shvataš? Krao sam. Nisam imao šta da jedem, pa sam krao.
MILOŠ
(Oćuti kratko.) Dobro. Ovako ćemo. Idem sad do tela i zovem policiju. Ti vidi da ne budeš
ovde kada oni stignu. I ne idi putem da te ne vidi moj profa, ako porani.
VUK
Čekaj, bre, student, pa ne mogu samo tako da nestanem!
MILOŠ
Potrudi se. Ja ću se potruditi da te ne prijavim. Reći ću da si se uplašio i otišao. Ionako te ovde
niko ne zna. Žao mi je, ali…
VUK
Kurac ti je žao! Žao ti je više onog raspalog leša nego živog čoveka!
MILOŠ
Ne. Nego imam problem sa tim da zažmurim na…
VUK
Miloše, jebi ga, bili smo ovde već par puta, znaš da sam dobar čovek, daj…
MILOŠ
Mislio sam da si dobar čovek. Sad znam da nisi.
VUK
Nisam hteo da imam ikakve veze sa tim! Shvataš? Morao sam da pobegnem!
MILOŠ
Gluposti.
VUK
A, za koga ti ovo radiš?! A, student?! Šta tebi nisu gluposti?!
MILOŠ
Evo vidi. Slika moje porodice. Ovo je moja sestra, a ovo moja mama, a ovo tata.
VUK
I?
MILOŠ
I ništa. Mrtvi su.
VUK
Svi?
139

MILOŠ
Page

Svi. Otišli na letovanje bez mene. Ostao sam da spremam ispite. Oni se nisu vraćali, nisu se ni
javljali… Zvao sam policiju. Ni oni nisu imali pojma šta im se desilo. Rekli su mi da su
verovatno samo produžili letovanje negde, a da mi nisu javili jer nisam bio kod kuće. Debili.
Naravno, oni se nisu vraćali i ponovo sam pozvao policiju. Tada su me saslušali, a onda rekli
da dođem u stanicu. Kada sam stigao, i dalje ništa nisu znali. Samo su rekli da će ih potražiti.
Zvali su sve žive stanice koje su bile blizu vikendice, ali niko ništa nije znao. Niko nije
prijavljen ni policiji ni u bolnici pod tim imenima.
VUK
I šta si uradio?
MILOŠ
Ništa. Rekli su mi da čekam. Nisam znao da li ih je neko ubio, da li su negde poginuli…
Pomislio sam da ih je neko oteo….
VUK
Jesu li ih našli uopšte?
MILOŠ
Ne.
VUK
Žao mi je.
MILOŠ
Ne moraš to da govoriš. Nema to veze sa tobom. (Tišina.)
VUK
Znam, jebi ga, samo sam mislio…
MILOŠ
(Naglo.) Odakle si?
VUK
Odavde, odande. Što?
MILOŠ
Onako… A šta misliš, odakle je…
VUK
Ko?
MILOŠ
Pa… Ono… Telo.
VUK
Ne znam. Šta te briga?
MILOŠ
Zanima me. Ko je bio, šta je radio.
VUK
140

Možda je bila žena.

MILOŠ
Page
Da, možda. I ko ga je ostavio tamo. Kome li se zamerio…
VUK
Jebi ga, student, ljudi… A šta znam, ljudi su ljudi. Možda se nikom nije ni zamerio.
MILOŠ
Verovatno… Znači, ti i dalje ne želiš da zovemo?
VUK
Ne želim. Jebi ga, student, svi nešto vučemo. Oni jadni volovi vuku trupce po ceo dan. Nas
dvojica vugljamo ta sranja. Al’ daj da ne padam zbog toga.
MILOŠ
Ti da ne padaš? A šta je sa mnom?
VUK
Što? Šta sa tobom?
MILOŠ
Kako šta? Ne želim da ti naudim. To što se tebi dešavalo i što ti se dešava je samo tvoja
krivica. Ja ne bih mogao sebi da oprostim ako bih znao da sam nekome produžio čekanje.
VUK
Jebi ga, student, ko kaže da neko čeka? Ne mož’ da znaš da iko čeka na to telo.
MILOŠ
Neko sigurno čeka.
VUK
Dobro, neka i čeka. Ali, ne mož’ da budeš sto posto siguran da će sve biti u redu sa mnom.
Jeste, ja mogu da pobegnem do neke druge vukojebine i da tamo pokušam isto što sam i ovde
pokušo. Mogu da radim najgoru fizikaliju i umrem tako. Nije mi žao toga. Stvarno nije. Ali,
shvati, jebi ga, to znači da sam i ovde zasro. Shvataš? Ništa ti ne shvataš. Samo se šetaš tu
levo-desno i sereš mi o nekim normalnim stvarima. Šta je tu normalno što hoćeš da sjebeš
čoveka?
MILOŠ
Vuče, ja sve shvatam, ali…
VUK
Šta shvataš?! Kurac ti shvataš!
MILOŠ
Sve shvatam, ali ne možeš…
VUK
Ma šta ne mogu! Moram!
(Tišina. Začuju se kola koja prilaze kolibi.)
MILOŠ
141

To mora da mi je profa.
Page
VUK
Jebi ga, student, i šta ćeš da uradiš?
(Profini koraci su sve bliže.)
MILOŠ
Ono što bi svako uradio.
(Koraci.)
VUK
A to je?
(Profini koraci na drvenom tremu ispred kuće. Otvaranje vrata. Zavijanje vukova.)
.
.
KRAJ

142
Page
 ZA ANTOLOGIJU

Vanda Mikšić

MELANKOLIJA
.
.
ruža sjena
.
kad stignem kući
izađem na terasu
stanem uvijek na istu
neravnu i nepravilnu
kamenu ploču
okrenem glavu
prema krnjoj ruži
sitna lista i necvjetnu
brinem o njoj
prepuštam je
gradskoj buci i
meteorologiji
gledamo se nas dvije
titrajući
ona u sjeni ja na suncu
obje u sjeni ja na suncu
ona u sjeni obje na suncu
.
.
odsjaj
.
možda bi mi nešto rekao
143

ali baš šutiš

dok noćas sjedimo u autu.
Page

čekamo da stane pljusak.

ali pljusak neće stati
ako ne kažeš ni riječ.
svjetla automobila u prolazu
kratko osvjetljavaju
stražnje staklo i krupne
kapljice na njemu
i onaj dio tvojega lica
koji mi je bliže
koji mi je vidljiv
po kojemu se kapi
u negativu slijevaju unatrag.
od ruba usana prema oku.
da ne vibrira
da ne drhti
da ne pleše
mogao bi biti stravičan ožiljak.
možda bi mi nešto rekao.
možda si nešto rekao.
pljuštat će cijelu noć.
.
.
nestanak struje u ponoć
.
da sam koji trenutak ranije
ugasila svjetiljku i položila
glavu na jastuk mrak bi nas
obavio spokojno spustila bih
dlanove na trbuh na tebe i toboganom
tvojih sitnih kretnji kliznula
u san ovako mrak je stigao
iznenada prsnuo je i nije
bio izbor zatekao nas je i sunovratio
u tišinu i neznanje i nevid
trenutak kada prestaje
sigurnost u granice vlastita tijela
a želje bi mogle krenuti
u nepoznatom smjeru
moglo bi se izgubiti ime
ime bi se moglo pronaći
.
.
srušili su mi stablo
144

.
srušili su mi. stablo.
Page

ptice, hlad, boje.

granu po granu:
krenuli odozgor.
konopci i bakandže
s krampovima.
motorna pila u ruci. hop
hop. tres. hop hop. tres.
s amputiranog jablana
padaju grašci znoja
čudnovata planinara.
jesen je. nije mu lako.
srušili su ga.
kažu: previsok,
presnažno korijenje,
diže garaže, diže
kuće, podriva temelje.
nužni su bolni rezovi.
jablan je stablo visoko.
grana po grana mašu mi
strmoglavljujući se.
šššššš. za njima zlatna
prašina još titra u zraku.
tatarsko oko
javlja mi na telefon:
stablo pada, polica raste.
golub slijeće na rub balkona
i u čudu gleda. nagnuo glavicu
i trepće.
pogledaš dolje:
krošnja na tlu, grane strše uvis
i gotovo da dodiruju deblo,
batrljci na vrhu mogli bi biti korijenje.
naglavce stablo.
napraviš stoj na rukama
i zažmiriš na jedno oko,
pa ga, načas,
opet vidiš cijelog.
u sobi nam raste polica.
rimska utvrda: cardo i decumanus,
savršen ortogonalni nacrt,
za mnoštvo knjiga.
stablo su mi srušili
145

na jugu. na sjeveru
čeka me prazna polica.
mislim da ćemo knjige
Page

slagati po abecedi…
vjetar se ugasio.
kao svijeća.
dah.
ovako.
vrijeme kao da je utrnulo.
kao da sam izgubila ravnotežu.
.
.
pitanje
.
bit ću drska i drsko ću šutjeti
neću ni pisnuti, ništa staviti u riječ.
ni pomisliti, neću ni poželjeti pomisliti.
osjetiti. predosjetiti. iz puke drskosti.
tako. neće biti ni traga odgovoru
kada samoj sebi postavim to pitanje.
.
.
bijela noć
.
nešto si sanjao, a onda
prvi čvrsti snop sunčevih zraka
utisnuo među moja bedra.
nekoga si nešto u snu pitao,
ne sjećam se što, odgovorila sam.
ne znam jesi li čuo. noćas su ovce
hodale po kamenju ispod prozora.
mislila sam da noću spavaju
u zatvorenom. zamišljala sam
da to hodaju ljudi, poželjela se bojati.
čegrtaljke bili su zrikavci, sada
su cvrčci. jutros znamo da more je blizu,
vidi se s prozora, možemo se spustiti
do njega ako poželimo. čim poželimo.
dugo ostajemo nepomični
u prostranim plahtama, do podneva,
možda duže. dok ne ogladnimo.
na stolu ovčji sir: grizemo u njega,
mrvimo ga rukama, halapljivo gutamo.
146

.
Page
.
u sarajevu je mirno, meza
.
u sarajevu je mirno, meza,
mezarje, u sarajevu dosadno
rominja, oluja porno imena
diže u zrak plahte francuskih
krajolika, u pravilnim kružnicama
podrhtava čileansko vino
jačine 8,8 gradi po richteru.
u sarajevu 29. veljače 2010.
mirno je i dosadno rominja,
meza, mezarje, obične,
najobičnije kapi kiše, ne pljušte
australske žabe, nije filipinska strepnja,
na zagrebačkom radiju emisija
o smaku svijeta, nagradno pitanje:
hoće li doći
do globalnog zatopljenja
ili do globalnog zahlađenja,
govore paar i nepaar
govore bim i bam i bus.
u sarajevu je mirno i dok rominja
samo moraš paziti,
meza, mezarje,
kako šetaš ferhadijom,
kamo staješ, kvadratne su ploče
ledenjaci, samostalno plutaju,
onako nestabilni
mogli bi te navesti da još prve noći
sanjaš titanic, haiti.
u sarajevu je mirno, meza,
mezarje, uđeš u kavanu
europa, i ondje je, kao svuda,
kava daleko 2 km,
i turska i espresso.
.
.
sjećanje
.
u ovom našem malom gradu ponekad je
tako hladno da ljudi ujutro prolaze jedni
pokraj drugih. ne zastaju. u znak pozdrava
147

tek otvaraju usta kao ribe. stranca bi to moglo

začuditi. iz tih usta ne dopire zvuk, ne izlazi
Page

čak ni para. u podne, kad studen popusti, zrak

se pokrene, po već opustjelim ulicama stanu
odjekivati na tisuće dobro jutro! kako ste!
ugodan dan!
.
.
izlazeći iz metroa
.
sjajna. štikla u špic. ne prekratka suknja.
svilena kosa. sjajna.
žene je vrijeđaju pogledom. ona pod njim jača.
muškarci se nižu u nepregledni tepih,
mekan i podatan za njen gordi korak.
kosa udara ritam o ramena.
čak i kad gleda na sat njezina je glava
visoko. vrijeme je to koje treba nju.
gležnjevima prostoru zadaje koordinate.
sada dijagonalno prema gore.
gležnjevi određuju udarce srca.
i dovoljno je nešto, neki blagi kašalj, rub kaputa, nespretno niska stepenica, neočekivana, i
njezino se tijelo stavlja na raspolaganje dijagonali u svoj svojoj dužini, a torbica se gubi pod
užurbanom masom nogu.
štikla više ne ubada gordost, niti gležanj
mreška maštu. ponovno je žena,
tvar razuvjerena. sinkopa.
.
.
melankolija
.
vanda, sutra odlazim u bolnicu.
imam problema sa srcem. rekao je
i onda ga više nisam vidjela. nekoliko
tjedana. ujutro bih izlazila iz metroa,
pokraj stepenica umjesto njega vidjela
tek prazno mjesto, pitala se je li još živ.
onda je jedno jutro ponovo osvanuo.
evo me, vanda, živ sam, rekao je,
mogu li te poljubiti? pružila sam mu
pripremljeni euro i nasmiješila se:
to nije moguće. želim vam ugodan dan!
više me nije pozdravljao. kad bih prolazila,
148

okretao je glavu na drugu stranu ili gledao

kroz mene. ja sam gledala preda se.
Page

jednom sam, gotovo mjesec dana kasnije,

ipak pripremila euro, došla do njega ‒
dobar dan! ‒ i spustila kovanicu
u njegov mali dlan. rekao je,
vedro: dobar dan. kako se zoveš?
.

mjesto pod suncem

.
takva je plaža: golišava dječica trčkaraju
i praćakaju se, jogune na raznobojnim madracima,
pocikuju opremljena najnevjerojatnijim igračkama.
svježi parovi pod vodom zagonetno isprepleću udove:
uzbuđuje ih pomisao da su pred svima, u vidokrugu
prisutnih, javno, a sve konkretno ostaje nevidljivo.
izazivaju promatrače: poneki se muškarac povremeno
zaleti u vodu i otpliva daleko; netko pak grabi
masku i disalicu, još na suhom navlači peraje.
kad se aklimatiziraju, žene odbacuju grudnjake; liježu
premazane svim kremama i razmazanih grudi, najčešće
uokvirenih, što ih dodatno naglašava; spavaju, čitaju.
poneka čak i camusa, uglavnom christie. nijedna,
logično, bernharda. bilo bi to ulaženje u nonsens,
a stvar treba ostati čista i prepoznatljiva. križaljka je ok.
takva je plaža: mjesto na kojemu se tijelo demistificira,
lišava suvišne simbolike, zadovoljava tjelesnošću; posebno
je to izraženo na takozvanim FKK plažama. tijelo
se otkriva, izlaže, pokazuje na tom okrutnom mjestu
bez sjena. tijelo će postati poželjno tek uvečer, nakon
tuširanja, utrljavanja kreme, nakon navlačenja krpice
koja će istaknuti cjelodnevno prinošenje žrtve, hedonističko,
istina, ali ipak, žrtve – ovdje dekolte, ondje vitku nogu.
lijepo oblikovane nožne prste i gležnjeve. glatka leđa.
to će tek biti. trenutak još nije došao, svi su toga svjesni,
stoga i krajnje, posve neuobičajeno, popustljivi.
takva je plaža: neki starčić s kapetanskom kapicom
na glavi pluta plićakom na četvrtastom jastuku
za napuhavanje s likom morskoga psa. radostan,
i gotovo svečan, jer pronašao je način putovanja,
samostalnog, koji ga iskreno uklapa u prizor.
.
.
149

………………
Page
ljetna pozornica

I
na radiju ponavljaju da je vani 35 u hladu.
samo, hlada nema, jer nema sjene.
ni vjetra.
.
II
sjedim za stolom pretrpanim rječnicima, papirima,
rečenicama, zarezima. kompjutor. boca vode.
ručam rajčicu, kruh i puretinu. dok nož uranja
u meso, svaki put se sjetim: dvanaest godina nisam ga jela.
svaki se put iznova izazivam: a da opet prestanem?
i režem sljedeći zalogaj.
.
III
dvojica radnika dižu skelu uz zgradu nasuprot.
goli do pojasa stoje na skeli koja se pod njima njiše,
u zraku, jer se ni o što ne oslanja, i grade:
red metalnih šipki, pod od dasaka,
red metalnih šipki, pod od dasaka…
jedan radi, drugi na suprotnome kraju gleda.
služi kao protuteža. premještaju se u neobičnu plesu.
katovi na skeli rastu. grade brzo. penjući se
na sljedeću razinu, u džepovima nose alat,
u rukama kantu i stolicu. već su visoko.
.
IV
ventilator opisuje polukrug neumorne mantre:
propuhuje i diže zavjese. stolnjak. moju haljinu.
i natrag. vijore male kućne zastave.
.
V
mlađi se radnik preko šipke učas uzvere
na oronuli krov do kojega su gotovo stigli.
sjeda, vadi cigaretu i pali je. leđima se naslanja
na dimnjak. gleda. stariji sjeda na stolicu
na vrhu skele. briše znoj plavim ručnikom.
150

prebacuje ga preko naslona. gleda.

.
Page
VI
odgurujem tanjur, privlačim
k sebi kompjutor i riječi. pijem
vodu direktno iz boce. tako volim.
.
VII
vraćaju se poslu. skela se pod njima ponovno
njiše. gledaju. mislim da im pomaže netko
odozdo. priprema materijal koji dovlače gore.
gledaju. nešto su vidjeli. gledaju. rade
i gledaju. red metalnih šipki, red pogleda,
pod od dasaka, red pogleda. metalne šipke,
pogled, daske, pogled. razmaci sve kraći.
što li vide? visine sve opasnije. pogled.
ja sam na sceni?
.
VIII
zatitra lišće na jablanu.
s naslona poleti plavi ručnik.
ventilator zatomi njihov šum.
na radiju reklame.
.
.
valter
.
ne poznajem valtera. sretao sam ga ovih dana u nekoliko
navrata, u dućanu, na plaži, u kafiću. čuo kako obitelj
izgovara njegovo ime. valter, ja ću capuccino, klinci colu.
ti stani u red. valter se vratio s narudžbom. hej, valter,
ljudi skaču s rive, hoćeš li i ti? naravno da hoću. ali
nemoj vruć. nikada nisam skakao vruć. valter, krupan,
crven u licu i po cijelome tijelu, s pivskim trbušćićem,
sjedi za stolom sa ženom čije tijelo ne prestaje drhtati
od nervoze, sa sinom zla pogleda koji ne otvara svoja
ljubičasta usta, i debelom kćerkicom, plavom i rudlavom
kao što bi bio i on da mu je kosa duža. kao i žena, uostalom,
kao i sin. valter će skočiti s rive, čim dovrši svoje pivo.
prethodno će se smočiti. Sad još lista novine, koje
bih možda kasnije mogao od njega posuditi. u selu se,
naime, novine kupuju samo na jednom mjestu, po narudžbi
za sljedeći dan, a plaća se unaprijed. danima već ne čitam,
151

ne znam što se zbiva izvan ovoga otoka, a iskreno,

i ne zanima me. jedini ritam vremenu ovdje udaraju cvrčci,
Page

noćnu smjenu odrađuju zrikavci. valter čita novine i pjevuši:

we are the champions. čim pročita novine, i popije pivo,
skočit će i on s rive, kao i drugi. posve iznenada se prenuo,
nečega se sjetio, podigao glavu s novina i svečano objavio
obitelji: večeras vas vodim na ćevape. vidio sam cjenik,
uz njih ćemo i salatu. niste ni svjesni koliko ste sretni: ja
sam se pošteno namučio preko godine da bismo svi mi sada
bili u kampu, da bismo večeras otišli jesti van kao ljudi, pili
pivo, kavu, colu, čitali novine. morate to znati cijeniti, važno
je to poštivati. sve troje slušalo ga je bez riječi: drhtava žena,
sin s ljubičastim usnama i zlim pogledom, debela kćerka.
jednako je naglo vratio pogled na mjesto na kojemu je prekinuo
čitanje, refren je krenuo iz početka, vjerojatno najprije u sebi,
minutu kasnije i naglas, preostalo je još tako malo vremena
do odlaska na rivu, do skoka. prethodno će se, naravno, smočiti.
.
.
Mali rituali za jednoličnost dana
.
1
Svako jutro otvorim oči i počinim hara-kiri. Stresem ramenima i bacim se na leđa. Kada osjetim
bol, pođem do kuhinje, iscijedim naranču na vrelu ranu. Učas operem svoju kratku kosu samo
da bih se prisjetila kako se raspršuju kapljice zamahom duge i mokre kose kroz zrak. Ili da bih
čula mlaz vode. Istrčim na ulicu.
.
2
Obavim telefonski razgovor, odložim slušalicu, napravim nekoliko koraka lijevo, nekoliko
desno. Iz torbe uzmem papirnatu maramicu i zagrizem. Okrenem novi broj.
,
3
Uđem u dućan. Na desnu ruku navučem prozirnu plastičnu rukavicu. Izaberem tri zelene jabuke
I. kategorije. Spremim ih u prozirnu plastičnu vrećicu i spustim na vagu. Potom se polako
stanem vrtjeti oko svoje osi, kao sufi, isprva polako, zatim sve brže i brže i brže.
.
4
Pripremam se za kišu. Na trg iznesem široku keramičku posudu punu vode, u njoj pliva jabuka.
Stopalima stanem na rubove posude i čekam trenutak najveće krhkosti, najsuptilnijeg proloma.
.
5
152

Dođem do stola. Prostrem bijeli stolnjak. Na stol stavim tanjur, čašu, hranu, vodu. Zagrizem u
kruh i ostavim. Zagrizem u jaje i ostavim. Zagrizem u kolač i ostavim.
Page

.
.Fragmenti o moru i rastancima

1
Sa svakom otežalom udicom, od mora se nijemo rastaje riba, trzajem repa.
.
2
Vodi prinose lijes i spuštaju u brod, na obali gore svijeće i stoji starica, uz nju dvije žene, dvije
masline, grm ružmarina i bor. Lijes kreće prema luci. Soptaj motora njegova je misa zadušnica.
.
3
Šjoru Anđu vidi se na rivi, kamo došeće rano izjutra. Ljudi govore da je luda i okreću se za
njenim strpljivim korakom: čekala je četrdeset godina, i još će, on će se sigurno vratiti, jer su
se jedno drugome obećali, jer su se zajedno uvijek smijali, jer mu je na maramici izvezla: valovi
će znati put tvoja anđa. Na njezin korak spustit će se večer, u njezinu domu uvijek će biti svega
za dvoje.
.
4
More je nemirno. I što se dulje uzbrdo penjem, pogled mi je širi, a more sve više nalik modroj
ploči.
.
5
Katamaran je spreman, a pekara još nije otvorila. Galebovi kriče u niskome letu, a dvoje se još
nije pozdravilo. Kosa im šiba lice, ulazi u usta. Ispuštaju bespomoćne mjehuriće.
6
Spustiš se do mora, klekneš i uroniš dlanove u ledenu vodu. Izvučeš ih i pređeš po kosi, po licu
i vratu. Po podlakticama.
.
.
. Fragmenti o bdijenju
.
1
Noćas ćeš se vratiti kući, kasno, duž pustih pročelja. Pod prozorom tvoje spavaće sobe garaža,
na njezinu pragu beskućnik začahuren u kartonske kutije. Zaštićen od snijega. Čekat će jutro.
Ispružen pod tvojim krevetom. Birat ćeš ključeve, utiskivati kodove, prolaziti kroz tko zna
koliko vrata, nećeš paliti svjetlo, sve do kreveta. I dugo još pravit ćeš se da spavaš, kao i on.
.
153

2
A nad njom bdije djed, s fotografije. One s ružama, iz vrta, koje je za njezin peti rođendan
Page
posjekao, sve odreda, samo da bi fotografija bila ljepša. Baki se silno zamjerio. Mirno je
nastavio umakati kruh u crno vino. Sve su i sada na broju.
.
3
Bdjeti samo zato da se želji ne približi previše, da je ne omiriše, da ne vidi kako spokojno sanja
i tad ne zna za njega.
.
4
Proveli smo večer u društvu prijatelja. Vratili se doma, svukli, oprali zube i uvukli u postelju.
Zagrljeni zaspali. Vratila sam se doma, svukla, oprala zube i skinula šminku, uvukla se u
postelju. Već dugo zvuk tastature iz susjedne prostorije bocka moj san. Samo se nadam da ne
jedri po siteovima na kojima se usamljeni ljudi upoznavaju, razotkrivaju.
.
5
U parku ga je tvoje oko netremice pratilo, i tvoj je glas neprekidno ispravljao njegovu putanju.
I kada se popeo na trešnju, morao je s nje sići, i kada se igrao s drugom djecom, morao je biti
pristojan, i kada mi je došao pokazati svoju bradu od bijele mrežice, tvoj ga je strogi glas gurao
u pristojnost. U samoću. Nevidljivost.
.
6
Mislila je da neće usnuti. Neće smoći snage. Izjutra ustati, spremiti torbu, poći. S druge strane
otoka. Kamo ni on ne sniva.
.
.
Fragmenti o Tonki
.

1
Moja baka ne zna da mi je baka. Kad je pitaju tko sam, ona kaže: Ka da ne znan, to ti je
Lugovićka. Lugovićka je djevojčica iz susjednoga sela. Djevojčica iz doba kad je ona bila
djevojčica, prije 2. svjetskog rata. Kad je pitaju tko mi je mater, glavom pokazuje na svoju kćer.
A kad je pitaju: A tko je njezinoj materi mater, ona kaže: Šta ja znan. Pa je pitaju: A imaš li ti
dice?, a ona će odlučno: Iman, tri sina. I prkosno zaškilji.
.
2
Moja baka pruži mi košticu od višnje i povjerljivo kaže: Oprala san to, na ti, spremi. Oduvijek
154

sam se veselila bakinoj višnji, u lipnju, i smokvi, usred ljeta. U svježini jutra jesti plodove s
njenih stabala, iz njena dvorišta, podizati ruke uvis, među granje, verati se…
Page

.
3
Moja baka uvijek čita iste novine. U njima na fotografiji prepoznaje Tita. Broji njegove
fotografije: jedna, dvi, tri, četri. Četri, bog ti jadan!, kaže. Za pet minuta iznova se čudi. U njenoj
mladoj partizanskoj glavi Tito je živa sadašnjost.
.
4
Moja baka nosi šarenu kućnu haljinu staru dvadesetak godina. Donedavna, dok se sama
oblačila, nosila je isključivo crninu. Zbog svih koji više nisu u kući. I koje, prije, nije imenovala
– radije je govorila: pokojnik, pokojnica – a sada nikad nisu ni postojali. Šarena kućna haljina
ima dva duboka, našivena džepa. Ona hoda kuhinjom, dvorištem, skuplja stvari i sprema ih.
Više ih nitko ne zatječe na „svome“ mjestu. Mama, koja usprkos činjenici da “kajanje ubija” i
dalje puši, kutiju s cigaretama sada pronalazi u zamrzivaču. Mom četverogodišnjem sinčiću
dopala se nova igra, pa svoje dinosaure odmah traži u pećnici, a stvari sprema oponašajući baku,
pa govori, kad ih nađemo: Tonka je to tu stavila. Iz šarenog, našivenog džepa viri pištolj.
Plastični, žuti, na vodu. Ponekad i dvadesetak složenih, prethodno upotrijebljenih salveta.
Zastane baka, pa me pita. „Oš ti jednu?“
.
5
Mojoj se baki već neko vrijeme uvijek može darivati isti dar. Vidjet će ga prvi put. Neće se
veseliti. Za pretprošli Božić darovala sam joj fotografije svih članova njezine obitelji, od
najstarijih do najmlađih. Mislila sam: stavit će nas na zid, gledat će nas i neće nas zaboraviti.
Dar je ostao u Zagrebu. Bit će to krasan dar.
.
6
Moja baka više ne zalijeva vrt koji ju je cijeli život hranio. I ne šije. U bivši vrt gleda praznim
okom, kao u bilo koju pustopoljinu. Na šivaću mašinu odlaže što stigne, sve se kod nje veže u
neraspletive čvorove. Slabo jede. Što god jela ili pila, svima oko sebe nudi iz svog tanjura, iz
svoje čaše. Oguli bananu, prepolovi je, pa mi nudi polovicu. „Samo ti jedi, bako, za sebe si je
ogulila“. A ona mi pruža drugu. „Evot onda ova!“
.
7
Moja nas baka često još zazove po imenu (osim mene ¬– to lukavo izbjegava), a mi se pitamo
tko smo joj, vidi li nas kao uljeze u svojoj kući, osjeća li se uopće još u svojoj kući dok gleda
kako premještamo njezine, njoj nepoznate stvari iz jedne prostorije u drugu i dok svoju spavaću
sobu traži u konobi.
.
8
Moja se baka uvijek smijala, a posebno su je znale razgaliti prostačke šale ili obična riječ kao
što je prdac. Na to se cerekala kao luda, a bilo je u tom smijehu neke pučke besramnosti i
stidljivosti, koja hini da tabue gazi kad se sjeti, a zapravo ih još bolje učvršćuje, da bi ih zatim
155

još nemilosrdnije gazila, i tako unedogled. Imala je i jednu riječ, ne znam je li ju je sama
skovala, ja sam je u svakom slučaju samo od nje čula: njušmiguz. Oduvijek sam je doživljavala
Page
kao ime neke simpatične životinjice. Kad je izgovorim pred bakom, ona me gleda upitno, ili
nezainteresirano, kao da sam izgovorila kakvu učenu riječ: teleskop, geometrija, optimist.
.
9
Moja baka zaboravila je da se prije dvije godine na mrtvo ime posvađala s Divnom, susjedom
i rođakinjom, zbog jedne grane na marelici koja raste na samoj međi njihovih terena. Zabranila
joj je da nogom stupi na njezino dvorište, a čim bi tko spomenuo njezino ime, sasula bi po njoj
drvlje i kamenje, uvijek istim rečenicama, kao što su joj uvijek iste bile priče iz doba partizana.
Neki dan je baki bilo jako loše, pa je Divna odlučila riskirati po cijenu jezikove juhe i doći je
pozdraviti. Moja ju je baka primila kao najbolju prijateljicu od koje se nikad ne razdvaja, kao
što i nije do prije dvije godine. Izljubile su se. Samo jednu je to ganulo.
.
10
Moja baka već desetljećima ne pije alkohol, otkako joj je muž pretjerivao, a od toga još i umro.
Kad god bismo je u šali ponudili da provjerimo hoćemo li poljuljati njezina kruta i definitivna
stajališta; rekla bi: „Dašta ću, nisan pošizdla.“ Gleda nas nakon ručka kako točimo vino ukrug,
samo u njenu čašu ne. I prije negoli joj nalijemo sok od jabuke, njoj i njezinu praunuku, ona
kaže: „Aj, daj i men prst.“ I ne vjeruje kad joj kažemo da ne smije. Na sekundu, makar na
sekundu, misli da smo bezobrazni i sebični.
.
11
Mama kaže da se svako jutro iznova boji ući u bakinu sobu. Još neki dan je ležala, nemoćno i
bezvoljno, kao netko tko je odustao. Dobro se penje stepenicama, sama, bez ičije pomoći.
Skuplja uokolo igračke, koštice, fotografije, imena, gleda nas i živi od naših života. I mi nju
gledamo, živimo s njom i prisjećamo je se. Kroz nju se već gleda budućnost. Čudno nam se
svija vrijeme oko njezinih trenutaka, vremenski smo putnici bez zaštitnih skafandera.
.
.

Izabrala Danijela Jovanović

156
Page
Nenad Šaponja

OČEVIDNOST
…………………………………….. Poema
.
…jer mi ne mislimo na ono što se vidi,
nego na ono što se ne vidi, jer vidljive
stvari su privremene, a nevidljive su večne.
Druga Korinćanima, 4:18
.
…Cela očevidnost pred jedinim svedokom…
Borislav Radović,
Kroćenje vremena
.
.
.
Nasukan nad tapije leporekog
beleškarenja nevidljivog, postajem
ljubitelj budućnosti. Izrezujem zanose
bića iz njihove svakodnevnosti.
Odseva lica kopni zbirka. Razbrajam 5
i zbrajam sumrake reči. Izbavljen iz
tela i duše, prebivaš u zlatilu ikone
sumraka. Zanos tišine mi spočitava
nedodir tvoje brige, spočitava mi
nepočin tvoga sećanja. Sve bilo je 10
već juče. Malena zbirka budućnosti
tavni u susretu koji je zaborav
naših sanja, u kristalu noći
157

koja podražava dogovor sa beskrajnim.

Page
 Posvećujem se u tajanstvo konca 15
našeg dodira. Zakoračujem iza
zabrana strahovanja. Zaboravljam
zanos što kopni međ’ senkama
prišivenim za zemlju. Patos reči
ljubavi pokušava okajati sve ono 20
što se učinilo nije. Razmetne suze
zatiru ostatak zanosa. Ne prepoznajem
kišne boje. Nevideći samim, kao kao.
Prepisujem zavetovanu tišinu,
dogovoren ushit, tajanstvenu jednakost. 25
Jedna kost, zviždi kao jedna jedina,
izgleda, iz leda, iz rečeničnog sleda.
Očevidno, samo izgleda. Neprimetnost
dahtaja kiše hvata odsjaj zlatila
misli. Slova trnu. 30
.
.
.
.
.
Grana se pup februarske slutnje.
Udvajamo nastanak nestanka. Mirisi
razodevaju poglede duša. Gubimo
posedovano i dobijamo nemanje. Pre
pitanja, prvog znaka, progonitelja, 35
prosvetlismo priču, prepoznasmo sebe.
Bejah putarinom tvojom. Glas, čije
158

ništa obeležava karte naših svetova,

štiti bez reči i zahteva. A ako je
Page
 ako. Zaklon se sliva sa lica. Navod 40
navike prosipa sutra obučeno na danas.
Naučeno neznanje o onom čega nema
osmišljava spokoj zaborava. Predigra
skrovite misli koči pogled u neprolaznom.
Zabava zaboravljanja zaborava u peščaniku 45
sjedinjenog i ništenog, u konaku
samorazumevanja beskonačnog, prepoznaje
prepričanost onoga što beše dodir.
Pitanje i znanje, i oca i sina, isto
slane u drhtaju vidnog. Kristal sumraka 50
rastapa se u moru noći. Dopisujemo se,
oblačimo poglede, sklapamo kapke.
San sna, okov žudnje, zavarava nas
sećanjem na ulaz u dušu. Valjanost
gledanja nestaje u zanosu iščekivanja 55
očiglednog. Postah ti. Privid.
Prazninu svemoći opazivog rasvetlismo
tugom reči zakovanih u vremena druga.
Isti, ponavljasmo još isto. Drugo.
.
.
.
.
.
Kolebljivo uviđam neizbežno. 60
Ukidanjem znanja o skrivenom,
prepoznajem viđeno, otkupljujem davninu.
159

Gledam da budem, ne vidim kad jesam.

Varka bivšeg razmerava nepojmljivost
Page
 odraza tvoga. Izgovor biva sećanje 65
sadašnjeg lika. Promisao se otkriva
u ničem. Utajen strah, privid susreta,
upotpunjava odjek svrhe. U prolaznom
dogovoru posledica prikazuje se
odsustvo. Jedino jeste. Pribežište 70
nemira i bezuslovno sećanje
podražavaju odziv pogleda. Ustaljenost
se nesigurnim presvlači u nepotrebno.
Predvidljivost klice, neosporno i krotko,
kao ništa, zaboravlja sve. Uobličenje 75
prostora, razvrgnuto u nama i nama,
određuje i otkriva međusobnost
privida i potvrde. Prepoznajemo,
nedešeno i ne treba da bude.
Ostvarujući gubitak, strašan pred 80
lepotom, pripremao si izgnanstvo
kretu vremena moga. Uvedeni u zaveru
potpunosti, u srmi mimohoda zamišljenog
i stvarnog, neposrednog i vernog,
uzajamno nesvodivi, potvrđivali smo 85
potvrđeno. Sporili smo se ničim
oko ničeg. Previđali smo isto,
i drugo. U zatečenom i neodređenom,
izviđasmo izmišljeno. Uporno bliski,
sklopismo nesporazum. 90
.
.
160

Slika kojom ću te slikati nestaće,

ne, staće, iza suviška vidljivog.
Page
Manjak straha prekriće blagorodstvo
iskušenja. Vernost rastanka označiće
sudbinska kaskada kašnjenja. A nemogući 95
susret razotktiće nevidnost
u očevidnosti. Razotkriće pukotinu
svetlosti i usnu rasečenu. Privezan
za sne dobrovestne, postajem posmatrač
uzavrelosti pojavnog. Postojanje 100
navodi na izmišljanje sveta,
na uobrazilju igre slanih dana
i slanih noći. Nazivam slikom ono
čega nema, opredmećene predmete
i umišljene misli, jata činjenica 105
i zalude činjenja. Prezir pojavnog,
sastrugan sa zenica oblepljenih
svetlošću, čini parodičnim ovaj
bezutešni okvir trajnosti. Zaklon
i samoća prepoznavanja zri 110
u poznom. Imenujem sve ono
što se opire rečima. Imena služe
neimenovanom za zaborav. Nestalnost
postaje zabludom nestalnosti.
čežnja imitacijom čežnje. Okasnelim 115
pogledom, tišinom, saopštavam reči.
Sašaptavam se zaludicom čežnje,
preslikanim govorom, slikom slike.
Prerušen rečima zametnutih slika,
skrivam se u prividu imena kuća. 120
161

Kiša i tišina mute se u čaši.

Page

Obedujem nevericu. Slutenje ili

 navike rata, ritmično se oblizuju
u mešanju boja. U pokretu začetnom
i rodnom. U obliku dosetke oka. 125
Očekujem ono što se dogoditi neće.
Bezbroj odbrojavam unazad. Otvaram
vrata, tihom gostu. Strahom zaluda
odbojavam sne. Poručujem postojanje
jezikom svog neznanja. 130
.
.
.
.
.
Izdvajam kod namere 135
i ispunjenja. Proglašavam ga, tobom.
U domašaju povorke, razmatram
ograničenja. U odvojenosti spram
nemanja, taložim odredbe dovršenog.
Neprolaznost privlačenja, opire se 140
viđenom. Kudim oskudno. Brojim
slojeve retkog. Kamen i drvo
osluškuju pir. Učim se žudnji.
Učestvujem u dovitljivoj raskoši
srodnog. Prizivam i priznajem, 145
poredim i napuštam. U pozadini
nevoljnog, i nepostojanog, zapuštam
spokoj. Ljupko zanemaruje pouzdano,
brojanje nabrojano, savest strah.
162

Potpunost presvlači celina. Reč dajem 150

i celim jezik podele. Priželjkujem
Page
 lom usnulog. Potporu tražim
u zovu nedoumice. Samo obećanje
prima dušu. Osvedočeno ugađa
poniznom. Savetujem suze. Usnivam 155
beskrajni ispis strpljenja nade.
Opipljivost zastire obličja obećanja.
U igri sveta uznosi se iskaz
imena obdarenog brzopletim.
četvoropreg pouzdanja potčinjava 160
nenadano. Odmeravam o, zanos
zanetog, objavu odsutnog.
Obličim te u besprekoru manjka.
Zazivam zavist naklona. Kratim
bdenje razbora. Pratim smernost 165
ispunjenja. Namera sjajnog,
zaboravlja vid. Naizmenično
prosuđujem dogovor pouzdanja,
dešenom i nedešenom. Uvežbavam
gledanje. Seme neznanog, obdelava 170
znano. Oskudnost sećanja, preparira
čarobno. I nismo gde jesmo.
Različiti, susretali smo se
u prikazu istog, ogrtali
u razmetljivosti začetka, 175
sameravali u čudima poslušnog.
Ništili smo ničim.
.
.
163

.
Page

.
.
Liturgija odlistavanja sledi
trag i razmer šapice zeca. Zavera
bokvice, nesigurnost nečeg. Nesanica, 180
snevnost. A, i. Bili smo bili.
Klonim se bezdanosti sećanja.
Poreklo kletve bubrežnog kamenca
vezuje me za nepravilnost zabune.
Gasne neposlušnost citata. Ogrebotine 185
nastanjuju skriveno. Prostranstvo
početka osvaja veo neumitnog.
Češljam snovidno krzno brige.
Udes preoblačim u ideju propadljivog.
Meru tajnog pisma namere, zapućenog 190
ka nepredvidljivom pribežištu konačnog,
određuju čini raspečaćenih navika
tvojih misli. Podražavam privid.
Bez ostatka, sasut u ništa,
potvrdjuješ pridev. Ne opazivši, 195
da su mir i nemir i pojavnost
spornih reči isprani neuhvatljivom
vrlinom vode, razmetnuvši zaborave
i znanja, posvećen, izvodio si,
i uvodio u, jednačinu razlike. 200
Dužica nalik na lik duge, igraše
u predigri ovog i onog. Nazivam
naziv. U neizbežnosti pogleda,
uvek, strepi poredak nevidljivog
164

tkanja. Lakonosno treperi budnost. 205

Primetno očekuje izgovor stvarnog.
Page
 Bezuspešno pokušavam sameriti čin
sa dostatnom dubinom činjenice.
Toplina saglasja piri zaboravnim.
Podozrivo znanje obavija negovanu 210
izlišnost. Bezostatno dug, bio si
i nisi, ostatak zapleta u kome
rad reči od govora dobija odgovor,
u kome vid gledanja podražava
privid ogledanja. U kome, 215
lakeje primetnog, bokvice namernog,
prizivam u sklad.
.
.
.
.
.
U neizabranom zabranu
neprolaznog slutim prikaze dana
moći i razdanja nemoći. Hir, ili 220
poredak, preobučen u krik, kao zaborav
skladnog, kao seta u rasparu okova
jajeta nestvorenog, razmenjuje se
za gledište, za moguću očevidnost
poslednjeg. Umeće odgovora 225
nedogledom troši obred pogleda.
Znaš, sad i već, nijedno mesto nije
naše. Zaslon siluete proteklog,
tamo je gde je, služi, samo,
165

onome što je. Mene, posećuju posete. 230

Sečivo prikladnog podrazumeva
Page
darove darova, zamenu zamene.
Primam manje od onog što nemam.
Zvon drhtavog ritma ukrašava nemar
promene žestine osmeha. Prihvatam 235
ono što moram, žar gašenja
u neomedjenju očekivanja pažnje
i zanosa čežnje. Milujem hladni
beskraj prostranstva sobe. Blago
oblaka iskušava svaku zamisao 240
pokrova zemnog. Rukom Golema
spajam nespokoj. Čine me Čini.
Trošna zamisao utočišta premešta
zenit odgovornosti ka neospornoj
odanosti dogovora. Dosledno se 245
odgovara u savezu sa sanjivim.
Sneg se suši u nozdrvama. Zatečene
i ostavljene stvari, obasjane
raznobojem užasa kratkotrajnog,
mere još namere. Počelje pada 250
u bivše, pluta očekivanjem. Dozreva
način. Javka pojave zamenjuje mesto
mesta u ispravci nepristupačnog.
Razabiram nesavladivo, u razmeštaju
okončanog vreba potraga uzvratne 255
grimase. Dekor tela odmenjuje spokoj
i strahoslasno se povinuje otporu
prozirnog. Neopaženo i nepomično,
u doba izmirenja, raščinjava se,
166

i ukida, ono dati u onom gledati. 260

Poslušno gluvi osvit hitrog.
Page
 Neuhvatljivo predočava o snu
san.
.
.
.
.
.
Opipavam i ljubim mramor pulsa.
Žudnja za neočekivanim određuje se 265
i obliči kao svetlost objave.
Svedenost potrage za izmirenjem
nagoveštaja na senovistost susreta,
stapa pritajeno i razaznato. Obasjan
bledilom iverja, zakočen u vihoru daha, 270
lomim se i činim u dodiru oka.
Petlja očekivanja razmotava se u snovima
neospornog. Tren rastapa svet.
Pozivam se na nepoverenje odluke
i ne prepoznajem uzdah dešenog. 275
Razgledam kanjone otisnutog prsta.
Trag neodgovornog u jarosti razumljivog
uzjahuje pitanje. U četiri takta,
ples celiva presvlači kožu. Spremnost
i spokoj trna izmešta vidno 280
i nevidno. Zaboravljam dostižno jeke
i odjeka. Kazna kazanog zavetuje.
Pogled na neotuđivo zamišljenu
figuru odsustva, na nekad i nakon,
167

obespokojava maglenost moga sna. 285

Page

Razuzdavam razloge, bdim nad

 izazovom larve, istražujem mogućnosti
izuzetog. Uplićem neporecivost vatre
u graviru iskupljenja, u tečnost
ogledala, u zamor spletenih suza. 290
Zbiram preciznosti nepokretnog.
Krotim nesigurnost zlatnog veka.
Izvan vira iskaza, nevidljivo
tka neizbežno. Žuti iskustvo davno
izlistalih reči. Postiđen praskom 295
neoborivog, kivan i očekivan,
iza paravana doziva, izdvajam
oduzeto iz niti zbira. Iskušavam
tišinu.
..
.

.
Obojen mirisima raznogodnih 300
trava, lepolik k’o vetar, znamenjem
ishoda i zavada, udvajaš vreme.
Obostranost krvavog reza, porođajnog
sklada tišine u sapetom kriku,
rašiva beskonačnost dana. 305
Prepoznajem te, i ne znam da li neću
to što hoću. Ne prepoznajem te
i znam da hoću to što neću.
Zabuna jednostavnosti pređe
svla_i se u zaboravu odjeka imena. 310
168

Prepoznajem odsutnost onoga

što jesam. Zanosni okvir nedostatka,
Page
 okvir neiscrpnog, posmatra strah.
Smeh i plač dozivaju se u dogovoru
s nedostižnim. Bez dodira, duše 315
izmiču jedna drugoj. Klize ka jeci
zaborava. Prepoznajem mir zabune
na licu koje ne vidim. Novorođeni
zabavlja svet, oživljava senke
reči, podseća na ono što se 320
dogodilo nije. Drugačija i ista,
polja dana i noći graniče se
i mimoilaze u varci dodira.
Utegnutog ždrela odmahujem praznini
školjke naše istovremenosti. Nemoć 325
zaborava jeste zabava tumačenja
poruka koje raznovremenost vidnog
smišlja. Ljeskanje mora, kvar
ogledala beskraja, prepoznaje te
u otporu sećanja na sada. Zadovoljstvo 330
si poverio bolu koji si bio i koji
jesi. Odsutnost imena podelili smo
nespokojstvom, ivice istovetnog
orazličili dodirom, i tamo smo
gde nismo. Istovremeno. 335
.
.
.
.
.
169

Nepomičnost susreta,
Page

nesigurnost oblika, dozivanje i

podsećanje, na igre pripovedanja,
na stisak tišine, na neopozivo
i dogovoreno izuzeće uzaludnog, 340
čeznutljivost ribljeg oka
prelama u ništa. Beleg uzajamnosti
početnog i krajnjeg zapisa,
nevidljivim pečati naše usne.
Ćutimo u dozivu tišine i mraka, 345
u nemiru nedodira večnog. Kazano,
ne beše dodir, ne beše zaplet,
ne bi zvuk i ne bi svetlo onog
što smo bili. U odmeravanju
beskraja, težine i lakoće, 350
ne vidim, a vidim, ne čujem,
a čujem, nisam, a jesam, samotnik
tvoje brige. Osunčan nevidljivom
mišlju, razastirem kolebljivost
slova. Prhut susreta, tragova daljine, 355
reskih poruka, jezovito se spušta
niz leđa prošlosti. Odjekom
bez glasa, razmičemo se i dovikujemo,
s kraja na kraj reči. Vihor odsustva,
zadenut u sliku konačnog, razmračuje 360
neočekivano. Nepovratnost zbira,
gordo previđena u raskoši jednostavnog.
Zavidna vremena dvojna obnavljaju privid
dijaloške forme. Dozivanje i podsećanje,
na nepomično i nesigurno, buduće 365
170

i prošlo, podražava blesak godina,

lepet i kruženja misli nad nemirom
Page
 odsanjanog. U odzivu očiglednog,
duše spaja zaborav dva radovanja.
Sašaptava nas beskraj zakašnjanja, 370
gubitak dobitka, poruka poruke.
Odlivak vremena, prisustvo poznatog,
navod navoda, zaklanja ono
čega nema.
.
.
.
.
.
…. U tesnim obredima svakidašnjeg 375
Razumevanja previđam plesanje
podudarnosti. Sagledavam ponovljivost
tela očaranih razočaranjem pokazanog.
Nemoć preostalog umnožava se u zlaćenju
sećanja na ništa. U prepariranom svetu 380
ličnih zamenica, bezutešje vremena
sažimaju slučajne žene. Neviđeni
dogovor zaprema preostalo. Oslađeni
gnevom, dovikujemo se i dogledavamo.
Doživeli smo ono čega nije bilo. 385
Očekujemo još susret nevidljivog
i neshvatljivog, zaborava i dogovora,
boravka i govora, svakog slučaja.
Neodoljivo nepomično odmeravam
naše susticanje. Mrlje od sna 390
171

neprimetno upija odevenost. Poklon

Page

kazne odgleda se u kazni poklona.

 Utajeno vreme postaje nerazumevanje.
Godine stežem u reči. Privid neizrecivog
udvaja nagadjanja. Napuštam tajnu 395
tvojih lica. Bez imena, biljke sanjaju
naš govor. Duše, zarozane u šapatu
strašnog damara, busolom netraga
uprte u nejasno, u međi nedodira
rasvetljuju susret. Pretačem vodu 400
u vatri. U prisutnom razređujem kob.
.
.
.
.
.
Jeste, razbuđujemo se.
U ničemu nigde nestade ništa.
Sukobljeni smo, opet, sa besmrtnošću
dosade. Vidljivost vidnosti naše 405
prešla je u očevidnost, u okvir
iz koga se izliva još samo slutnja.
Stvari oko nas izgledaju čudne,
kako nam se čini. A čini nam se,
jer činimo. Razbuđujemo se. 410
Privikavamo se svetu složenom
od zabluda. Svetu u kome reči,
te slike ničeg, ne odslikuju ništa.
Govora znanja nema, postoji samo
govor reči. Razbuđujemo se 415
172

i govorimo reči. Ionako govoriti

ne možemo drugo. Zato i ne verujemo
Page
u misli zaboravom suđene,
ne verujemo niti da ne verujemo.
Ne, verujemo. Inače, pisali ne bi. 420
Obrubljeni mukom naših znanja,
zakasnili smo na susret vlastitih
sudbina. Nastavili smo tamo gde
stali nismo. Činili smo kuće.
Uokvirivali svet. Ti, pa ja. 425
Okućismo okvir svetu, zaštitismo ga
od sebe, sve noseći njegove štitove,
očevidnosti vidnog i strašnog
u ravnodušju godišnjih doba.
Preselio sam samoću u tebe 430
i zato me nema kao što te nema.
Sve ono što nam se dogodilo,
nedostižnost ljulja. Reči su, pak,
čudne, bole, i vole. Ne postoji
dvostruki dodir sećanja. Mi nismo 435
dvojstvo, nego niz, a ipak se
odvažujem reći mi. Govorim
kao da ćutim. Razbuditi se,
znači saznati da dana nema,
znači, zarobljen očevidnošću, 440
moliti se nevidnosti, kretati se,
najčešće, pravcem iz koga se
ne dolazi, gledajući, koristiti
vidnost. Očevidnost.
173
Page
Vladan Matijević

CVEĆE ZA DOKTORA
……………………………………………………………………………………………………………….
.
.Cveće

Zašto sam se udavala kad moram ja da koljem svinju. Moj muž doktor Vatije Melka je
umoran i on spava posle ručka. Četiri puta sam bežala od njega i uvek zimi. I sada mi pahulje
snega padaju u oči, ali kuda ću ovako krvava do lakata. Poneki ovan iz komšiluka se okači o
ogradu pa upita: može li, komšinka? Ja kažem: može.
Od prvoga ručka počela sam da mu sipam male doze otrova u supu, a on je toliko voleo
supu da je bilo prosto milina gledati ga dok je srče još onako vrelu. Mrzela sam, oduvek,
njegovu slabost. Odvratno je bilo, prvih noći braka, trpeti njegovo balavljenje, ali srećom brzo
sam zatrudnela pa je s tim prestao. Da sam znala u čemu je rešenje problema, došla bih mu
trudna. On se, ionako, kao ni ja, o našem braku nije ništa pitao. Bila je to stvar nagodbe
njegovog i mog oca.
Odžak nije hteo da povuče, trljali smo oči i kašljali, napolju je padala susnežica i tada
mi je Vatije rekao Paulina, ukoliko zbog lepote tvojih sisa nećeš da dojiš naše blizance, idi iz
ove kuće! Zviznula sam mu šamarčinu, krv mu je krenula iz nosa, i otišla sam po prvi put. Moja
mati je samo plakala. Povremeno bi jeknula sramota, pa bi se svojom sićušnom pesnicom,
nekoliko puta zared, ne baš jako, udarila u prsa. Došao je Vatijev čvornovati otac i potukao se
sa mojim. Jedan drugom su čupali brkove. Moja blesava braća i ja smo se smejali i navijali.
Posle su se njih dvojica pomirili; plakali su zagrljeni i jedan drugom lepili brkove. Sutradan mi
je otac, uz pomoć moje blesave braće, konopcem zavezao ruke u zglobovima, uzjahao konja i
vukući me snegom zatrpanim putem vratio Vatiju. Ovnovi su visili po ogradi, smejali se i
odobravali mom ocu. Vatije mi je odmah na pragu, u tek odvezane ruke, nije mi krv ni
procirkulisala kako treba, utrpao odvratne blizance, koji su plakali i smrdeli kao vuge. Kog su
nam đavola oni trebali, oduvek sam se pitala. Lepo sam Vatiju, čim sam ih rodila, predlagala
da bar jednog udavimo.
Kako je vreme proticalo, odvratni blizanci su sve više ličili na njega. Jedva sam mogla
da ih pogledam, a kamoli da ih kupam ili hranim. Vatije se rastrzao oko njih. Ja bih prekrstila
nogu preko noge, zapalila cigaretu, zakiselila izgled svoga lica i tako ga živcirala. Vatije je svoj
bedni bes iskaljivao na odvratnim blizancima. U našu kuću je, iznenada, banuo Vatijev
čvornovati otac i bez reči uzeo naše blizance i odneo ih sa sobom. Ovnovi su visili po ogradi,
negodovali, šmrcali u svoje rukave i gledali u mene sa sažaljenjem. Da se ne bih izdvajala,
174

pretvarala sam se da i ja plačem. Da sam tada znala da nam njegov čvornovati otac, niti bilo ko
drugi od njegove rodbine, nikada više neće ući u kuću, pitanje je da li bih uspela da sakrijem
svoju sreću.
Page
 Onda se Vatije odao piću i posetama kupleraju. Ko bi se tome od njega nadao. Dolazio
je pred zoru, pijan i iscrpljen; ja sam ga tukla kao vola u kupusu, a zatim bih ga, neobjašnjivo
uzbuđena, opkoračila i jahala do jutra. Ali ništa nije vredelo. Sutradan, on bi, ponovo, po
starom. U naš trnoviti bračni krevet uvukao se miris kupleraja. Pre podne, dok je on bio u bolnici
na poslu, ja sam, zgađena nad samom sobom, plakala, i bištila se od picajzli koje su mi na
poklon, preko njega, slale zimzelene kuplerajske kurvetine ili zelene Cigančice s kojima je,
takođe, čula sam, često orgijao. S prvim snegom shvatila sam da ne mogu više da izdržim, i po
drugi put sam pobegla od njega. Moj otac je rekao: ako. Moja mati je samo plakala. Da ti se
stuži. Povremeno bi se udarala u prsa. Nije prošlo mnogo, sav slinav i tužan, po mene je došao
Vatije i doneo mi obećanje da nikada više neće kročiti u kupleraj. Pristala sam da mu se vratim
jer nisam mogla više da se tučem sa blesavom braćom. Svi su bili jači od mene. Pri odlasku,
mater sam udarila pesnicom u prsa, svom snagom, ona je odletela do zida, nekoliko trenutaka
bila prilepljena uz njega, zatim se skljokala niz zid i počela da vrišti i jače da plače. To su tek
bile suze. Blesava braća su se cerekala. Otac je ščepao sekiru i krenuo na mene. Bežala sam i
za ruku vukla izbezumljenog Vatija, a moj otac je pretio i vikao da mu više prag ne pređemo.
Nekoliko dana lepo smo se slagali, uspevala sam da u sebi ugušim prezir prema njemu. A onda
sam ga zamrzela još jače. Ponižavala sam ga i vređala, katkad i udarila po nosu. On je sve to
stoički podnosio, valjda se osećao krivim.
Jedino o čemu Vatije brine, to je da nekoga slučajno ne povredi. On ne ume da se bori,
od svačije senke se sklanja. Bednik. Ne mogu ni da ga žalim koliko ga prezirem. Ceo svoj radni
vek sluša ismejavanja kolega. Te Vatije je slabić, te Vatije je papučić, te Vatije je neznalica.
Podstaknuti takvim naklapanjima pacijenti koji greškom uđu u njegovu ordinaciju zbunjeno se
izvinjavaju, pa preplašeno beže jedva uspevajući da pogode vrata. On leči samo one koje i ne
treba lečiti, gradsku sirotinju koja nema čime da plati i Cigane. Budala. Pred jednu Novu
godinu, čuvši bolničke čistačice i servirke kako daju sebi za pravo da pred nasmejanim
upravnikom bolnice komentarišu i prosuđuju njegove sposobnosti i njegovo znanje, on je prvi
put u životu povisio glas i nekome se suprotstavio. Skinuo je i bacio svoj mantil nasred hodnika
i dreknuo na upravnika, e, ove Nove godine neću da vam dežuram! Nek vam one, izbuljenih
očiju kažiprst je uperio u servirke i čistačice, dežuraju! Imam i ja kuću! Zatim je, to je i dan-
danas često upotrebljivana fraza među osobljem bolnice, ljutito, ko dete, nogom udario o pod i
dodao, je li vam jasno! Izbezumljen i povređen do bola istrčao je iz bolnice, došao kući i zatekao
me ispod poručnika Kraljevske vojske. Kroz prozor, zajedno sa poručnikom, zavijena samo u
ćebe, pobegla sam od Vatija treći put. Vatije je stajao na vratima nemoćan i ukipljen, oči su mu
bile pune suza, a ledeni vetar je pored njega unosio sneg u kuću. Kočijama smo se poručnik i
ja odvezli u još bedniju provinciju, nisam ni slutila da takva postoji, u kojoj smo unajmili neki
studeni podrum. I u novoj godini poručnik je voleo moje telo, ali, voleo je i kocku i bančenja.
Iščekivala sam ga, uporno. Gledala sam napolje kroz jedini prozorčić i osluškivala. Belina i
tišina smrzavale su mi srce. Znao je da ne dođe po nekoliko noći, a kada bi došao, bio je pijan,
krvav, umoran i ljut. Hrkao je da je to bilo neizdržljivo slušati. Poneki put bi me samo izudarao,
a poneki put bi me uz batine i uzeo; ovo drugo, činilo mi se, dosta ređe. Smrznuta, gladna,
narušenog zdravlja, vratila sam se Vatiju. Zubatom Suncu je ostao još jedan zalogaj dana kada
sam poražena otvorila dobro poznatu kapiju i ušla u dvorište. Ovnovi su visili po ogradi i glasno
komentarisali moj povratak. Vatiju se vratila njegova cirkularna ženturača, dovikivali su jedan
drugom, pa prskali u smeh. Vatije je ćutao.
Vatije je znao da po nekoliko godina ne progovori sa mnom nijednu reč. A ja sam zato
znala da mu govorim ružne reči i da ga izazivam. On bi pokunjeno izašao napolje, seo na kameni
175

stepenik ispred kuće i dugo tako sedeo.

Page
 Otkad ih je Vatijev čvornovati otac uzeo, ja nikada nisam videla, ni poželela da vidim,
naše blizance. Čula sam da su jednom bili dosta bolesni, ali su se izvukli. Ja sam tada imala
nekih poslova oko kuće pa nisam stigla da ih obiđem. Tih dana su ovnovi po ceo dan visili po
ogradi i s gnušanjem gledali u mene. Ponekom bi se omaklo da pljune u mom pravcu. I meni
bi se omaklo da pljunem ka njima. Vatiju je, koliko sam čula, bastalo da ih obilazi, sve dok ga
jednog dana odvratni blizanci nisu dočekali kamenjem. Vratio se kući sav izubijan i uplakan.
Jecao je i ponavljao zašto, zašto… Od tada sam prestala da mu sipam otrov u supu. Ne, nisam
ga nimalo manje mrzela, nego, prosto, nisam mogla više da ga trujem.
Ne znam zašto sam četvrti put otišla. Hodala sam zavejanim ulicama, sudarala se sa
poludelom stokom koja je nosila balone vina ili krilate jelke, bežala da mi ne polome noge
vrišteća odvratna deca koja su se sankala niz strme ulice. Oko mene se odvijao život, a u meni
je bila praznina. Pitala sam se tada u kojem bi pravcu krenuo Vatijev i moj život da onda kada
su nas upoznali nisam poželela da budem na njegovoj sahrani. Noge su me same odvele na
železničku stanicu i ja sam ušla u postavljeni voz. Nije me interesovalo u kom pravcu voz cima
i tandrlja. Samo što dalje, mislila sam. Želela sam da nestanem. Istinski. Bila sam sama u kupeu,
a možda i u celom vozu. Stoka, iako opijena dočekom Nove godine, više se bojala da je sneg
ne zatrpa nego što je želela da otputuje iz pihtijaste provincije. Ostala je da odvratnoj deci kiti
jelketine, da ždere, loče i đipa, a pred zoru da se grli i dernja. Voz se često zaustavljao, stajao
pa kretao, a onda se, na jednoj jako obasjanoj stanici, zaustavio konačno. Nisam znala da je
železnica zbog nerentabilnosti ukinula sve veze osim sa prestonicom i da sam stigla u nju.
Sedela sam u zaleđenom kupeu i slušala, iz obližnjih kuća i restorana, muziku, čestu vrisku i
pucnjavu iz revolvera. Pustim ulicama je jedna volina, razdrljene bunde i košulje, projurila na
sankama, divlje šibajući svoje trouglaste konje. Vikala je, narode, učestala Nova godina! Više
nikoga nisam videla. Samo pahulje snega. Našli su me sutradan, polusmrznutu. Otkravili su me
i vratili Vatiju.
Vatije je skroman i nikada od života ništa nije tražio, pa je sasvim normalno i pravedno
što nikada ništa nije ni dobio. Međutim, pre neku zimu, na njegovo ime je stigao prelep buket
ruža. Nije bilo imena pošiljaoca. Nisam ga ništa upitala. Dugo je blenuo u buket, zamišljen, a
zatim je do kasno u noć sedeo na stepeniku i gledao nekuda u daljinu. Padao je sneg. Razmišljala
sam da li da počnem ponovo da ga trujem, ali sam odustala. Verovatno je to bila nečija greška,
ko bi njemu ovakvom, ništavnom, mogao poslati buket cveća. Vatija niko nije mogao da voli.
Ceo život je, eto, otaljao, a nijednog prijatelja nije stekao. Kada sutra crkne, niko neće ni
primetiti, a kamoli suzu pustiti. Pitam se zašto li je uopšte trošio vazduh.
Eno, probudio se. Upalio je lampu, dobro je da i to ume. Neće izaći da mi pomogne.
Hladnoća mi je zašla za nokte, a još nisam završila sa svinjom. Kada ću istopiti mast. Izgleda
da on živi samo meni u inat. Sve češće mi se čini da je onda kada su nas upoznali osetio šta sam
poželela. A ta želja mi još uvek greje dušu. Ne mogu dozvoliti da njegova slabost pobedi moju
snagu. Plašim se samo da mu onaj tajanstveni buket cveća nije neki skriveni dokaz da nije
uzalud živeo, i da mu on ne daje snagu da istrajava.
za doktora

Ja sam nežna i snena konkubina! – Ja sam opasna, koščata gejša dečakolika! – Ja sam lukava,
plava kurva amerikanska! – E, i ja sam kurva amerikanska! – Ma nemoj, ja sam prva rekla! –
176

Šta ima veze, ne postoji samo jedna kurva amerikanska… Vrckale smo svoja suvopičasta tela,
poređane ispred izglancanog izloga sa ženskim rubljem, pogledima milovale glatke
Page

kombinezone i čipkaste korsete i gaćice, i glasno maštale. Naši zašiljeni dečaci međusobno su
 se gušali i rvali, ispuštajući divlje krike kao i uvek kada izađu iz bioskopa. Mi Cigani volimo
Tarzana. Obasjani mesečinom, krovovi zgrada su dremali i svoje čarobne tajne čuvali.
Obližnji jablanovi, izduženi i uspravljeni do bezobrazluka, stremili su nebo da razdeviče.
Tih noći sam izlazila iz detinjstva. Inače, živela sam sa mamom i bakom. Dedi, poznatom
džambasu, još dok sam bila beba, magarac je kopitom skrckao lobanju, a oca nisam imala.
Mama je tvrdila da imam oca i da je jedan od braće Ramadani garantovano on. Ja joj nisam
verovala. Detinjstvo sam provela sa glavom u maminom krilu, slušajući kako između noktiju
njenih palaca pucketaju vaške izvađene iz moje hitre kose.
Pune želja, odvojile smo se od izloga ženskog rublja, uhvatile naše tarzane za uši i ulicama
koje su izazovno vijugale i svojim mršavim telom raspaljivale proleće, povele ih našim
slabašnim kućicama. U susret nama, lagano je išao providni mladić sa debelom knjigom pod
miškom. Naši tarzani protrčali su pored njega i izbili mu knjigu, koja je pala na ulicu i
otvorila se. On je zbunjen i uplašen stajao, a naši tarzani kad su videli da ih on ne juri, počeli
su da ga izazivaju, da mu se rugaju i da imitiraju Čitu. Ja sam mu prišla, podigla knjigu, sa nje
pirnula prašinu i pružila mu je. On se zagledao u moje lice i rekao mi hvala. Iznenada je
dunuo neki topao vetrić. Moje drugarice su mi se smejale, a jedna mi reče, Adea, Adea, kurvo
bela. Tarzani su nastavili put gurajući se, a mi smo išle za njima odmereno i kulturno. Jednom
sam se okrenula nazad. Njega više nije bilo. Da, tih noći sam izlazila iz detinjstva.
Učio me je da čitam, crtam, brojim, računam, pišem… Svojski sam se trudila da on ne bi
pomislio da sam glupa. Mnogo sam se jadna napatila. Čudio se kako mi račun dobro ide. A on
je bio tako pametan i načitan. Svakoj njegovoj reči mogla sam se satima diviti. Kao knjigu da
čitaš kada ga slušaš. A nekako nespretan i smušen kao tek omačeno mače onako slabovid i
ozbiljan. Da ne znaš, kada ga gledaš, da li da pukneš od smeha ili da ga gnjaviš i giličeš. Kad
bih ga videla tužnog i zamišljenog, pitala sam ga Vatije, Vatije, šta ti je, i on bi se nasmejao.
On je položio ispit iz anatomije i ceo dan je presrećan skakao i blesavio se. Te noći sa neba su
se otkačinjale zvezde i padale. Te noći on je bio otkačen, a ja sam morala pasti. Ništa me nije
moglo spasti. Posle je, dok se prao, rekao da nikada od mene neće otići. Mama me je prebijala
zbog njega. Džaba mu se daješ, čini od tebe drolju, a na kraju će te šutnuti ko izjebanu kučku.
Ja joj nisam verovala. Bestidno sam mu se davala i rado pristajala na sve njegove hirove.
Šaputala sam mu ne poželi drugu ženu, ja ću sve da ti radim. Umeo je da bude i grub. Slabi
najbolje umeju da budu grubi. Sve što je u mislima poželeo, naslutila bih i odmah, bez pitanja,
bez pogovora, ispunjavala, samo da bih njega uz sebe zadržala. Rado sam pristajala i na takve
odnose za koje nisam mogla ni da pretpostavim da postoje. Šta sve učeni ljudi nisu u stanju da
izmisle. Mnogo sam se jadna napatila.
Tog jutra, na pijaci, jedan žandarm me je odbranio od razjarenih seljanki koje su htele da me
ubiju zato što sam pokušala da ukradem krastavac sa tezge. Bila sam tako gladna, sve što sam
imala trošila sam na ulepšavanje i oblačenje da bih njemu bila lepa. Pretučena, ali presrećna
što sam ostala živa, nabrala sam u nečijem dvorištu buket ruža da bih mu ukrasila stan jer je
tih dana završavao školu za doktora; otišla sam njemu. On se pozdravio sa mnom, stideći se
od svog oblačnog oca, i rekao mi da će ponekad navratiti. Nabubreli koferi već su bili
zatvoreni, a kutije sa knjigama zavezane uzicom. Osetila sam da se trnje ruža duboko zariva u
moje prste i dlan, ali mi se činilo da to nekog drugog boli i da se drugom događa. Jedno vreme
svi smo nepomično stajali u tišini, a zatim su njih dvojica bez reči krenuli. Nisam mu se bacila
oko nogu, nisam plakala, nisam molila. Samo sam klela žandarma koji me je tog jutra na
177

pijaci odbranio od seljanki. Zauvek ću pamti kako jedna po jedna ruža, niz čije stabljike je
tekla krv, pada iz moje olabavljene ruke na drveni patos.
Page
 Mesecima obraza nisam sušila, samo sam pušila. Dva puta sam pokušala da se obesim.
Mnogo sam se jadna napatila. Jednog prohladnog dana kupio me je neki uštavljeni kapetan.
Zvao se Muharem i imao je brod kojim je plovio morima i lovio ajkule. Voda ga je nanela
ovamo da bi brijačem povukao crvenu crtu preko vrata nekog prevaranta za koga je saznao da
se prerušen u ženu krije u našoj Ciganmâli. Svoj boravak na kopnu kapetan Muharem je
ujedno iskoristio i da se oženi. Za mene je mojoj mami dao dva džaka soli. Moja presrećna
mama je nudila da mu za ta dva džaka soli uhvati još neku goluždravu devojčicu iz
Ciganmâle, ili nekog zgodnog guzičastog muškarčića, ali on je odbio. Hteo je samo mene.
Sve devojke, tih dana specijalno razgolićene, zavidele su mi. Mnoge su duboko patile. Neke
od njih je kapetan Muharem i po nekoliko puta utešio. Nisam bila nesrećna zbog odlaska;
želela sam da pobegnem što dalje, ali, život mi je pokazao da i tuga ume da putuje.
Kapetan Muharem je bio presrećan kada me je video golu. Dok smo vodili ljubav, ja sam
žmurila i zamišljala Vatija. Kapetan Muharem je bio preushićen kada je video da znam da
pišem i da računam. Poveravao mi je da vodim evidenciju kad on s prijateljima igra tablić.
Iskreno me je poštovao i voleo. Ali strasno me je mrzela malobrojna, ćutljiva i podmukla
posada našeg broda. Brod se zvao Bengal. Zamolila sam kapetana Muharema da brodu da
ime Vatije. On je odbio jer je baksuzno brodu menjati ime.
Kapetan Muharem me je učio da pecam ajkule i da igram tablić. Svojski sam se trudila da on
ne bi pomislio da sam glupa. Mnogo sam se jadna napatila. Čudio se kako mi tablić dobro ide.
Prvu ajkulu koju sam upecala morali su da puste u more jer mi je nje bilo žao. Neutešno sam
plakala i nisam dozvolila da joj odseku peraje. Ajkula mi je mnogo ličila na Vatija. Posada je
ćutala, odmahivala glavudžama i izvršila naređenje da vrati ajkulu u okean.
Godine su nas kao talasi zapljuskivale, a zatim se nepovratno gubile u daljini. Mi smo plovili,
lovili ajkule, sekli im peraja i tako obogaljene bacali ih nazad u okean da crknu bespomoćne.
Peraja smo u lukama Dalekog istoka prodavali naduvenim mafijašima, koji su ih dalje
preprodavali ekskluzivnim restoranima ili apotekama. Naša ušteđevina je rasla i pozitivno
uticala na muškost kapetana Muharema i na moju želju da joj udovoljim. Bili smo tako veseli.
A ajkule, na palubi našeg broda, izgledale su tako tužne. Najlepšim primercima sam davala
ime Vatije.
Kapetan Muharem me je voleo, mnogo. Gotovo onoliko koliko me je posada broda mrzela.
Sve sam učinila da me posada zavoli. Jedva sam hodala, ali njihova mržnja se nije gasila. Ja
sam iz dana u dan molila kapetana Muharema da promeni ime broda u Vatije. On se plašio
prokletstva. Uporno je odmahivao rukom. Jedne lepe i strasne noći kapetan Muharem mi je
zatražio da ga oslovljavam sa Muhi, što je prisnije i više odgovara našem odnosu. Ja sam
pristala, a on, obradovan, dozvolio je da brodu promenim ime. Odmah, još te noći, prefarbala
sam staro i belom farbom napisala novo ime. Brod se konačno zvao Vatije. Glupa posada je
izjutra zlobno gunđala i širila sujeverje. Tog dana, napali su nas gusari. Upiškila sam se od
straha. Gusari su našoj posadi odsekli udove i tako obogaljene sve pobacali u okean,
našeg Vatija su potopili, a Muhija i mene zarobili.
Držali su nas pod palubom i nisu nas dirali, samo bi povremeno gusarski kapetan Servantes
poslao po mene da bi me silovao. Muhi je teško patio zbog toga. Tešila sam ga. Kapetan
Servantes je bio lep i dobar čovek. Između njega i mene javila se prisnost pa me više nije
silovao. Molila sam ga da svom brodu da ime Vatije, a zauzvrat sam obećala da ću mu roditi
mnogo gusarčića. On se isprva nećkao, ali je pristao. Nadala sam se da, negde tamo daleko, u
178

svom srcu Vatije oseća da okeanom plovi gusarski brod s njegovim imenom. Tog dana je na
brodu izbila pobuna. Kapetan Servantes je sa grupom svojih odanih ljudi uspeo da uguši
Page

pobunu. Pobunjenici su pogubljeni i bačeni u okean. Njihovi krvareći leševi, nošeni vodenim
 strujama, uporno su plovili za brodom. Kapetan Servantes mi je bivao sve draži. Dvoumila
sam se da li da ga nagovorim da smakne Muhija. Ali predveče, japanska Vojna mornarica
napala je gusarski brod Vatije, pobila svu posadu i bacila u okean, kapetana Servantesa
obesila za katarku, a Muhija i mene oslobodila, pa zarobila. Naduti leševi ranije pobijenih
gusara-pobunjenika gurali su se s novim leševima i svi zajedno tonuli su na dno okeana. Posle
dugotrajnog, odvojenog propitivanja – japanski admiral me je unakrsno silovao, ali to nije
bitno – uspeli smo da dokažemo da nismo gusari, pa smo pušteni u prvoj luci. Čim smo
stopalima dodirnuli topao lučki kamen, osetili smo da je zanavek prekinut naš lov na ajkule i
da je jedan period našeg života završen.
Na sigurnom smo imali lepu ušteđevinu. Kupili smo brodić i od njega načinili ploveću javnu
kuću. Naše kurve su bile vredne. Muhi je svaku isprobao. Ništa nije prepuštao slučaju. Ja sam
vodila posao. Svojski sam se trudila da ne bi pomislili da sam glupa. Posao je cvetao. Čak
sam i ja, krijući od Muhija, odlazila u ispomoć. Mušterije su se čudile kako mi dobro ide.
Naša ušteđevina je rasla. Najlepšim kurvama sam davala ime Vatije. I Muhiju, koga sam
iznenada silno zavolela, dala sam ime Vatije. Muhi nije mogao da izdrži veličinu moje
ljubavi, pa je jednom pred samu zoru, isceđen i iscrpljen, umro. Naša ušteđevina je postala
moja. To me nije odvratilo da sama nastavim započeto. Ali zlatne godine na brodiću su se
potrošile. Moje najlepše kurve je odneo sifilis. Posao je jenjavao. Na svakom koraku stasavala
je mlada, oštra konkurencija. Zalud sam obogaćivala program muzikom, pesmom i
nastranostima. Cena ženskog mesa je nezadrživo padala. Mnogo sam se jadna napatila.
Međutim, moja ušteđevina nije bila mala. Jedno jutro, digla sam ruke od ploveće javne kuće,
spustila noge na čvrsto tlo, ugurala se u prenatrpan voz i vratila se na mesto prve ljubavi.
Dočekala me je hladnoća i tužni bolovi u dlanu u koji se nekada davno zarilo trnje ruža.
U centru grada kupila sam kuću na sprat, sa velikim vratima, širokim balkonom i bakarnom
kupolom. Ne izlazim iz nje. Svake noći otvorim prozor, gledam u zvezde i tiho ga dozivam.
Najsjajnijim zvezdama dajem ime Vatije. One koje dobiju njegovo ime rasprsnu se u zvezdani
prah. Ne mogu ni one da podnesu veličinu moje ljubavi i teret moje tuge. Zato, na nebu i
nema više zvezda. Odozgo samo padaju krupne pahulje.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
179

MART-APRIL 2017.
Page