EckNo12 PDF

ECKERMANN
WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS
NOV - DEC 2017.
BROJ 12
Sva prava zadržana © 2016 - Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

novembar – decembar 2017.
SADRŽAJ
ECKERMANN........................................................................................................................................ 1
SAČUVATI DREVNOST ...................................................................................................................... 3
KORACI 49/50...................................................................................................................................... 12
TAJNO PLIVANJE............................................................................................................................... 21
MARGINE BIVSTVOVANJA ............................................................................................................. 27
POSMATRAČ ZVEZDA...................................................................................................................... 30
VIDEO ZEN .......................................................................................................................................... 36
MRTVA PRIRODA .............................................................................................................................. 39
CRNE RUKE ........................................................................................................................................ 40
LAZAR.................................................................................................................................................. 45
PSIHOTAČKA...................................................................................................................................... 46
ISEČAK ŽIVOTA ................................................................................................................................. 50
MATRIX INFERNO, RESTART 2020 ................................................................................................ 54
DVA ŠVEDSKA ROMANA ................................................................................................................ 57
ZOV BESMISLA .................................................................................................................................. 59
FENOMEN KUĆE ................................................................................................................................ 61
KARIRANA SLOBODA PESNIČKOG SUBJEKTA .......................................................................... 65
JOŠ JEDAN INTIMNI BEOGRAD...................................................................................................... 68
PEOPLEHAVETHEPOWER ............................................................................................................... 70
KRV NA KOTURNAMA ..................................................................................................................... 75
ŠOK SOBA ........................................................................................................................................... 77
KOBNO PISMO.................................................................................................................................. 116
PUTOVANJE I LAGANJE................................................................................................................. 131
SENKE ................................................................................................................................................ 144
OPSENARI ......................................................................................................................................... 159
ECKERMANN.................................................................................................................................... 164
2
Page
ECKERMANN PITA
Jelena S. Mladenović
SAČUVATI DREVNOST
.
.
.
.
…..Jelena S. Mladenović (1984, Kruševac) je doktorantkinja filologije na Filozofskom
fakultetu Univerziteta u Nišu, gde radi kao asistentkinja na Departmanu za srpsku i
komparativnu književnost. Oblast njenog užeg naučnog interesovanja je srpska književnost
20. veka, odnosno savremena srpska književnost. Učesnica je brojnih naučnih skupova u
zemlji i inostranstvu i objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima. Priredila je
rasute i pesme iz rukopisne zaostavštine Branka Miljkovića, drugi tom Sabranih dela (B.
Miljković, Pesme II, Niš: NKC, 2017). Piše književnu kritiku i živi u Nišu.
.
.
…..Znate li da među pesnicima postoje razni pokvarenjaci, sebičnjaci, zavidljivci,
ogovarači…?
.
…..Nisam sklona tome da delim ljude na poštene i pokvarene, velikodušne i sebične, ili bilo
kako drugačije. Ali zato vrednujem postupke. Svaki čovek čini i dobro i zlo, mada ne na isti
način i ne u istoj meri. Pesnici se tu nimalo ne razlikuju.
.
,
…..Pa zašto se onda bavite poezijom? Zašto je proučavate?
.
…..Ne verujem da umetnost može spasiti svet, ali verujem da pojedinca može. Poezija pruža
spas od „metafizičke studeni”. Meni je to dovoljno da je biram.
3
.
Page
.
…..Kako odvojiti živote pesnike od njihovih stihova?
.
…..A kako ih spojiti? „Čovek u knjizi” je ono što je pesnik želeo da nam od sebe dâ. A
sasvim sam sigurna da je to i nešto najbolje što je imao.
.
…..Može li se poezija tumačiti bez pesničkih biografija?
.
…..Trudim se da je tako tumačim. U stvari, i ne trudim se. Tako mi je prirodno. I gotovo sve
ih uspešno zaboravljam. Književnost je puna alternativa, biogafije i autobiografije su
isključive.
.
…..Omiljena pesma iz Vašeg detinjstva?
.
Imam konja zekana,
Kopita mu mekana,
Vode ne pije,
Zobi ne ije,
Nogom ne bije,
Repom ne vije,
Dok ide brže,
Noge ga drže,
A čim stane,
Odmah pane.
I bezbroj puta zaredom. Tako sam je govorila. Pesma se zove „Čudan konj”, a napisao ju je
Grigor Vitez.
.
.
…..Da li je Jesenjinova keruša bila tako neborbena? Zašto nije napala čoveka koji svu
4
njenu štenad potrpao u džak?

Page
.
…..A zašto Medeja ubija svoju decu? „O čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati”, kaže
Vitgenštajn. Da nema takvih priča i pitanja, književnost ne bi bila stvarnija od života, a jeste.
.
.
…..Koliko je nadrealizam uticao na potonju poeziju i na današnju poeziju?
.
…..Volim što ste me ovo pitali. Mislim da je uticaj nadrealizma, a pritom na umu imam pre
svega našu poeziju, i te kako veliki. Ne samo da su nadrealisti iznutra menjali i samu
socijalnu literaturu, gradili poeziju posle Drugog svetskog rata, već i današnja poezija koristi
nadrealističko nasleđe, ali je pitanje sa kakvom svešću o tome. Ne možemo govoriti o obnovi
nadrealizma, ali mi se čini da upravo opstajanje određenih nadrealističkih poetičkih
karateristika čuva samu bit poezije i štiti je kako od nasilne prozaizacije, tako i od
banalizacije.
.
.
…..Šta mislite o pesnicima koji su objavili tridesetak, četrdesetak ili više knjiga, kao što
su bili Janis Ricos i Miodrag Pavlović?
.
…..Jednostavno, postoje pesnici koji pišu mnogo i oni koji pišu manje ili sasvim malo.
Mislim da kvantitet ne utiče na kvalitet. Kvalitet se prepoznaje i u mnoštvu i kada je sam. Na
mene lično, kao čitaoca, ne utiče to da li je neki pesnik ispevao mnogo ili malo pesama da bih
se dohvatila čitanja. Bez obzira na broj zbirki ili pesama, čitalac uvek pravi svoj izbor i u
biranju je jedno od zadovoljstava čitanja poezije.
.
.
…..Blaže Koneski?
.
…..Od makedonskih pesnika radije biram Pavlovskog i Matevskog.
.
.
…..Slavko Mihalić?
.
…..„Oni (goniči, prim. J. M.) ne žele tebe, nego tvoje bježanje.”
5
Page
.
.
…..Mak Dizdar?
.
…..Kameni spavač kojeg je dočekala Kamena uspavanka.
.
.
…..Ivan V. Lalić?
…..Esejist. I kritičar.
.
.
…..Novica Tadić?
.
…..Đavoimeni. Ironija je da sam i ja njegov dželat.
.
.
…..Izet Sarajlić?
.
…..Filozof i pesnik su braća (po materi).
.
.
…..Vesna Parun?
.
…..Pesnikinja koja je „promenila pesmu” pre drugih. O tome danas treba više govoriti.
.
.
…..Koja je najbolja ili Vama najbliža knjiga Stevana Raičkovića?
.
…..Meni najbliža je Veliko dvorište. A to je i sve što bih želela. I jednog velikog crnog psa u
njemu.
6
.
Page
.
…..Treba li tražiti najbolju ili najlepšu pesmu nekog pesnika ili u nekom narodu ili
jeziku?
.
…..Treba. Ali je ne treba pronaći.
.
.
…..Sa koliko godina mlad pesnik prestaje biti mlad?
.
…..Kada više ne može da se ispenje na svoju planinu ili da prepliva svoju reku, a da mu to
bude dovoljno da bude srećan.
.
.
…..Zna li neko kada je nastala poezija?
.
…..Valja pitati decu. Ona sve znaju. Nepogrešivo.
.
.
…..Zna li neki kritičar šta je starije proza ili poezija? Ima li o tome nešto u knjigama?
.
…..Prisetimo se da se kroz istoriju menjao sam pojam poezije. Za savremenog čitaoca je ipak
najvažnije da upamti da sva poezija nije lirska i da je ne treba poistovetiti sa lirikom. Tako
ćemo joj sačuvati drevnost.
.
.
…..Ko je najbolji poznavalac poezije u Srbiji?
.
…..Kada bih mogla imenovati najboljeg, to bi značilo da sam bolji poznavalac poezije od
njega. Pitanje je kontradiktorno u osnovi.
.
.
7
…..Ko je najgori poznavalac poezije među književnim kritičarima u Srbiji?

Page
.
…..Pretpostavljam da bi to mogao biti neko ko se trudi da o svemu piše.
.
.
…..Šta Vaši studenti misle o pesnicima i poeziji danas? Da li ih vide kao zanesenjake ili
…?
.
…..Pesnike vide kao obične ljude koji se nerviraju dok stoje u redovima pred šalterima i
ponekad imaju gadan stomačni virus. Što se poezije tiče, čini mi se da su probirljivi.
.
.
…..Šimborska?
.
…..Rekla je da više voli smešnost pisanja pesama od smešnosti njihovog nepisanja. To mi se
veoma dopalo iako ne pišem poeziju.
.
.
…..Holan?
.
…..Jedan od tih pesnika koji su i leksikom pomerali granice. Tu patim kao čitalac jer nijedan
prevod nije dovoljno veran kada je poezija u pitanju.
.
.
…..Oktavio Paz?
.
…..Pevao je o onom istinskom povratku.
.
.
…..Nikita Stanesku?
.
…..Birala sam da proučavam srpsku poeziju zato što mislim da nam svaki prevod uskraćuje
8
nešto (ili mnogo) od značenja. Mislim da je meni Stanesku istekao kroz pore prevoda. A
Page
verovatno i mnogo drugih pesnika i pesama.

.
.
…..Magreli?
.
…..Oslobađa poeziju straha od prekoračenja granica.
.
.
…..Šta pitati Klodela?
.
…..Da li je umro u pravom trenutku?
.
.
…..Šta usvojiti od finskih pesnika Havika i Sarikoskog?
.
…..Vrlo malo sam čitala. I to samo Pava Havika. Ali mi se i na osnovu toga čini da mi je
blisko severnjačko osećanje sveta.
.
.
…..Koji haiku Vam padne na pamet kada čujete reč haiku?
.
…..Ne znam nijedan haiku napamet. Setim se niškog pisca i prevodioca, Dragana J. Ristića, i
njegovih Haiku novina i haiku pesmama „na dijalektu”.
.
.
…..Zašto je među pesnicima veliki broj samoubica?
.
…..Neko im je rekao da se tako postaje veliki pesnik. Istina je, međutim, da se tako postaje
jedino mrtav pesnik. Puni smo predrasuda.
.
9
Page
…..Koliko Nišlije čitaju poeziju?

.
…..Ne znam koliko, ali je čitaju na razne načine. Iskoristiću ovu priliku da pomenem
književni klub Prejaka reč koji već trinaest godina u Nišu vodi Jadranka Milenković, u čijem
se domu svake nedelje (bez izuzetka) okupljaju ljubitelji književnosti od kojih su mnogi i
čitaoci i pisci. Čini mi se da je ovaj dobrovoljni vanistitucijalni egzil koji Jadranka održava
pravi raritet ne samo u Nišu, već i u čitavoj našoj zemlji. Tu se književnost tumači, vrednuje,
kritički razmatra, a smem da tvrdim da Jadrankina posvećenost čitanju i knjigama često
premašuje posvećenost onih kojima je to profesija. Pomenula bih i svoje studente Srbistike
okupljene u Književnoj boemiji, neformalnoj trupi koja javno čita lepu književnost.
.
.
…..Da li mnoštvo sajtova i blogova zbunjuje čitaoce poezije?
.
…..Ne. Naprotiv, tera ih da budu pažljiviji prilikom izbora. A praviti dobre izbore je nužno.
.
.
…..Kome se poveravate?
.
…..Onome za koga verujem da bi me mogao saslušati bez opterećenja da i razume.
.
.
…..Kome nikada niste verovali?
.
…..Roditeljima.
.
.
…..Čega se, koga se plašite?
.
…..Insekata. Prevoda.
.
10
.
Page
…..Kada ste naučili slova?

.
…..1987. godine uz Mikijev zabavnik.
.
.
…..Zamišljate li sebe kao baku koja unucima čita pesme?
.
…..Ne. Sebe zamišljam i vidim uvek i jedino kao devojčicu.
.
.
…..Pretpostavljam da imate nultu krvnu grupu?
.
…..25% šansi da je pretpostavka tačna. To je sve što znam.
.
.
…..Kada ste poslednji put videli devojčice na ulici koje igraju lastiš?
.
……Ne sećam se. Biće da su to bile moje drugarice 1994. godine.
.
.
…..Da li ste sanjali stihove?
.
…..Jesam. Sva sreća je u tome da ih se ne sećam. Potpuno modernistički, zar ne?!
.
.
…..Po čemu želite da Vas pamte?
.
……Po tome što sam se trudila da neki vredni ljudi ostani upamćeni.
.
.
11
Razgovarao Enes Halilović

Page
Petar Matović
KORACI 49/50
.
.
.
…..Petar Matović rođen je 1978, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše
poeziju i eseje, objavljuje u periodici, zastupljen je u više antologija, pesme su mu prevedene
na više jezika. Objavio je tri zbirke
pesama: Kamerni komadi, Koferi Džima Džarmuša (izdanja na drugim
jezicima: Walizki Jima Jarmusha, Maximum, Kraków, 2011; Les maletes de JimJarmusch, La
Cantarida, Palma de Mallorca, 2013), Odakle dolaze dabrovi (2013) i Iz srećne republike
(2017). Dobitnik je stipendija Gaude Polonia 2013 Ministarstva kulture Republike
Polјske, Baltičkog centra za pisce i prevodioce (Vizbi, Švedska, 2015), Traduki (Split,
2016), Kultukontakt (Beč, 2017) i Q21 (Beč, 2017).
.
.
…..Vaša omiljena igra u detinjstvu?
.
…..Između dve vatre.
.
.
…..Sport Billy ili Hi-men?
.
…..Štrumfovi. Nedeljom u 19h. To je tih petnaest minuta koje se čekalo tokom cele nedelje.
Bilo je lepo imati tako iskrenu radost za malim užicima. Mislim da danas nedostaje upravo to.
Čini mi se da odraslo doba počinje onda kada se proticanje vremena meri kalendarom, a ne
željenim događajima.
.
.
…..Zagor ili Blek Stena?
…..Marti Misterija i Alan Ford. Fantazija i ironija, borba sa nepoznatim/skrivenim

neprijateljima me je oduvek više privlačila, nudila je nešto iza neposrednog opažanja, a kako
12
se naknadno ispostavilo odnosilo se na neposredno okruženje.

Page
.
.
…..Šta ste mislili, ko je jači Tarzan ili Bruce Lee?
…..Nisam mislio. Tarzan je bio jači jer sam prvo gledao crtani film o njemu. A on je znao i
„nemušti jezik‟, imao je više raznolikih prijatelja, te je u komunikaciji bio i raznovrsniji.
.
.
…..Šta je najveća zabluda iz Vašeg detinjstva?
…..Da nisam drugačiji.

.
.
…..Da li su Vas tukli, kod kuće, u školi, na ulici?
…..Samo kod kuće. Ali to je tada bilo uobičajeno i smatralo se odlikom brige roditelja.
Nekada smo u školi upoređivali masnice od kuća. I samo jednom me je pretukao nastavnik u
osnovnoj školi, greškom, bilo je u petom razredu. Sedam dana nisam išao na nastavu.
Tadašnji direktor je rekao da bi trebalo da imamo razumevanja zbog njegovih porodičnih
problema.
.
.
…..Ko Vas je kinjio? Zbog čega? Kako ste to podnosili?
…..Najviše sam bio kinjen od ̶ samog sebe. Mislim da čovek može da bude povređen nekom
situacijom ili od nekog drugog samo jednom. Nakon toga neprestanim pomislima
povređujemo se, kinjimo ̶ iznova!
.
.
…..Želeli ste da budete?
…..Đubretar. Mislim da je taj higijeničarski odnos prema okruženju izrazito deficitaran.

13
Page
.
…..Omiljena bajka?
…..Zlatna jabuka i devet paunica.

.
.
…..Koje priče su dominirale u Vašoj kući?
…..Narodne epske pesme. Sećam se komšije Radisava koji je znao gotovo celu epiku
napamet, i šaljive pesme, što znači i makar pola Crvenog bana. Ali, njegova interpetacija
epike, naročito etičkog momenta, dijametralno se razlikuje od ove koja se bespoštedno
zloupotrebljava u savremenom kontekstu.
.
.
…..Najveća laž koju ste izgovorili?
…..Da mi je otac živ i da će doći da te nesrećnike, koji su se spremali na me – prebije!

.
.
…..Da li ste devedesetih godina osetili nemaštinu?
…..Bilo je nemoguće ne osetiti. Mada u znatno manjoj meri jer nismo pripadali ni toj srednjoj
radničkoj klasi već bili ispod nje. Ali više od nemaštine uznemiravala je bahatost sistema,
naročito policijskih snaga. Sećam se da nas je jedna policijska racija postrojila nakon
fudbalske utakmice između dve osnovne škole u gradu, niko od nas nije bio stariji od
četranest godina. Policajci su nosili poluatomatske puške, okružili nas, a jedan nam se, držeći
ruku na pištolju, obratio rečima: „Ko pokuša da beži, pucaću!‟ Iz ove perspektive to je još
strašnije, banalno, groteskno.
.
.
…..Kada ste napisali prvu pesmu? O čemu?
…..U osnovnoj školi, na času, iz čiste dosade, o siru. Bilo mi je interesantno da rimujem,
smešno. Nije se smelo pričati na času, a da pazim, nisam umeo.
14
.
Page
.
…..Koliko ljudi u Požegi čita poeziju?
…..Više nego dovoljno. Siguran sam da njih nekoliko čita poeziju, i znam ih. Iznenadilo bi
me kad bih čuo za nekoga, a ne poznajem ga.
.
.
…..Kada sam jednom mom drugu, pesniku, pomenuo Vas, on je viknuo: Dosta mi je više
te Požege! S tim u vezi, koliko ste puta bili suočeni sa zavišću kolega?
…..Nijednom.
.
.
…..Da li je bilo intriga, podmetanja, spletki?
…..Ne.
.
.
…..Da li Vam je neko spasao život?
…..Jedan speleolog iz Arilja, po struci inače psiholog. Zajedno smo planinarili i spuštali se u
jame i pećine u klisuri između Arilja i Ivanjica. Jednom sam se otkinuo sa veza i završio u
procepu, iz kojeg se ništa nije videlo. Ne znam kako me je izvukao, ali jeste. To je trajalo
skoro dva dana, bez pomoći sa strane, nismo imali mogućnost da kontaktiramo pomoć. Nisam
siguran ni čiji je strah bio veći, moj ili njegov. Uglavnom, po izlasku na svetlost, mnogo toga
se kaže, drugačije se opaža stvarnost.
.
.
…..Ko Vam je pomogao u poeziji?
…..Mnogi. Mislim da je potpuna samoća besmislena, i da je dragoceno iskustvo koje se stiče

u interakciji sa drugima. U srednjoj školi su me pisci iz Požege pustili u svoje biblioteke, koje
15
su mi o književnosti rekle značajno više nego profesori u školi. Potom, pomogli su mi stariji,
iskusniji pesnici koji su svojim komentarima uticali da razumem taj zanatski deo pesništva,
Page
što se u gomili knjiga ipak nije mogli naći. Time sa zadužen, i može se (uz)vratiti jedino
predavanjem takvog iskustvima mlađima.
…..Čega se stidite?
…..Vlastite slabosti.
.
.
…..Kome dugujete izvinjenje?
…..Sebi u mlađim danima, jer nisam imao dovoljno samopouzdanja, poverenja za ono što
sam mogao. A kad se setim da nekome dugujem izvinjenje, odmah to učinim. Nekima se
izvinim unapred jer bude očigledno šta će biti.
.
.
…..Kome se poveravate?
…..Nikome.
.
.
…..Da li ste aktivista neke nevladine organizacije?
…..Trenutno ne.
.
.
…..Broj cipela?
…..49/ 50.
.
16
.
Page
…..Da li ste nekad jahali konja, kamilu, slona?
…..Samo konja. Više puta. Nekad i bez sedla.

.
.
…..Imate li tzv. najboljeg druga?
…..Da.
.
.
…..Koji pesnik je napisao najbolju pesmu?
.
…..Postoji više pesama, od različitih pesnika, koje najviše volim. Ali bih pažnju ovom
prilikom usmerio na mlađe stvaralaštvo, na pesmu Vlastimil Lejsek: Mozart on the
Moon Uroša Kotlajića.
.
.
…..Gde su nestali Koferi Džima Džarmuša?
…..U rukama čitalaca. Vrlo brzo su napustile rafove, mada ih je bilo u malom broju knjižara,
gde je poezija uvek skrajnuta, uvek van uočljivih tačaka. Ali znam da tržište poezije drugačije
funkcioniše od uobičajenog tržišta knjiga, te to svakako valja sagledati iz drugog ugla.
Naposletku, čini mi se da danas prisustvujemo nekoj vrsti obnove poezije. Čitanja poezije u
drugačijim prostorima od uobičajenih, poput kafea i klubova, posećena su. Jednom poznaniku
je na takvom događanju ukraden mobilni telefon, što bi literarno moglo biti vrlo pregnantno,
te zamisliti da se u današnjoj publici krije neki neki bandit koji sa pesnikom ima sastavnu
svezu, ne isključnu, ili pak savremeni Vijon.
.
.
…..Ako znate odakle dolaze, recite nam gde odlaze dabrovi?
…..Dabrovi predstavljaju demonsku zajednicu koja instiktivno-destruktivno utuče na okolinu,

i u tom smislu odnosi se na razarajuće dejstvo koje kolektiv može da ima, naročito prema
17
pojedincu i gušenju ličnih sloboda. Uveren sam da je MI pravi pakao.

Page
.
.
…..Ako su za Jovana Hristića rekli kako je želeo da bude Grk, može li se za Vas reći da
želite biti Poljak?
…..Možda bi bilo poštenije referitati na Poljsku u celini nego samo na poljske pesnike. Jer
boravak u toj zemlji mi je sa iskustvene strane bio neprocenjiv. Kao da sam došao u neki
nestvarni predeo. Kiše koje traju danima, crni krovovi u Galiciji, paradoksalno tada sam u
sebi konačno lokalizovao neki čudni, toliko žuđenog bola koji me konstantno prati. Od
poljskih pesnika sam za knjigu Odakle dolaze dabrovi preuzeo angažovanost, i način kreiranja
ironije, pre svega mislim na Šimborsku i Herberta. Od Vorošilskog povremenu direktnost,
otvorenost. Od Zagajevskog slikovitu sentimentalnost iz ranije faze. Od Miloša
dugi, neoklasicistički stih. Dakle, za takvu zbirku pesama bio mi je potreban drugačiji
oslonac, nikako na zapadni kanon. A kontinuitet traumatizovanog istorijskog nasleđa,
iskustvo totalitarizma koji su i kvantitativno obeležili poljsku poeziju činilo je plodno tlo.
.
.
…..Čini mi se da knjiga Iz srećne republike sadrži sve dobre osobine Vaše poezije, ali i
da ste njome ušli u punu pesničku zrelost… Koliko je, gde i kako nastajala ova knjiga?
.
…..Nastajala je na Gotlandu u Švedskoj, u Krakovu, Beču, Splitu, u Grčkoj, mahom na
rezidencijalnim boravcima za pisce, tokom četiri godine. Jednostavno, poslovne obaveze
danas nisu milostive u pružanju vremena koje bih izdvojio za pisanje. A situacija je delimično
na poslu i značajno više u gradu bila, i to iz groteksnih političkih razloga, suviše vrela da bih
mogao naći mir. Zato sam se morao snaći na drugačiji način.
.
…..Potrebno je malo dosade kako bi osetio stvari. Zašto?
.
.…..Današnje radne obaveze ne ostavljaju dovoljno praznog hoda koji je neophodan da bi se
obradili svi utisci i emocije koje donese dan. Odatle tako česta sagorevanja. Ep o
Gilgamešunam npr. govori da se za sve ove hiljade godina čovek u emocionalnom smislu
čovek nije promenio, ako se promenio u svemu drugom. Možda je ovo trenutak kada se to
dešava, te je ovo samo jedan, ali važan evolutivni momenat u našem razvoju.
.
.
…..Tvrdite da poeziji ne treba buka; šta treba poeziji?
18
Page
…..Vreme koje sporije protiče i vera u samu sebe, koju su kritičari na razmeđi vekova
gromoglasno urušivali tuženjem nad krizama književnosti/poezije/čitanja.
.
.
…..Pišete li rukom ili na tastaturi?
…..Za pisanje koristim tastaturu. Mislim da je medij nevažan, ljudska ruka se lako privikne na
produžetke, treba navežbati njenu brzinu, harmonizovati je sa slikama koje u tom činu izviru
iznutra.
.
.
…..Da li bi prihvatili funkciju ministra kulture?
…..Ne. Ali mislim da bi bilo dobro ohrabrite ljude na toj poziciji da stvarno budu ministri
kulture, i zakonski urede stvari u ovom sektoru. S druge strane, ministar bez jake političke
podrške u parlamentu je besmislen. Najveći neprijatelji ustanova kulture danas su svakako
bahati lokalni političari koji ih tretiraju ili kao neželjeno dete, koje bi najradije ugušili na
nekom đubrištu, ili kao mesto za zapošljavanje loših kadrova, kojima ne mogu naći drugo
rešenje. Ministar kulture bi morao stati u odbranu ustanova u celoj državi, koristeći
mehanizme sistema. Iskreno, da li se to ikad kod nas desilo?
.
.
…..Da li ste nekad usmrtili stvorenje? Zaklali kokoš, pregazili psa na putu, praćkom
pogodili pticu…?
…..Ponekog insekta i jesam, što mi i nije teško s obzirom na moju gazeću površinu. Jednom
sam i udario psa na putu, ali situacija je bila takva ili da nastavim pravo i udarim njega, ili da
skrenem i udarim u drvo ili kamion, i tako usmrtim ljudsko biće. Zapravo ono što porazi, ili
ohrabri, jeste brzina i sigurnost odlučivanja u ključnom momentu. To je ono nepoznato što
otkrivamo o sebi, i ne mora da bude ni dobro ni pravedno. Onda to porazi.
.
.
…..Razmišljate li o smrti?
19
…..Ne, ali je osećam.

Page
.
.
…..Plivate li u rekama?
…..Najviše plivam u reci Rzav, u požeškom i ariljskom kraju. Priroda je nedirnuta i voda je
toliko čista da je bajkoliko. Stene koje se nadvijaju nad zelenim virovima, hladni vodotok i
kada je temperatura vazduha preko četrdesetog podeoka, uglačano kamenje u brzacima.
Krajolik nametne neophodne spore ritmove da bi se stopili sa njima.
.
.
…..Kada ste poslednji put bili u šumi?
…..Prošli vikend, na planini Povlen. Otprilike tri puta mesečno sam u obližnjim planinama.
Tamo još uvek postoji izrazita jesen, za razliku od gradova. Sada su stabla puna veverica i
detlića. A postoje i dobri vidikovci, koji nametnu sliku gradova kao opasanih bodljikavim
žicama i nas, koji stojimo van toga i spasavamo se samo u trenucima. Na takvim mestima
upoznate ljude koji žive.
.
.
…..Ima li svaka država pravo da poseduje atomsko oružje?
…..Nisu u pitanju prava već mogućnosti. Mnoge bi ga se dočepale. A prava daje neka druga,
moćnija država koja ga odavno poseduje. Paradoksalno, njena nuklearna snaga joj daje moć
da pervertira moralne principe i obezbedi koncenzus za to. Ćutnja (tišina) već je odavno
počela, Predosećanje je nuklearne zime.
.
.
20
Page
Risto Lazarov
TAJNO PLIVANJE
.
.
.
…..Risto Lazarov (Štip, 1949), pesnik, esejista, kritičar, novinar. Završio je jugoslovensku
književnost i makedonski jezik na Filološkom fakultetu u Skoplju. Bio je generalni direktor
novinske agencije Tanjug. Bio je glavni urednik međunarodnog časopisa Balkan forum. Od
1997. godine je direktor i glavni urednik nacionalne televizije Telma. Predsednik je
Makedonskog PEN centra. Objavio je više od dvadeset knjiga poezije. Knjige izabranih
pesama Rista Lazarova objavljene su u Engleskoj, Rusiji, Srbiji, Bugarskoj, Albaniji,
Sloveniji, Češkoj, Australiji. Preveo je knjige poezije Česlava Miloša, Karla Sandberga,
Čarlsa Simića, Georgi Konstantinova, Abdulaha Sidrana, Gorana Babića. Živi u Skoplju.
.
.
…..Kada je nastala Vaša prva pesma?
.
…..Eh, mnogo treba da vozim u rikverc: jednog divnog leta kada sam sa pionirima iz mog
Štipa bio na letovanje na Ohridu. Sa namerom da skrenem pažnju na sebe jednoj devojčici iz
Skoplja…
.
.
…..O čemu ste pevali?
.
…..Pa, to je ustvari, bilo naklapanje dečjih rima o jezeru, o drugarstvu, o dečjim osmesima, o
skrivenoj simpatiji…
.
.
…..Prva asocijacija na detinjstvo?
21
.
Page
…..Štip, kuća u kojoj sam rođen, roditelji, dede i baka i čvrge na palavoj, nemirnoj glavi. Bile
su “u modi” bitke dečaka iz raznih mahala, a i ono, partizani i svabe, kauboji i indijanci…
.
.
…..Želeli ste da budete?
.
…..Valjda, bibliotekar. Vazda sam bio u gradskoj i fabričkoj biblioteci i zavoleo, eto, taj
poziv. Nije jedina neostvarena želja – život je pun toga.
.
.
…..Ko su Vaši preci?
.
…..Nije mi pri ruci porodično stablo. Grofovi nisu bili, al ih je bilo mnogo na broju: moj deda
je imao sedmoro braće i jednu sestru, a zatim tri kćeri i jednog sina. Svi partizani, ako je
danas “poželjno” reći to.
.
.
…..Da li je Vaša pesme Grob moje bake nastala u jednom dahu?
.
…..Da. Sve pesme nastaju u jednom dahu, razlika je u obimu tog daha. Kao sasvim mali
nisam znao tu priču, a onda, uz malo tumaranja, rodila se pesma. I uverenje koje traje do
danas, kada sam sam postao deda: najviše volim tu baku, koju uopšte nisam video, izuzev na
samo jednoj jedinoj fotografiji.
.
–
…..Roditelji?
.
…..Bila je obnova i izgradnja. Otac je stalno bio u tekstilnoj fabrici “Makedonka” zbog koje
su Štip prozvali jugoslovenskim Mančesterom. Sada je taj gigantski kombinat sa 7.500
zaposlenih progutala Tranzicija. Radnici su postali navijači Mančester Junajteda.
.
.
22
…..Omiljena priča iz detinjstva?

Page
.
…..Ivica i Marica. I neke druge su mi pričali, naravno. Ali ja sam ovu najviše voleo, možda
zbog Marice, ko bi ga sada znao…
.
.
…..Da li je ostalo nešto od Astiba?
…..Od Astiba je ostalo pedesetak privatnih konfekcijskih pogona, raskrčmila braća tog
“brenda”. I ko sada zna gde ima više tih konfekcija: u Štipu ili u Novom Pazaru?! No, ja sam
dete pokojne “Makedonke”, tamo mi je radi otac od postavljanja kamena temeljca do penzije.
Često sam bio u fabrici: slušao pesme paunova, igrao ping-pong…
.
.
…..Gde ste bili 26.jula 1963.?
.
…..U Štipu, ispred naše zgrade, sa tranzistorom u ruci, unezveren…
.
.
…..Prvi pesnik koga ste upoznali?
.
…..Aco Šopov, po štipskoj, a pomalo i partizanskoj liniji.
.
.
…..Kritičari kažu da svaku pesmu vezujete za iskustvo… a da li Vaše pesme nastaju
neposredno nakon iskustva ili su plod dalekih sećanja?
.
…..Tako je, nisam naučio da izmišljam pesme. A da li odmah nastaje pesma ili sa odloženim
dejstvom – kako kad. Misli, češće odmah.
.
.
…..Vi pišete jutarnje, dnevne ili noćne pesme?
.
…..Ma, nisam više noćobdija. Sa godinama sam se učlanio u klub ranoranilaca.
23
.
Page
.
…..Kako vidite ulogu PEN-a u budućnosti?

.
…..Ne razmišljam o tome. Odslužio sam u PEN-u svoje. Sad ste me podstakli da bacim
pogled u budućnost: vidim sve manje pisaca u tom društvu, sve više boraca za ljudska prava
opšte prakse…
.
.
…..Šta je novinarstvo donelo a šta odnelo Vašoj poeziji?
.
…..Pa, svaki kolosek života ima dve pruge. Recimo: leva je poezija, desna novinarstvo. Na
svakoj stanici razmenjuju mišljenja, ne mogu jedna bez druge.
.
.
…..Karlov most na Vltavi i Kameni most u Skopju, šta ih veže?
.
…..Tu umesto odgovora prilažem jednu kratku pesmu. Preveo sam je na brzake:
.
MOSTOVI
.
Uvek
pre povratka iz Praga u Skoplje
po čitav dan zurim u Karlov most na Vltavi
.
Uvek
pre povratka iz Skoplja u Prag
moj sin čitav dan zuri u Kameni most na Vardaru
.
I samo nas dvojica znamo
kakvi nam brzaci teku kroz duše
dok pre rastanka po čitav dan zurimo u mostove.
24
.
Page
.
…..Da li je Blaže Koneski ključna figura makedonske kulture?
.
…..Svakako jedna od najključnijih, ako se misli na makedonsku kulturu kroz vekove. A ako
se misli samo na savremenu kulturu – nema mu premca.
.
.
…..Prva asocijacija na Izeta Sarajlića?
.
…..Struške večeri i Avanti popolo u noćima bez interpunkcije. Nema Kike, nema više takvih
pesnika, sad su svi nekako uštogljeni, veoma pametni ili kako se to već kaže “po naški” –
erudite.
.
.
…..Da li ste upoznali Tita?
.
…..Sreo sam ga: dva puta 1970 godine – kad je bio u posetu Štipu i malo kasnije na radnoj
akciji na Sutjesci, gde mi se potpisao na partijskoj knjižici, koju čuvam kao suvo zlato. A kao
novinar sam pratio nekoliko njegovih poseta Makedoniji i više sletova na stadionu JNA
povodom njegovog rodjendana…
.[s lider categry=”null” count=”null”]
.
…..Ko Vam je učinio najveće dobročinstvo?
.
…..Aco Šopov. I neki drugi ljudi, ali on pre svega. I moja tetka Branka – partizanka.
.
.
…..Poznajete li Šabana Trstenu?
.
…..Ne lično. Poznajem mnogo rvača, Štip je svojevremeno bio apsolutni šampion u rvanju
slobodnim stilom, ali sam ja imao sreće da upoznam drugog Šabana – Sejdiua.
25
.
Page
.
…..A Darka Pančeva?

.
…..U isto vreme smo živeli u Beogradu, ali nismo se zbližili: to je tada nekako teško polazilo
od ruke okorelim parizanovcima i zvezdašima. A pre njegovog odlaska u Beograd, imao sam
stalno mesto na stadionu u Skoplju i uvek sam se radovao svakom njegovom pogotku. Čista
suprotnost realnom životu koji je prepun promašaja…
.
.
…..Kada ste poslednji put plivali u Bregalnici?
.
…..Auuu! Sigurno pre nego što sam postao gimnazijalac. Tome su se u kući suprostavljali,
naročito majka: “Ako se udaviš, dibićeš batine, da znaš!” – zapretila mi je jednom. Uglavnom
smo svi bili u disciplini – tajno plivanje.
.
.
.R
.
26
Page
POEZIJA
Valentina Novković
MARGINE BIVSTVOVANJA
.
.
.
Zaigrana
.
I danas sa dvojnim prisustvom
Na marginama bivstvovanja
Znam da se zaigram
Zamišljenim kartama sudbine
Ove koje su mi dodeljene
Po svim matematičkim pravilima
Na jedno se svode
Slabašno među velemajstorima
Ne po umeću već po predodređenosti
Dobre volje delioca.
Znam da se plodu od koštice uznadam
I pogači od opni ječmenih
U tom poigravanju ušetam u
Kakav prizor nežnosti
Obedujem iz limenih malo obijenih
Posuda iskrenosti
Natrunjene okrajke bdenija
zanemarim
Bedemi u nama silom nepomerivi su
mekota se sveta pod trnovljem naslućuje
.
.
27
Vajaru drugolikosti
Page
.
Moja je vlas na tromeđi

mašte zanoćila, zato me kuštravu,
zato me raznovlasu
jedva prepoznaješ.
Pod dlanom planinskih
iscelitelja lice mi svekolike crte
poprimilo,
zato me teško zaboravljaš nikad
na istom mestu ne prenoćivši.
Godinama dleto i šilo u
neizmislivu alatku spajaš koja bi do
legendi zaboravnih staraca doprela,
kojom bi se odvažnost tvoja usudila
da me u tebe ne dodirnuvši izvaja
usnama se na tajnu oslonivši.
.
.
Potomci
.
Vilice sveta provlače
reči prijateljstva, škrgut nemoći,
poneki prekor i pomisao da bismo
mogli bolje, mi neki drugi, a zapravo
ponavljajuće jednaki.
U teškom promicanju kroz otvore
nepoznanja laktovima, kolenima
skramu razmičemo. Upornost na
stvaranje pokorice ne utiče.
Ona je dokaz da se smisao čekanjem
u trajnost odeva.
Znala sam, dok rondam po delićima
sačuvanim da im se ne vratim,
pružiti priliku rasporedu zvezda
po pravilima slučajnosti.
Onako kako to čine u zapise verujući.
Pesme su potomci nabubrelih prstiju
neuspelih u oslikavanju snova,
vrijuće žuči osmeha i smirenja
u osluškivanju čekića koji će ti
drveno pokrivalo dovršiti.
.
.
28
Page
Slutnja peta
.
Peti poklonjeni pogled :
desno utopija, levo zapuštena
nasleđa prilježnih beležnika
sigurnosti.
Delim se na leteće prolaznike.
mileće čuvare pravremena.
Podvijam gađenje da ne pokažem
koliko se kože pod čežnjom
smežuralo, naglo kao dodir u vodi.
Upijam :
urušene krovove obližnjih postojanja,
mačju glad i opomenu.
Svest da sam se kandžama bezljublja
predala kao u transu nekog strašnog obreda
i lažne magije.
Peti iznuđeni pogled:
iznad istresene mrvice podvijenih moranja,
ispod neminovnost pred kojom samo bezruk
možeš doticati.
Sudim najstrože oku svom i tabanu
što ne gledajući ne pobegoše sa tavanica,
sa zidanica koje suzu namučenog radnika u
sebe upiše.
Da se kletva nekako poništi u pogledu Petom,
poslednjem, kako slutim.
.
.
Svodovi
.
Jedini zvuk koji od mene ostane
Biće svirala trščana na usnama
Prvorođene
Za poj predodređene
Govoriće evo me evo me
Na gluva brda podeljene
Na proplanke neočešljane
Gde se rojem vile dolinarke
Na počinak spremaju
Jedini trag koji ću ti pružiti
Lastavice će sakriti u gnezda
Da se za let nespreman
29
Stazi na koju tek pokušaj prstiju

Page
Pristaje
Pokloniš
Kad bes u košulji oklevanja otkopčaš
Nad pripadanjem će se svodovi raspršiti
P. K. Pejdž
POSMATRAČ ZVEZDA
.
.
.
.
.
Porodična pesma za letnje popodne
.
Žuta baštenska stolica je tek ispletena.
U njoj, Artur, u punoj dužini, čita o ,,Torontu, zlatnom”,
drema, glava mu pada, pušta časopis da sklizne.
Iz zlatne knjige ja čitam o Arturu, kralju,
i Taliesinu (1) , kraljevom pesniku. Sanjam o kruni.
Da li je bila optočena rubinima, smaragdima, kamenjem u njegovoj boji očiju?
Patke su nam nadomak ruke kao i obično
u ovo popodnevno vreme – dve divlje gluvare, nožica
uvučenih da se ne vide, plutaju
po smaradnoj travi bez odraza. Dremaju.
Mogu biti i mamci, ove divlje ptice s vode
nepomične kao drvo.
Vrućina je. Još uvek je siesta.
Nije dovoljno vrućina kao u Brazilu ali mislim na Brazil
i na malu žutu pticu koja je uletela i stala
na vrh prsta Arturove prekršene noge,
prpošila se i skrasila se kod nas za tu noć;
i kolibri sa rubinom oko vrata, svetlucajući komadić uglja
sa zvukom mlaznjaka
koji se lako i namerno spustio na vrh njegove glave.
Umirili smo se uz
šaput prskalica za travu i zujanje mlaznjaka.
Tako smo bespokretni da bismo mogli biti i mamci
30
koje su postavili lovci nekog višeg reda i

Page
koji nas sad posmatraju iz skrovišta.

Zaspali Artur ima lice dečaka.

Kao plavi opsidijan, glava patka svetluca.
Njegova partnerka i ja smo braon perja i kože
a iznad nas sunce sredine leta, kruna na nebu,
bez diskriminacije baca zrake i na patku i na čoveka.
.
.
Stefan
.
Stefan
od jedanaest godina
pogledao je bebu i rekao
kada misli to mora da je čista misao
jer još uvek ne zna reči
i mi
ponosni roditelji
zadivljeni prijatelji
koji smo gledali bebu
osmotrili smo je ponovo
.
.
Ekologija
.
Ako dečak
jede jabuku
jer pčela
skuplja nektar
šta se desi
jer dečak
jede jabuku?
.
.
O smrti
.
1.
.
31
U trenutku smrti
kako postupiti?
Page
Preseci pupčanu vrpcu, kažu.

I kad se ona preseče
kako se potom priprema telo?
Operi ga u svetoj vodi.
Obuci ga u svilu za venčanje.
.
2.
.
Perem i peglam tvoju
poslednju odeću
(srce mi je na tvom rukavu)
želeći da ti perem telo
želeći da ti zatvorim
oči bez pogleda
ništa mi nije preostalo da uradim
Prazna sam kuća
.
.
Telefonski poziv iz Meksika
,
Posle mnogo godina i milja tvoj
glas jecajući
govori mi da si stara
da si izgubila pamet
i svi vetrovi i reke
Amerike
odzvanjaju iz tvojih reči
Vidim ti kuću
kvadratni topaz ………..smešten
u veći……………………… kvadrat
isprepletene bašte
ograđene zidom
Ciglom popločani puteljci
divlje dalije
stabla maline i psi
Uzdignuta cvetna bašta
pretrpana rezedama
lobelijama
crvenim vrbenama
32
svim zujanjima
Page
i brujanjima leta
.
.
Naša
.
…………………………….za Patrik Andersona (2)
.
U nešto preko šezdesetoj je mrtav
a ja, prijatelj iz njegovih dvadesetih,
još uvek sam – privremeno – ovde.
“Prijatelj.” Da li smo bili prijatelji?
Naše savezništvo je bio nešto drugačije:
poznanici koji su znali jedno drugo dobro
i često se susretali,
ugrejani istim plamenom.
Podstaknute njegovim jedinstvenim talentom
moje male vatre
su ga ljutile.
Hteo me je blizu uz sebe,
svesnu njegove veštine,
aficionadu dobrog pisanja.
Njegovog dobrog pisanja.
Teško da smo bili prijatelji.
Rovovi i ograde su bile između nas.
A opet, ponekad
srca bi nam zajednički poskočila
zaljubljena u dobru metaforu,
ili bismo se smejali, igrali verbalni rukomet,
zatvorenih očiju. Bili smo prijatelji.
Sad je mrtav.
A ja mislim o dahu
kojim je oživljavao svoje pesme
i o tome
kako iako nije bilo ničeg nalik na ljubav između nas
da je ipak bilo nečeg
nečeg nezaboravnog i živog –
vrsta ptice koja ne leti
koja bi, kada smo se najmanje nadali,
iznenada poletela.
Njegova i moja, ta ptica. Naša.
33
Sada
više ne leti.
Page
.
.
Ja
.
Svakog drugog dan sam invalid.
Ležim zavaljena u jastuke između belih čaršafa
bezvoljna O kako bezvoljna.
Četkam kosu kao da mi je fen u ruci.
Dozvoljavam da budem izvedena na sunce.
Pihtije, čaša porta sredinom jutra,
njih prihvatam i retke azaleje u saksijama.
Sestre mi udovoljavaju. Sve me zovu “draga”.
Pilulama i jastucima stižem do druge orbite
gde moja bolest vlada kao kraljica,
apsolutni je monarh, nosi frivolnu krunu
i meni, svojoj skrušenoj sluškinji,
svojoj podanici sa dna lestvice zabranjuje dolazak na gozbu.
Svakog drugog drugog dana sam dobro
kao planete što kruže.
Četkam kosu na zlatnom suncu,
berem ruže
sadim biljke u saksije
zelenilo mojih očiju se rascvetava, izazivam zavist
O kako izazivam zavist.
Negde između ova dva, treće ja
želi da govori, niko ga ne čuje,
stoji bespokretno, nemo, nevidljivo,
sa munjom u goloj šaci.
.
.
Na moru
.
Istinska pobožnost je cilj sam po sebi; ne nastaje zarad
želje za blaženstvom, niti iz straha od pakla.
Rabija el Adevija, 8. vek n.e. (3)
Obilazeći solju posutu palubu
vozim se po iskošenom moru
nebo je sivo
morske ptice lete u krug,
34
spuštene glave u očaju,

Page
zarobljena na pokretnoj traci

misli koje se ponavljaju, tumbaju, tumbaju;

strankinja iz stolice
(ona pored koje sam prošla
koliko puta već?)
ustala je – i ako su njene reči
bile leptir ili ptica
koje su iznenada stale na moj zglob,
plavi leptir iz Brazila,
pupavac možda ili retka
kopnena ptica ko zna odakle,
bez težine na mom zglobu,
podrhtava sjajna tu –
zaustavila je pokretnu traku i
tumbanje.
i u toj tišini progovorila
ne znam šta je rekla
samo znam da je moj očaj
nestao i dok sam stajala tamo
sa sivim nebom iznad
pticama koje lete u krug
znala sam čim sam je pogledala
– u kaputu od tvida sa kosom koju nosi vetar –
da je Rabija.
Posmatrač zvezda
Same zvezde su poravnate.
Galaksija ispisana kurzivom.
Lektorisala sam
i lektorisala
lepi rukopis.
Nema grešaka.
____________________________________________________________
[1]Taliesin je bio velški pesnik za kojeg se veruje da je živeo u 6. veku n.e. Pesme su mu
sačuvane u rukopisu iz 13. veka poznatom kao Knjiga Taliesina. (Prim. prev.)
[2]Patrick Anderson (1915-1979), englesko-kanadski pesnik. Osnivač montrealskog
književnog časopisa “Preview” u čijem uredništvu je bila i P.K. Pejdž (prim. prev.)
[3]Rabija el Adevija ili Rabija iz Basre je bila muslimanska sufi svetica, jedna od
najpoznatijih žena među muslimanskim misticima. (prim. prev.)
Iz zbirke Skrivena soba (The Hidden Room, 1997)
Izbor i prevod Danijela Jovanović
35
Page
.
Mladen Šljivović
VIDEO ZEN
.
.
.
Turista u betonskoj gori
.
Volim da godišnji odmor provodim
među ovim zgradama
Dok prijatelji žuljaju stopala
po moru i pesku ja jurim
asfaltnim plažama ovog grada
udišem svež olovni vazduh auspuha
i posmatram kapi koje se
survavaju s klima uređaja
Ujutru osvajam vrhove zgrada
vodu točim direktno s kioska
i stepenicama krećem ka krovu
da zastavu pobodem ponosno
tačno u podne
Uveče šetam gradskim trgom
držim sladoled u levoj ruci
i posmatram devojke oko sebe
neke su dostupnije od muzeja
Noću pečem viršle
na logorskoj vatri
pored izvorišta
gradske fontane
U ponoć se vraćam
šatoru u dnevnoj sobi
.
.
Vihor u kućnom savetu
.
…………………………….po Miodragu Pavloviću
36
.
Page
Probudim se
u kuhinji kiše
padaju sa gornjeg sprata
Opet im je pukla cev
oni su sada na vikendici
obnavljaju ljubav
i trče livadama
ni ne misle na ove betonske gore
Cele nedelje
slušam njihove svađe
iskaču skeleti iz njihovih ormara
Vikendom se to neće znati
.
.
Maraton na stepenicama
..
U zgradi odavno
ne radi lift
a ja sam na poslednjem spratu
i uvek zaboravim
nešto u radnji
Komšije me
odavno zovu
Filipides
uporno trčim gore-dole
po mleko ili novine
Iznose flašice sa vodom
ja je uzimam u trku
prosipam po majici
Ponekad mi se priključe
devojke koje bi da
izgube koje kilo viška
Ostavio sam osmeh
na trećem spratu
pluća na sedamnaestom
dah na tridesetom
i sada još jedino želim
da stanujem u podrumu
.
37
.
Page
Video zen
.
Na mom ekranu
parada sisa
vijore se butine
mladih porno glumica
Neke se tehnike
mogu izvesti lako
ako žena voli
ono što radi
U dnevnoj sobi
moja draga je uporno
puštala filmove
koje su snimile
njene drugarice
Neće me zavarati
njihovi uzdasi
niti požudno maženje grudi
one ne vole svoje momke
za njih je video
jedini fetiš
I već sledećeg meseca
moja bivša draga
puštaće svoj snimak
iz naše spavaće sobe
nekom drugom
jer ja nisam stvoren
za te kadrove
.
.
Zen na književnoj večeri
.
Još jedno književno veče –
mirno sedim
u predzadnjem redu
Puštam da me stihovi i kritika
promaše
i izgube se što dalje od mene
Razmišljam o jabuci
koju sam pojeo za večeru –
38
Bila je prijatno slatkasta

nimalo nalik na poeziju
Page
ovog pesnika
Ana Arp
MRTVA PRIRODA
.
.
.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće špajz. Tamna soba, uska, puna mrtve prirode.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće korpa od pruća. Stajala je iza vrata. Grožđe, orasi,
jabuke, dunje, kestenje, kruške i nar. Velika kao kolevka. U nju stavljali smo sve što bi
sakupili. Ona ih je dubinom svojih usta, ivicama svojih osmehnutih usana, okružila, okupljala,
čuvala i o njima brinula. Niko od nas nije se setio da nju pita je li gladna.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće stari patos koji škripi i svi zvukovi stare kuće. Škripa
vrata od kredenca, škripa stakla po udubljenju vitrine, ogledalo o gvožđe rama kad udari i
limeni lavor o pločice. A najviše dvokrilni prozor kad se otvara i trula vrata podruma kad o
stare sanke udare.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće miris osušene kamilice, položene na hartiji starih
novina u jednoj velikoj sobi na severnoj strani kuće. Jorgani na sanduku i reka koja se čula u
daljini.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće zvuk jabuka koje sa stola kotrljaju se i padaju po
daskama poda. Time uznemirene, i jabuke u uglu, sa vrha džaka, počinju, jedna po jedna,
odron. I vrata, koja po prvi put otvaraju se, a da ih niko ne vuče ili gura, drugačiju svetlost
prinose prizoru.
Inspiracija zamoju narednu pesmu biće mnogi isečci iz novina, suve hartije koje pucketale su
kao mokra drva u šporetu.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće dimnjak na vrhu kuće, stare već šezdeset godina i
više puta obnovljene fasade, prozora i crepa. Samo dimnjak bi zaboravili, tu kutiju iz koje
toliko reči u etar je iščilelo, reči iz soba, visokih, često hladnih, žutog svetla, reči mnogih,
porodice koje više nema.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće zidovi kuće koji počeli su slojeve plesni da
razlistavaju. U toj kući već dugo niko ne živi. Trava između dasaka poda počela je da raste i
zemlja u olucima bujala je. Iza stakla rama, po fotografijama, fleke razgrađivale su lica.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće jedna stara, otupela i izborana komoda, nekada samo
donji deo vitrine. Pri vrhu ta komoda ima dve fioke, obe odavno uže od svog sedla,
rasklimane, bezvoljne, kao kad majica nije postavljena u red sa ramenima, kao cvet koji ne
stoji uspravno u vazni. Ispod fioka nalaze se dvokrilna vrata koja škripe kad se otvaraju, ali
jedna vrata su uvek ispred drugih, nema mesta za obe u sedištu. Ona koja ostaju vani, koja ne
mogu uz druga vrata da se priljube, naginju se, padaju. Stara plava komoda, odustala od sebe.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće fenjer čije staklo, boje paučinastog mleka, i u obliku
39
peščanika, sija kao sagoreli šećer. Njegova svetlost ne doseže daleko, ali on vrši svoju
Page
dužnost. Njegova škripa, dok ga vetar klati, uspavljuje, kao decu zimi toplo mleko predveče.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće dve scene kojima zajednički imenitelj su leptiri.
Jednom, već u suton, silazeći niz grub, uzan put, sa livade visoko u brdima, između drveća,
lišća i žbunja iskrili su zraci sunca, odlutali iz svoje moćne mase. Te iskre, ti, u kasno podne
već blagi vrhovi, bili su narandžasti leptiri sa crnim tačkama po krilima. U jedno drugo
vreme, nekoliko godina kasnije, kada sam napustila pejsaže (ili su oni mene) koji onda su mi
značili, našla sam se opet u predelu koji, naprotiv, nisam volela do tada. Bio mi je hladan,
stran. Planinski zrak pre ubada kapke nego što se topi po njima. Ali, počeo je da mi prija, baš
tada, i toj promeni nisam htela da tražim uzrok. Išla sam na groblje. Idući ka jednom grobu,
uskim prolazima između dva groba, kao i nekad između drveća, leptiri su klackali cveće.
Narandžasti, sa crnim tačkama po krilima.
Inspiracija za moju narednu pesmu, najzad, biće i mušica koja mi je obletala pored oka dok
sam ovo pisala.
Antonio Karlović
CRNE RUKE
.
.
.
Pad
.
U ovoj kući stoluje očaj.
Moja mila majka pala je
niz stepenice.
Njeno slabo tijelo
rasipalo se duž keramičke ploče
poput perla s puknute niske.
Uplašena sestra
cijelu je noć plakala
pred prozorom.
Netko je sve brige svijeta
položio na njena ramena.
Mislio sam:
nikad više ništa neće biti u redu.
O hladne stepenice
40
sva sreća življenja

Page
s kostima se smrvila.
Vjekovima je nesreća
šepavo lutala zemljom
i odmoriti se sjela
baš za naš kuhinjski stol.
Tata već drugi dan posti.
Sve je prljavo. Sve je ukleto.
Zapaliti ću jednu bijelu svijeću
u tišini.
U ovoj kući stoluje očaj.
.
.
Stara kupaonica
.
Stara kupaonica.
Crnilo među pločicama
sa zastarjelim motivima.
Vratim se da bih isprao
tragove modernog svijeta
u kadi svoje bake.
Stara kupaonica,
dnevnik jedne obitelji,
bjelina koju je nemoguće povratiti.
Valjalo bi to rušiti.
Stvoriti mjesta za Jacuzzi
pa plakati.
.
.
Tuširanje
.
Bliža je zora no ponoć
netko u kupaoni otvara vodu
i čeka da se zagrije
kapi tuku keramiku
a ruke se trljaju o kožu
glasno grubo gadljivo
ko zna ko tako kasno
traži čistoću koju naslućujem
voda ne može postići
41
i ko zna što ko zna ko

ne može više osjećati na koži
Page
pa gura ruke o sebe

silovito srcedrapajući
ko zna gdje je ko zna ko bio
na kom se nesretnom putu
spotaknuo pao zamazao
ko zna ko ko zna ko
ja znam sve pod ovim krovom
a kao da nikoga ne poznajem
ko zna ko ko zna zašto
želim pokucati na vrata
i reći dobri čovječe
ko zna ko si al nisi sam
dopusti da ti pomognem
skinuti to crnilo
želim pokucati ali ne kucam
ko zna zašto
a ko zna ko je ko zna što
još barem dva sata ispirao
i ko zna koliko će još
ja neću znati
mene snaga kapaka izdaje
ko zna s kime noćas
samo topla voda ostaje
.
.
Crne ruke
.
Već treći puta danas
isti motor rastavljaju
crne ruke moga oca
dio po dio vijak po vijak
motorno ulje na plitke rane
ako auto ne upali do jutra
neće biti za račune
znaju tatine crne ruke
zatvorene u garažu
ispod moje sobe
vi ste bile crne
da bi moje ruke
bile bijele i čiste
oprostite mi crne ruke
42
što nikad niste

bile idealizirane
Page
što sam bez “hvala”

iz vas trgao kriške bijelog kruha

i što mi ništa nikad
nije bilo dovoljno dobro
umorne teške crne ruke
što sam se rijetko spuštao
da vam pomognem nositi
taj križ s unutarnjim sagorijevanjem
pišem ove riječi
sa stidom i nemirom
ali i sa srećom
što oči nisam otvorio
obučen u crno
i što još mogu
uhvatiti vas nježno
i poljupcem vam reći:
nisam vas zaslužio
nisam vas zaslužio
nisam vas zaslužio
.
.
Razgovor za posao
.
Svi smo mi na rubu
ovog drvenog stola
koji nam skriva noge
pa ne vidimo kome se
koljena više tresu
Svi smo mi na rubu
i svi opipavamo
plitke godove
Stablo koje je palo
da bismo mi imali
gdje nasloniti ruke
imalo je petnaest godina
Još je bilo samo dijete
ali pod njegovom je krošnjom
palo nekoliko prvih poljubaca
ali pod njegovom je krošnjom
43
hlad moglo naći tri umorne osobe

Page
Svi smo mi na rubu

i vi i stol i ja
Ništa više nije čisto
napetost je prevelika
Život se sveo na robovanje
čovjek vrijedi samo koliko zaradi
ni ubojstvo nije zlodjelo
ako nekome na vrhu olakša
Svi smo mi na rubu
i svi ćemo pasti
Za pet godina se vidim
na mjestu ovog stola
kako na mojoj kičmi
prelamate i odmarate
Ne znam što je gore:
ako se moje viđenje
ispuni ili ne
Svi smo mi na rubu
svi smo nečiji stol
svi
.
.
Radnici u pogonu
.
Radnici u pogonu
obavljaju poslove
koji su strojevima
ispod časti.
Radnici u pogonu
škrti su na riječima,
nemaju strpljenja
za mene.
Radnici u pogonu
nikuda ne žure,
više ni ne gledaju
kroz prozore.
Radnici u pogonu:
mljackanje tokom gableca,
44
konjak poslije smjene

pa tiha smrt.
Page
PROZA
Danilo Mrdak
LAZAR
.
.
.
…..Hladno je. Odavno nije bilo ovako. Kačket ne pomaže, šal i rukavice nemam. I baš se
mučim. Ulice su zaleđene a ja sam malo više popio. Još par kilometara i tu sam.
…..Zgrade su u mraku. Ljudi su se poput slijepih miševa zavukli u svoje betonske rupe i
spavaju. Toplokrvne životinjice su ljudi a ipak su napravili toplane i radijatore i sada spavaju.
Kakvo je to uživanje. To spavati u toploj postelji u četiri ujutru. To je velika stvar.
…..Tišinu sve dublje cijepa neki hrapav glas, nosi ga silueta što neumorno poskakuje i maše
rukama. Čovječuljak postaje sve veći i uskoro ću razabrati šta to pjevuši.
…..Ne budim se rano. Spavaću koliko želim. Mnoge toplokrvne životinjice će uskoro krenuti
na posao. Krenuće i moj otac. Taj čovjek, moj otac, ima fin i topao dom. I njegova žena i
djeca mogu mirno da spavaju. I to je baš velika stvar. Mora mu se čestitati na tome. Malo mu
čak i zavidim. Ipak baš mi je drago što se moj ćale snašao i ima kuću i šporet, i drva za šporet.
I ja često prespavam tamo, pa ujutru klopam a frižider je stalno pun. I majka živi sa mojim
ocem. Imaju dva sina.
…..Široke, zelene vene su dopirale sve do vrhova njegovih prstiju. Dobra cirkulacija, valjda
zato čika Milutin ima tako tople šake i zato njegovo tijelo nije zgrčeno. Uh, kako ovaj starac
dobro podnosi hladnoću.
…..Njegove okrugle, ovnujske oči se silno obradovaše, i istog trena se osili, pa još smjelije
zaškripa: ,,Ne bi, ne bi ljudi život proklinjali, sve bi ruže ženi poklanjali! Kako bi se živjelo i
kako bi se voljelo i kako bi dobro bilo! Da sam ja netko! Da sam ja netko!”
…..Baš mu je drago što me je sreo. Lijepo veče za prošetati. Šta će on, samac, nego da šeta.
Počeo je novi život! Svi to znaju! Prvih osamdeset godina čovjek često proćerda, ali ne
dozvati se pameti sada, to bi bila prava šteta!
…..Eto, sada konačno ima pozitivnu viziju o svojoj budućnosti!
…..Ja ću ga, Lazar, sigurno shvatiti! Ja sam u godinama kada razmišljam o porodici! Ha!
Upišanko! Zna da mi se bliži trideseta. Prvi komšija sve zna.
…..Kada je bio u mojim godinama, ljudi su govorili za njega da je zakleti neženja pa im je na
45
kraju i povjerovao. Prvo je smanjio piće, posvetio se nauci, radio na doktoratu, čitao, mnogo
čitao. Mnogo čitati,mnogo putovati, mnogo znati! Ha! Previše kafe na prazan želudac.
Page
Ispravljao je grdne prevode poezije. Učio jezike. Ha! Na koncu je potpuno prestao da pije!
Da, da. Pisao je loše eseje, trijezan čovjek može da piše samo loše eseje. I putopise da, loše
putopise! Ha! Putovao je mnogo. Lutao! Sam. Da. Sam. E, sada je novi čovjek! Puca od
zdravlja! Jabukovača i lozovača, to su njegove konkubine! Jedna drugu ne poznaje! Ali neće
da me zadržava! Srešćemo se još!
…..Mrak u zgradama. Nisam daleko od kuće mojih roditelja. Stojim pored saobraćajnog
znaka i drhtim. Ljudi iz taksija ne obraćaju pažnju na mene. Boli me glava. Bole me šake.
Bole me vrhovi prstiju na nogama. Nikada mi nije bilo ovoliko hladno. Ne mogu se načuditi
da oni koji imaju topao dom nisu proglašeni za heroje. Da ne postoji njihov dan, ma svjetski
praznik bi to trebalo da bude! Sjutra ću izgrliti roditelje. Kakvo su dostignuće postigli u
životu.
…..Opet saobraćajni znak i moram se osloniti o njega da ne padnem. Valjda sam već blizu.
Umiću se toplom vodom, ugrijati ruke, popiti tabletu i uvući se u ćebe. Eto razloga da
nastavim! Kako su srećni slijepi miševi u svojim pećinicama, u svojim sobama, u tim divnim
sivim soliterima. Stotine spratova i hiljade stanova su svuda oko mene. Tu negdje je i kuća
mojih roditelja. Gnijezdo. Hodam. Tamo treba stići. Velika raskrsnica. Bulevar. Ogroman
bulevar sa osam traka. Zatim park. Pa novi blok zgrada. Ne prepoznajem ništa od toga i ne
znam u kom se gradu nalazim. Ćutim i širim oči. Sješću u snijeg da razmislim malo o svemu.
…..Polako, razmisli, pogledaj oko sebe. Tragovi ptica u snijegu, barice svjetlosti na trotoaru,
breze u parku. To je svuda isto. Novac! Dolari, dinari ili evri? Gledam u prazan novčanik i
promrzle prste. Mačke i psi. Ljudi bijele kože u bermudama i papučama. Htio bih da me čuju,
imao bih šta da pitam, ali ne mogu baš da govorim kako treba, rekoh, malo sam više popio
večeras.
…..Žuta svijetla. Autobus. Nekako ulazim. Naslanjam glavu o prozor i ne brinem. Ja sam
toplokrvna životinjica koja je pronašla svoje sklonište.
Enes Halilović
PSIHOTAČKA
.
.
Slatka riba
.
…..Dva puta smo odlagali moj književni portret u tom gradiću što se ugnijezdio među
planinama. Prvi put je poplava donijela drvlje i kamenje u gradić. Drugi put je umro
gradonačelnik. Treća sreća. Dođite tog i tog, rekao mi je službenik Centra za kulturu. Pitao
sam: kako plaćate honorar, u kešu ili preko računa? Plaćamo preko računa, ali ne možemo
46
platiti unaprijed nego po obavljenom poslu, ali moraćete sačekati rebalans budžeta, reče
službenik. A kad će rebalans budžeta? Pa, neće brzo. Ali vi obavezno dođite, očekuje vas
Page
izuzetna publika. Čitao sam. Tokom čitanja u sali je pukla neonska lampa. Kao bomba. Ovo je
loš znak, dobaci neko iz publike. Kada okončah čitanje, uslijedila su pitanja. Gospodin koji se
predstavio kao šef vatrogasne stanice postavio mi je teško pitanje: Pošto ste vi dobitnik
književne nagrade Branko Miljković, recite mi, ali iskreno, da li je Branko Miljković ubijen ili
se ubio? Po njegovoj boji glasa shvatih – on je taj koji je maločas protumačio pucanje neonke
kao loš znak. Ne znam odgovor na vaše pitanje, rekoh. Znate! Ali nemate hrabrosti da
govorite na tu temu, zaključio je šef vatrogasne stanice. Rekli su mi tokom večere da je taj
čudak objavio sto osamdeset knjiga poezije. I svaku knjigu u samo desetak primjeraka.
Ostavlja ih u biblioteci, jer misli da će tek buduće generacije shvatiti šta on piše. Nakon
književne večeri – odlična večera. Ali službenik Centra za kulturu je pošećerio ribu umjesto
da je posoli. Tada sam se prisetio da su so i šećer zaista slični. Predložih službeniku da
ponovo naruči ribu, ali ne… On je rekao: Slatka riba! Ovo i nije tako loše, može da se jede.
Nakon večere, otpratio me do hotela, do jedinog hotela u tom gradiću. Ali – u hotelu nije bilo
slobodnog kreveta. Službenik je zaista rezervisao spavanje za mene, ali neko je već dobio
moju sobu. Recepcionar je zbog nečega mislio da neću doći. Poželio sam da pitam službenika
i recepcionara šta ću sad, ali službenik mene upita: Šta ćete sad? To se i ja pitam. Nemojte
paničiti! Zamoliću vas da prespavate kod moje tetke. Ona ima ogromnu kuću, rekao je
službenik. Znate šta, nije mi baš prijatno da se vučem po tuđim kućama… Ma ništa. A, čuste
li vi da je loš znak to što je pukla neonska lampa? Probudili smo tetku. Dugo smo je budili,
zvonili, dozivali. Otvorila je vrata. Starica. Ljubazna. Samo izvolite… ma nema problema…
neka prespava pisac, baš mi je drago. Službenik reče da će doći ujutru i otpratiti me do
autobuske stanice. Otišao sam pravo u krevet kako bih izbjegao odlazak u toalet. Umesto
pranja zuba, žvakao sam gumu sa ukusom eukaliptusa. Brzo sam zaspao. Ništa nisam sanjao.
Jutro. Budilnik sa mobilnog telefona nije me izdao. Ustao sam. Ali morao sam u toalet. Umio
sam se i oprao zube ispred flekavog ogledala. Okrenuh se da sednem na školjku, ali… tu je
bila tetka. Ja sam se izvinjavao, ali starica je rekla: Ma nema problema, sve je u redu. Istrčao
sam iz toaleta i pobjegao u sobu. Stid. Nakon desetak minuta vratio sam se u toalet. Konačno,
obavio sam to što sam naumio. Ali jedna vlas kose bijaše na sapunu. Tetkina vlas. Kao srasla.
Otrgoh je i bacih. Oprah ruke. Izašao sam iz toaleta, ali starica me čekala na hodniku.
Ljubazna. A zašto sinoć niste ušli u toalet, prije spavanja? Počeo sam da se pravdam.
Zaboravio sam. Aaaa, vi pisci, morate malo da vodite računa i o higijeni. Slažem se. Pokupih
svoje stvari iz sobe. Nigdje službenika koji je rekao da će me otpratiti. Pozdravih se sa
staricom. Dođite opet! Vrlo rado. Izašao sam. Krenuo ka autobuskoj stanici. Niz ulicu, lagani
vetar. Nosio je kese i plastičnu ambalažu. Začuh korake. Neko je trčao iza mene. Uhvatio me
za lakat. Trenom, pomislih da je to onaj službenik Centra za kulturu koji je rekao da će me
otpratiti. Ali ne. Bio je to onaj šef vatrogasne stanice, skriboman koji je napisao sto osamdeset
knjiga. Pitao me. Kako je bilo… vaš sveukupni utisak? Izvanredno. Imam jednu molbu za vas,
reče on. Samo recite. Znate, ne bih da se preklapamo… U čemu? Molio bih vas… nemojte vi
pisati o onoj neonki što je sinoć pukla. Molio bih vas da to preskočite. Ta tema, ipak, pripada
meni. Slažem se. Ipak je to neki čudan znak, zar ne? Šef vatrogasne stanice otpratio me do
autobuske stanice. Govorio je o sebi. Reče da ima vremena za pisanje, jer u tom gradiću
požari nisu tako česti. Čak i kad se dogodi požar, nema za nas mnogo posla. Dok vatrogasci
dođu, objekat je već planuo ili su ga komšije već ugasile.
.
47
Page
Psihotačka
.
…………………………………………………………………………………Milojku Milićeviću
..Naš proslavljeni skakač s motkom. Ovo nije priča o njemu.
…..1. Naš proslavljeni skakač s motkom dobio ponudu od žene jednog direktora, visoko
pozicioniranog u vlasti. Ona je imala oko četrdeset, a skakač s motkom oko dvadeset pet
godina. U top formi. Čekala ga u nekom stanu. Skakač s motkom je dao sve od sebe. Bio je
uporan i skočan baš kao na atletskom stadionu. Kada su okončali čin, skakač ju je mazio. I
pitao:
Da li je iko bolji od mene?
Jeste, moj muž je mnogo bolji ljubavnik.
Pa zašto tražiš druge?
Muž to traži od mene.
Nije moguće?
Da, on voli da gleda kad sam s drugima.
…..I, muž se pojavio, izašao iz ormara. Skakač je pokupio gaće i skočio kroz prozor te
vikendice. Kidnuo.
…..Stani, druže, da popijemo piće, govorio mu je direktor. Uzalud. Skakač se nikad više nije
javio ljubavnici. Godinama je bio uplašen od seksa, klonio se svih žena… zbog toga se
obratio psihijatru. Čuveni doktor Piloreta saslušao je skakača i utvrdio da je ovaj događaj
težište njegovih problema. Doktor Piloreta je na simpozijumu izložio slučaj našeg skakača
kao psihotačku koja ujedinjuje tri fobije: strah od motke, strah od publike i strah od vlasti.
…..2. Kada je krupni narkodiler jurio na partijski sastanak, udari nekog pčelara i prosu mu
mozak po asfaltu. Odmah se na toj lokaciji našao doktor Piloreta koji je rekao istražnom sudiji
i saobraćajcima da prepoznaje žrtvu; navodno, bio je to njegov pacijent koji je već dugo
najavljivao da će izvršiti suicid bacanjem pod automobil. Doktor Poloreta je predložio da se
vozaču hitno daju sredstva za umirenje, zbog stresa koji je doživio, a istražni sudija je u notes
upisao kako pokojnik nije normalan. Zbilja, kako može biti normalan čovjek čiji mozak je
prosut po asfaltu?
…..3. Psihijatar, doktor Piloreta, o njemu govorim; svim pacijentima prepisivao je jedan te isti
lijek: Uzmi tableticu ujutru i uveče, sedam dana; ako ti ne bude bolje – nikad ti neće biti
bolje. Kojima je bilo bolje – nisu ponovo došli; oni pak kojima nije bilo bolje – nisu ponovo
došli.
.
.
48
.
Page
Gitara
.
…..Ne volim muziku, ne tražim da je slušam, ali rado bih da čujem priče o gitaristi zvanom
Točak. Ko zna šta je istina od onog što se priča i piše o njemu! Budio je žice koje su budile
njega i od tolikih buđenja sve se pretvorilo u san. Teška je muzika koju je Točak slao
vremenu i prostoru, više se o njoj priča nego što se sluša. Muzika, muzika, ali riječi koje je
izgovorio…
…..1. Jednog dana, ležao je na podu i svirao, svirao… Njegova žena je vrisnula, a Točak je i
dalje svirao. Žena je vrištala, a Točak je svirao, i kao da se ženina vriska uklapala u
kompoziciju… Dohvatila je Točka za ramena: Ustani! Ubij ga! Uzmi papuču i ubij
čudoviše!, pokazala je na dlakavog pauka na zidu. Nisam ja njegova smrt, rekao je Točak. I
nastavio da svira.
…..2. Nekog dana, neke godine, Točak je prestao da svira. Jedan minorni poeta iz naše
hemisfere, trovač, imao je ogromnu moć ubjeđivanja. Mrzeo je sve ljude, naročito je mrzeo
ostvarene umjetnike. On je ubijedio Točka da će otići u legendu samo ako ostavi
muziku. Samo ako ostaviš gitaru, skrenućeš pažnju na ono što si svirao, govorio je minorni
poeta. Točak je ćutao. Ali trovač ga je trovao… Kap po kap, i, Točak je ostavio i muziku i
ženu. Raspala se njegova grupa Smak, a Točak je gitaru predao podrumu i paucima.
…..3. Ostavši bez muzike i bez žene, Točak nije ostao sam. Kupio je nekoliko medicinskih
enciklopedija i čitao ih svakog jutra kao novine, a popodne i uveče čitao bi knjige o šahu i
pamtio legendarne partije. Napamet je znao mnoga otvaranja od Aljehina do Fišera. Igrao je
sam sa sobom, zapravo sam protiv sebe. Igrao je uvijek crnim figurama protiv bijelih, ali tako
što je sklanjao bijelog kralja sa šahovske table i, na taj način, oduzeo sebi svaku mogućnost za
pobjedu. Deset godina je igrao, deset godina gubio od sebe.
…..4. Obreo se u Čikagu, šetao avenijama i gledao. Ušao u veliku prodavnicu muzičkih
instrumenata. Neka cura isprobavala je gitaru, pokušavala da dostigne neke tonove… Točak
je zamolio curu, uzeo gitaru iz njenih ruku, zasvirao je nakon deset godina… Kupci su ostavili
instrumente, prišli su Točku, gledali ga i slušali. Trajalo je to nekoliko minuta. Bili su očarani.
Točak je spustio gitaru i krenuo prema vratima. Vlasnik prodavnice zaustavio je Točka.
……Čast mi je što ste ušli u moju prodavnicu… uzmite gitaru, to je poklon za vas.
….. Ne, hvala… nije mi potrebna.
49
Page
Emina Žuna
ISEČAK ŽIVOTA
.
.
……Svi su bili tu kad je izdahnula. Djeca i unučad. Ulazili sujedno pojedno u sobu, ljubili joj
obraz ili ruku i opraštali se s njom, svako na sebi svojstven način. Neko je plakao, neko je
samo šutio i gledao je, a neko je nije mogao ni pogledati tako mrtvu, nego je gledao nešto
pored nje. Zid, nogu od kreveta ili lampu. A ona je ležala u svom krevetu, istom onom u
kojem je spavala zadnjih pedeset godina, lijepa i dostojanstvena. Samoj sebi se učinila kao
uspavana kraljica iz neke bajke dok je ležala tako, kože bijele poput posteljine i iste takve
kose rasute po jastuku dok joj je uokvirivala glavu poput krune. Ruke su joj bile spuštene i
položene niz tijelo, prsti dugi, bijeli i tanki, nokti skoro nevidljivi. Krevet je bio od onih
starinskih, kakvi se više ne prave, od hrastova drveta, s ukrašenim uzglavljem. Posmatrajući
tako sa strane, cijeli je prizor djelovao kao jedan sa onih dagerotipija koje su bile popularne
početkom prošlog vijeka i koje su sa slikom pokojnika čuvale zadnju uspomenu na njega.
Zlatka je jednom gledala emisiju o tome. U podnožju kreveta nalazila se tamnozelena sehara,
iscrtanarombovima u različitim bojama, koju je naslijedila od majke.
……Mogla je biti zadovoljna smrću i svime što se odvijalo povodom i nakon nje. Bolest nije
dugo trajala i nije prošlo ni mjesec dana od momenta u kojem je pala na postelju dok nije
izdahnula. Sve to vrijeme je kod nje bio neko od djece, a i medicinska sestra je dolazila ujutro
i navečer. Ona joj se dopala, bila je fina i namještala je jastuk i onda kad niko nije gledao… A
mogla je biti zadovoljna i životom, ako ćemo već i o njemu, i svašta je stalo u tih osamdeset
godina. I lijepog i ružnog. A na kraju se nekako i jedno i drugo izjednačilo i prestalo
međusobno dijeliti. Kao da su događaji izgubili svoj emotivni predznak i ostali važiti samo
kao događaji u ukupnosti doživljenog.
……Moglo se reći daje na kraju odgojila dobre ljude, iako nikad nije idealizirala svoju djecu i
bila je svjesna njihovih nedostataka. Njen najstariji Mehmed je oduvijek životu pristupao
krajnje ozbiljno i ne sjeća se ni da se kao dijete ikad smijao. Šutljiv i povučen, nikad ni njoj ni
drugima nije stvarao nikakve probleme, ali se nije ničim ni isticao. Sve je kod njega išlo bez
pompe i galame i u tišini je i školu završio, vojsku odslužio, upisao i završio fakultet. U tišini
se i oženio istom tako tihom i povučenom ženom, Svjetlanom. Zlatka je znala da se na njih
dvoje uvijek može osloniti. Posjećivali su je svake nedjelje i ne sjeća se da su preskočili
ijednu zadnjih dvadesetak godina, osim kad je bio rat ili se desilo nešto slične važnosti i
spriječilo ih u tome. Prvo oni sa djecom, a onda i njihova djeca sa svojom djecom. Adnan i
Nina, oboje zreli, odgovorni i tihi kao i njihovi roditelji, išli su sigurnim i utabanim putem od
rođenja i nijedno od njih nije nikada nikome napravilo problem. Ali se isto tako od njih nije
moglo nadati nečemu novom i drugačijem.
……Stajali su njih četvero taj dan nad njenim krevetom i djelovali iskreno tužno. Ali niko od
njih nije izgubio kontrolu, nikome nisu potekle suze i niko nije zajecao. Jedino su se Svjetlani
u jednom trenutku ovlažile oči, jedva primjetno, ali nju nije mogla zavarati, no brzo ih je
50
obrisala, izašavši iz sobe da niko ne primijeti. Njih troje su još malo postajali, a onda su je
jedno po jedno poljubili u čelo i izašli. Nije bilo vremena za gubljenje, morala se organizovati
Page
sahrana i pobrinuti za sve detalje. Mehmedu je ostavila stan, pod uslovom da preostaloj djeci
otplati dio koji ih sljeduje, jer se jedino na njega u vezi toga mogla pouzdati. On će stan
najvjerovatnije ostaviti Adnanu ili Nini. Prije Adnanu, Nina ga je već imala, dok je Adnan
živio kao podstanar sa ženom i tek rođenim sinom. I neka će ga baš on naslijediti, bilo joj je
drago.
……I blizanci su ispali bolji nego što se nadala. Na početku je mislila da će uspjeti ako ih
nagovori da završe bilo kakav zanat. Stalno su bježali sa časova i pravili probleme, dobijali
ukore i izlazili pred disciplinske komisije. Čak je i milicija saznala za njih prije nego što su
proslavili dvanaesti rođendan. Provela je zbog njih mnoge besane noći i popila mnoge
apaurine. A onda je Osman poginuo i sve se promijenilo. Kao da je neko uzeo starog Harisa i
Tarika i zamijenio ih novima koji su bili fizički identični, ali psihički potpuno drugačiji.
Postali su skoro pa uzorna djeca, vladanje se popravilo, a ocjene su postajale sve bolje. Čak su
počeli pomagati i u kući. Na kraju je Haris završio historiju i zaposlio se u srednjoj školi, a
Tarik medicinu i nakon rata, koji je cijeli proveo radeći u ratnoj bolnici, otišao je u Kanadu i
tamo se zaposlio kao ljekar. Haris je imao jedno dijete i dva propala braka i u zadnje vrijeme
sve je više pio. Tarik je sa ženom Kanađankom imao kćerku koju je Zlatka vidjela svega
nekoliko puta u životu i koju nije skoro uopće poznavala. Alije djevojka bila preslikana Selma
i Zlatki bi se duša ozarila samo kad bije vidjela na slici ili ekranu. Nje tada nije bilo, ali je
Tarik doletio brzo nakon što su mu javili da je bolesna.
……Stajao je taj dan iznad njenog kreveta dok su mu se suze slijevale niz lice, ali nije
ispuštao nikakav zvuk. S godinama je postajao sve sličniji Osmanu i Zlatka je požalila što se
nije makar nakratko osvijestila dok je još bila živa i poljubila ga i zagrlila. Nakon što je i on
konačno izašao,ušao je Haris, sjeo na njen krevet i glasno zaridao. Zahvaljujući utjecaju
alkohola, bilo muje lakše da ispolji emocije i često je pretjerivao u tome. Zlatka je zapazila
kako mu je i taj dan lice crveno, kosa prljava, odjeća zapuštena, a sigurno mu je i dah bazdio
pa mu je oduzela nekoliko decibela od plača. Nije imao ženu da se brine o njemu, a koja bi ga
i htjela takvog. Svako maloje brisao nosjednim rukavom, bilojoj gaje žao. Konačno je ušao
njegov sin, obuhvatio ga za ramena i izveo iz sobe, dok je ovaj i dalje plakao. Taj Harisov sin,
Dino, bio je Zlatkin najdraži unuk. Studirao je već desetak godina, nikad nije imao stalni
posao i živio je od danas do sutra, ali je imao nešto što niko od njih nije imao… Imao je onu
iskru u očima i karizmu koja se ne može naučiti, nego se s njom može samo roditi i mogao je
da je iskoristi za bilo šta u životu, a on nije odabrao ništa od toga. Na šarmantan je način
uspijevao da obesmisli svaki životni plan i koliko se god čovjek ljutio na njega, istovremeno
ga je obožavao i osjećao se bespomoćno. S njim se jedino moglo odustati i prihvatiti ga
takvog kakav je bio.
……I na kraju Zumra, njena duša i tijelo. Dijete koje je izgubilo oca kad je krenulo u prvi
razred i koje je Zlatka odgojila tako što mu se posvetila cijelim svojim bićem. Kao da je htjela
da na njoj nadoknadi sve ono što nije dala drugoj djed. Naročito svojoj dragoj Selmi. Tako je
Zumri popuštala i gdje je trebala i gdje nije, udovoljavajući svim njenim željama, nedopustivo
je razmazivši. Bila je uvijek svjesna toga, ali zbog osjećaja krivice nije mogla drugačije. Tako
je Zumra odrasla u ženu koja je morala da dobije sve što je željela, a ukoliko joj to nije
uspijevalo, pravila je ispade i melodramatične scene. Odabrala je i zanimanje koje je išlo na
ruku takvom temperamentu i postala glumica, nastavivši da glumi i na sceni i izvan nje. Ali
nikad nije postala onako dobra kao što je željela i Zlatka je morala priznati, koliko god joj je
to teško bilo, da njena Zumra nije ništa više od prosječne glumice. Jedna od mnogih koje su
imale naučene vještine, ali nisu imale ono nešto unutrašnje čime bi se istaknule i dotakle
51
ljude. Ono nešto sa čime je Selma bila rođena… Nedostatak talenta i karizme nadoknađivala
Page
je viškom ekscentričnosti. Na kraju je bila nesretna i u životu i u ljubavi i nakon niza

neuspješnih, ali uvijek burnih i strastvenih veza od kojih je svaku predstavljala kao
neponovljivu ljubav, ostala je sama. Zlatka ju je žalila, ali je znala da samoća nije najgore što
se nekome može desiti. Gore su bile duševna praznina i labilnost karaktera. A Zumraje imala
oboje i za nju se Zlatka najviše bojala i u životu i nakon smrti. Velikim dijelom je sebe
okrivljavala za to što je Zumra postala, ali je znala daje to moralo biti i sastavni dio njene
ličnosti. Gledala je taj dan kako pravi scenu i baca se na njen krevet, čupa kosu i teatralno se
valja po podu. Naricala je kao da je kolju ili kao da nastupa u ulozi svog života na
najpoznatijoj svjetskoj pozornici, i nije mogla da ne osjeti sažaljenje prema njoj.
……Kada su je konačno Dino i Adnan odnijeli van, a Zlatka ostala u tišini, odahnula je od
olakšanja, iako je to možda neprimjeren izraz jer je već bila izdahnula. Godilo joj je da još
tako malo leži u miru svoje sobe. Kroz vrata je dopirao utišan žamor. Sigurno su se prisjećali
zadnjih dana s njom ili nekih zajedničkih doživljaja iz prošlosti. Možda su listali i porodične
albume i spominjali koje su njene kolače najviše voljeli jesti. Sve se činilo tako predvidivo i
uobičajeno, isto u smrti kao i u životu.
……Nisu morali da se bave detaljima sahrane, Zlatka se za sve pobrinula i ostavila im je
opširno uputstvo na radnom stolu. Mehmed ga je pronašao, ali to je i očekivala. Još je davno
sebi kupila grobno mjesto i spomenik, a podmirila je i sve troškove u pogrebnom društvu. Na
papiru je pisalo da bi na osmrtnici pod ožalošćeni trebala stajati imena sve djece uz dodatak ‘i
unučad’. Nije potrebno da nabrajaju i njihova imena, to bi bilo stilski nezgrapno. Slika koju je
izabrala bila je stara nekoliko godina, sa Adnanovog vjenčanja. Bila je u kostimu golubije
sive boje koji se dobro slagao s njenom snježno bijelom kosom. Smijala se, a izraz lica joj je
bio spokojan. Nije joj se sviđalo kada se na osmrtnicama stave slike izprošlosti koje nas
predstavljaju mnogo mlađim nego što smo bili u trenutku smrti. To jedino ima smisla ako se
stavi na osmrtnicu kojom se obilježava deset ili više godina od naše smrti, jer nakon toliko
vremena postane svejedno kakvi smo bili kada smo umrli. Od odjeće je izabrala ljetnu haljinu
boje trave zato što joj se lijepo slagala sa bjelinom u koju se sva bila pretvorila, a uz nju je
odabrala smeđe sandale. Bolje bi joj se slagale jedne zlatne koje je imala, ali se sjetila da je
jednom Zumra rekla da joj se sviđaju, a kako su nosile isti broj, pomislila je da bi ih možda
željela imati pa ih je ostavila.
……Izdahnulaje tačno u pola pet prošle noći i trajalo je svega nekoliko sekundi nakon smrti.
Ali valjda vrijeme tu ne protiče isto kao dok smo živi ili se radi o posve drugoj dimenziji koju
nije mogla pojmiti. U tih nekoliko sekundi pred očima joj je prošao cijeli njen život, i ne samo
njen, nego još nečiji, koji nije ili nisu bili njeni, ali ih je vidjela tako jasno kao da su se desili
njoj. U slikama i fragmentima, baš kao što kažu da se desi i kao da gleda film. Ali nisu to bile
samo slike, nego je svaka slika ponovo vratila emociju i ponovo je to preživjela, ali drugačije
nego što je to bilo u trenutku u kojem joj se desilo. Događaj više nije bio iskrivljen ili
zamagljen njenom predodžbom i emocijama, nego se više pokazao onakvim kakav je stvarno
bio. Kao kad se stvari slože nakon nekog vremena ili ih vidimo kao što ih vidi neko drugi.
……Vidjela je paučinu iznad bolničkog kreveta, modru i nijemu glavu djeteta koje je rodila, a
onda začula njegov prodoran plač, čula je lavež, psa i osjetila strah u stomaku, vidjela je
iskru radosti u očima djeteta nakon što mu je dala poklon, čula je udarac granate i osjetila
lupanje srca, osjetila tjeskobu i znoj neprospavane noći, vidjela dijete kako nestaje ispod šina
voza, posmatrala sopstvenu krv kako curi niz slivnik lavaboa, vidjela makaze kojim je izrezala
haljinu, nakrivljeni šešir na vješalici u hodniku koji je pripadao patuljku kojeg se plašila,
vidjela je kamen dok joj pada na nogu i osjetila strahovitu bol, osjetila je kako se bori za dah
52
u vodi, a onda u zatvorenom autu, a onda u kamionu, vidjela je sebe kao djevojčicu u
ogledalu dok si vadi mliječni zub, osjetila je poljubac muškarca s crnom kosom i njegov jezik
Page
u svojim ustima, vidjela je mrtvaca s praznim očima pored svojih nogu u crvenim patikama,
vidjela je sebe kako vodi malu sebe, a onda je osjetila hladno drvo šahovske figure u ruci,
osjetila je kako joj se kreda runi pod rukom dok na tabli sriče francuske i latinske i njemačke
riječi, a onda se okreće i vidi djecu, a onda se okreće i vidi odrasle ljude, a onda se okreće i
vidi djecu, osjetila je okus nareska iz humanitarne pomoći, a onda se soba zatresla od rakije u
glavi, vidjela se kako skače sa balkona na tlo i čula je kako joj puca lobanja, a onda je
osjetila dječju ruku u svojoj i ljubav koja joj prožima tijelo, osjetila je ljutnju i zavist koje je
žare u sredini tijela i ispunjavaju gorčinom, vidjela je vezene stolnjake kako se suše na vjetru,
a onda je osjetila krzno crne mačke koja joj se migolji pod rukom, osjetila je kako joj se
razdire utroba i kako joj puca tijelo, a mlaka tekućina curi iz nje, vidjela je svoje mrtvo dijete
i začula životinjski krik u koji je stala sva bol, osjetila je so suza na jeziku i nečiju kosu pod
rukom, vidjela je sebe u bijeloj haljini, lijepu i ironičnu s buketom ljiljana u ruci, osjetila je
kako lebdi iznad zemlje na vrhuncu zaljubljenosti, čula je zvuk hiljada stakala kako pucaju u
zraku, osjetila je kako joj se želudac penje u grlo dok je avion uzlijetao, vidjela stjuardesin
jarko crveni karmin i cipele na petu, uhvatila je kako ribi pogled zgasne dok izdiše na travi,
pomirisala bebinu kožu i čula spokojan zvuk disanja djeteta koje spava, prerezala sopstveno
zapešće i posmatrala krv kako ističe iz vene, bacila komad zemlje u raku u koju su upravo
spustili njenog muža, osjetila kako se nešto očešalo o njenu nogu u moru, potresla se zemlja i
zatresle se sve čaše u vitrini, sva utonula u topli dodir pijeska na plaži, vidjela je mrtve oči
svoga djeteta na zemlji, začula je urlik od kojeg se ledi krv u žilama, a onda je vidjela dječije
nesigurno ispisano mama na papiru, osjetila je potapajuću tugu u kojoj sve nestaje, a onda je
vidjela crvenu sjajnu matursku haljinu svoje kćeri, čula je francusku deklinaciju i osjetila
kako na skijama kliže niz planinu dok joj snijeg blješti u oči, jelaje rižu s kriškom hljeba kroz
koju se vidjelo, a onda je ispod prstiju osjetila rever sakoa koji je šila na mašini, vidjela je
svoj dlan sa dvije linije života, a onda je neko na njemu nacrtao pentagram, osjetila je kako je
gospođa koja je izašla iz kočije miluje po glavi, a onda je podigla glavu i vidjela njemački
avion bombarder, ujela se za jezik i pojurila pred Crnim čovjekom kao strijela, a onda
osjetila kako se guši od vrućine i vidjela svoje male ruke bebe kako mašu ispred očiju,
zakašljala se, a onda je ispovraćala dušu iz sebe, dok je u sljedećem trenutku osjetila
ogromnu sreću, iako je trajala samo tren, vidjela je mikser kako muti šlag, a onda kakao kako
se topi u njemu i prelazi u blato i mulj koji joj lijepe noge za tlo…
…………………………………………………………………………………………………
……. .Odlomak iz romana Isečak života
53
Page
Renato Vujaković
MATRIX INFERNO, RESTART 2020

1
.
…..U predsoblju zazvoni telefon, iz kuhinje otabanam tamo, kažem: »Halo?« Tu-tu-tu, filtrira
mi bubna opna. Tu-tu-tu, filtrira. Pukne veza. Okrenem se, ponovo zazvoni. Kažem: »Halo?«
…..Odonuda, muški glas zadrobi: »Raskrsnica ulice Maksima Gorkog i Bulevara slobode,
kamion zastava, pretiče automobil jugo.«
…..Sunem u mikrofon: »Oprostite, a Vi ko ste?«
…..»Da li je to 432-711?« pritišće odonud.
…..»Pa, da,« kažem.
…..Sune sad on meni: »Stariji čovek upravlja volanom kamiona narandžaste cerade. Crveni
jugo vozi mlada žena. Kosa duga, crna. O, lepa je, ima plave oči.« Glas mu se produblja. Ali
je mirniji.
…..Muk. Potraje.
…..»Neboplave oči!«
…..»Verovatno nije za penziju,« cinično prošapćem. Prasnem u smeh.
…..»O, Vama je smešno? Vama je to, zar ne, smešno. A stvar je ozbiljna. Možda i život u
pitanju,« veli nepoznati.
…..»U pitanju, dakle, život – smrt u odgovoru!«
…..»M-molim?« pisnu nepoznati.
…..»No, ako je život u pitanju,« kazah tiho i gotovo ravno, »onda mu je smrt u odgovoru.
Razumete? Šta, ne razumete?«
…..Tu-tu-tu: prekinuta veza.
.
.
2
.
…..Vraćam se u kuhinju. Novine grabim u prolazu, sa natkasle. Naslovna stranica: slika i
54
kratki naslov Sudbonosno preticanje. Nema podnaslova, nikakvog komentara, objašnjenja;

Page
goli naslov i ta slika. E, a sada, zamislite ovo – i naredna, i svaka naredna stranica: raskrsnica,
ista dva vozila! Vidim jasno šta je crveno, a šta je narandžasto, na mutnosivim tj. crno-belim
fotografijama. Izlišno je dalje ih listati!
…..Utom, ponovo telefon. »Halo?«
…..S onu stranu: »Halo?«
…..Ja promucam: »Vi ste? Izvinite, načisto sam zbunjen!«
…..Prekine me, tada, neko drugi: »Ej, halo, ja sam. Halo, je l’ me čuješ? Marija ovde!«
…..»Čujem-čujem,« odglumim joj spokoj.
…..»Ukratko ću: ovde je ludnica! Čuješ li me? H-a-o-s! Znaš za preticanje?« Veza se prekine.
…..»Halo, Ma-arija!« Ljudi moji, šta sa preticanjem?.
.
3
.
…..Palim te-ve: na svim programima, satelitskim, lokalnim, isti prizor kobne raskrsnice.
Jedan snimak zumira šofera, starčića iz dotrajalog kamiona, drugi će da otprati devojku u
crvenom jugu. Helikopter, ozgo, s visine sledi stupidni prizor, elise zaglušujuće krče iz
zvučnika. Gasim te-ve, tada ga ugasim.
…..Strčim dole. Tu u našem haustoru – kuštrav malac cmizdri: tata mu je rek’o da je žena u
crvenom jugu »pri-kočila«; drugi pak, kratko ošišani, ne popušta, nego i prkosi: e, pa, nije,
nego je »dodala gas«. Žučna svađa, tajac. Podigli glavice. Gledaju me. Čujem kako trepću –
tako leptir leprša krilima.
…..Podne je. Marije nema, do dva.
…..Hajde sad bar, dovršiću ručak. Ali, mozak mi stao, ne mogu da se setim, kako se ono,
beše, sprema pilav. Panika! To se i sive ćelije reprogramiraju?!
…..Najzad, Kuvar! No, u njemu, ipak, recept.
.
4
.
…..Sutradan, komšije na kafi: šta bi drugo – pretresamo raskrsnicu! Lagodno zavaljen, muž
(izvesni Sale) srkne gutljaj, a vreli napitak pari ove reči: »Noć pre toga legao sam kasno.
Odspavao do podne. Međutim, video sam, kao na javi, n-da, svaki detalj. Verujte, kao da sam
bio tamo, nije mi promaklo ništa, ni u snu!« Rtom nosa gnjura po šoljici, sad će da se hvali:
»Prekosutra, u osam naveče, gostujem na televiziji. Otvoreni studio na temu Snovi i
raskrsnica. Upravo, n-da, na tu temu! Ljubica će biti u publici.« A Ljubica (žena) prekrstila
noge: čeka da se kafa »malko ladne«.
55
…..Svi odreda, dakle, traže svoje mesto, opšta trka da se doprinese znamenitoj stvari. Valjda
ćemo i ja i Marija, valjda ćemo i nas dvoje, rekoh, ma i periferni, u celoj toj opsesivnoj priči
Page
naći svoje mesto. O, valjda hoćemo!

.
.
5
.
…..Sedmicu docnije, evo danas, maločas, zazvoni telefon. »Halo?«
…..S onu stranu – ponajpre zujanje. Nepoznati muški glas će (no, ne onaj iz prvog poglavlja):
»Pred kraj utakmice, kod rezultata 2:2, sudija isključuje centarfora rumunske reprezentacije.«
…..Ne upitam koji broj mu treba. Ni slučajno to ga ne upitam. On nastavi: »Grubijani u žutim
dresovima opkolili delioca pravde, koji se pred njihovim sve bezobzirnijim nasrtajima –.«
…..Tu prekinem vezu.
.
.
56
Page
ESEJ
Gordana Vlahović
DVA ŠVEDSKA ROMANA

.
.
Sederberg kao naš savremenik
.
.
…..Švedski pisac Jalmar Sederberg (1869 – 1941) srpskoj čitalačkoj publici predstavljen je u
izdanju zrenjaninske Agore romanima Doktor Glas (2016) i Ozbiljna igra (2017). Pisani i
objavljeni početkom dvadesetog veka (Doktor Glas – 1905, Ozbiljna igra 1912) izazivali su
senzaciju i skandal, jer kako reče Margaret Etvud „pre svega zbog toga što se bave večno
skandaloznim temama, seksom i smrću“. Dakako, ne samo navedenim temama, ali
provokativnim, i danas izuzetno prisutnim u savremenim životnim okolnostima. Otuda se
Sederberg (pesme, novele, drame, romani, novinarski posao) čita kao naš savremenik; čitalac
prepoznaje moralne dileme Sederbergovih likova.
…..Problem braka bez ljubavi nije nov, ali je svaki brak priča za sebe. Kad fizička odvratnost
prema mužu dosegne do nepojamnosti (gospođa Gregorijus), traži se pomoć onoga „koji
katkad pomaže drugima ali nikad nije umeo da pomogne sebi“, i koji ima seksualne
frustracije, te sa trideset tri godine života nikad nije bio blizak sa ženom. (Doživljaj iz
mladosti Ivanjdanske noći, čudesna svetla i zvuci, vasiona nad prvom devojkom koju je držao
za ruku, velika vasiona, svetla i plava, kad buđenjem prvih čulnih vibracija pleše pod njima
cela zemlja, uz prvi dugi poljubac; i vest potom da se utopila prilikom kupanja u danu
kišovitom; patnja, teški snovi i duga mladost bez žene). Taj doktor Glas, doveden u procep
između dužnosti (zakona) i savesti o ispravnosti činjenja i nečinjenja, proći će kroz košmar,
strah, kolebanje, preispitivanje o ubistvu te i kroz čin ubistva, zarad spasa i pomoći. Dovođen
je u priliku da za neželjene trudnoće odbije abortus, iako oseća da postoje slučajevi kad je
licemerno ponašati se po slovu zakona, kad je milosrdno ubiti zametak u začetku (slučaj
lečenja dečaka idiota čiju majku odbija za abortus par godina ranije). Biće gospođa
Gregorijus, uz ljubavnika sa kojim nema budućnosti, spasena nasrtljivog i odvratnog joj
muža. Doktor Glas neće cijankalij zaključan u fijoci primeniti na sebi. Muž će nestati, bez
kajanja Glasovog, ali saznanjem da dotična nikad neće biti njegova, i da mu je život
promakao.
…..Ni Arvid, u Ozbiljnoj igri, ambiciozan, obrazovan, siromašan mladić, ne oženivši se u
mladosti Lidijom, ćerkom slikara pejzaža, biva kasnije uvučen u brak u kome ne postoji pravi
dijalog. Autor ironično koristi pojam „srećnog braka“, u kome je ispunjen cilj Arvidove žene
Dagmar da nađe muža (lukavstvo „tajnom veridbom“). Nekoliko puta ponovljeno je: „Ali su
inače živeli veoma srećno. I godine su prolazile“, obeležava tu bračnu vezu, (ironično), kao
57
neprekidni ritam dosade bez kraja.

Page
…..Preljube ne donose trajno ispunjenje. One često izazivaju moralne dileme koje se
manifestuju kroz snove, razrovane iluzije, duševni i fizički bol. Ako se skrivaš, znači da činiš
nešto nedozvoljeno. Ako ne pokušaš išta da promeniš znači da si se rezignirano prepustio
udesu slučajnosti i spletu okolnosti koje nisi želeo. Prijatelj Markel: „Ne biraš sudbinu. Isto
tako ne biraš ni ženu, ni ljubavnicu, ni decu. Dobijaš ih i imaš ih, i dešava se da ih izgubiš. Ali
ih ne biraš.“ Arvid gotovo fatalistički potvrđuje: Ne biraš… Na Lidijino pitanje: „Jesi li
srećan?“ Odgovara: „Niko valjda nije srećan… Ali svejedno moraš da živiš najbolje što
umeš.“
…..Zašto se upuštati u ljubavi i preljube? „Ali jedanput u ovom ubogom životu valjda smeš
da pokušaš da pronađeš svoje jezero Taunicer…“ Ne znaju Sederbergovi junaci ni gde je, ni
kako stići do njega, ali ih nosi ta žudnja za drugačijim, za harmonijom, za ispunjenjem. To
imaginarno jezero, neka lepota, jedva dostižna. Za Glasa i Arvida, nedostižna.
…..Da bi iluzije pomenutih likova mogle biti razrovane, u svetu lažne sigurnosti, može se
naslutiti iz korišćenja simbola realne pojavnosti. U Doktoru Glasu (str. 40) krajolik je u
potpunom antipodu sa ljudskim ponašanjem (plavo nebo, popodnevno sunce, zelenilo plaža
na jednoj, i vika, bahatost muškaraca, ocvala lepota žena, nemarnost konobara, na drugoj
strani), uz Glasov sarkazam o domu, kući i ženi: „Ne, ne postoji srećan san koji na kraju sam
sebe ne ugrize za rep.“
U Ozbiljnoj igri najavna špica za 1912.godinu, poslednja u ovome romanu je „Bliže, Bože,
tebi“ koja stvara atmosferu neuspeha, propalih nada i višestrukih prevara. Govorilo se da su
muzičari na Titaniku svirali psalam (istim obraćanjem bogu) pre nego što su se utopili.
…..U oba romana, kao neizbežni ambijentalni okvir prisutno je groblje. Čak, prva preljuba
Arvida i Lidije praćena je posmrtnim zvonima koja su zvonila kroz decembarski mrak.
…..Intrigira Lidijin oproštajni poklon Arvidu: nožić sa sedefnom drškom. Da li je zaboravila i
zanemarila narodno verovanje da se nož ne daje nekome koga voliš i ceniš? Jer to rađa
neprijateljstvo i mržnju. Ili mu se ona sveti (nožem i prevarama) za kolebljivost i neodlučnost
u mladosti? (Setimo se onih Andrićevih: „Put do žene je vijugav i tajan…“) Ko će znati!
…..Jalmar Sederberg razobličava lažljivost, licemerje srednje klase, koje se često prikriva
spoljašnjom formom pristojnosti. On početkom 20. veka pokreće problem eutanzije koji i
posle sto godina izaziva oprečna mišljenja. Njegov doktor Glas razmišlja: „Koliko sam samo
nesrećnika video kojima bih bez ikakvog oklevanja dao ove pilule, samo da kod mene kao i
kod drugih dobrih ljudi, sopstveni interes i poštovanje prema policiji ne nadglašavaju
milosrđe.“ Oporo, hrabro, autosarkastično, bez konačnog odgovora (godine 2016. kod Ivana
Ivanjija u romanu Moj lepi život u paklu, str. 67, razmišlja se o eutanziji, toj skoro tabu temi,
ali sa predznakom sve veće prisutnosti). Samoubistvo je još jedna od teških tema
Sederbergovih knjiga, zbog kojih su njima izazivani skandali ali su se čitale kako nekad, tako
i danas. Gospođa Gregorijus doktoru Glasu ispoveda se: „Da, samoubistvo je ružno. Ali može
biti još ružnije živeti. Zastrašujuće je to što tako često imamo izbor samo između manje ili
više ružnog. Kad bih samo mogla da umrem!“ Sled događaja opozvaće taj gospođin poriv za
samoubistvom. A ona misao autorova: Ne kopaj do dna… ostavlja pitanje opravdanosti
činjenja i nečinjenja glavnih likova otvorenim.
…..U oba romana uočljiv je pametan, vispren, duhovit, pronicljiv prijatelj Glasov i Arvidov,
Markel, novinar, koji je najčešće ironični glasnogovornik samog pisca. Njegovi komentari
vezani su za pitanja morala, čulnih užitaka, sreće, ljubavi, novinarstva, političkih pitanja.
Iznosi stavove o društveno političkoj situaciji u Švedskoj na prelomu vekova, provocira
neprikosnovenost Nobelove nagrade: „Nobelov testament je testament idiota, i sam pokušaj
da se izvrši na neki smislen način predstavlja nerešiv problem.“ Markel je potreban kao
prijatelj, tumač snovnih i dnevnih prilika, daje stvarima i događajima pravu meru, ozbiljan je
slušalac, i ume da daje dobre savete i onima kojima „je jesen prerano došla“. Kad ima ko da
58
ih čuje.
Page
….Ozbiljna igra napisana je u trećem licu, uz nekoliko epistola. Doktor Glas u formi je
dnevnika, ograničenog vremena (od 12. januara do 7. oktobra). Prevodilac obe knjige Dorijan
Hajdu. Jalmar Sederberg po temama koje obrađuje, stavovima o problemskim pitanjima, stilu
i formi, savremen je pisac čije delo izaziva pažnju čitalaca.
.
Senad Avdović
ZOV BESMISLA
.
.
…..Tišina. Ogromna rupa ništavila koja zjapi i iznad i ispod njega, čekajući ga. Kako samo
čovek stane kada oseti besmisao. Kako ga obuzme sopstvena neimaština, zatekne i ućutka.
Mozak se napinje iz sve snage da prevaziđe to privremeno stanje svesti, tu blokadu koja ga je
snašla i preko koje teško prelazi. Čekajući bilo kakav pokret, bilo šta što bi ličilo na misao pa
da je proguta u momentu njenog začetka. Kuda, kamo, kome, čemu, zašto, odakle… O, kako
je to odvratno i teško, kako je samo podmuklo i perfidno formulisano pitanje na koje se teško
daje odgovor. Može se pojedinac zadovoljiti prividom jasnoće i nastaviti, ali će se pitanje
samo skrajnuti i čekati naredni put. Tada će možda biti mnogostruko teže postavljeno, gledaće
sirotog čoveka sa nenadmašne visine naginjući se nad njim polako i oholo, uživajući u
svakom momentu intelektualnog mrcvarenja; a ako još duhovno stanje čoveka bude u raskolu,
to može dodatno otežati pitanja i naterati čoveka na sebe samog.
…..Da, besmisao stoji uz njega kao kragna. Može se samo navići na to, te tako preživeti
trenutke ispitivanja, ali nikada se potpuno osloboditi. Čovek hoće prihvatiti neku ideologiju
koja će mu dati duševno spokojstvo, koja će mu biti vetar u leđa, koja će mu prekrivati oči i
uši na svaku mentalnu nelagodu. Ali, besmisao u svakom iskrsne, bar na momenat. Život čeka
čoveka, može godinama, decenijama čekati tako nestvarno strpljivo, vrebati svaki momenat; a
živ stvor mora klonuti kad-tad, mora mu se dogoditi nešto za duh nesnosno, kakva zločesta
sudba, kakav neprijatan i bolan usud koji će ga emotivno razarati neko vreme, koji će mu
kidati logiku bivanja i stremljenja. A onda zablista besmisao, onako pompezno i bahato. Pred
čovekom je strašan, snažan i neumoljiv. On je prepreka daljem lagodnom postojanju jer
zahteva odgovore na nepostavljena pitanja koja svaki inteligentni stvor oseća u času
pojavljivanja besmisla, on ih razume bez da ih postavi. Često ne sme ni da ih formuliše
otvoreno, da se u njih zagleda, da ih oseti do ponornih nakana, da ih osmotri čisto i jasno dok
stoji ponosno uspravno. Misliti o tome podrazumeva sumornu težnju ka bekstvu iz
egzistencijalnog mraka. Misliti o nepostojanju znači obesmisliti postojanje. To je začaran
krug uvrnutih pitanja iz kojih se logički trudbenik upinje svom energijom ne bi li im utekao i
zataškao ih.
…..Ali, besmisao oduvek čeka begunca čoveka. Ono je deo njega, deo njegovog bića, srž koja
inspiriše neumorno mentalno trčanje, bežanje u iluzornu skladnost okoline sa svojim
sopstvom. Ljudsko pregalaštvo i delanje je stvorilo gotovo perfektne uslove za zataškavanje
59
svih onih mračnih pitanja koja se nadvijaju nad pojedincem. Identično kao predatorsko
poimanje lova, besmisao kao grabljivac čeka da se pojedinac izdvoji iz mase pa da ga zaskoči;
Page
to je pojedinac koji pokušava da misli samostalno i slobodno, nezavisno od utabanog ili

nametnutog pravca u masenom razmišljanju i koji se kreće drugim putem od onog na kojem je
velika gužva; to je pojedinac koji sam sebi krči put, koji svojim radom pokušava popločati
novu promenadu životne filozofije, drugačiju, nepripadajuću, nesvojstvenu okruženju u kojem
ga je životna okolnost susrela. Pošto se razlikuje od većine mislećih individua, on biva od
većine i odbačen. U toj odbačenosti, besmisao vidi svoj prostor za manevrisanje mentalnim
tokovima tog društvenog disidenta, tog otpadnika koji mimo uvreženog i opšteprihvatljivog
ponašanja i mišljenja izgrađuje neko novo razmišljanje, koje i ne mora biti potpuno novo (jer
to se veoma retko dešava zato što je za to potreban izuzetan pojedinac koji je redak kao crni
labud), već to može biti i jedna vrsta originalnog poziva na samostalno promišljanje, na
odbijanje nametanja pravca kretanja, na prepoznavanje jeftine ujdurme nevešto plasirane, na
ukazivanje značaja razvoja kritičke misli, na neretko izražavanje skepse. Tim putem svesni
otpadnik biva otvoreno izložen naletu sirovog besmisla koji ga opseda dok najčešće sedi sam i
odbačen razmišljajući o svojim postupcima i rutama koje su dovele do stanja društvene
negacije njegove ličnosti. Kako se izborio za osamostaljenje i izdvajanje iz mase, tako se
mora izboriti i sa utvarama besmisla koje opsesivno trebaju danak zdravorazumskog gledišta
koje pojedinac nastoji formirati. On ih mora ukrotiti, istrebiti, treba ih rasplinuti posvuda da
im se trag zatre. To nije nimalo naivan zadatak ako se uzme u obzir da postoji kritična dužina
trajanja koje čovek može podneti pod besmislom i da prekoračenje te granice vodi
autodestrukciji (otuda i fobija od odbačenosti); jer, čovek mora stvoriti smisao da bi mogao da
opstane u svetu koji mu ne duguje nikakvu logiku, koji mu ne mora imati smisla i svrhe, koji
mu ne polaže nikakve račune niti ima naklona. Svet je hladna i ravodušna pojava, i on bi uvek
takav i ostao ukoliko mu čovek ne bi dao smisao, svrhu i kauzalnu vezu (na posletku), u
nastojanju da uhvati Smisao i Svrhu. Na kraju krajeva, čovek neumorno teži da postane
smisleno biće, i kao takvo ne želi ni biti biće besmisla i ništavila. Smisao je pogonska snaga,
spiritus movens.
…..Ipak, odbačeni pojedinac je samo jedna interesantna kategorija koja najčešće upada u
zamke besmisla i koja vojeva najviše pobeda nad tim mentalnim monstrumom. Zbog čega?
Besmisao njuši strah, on oseća nervozu i nestabilnost organizma, vreba pad intelektualnog
imuniteta, bolest moždane mase i tromu kombinatoriku nervnih ćelija unutar. To su biološki
utvrđeni kanali njegovog kretanja i delanja. Čemu svekoliki trud i patnja ako je kraj određen?
Zašto se mučiti i forsirati svoje biće koje će svakako jednom postati nebiće? Zbog čega
uporno pretendovati na stajanje kada je prolaznost sudbina? Čemu produžetak vrste ako mene
nema? To je napadna tačka na koju se strovaljuje sav besmisleni teret koji traži da se objasni,
koji traži svoje mesto i kategoriju u životnoj šemi jednog svesnog bića. Individualac se tada
izdvaja iz mase, pročišćava se i uzdiže u nužnoj osami, da bi se nakon toga vratio među ljude,
među žamor i napor, a sve da bi preneo poruku i pouku koja se iskristalisala kao posledica
lične katarze, kao posledica pročišćenja vlastitog duha od društvenog mulja koji se u
naslagama formirao u svakodnevnom bitisanju. Takav pojedinac koristi Tojnbijev sistem
’povlačenja i povratka’, on donosi ideju za plansko bekstvo iz besmisla, upućujući druge na
staze koje vode intelektualnoj čistini i slobodi, istovremeno utirući put razvoju civilizacije i
kulture, razvoju nasleđa i bremena predaka koje bi svi trebali podjednako nositi kroz šipražje
socijalne okolnosti.
…..Ali, besmisao čeka, uvek čeka. Strpljivo prati red događaja i momenat kada treba da
nastupi, da ophrva nejakog čoveka svojom tminom koja miriše na bezdan i tugu, da ga uvuče
u čvrsti zagrljaj prolaznosti i individualne apokalipse, pokazujući svoju gorolomnu snagu
praznine kojom ispunjava šupljine ljudskog duha koji je u magnovenju klonuo. A čovek je
60
krhko biće, tu milion puta izrečenu sintagmu već dobro znamo, ali i osećamo. Nedostatak ili
gubitak jedne bitne okolnosti u životu čoveka okončava sudbinu na hiljade drugih, onih
Page
nebitnih ili manje bitnih koje su se dojmile veoma bitne, čak poneke i presudne. Tako je, na
primer, sa čovekom koji izgubi zdravlje, sa onim koji izgubi blisku osobu, potom onim koji
bude ostavljen u najvećoj ljubavi, zatim sa onim kome se, usled mnogobrojnih okolnosti koje
mogu da zadese čoveka, preko noći sruše kojekakvi snovi i planovi i tako dalje. Takvom
pojedincu se svet u glavi urušava, nestaje mu oslonac, podupirač, nema više stubova na koje
bi mogao da osloni svoje stavove. Kažem u glavi jer se to zapravo samo i dešava u
individualnom doživljaju onoga kome se besmisao prepreči nasred puta, koga zatekne i ko mu
se učini kao plodno tle za razvoj ništavnih ideja.
…..Takav mora pronaći smisao, mora se podići nakon pada, ustati potpuno uspravno i oštro
pogledati besmisao. Otpor!
…..A šta je drugo smisao do otpor protiv besmisla?
Vladimir Perić
FENOMEN KUĆE
,
.
Figura kuće u novijem stvaralaštvu Aleksandra B. Lakovića
.
.
Središte nema granica,
bezdan njegovih svojstava
i njegovih tajni je beskrajan.
Žerar Dorn
.
…..Fenomen kuće kao figure u novijem stvaralaštvu Aleksandra B. Lakovića je izuzetno
pregnantan polisemičnošću. Kuća je i roditeljska, ona je htonski i sveti prostor pećine a
konačno, obeležena je i večnnošću – ona je grob. Sa ovim značenjskim divergencijama
proteže se kroz teme usamljenosti, zaborava, nostalgije, staćanja, praznine, tišine, starosti,
bolesti i naposletku, smrti.
…..Za sada poslednje Lakovićevo delo, Kad kuće nismo zaključavali, žanrovski je markirano
kao roman-album. Ova žanrovska hibridizacija implicitno povlači za sobom fotografiju
(kratku priču) kao bazični konstitutivni romaneskni element. Fokalizacije u svakoj od priča su
postavljene na drugačijem mestu, čak i ako je reč o istom događaju, pa čitalac ima mogućnosti
da raznoliko sagledava i likove i zbivanja. Fabule priča se često preklapaju, što daje čitavom
narativnom zdanju oblik lavirinta. U ovoj narativnoj kući, svet se posmatra iznutra,
induktivno, što nas upućuje na Uspenskov koncept obrnute perspektive. Svaki lik, svaki
objekat ima svoje simboličko mesto, svoju funkciju u svetu sećanja naratora. Ogledalske
61
odraze lica romana u Lakovićevom proznom slikanju sagledavamo u portretima Lakovića

Page
(priča „Mali“) koji se kreću na granici autobiografskog i fiktivnog, što arhitektoniku romana
čini dodatno pomičnom.

Usamljenost kojom je obeležen prazan prostor na Lakovićevim „fotografijama“ ima
raznovrsna lica: samoće udvoje (kada na samom početku slika bračni par koga posećuje
gavran, htonski glasnik) („Čudna poseta“) ili staračkog poziva u pomoć („Baba“). Samoća je
indikator izrazitog socijalnog (intelektualnog) razlikovanja („Profesor“) ili stanja ostavljenosti
posle dvostrukog suicida („Kum“). Ovakvo samstvo je ono kojim se samoukida sopstvo kada
nestanu osobe sa kojom je bilo stopljeno i čije je brisanje generisalo zjapeću prazninu. Ono je,
kako bi Radoman Kordić rekao, iskušenik smrti s one strane početka i kraja, žrtva
nepodnošljive entropije strasti nestajanja.
…..Ako krenemo od Borhesovog mota pre početka naracije u knjizi, prema kome smo mi
„dobrim delom pojmovi našeg sećanja“, onda naše sećanje naša kuća, potpora identitetu.
Pojmovna umreženost u Lakovićevoj pripovedačkoj optici, vodi sećanje ka pojmovima
nostagije, nemoći, mutacije i umiranja. Sećanja su kontakt sa umrlima, sećanja umrlih se
nepovratno gube ako se ne zapišu („Odlazak sećanja“), nostalgijom se oživljavaju rodbinski
gubici („Tom Žara“), sećanje je priziv nekadašnje životnosti („Bolest“), zaborav predstavlja
prazna sećanja, a mutacije u sećanjima su, kako i sam narator navodi, psihološki motivisani
(„Ja, danas“): „Sklonost, da se, upamćeno i naknadno doživljeno, pomešaju ili sliju u jedan
utisak iz dva vremena, nije retkost. / (…).“ Lakovićeva dela predstavljaju mesto čuvanja
sećanja na (istorijska) zla: seobe, progone, egzoduse. U njima je ono podjednako estetski
predmet koliko i moralni entitet. Zlo je ljudsko, suviše ljudsko, obnovljivo je,
decentralizovano je i podmuklo. Ono, lašovski, „poziva na istraživanje ,u dubinu‘ jer se javlja
kao transcendirajuće.“ U Glasovima zemlje pod nebom, u kojima se opeva kragujevačka
krvava bajka, pesnik je čuvar sećanja („Pesma 1“), zločinci se potiskuju iz njih („Pesma 5“),
mrtve boli revizija prošlosti („Pesma 16“) a zaborav se nikada ne završava („Pesma 32“).
Štaviše, u svom pokosovskom ciklusu (zbirka Silazak anđela) Laković peva o prisilnom
zaboravu kao uslovu psihičkog opstanka („Odlazak i(li) povratak“).
…..I pesnik i prozaista Laković, nalazi se na misaonoj trasi Gastona Bašlara, čija je tvrdnja da
ne voli beskonačnost „jer u beskonačnom čovek nije u svojoj kući“. Egzistencijalistička
zebnja, nesigurnost, vakuum koji nastupa u graničnim situacijama života i smrti vezan je za
tugu i depresiju, kao i za gubitak najbližih. Lakovićeva „bića-bačena-u-svet“ svedoče o
„bićima-za-smrt“, o onima koji su zakoračili u post-egzistenciju: „Ne mogu tvrditi, da je bol
jedini atribut smrti roditelja. Mislim, da je reč o izvesnoj praznini, koja se, kako protiče
vreme, sve više širi. I koja dugo opseda čoveka. Neočekivano se pomoli i, na trenutak, opet
povuče. Reč je i o upornoj teskobi u grudima. O nelagodi koja nikako da prestane.“ Ova živa
praznina, poput živog blata, svojstvena je još više za stravična stanja demecije, koje autor
minuciozno opisuje u više svojih priča („Otac“, „Baba“, „Sveće moje majke“, „Ja, danas“).
Variranje slikanja fenomena praznine i sa njom u vezi tišine (auditivne praznine), Laković u
prethodna svoja dva dela ostvaruje kroz nečuj, koji beskrajno vlada svetom mrtvih Glasova
neba pod zemljom („Pesma 21“), razbokoravanje bolnih korenova u praznoj duši
(„Roditeljima“), kamenjenje („Godišnji izveštaj“) kao i kroz metafilozofsko slikanje pukotina
koje postoje među ljudima („Odlazak i(li) povratak“): „// ovo nije samo retorički paradoks /
koji se ne može objasniti / već i pukotina / između otišlih i ostalih / koja je sve veća i veća//“.
…..Pukotine između sna i jave, arhetipska dijalektika prošlosti i sadašnjosti, živih i mrtvih
iskazana je kroz snove. Onirički diverzitet u poetici Aleksandra Lakovića predstavljaju
metaleptični, serijski snovi, sa svojim projekcijama u javu. U njima se prizivaju roditelji, oni
su svojevrsna paralelna stvarnost. Simbolička konotacija kuće, utrobe i pećine konvergiraju ka
majci, a upravo se sva tri kretanja realizuju u Lakovićevom romanesknom albumu. Ta izrazita
potreba za majkom je posebno uočljivo u priči „Sveće moje majke“: „Ni u san da dođe, pa da
62
mi kaže, šta da činimo. / Još uvek je čekam, svako veče. Ali, u snu je nema.“ Zemlja i kao
Page
simbol ulaska u sebe, opisivanja intimnog prostora, i kao mesto klizanja sopstva, prisutna je u
očuđujućim, košmarnim, serijskim snovima, gde se snevač spušta niz okomitu liticu leti, samo
u majci, bez ičega više („Snovi“). Svojevrno poništavanje oniričke perspektive u istoj priči
Laković sprovodi kroz metaleptične obrte gde san ulazi u javu i obrnuto: „ – Ako nisi upamtio
noćašnji san, ispričaj mi jedan od onih snova koje često sanjaš u nastavcima. Zato nisi
zapamtio san od sinoć. Dovoljno je i to, budi siguran, sine – ohrabrio me iguman.” U naraciji
snova pripovedački glas vodi razgovor sa starima ali i razmišlja o fenomenu starenja, starosti i
smrti.
…..Starost kod Lakovića ima trojaku konotaciju: kao vitalni otpor smrti, kao znak gubljenja
sopstva i kao indikator svesnosti o anticipaciji nadolazećeg preminuća. U priči “Đed” srećemo
svojevrsni književni bildungs, jer deda finansira opremanje unukove biblioteke, svojevrsne
kuće intelektualizma. Naočari kao pokazatelj starosti predstavljaju predmet-okosnicu
istoimene priče u kojoj se kao lakmus starosti javlja volšebno zaboravljanje naočara na
groblju, a zapravo je reč o (ne)identifikovanoj prećutnoj komunikaciji sa mrtvima željnih
živih. Starost roditelja je gubitak pre gubitka – ona se širi empatijom prema bližnjima
(“Otac”) a upravo ovakvim emotivnim trenucima ispunjeno je čitavo poslednje Lakovićevo
ostvarenje: “Video sam, pred sobom, starca ispunjenog tugom i beznađem. Na trenutak,
neočekivano mudrog i pribranog. Više zabrinutog, manje uplašenog. Bez imalo žala za
prošlim.”
…..Bolest je način da se čovek sagleda bez maske, realno, sa svoje ranjivije strane. Bolest je
polje u kome se (porodični) odnosi izmenjuju, uloge zamenjuju i u kome dolazi do raznolikih
psiholoških peripetija. Narator prikazuje empatiju prema bolesnoj životinji konju
(“Ljubimci”) čime se ona oljuđuje. “Bolest”, pripovest o infektivnoj mononukleozi u
naratorovim mladim danima, naratološki je sprovedena kroz strategiju slikanja tela kao
prostora. Junak je telesno dezorijentisan. Njegov mozak, hram unutar grada (tela) ešerovski je
zbunjen: “Budim se. / Ležim na uskom i tvrdom ležaju. / Bespomoćan. / Polako pokrećem
prste na šakama i jedva savijam i ispružam stopala. Dobro je. Nisam oduzet. Ali, nisam u
stanju da se pridignem. (…)” Zatvoren u kancerogenim lavirintima mozga je mladi kum koji
je brzo umro („Kum“). Gubitak takvih ljudi u porodicama transformiše kvalitet odnosa.
Dominanta u Lakovićevom tematskom tretiranju bolesti je pokazivanje u kojoj meri bolest
može da do krajnjih granica ojača veze među najbližima (priča “Otac”): “U poslednjih
nekoliko godina, kada je oca sve više obuzimala staračka demencija, zbog čega je povremeno
donosio neke pogrešne odluke, na koje smo brat i ja negodovali i molili ga da to ne čini ili da
se predomisli u vezi sa nečim (,što je bilo, bilo je, ali nemoj opet’ – molili smo ga), znala je da
podvikne na nas. I da nas izgrdi, iako je i ona znala, da smo bili u pravu i imali najbolje
namere. Nije dala ni da se dobronamerno našalimo na njegov račun. Sve više su bili upućeni
jedno na drugo.”
…..Prinuđenost čoveka da gleda u pravcu smrti, kroz koji putuje često kroz bolest, Lakovićev
poetsko-prozni izraz slika i kroz predsmrtna i post mortem stanja. Prelazak granice
(ne)postojanja odvija se na više planova: „govora“ sa mrtvima, neživima (streljanom decom
„Pesma 1“), kroz bodrijarovsko opsedanje tela pesme rasutim, u ratu raskomadanim telima, na
koje se putem pevanja čuva sećanje i opominje da će mrtvi prohodati mrakom Srbije („Pesma
13“). Linija dodira Glasova neba pod zemljom i, za sada poslednje knjige, je stav da su ubice
privremeni vlasnici života i smrti. To se vidi i u „Pesmi 6“ ali i u priči „Tom Žara“, gde
partizanski oficir, posle Drugog svetskog rata, lišava života vojnike albanske fašističke države
posle, ali i njihovu decu. Smrt dolazi i od prostora, malaričnog močvarnog u Metohiji
(„Kum“). Tanatološka morfologija u poetici Aleksadnra Lakovića ima veliki diverzitet. Ona
se odnosi i na ono odsutno, još-ne-konstatovano (kao što je mrtvorođeni blizanac (“Rođak”)),
ona je “rastuća ćutnja” onih koji su i koji će tek umreti (pesma “Nije potrebno”). Smrt je
63
način da se uspostavljaju intertekstualni mostovi (Pesoin cinizam o sagledavanju smrti

Page
naočarima, ili Andrićev moto o smrti koja nikada dugo ne čeka).

…..Smrt je usredištena u grob, groblje kao kuću mrtvih. Grobna mesta Laković prikazuje kao
“buduću kuću” (“Sveće moje majke”), masovne šumaričke grobnice kao “kuću pored puta” i
“pomereni zavičaj” (“Pesma 34”). Rušenjem kuće se ukida identitet prognanog (pesma
“Godišnji izveštaj”), ona je simulakrumska projekcija koja želi da zameni otetu stvarnost
(“Bodrijarska”). Kuća, kao nostalgični relikt, predstavlja pokazatelj bezbrižnosti jer se smešta
u vreme “kada kuće nismo zaključavali”, kada je poverenje među ljudima bilo podjednako
jako kao bliskost koja je hranila svakodnevicu. Kuća je i pećina, isposnički dom u kome su
nastajali zapisi od naučnog, kulturološkog i literarnog značaja. Sve rečeno nas navodi da
zaključimo da Laković sistemski u svojoj poetici, dograđuje tradicionalnu simboliku kuće.
Ona je kao i grad i hram, “u središtu svijeta, ona je slika univerzuma.” To središte, zapravo,
nema granica jer ponire u dubinu sopstva, koje se za njega neraskidivo vezuje i trajno upisuje.
.
64
Page
KRITIKA
Jelena S. Mladenović
KARIRANA SLOBODA PESNIČKOG

SUBJEKTA
.
.
(Duško Domanović, Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio), SKC Novi Sad, Novi
Sad, 2016)
.
.
U trenutku kada je u srpskoj književnosti teško naći poeziju koja bi propevala iz
jednog jezgra, sa prepoznatljivom vodećom pesničkom instancom koja bez kolebanja govori o
sebi čak i kada taj subjekt biva opisan granicama (ne)mogućnosti i kroz krizu modernističkog
„možda“, bez postmodernizmu i/ili savremenoj književnosti svojstvene disperzivnosti u koju
se voli nastaniti kako subjekt tako i tekst sam, pojavljuje se pesnička zbirka Duška
Domanovića, Veći od života, sa „ograđenim” podnaslovom − Bukovski ovo nikada nije
radio − gde se tekst od samog početka hvata u koštac sa višestruko prisutnom bitničkom
pesničkom tradicijom intertekstualno vezanom najpre za naslov knjige Čarlsa Bukovskog
– Šekspir nikada ovo nije radio – kao i za savremeni kvazipublicistički manir prikupljanja što
većeg broja čitalaca koji klikom na senzacionalističke naslove što najavljuju sve, a ne
otkrivaju ništa, konstruišu i odgovarajuću kvazičitanost. Međutim, iza neobičnog spoja
naslova i podnaslova ne krije se nikakva prevara ili lažna senzacija, već upravo poezija koja
dolazi iz jednog dominantnog emotivnog jezgra i ne pretenduje ni na šta drugo do da bude
život sam.
Daleko od toga da oponaša bitničku poeziju, Domanovićevo pevanje hvata korak i sa
ovom pesničkom generacijom čiji su odjeci do dana današnjeg i dalje prisutni u književnosti.
Zbog njenog zavodljivog koketiranja sa vankanonskim i elementima tzv. alternativnih
kulturnih fenomena, pesnici i dalje u njoj pronalaze i građu i inspiraciju. Ali mnogo važnije
od toga jeste osećanje umora, iskorišćenosti, ogoljenosti duha i do ivice sopstva dovedenog
pojedinca koji više ne nalazi načina da razume i dâ odgovore na pitanja zašto se sve, u
društvenoj ali i maloj intimnoj istoriji čoveka, baš na taj način zbiva. Slična osećanja
pronalazimo u pesničkog subjekta Domanovićeve poezije, zarobljenog u večitom bolu
usamljeništva i čežnji za iluzijama koje ga napuštaju, mada se u njima i dalje krije još jedini
izvor nade za život u iscrpljenom svetu (a možda to više boli od mogućnosti da snova nikada
nije ni bilo).
Ali način na koji ova zbirka razgovara sa svojom pesničkom tradicijom ne odgovara
savremenom eruditnom i često nategnutom pozivanju i intertekstualnom povezivanju, ne bi li
65
se novoj poeziji dao kakav „plus” u tome što poznaje staru, a pesniku priznalo književno
znanje u eri kada je informisanost bilo koje vrste, pa i privid eurdicije kao i svaka vrsta
Page
privida, često bitniji od neke samosvojno oblikovane estetike i poetike. Ova poezija stupa u
dijalog sa svojom lektirom u onoj meri u kojoj je ona identitetsko mesto pesničkog subjekta,
integrisana bit nedvosmisleno označenog alter ega pesnika Duška Domanovića, koji se ne boji
da otvoreno prizna, ali ni da otvoreno peva samog sebe, kako bu tu istu istancu pevanjem i
natpevao, odnosno nad-živeo. Nema tu ni „nabubanog” pozivanja na prethodnike, ni
prepotentnog intertekstualnog navigiranja informisanijih čitalaca koji jedinu katarzu
doživljavaju kada lektiru prepoznaju, ostajući tako u osećanju uživanja isključivo kroz
samodovoljnost, mimo sveobuhvatnosti sveta književnog dela. Odabrana pesnička tradicija je
proživljena i doživljena, i pojavljuje se još samo kao jedan od tih života koji će pesničkog
subjekta ove Domanovićeve zbirke preciznije opisati, bilo da je Bukovski, Majakovski,
Jesenjin, Bodler, Drainac, Crnjanski, Brana Petrović, Pero Zubac, Miroslav Antić ili ko drugi
u pitanju. Koristeći sve potencijale autofikcije, uveravajući nas da pomenuti pesnički subjekt
nije niko drugi do on sam, pesnik Duško Domanović, u ovoj knjizi koja je čist emotivni
supstrat, čitalac biva vođen kroz spontano organizovan niz pesama. Ipak, ako govorimo o
nekom prepoznatljivom iscrtavanju pesničkih veza i uticaja, ali pre svega poetskih srodnosti
tipološke prirode, primetićemo da Domanovićeva poezija nastavlja romantičarske, odnosno
neoromantičarske tendencije iz 20. veka. Vraćamo se tradiciji pevanja u kojem je kult
subjekta bio toliko jak, da se to stabilno pesničko jezgro nije ni na koji način moglo urušavati.
Ono je bilo garant stabilnosti i verifikacija integriteta samog teksta. U neoromoantičarskoj
poeziji je takav subjekt sav izvor poezije koja se potpuno realizuje u domenu ličnog, te
spoljašnji svet ima smisla jedino ukoliko je dat kroz filter subjektivnosti i osećajnosti
govoreće pesničke instance. Jednostavnim i neizveštačenim jezikom, ali često i
gromoglasnom psovačkom frazeologijom, u vidu antipesme i u vidu autentičnih avangardnih
odjeka i pokliča, šamara javnom ili bilo kakvom „priznatom” ukusu ili obliku života, ova
zbirka u kojoj se smenjuju kratke poentirane pesme i duge poemski oblikovane strukture, još
jedan je angažovani dijalog sa svetom u kojem su kooridnate etičkih sistema pomerene.
Pesma „Velikom graditelju”, kao i pesma „14:07” primeri su tih Domanovićevih humanistički
osvešćenih bolova, sa svešću o svim lažnim formama ljudskog duha pored kojih raste beda
pojedinca. Književni predak, prezimenjak, u sklonosti ka ironiji, sarkazmu i oštrom slikanju
stvarnosti, ponovo se, po principu nomen est omen, ukazao u pisanju i mlađeg Domanovića.
U eri funkcionalnog korišćenja nestabilnih identiteta i disperzivnih subjektiviteta,
posetski subjekt Domanovićeve poezije je koordinisan mada su njegove strukture smisla i
besmisla povezane tankim nitima logičkih poigravanja. On sam je jako uporište, mesto koje
rađa i u kojem se sve uništava:
Od mene galaksije žive
Svaki put kad zatvorim oči
Jedno nebo ostane gladno
(„Fusnota”)
Nešto poput ničeanskog natčoveka – treba roditi svet („Iskrena pesma”) – javlja se u
različitim oblicima antropocentričnih tendencija – I ničeg pre čoveka nije bilo („Logika
kućnog saveta”). Ono što je nekada poeziji bilo sasvim blisko, sada, u trenutku apsolutne
prevlasti nestabilnosti i ukidanja centra, postaje očuđujuće. To je novopronađeno staro mesto
jedinstva i mogućnosti ispisivanja zajedničkog doživljaja, katarzičnog poistovećenja čitaoca i
onoga koji peva u tekstu opsednutom pesničkim subjektom koji ga grize, drži u svojim
rukama, iako on sam može biti između jeste i nije, između kao i možda, u domenu virtuelnih
66
pripovesti kao mogućih paralelnih (ne)realizovanih književnih svetova.

Page
Ova poezija duboko je ukorenjena u sadašnji trenutak, u jad ovog našeg malog sveta u
kojem se subjekt obračunava sa aktuelnim pesničkim fenomenima poput slem poezije, ili se
ruga izmišljenom pozerskom bolu:
Jebe se meni
Za metafizički bol
Veltšmerc-rikverc
I ostala govna
Nije to nikakava metafizika
Već fizika par ekselans
(„100%”)
Sama zbirka sačinjena je od uvodne pesme nakon koje stoji prozni autopoetički tekst
koji se po svojoj autofikcionalnosti ne izdvaja od ostalog sadržinskog sklopa zbirke. U gotovo
ispovednoj formi napisan je put kako se (p)ostaje pesnik, uz blagu dozu autorionije ovog
„zapisničara nepostojećeg života”, da bi se potom nadovezao niz pesama kojem bi svaka vrsta
cikliziranja bila vid spuštanja u okove. Jedina dva ulančavanja javljaju se u pesmi „Kao” i u
pesmi „Veći od života”, petnaestodelnoj pesmi-poemi kojom se zatvara zbirka.
Kao jedan od funkcionalno upotrebljenih pesničkih postupaka, ovde izdvajamo
poentiranje. Pesme neretko imaju emfatični kraj, naglašen impuls koji umesto da pesmu
zatvori, otvara je daljem dijalogu. Nisu u pitanju nikakve univerzalne životne mudrosti, već
situacijske poente − duhovite, ironijski ili autoironijski oblikovane. Igrivi apsurdi i logički
paradoksi poput onih u pesmi „Igra”, govore nam da bi se ovaj pesnik i te kako mogao
izdvojiti upravo ovakvim pesničkim igrarijama homo ludensa, koji peva iz nemoći da od
umiranja svojih bezbroj života dâ („Šta ja znam”), potpuno lucidno kao u pesmi „Opklada”:
Otvori prozor,
da skočimo u nebo.
Ko padne,
lažov.
Ko odleti, nema ga.
Domanović pripada generaciji pesnika rođenih u drugoj polovini sedamdesetih godina,
koja već čini određeno jedinstvo sa pesnicima rođenim do sredine osamdesetih, ali upravo
zahvaljujući ovakvom pevanju i ovde potvrđujemo unutargeneracijsku heterogenost i poetičku
razuđenost, gde jedan od rukavaca razbija ideju o mogućnosti njenog književnoistorijskog
periodizacijskog objedinjavanja. U domenu jezičke prozirnosti, Domanovićevo pisanje
levitira iznad nivoa mimetičnosti, mimo metafizičkih konstrukcija ili dotrajalih neveštih
poigravanja principima hermetičnosti. Oprobavajući se paralelno i u kratkoj prozi sličnog
emotivnog spektra, ali sa donekle izraženijom poetikom apsurda, možemo primetiti da je kako
67
za poeziju, tako i za prozu ovog pisca, karakteristična sveprisutnost istog glasa koji je,
doduše, u poeziji veći „buntovnik” nego u prozi. Ukazujući na mnogobrojne aporije života
Page
koje ni umetnost nije kadra prevazići, Domanović ipak čitaoca nikada neće dovesti do toga da
posumnja u moć fikcije:
Jer jednom
Kad zagrizeš nebo
I zube o njega polomiš
Znaćeš kako je nestvarno
Stvarnije od svih stvarnosti.
(„100%”)
Možemo očekivati i priželjkivati da ćemo u budućim pisanjima Duška Domanovića

pronalaziti još tih finih tekstova koji plove rubovima poetskog i proznog, u dugim pesmama
poemskog oblikovnog koncepta, kao i u kratkim lirikalizovanim pričama. Svilena kliker-bajka
besni od umora i bola. Ali samo takva bajka kadra je da rodi život koji je od samog sebe veći.
Nenad Avramović
JOŠ JEDAN INTIMNI BEOGRAD

.
.
(Sofija Živković, Kafa u pet, Balkanski književni glasnik, 2017)
.
.
………..Pre slike, pre prvog poetskog uobličenja onoga što po svemu predstavlja jedan posve
lični doživljaj prostora i sveta uošte, stoji citat i ispod njega ime tvorca koji se ni u kom
slučaju zapravo ne može povezati sa onim što sledi, te takav uvod biva isprva specifičan, malo
iščašen, ali istim tim citatom ipak…
Kao i u samom ovom tekstu, uvodi su načelno problematična stvar, te odmah treba
napomenuti da se zbirka Kafa u pet Sofije Živković izvan uvodnog citata svojim prvim –
nazovimo ga ciklusom pesama – otvara ka jednom prostoru koji će kroz čitavu zbirku biti
mapiran i svesno toponimski određen. Uzmimo da je pisati o Beogradu jednako kao i ispijati
kafu popodne, jer je reč o praksi kojoj mnogi podležu, ali koja, iako tako omasovljena, u sebi
nosi dovoljno lirskog da se jedan pesnički sentiment u njoj može pronaći i iskazati. U
pomenutoj zbirci prostor Beograda ipak nije sveden samo na intimno, već se pre ono što je
kolektivno i kulturno-istorijsko doživljava i iskazuje kroz osećanja pojedinca. Tako
68
istovremeno u stihovima pesama obitava viševekovni grad sa čitavom svojom istorijom, kao i
lična povest lirskog subjekta koji u njemu nastoji da se odredi. Ne može se ni u kom trenutku
Page
reći da je Gundulićev venac u ovim pesmama isti onaj koji se može naći negde na mapi, jer je
on pre svega odraz unutrašnjeg impulsa lirskog Ja.
Druga značajna stvar koja se već u prvim pesmama ove zbirke uočava jeste izesna
muzička podloga koja, poput saundtreka, prati kretanje po Beogradskom prostoru, bilo da to
kretanje biva horizontalno, bilo da je ono vertikalno i usmereno ka prošlosti. Zbirka svojim
obimom kao da ukazuje kako je gotovo nemoguće bilo zauzdati eskalaciju osećanja i utisaka
koji se poput Savskih poplava pred čitaocem razlivaju po tim Beogradskim prostorima, te kao
takvi uznemiruju sve dok se zvukom Glasovih minimalističkih etida postepeno ne smire.
Pesme su u svojoj osnovi uglavnom oblikovane određenim narativom koji se zapravo
ostvaruje kroz stalno obraćanje nekome ili nečemu. Samim tim, više puta pominjana intima
zalazi u grube domene onoga što se kolokvijalno naziva ljubavnim odnosom, te Beograd tako
postaje i prostor u kome se pomenuti odnos ostvaruje. Istorija grada se otkriva upravo u
takvim obraćanjima, kroz privid dijaloga, pri čemu se zamenom toponima ili određenim
iskazima nastoji stvoriti iluzija kretanja kroz na taj način kreirani svet. Upravo zato se kroz
čitavu zbirku može govoriti o separaciji, odnosno o udvajanju delokruga lirskog Ja, koje
obitava ili u spoljnom svetu, ili u zidovima ograđenom intimnom prostoru sobe. Pomenuti
odnosi se jednako realizuju u svakom od njih, pri čemu i samo lirsko Ja često biva
multiplikovano pa i rodno nedefinisano jer progovara iz više lica. Sve ukazuje na to da je reč
o fragmentarnim zapisima, o pesničkim meditacijama nad sopstvenim bićem i gradom kojim
se fizički uobličena pojava tog bića kreće. Pisanje se, takođe, analitički postavlja kao upitno,
pa se lirski subjekt često postavlja u onu meta ravan koja mu daje mogućnost da se premišlja
nad sopstvenim činom stvaranja, pritom neretko progovarajući kroz drugog koji se u
nekolicini pesama iskazuje kao „podstrekač“ stvaralačkog čina, kao onaj koji tera na pisanje.
Ambijent čitave zbirke podrazumeva izvesnu zamagljenost, pomućenost utisaka koji
samim tim često vode do nerazumevanja i razotkrivanja onog čisto sentimentalnog tona koji
donekle unižava prethodno izrečeno kroz dobre pesničke slike. Kroz pesme često dolazi do
ponavljanja motiva, pa i čitavih pesničkih slika, ali to ne biva puko preoblikovanje i
preinačenje istog, već svesna nametnutost stalno prisutnog koje jača vezu među pesničkim
segmentima koji na taj način dobijaju oblik celine što se, sa određenom slobodom definisanja,
može imenovati kao jedan pesnički dnevnik. Zbir pesničkih zapisa u koje je utisnuta i
određena emocija – koju bi neki mogli nazvati i mlakom, ali koja zaziva tiho lamentovanje i
nostalgiju za onim što je taj grad nekada bio – vezuje se i za ličnu istoriju lirskog Ja. Ona se
otkriva u epizodama, u situacionim postavkama koje za scenografiju imaju kolektivnu istoriju
grada.
No ako se vratimo na naslov čitave zbirke, koja se načelno može podeliti na pet
ciklusa, uočićemo da se sva prethodno izrečena priča nastoji donekle detronizovati, svesti na
svakodnevno i, po svemu, trivijalno. Ipak, utisak je da se takvim postupkom čitalac inicijalno
odvodi od pravog sadržaja knjige. Semantičko razumevanje tog iskaza je sve samo ne ono što
što se u čitavoj zbirci može naći. Naravno, to pored trivijalnog sobom nosi značenje i jednog
intimnog čina, koji je, kako je već pomenuto, pripriveno refleksivna radnja, ali se i dalje ne
može otrgnuti od utiska da on samo uzima na uštrb same poezije.
Nasuprot tome, kraj zbirke kroz pesmu Međusoblje otkriva taj konačni utisak
podvojenosti lirskog Ja, koje se na koncu svega ne može odvojiti od prostora kojima pripada.
Ona nudi jednu konačnu sintezu svega prisunog kroz čitavu zbirku, svih Kalemegdana i
memljivih soba kroz koje se kreće, svih reminiscencija i sećanja koja se javljaju u obrisima,
69
pucketavi bleskovi nalik nitratnom filmu. Međutim, ono što ostaje krajnji iskaz jesu jedna ( ili
više) vrata koja pružaju mogućnost kretanja i susreta opozitnih prostora, svetova i onih Ja.
Page
Specifično je da su ta i takva vrata staklena, te iako samim tim predstavljaju granični prostor,
ona opet pružaju mogućnost uvida u ono što jeste sa druge strane.
Na kraju kraja ostaje utisak, ostaje donekle nedefinisano stanje koje istovremeno može
podrazumevati i prihvatanje i neprihvatanje onoga što nam se nudi. Latituda koja bi opisala
takav doživljaj je svakako jedna krivudava nit koja se uzdiže u trenucima vešto stilskog
oblikovanja sceničnih slika i reminiscencija na istoriju velikog grada, ali i koja ponire u
trenucima apostrofiranog patosa i emocija koja je ne da prihvatiti. Na jednak način obim i
nabijenost napadaju da gotovo istovremeno dolazi do prihvatanja i do opiranja pri čitanju, te
se stoga sa izvesnom slobodom može reći da je čitava ova pesnička celina podeljena jednako
koliko je to i lirsko Ja koje se u njoj određuje.
Bojan Marković
PEOPLEHAVETHEPOWER
.
.
(Danica Vukićević: Dok je sunca i meseca,
Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2015)
.
Pitanje fragmentarnosti kao pesničke forme, danas, u kontekstu savremene poezije,
više nije dovoljno relevantno budući da je ona savremenom pesništvu imanentna. Fragment je
oblik savremene (pesničke) misli. Kao takav fragment nije differentia specifica za jednu
savremenu pesmu koja bi time htela biti na savremen način autentična, niti put kroz tumačenje
fragmentarnosti same po sebi može biti dovoljno metodološki odgovarajući da bi se došlo do
onoga što je za tu poeziju osobeno. U pogovoru[1] zbirke Dok je sunca i meseca Danice
Vukićević stoji opis zbirke i suprotan pristup: „Pesme su uglavom nešto duže i ispisane
kraćim stihom, i u njima pesnikinjin izraz sugeriše ponajpre rastrzanost subjekta i doprinosi
utisku fragmentizovanog sveta. Taj model pesničkog postupka, koji može biti i programski
model ove zbirke, u kojem se ukrštaju i stapaju unutrašnja rastrzanost subjekta-pesnika i
civilizacijska rastrzanost, možda je vidljiva već u prvoj pesmi, „Bez razloga…“. Izolovan
smisao fragmenta je contradictio in adjecto[2], kako nam sugeriše i sam Bahtin. Razlog tome
je paradigmatski niz iz koga se fragment isključuje i kontekstualnost
tog izdvojenog fragmenta u koji se on sada mora na novom mestu uključi. Fragment
nije to bez svesti o isključivanju iz nečega i uključivanja u nešto. „Iz nečeg“ i „u nešto“ treba
shvatiti u ravni pesničkog teksta kao celine (pesme, ciklusa, zbirke). S jedne strane, ne treba
zaboraviti i da je konkretni tekst – književno delo – samo fragment iz istorije teksta, deo
sveopšte pošasti civilizacijske tekstualnosti. S druge strane, i Svet kao stvarnost uključuje se u
tekst i postaje fragment sveta.
70
Jedna epoha je skoro minula brzinom da nam se čini da je zbrisana i savremenik koji
ne oseća meru te izbrisivosti osuđen je da bude predložak parodiranja. Pesnik koji ne gradi
Page
(lirski) subjekt nove teksture govori o subjektu koji više ne postoji, mada ovakva vrsta
osećanja subjekta može imati književnu vrednost a ne samo sentimentalnu.
Subjekt koji pristupa istini ne sme više sebe podvrgavati značajnim formama
preobražavanja sebe kako bi došao do istine, kojoj je radi prijemčivosti apoteozno pridodat
oreol prosvetljenja i prosvećenosti. Taj rad na sebi, kako bi se dosegnula istina time što
postajemo subjekti sposobni za istinu, obeležje je duhovne forme pogodne za podjarmljivanje
subjektivnosti u hijerarhiju savremenog koncepta. Fuko, baveći se hermeneutikom subjekta,
skreće pažnju na zapostavljeni pojam „staranje o samom sebi“ (epimeleia heauton), nasuprot
pojmu „upoznaj samog sebe“ (gnothi seauton). Gnothi seauton daleko je više obeležio
hrišćansku civilizaciju na štetu epimeleia heauton. Ideja „staranja o samom sebi“ isključuje
uposlenost subjekta u menjanju sebe, i time prokazuje asketsku prirodu pokoravanja subjekta
od strane društva. Ideja da se subjekat preobražava kako bi emacipovan došao do istine (u
poboljšanoj verziji sebe), obavezno je hijerarhijski postavljena. Suprotno tome, pod idejom
„staranje o samom sebi“ (epimeleia heauton) subjekat je dobar kakav jeste, jer spoznaje istinu
samim sobom, a to nije bolja istina, već istina autentičnosti. Time njegov primarni cilj postaje
da se brine o sebi (i bližnjima). Nije mi potrebno delo(vanje) emancipatora da bih bio
sposoban za istinu, sebe ne treba da spoznam, sebe već poznajem, treba da se bavim sobom da
bih opstao.
Sve ovo treba imati u vidu kada se misli o osobenoj subjektivnosti u knjizi
poezije Dok je sunca i meseca Danice Vukićević. Pod senkom/presijom prepoznatih formi
subjekta može se učiniti da je u stihovima Danice Vukićević reč o pozicijama decentriranog
subjekta, čije odlike jesu težnje „da se istraži i artikuliše iskustvo drugog“, da se bude
višestruk ili nepostojan. Međutim, takav pogled na ahasverski subjekt iz pozicije utemeljenog
centriranog subjekta jeste pogled onog „upoznaj samog sebe“ na onog koji se stara o samom
sebi. Zbog toga je teško tzv. centriranom subjektu da razume kako je istina autentičnosti za
njemu suprotan subjekt, upravo nestacioniranost i višestrukost. Prestup ahasverskog subjekta
nije avangardni gest, kako se da prihvatiti, već opet autentičan pokret. Nestacioniranost i
druge manifestacije decentriranosti i „staranja o sebi“, ovde su autentično objedinjene i
nisu сontradictio in adjecto. To nas dovodi do toga da decentrirani subjekt ne postoji; on je
samo forma centriranog subjekta, otkriće da jedan subjekt nije monolitan.
Pitanje je onda kakva je subjektivnost ove knjige? Lirski subjekt Danice Vukićević,
koji nije samo liričan, metafizičan i na druge načine, u svakom smislu, kompromitovan,
konstruiše iz sebe jedan svet u kome ostavlja upravo sebe kao najjači čitalački, empatski, za
ovaj svet dela, predodređujući utisak. Time je centralno pitanje Vukićevićeve poezije pitanje
subjektivnosti u njoj. Ona je „pritajeni pank“, banalna, ophrvana običnim i uronjena u
svakodnevno. Banalno je neporeciva vrednost, jer da banalnost nije vrednost, onda bi naš
život bio ništa, stoga što se naš život uglavnom sastoji od banalnosti. Dalje, subjekt je
prestupnica lirskog senzibiliteta, ali i subjekt kulture. Drastično verbalizovan i (raz)otkriven,
subjekt i sam drastično razume i verbalizuje svet oko sebe. U književnom postupku jeste
nekonvencionalan, komunikativan sa drugim i u stalnoj je verbalnoj, taktilnoj, olfaktivnoj
razmeni sa drugima koji su njegovo/njeno neposredno okruženje. Jak kontekst zahteva jakog
subjekta, jer u slučaju slabog subjekta sledi samo-ukidanje i izneveravanje pomenute „brige o
samom sebi”; pri tome, kontekst nije taj koji od subjekta nešto želi, kontekst samo jeste.
Primetan je doslednije sproveden postupak određenog broja pesama knjige Dok je
sunca i meseca. Pesma počne značenjski obojena negativnim poljem, horizontom delovanja,
71
što odgovara problemskim situacijama opservatora, kao u narednim stihovima: „Tih ružnih
mesta / Ljudi – tih njuški / Na zločin spremnih / Ima (ima) / Izobilje blata / Obilje ne suncem
Page
zaslepljenih.“ Zatim se u nekoliko stihova pojavi neka vrsta promena u značenjskom smislu, u
odnosu na prvu postavku problemske situacije, negativnog horizonta delovanja pesme. Ona se
nekada može razumeti kao kulminacijska ili kumulativna tačka preseka pesme. Na primer, u
istoj pesmi slede stihovi koji su tačka ironičnog preloma perspektive negativnog horizonta: „I
onda Unesko / Zaštiti lepi grad.“ Osetne ironije ovih stihova sa mogućom političkom
aluzivnošću ne bi bilo da u njima nema sakralne retorike, vidljive i u samom naslovu knjige.
Najzad, posle ove tačke promene, slede stihovi koji su označeni kao pozitivno polje delovanja
ili postojanja; oni nude otvorenost višeg reda i smisla, a perspektiva nadilazi obitavanje u
negativnom: „Ima i takvih mesta / Predela tih / Šećerne planine / Zelenooke šume, proplanci
smaragdni / Ničiji / Žilice lišća obasjane žarom / Tud stazom (zaraslom) / Prolaze ljudi /
Epohe“. Prelaz se može tumačiti dvostruko: te stihove možemo razumeti kao mesta smisla
onoga o čemu pesma govori (smisao može biti panteistički, porodični i humanistički, a povrh
svega metafizički), ali i kao suspenziju svakog metafizičkog govora i šanse da izađemo van
negativnog polja s početka pesme. Ovo „Tud stazom (zaraslom) / Prolaze ljudi / Epohe“
možemo razumeti i samo visokoironijski. Odatle opstaju dva modusa odnošenja, dva
tumačenja istog pesničkog postupka u jednoj pesmi. Na ovaj način pesnikinja nam sugeriše
kako je metafizički vid i danas moguć, odnosno kako je on na drugi način skoro nemoguć.
U pesmi peti-smitovskog naslova „Peoplehavethepower“ lirski subjekt veći deo pesme
iskazuje negativni odnos prema „ljudima koji se voze gradskim prevozom“. Oni su „kljasti
nelečeni zapušteni / nevoljeni zlostavljani / grubi prljavi felerični / dlakave žene i dlakavi
muškarci“. Ona koja putuje sa njima prinuđena je da gleda kroz prozor krošnje i sunce.
Međutim, uprkos prethodnom „niti ih volim niti ih razumem“, čak ni decu koja su slična
njima, sugerisana nam je neobična i dvosmislena promena kojom se završava pesma: „Samo
se lepe i pribijaju uz / Auru zlatom poprskanu“. Mogućnost da se bude dvosmislen, da se
dvosmisleno razume i misli, jeste moćna pozicija savremenog (lirskog) subjekta koji se unutar
ovih stihova ostvaruje. Jedna od tih mogućnosti jeste da lirski subjekt može napraviti preokret
i ući u pozitivno polje bivanja.
Pesma bez naslova (Ophrva me briga…) kaže: „ta briga me ubija jer je neprestana“, i
dalje figurama ponavljanja brižljivo gradi temu čije konotacije nisu pozitivne. Međutim, kada
se u pesmu uključe drugi ženski likovi koji su bliski lirskom ja („nahrupe i one“), prelazi se u
atmosferu natopljenu mirom: „smiraj zvukova / Svetlosti / Koju jedem gutam tražim / Svetlost
i sloboda / Meke malje trave koja osvaja / Vlažnu neosunčanu zemlju / U kojoj sam se rodila /
I koju gledam dugo gledam…“
………U pesmi „Uskliknimo s ljubavlju“ iz skučenosti prostora („u Srbiji zemlji bez snova“)
pribeći će se psovkom kao prelomnom tačkom („mamicu vam jebem / kažem u sebi / dok
pere se veš“) u horizont dobrog koje izmiče za nju, snažno je prisutan, ali bez dejstva po
subjekt („ni prividna večnost sunca / za mene ne predstavlja utehu / dok zlatne pahulje /
kovitlaju se i padaju / sve zlato svetlosti nije protivteža / mome šupljem noćnom bolu…“).
Neke pesme su cele sugestivno građene kao epifanije nežnosti i nemoguće je u njima
čitati drugo osim nepatvorene emocije. Pravi primer takve pesme je pesma o majci koja se
priključuje autorkinom tematskom krugu porodičnih pesama.
Dijaloški sprovedeni, ili ako se jedan glas razume kao dominantniji u tom dijalogu –
stihovi ritmično izrađeni kao pseudodopunjalke (sugerisano podelom stiha i crtom koja
označava pauzu u čitanju, praveći tenziju pred nastavak koji nije adekvatna doslovna
smisaona već samo sintaksička i ritmička dopuna), u pesmi bez naslova Ja jesam u
72
zatvoru… aktiviraju modele motiva dvojništva: „Ja jesam u zatvoru / Reklo bi se – mekom /
Taj zatvor – širok je / Reklo bi se – baš u širinu ide / – On je i visok – svakako“. Pesma
Page
oslikava civilizacijsku krizu u kojoj ljudi nemaju moći; jer je čovek zatočen u metaforičnom
zatvoru – mekom. Ako ovaj upečatljiv početak pesme o mekom zatvoru razumemo kao
dijaloški, onda smo na putu da primetimo udvajanje jednog istog subjekta, što je posledica
njegovog ranijeg rascepa poetizovanog u dosadašnjim autorkinim zbirkama, posebno to da
subjekt posmatra sebe i kao drugog.
Ono što dekonstruiše (bilo idiomatskim izrazom, aluzijom, humorom, ironijom, ili
banalizacijom i parodiranjem), uvođenjem deskriptivnog lirskog detalja u fokus, biva
relativizovano, ili tačnije, fokus postaje pomeren na više relacija i slika. Pošto te slike nose
semantičku konotativnu vrednost i asociraju, čitalac ostaje zbunjen u dihotomnom
raspoloženju: „Samo svrstavanje službenika spasava (4S)…“. Odmah u stihu ispod: „Ono
čega gotovo niko neće moći da se seti / Magloviti sjaj površine, krljušt koja da li je /
svetlucala“ (istakao B. M.). Šta to povezuje službenika i detroniziranu nacionalnu floskulu sa
lirskim maglovitim sjajem površine i „krljušt koja, da li je, svetlucala“?
………Primetno je takođe redukovanje smisla leksičkim izborom koji tematizuje životnu
situaciju, kao na primer u pesmi „Poezija“: „Neprijatno mi je, ali odmahnem glavom, umom /
vodim dete kod majke, / kod sestre / da je čuvaju, da je nahrane / dok ja sedim.“ Ovo jeste
autoreferencijalna slika, koja se lako da zamisliti i koja pokazuje neuravnoteženost jednog
trenutka. U nekoliko stihova bivaju izraženi dinamizam i statičnost figura/figure. Mizanscen
pesničke slike u kojem su nam postavljene figure i subjekt (prostorno su suprotstavljene žene
koje se trude oko tuđeg deteta da ga nahrane i jedne žene, majke, koja samo sedi –„dok ja
sedim“) sugestivan je i razgrađuje smisaoni odnos. Iako se smisao može naći u prepoznavanju
svakodnevnog i frivolnog, nije reč o takvom smislu. Statičnu tačku („Neprijatno mi je“)
smenjuje dinamiziranje („odmahnem umom / glavom“). „Odmahnuti umom“ jeste nespretan
sklop reči koji nije slučajan, već je postupak, doslednije i sugestivno sproveden. „Odmahnem
umom“ ovde je umetnuto perfidno, ali preko njegovog smisla ne da se lako preći jer čudi.
Stihovi pesme koja počinje „Postala sam prava kurajberka“ destruišu razum,
iskazujući duboku sumnju i skepsu prema njemu: „Smeštam u oblast u mozgu“; „Bes ne
uključujem, gađenje – samo jednu šipku / Pre nego što se mustang propne u mom
umu pogledam / prema njemu“ (istakao B. M.). Formulacija je podešena mehanički, stih zvuči
stilski nemarno i stihotvorački neosvešćeno. Ovde stoji izbor izraza koji se pokazuje
kao previše stilogena manifestacija, a u stvari može se videti kao poetička dominanta ove
knjige. Nije ovde reč o tobože neosvešćenoj pesničkoj samosvesti, što bi mogao da pomisli
nedovoljno predan čitalac, već o meta-osvešćenosti, koja je ovde uvedena kao koncept
nameran da pomeri granice teksta.
Nekada situacija subjektu nalaže suspregnutost na mestu napetosti; tamo gde se
očekuje da dođe do ekscesa, incidenta, povišenog retoričkog glasa, patosa, ipak se situacija
retardira i jezički zaglupljuje, inicira se humorna potka životne situacije, okreće ka pseudo-
racionalnom usmerenju: „Delikatno se ophodim s majkom: ona me / Uvredi ja tiho odem i ne
ljutim se jer je / S razumevanjem razumem / Razmišljam trezveno…“. Ovo je u dobokoj vezi
sa odnosom prema pitanjima smisla i aksioloških usmerenja i razumevanja među subjektima.
Na drugom mestu se kaže: „Jer nema podrazumevanja niti razumevanja“. „Ne znam da li
pripadam / Nekoj klasi / Ne znam kako da vrednujem / Svoj položaj, / komičan jeste.“ –
samoispitujući i aksiološku i ideološku skupinu saznanja o sebi – podstaknuti smo na
analogno širenje postavke iz samosvesti u kolektivnu svest. Mogli bismo mnogim stihovima
pripisati karakter autopoetičkih stavova u znaku navedene sumnje: „Ljubitelji poezije često su
smrtno ozbiljni / Ne slute sve to grgoljenje šašoljenje / Ne slute dubinu užasa kada se
73
suočavaš / s oblicima mišljenja i prorokovanja / S ponavljanjem i neznanjem“.

Page
„Ne želim: da lepim knjige / Ni selotejpom ni silikonskom trakom / da gledam

mesnate uši.“ Ovakve opservacije prave od svakodnevnog, običnog, nekada i banalnog nešto.
Ali ako je takvo podignuto na stepen životnog sadržaja, onda se vrednosna skala izvrće. Kao
takvo ono će ispuniti ne samo tekst već će mu i dati dodatni smisao. Osim što govori o svom
stavu („ne želim“), ono pruža jedan uvid u vrednost koja to nije. I „ne“ je vrednost. Vrednosti
su potrošene, kompromitovane i detronizirane, ali ne i vrednosti koje nisu to. Na kraju iste
pesme bez naslova kaže se: „Želim sunce ćutljivo sunce / Muva i ja da se sunčamo.“ Nije li
umesto epifanijskog ovde napisano parodijsko, a umesto parodijskog epifanijsko? Jedna od
pesama direktno se bavi time i nosi naslov „Nemoj me ubiti zla banalnosti“, iz čega proizilazi
da nije svaka banalnost zla.
Parodira se i socijalni status i ekonomski obrazac oličen u postupanju onoga koji se
brine o sebi prema neproporciji rad – plata/zarada – potrošnja (robe) u epizodičnoj stvarnosti:
„Kupila sam parfem, tester 100 ml / platiću kad meni plate za neki posao koji sam / odradila.“
Često je prisutan jedan mogući život koji se nije ostvario, a mogao je, kao u pesmi
„Sada“: „Žao mi je što nisam bila / promiskuitetna, zavodnica / nedodirljiva / Žao mi je što
nisam bila kraljica / Prestupa“. Ili u pesmi „O Nadeždi i meni“ gde se ironizuju i travestiraju
bilo kakve mogućnosti za obrtom i potencijalima života: „Kada mi mrtvi ustanemo… Kada ja
siđem iz autobusa, pređem granicu / Rumunka, Mađarica, Bugarka postanem /
Neprepoznatljiva / Slobodna umetnica“. Negde posle polovine ove pesme, ono „mi“ (mrtvi
koji su ustali) prelazi u ja.
U skladu sa aksiološkom degradacijom subjekta, divljaštvom urbane žene, pesničkom
osobenom bujnošću, emotivnim necenzurisanim gestovima i proplamsajima nežnosti, utisak
je da je ovo poezija mnogih nanosa autentičnog subjekta, a da na periferiji teksta ostaje sve
ono što zaliči na rezonovanje ili podučavanje, jer ni na koji način nije dovedeno u pitanje, ni
trivijom, ni figurama otklona. Ovi segmenti se doživljavaju kao doslednost kontekstu i
nedoslednost pesmi, i kao nepotrebno približavanje subjekta licu čitaoca, subjekta koji nam je
već ušao u telo i srce, u nas. Ovakva mesta ilustruju sledeći stihovi: „Pritisnuti epohom koja
se proteže predaleko u / prošlost / Previsoko u budućnost / Živimo s pola snage, /
nerealizovani kao koncept…“ ili „genetski škart uzdigao se / kombinovanje je sve“, i slično.
Određeni broj pesama koje čuvaju reminiscencije iz kulture, istorije, književne istorije,
ili se sprovode kao intertekstualne veze, nisu preopterećene sadržajima tih reminiscencija i
referiranja, pa se mogu razumeti (na autonoman način) i bez takvog pozivanja i znanja. Oni su
bili pesnikinji važni kao inicijalni inspirativni pokretač, predložak iz koga se gradi tekst
pesme. Svako dalje insistiranje i zahtevanje od čitaoca da poveže i otkrije takvu vrstu veze ne
bi bilo u dosluhu sa ovakvom poetikom.
To što lirski subjekt nesmetano komunicira sa svojom okolinom, odgovara izrazitoj
komunikativnosti izraza cele knjige za čitaoca. Izraz je nepretenciozan i direktan, što i inače
odlikuje poetiku ove pesnikinje, mada ne i autora prikaza njene knjige. Ovo svakako
preporučuje knjigu Dok je sunca i meseca široj čitalačkoj publici, onoj koja nije bezuslovno
posvećenja čitanju (i tumačenju) poezije. Pritom, budimo bez tutorske brige prosvetitelja ili
reformatora da li će takav čitalac dosegnuti do svih značenjskih sadržaja i slojeva ove poezije
– pustimo ga da brine o samom sebi.
Treba naglasiti da pesnički opus Danice Vukićević raste u nezaobilazan učinak, možda
presudan za savremenu srpsku poeziju. Tome niko neće moći dodati ili oduzeti auru zlatom
74
poprskanu.
Page
.
.
[1] Đorđe Despić, „Kroz fragmente“, u: Danica Vukićević, Dok je Sunca i Meseca, Kulturni
centar Novog Sada, Novi Sad, 2015.
[2] contradictio in adjecto – upućuje na „protivrečnost u pridanome“, „nesklad u određivanju
pojma, pridavanje čemu svojstava suprotnih samoj suštini pojma koji se određuje“.
.
Jelena Marićević
KRV NA KOTURNAMA
.
(Gorica Radmilović, Striži masku, konak nemaš, Brankovo kolo, Sremski Karlovci – Novi
Sad 2017)
.
.
…..Pišući o pesničkoj knjizi Rastka Lončara Nervi od volframa, konstatovala sam da se
„pokušajući da stvori svoju ’nimfu’, Pan iz 2017. godine, pretvorio u instrument, čiji će ’duh
muzike’ roditi svojevrsnu tragediju (τράγος jarac i ᾠδή pesma), a ta tragedija je ustvari
njegova Ona, nimfa, voljena, dragana, stvorena od njegovog rebra kao Eva od Adama,
stvorena takođe ’od rebra’ njega kao instrumenta, stvorena od rebara njegovih nerava“. I u
pesničkoj knjizi Gorice Radmilović imamo svojevrstan odnos prema tragediji, ali bitno
drugačiji. Odigrava se, dakle, drama ljubavi i života u lirskim subjektima poezije pesnika
rođenih 1992. godine.
…..Najpre, naslov Striži masku, konak nemaš posve je upečatljiv kada je reč o odnosu lirskog
subjekta prema tragediji. Naime, od životinja, neretko se za jarca kaže da striže ušima, a
tragedija upravo potiče od reči koje znače jarčevu pesmu. Njegove uši poistovećene bi onda
bile sa maskom. Motiv ušiju prisutan je u pesmama „Pesma za M. M.“: „Molim one koji ne
čuju više/ uši su im pune zemlje/ i mojih reči u kamenu“, te „Μελπομένη“: „U mom uhu/
tvoja smrt se javlja“. Melpomena je upravo Muza Tragedije, čiji su atributi koturne, maska i
krvav bodež. Motiv ušiju povezan je sa smrću (zemlja, kamen, javljanje smrti), što se posebno
potcrtava u poslenjnoj pesmi „Zavesa“: „I potpisujem sada, tvoju večnu smrt“. Iako se u
naslovu sluti eho drama Maska i Konak Miloša Crnjanskog, u sintagmi „konak nemaš“,
vidimo lirskog subjekta koji luta („još vitak“), tj. koji nema gde da prenoći i koji je sam, te
koga potencijalno progone Erinije. Eventualno, naslov bi mogao da sugeriše striganje smrti,
jer ne postoji konačište života. To nas dovodi u poziciju razmišljanja o lirskom subjektu koji
se u knjizi Gorice Radmilović manifestuje kao glumac u tragediji života, koji živi životom
75
vagabunda i na ivici bede, pa i egzistencijalne bede, osobito ako imamo u vidu da su i cipele
Page
koturne, koje su nosili glumci antičkih tragedija bile obeležje društvenog položaja lika.
…..Život, sam po sebi, postaje stoga važan topos ove knjige, što je naglašeno i u izvodu iz
recenzije Nenada Grujičića, pod naslovom „Pesme koje život znače“. Život je knjiga pred
nama: „Uzmite ispred sebe život/ listajte, kidajte i sažvaćite“ („Uputstvo“), „rodila se u četiri
oka/ ljubav života … Da posadim u tanko i mirisno parče drveta/ naše grešne zemaljske
živote“ („Ono“), „Duša nam je gola/ na korama života/ u godovima smrti“ („Dve (stotine)
reči“), „Osetila sam/ sobu svog života … Znaš li koliko u toj sobi/ mrtve prirode nosi ceo
život“ („Soba mog života“), „Jedna mačka u uglu pasaža/ nosi tvoje ime/ iz prošlog života“
(„Oda očima“). Život je za pesnikinju ono što nam daje svojim pesmama, ona je u to usadila
ljubav, golu dušu i osuđenost na „komoru“ i „sobu“, ali nema „konaka“. Svet je „ubrao“
lirskog subjekta ove poezije, poput nekog cveta, ili možda tuge, jer, kako Crnjanski kaže –
tuga je cvet što ne vene; svet je, dakle, ubrao tugu. Dirljiv je, u tom pogledu, i pesnikinjin
odnos prema jednom odlomku iz Dnevnika o Čarnojeviću: „Ja držim moj mali život sav
potrešen i uplašen u rukama, čudeći mu se, kao što drži crni evnuh prsten sultanije u rukama
dok se ona kupa. On je u mojim rukama a nije moj. I sve što je oko mene moje je i nije moje“.
Radi se o pesmi „Scorpio“: „Poklonih noć planeti/ Saturnu/ u želji za dodirom, diram njegov
prsten/ i stavljam ga na tvoju ruku.// Sad ja vladam tobom godinama … Te živi večno, pod
jastukom, crna“. Planeta Saturn vlada rađanjem i umiranjem, te nije tek proizvoljno odabrana,
ali, osmotrena u svetlu odlomka koji je naveden, lirski subjekat ove pesme deklariše se kao
onaj koji postaje Saturn i ima vlast nad tuđim životom. Ta osoba je, poput crnog evnuha,
samo rob i takođe je crna.
…..U knjizi je crna boja značajno zastupljena, i osim u ovoj pesmi, manifestuje se kao crna
Venera, stvarnost duše i otrov. Možda se misli na Bodlerovu „Crnu Veneru“, a možda i na
istoimeni film Abdelatifa Kešišea o Afroamerikanki koju su izlagali kao egzotiku, ne bi li
završila u cirkusu nakaza i svetu razvrata i prostitucije. Iako je imala sklonost ka muzici i
umetnosti, kao „različita“, bila je predmet nipodaštavanja i rasizma. Ipak, važno je zapaziti i u
ovoj pesmi ironično intoniranu „želju za dodirom“. U pesmi „Snovima“ nam pesnikinja
poručuje da „dodirima se razgovara“ („Snovima“) i „od dodira“ je „satkana Pesma“
(„Rodnost“). Lirski subjekat takav dodir ostvaruje umetnošću: Mikelanđelov David deli s
njim „sladoled na poljima Toskane“, a „Van Gog nas uveče čeka i kaže:/ Vreme je da se
posluša nebo puno zvezda“. To verovatno omogućava lirskom subjektu da se polemički
odnosi ka stihu iz pesme „Čuvam noć od budnih“ grupe Leb i sol: „Pravih se reči uvek na
vreme setim“. Upravo reči, „dve (stotine) reči“ kadre su da se prevaziđe „gorka je daljina/ ko
limunova kora/ iz jedne čaše džina“. Imajući u vidu zasigurno sliku trudne Napolitanke koja u
knjizi Kod Hiperborejaca sisa limun, Gorica Radmilović nam posreduje upravo „znanje
limuna“: običaj je u Kampaniji da ako želite s nekim razgovor, pozovete ga na parče limuna.
Ako od parčeta limuna ostane samo kora, onda je i dodir razgovorom onemogućen i
ilustrovan „gorkom daljinom“. Na tim korama ostaje duša, a bez dodira ona nestaje. U
„Glavnom aktu“, međutim, lirski subjekat pre konačnog pada „Zavese“, kao na kraju
predstave skida masku i gleda „svojoj duši u oči“, da bi se naglasilo „Traži se Konak“ i
pronašlo upravo u ispisivanju ove knjige, tj. u poeziji Gorice Radmilović, koju nakon
„Zavese“ možemo osetiti kao katarzu, kao potreban odgovor na pitanje: Čemu poezija danas?
76
Page
DRAMA
Čedomir Ljubičić
ŠOK SOBA
LICA:
Dejan Angelovski, arhitekta, 45. Godina

Damir, pacijent, 40. godina
Darija , medicinska sestra, 22 godine
Dobrila, medicinska sestra, 22 godine
Mladen, advokat, 35. godina
Dr Stevan Mumbaširević 45. godina
Dr Mladenka Uskoković, 56. godina
Prof.Dr Dobrašinović 60. Godina.
SCENA PRVA:
(DEJAN ANGELOVSKI, 45 godina sedi za radnim stolom nagnut nad šestarima, papirima,
trouglovima. Telefon uporno zvoni. Ne Javlja se. Ustaje i odlazi do toaleta, odakle posle
tridesetak sekundi izlazi.)
DEJAN ANGELOVSKI (USPANIČENO VIČE): Krv u mokraći! Krv u mokraći!
(Dejan izlazi iz kancelarije. Telefon ponovo počinje uporno da zvoni.)
77
SCENA DRUGA:
Page
(U ordinaciji Dr-a STEVANA MUMBAŠIREVIĆA, 40. godina, obučenog u zelenu bluzu i

pantalone, naspram doktora sedi Dejan Angelovski. Dr Mumbaširević čita Dejanove
medicinske izveštaje.)
Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nije dobro Dejane. Nije dobro.
DEJAN ANGELOVSKI: Na kakvo oboljenje, doktore, mogu da upućuju ovi rezultati i
mokraća u krvi?
Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pre detaljnog ispitivanja teško je reči o čemu se tačno radi.
Može biti i i obično zapaljenje nekog unutrašnjeg organa, a može biti i ozbiljno maligno
oboljenje.
DEJAN ANGELOVSKI: Šta sad? Od čega početi?
Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kako se trenutno osećate. Boli li vas nešto?
DEJAN ANGELOVSKI: Imam bol u predelu bešike da jedva sedim i imam nekontrolisano
mokrenje. Srećom, čim sam izašao iz kancelarije kupio sam nepromočive gaće za odrasle i
presvukao se u prvoj kafani.
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Preduzimljivi ste Dejane. Malo je ljudi koji bi se u

nastupu panike setili da ostanu pribrani da ne bi postali predmet podsmeha.
DEJAN ANGELOVSKI: Da. Jedni bi pomislili da sam pijanac, a drugi bi s gnušanjem

okretali glavu.
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Koliko god ja bio doktor specijalizovan za ovu oblast,

mogu sami reći: to su ljudi i tu pomoći nema.
DEJAN ANGELOVSKI: Ubeđen sam da devedeset posto ljudi misli da se svi ti kanceri,
hivovi i i druge opake bolesti mogu desiti samo drugima, a njima nikako. Kako retko mislimo
na to da, u stvari, postoje dva ljudska univerzuma. Univerzum bolesnih i univerzum zdravih. I
da se drugi gadi ili plaši prvog.
Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Varate se. Postoji i treći univerzum.
DEJAN ANGELOVSKI: Treći? Koji treći?
Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Da, to je onaj univerzum umišljeno zdravih.Mnogi od njih
su, zapravo, neobavešteni da su oboleli teško i neizlečivo.
DEJAN ANGELOVSKI: I dalje nekontrolisano mokrim i osećam da to što izlazi iz mene nije
običan urin već krv.
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Prvo se smirite. Kada izađete odavde kupite čaj protiv
bakterija u mokraći i antibiotik. A od sutra, sve po redu: ultrazvuk abdomena, skener,
pregledi kod pulmologa, urologa, kardiologa i analiza krvi. Kada savladate svu tu
medicinsku stoglavu birokratsku aždaju koja će, pritom, i da vas košta, javite se meni.
78
SCENA TREĆA:
Page
(Dejan Angelovski sedi u fotelji pored uključenog televizora. Utišava ton na daljinskom
upravljaču. Tipka brojeve na mobilnom telefonu. Poziva MLADENA, 35. godina, pouzdanog
prijatelja, advokata.
DEJAN ANGELOVSKI: Gde si? Šta se radi?
MLADEN: Ništa brate, gužva po ceo dan, suđenja, obilasci klijenata po zatvorima, pa opet
kancelarija.
DEJAN ANGELOVSKI: Jeste, al’ živi se široko i duboko i visoko.
MLADEN: Jeste brate, tako sam hteo – tako i imam. Doduše, najmanje života ali valjda će i
on doći na red. Šta ima kod tebe?
DEJAN ANGELOVSKI: Ima sranje. Izgleda da sam ozbiljno bolestan.
MLADEN: Što, da nisi kresno barunicu Moorsi?
DEJAN ANGELOVSKI:Koja ti je ta?
MLADEN: Ona ispred ekonomskog fakulteta.
DEJAN ANGELOVSKI: Ne zajebavam se. Pišao sam krv.
MLADEN: Pišao si krv? Pa ja to radim svaki dan sa ovim mojim narko dilerima.
DEJAN ANGELOVSKI: Znaš šta?
MLADEN: Šta?
DEJAN ANGELOVSKI: U pravu je je doktor Mumbaširević. Ti si treći univerzum.
SCENA ČETVRTA:
(Šok soba. Soba u koju dopremaju tek operisane pacijente. Iznad svakog pacijenta je monitor
za koji je priključen i preko koga medicinsko osoblje prati opšte stanje organizma operisanog.
Bučni su, pište, proizvode irititantne zvuke. MEDICINSKE SESTRE DARIJA I DOBRILA,
22. GODINE, preuzimaju noćnu smenu. U maloj prostoriji kuvaju kafu i pripaljuju cigarete.
Darija uključuje YouTube.
(Pesma DAJTE NEKU LOŠU – ŽELJKO SAMARDŽIĆ (FEJD IN).
(Darija i Dobrila počinju da igraju, sa zapaljenim cigaretama u ustima. Jedna drugoj nabijaju
glavu u grudnjak.)
DARIJA: Jebeš mi sve ako mi ove noćne smene nisu najdraže.
DOBRILA: I meni, života mi. Razvučeš Željka Samardžića, skuvaš kafu, zapališ pljugu.
Nema kontrole, a i ako naleti dežurni doktor prejebeš ga nekako u svakom slučaju, ove
nemirne vežemo i iskuliramo do devet sati.
DARIJA: I još one razmaženuše po odeljenjima kukaju kako im je teško. Njihovi bar spavaju.
79
Jadan li je onaj koji ovde uz ovo cijukanje, pištanje i vrištanje mora da provede dva dana.
Page
DOBRILA: Zar nije smešno da im uz njihovu redovnu terapiju dajemo samo po tri miligrama
bromazepama i očekujemo od njih da spavaju?
DARIJA: Ha – ha – ha, pa to je čisto zajebavanje. Ovde ne bi zaspao ni uz celu kutiju
bromića.
DOBRILA: Treća smena je zakon. Do devet im daš terapiju, pogasiš im svetla da šatro
spavaju, mi ove naše sterilizacije prejebemo do jedanest, a onda u sobicu koja će za ove ove
ovde ostati večita tajna.
DARIJA: A da misliš da malo ne preterujemo sa Željkom Samardžićem. Mislim, samo to
puštamo. Onaj ko se zadrži ovde više od pet dana, razlupaće nam računar.
DOBRILA: Zabole me pička. On je meni došao u goste, a ne ja njemu.
(Pesma DAJTE NEKU LOŠU – ŽELJKO SAMARDŽIĆ (FEJD AUT).
SCENA PETA:
(U arhitektonski biro Dejana Angelovskog ulazi Mladen. Zadihan. Spušta aktovku na sto i sa
aparata za vodu sipa i ispija prvu od pet čaša vode. Dejan lenjirom povlači linije po papiru, a
potom šestarom izvodi mali polukrug. Prinosi papir prozoru i posmatra kako sve to izgleda na
dnevnom svetlu. Mladen izvlači iz aktovke nekoliko papira i stavlja ih na sto ispred sebe.
Zvoni telefon. Dejan Angelovski podiže slušalicu.
DEJAN ANGELOVSKI: Halo.
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dejane, izvinjavam se ako vas uznemiravam, dr
Mumbašiirević na vezi…
DEJAN ANGELOVSKI: Ne, doktore, samo izvolite. Za vas uvek imam vremena.
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Znate, Iscrpno sam pregledao sve vaše rezultate i
konsultovao se sa nekoliko kolega, s nekima kojima su sada u Australiji i Kanadi, a nekada su
bili vrlo cenjeni na Vojno Medicinskoj Akademiji i medincinskom fakultetu. Da ne dužim, u
petak u osam ujutro sam sam pripremio vaš prijem na kliniku.
DEJAN ANGELOVSKI (ZAČUĐENO): Kliniku?
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ništa se ne brinite. Danas sam ceo dan dežurni tako da
imam dovoljno vremena da vam pojasnim nužnost ovog postupka. Svratite, kasnije, kada
budete stigli.
(Dejan spušta slušalicu. Tek ovlaš baci pogled na zbunjenu Mladenovu facu i prilazi aparatu
za vodu. Ispija prvu od sedam čaša vode. Prilazi sudoperi, otvara česmu, umiva se se, Dugo
trlja vratne žile. Skida kravatu, košulju i i majicu i hladnom vodom se poliva po grudima.
Briše se kuhinjskom krpom. Odlazi do police sa pićima i čašama. Sipa dva viskija. Jednu
stavlja ispred sebe, drugu otklizava po usjajenom i ravnom stolu pravo pred Mladena.)
MLADEN: Hoćeš li mi objasniti šta se dešava?
DEJAN ANGELOVSKI: U petak idem u bolnicu.
80
(Mladen ustaje sa stolice i odlazi do prozora. Pripaljuje cigaretu.)

Page
DEJAN ANGELOVSKI: Ovde je zabranjeno pušenje. Video si, valjda oznaku?

MLADEN (VIČE!): Zabole me kurac što je ovde zabranjeno pušenje. Kakva jebena bolnica?
Jure me me dva investitora sa Vračara i jedan sa Senjaka da potpišemo predugovore kada vide
tvoje projekte. Ovo je posao uramljen rokovima, to se, nadam, nisi zaboravio.
DEJAN ANGELOVSKI: Nisam, naravno da nisam. I ne zaboravi da sam te u malo finiji
poslovni svet ja uveo, inače bi i sam postao narko diler. Klasičan si beogradski kompleksaš
pizda ti materina. Još dok nisi ni imao posao kupio si cipele vredne četri plate tvog ćaleta i
ponosno pred ogledalom rekao: ja sam biznismen! Kurac u slamnatom šeširu, to si ti.
MLADEN: To nije tačno. Gulio sam pravni skoro pa k’o osnovnu školu, pročitao na tone
pravničkih kupusara, pa postao pripravnik, pa tek onda kupio cipele.
DEJAN ANGELOVSKI(VIČE!): Ma kome ti to to pizda ti materina balava? To možeš da
prodaješ budalama koje umeš da ubediš da si mlad i perspektivan advokat, a ne meni. A
znam i kako si te cipele kupio, al bolje da ćutim.
(Mladen se vratio do stola i seo na stolicu. Ispio kratki gutljaj viskija. Dejan je viski sunuo na
eks.Mladen je prelistavao papire koje je držao u rukama. Povremeno bih ih spustio na sto da
bi ispio još koji gutljaj viskija i nervozno škljockao hemijskom olovkom.
DEJAN ANGELOVSKI: Hoćeš li još jedan viski?
MLADEN: Hoću.
(Dejan ustaje do vitrine, sipa viski u dve čaše. Još dok stoji Dejan odgurava čašu viskija
Mladenu.)
MLADEN: Šta ćemo sa investitorima. Znaš da nijedan od njih nije daleko od obarača pištolja.
DEJAN ANGELOVSKI: Znam da ne radimo sa akademicima.
MLADEN(VIČE): Jebala te tvoja bolnica i tvoja bolest. Baš sada kada možemo da ćapimo
nenormalnu lovu. Šta da im kažem? Dokle da odlažem?
DEJAN ANGELOVSKI: Vidi, nema razloga da se nerviraš. Reći ćeš im da sam u bolnici i da
ću ostati najmanje dva meseca.
MLADEN (VIČE!): Dva meseca?
DEJAN ANGELOVSKI: Otprilike. I kad malo bolje pogledaš, dodje nam na isto: Mene čeka
nož, a tebe metak.
(Dejan ustaje. Oblači sako, stavlja papire u aktovku i izlazi).
DEJAN ANGELOVSKI: Boli me kurac za investitore. Kaži im šta hoćeš. Možeš im reči i i u
kojoj sam bolnici, i u kojoj sam sam sobi. Idem ili da se izlečim ili umrem na odloženo. I
upolagani sa tim viskijem, do petka hoću sam da ga popijem.
SCENA ŠESTA:
(Darija i Dobrila preuzimaju noćnu smenu. Darija prillazi računaru, podešava YouTube.
81
Pesma ŽELJKA SAMARDŽIĆA – DA ME NIJE (FEJD IN).

Page
Dobrila je podigla noge na radni sto, zapalila cigaru i iz tašne izvadila pljosku. Darija na
sudoperi pere neoprane šoljice kafe i stavlja dzezvu na ringlu. Dobrila isključuje monitore za
praćenje zdravstvenog stanja operisanih pacijenata. Zavladala je tišina.)
DOBRILA: Hočeš votku?
DARIJA: Hoću
(Dobrila iz pljoske sipa votku u dve čaše. Nazdravljaju).
DOBRILA: Kako je dobro kada dodje vikend, naročito subota na nedelju. Tada možemo i da
pogasimo ove skalamerije, nema ovih izdrkanih doktora, a ove mlade doktoriće zabole pajser
što monitori nisu uključeni.
DARIJA: U šok sobu niko od njih ni ne ulazi osim dvojice – trojice ambicioznih.
DOBRILA: E što tek tim ambicioznim volim da vadim džigericu. Kad krenem da ih ložim, a
oni ne znaju šta ih je snašlo.
DARIJA: Ma, treba ih se čuvati. To su teške drukare. To što oni po cele noći u svojim
ordinacijama spremaju doktorate, ne znači da zbog dva – tri minuta njihove želje da protegnu
noge i dovuku se ovamo, ne možeš već sutra ujutro na ribanje kod glavne sestre.
DOBRILA: Sreća pa su i ovi naši mirni. Niko ne hropće, ne zapomaže, ne cvili, ne ciči.
Pesma ŽELJKA SAMARDŽIĆA – DA ME NIJE (FEJD AUT).
(Darija odlazi do računara i traži neku pesmu. Skroluje mišem po play listi i oduševljeno
nailazi na pesmu po njenom ukusu propraćeno pucketanjem prstiju.
Pesma ŽELJKA SAMARDŽIĆA – POKAŽI MI ŠTA ZNAŠ (FEJD IN).
(Darija uz lagane pokrete na prstima i podignutih ruku dolazi do radnog stola na kojem su
čaše sa votkom i šoljice sa kafom).
DOBRILA: Tooo sestro, al ga ubode.
DARIJA: Nego kako. Razmišljala sam da otfuram do Švabije na tri ili šest meseci.
DOBRILA: Radila bi ovo isto?
DARIJA: Da. Samo na crnjaka.
DOBRILA: Znaš nemački?
DARIJA: Snašla bi se. Ima jedan lik sa kojim sa bila u vezi, otvorio je tamo kliniku. Radno
vreme im je od jutra do sutra, disciplina ludačka, ne skidaš osmeh s face dvadeset četiri sata.
Svima moraš da titraš jajca do maksimuma, al na kraju meseca iskeširaš tri – četri somića.
DOBRILA: Sve suprotno od ovog ovde. Jeste, ovde jedva nabodeš trideset soma dindži, al
možeš da ga napušiš, da ga vežeš, da ga iz najsladjeg sna probudiš da ga pitaš za ime oca i
krvnu grupu da bi mu dala bocu krvi koju on čeka od ujutro, možeš da mu napraviš problem
tamo i gde ga nema i da mu produžiš boravak sa četiri na osam dana.
82
DARIJA: Daaaa, čoveče, a osmog dana mu kažeš: znate gospodine zbog prebukiranih
kapaciteteta klinike morate ostati u šok sobi još i danas.
Page
DOBRILA: Kako je kul to iživljavanje pod humanitarnom maskom i na kraju sve to začiniš
izjavom….
DOBRILA I DARIJA (ISTOGLASNO): Ja volim svoj posao. Ha- Ha- Ha.
(Darija uzima pljosku i sipa votku u čaše. Nazdravljaju.)
DOBRILA: A šta ako te Švabe navataju da radiš na crnjaka?
DARIJA: Kod njega rade samo naši doktori i sestre i svi imaju dozvole, ali uvek ostavi
prostor za nekoliko naših, uglavnom, sestara da ih ubaci na crno. Čula sam da je razradio
sistem ako mu uleti inspekcija kada mu je u smeni ova što radi na crno da je ekspresno
zameni nekom legalnom.Valjda je negde skloni, a manjak medicinskih sestara pravda
racionalizacijom.
DOBRILA: Verovatno je taj fazon u pitanju. Kako ga se ne sećam?
DARIJA: Njega se niko ne seća. Kada bi sada neko hteo da se se seti njega morao bi da ide
od zaposlenog do zaposlenog ko Nemci u Drvaru kada su Tita tražili preko slike. Pojavljivao
bi se ujutro na sastanku doktora oko pola devet i nestajao.
DOBRILA: Ne sumnjam uvek sa jakim opravdanjima.
DARIJA: To se podrazumevalo. Te operiše sina ministra poljoprivrede, te taštu direktora
poznate firme, te nekog stranog fudbalera koga je neki naš domorodac ostavio bez pola glave.
DOBRILA: I sve to na nekom drugom mestu?
DARIJA: Razume se. A u svojoj poliklinici razvijao je biznis onako kako i treba da bi se
takva ili veća klinika otvorila u Nemačkoj. Maher za muvačinu.
Pesma ŽELJKA SAMARDŽIĆA – POKAŽI MI ŠTA ZNAŠ (FEJD AUT).
SCENA SEDMA:
(U ordinaciji Dr – a Stevana Mumbaširevića sede doktor i Dejan Angelovski. Dejan je vidno

napet i nervozan.Zvoni mu mobilni telefon. Zove ga advokat Mladen.
MLADEN: Najebali smo načisto. Jednog investitora sam primirio bar za neko vreme, al sa
ovim drugim je kritično. Preti, viče, pominje neke penale, te neke advokate, pa krimose,
ubice. Načisto lud! Čovek je načisto lud.
DEJAN ANGELOVSKI: Ako umeš civilizovano da mu objasniš šta se dešava – objasni mu.
Ako ne umeš – ubi se. Sutra ležem u bolnički krevet. Da li ti to retarde advokatski možeš da
shvatiš? Ja, koji u bolnici nisam bio nikada. Ja, koji sam za ceo život polomio samo pola zuba.
Da li si ti svestan tog stresa idiote pravničko – pripravnički? Ne znam šta me čeka i ne znam
koliko ću ovde ostati.
(Dejan spušta slušalicu. Isključuje mobilni telefon i stavlja ga na radni sto Dr- a Stevana
Mumbaširevića. Dr Mumbašišrević kuca izveštaj na kompjuteru. Ustaje sa stolice i odlazi do
83
vitrine sa knjigama iza sebe. Uzima jednu knjigu u ruku i zadržava se nad tekstom otvorene
Page
knjige. Sklapa je i vraća je na policu. Seda na stolicu.)

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Vidim Dejane da ste vidno uznemireni. Da li bi vam prijala

jedna hladna limunada?
STEVAN: Ne, ne doktore. U redu je, mislim, biće bolje, biće bolje sigurno. Nerviraju me ti
kapitalistički predadori, te nakaze sa svakim odsustvom tolerancije, humanotosti i
razumevanja.
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Hteli smo kapitalističko društvo, a dobili smo najgori
balkanski karakazan u kome je je premisa bitisanja oteti, a ne dati. Nećete verovati, ali vrlo
često čujem iza leđa naših mladih doktora jednu jezivu rečenicu koju izgovaraju,
pacijenti:naši doktori nisu bili nekada ovakvi. Bili su čovečniji, šta se sa ovima desilo?
DEJAN ANGELOVSKI: Pretpostavljam da su to reči starijih pacijenata koji pamte i jedan
sasvim drugačiji odnos prema njima.
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Upravo tako, oni se sećaju nekih sasvim drugih vremena u
kojima je, čak, i lepo upakovana laž bila jedna vrsta leka.
DEJAN ANGELOVSKI: Doktore, ja bih vas zamolio da se vratimo na moj slučaj.
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Da, da, Dejane svakako. Dakle…
DEJAN ANGELOVSKI: Dakle, doktore loše.
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dragi Dejane loše. Na žalost, jako loše.
DEJAN ANGELOVSKI: Samo napred doktore. Slušam.
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Makroskopski nalaz govori da postoje mrko sivi fragmenti
tkiva, mekoelastučne konzistencije, vilozne površine, celina sedam kalupa. Tumorom su
obuhvaćeni bešika, tkivo leve semene kesice, terminalni deo desnog uretera. Tumor se nalazi
u 10 posto analiziranog tkiva prostate.
DEJAN ANGELOBSKI: Kog je stepena taj tumor doktore?
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Patopsihološka dijagnoza kaže da je adenocarcinoma,
enteričnog tipa Hihg grade G2, invasivum vesicae urinariae. pT2. Primarni adenokarcinom
mokraćne bešike je sa poljima nekroze, lomfangioinvazije i invazijom mišićnog sloja zida
mokraćne bešike.
DEJAN ANGELOVSKI: Šta to, doktore, praktično znači?
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: To Dejane, praktično, znači, da mokračna bešika, prostata
sa semenim kesama moraju da se odstrane.
(Dejan se obema rukama uhvatio za. Počeo je blago da se ljulja na stolici ali ostao je u
sedećem poloćaju. Dr Stevan Mumbaširević je hitno poskočio i došao do Dejana da mu
pomogne u slučaju pada. Dao mu je čašu vode i nekoliko minuta stajao pored njega).
DEJAN ANGELOVSKI: Jel to, doktore, znači da neću imati decu, kao ni ejakulat.
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ejakulat nećete moći imati, imaćete te suvo svrsavanje.
Decu prirodnim pitanjem, sasvim sigurno, nećete moći imati. Putem veštaščke oplodnje –
84
teoretski, da.
Page
DEJAN ANGELOVSKI: Da li to znači potpuni nestanak seksualne funkcije i gubitak

seksualne želje? Gubitak erekcije?
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Seksualna funkcija, odnosno erekcija mogu da se vrate uz
pomoć stimulativnih sredstava ali i ne mora. Moramo sačekati neko vreme od operacije da bi
doneli konačan zaključak o tom pitanju.
DEJAN ANGELOVSKI(BLAGO POVIŠENOG GLASA): Dobro, doktore da zanemarimo i
decu koju inače nemam i ejakulat kojim neću moći da oplodim, postoji li nešto što će mi
pomoći da izvršim seksualni čin, ako ništa drugo.
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Smirite se, Dejane, molim vas smirite se. Naravno, postoje
proteze koje se ugrađuju isključivo u privatnim klinikama jer takve stvari Republički Fond Za
Zdravstveno osiguranje, budžetski ne pokriva.
DEJAN ANGELOVSKI: O njihovim cenama ne smem ni da pomislim.
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Jedna vrsta je zaista preskupa za naše uslove. Ova druga je
prihvatljivija.
DEJAN ANGELOVSKI: Koliko ću ležati pred operaciju?
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sedam dana. Sutra ujutro se javite na prijemno odeljenje. I
da znate, to je u urologiji najzahtevniji zahvat i trajaće dugo.
DEJAN ANGELOVSKI: Koliko dugo?
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Oko pet sati.
DEJAN ANGELOVSKI: I šta će te vi posle toga?
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Zapaliću cigaru. U operacionoj Sali, kao i uvek u sličnim
slučajevima.
SCENA OSMA:
(U ordinaciji PROF.DR DOBRAŠINOVIĆA,60. godina, na radnom sastanku nalaze se DR
MLADENKA USKOKOVIĆ, 56. godina i Dr Stevan Mumbaširević. Svo troje doktora vrlo
pažljivo proučavaju medicinsku dokumentaciju Dejana Angelovskog i DAMIRA, 40. godina
koji treba da bude operisan od divertikuluma mokraćne bešike.)
PROF.DR DOBRAŠINOVIĆ: Doktore Mumbašireviću obe ove operacije poveriću vama. Za
Dejana Angelovskog vam je i od ranije bilo poznato da će te ga vi operisati ali naknadnim
proučavanjem divertikuluma mokraćne bešike kod Damira, doneo sam odluku da i tu
operaciju vi izvršite.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: U redu profesore. Angelovski će morati prvi biti operisan
jer je Damir trenutno prehlađen i povremeno ima povišenu telesnu teperaturu. Angelovskog bi
operisao za sedam dana, a Damira dva dana kasnije.
PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Pretpostavljam doktorko Uskoković, da ste kao
85
anesteziolog pripremili program za obojicu pacijenata.

Page
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Da profesore, pošto se, ipak, radi o složenim zahvatima,

obojica će biti operisani u totalnoj anesteziji. Naravno, slučaj Dejana Angelovskog je znatno
zahtevniji pa će u njegovu opštu anesteziju biti uključeni Tiopental, Desfluran, Rokuronijum i
Morfin.
PROF.DR DOBRAŠINOVIĆ: Da, da, to je dobro.Tiopenal će ga odvesti u san, Desfluran će
dovoljno dugo održavati dostignuti nivo sna, Rokoronijum će delovati paralitički, opustiće mu
mišiće, a Morfin će mu suzbiti bol. Da, to je dobra kombinacija.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Angelovski je dosta nežnije strukture od Damira. Sa njim
je potrebno održavati krajnje pažljiv tretman u postoperativnom toku.
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Ne brinite proferosore Dobrašinoviću i Doktore
Mumbašireviću, ja ću tih dana najčešće boraviti u šok sobi.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pada vam dežurstvo za taj vikend?
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Da, baš tada sam dežurna. Srećom pa ova dvojica
pacijenata ne znaju da će i ceo vikend morati da provedu u šok sobi.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Da, tako im je zapala operacija, drugi postoperativni dan
im se nadovezuje na vikend. Neće im biti lako, još sa vama kao dežurnim, doktorko
Uskoković.
DR MLADENKA USKOKOVIĆ (BLAGO NASMEJANA): Šta da radim kolega kad ne
volim da dangubim u svojoj ordinaciji. Volim da sam kod pacijenata i sestara. Često se desi
da sestre krenu da rade nešto na svoju ruku i potpuno uprskaju stvar.
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ (NASMEJAN): Srećom doktorko Uskoković pa pacijenti
nemaju vremena da vas ne vole koliko i medicinske sestre.
SCENA DEVETA:
(U Bolničkim krevetima leže Dejan Angelovski i Damir. Čitaju knjige. Na natkasnama pored
kreveta stoje tanjiri od ručka.Damir uzima mobilni da pogleda koliko je sati.)
DAMIR: Još dva sata do posete.
DEJAN ANGELOVSKI: Meni neće doći niko. Nisam hteo da dižem prašinu oko mog
boravka u bolnici. Ovaj jedan koji je upoznat sa kompletnom situacijom ne sme da dodje. Boji
se da ne zakači neki virus. Pička.
DAMIR: Baš pička.
DEJAN ANGELOVSKI: A i šta će mi ko? Znam u kakvim sam govnima i znam da kada se
sve ovo završi više ne mogu biti isti.
DAMIR: Istina, moj problem je mnogo manji od tvog, zove se divertikulum mokraćne bešike,
ali naravno da ne očekujem da ću biti kao što sam bio.
DEJAN ANGELOVSKI: Čim te otvore pa te opet zatvore niko više ne može biti normalan.
86
Kažu da je kod ovog mog tumora mokraćne bešike dobro to što nema recidiva i nema
hemoterapije. Kad je je jednom izvade kancer nema više gde da se vrati.
Page
DAMIR: Znam nekoliko ljudi sa tim problemom, mada su svi dosta stariji od tebe…
DEJAN ANGELOVSKI: Onda znaš koliko nam je zdravstvo u kurcu. Čuveni pofesor doktor
predlaže da mi se uradi nova bešika od tankog creva bez otvaranja rupe na stomaku, stavljanja
diska i kese. Onaj Mumbaširević, njegov student, pobio je svaku njegovu reč i svaki njegov
predlog.
DAMIR: Eh te doktorske sujete, možeš da ih vidiš i i opipaš na dva kilometra.
DEJAN ANGELOVSKI: Zbog tih sujeta ljudi umiru ili u najboljem slučaju bivaju ignorisani.
Svi oni, više ili manje, u nama gledaju buduće mrtvace, naročito nas sa karcinomom. Ja sam
za njega samo budući mrtvac bliskog datuma.
DAMIR: I šta bi na kraju? Koja metoda će biti primenjena? Savremena ili srednjevekovna.
DEJAN ANGELOVSKI: Srednjovekovna, naravno. Nije mi trebalo ni tri minuta da shvatim
da ovde samo nju znaju da rade. Probuše ti stomak, zalepe kesu i svi ozareni kažu: spasili smo
ti život! Sad možeš da živiš još pedeset godina ako ne fasuješ nešto drugo ili ono… meni
omiljeno…između estetike i života važniji je život, jebeš estetiku.
DAMIR: U pravu su na najodvratniji mogući način.
DEJAN ANGELOVSKI: A kad krenu sa pričom o kvalitetu života posle svega ovoga. Pa,
molim te, koliko mozga treba da nemaš u glavi da bi govorio o kvalitetu života. Kakvom bre
jebenom kvalitetu života govorite majku vam jebem retardiranu(VIČE!).
DAMIR: Koliko puta si čuo da je pakao popločan dobrim namerama. Te budale koje govore o
kvalitetu života oni žele da pruže utehu, ne shvatajući da će na taj način pokazati da sopstvenu
inteligenciju nemaju, a da tvoju vređaju.
DEJAN ANGELOVSKI: Neverovatno je koliko nerazumevanja, straha i podozrenja vlada
izmedju univerzuma zdravih i univerzuma bolesnih.
DAMIR: Taj strah i neverica da i taj koji je danas zdrav kao dren može sutra biti teški
bolesnik ili, čak, naprasni pokojnik čine ljudske animozitete većima, nesuglasice
izoštrenijima, mržnje nezaceljivima. Najgora je bahatost zdravih prema bolesnima u svojstvu
nesvesnog odbrambemog mehanizma.
DEJAN ANGELOVSKI: Poznajem čoveka koji ne skriva mržnju prema devojci koja ima
genetski nasleđenu neizlečivu bolest. Više puta sam hteo da mu postavim pitanje: jel’je mrziš
samo zato što je bolesna, ali odustao sam kada sam shvatio da je potvrdni odgovor jedini
mogući odgovor.
DAMIR: Da, sa takvim budalama je svaki razgovor besmislen.
DEJAN ANGELOVSKI: Vidiš, taj univerzum zdravih ne samo što ume da bude ohol i bahat
već možda je i njegova najgora osobina nezainteresovanost.
DAMIR: Nezainteresovanost?
DEJAN ANGELOVSKI: Ne verujem da nikada nisi sebe uhvatio u takvom stanju. Za vreme
rata u Bosni u mom neposrednom komšiluku godinama su bili prisutni vojnici kojima su
razne nagazne mine i geleri otkinuli delove tela: ruke, noge, ili vrlo, često, cele udove i nikoga
87
od nas nije bilo briga za njih. Prolazili smo pored njih ne zapitavši se, nijednog momenta, gde
Page
im se to dogodilo, na koji način. Još manje nam je padala na pamet misao o njihovom
daljnjem načinu života.
DAMIR (SMEJE SE): Hoćeš reči kvalitetu.
DEJAN ANGELOVSKI: Kvalitetu? O kakvom kvalitetu života može govoriti čovek u
kolicima, bez oka ili obe ruke.
DAMIR: A paradoks je u tome što će tvoj takozvani kvalitet života nakon ove operacije biti
bolji, a u suštini, i ti i oni ste invalidi.
DEJAN ANGELOVSKI: Tačno. Samo što je moja invalidnost nevidljiva i lakše se maskira
od njegove. A možda i grešim?
DAMIR: Možda, a to možda zavisi od onih pomagala koja se rađaju u glavi. Zajebi proteze i
ostale skalamerije. Samo u sopstvenoj glavi možeš poraziti sopstvenu sjebanost.
DEJAN ANGELOVSKI: Čoveče, idemo pod nož. Ima li šta gore od toga?
DAMIR: Ima. Ne probuditi se iz anestezije.
SCENA DESETA:
(U bolničku sobu Dejana Angelovskog i Damira upada Mladen. Gleda na sat. Seda na
Dejanov krevet. Damir čita knjigu. Damir blago udara Dejana po desnoj nozi.
DAMIR: Kako si, majstore?
DEJAN ANGELOVSKI: Nikad bolje od kad je gavran pocrneo.
MLADEN: Ajde, ajde, biće sve to dobro. Najvažnija je glava na ramenima. Skidaj to sranje
pa da se posvetimo zimskim čarolijama.
DEJAN ANGELOVSKI: Kakvim zimskim čarolijama?
MLADEN: Pa škembići, pihtije i ostale zimske radosti.
DEJAN ANGELOVSKI: Kakvo je stanje napolju?
MLADEN: Dobro je. Ne pominje te niko i to ti je u ovom trenutku najvažnije.
DEJAN ANGELOVSKI: Imam još dva dana do početka priprema za operaciju.
MLADEN: Šta to znači?
DEJAN ANGELOVSKI: To znači da ću večeras i sutra uveče pojesti po jednu dobru i što
veću gurmansku pljeskavicu i ljuljnuti par piva.
(Damir je ko oparen poskočio iz kreveta. Knjiga mu je iz ruke ispala na pod.)
DAMIR: To ti je sjajna ideja. Ko zna kada ćemo ponovo moći da jedemo ko ljudi.
DEJAN ANGELOVSKI: O tome, Damire, kao da nisi mislio. Restrikcija ishrane pred
88
operaciju ide postepeno. Prekosutra će biti, možda, barena piletina, a dan pred operaciju ćeš
dobiti čašu jogurta za čitav dan.
Page
DAMIR: Zaista, na to nisam pomislio nijednog jedinog trenutka.

MLADEN: Pa dobro ljudi, hajdemo sada negde na ručak. Ja častim.
DEJAN ANGELOVSKI: Hvala ti, ali ne bih sada.
DAMIR: Ni ja. Hvala Vam.
MLADEN: Nema na čemu. Mislio sam da bi vam sad baš dobro legla neka klopa.
DEJAN ANGELOVSKI: Sigurno je da bi nam legla ali je mnogo veće zadovoljstvo kada se
izvučeš odavde negde oko sedam – osam uveče, sedneš u onu roštiljnicu, opijaš se mirisima
roštilja i čekaš da bude gotova tvoja gurmanska pljeska. Sočna i sa puno luka.
DAMIR: Uhhhhh. A dok čekaš biješ neki aperitivčić
MLADEN: Ljudi, pobogu, vi ste u bolnici, a ne u hotelu.
DEJAN ANGELOVSKI: E, u tome i jeste fazon.
DAMIR: Samoobmana.
MLADEN: Ne razumem vas.
DAMIR: Zato što pripadaš univerzumu zdravih.
DEJAN ANGELOVSKI: Univerzumu bolesnih je potrebna baš samoobmana jer izlaze iz
univerzuma zdravih i znaju šta to podrazumeva i šta to sobom nosi. Samoobmana je jedina
uteha kojom zaboravljaju, ili, bar, zamrzavaju sve radosti koji će im odneti univerzum
zdravih.
MLADEN: Šta to praktično znači?
DEJAN ANGELOVSKI: To dragi moj retardirani advokatčiću znači ovo: u deset završavamo
sa večerom, čekamo fajront, nastavljamo da pijemo. Na prvo upozoravajuće gašenje svetla u
kafani, oblačimo se i odlazimo. Ulazimo u ovaj urgentni centar, prolazimo pored ljudi
razbijenih glava, nogu, noseva, ljudi na nosilima koje medicinsko osoblje žurno vozi do
operacione sale. Krike i vrisku ne čujemo.
MLADEN: Šta radite onda mentoli?
DAMIR: Čekamo lift.
DEJAN ANGELOVSKI: Kao u hotelu.
MLADEN: Vi niste normalni.
DEJAN ANGELOVSKI: Bili smo.
DAMIR: I najdužoj kobasici dodje kraj.
DEJAN ANGELOVSKI: Naše kobasice su, očigledno, bile prekratke.
MLADEN (NASMEJAN): Ajde momci, ne dozvolite da potonete. Samo hrabro i rešićete se
tih problema. Za mesec dana ponovo ćemo u jurnjavu za parama i ribama. Klubovi, kafane,
89
utakmice… sve nas to ponovo čeka.

Page
SCENA JEDANAESTA:
(U ordinaciji Prof.Dr Dobrašinovića sede profesor i Dr Stevan Mumbaširević. Obojica čitaju
izveštaje operisanih pacijenata. Prof. Dr Dobrašinović se primiče tastaturi kompjutera i kuca.
Kuca veoma brzo. Dr Stevan Mumbaširević vadi iz džepa belog mantila kutiju cigareta i
pripaljuje jednu. Profesor ga besno gleda ali mu ne prigovara. Dr Stevan Mumbaširević
nastavlja da iščitava izveštaje i puši. Pogledom po ordinaciji traži pepeljaru ali je ne nalazi. Iz
drugog džepa belog mantila vadi paket papirnih maramica. Jednu vadi iz paketa i prostire je
po stolu ispred sebe. Na nju trese pepeo.
Prof.Dr Dobrašinović sve nervozniji sve brže udara po tastaturi. Kao da sav bes zbog
Mumbaširevićeve cigarete želi da iskali divljačkim udaranjem po tastaturi gde je tačka, a
naročito onim gde su enter i razmak. Dr Stevan Mumbaširević ustaje, odlazi do prozora,
otvara ga i baca ispušenu cigaretu na ulicu. Vraća se za sto naspram Prof.dr Dobrašinovića.
DR STEVAN MUMBŠIREVIĆ: Da znate profesore da mi nije svejedno što će za sledeći
vikend dežurni lekar u šok sobi biti doktorka Uskoković.
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Ni meni se to ne sviđa. Sledeće nedelje ćemo imati izuzetno
teške operacije i možda će samo oni koji budu operisani u ponedeljak i utorak moći da
napuste šok sobu do petka i pređu na odelenje.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kad se setim njenog poslednjeg dežurstva jeza me hvata.
PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: I mene. Molim vas, da vam u kliniku, u vreme nedeljnog
ručka dodje ministar zdravlja jer je digla pola države zbog njene pogrešne pretpostavke.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Imala je ona takve ispade i ranije i nema načelnika klinike
koji nije želeo da je se reši.
PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Ili ima jaka leđa ili je niko neće.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pre će biti ono drugo. Već godinama je prati reputacija
doktora koji svojim tezama uplaše pacijenta i često ga dovedu do nervnog rastrojstva.
PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Zar je bilo i toga?
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: O da, bilo je i te kako. Umela je da naplaši pacijente na
razne načine. Ono, već otrcano, da mu je ostalo još neki mesec života je i najbezbolnije u
njenom spektru lupetanja. Najgore je onda kada je uhvate neke njene tobož vizije povodom
neke određene bolesti nekog pacijenta. Onda ne samo da se nalupeta i uplaši pacijenta na
mrtvo ime nego digne uzbunu i doktorima i načelniku. Kada je ona dežurna, poželim da
vikend provedem na severnom polu.
PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ (HVATA SE ZA GLAVU): Ovo je mnogo ozbiljnije nego što
sam mislio. Eto, počeo sam da se bavim nabavkom ćebadi, jastuka i čaršava za šok sobu, a
sada ste me vi skroz sludeli sa slučajem doktorke Uskoković.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Žao mi je profesore što sam vas uznemirio ali smatram da
mi je dužnost da vas obavestim o najakutnijim problemima na klinici, naročito onim
personalne prirode.
90
PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: Da, da, da. Svakako doktore Mumbašireviću. Svakako da vam
je dužnost da me upozorite na eventualne opasnosti svake vrste.
Page
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Znate, naročito me zabrinjava to što će za vreme njenog

dežurstva ležati dva mlada čoveka. Jedan ima 45, a drugi 40. godina. Obojica su urbane,
gradske face, a i fitilj im nije baš predugačak. Bojim se da ne dođe do konflikta između nje i
njih dvojice.
PROF.DR DOBRAŠINOVIĆ: Zašto? Da nisu neki kriminalci?
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ma ne, ni slučajno. Ovaj stariji je arhitekta, a ovaj mlađi se
bavi marketingom. Obojica obrazovani, elokventni, ali i impulsivni kad im takvi
pametnjakovići, kao doktorka Uskoković, stanu na žulj.
PROF. DR: DOBRAŠINOVIĆ: Ostaje nam samo da se nadamo da će proteći sve u najboljem
redu.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: I spremnost da svakog časa doletimo u kliniku.
PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Ostaje nam i to da naučimo da je u kancelariji načelnika
klinike kao i u svim njenim drugim prostorijama zabranjeno pušenje.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Profesore, uz svo dužno poštovanje prema vama i vašim
godinama, treba da znate da gde god sedi Dr Mumbaširević postoji bar jedna mala, mala,
malecka piksla.
(Dr Stevan Mumbaširević ustaje i kreće ka izlaznim vratima.)
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Prijatan dan profesore.
(Dr Mumbaširević izlazi iz kancelarije Prof. Dr Dobrašinovića.
PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Kakav bezobrazluk. Samo zbog dobre reputacije hirurga misli
da može da radi kako mu se ćefne. Nečuveno. Doktor, a ne vadi cigaru iz usta i puši gde
stigne.
SCENA DVANAESTA:
(U bolničkoj sobi leže na svojim krevetima Dejan Angelovski i Damir. Dejan čita novine dok
Damir piše sms poruku na mobilnom telefonu.)
DAMIR: Baš je bila kraljevska ona gurmanska pljeskavica od sinoć.
(Dejan Angelovski spušta novine na krevet pored sebe.)
DEJAN ANGELOVSKI: Ti možeš i danas. Ja od danas ulećem u proces.
DAMIR: Ma glupo mi je da idem sam.
DEJAN ANGELOVSKI: Nije to problem. Poći ću i ja sa tobom. Piću kafu, čaj, svejedno. Al
da je glupo, glupo je.
DAMIR: Mani sad to. Sad je najvažnije da ne dozvoliš da te obuzme strah. Najčešći strah kod
pacijenata koji treba da se operišu je strah da li će se probuditi iz anestezije.
91
DEJAN ANGELOVSKI: S tim ne mogu da me zajebu ni pod razno. Taj strah me uopšte ne
dotiče. Ako se probudim odlično. Ako se ne probudim – jebiga.
Page
DAMIR: Mene je frka.

DEJAN ANGELOVSKI: Od čega? Od anestezije?
DAMIR: Od ušivanja. Ko zna kakva me krojačica dovati i ušije me ko plišanu lutku. A od tog
nestručnog ušivanja možeš žešće da najebeš, dobiješ, temperaturu, groznicu, ko zna kakve još
komplikacije mogu još da se dogode.
DEJAN ANGELOVSKI: Na to ušivanje nisam pomislio nijednog trenutka, a taj strah je
veoma realan.
DAMIR: Ako te ušiva doktor koji te je operisao onda je razlog za strah znatno manji.
DEJAN ANGELOVSKI: Eh, kako sad da dodjemo do Mumbaširevića da nam potvrdi da će
nas baš on ušiti.
DAMIR: Pazi, bilo bi vrlo značajno kada bi on to radio. Osim što ima reputaciju dobrog i
pouzdanog hirurga, prati ga glas da i to ušivanje radi vrhunski i da vrlo retko prepušta to
nekom drugom.Njega je najteže navatati.
DEJAN ANGELOVSKI: Tačno, u ovom trenutku može biti na četiri različita mesta
uključujući i dežurstvo u ovoj zgradi.
DAMIR: Idem ja dole do dežurne ambulante da zvirnem da nije slučajno dole, a i promuvaću
se ovim hodnicima.
DEJAN ANGELOVSKI: Ajde, ako ga navataš, cimni me na mobilni. Dolazim odmah.
(Damir izlazi iz sobe. Odlazi do dežurne ambulante i iz prikrajka čeka da se otvore vrata ne bi
li video da li je Dr Mumbaširević dežurni. Nakon dugog čekanja otvaraju se vrata, Damir
proviruje kroz otvor i vidi da je neki drugi doktor dežurni. Vraća se liftom na sprat. Hoda
dugačkim hodnikom do aparata za kafu. Uzima kafu i nastavlja šetnju hodnikom u suprotnom
pravcu. Ulazi u svoju bolničku sobu).
DAMIR: Nema ga.
DEJAN ANGELOVSKI: Jesi pitao nekoga da li možda znaju gde je?
DAMIR: Nisam smeo. Svi su nadrkani do daske.
(U sobu ulazi Dr Stevan Mumbaširević. Pali cigaru. Otvara prozor.)
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Šta je momci? Nije valjda frka?
DEJAN ANGELOVSKI I DAMIR (ISTOGLASNO): Ma ne doktore ni slučajno.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne treba ni da vas bude. Mirno spavajte. Uraditi moramo
ono što moramo, naročito kod tebe Angelovski. Tačno je da si premlad da ti se vadi mokraćna
bešika i prostata, ali život je važniji od svih psiholoških barijera koje ti ne daju da spavaš.
Jesam li u pravu?
DEJAN ANGELOVSKI: U pravu ste doktore.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Zajebi psihološke barijere, estetiku. Živečeš, a to je
92
najvažnije.
Page
DAMIR: Doktore, da li će te nas vi ušivati?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Celu operaciju, od reza do ušivanja vodim isključivo ja.

Naravno da imam i pomoćnike ali za svakog operisanog isključivo ja snosim punu
odgovornost.
(Dr Stevan Mumbaširević baca cigaretu kroz prozor. Zatvara prozor. Izlazi iz sobe.)
DAMIR: Lakše mi je.
DEJAN ANGELOVSKI:I meni. Mislim da nema mnogo doktora koji na ovakav način
pripremaju i hrabre one koje treba da operišu.
DAMIR: U to ne treba sumnjati. Čudan je i to mi je najteže da objasnim samom sebi.
DEJAN ANGELOVSKI: Pravi beogradski jebivetar, a pouzdan i uliva poverenje kada te
uzme za svog pacijenta.
DAMIR: Opušten je, nije napet.
DEJAN ANGELOVSKI: To govori o samopouzdanju.
DAMIR: Koliko samo ovih matoraca traže veze kod ovih matorih, glasovitih i izvikanih
hirurga misleći da će ih učiniti besmrtnima.
DEJAN ANGELOVSKI: Kad malo bolje analiziraš tu matoransku ekipu i ove mlade doktore,
mislim da će ih ovi mladi nadmašiti ako ne zapale negde iz ove kalakurnice.
DAMIR: Nego šta će. Tamo negde gde neće će biti samo višestruko plaćen nego če moći i
nešto da nauči.
DEJAN ANGELOVSKI: Može i ovde da nauči mnogo toga.
DAMIR: Šta ovde može da nauči, života ti?
DEJAN ANGELOVSKI: Može, može. Da se uvlači u bulju, da se lakta, da eskivira, da stvara
nepostojeće slobodne dane kao iluzionista. Ima šta da nauči, samo ako hoće.
DAMIR: Preteruješ. Baš si ih ocrnio. Ima, zaista ima, savesnih, poštenih i svom poslu
posvećenih doktora.
DEJAN ANGELOVSKI: Ima, nije da nema. Problem je što nemamo često priliku da ih
sretneno. Čuo sam da šef od ovog Mumbašireviča dodje ujutru u vizitu, u kojoj se zadrži
trideset sekundi, stane pored kreveta sa pacijentom kome je nekoliko dana ranije izvadio
bubreg, lupi ga prijateljski po ramenu i kaže mu: Ej lepi, izvadio sam ti bubreg. A koji će ti
kurac, imaš još jedan. Vidiš da imaju šta da nauče. Što bi se zlopatili pa Australijama,
Amerikama i Kanadama. Naše je naše. I kad te jebe u mozak dođe ti nekako drago.
SCENA TRINAESTA.
(Na pokretnom krevetu Stevana Angelovskog voze do operacione sale. Prilazi mu Dr Stevan
Mumbaširević. Ostaju sami. Stevan Angelovski na sebi ima samo pidžamu i kesu sa lekovima
potrebnim za svakodnevnu hipertoničarsku terapiju)
93
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dakle, jesi li odlučio kako ćemo.

Page
DEJAN ANGELOVSKI: Jesam. Od tankog creva napraviti novu bešiku bez bušenja rupe na
stomaku i bez kese.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ:Vidi, sad idem na sastanak sa trideset doktora. Kako
izglasa većina, tako ću da uradim.
SCENA ČETRNAESTA:
(Doktor Stevan Mumbaširević završava ušivanje stomaka Dejana Angelovskog. Odlaže
instrumente na postolje pored pokretnog kreveta na kome leži Dejan Angelovski. Skida
masku sa lica, briše znoj sa čela. Iz džepa vadi kutiju cigareta i pali cigaru. Duboko udiše dim.
U salu kao furija utrčava Prof. Dr Dobrašinović. Zapanjeno posmatra Dr Stevana
Mumbaširevića koji zagleda ranu Dejana Angelovskog koji je još pod anestezijom.)
PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ(VIČE!): Pa da li je moguće doktore Mumbašireviću? Da li je
moguće?
(Dr Stevan Mumbaširević i dalje pomno zagleda ušivenu ranu Dejana Angelovskog i duboko
udiše duvanski dim.)
PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Vi pušite u operacionoj Sali! Nečuveno! Nečuveno doktore
Mumbašireviću, vi pušite pored oprisanog pacijenta.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ništa ne brinite profesore. Ovaj ovde je svež nepušač.
Nema ni godinu dana od kada je prestao da puši posle dvadeset devet godina pušačkog staža.
Uostalom, da ste vi radili ovu operaciju od pet sati verovatno bi našli neki opijat da bi se
smirili i pre došli u normalu.
PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: Molim vas doktore Mumbašireviću, vi zasigurno jeste najbolji
mladi hirurg na ovoj klinici ali red i pravila ponašanja moraju da postoje. Kako to da drugi
hirurzi, takodje pušači taj odvratni porok upražnjavaju samo napolju. Ne pada im napamet da
zapale cigaretu čak i u operacionoj sali.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sise.
PROF.DR DOBRAŠINOVIĆ: Molim? Kako mi se to obraćate doktore?
( Dr Stevan Mumbaširević odlazi do prozora u operacionoj Sali, otvara ga i baca cigaru kroz
prozor. Zatvara prozor. Ne obraća pažnju na prisustvo prof. Dr Dobrašinovića.
( Dr Stevan Mumbaširević primiče glavu licu Dejana Angelovskog. Aplaudira.)
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Budjenje Dejane! Budjenje! Gotova je operacija.
(Dejan Angelovski otvara oči. Još uvek je pod jakim dejstvom anestezije. Iz sekunda u sekund
postaje sve više orijentiisan. Glas mu je slabašan.)
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dejane, da li znaš gde se nalaziš?
DEJAN ANGELOVSKI: Na klinici.
(Prof. dr Dobrašinović izlazi iz operacione sale.)
94
Page
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Šta sam ti operisao?

DEJAN ANGELOVSKI: Kancer mokraćne bešike i prostate. Vode, vode. Dajte mi vode i
nešto protiv bolova
(Medicinske sestre Darija i Dobrila odvoze pokretni krevet u šok sobu i uz pomoć Dr Stevana
Mumbaširevića prebacuju Dejana u krevet. Pokrivaju ga ćebetom. Darija intravenski
priključuje Dejanu hranu i lek protiv bolova. Daju mu jedan špric vode u usta. Dejan utopljen
pod ćebetom počinje da spava).
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Molim vas Darija i Dobrila, u sledećih dvadeset četiri
sata posebno obratite pažnju na ovog pacijenta. Operacija je bila izuzetno teška i u jednom
trenutku postala je i vrlo kritična. Biće mu potrebna još jedna boca krvi ali to tek za dva – tri
dana.
(U šok sobu ulazi Dr Mladenka Uskoković. Ide od jednog do drugog kreveta i posmatra
pacijente. Dolazi i do kreveta Dejana Angelovskog pored koga stoje medicinske sestre Darija
i Dobrila i dr Stevan Mumbaširević).
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Čestitam doktore Mumbašireviću.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Hvala doktorko Uskoković.
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Zaista ovakav zahvat u trajanju od pet sati izvesti sa
takvom koncentracijom i pažnjom je za divljenje. Šteta. Mlad čovek.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Baš zato što je mlad niko od nas nije imao dilemu.Moralo
je doći do odstranjivanja bešike i prostate, da bi živeo. Da je dvadeset ili trideset godina
stariji, zamajavali bi ga.
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Mislite, čekali bi da umre.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: To ste, doktorka, Vi rekli ali u pravu ste. Vredi li izlagati
se riziku ovakvog zahvata nad čovekom od šezdeset pet, sedamdeset ili više godina. Treba
zaspati doktorka posle neuspelih opracija. Treba zaspati. Znam mnoge kojima to nije uspevalo
i po deset godina.
SCENA PETNAESTA:
(U bolničkim krevetima u šok sobi leže Dejan Angelovski i Damir. Leže nepomično u jednom
položaju zbog rane na stomaku. U tom položaju provode dvadeset četiri sata. Na natkasni
pored uzglavlja Dejana Angelovskog je kesa sa lekovima. Darija brzim i besnim hodom
prilazi natkasni, otvara fioku i stavlja je u nju)
DARIJA: Dobrila, života ti, dođi da vidiš ovo brdo terapije koje ovaj ovde koristi.
DEJAN ANGELOVSKI: Gospođice…
DARIJA: Ja sam gosopođa.
DEJAN ANGELOVSKI: Šta god da ste, sestra pa čak ni medicinska, meni niste. Ja za Vas,
95
juče pristigle od ovaca, nisam ovaj, već operisani pacijent Dejan Angelovski i zahtevam da se
prema svim pacijentima ovde, uključujujuči i mene odnosite sa dužnom pažnjom.
Page
DAMIR: Da ti ne bi ponovo zablejale ovčice kraj ušiju.

DEJAN ANGELOVSKI: Ponašate se prema pacijentima nedopustivo bezobrazno. Kakvi su to
izrazi izrečeni, naravno, u posprdnom kontekstu; „brdo terapije“. Jeste, poneo sam ih jer
volim bombone. Ponašate se kao kapoi u nacističkim logorima. Sram vas bilo. Prijaviću vaše
nedopustivo ponašanje i načelniku klinike i glavnoj sestri. Vi ne zaslužujte da radite na klinici
ovakvog renomea.
DOBRILA: Nemojte tako, gospodine Angelovski. Svi nesporazumi se mogu rešiti mirnim
razgovorom. Čemu odmah tužakanje i prijavljivanje?
DAMIR: Aaaaa. Zent batoooo. Neka, neka, Ma treba prijaviti.
DEJAN ANGELOVSKI: Prijaviću, nego šta ću.
DOBRILA: i dobro, i ako prijavite da li će Vam to biti satisfakcija samo zbog toga što je
koleginica Darija upotrebila izraz: „Brdo terapije“.
DEJAN ANGELOVSKI: Upotrebila ga je u u omalovažavajućem i posprdnom kontekstu. Ne
dozvoljavam nikome pa ni Vašoj koleginici Dariji da se tako ophodi prema meni. Naravno da
ću je prijaviti načelniku klinike i glavnoj sestri. I ne samo nju nego i Vas.
DOBRILA: Zašto mene?
DEJAN ANGELOVSKI: A Vi ne znate zašto?
DOBRILA: Ne znam.
DEJAN ANGELOVSKI: Šta ste me pitali noćas u dva ujutro i probudili me tek što sam
uhvatio nekoliko sati sna nakon četiri dana nespavanja?
DOBRILA: Pitala sam vas za ime ime oca.
DEJAN ANGELOVSKI: I šta ste me još pitali?
DOBRILA: Pitala sam vas koja ste krvna grupa i šta je tu sporno gospodine Angelovski?
(Dejan se uspravio u polusedeći položaj.)
DEJAN ANGELOVSKI(VIČE.POČINJE DA KAŠLJE I NAPON OD RANE UDARA MU
PRAVO NA RANU NA STOMAKU. HVATA SE ZA STOMAK. DOLAZI DO DAHA).
DEJAN ANGELOVSKI: Zašto ste to učinili u dva ujutro?
DOBRILA: Zato što vam je bila neophodna jedna boca krvi. Takva je procedura.
DEJAN ANGELOVSKI: To da mi je potrebna jedna boca krvi zaključeno je još prethodnog
dana oko devet ujutro da bi se vi našli pametni i uradili to u dva ujutro i lišili me jedva
stečenog sna posle četiri dana ludenja od zujanja i i pištanja ovih monitora iznad naših glava.
DOBRILA: Ti monitori su neophodni da bi svakoga trenutka na osnovu zvukova i boja mogli
da pratimo vaša zdravstvena stanja.
DAMIR: Ma pratite ih u pičku materinu. Naročito kad se zabijete u onaj sobičak gde spavate
96
na smenu.
Page
DOBRILA(LJUTITO): Gospodine Damire, nemojte da govorite o onome o čemu ništa ne

znate. To nije soba za spavanje već prostorija gde sterilišiemo i peremo medicinsko posuđe.
DAMIR: Aha, aj pričaj mi malo o tome. Soba sa televizorom i udobnim krevetom na
rasklapanje, ako u neko doba bane neki zgodni, napaljeni doktor na dežurstvu. A one vlažnije
od delte Mekonga.
DEJAN ANGELOVSKI: One su uvek napaljene. Kako ne shvataš Damire, bolnica različito
deluje na ljude. Na pacijente u ovakvim uslovima deluje tako da bi najradije skočili kroz
prozor kad bi mogli da ustanu. A na ove mlade i uspaljene kučke deluje tako da bi se jebale
dvadeset četiri sata u sobici gde sterilišu medicinsko posuđe.
DAMIR: Sterilišu, Sterilišu. Sve one isterilišu, od jaja do glavića. Ni kap ne ostane. Sve
sterilno i čisto.
DEJAN ANGELOVSKI (SMEJE SE): Spremno za novu upotrebu.
(Darija, okreće leđa krevetu Dejana Angelovskog i Dobrile. Dolazi do sestrinske sobe koju od
šok sobe sa operisanim pacijentima deli staklo. Seda za računar. Traži omiljenu pesmu.)
PESMA BEZOBRAZNO SU ZELENE – ŽELJKO SAMARDŽIĆ(FEJD IN).
SCENA ŠESNAESTA:
(U šok sobu ulazi Prof. Dr Dobrašinović. U sestrinskoj sobi sede Darija i Dobrila. Jedu
sendviče i piju jogurt.)
DARIJA(ODUŠEVLJENO): Profesore, otkud vi u ovo doba?
(Dobrila neprimetno zaobilazi Prof. Dr. Dobrašinovića i isključuje YouTube.
PESMA BEZOBRAZNO SU ZELENE – ŽELJKO SAMARDŽIĆ(FEJD AUT).
PROF. Dr DOBRAŠINOVIĆ: Kao prvo, mlade dame, prijatno.
DARIJA I DOBRILA (ISTOVETNO): Hvala profesore.
PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: Svratio sam malo da vidim kakvo je stanje. Bio sam tu u
blizini kod prijatelja pa sam svratio. Dakle, sve je, pretpostavljam, pod kontrolom?
DARIJA: Naravno profesore. Pacijenti spavaju. Mnogi se žale na pištanje monitora kao i na
to da od njih ne mogu da zaspu i po nekoliko dana.
(Prof. dr. Dobrašinović izlazi iz sestrinske sobe i dolazi do kreveta u kojima spavaju Damir i
Dejan Angelovski. I sa jednog i sa drugog kreveta vadi bolničke liste i odnosi ih u sestrinsku
sobu gde ih pod svetlom stone lampe na radnom stolu glavne sestre pomno proučava.)
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Šteta, baš šteta za ovog mladića. U Četrdeset petoj godini
ostati bez mokraćne bešike i prostate, zaista je velika tragedija.
DOBRILA: Tragedija, profesore, baš tragedija. Kancer je toliko zahvatio ta dva organa da bi
možda poživeo još najviše dve godine.
PROF:DR: DOBRAŠINOVIĆ(LJUTITO): Pobogu sestro, kao da ja to ne znam? Možda bi se
97
metastaze proširile brzinom kojom ne možemo ni da zamislimo pa bi se te dve godine

Page
pretvorile i u godinu ili čak i manje.

(U šok sobi Dejan Angelovski i Damir su samo glumili da spavaju.)

DAMIR: Veruj mi, ovo mi je najgore životno iskustvo.
DEJAN ANGELOVSKI: Verujem ti.
DAMIR: Bio sam u vojnom pritvoru, bio sam u civilnom zatvoru, bio sam dva puta na ratištu.
DEJAN ANGELOVSKI: I vratio bi se tamo samo da možeš ovog trenutka da izađeš odavde.
DAMIR: Na ratišta na kojima sam bio, ne bih, ali u zatvore vrlo rado. To su dečiji vrtići
naspram ovoga ovde.
DEJAN ANGELOVSKI: Da li da ih prijavimo ovom profesoru?
DAMIR: Ko je on?
DEJAN ANGELOVSKI: Načelnik klinike.
DAMIR: Načelnik? Pa dobile bi radne knjižice još noćas.
DEJAN ANGELOVSKI: Znam. Nemam srca za tako nešto. Uostalom, od ponedeljka idemo
na odeljenje.
DAMIR: Kad pomenu dan, koji je danas dan?
DEJAN ANGELOVSKI: Subota. Vikend. A kada je ovde vikend, onda je vikend za sve
vikende na drugim mestima gde postoji neko ko se brine o nekome. Ne zna se ko koga jebe.
DAMIR: Nije valjda da je načelnik klinike dežurni za vikend.
DEJAN ANGELOVSKI: Ma nikako. Bio je čovek negde u provodu pa svratio. Ujutro u
sedam dolazi dežurni lekar i ostaje do ponedeljka u sedam. Onda ima dva dana slobodno.
DAMIR: Odakle ti to znaš?
DEJAN ANGELOVSKI: Prijatelj mi je pre dve godine bio ovde. Ali došao je prekasno. Ovde
je i umro. I to tri dana po izlasku iz ove šok sobe. Od njega sam saznao za sve te detalje.
DAMIR:Od čega je umro?
DEJAN ANGELOVSKI: Od kancera prostate.
DAMIR: Kako to baš ovde da se desi, gde su vrhunski doktori?
DEJAN ANGELOVSKI: Bio je vikend. Neke ćurke, poput ove dve su radile noćnu smenu, a
neka još veća ćurka od doktorke bila je dežurna. I Dok su su se te dve zajebavale u onom
sobičku za sterilisanje medicinskog posuđa i opreme, ta čuvena doktorka je u sobi za
dežurstva proučavala najnovija saznanja sa američkih univerziteta.
DAMIR: Bog te jebo, da nam ta nije sutra dežurna.
DEJAN ANGELOVSKI: Nije isključeno. Koliko znam nije dobila otkaz.
DAMIR: Kako je moguće da nije dobila otkaz kada joj je pacijent praktično umro na rukama.
98
Morala je da snosi odgovornost.

Page
DEJAN ANGELOVSKI: Jesi li ti potpisao neke papire pre nego što si legao na opertacioni
sto.
DAMIR: Jesam.
DEJAN ANGELOVSKI: E, onda puši kurac. Potpisom tih papira skinuo si svu odgovornost
sa njihovih, eventualnih, grešaka.
DAMIR: Pa nisu mi ni rekli šta potpisujem.
DEJAN ANGELOVSKI: Ne kažu nikome. Tu se ti ništa ne pitaš. Tvoje je da budeš toliko
pismen da umeš da se potpišeš. Nema potpisa – nema operacije. Da neće možda da te žale
kada dodje i tvojih pet minuta na zadnjim stranicama „Politike“?
DAMIR: Sad si me baš utešio. Nego, od pre petnaestak minuta počeo sam da imam jake
bolove u bubrezima.
DEJAN ANGELOVSKI: Pa što ne govoriš? Sestro, sestro (VIČE!)
(Iz sestrinske sobe naglo se okreću ka šok sobi Prof. dr Dobrašinović i medicinske stre Darija
i Dobrila. Hitro ustaju i uleću u šok sobu.)
DEJAN ANGELOVSKI: Damir ima jake bolove u bubrezima.
(Darija uključuje sva svetla u šok sobi. Na Damirovom licu se očituju jake grimase bola uz
povremene prigušene jauke. Hteo bih da se okrene na bok ali mu bol na rani na stomaku to ne
dozvoljava.
PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ – Sestro, pojačajte doze lekova protiv bolova. Gde vam je
priručni aparat za ultrazvuk.
DOBRILA: Zaključan je profesore.
(Profesor se besno okrete ka Dariji.)
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Zaključan? Aparat za ultrazvuk koga jedino ima naša klinika
u celoj zemlji i koga sam lično nabavio iz Švajcarske je zaključan. Nečuveno! Ovo je
nečuveno! Kod koga je zaključan? Hoću pod hitno da pronađete ključeve te sobe u kojoj je
zaključan i da ga donesete ovde da uradim pacijentu ultrazvuk bubrega.
DARIJA: Profesore, zaključan je u ordinaciji doktoke Uskoković. Ona samo što nije došla na
dežurstvo.
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ (LJUTITO VIČE!). Ne zanima me kada će doktorka
Uskoković doći na dežurstvo, već hoću da mi iz ovih stopa stvorite aparat za ultrazvuk.
(Darija istrčava iz šok sobe i izlazi izvan prostorije. Dobrila priključuje dve doze lekova
protiv bolova na Damirovu braunilu. Darija utrčava u šok sobu sa aparatom Zadihana je,
znojava i uplašena.
DARIJA: Izvolite doktore…izvolite aparat
(Prof. dr. Dobrašinović uključuje aparat. Damir skida gornji deo pidžame sa Damirovog tela.
99
Profesor snima bubrege.)

Page
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Desni bubreg je dobar. Na levom ima malu cistu ali to je
beznačajo i ne može biti uzročnik bola. Mora se otkriti razlog bolova. Da li se
prethodnih dana žalio na bolove u bubrezima?
DOBRILA: Nije profesore.
PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Sutra ga poslati u urgentni na skener
(U šok sobu ulazi Dr Mladenka Uskoković. Raspoložena je.)
DR MLADENKA USKOKOVIĆ(RAZDRAGANO, VESELO, NASMEJANA): Dobro jutro
narode.
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Kakvo crno dobro jutro doktorko Uskoković.Ko vam je rekao
da priručni aparat za ultrazvuk držite zaključanog u svojoj kancelariji?
DR MLADENKA USKOKOKOVIĆ: Profesore, takav je ovde običaj. Aparat je u ordinaciji
doktora koji je poslednji sa njim radio. Postoji evidencija o tome. Pronađe se ključ i otključa
se ordinacija. Čemu toliko uzbuđenje bez potrebe, molim vas?
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Gde je ta evidencija? Hoću da je vidim?
DARIJA: Ne znam profesore.
DOBRILA: Ne znam profesore.
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Ne znam profesore.
(Prof. Dr. Dobrašinović užurbanim koracima izlazi iz šok sobe.)
1. MLADENKA USKOKOVIĆ: Sestro Darija, šta je profesor rekao za Damirove bolove

u bubrezima?
DARIJA: Rekao je da ga danas moramo poslati u urgentni centar na skener.
1. MLADENKA USKOKOVIĆ:Koješta. Smiriće se ti bolovi od ovolike doze. To je

nešto na nervnoj bazi. Kakav nerčik. Ovo još nisam videla.
DOBRILA: Doktorka da li ste za jednu jaku kafu?

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Naravno dušo. Što jača – to bolja. Da sam znala kako će
mi početi jutro, ponela bi tablete za smirenje.I to one najjače.
DEJAN ANGELOVSKI: Imam ja doktorko toga koliko hoćete.
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Gosn`Dejane ne trebaju mi vaši lekovi. Ovde mi
pomažemo pacijentima, a ne pacijenti nama.
SCENA SEDAMNAESTA:
(Dr Mladenka Uskoković pije kafu sa Darijom i Dobrilom. Puše. Darija pere džezvu i stavlja
vodu za još jednu kafu.Veselo ćaskaju. Opuštene su.)
100
DEJAN ANGELOVSKI: Jel ti bolje?

Page
DAMIR: Bolje je. Trenutno nemam nikakve bolove. Ti?

DEJAN ANGELOVSKI:Nisam ni imao nikakve bolove osim rane. Ali, kako mi se čini, dosta
brzo zarasta, svrbi me kao luda.
DAMIR: Mene ne svrbi, a boli.
DEJAN ANGELOVSKI: Počeće. Mora da počne.
(Darija prinosi radnom stolu u sestrinskoj sobu džezvu sveže skufane kafe. Sipa ih u šoljice.)
DARIJA: Doktorka, mogu li da pustim muziku na računaru?
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Naravno dušo. Samo nemoj preglasno, molim te. Zbog
pacijenata.
DARIJA: To se podrazumeva.
(Darija prilazi računaru i uključuje ga. Nervozno puši dok čeka da se podigne sistem.)
PESMA NISI TI ZA MALE STVARI – ŽELJKO SAMARDŽIĆ (FEJD IN.)
(Darija se uz igranje i njihanje kukova vraća u sestrinsku sobu.)
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: E, pa dobro deco, dosta je bilo opuštencije. Idemo da
vidimo sta se desava sa pacijentima.
(Darija meri pritisak Damiru pa Dejanu Angelovskom. Nakon toga meri im temperaturu).
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Gluposti, ići na skener u urgentni centar zbog trenutnog
bola. Bole li vas sada bubrezi Damire?
DAMIR: Ne, sada, ne.
(Darija, Dobrila i dr Mladenka Uskoković dolaze do kreveta Dejana Angelovskog. Sa leve
strane Dejanovog tela, iz rupe zamaskirane gazom spušta se na pod kesa za urin u koju se
sliva dren – materija kojom rana prečišćava sama sebe i dok ne dodje trenutak da se dren
izvuče iz tela. Sa desne strane tela Dejana Angelovskog, iz otvora na stomaku nazvanog
urostoma, a preko manje kese stavljene na disk preko stome išla je dvolitarska urino kesa
koju su sestre praznile onda kada bi se potpuno napunila ili kada bi bila skoro puna. Nekada i
ranije. Sve je zavisilo od trenutnog raspoloženja sestara i njihovih planova za kasnije. Tada se
Dejan Angelovski, zapravo, setio prvih iole svesnijih trenutaka posle operacije i ljutnje zbog
prevare, zbog neispunjenog obećanja i izneverene nade. Bio je pokriven ćaršavom i čebetom.
Nije imao snage da ih otkrije i sopstvenim očima se uveri u novu realnost. Rukom je prodro
kroz pidžamu i napipao urostoma kesu.Zažmurio je. Dr Mladenka Uskoković je sa naročitom
pažnjom posmatrala boju i sastav drena koja se skuplja u kesi za urin. Bila je neobične boje.
Pozvala je Dariju i Dobrilu da pogledaju.
DR MLADENKA USKOKOKOVIĆ: Deco, mislite li isto što i ja.
DARIJA I DOBRILA(ISTOGLASNO): Apsolutno. Dr Mumbaišrević je napravio kardinalnu
grešku.
DEJAN ANGELOVSKi: Kakvu grešku je to napravio Doktor Mumbaširević? Šta je to
101
doktorko Uskoković u toj kesi?

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Fecet.
Page
DEJAN ANGELOVSKI: A to je?

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Narodski rečeno, to su govna.
DEJAN ANGELOVSKI: I šta to znači:
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: To znači da vam je Dr Mumbaširević zasekao debelo crevo
i da su ovo u kesi govna.
DEJAN ANGELOVSKI(LJUTITO): Molim vas doktorka, kako možete da kažete tako nešto?
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Molim vas gos`n Dejane, ja sa vama pričam i mnogo više
nego što bi trebala.
DEJAN ANGELOVSKI: Ali da je Dr Mumbaširević zasekao debelo crevo, dobio bi sepsu,
visoku temperariru i umro bi. Koliko vidim nijedna od te tri stvari mi se još nisu desile.
(Dr Mladenka Uskoković odlazi u sestrinsku sobu i okreće nekoliko brojeva telefona.)
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Darija, Dobrila.
DARIJA I DOBRILA (ISTOGLASNO): Izvolite doktorko Uskoković.
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Prebacite Angelovskog u kolica pa dole u dvorište. Ide u
urgentni kod hirurga na skener.
PESMA NISI TI ZA MALE STVARI – ŽELJKO SAMARDŽIĆ (FEJD AUT.)
(Darija i Dobrila prebacuju Dejana Angelovskog sa kreveta na kolica i kreću ka izlazu.

Pokriven samo čaršavom preko tanke, letnje pidžame sa kratkim rukavima ubacuju ga u kola
hitne pomoći. Hladno mu je. Počinje blago da drhti. U urgentnom centru Darija i Dobrila ga
ludačkom brzinom voze kroz dugačke hodnike do lifta, da bi ga ponovo vozile do odeljenje sa
skenerom.Darija sa uputom ulazi u neku sobu iz koje je pre izašla nego što je ušla.
DARIJA: Moramo da čekamo.
DEJAN ANGELOVSKI: Koliko?
DARIJA: Ne znaju. Kažu da imaju mnogo hitnije slučajeve iz cele Srbije.
(Dejan Leži na kolicima i počinje sve više da drhti od hladnoće.)
DOBRILA: Jeli ti hladno?
DEJAN ANGELOVSKI: Užasno. Čekamo već dva sata, preduzmite nešto majku mu.
DOBRILA: Moramo čekati.
SCENA OSAMNAESTA:
102
(U šok sobu ulaze Prof. dr Dobrašinović i dr. Stevan Mumbaširević. dr Mladenka Uskoković
uplašeno se pribija pokretnom stolicom uza zid sestrinske sobe.)
Page
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ (IZBEZUMLJENO LJUTITO): Šta sam ja to zasekao

doktorko Uskoković? Koga sam ja to unesrećio? Boje kojima se čisti rana mogu imati
nekoliko nijansi, a vi ste brže – bolje tu boju proglasiti bojom govneta kao dokaz da sam mu
zasekao debelo crevo.
PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: Jel dobio sepsu?
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nije.
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Jel dobio visoku temperaturu?
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Jel umro?
DAMIR: Jaooooo. Jaooooo.
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Šta je Damire? Šta je Damire?
DAMIR: Ponovo bolovi u bubrezima.
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Doktorko Uskoković, zar ja nisam rekao da ovaj pacijent ide
na skener u u urgentni centar, a ne onaj što su ga odvezli.
DR MLADENKA USKOKOKOVIĆ: Jeste, tako ste rekli.
(Prof. Dr Dobrašinović i Dr Stevan Mumbaširević ubacuju Damira na kolica. Voze ga ka
izlazu. Dr Mladenka Uskoković ostaje sama u šok sobi.)
SCENA DEVETNAESTA:
(Pored kolica sa Dejanom Angelovskim pristaju kolica sa Damirom. Dejan drhti.)
DAMIR: Koliko čekaš?
DEJAN ANGELOVSKI: Već peti sat
(Prozivaju Damira. Dejan Angelovski ostaje da čeka. Damira skeniraju. Smeštaju ga ponovo
na kolica i vraćaju u hodnik.)
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Ipak je vaša greška kolega Mumbašireviću.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Moja je greška i na levom i i na desnom ureteru. Vozimo
ga u hirurgiju.
PROF. DR: DOBRAŠINOVIĆ: Ovo će morati na živo.
DR Stevan Mumbaširevič: Moraćemo. Nema druge.
DAMIR: Neeee, samo ne na živo. Molim vas. Samo ne na živo.
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Ajde bre, šta si se usro. Malo će boleti ali ostaćeš živ.
103
(Konačno su prozvali Dejana Angelovskog na skener.)

Page
DARIJA: Šta su rekli?

DOBRILA: Nema ništa sumnjivo ali da ga vodimo na hirurgiju.

SCENA DVADESETA:
(U šok sobi u sestrinskoj sobi sede Prof. dr Dobrašinović, dr Stevan Mumbaširević, Darija i
Dobrila)
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Žao mi je Damira. Jedva je podneo bol.
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Hirurzi su rekli da u slučaju Dejana Angelovskog uradimo
dva dana po dva puta dnevno ultrazvuk. Onaj u urgentnom je bio besprekoran. Uradiću
večeras još jedan i sutra još jedan.
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Valjda ste hteli reči još dva.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ (BLAGO POVIŠENOG GLASA): Ne doktorko
Uskokoković već samo jedan. Jer ako tri skenera pokažu istu stvar ima li svrhe raditi i četvrti
put?
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Ali to je fecet.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Jel fecet?
DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Jeste! Tvrdim da je fecet i da ste mu zasekli debelo crevo.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Darija, promenite Angelovskom kesu za urin i neka popije
litar plave tečnosti.
DEJAN ANGELOVSKI: Litar plave tečnosti. Kakva je to tečnost?
DR STEVAN MUMBAŠIREVIČ: Odvratna.
PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Ako se za sat vremena ne izjednače boje i u levoj i u desnoj
kesi, onda Vi doktorko Uskoković nećete dobiti Nobelovu nagradu za medicinu. Od mene će
te dobiti predlog za raskid radnog odnosa, a od dr. Stevana Mumbaširevića tužbu
zbog profesionalne diskreditacije i nanošenja duševne boli. Je li tako?
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Tako i i nikako drugačije.
( Svi su napeto čekali da prođe sat vremena. Nakon isteka šezdeset minuta, boja u desnoj
vrećici za urin je bila zelena. Dr Mladenka Uskokovič je otišla iz šok sobe u sobu za dežurne
lekare, grcajući u suzama.)
(Noć je već uveliko pala. U šok sobu ulazi dr. Stevan Mumbaširević sa priručnim skenerom.
Dejan Angelovski je skinuo gornji deo pidzame.)
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ohoho, kakav boemski stomačić. Vi bi Dejane još sutra
mogli u kafanu.
DEJAN ANGELOVSKI: Ja bih doktore još noćas mogao u kafanu al ne daju ova čuda što me
intravenski hrane i ove dve aspide(pokazujući na Dariju i Dobrilu).
DARIJA: Jao doktore, odavno nam niste rekli ništa od Duška Radovića. Znate koliko to
104
volimo, a vi ste puni njegovih citata.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nema problema. Evo nešto što mislim da još nisam rekao:
Page
„Od kada sam sebe uhvatio u laži, ne verujem više nikome.“

DARIJA I DOBRILA (ISTOGLASNO, SMEJUĆI SE): Ha –ha -ha. Fantastično! Fantastično!

(Dr Stevan Mumbaširević je sa priručnim ultrazvukom krenuo ka izlazu.)
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sutra Dejane radimo još jedan ultrazvuk u mom kabinetu
na prvom spratu. Da vidimo u čije babe rutava leđa.
DEJAN ANGELOvSKI: Doktore, kad smo kod Duška Radovića moram nešto da vam kažem.
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kaži Dejane.
DEJAN ANGELOVSKI: Danas je nedelja i ja danas idem na utakmicu!

(Darija i Dobrila su se krstile i prevrtale očima. Damir je spavao nalivem jakim dozama
lekova unetih intravenskih putem.)
DARIJA: Hoće li dati Bog da se oslobodimo ove dvojice. Lakše mi padaju one babetine i
čičurine koje moramo da vezujemo nego ovi mladi pametnjajovići. E hoću li videti tu
Nemačku sto joj majki jebem.
DOBRILA: Videćeš je, ne brini. Ali treba će ti adaptacija, a to što ćeš ti tamo ostati to je
malo. Ne možeš ti preko noći, i to odavde tamo postati disciplinovana, nasmejana, poslušna.
Ne možeš tamo na svakog da šiljiš patku kao što možeš na ovog Angelovskog.
DARIJA: Znam da ne mogu, ali moram nešto da zaradim tamo. Od ove crkavice ne mogu ni
da se ubijem.
DOBRILA: Probaj. Otišla bih i ja. Bar na tri meseca.
DARIJA: Moram da probam. A i da se odmorim malo od onog alkosa kod kuće
DEJAN ANGELOVSKI (KROZ SAN): Našiljite mi patku seljančure, jebo vas voz koji vas je
doneo.
SCENA DVADESET PRVA:

(Na ulazu u sobu na drugom odeljenju. Damir i Dejan Angelovski ličili su na utvare koje su
su sišle sa onog sveta i po nečijem savetu zabasali u sobu broj tri. Okupana sunčevim svetlom
soba je delovala kao nestvarni prikaz raja. Iscrpljeni, vidno smršali, malaksali dugo su stajali
na pragu sobe ne ulazeći u nju. Na jednom od kreveta stajale su novine.)
DAMIR: Koliko smo bili u šok sobi?
DEJAN ANGELOVSKI: Osam dana?
DAMIR: Koliko srećnika je izašlo odande istog dana posle operacije ili sutradan?
DEJAN ANGELOVSKI: Po mojoj nepouzdanoj evidenciji negde oko petnaestak ljudi.
105
DAMIR: Nisu imali gde da ih smeste jer smo mi zauzimali dva kreveta osam dana.
DEJAN ANGELOVSKI: Zbog Mladenkine stručnosti i Mumbaširevićeve greške.
Page
DAMIR: Kakav je fenomenalan osećaj ne čuti glas Željka Samardžiča.

DEJAN ANGELOVSKI: I one briljantne plačipičkaste stihove seoskih švalera.
DAMIR: One dve iz šok sobe bih po hitnom postupku uhapsio i smestio u Zabelu. U
nerenovirani deo.
DEJAN ANGELOVSKI: Ne možeš ih uhapsiti zbog muzike. To nije krivično delo.
DAMIR: Muzika nije krivično delo, ali kako su te dve popišulje zloupotrebljavale muziku, e
to je kulturocid.
(Dejan sa nevericom okreće listove novine aktuelnog datuma. Nekoliko puta se vraća na na
naslovnu stranu da bi proverio datum.)
DEJAN ANGELOVSKI: Čoveče. Znaš li šta se sve izdešavalo za osam dana dok su nas
vozikali do urgentnog i nazad. Za osam dana, za samo osam dana.
DAMIR: To SAMO možda važi na drugim mestima osim u toj sobi.
(Damir i Dejan su legli na krevete. U sobu je ušao Dr Stevan Mumbaširević gurajući ispred
sebe kolica sa medicinskim instrumentima i materijalom.)
DAMIR: Šta je sad doktore? Hoćemo li opet nešto na živo?
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Hoćemo. Vadimo dren, a sutra konce.
DEJAN ANGELOVSKI: A kada idemo kući?
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sledeće nedelje. Utorak – sreda.
DEJAN ANGELOVSKI: Doktore, hoćete li snositi neke posledice zbog greške prilikom
Damirove operacije?
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne znam. Videćemo. Takve greške nisu neuobičajene, a
nisu ni dramatične da se ne bi brzo i efikasno otklonile.
DAMIR: Da, doktore, ali samo na živo.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Zar ti to ne govori o bezazlenosti greške? Zašto bi za nešto
što se može lako otkloniti upotrebljavali skuplje i komplikovanije medicinske resurse. Malo
boli, ali bože moj. Znaš li ti kako se pre dvadeset pet godina obavljala citoskopija?
DAMIR: Ne znam.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Bolje da ne znaš. Ovaj tvoj bol koji si doživeo je nula
naspram tadašnje metode. Ljudi su i bukvalno umirali od bola.
( Dr Stevan Mumbaširević skida dren prvo Damiru i ranu previja gazom, a onda skida i
Dejanu Angelovskom. Pola konca skida obojici operisanih, a nakon toga previja ranu na
stomaku i Dejanu i Damiru.)
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ostatak konca skidamo prekosutra.

106
(Dr. Stevan Mumbaširević izlazi iz sobe. Damir i Dejan čitaju novine.)

Page
DAMIR: Ovo što nam se desilo je opomena života.

DEJAN ANGELOVSKI: Opomena za šta?

DAMIR: Za grehove prema sebi i grehove prema drugima, za tempo koji smo sebi nametnuli
a nismo mu dorasli, za ambiciju, pohlepu, gramzivost, za nerealnu želju da se što pre stigne
do cilja.
DEJAN ANGELOVSKI: ovo što se meni desilo je ili moj zločin prema sudbini ili zločin
sudbine prema meni.
DAMIR: Verovatno si i u pravu
DEJAN ANGELOVSKI: Lepo narod kaže:“Posle jebanja nema kajanja“. Od prvog trenutka
kada sam propišao krv i i onog mučnog vremena u veceu urgentnog centa kada sam trebao da
dam mokraću na analizu, a izlazila je samo po neka kapljica krvi, vrteo sam film mog
poročnog života i tražio pravi uzrok toga što me snašlo.
DAMIR: Naravno da si to uradio uzalud.
DEJAN ANGELOVSKI: Naravno da jesam.Niti sam i niti ću ikada otkriti pravi uzrok, dan,
datum, godinu ili godišnje doba kada se u mom telu smestio najzloćudniji i najpokvareniji deo
sudbine. Držao sam kitu nad tom posudicom u u veceu urgentnog centra i nisam uspeo da
iscedim ni kap.
DAMIR: Zar nisi imao neku vodu pri sebi?
DEJAN ANGELOVSKI: Nisam. Obukao sam pantaone, otišao do aparata za vodom i
slatkišima i uzeo jednu flašu kisele vode. Vratio se ponovo u onaj isti odvratni vece i popio
vodu na eks. Sačekao sam pet minuta, a onda bešika kao da je eksplodirala. Konačno sam
uspeo da napunim posudu punu bledunjave krvi i odnesem je u labaratoriju. Odatle je sve
krenulo.
DAMIR: Meni su divertikulum otkrili na sistematskom pregledu preko firme. Poslednji
sistematski na kome sam bio bio, bio je neki u ranim razredima srednje škole.
DEJAN ANGELOVSKI: Za vikend ćemo napraviti sedeljku kod mene. Napićemo se ko
guzice. Biće i onaj Mladen advokat. Dok njega ne vidiš pijanog ne znaš kolika svinja može
biti pijan čovek
DAMIR: Ti bi da piješ nedelju dana posle operacije. Da li si normalan? Ja neću. Ne pada mi
na pamet.
DEJAN ANGELOVSKI: Naravno da ću piti. Boli me kurac što je nedelju dana posle
operacije. Uostalom, pre same operacije pitao sam Mumbaširevića kakav je režim ishrane i da
li smem da popijem koju posle operacije.
DAMIR: Znam tu njegovu priču. Možeš sve da jedeš i da piješ, ali alkohol umereno.
DEJAN ANGELOVSKI: Ali ptanje je šta je za njega, a šta za mene umereno. Dok je za njega
čašica rakije umerena, ta ista čašica meni nije ni za zub.
DAMIR: Tu i na takav način započinje razlika između naših univerzuma. Univerzuma zdravih
i univerzuma bolesnih.
107
Page
DEJAN ANGELOVSKI: Tu počine ali tu i završava. U meri je sva mudrost umetnosti

življenja. Izgubiš li meru, živećeš ali tupo sa više magle u očima nego sunca. Ali treba da te
strefi kalvarija da bi to shvatio na pravi način.
SCENA DVADESET DRUGA.
(u stanu Dejana Angelovskog, sede vlasnik stana, Damir i Mladen. Dejan pije votku. Mladen
je ispred sebe parkirao bocu Džek Denijelsa. Damir pije sok od jabuke. Mladen pali tompus.
Dejan i Damir ne puše. Velika terasa u stanu Dejana Angelovskog je širom otvorena. Mladen
besomučno pije.
PESMA UMRO JE NAJVEĆI MRAV – ATOMSKO SKLONIŠTE (FEJD IN).
MLADEN: Bankrotirao sam! Nemam ni dinara. Prvo su investitori hteli da me ubiju, a i tebe
Dejane.
DEJAN ANGELOVSKI: A onda?
MLADEN: A onda su se umilostili kada su čuli šta se tebi desilo. Meni su uzeli kuću u
Herceg Novom, dva stana u Beogradu i vikendicu u Slankamenu.
DAMIR: Gde živiš?
MLADEN: Kod devojke.Još koji dan.
DAMIR: Zašto još koji dan?
MLADEN: Izbacićeme jer živim na njenoj grbači. Ništa od od ovoga ne bi bilo da si ti Dejane
poptisao ugovor sa onim Dancima onog dana kada si otišao u tu prokletu bolnicu. Čekali su
nedelju dana i otišli. Tada je krenula moja finansijska golgota.
(Dejan ustaje i sa čašom votke staje pre Mladena).
DEJAN ANGELOVSKI: Da li ja to dobro čujem advokatčiću? Ti mene kriviš za nešto?
(Mladen ustaje sa stolice i unosi se Dejanu u lice.)
MLADEN: Da! Krivim te! Krivim te što mi je život upropašten.
DAMIR: Mladene shvatam da si pijan ali nemaš pravo da se tako obračaš Dejanu. Ti si
poslednji koji smeš da kriviš Dejana za nešto, a zamisli okrivljuješ ga za sopstveni finansijski
slom apostrofirajući tvoj uništen život. Da li znaš magarčino šta se ovom čoveku događalo
dok si ti pokušavao da što duže živiš život dostojan snoba?
MLADEN: Svako brine svoju muku. Nisam dao tonu ispita na pravnom fakultetu, magistrirao
i doktorirao da bi svakoga dana morao da razmišljam šta ću da jedem i gde ću da prenoćim.
Meni treba ortak u uspehu, a ne u samilosti. I ne žalim nikoga. Svakome je sudbina odredila
ono kroz šta mora proći. E ja hoću da podjem proz bogatstvo, slavu, žene, provod i glamur. A
Dejan neka prolazi kroz ono što mu je gospođa sudbina odredila. Jesam li ja kriv za to? Jesam
108
li ja kriv za to?
Page
DAMIR: Ti si klinčino zreo za jedne dobre vaspitne batine.

DEJAN ANGELOVSKI: Pusti to Damire. Ima, kao što vidiš, i gorih stvari nego što je
pijanstvo. Fuzija pijanstva i nezrelosti je jedna od njih.
MLADEN: Šta je pacovi. Hoćete da se bijete. Pa hajde. Što da ne? A ti ćeš Angelovski popiti
jednu dobru tužbu u kojojoj će više od pedeset posto imovine u pokretnostima i nekretninama
pripasti meni. Recimo, pola ovog stana, pola arhitektonskog biroa biro i citroen kaktus.
DAMIR: Mali, upozoravam te da prestaneš da piješ i da lupetaš gluposti. Prebiću te na mrtvo
ime i prezime.
PESMA UMRO JE NAJVEĆI MRAV – ATOMSKO SKLONIŠTE (FEJD AUT).
(Mladen odlaže bocu Džek Denijelsa na sto i pritrčava Damiru koji sedi u fotelji. Hvata ga za
okovratnik košulje i podiže u uspravan položaj. Unosi mu se u lice. Udara ga pesnicom u
stomak. Sa druge strane stola u fotelju sedi Dejan Angelovski i dosipa votku u čašu. Smiren
je. Damir pada u fotelju držeći se za stomak, sa bolnom grimasom na licu. Mladen, nasmejan,
izlazi na veliku terasu u stanu Dejana Angelovskog.)
MLADEN: Eto, to bi bilo za početak. A biće još.
DEJAN ANGELOVSKI: Udario te je u ranu?
DAMIR: Baš u nju?
DEJAN ANGELOVSKI: Boli?
DAMIR: Nepodnošljivo. Biće dobro samo ako ne procuri.
DEJAN ANGELOVSKI: Znaš da bi ga oplavio od batina ali nemoćniji sam od tebe. Zato ga i
ne izazivam. Sklon je tuči, naročito kad je pijan.
DAMIR: Samo ako me popusti malo, razvaliću ga od batina.
MLADEN: Kakav je divan pogled sa ove terase. I za romantičare i za samoubice. Oni koji
vole budni da sanjaju mogu odavde da se opijaju lepotom osunčanog horizonta, a onima
kojima život rekao:“Laku noć“, mogu da se nadaju da će, jednom za svagda, prekinuti tu
agoniju u kojoj kuglica nikada neće stati na njihovom broju. Skokom odavde nema slučajno
preživelih.
SCENA DVADESET TREĆA:

(U stan Dejana Angelovskog ulazi dr Stevan Mumbaširević. Dejan ga srdačno dočekuje.
Doktor seda na krevet i rukom pokazuje na votku. Dejan donosi čašu. Tada primećuje bolnu
grimasu na Damirovom licu. Otkriva mu stomak, opipava ga. Košuljom ubrzo pokriva
stomak.)
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dejane hvala ti na pozivu na ovu žurku, sedeljku,
krvoproliće ili šta je već.
DEJAN ANGELOVSKI: Doktore, neki neizlečivi malograđani su me ubeđivali da stavim u
109
koverat dve hiljade evra i da vam ga neprimetno uručim u znak zahvalnosti. Ali ja za to
nemam pare.
Page
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: To nisu malograđani već urbani seljaci ili neizlečivo

nešlifovane seljačine koji ne razumeju grad.
DEJAN ANGELOVSKI: Drugi predlog je bio da odemo na ručak ili na večeru u neki bolji
restoran i da vam na taj način izrazim zahvalnost.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Verovatno ne bih imao vremena.
DEJAN ANGELOVSKI: Ni za to nemam pare. Sedam meseci sam bez prihoda. Firma mi ne
radi. Preživljavam trošeći neveliku ušteđevinu.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Molim te Dejane da ne započinješ više razgovore na ove
teme. Damire, jel ti bolje?
DAMIR: Bolje je doktore, bolje je.
(Utom, Mladen ulazi sa terase u dnevni boravak. Dejan ustaje i bez naznake bola ili otežanog
hoda odlazi u toalet. Mladen uzima sa stola bocu DŽEK DENIJELSA i sipa propisanu dozu u
čašu. Netremice gleda Doktora Mumbaširevića)
MLADEN: Ti si si , znači, taj vajni doktor koga je ovog ovde držao dva meseca u bolnici.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ (OTRESITO): Da, ja sam taj. Imaš li neki problem?
MLADEN: Imam li neki problem?Ha! Imam li neki problem? Čujete li ovu glupost koju
ispaljuje sujetni nadobudni doktor?
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ(LJUTITO): Slušaj me mladiću, ako još jedan put kažeš
nešto slično nećeš se dobro provesti.
MLADEN: Dok si ti njega operisao, meni si uništavao život. Pretili su mi i ucenjivali.
Reketirali. Jedanput brutalno pretukli. Život na visokoj nozi je nestajao kao mehur od
sapunice. Devojke su me izbegavale, one iste koji su me neki dan ili mesec ranije saletale,
zajahivale u kolima i pušile gde bi im palo na pamet. Takav sladak život mi je uništila tvoja
jebena doktorska etika, humanost, kurac – palac. Ti, gnjido doktorska morao si da ga držiš
dva meseca u bolnici. To samo govori o o tvojojoj nesposobnosti, a i ne samo tvojoj. U
dvadeset prvom veku ti pacijenta izležavaš dva meseca u bolnici.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne pričaj o stvarima o kojima nemaš pojma. Operacija
Dejana Angelovskog je je nešto najteže što u urologiji postoji. Ovo što ću sad reči i sam
Dejan će čuti po prvi put.
DEJAN ANGELOVSKI(UZBUDJENO): Šta je to bilo kritično doktore? Recite mi molim
Vas.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Da ne detaljišem suviše. Ionako, ako bi Vam to objasnio
medicinskim jezikom, ne bi razumeli. U trećem satu operacije desio se momenat koji je pretio
da potpuno iskrvariš.Velikim naporima smo uspeli da zaustavimo krvarenje ali ni sada nismo
u stanju da zaključimo kako je do njega došlo kada je do tada sve bilo u najboljem redu.
(Iz toaleta izlazi Damir. Potpuno oporavljen. Pritrčava Mladenu i snažno ga udara pesnicom u
bradu. Potom slede udarci u nos, oko, stomak, bubrege, Mladen pada na pod. Damir ga šutira
110
iz sve snage. Dr Stevan Mumbaširević iz potpune ukočenosti izazavane šokom zbom

novonastale situacije ustaje i počinje da razdvaja Damira i Mladena. Damir, daleko odvučen
Page
od Mladena, uspeva da se vrati u Mladena udari u glavu još dva puta. Mladen leži u krvi.Dr
Stevan Mumbaširević odlazi do toaleta, odakle se brzo vrača sa kutijom prve pomoći.
Zaustavlja krvarenje. Dejan Angelovski donosi bokal limunade i hladne obloge. Dr Stevan
Mumšairević uzima svoj mobilni telefon i okreće neki broj.)
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Urgentni? Pod hitno jedna kola u ulicu napuklih ogledala
12. Tuča. Stanje kritično. Ovde Mumbaširević! Dolazite iz istih stopa inače cela noćašnja
smena sutra ujutro ide pod led. Jel jasno?
(Dr Stevan Mumbaširević previja Mladenovu glavu koji je u nesvesti. Opipava mu puls. Meri
mu pritisak. Meri mu temperaturu. Dejan Angelovski ponovo seda u fotelju u dosipa votku.)
DR STEVAN MUMBAŠIREVIČ: Dejane ne bi smeo toliko da piješ. Rekao sam ti da možeš,
ali umereno.
DEJAN ANGELOVSKI: Umereno, doktore, nego kako nego umereno.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Rekao sam ti jednu čašicu žestokog pića dnevno.
DEJAN ANGELOVSKI: Jeste doktore. Ali meni je devet doktora reklo da smem samo po
jednu čašicu žestokog pića da pijem dnevno. A vi ste za dva meseca mogli da se uverite da
sam ja disciplinovan pacijent i da slušam doktore.
(Mladen dolazi svesti iako to ne pokazuje. I dalje glumi da je u nesvesti. Damir spava u
fotelji. Dejan Angelovski menja daljinskim upravljačem menja kanale na televizoru
isključenog tona. Dr Stevan Mumbaširević jedvitim snagama uspeva da podigne Mladena na
krevet. Skida go do gola. Sanira mu rane po nogama i ledjima. Previja ga. Zaustavlja obilno
krvarenje iz otvorene rane na nozi.Opipava ga po celom telu.Tepih u dnevnoj sobi Dejana
Angelovskog je krvav.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ovde preloma ima koliko hoćeš. Taj Damir je čudo.
Poznajem ga od detinjstva ali mi nijednog trenutka nije palo na pamet da I ovako sjeban uspe
da ga pocepa ko svinja masnu krpu.
DEJAN ANGELOVSKI:I Damir je budala, a o Mladenu ne vredi trošiti reči.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kako si, uopšte, došao do te snobčine. Čime te je
preveslao?
DEJAN ANGELOVSKI: Prvo je ispred njega išao glas da je perspektivni pravnik i da u isto
vreme nepogrešivo ume da nanjuši gde leže pare.Besedništvo je je bilo njegovo tajno oružje.
Imao je fenomenalne kontakte i sa i penzionisanim udbaškim garniturama, kao i sa njihovim
potomcima. I sam je udbaški sin koji se ne odvaja od brojanice i svaku ikonu ljubi direktno u
usta.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: To je premalo da bi neko takav obrlatio čoveka poput tebe.
DEJAN ANGELOVSKI: Možda i jeste, ali bio je nesnosno uporan. Upoznavao me je sa
investitorima budućih pametnih zgrada, prestižnih kockarnica, vlasnicima hotela koji su za
dana bile oaze jakih privatnih preduzeća, a po noći javne kuće elitnih prostitutki i
visokopozicioniranihih i korumpranih političara, narodnih poslanika čija su usta puna Srbije.
111
Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Zar nisi nijednog trenutka pomislio da se pred tobom nalazi
klasičan „Varajić“.
Page
DEJAN ANGELOVSKI:Nisam.
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kako si mogao da nasedneš o tim pričama o životu na

visokoj nozi, basnoslovnom bogatstvu, klubovima, provodu, splavovima, atraktivnim
devojkama, besnim kolima, stanovima, vikendicama, kućama na moru?
DEJAN ANGELOVSKI: Vaspitan sam skromno. Daleko više usmeren ka radu, a mnogo
manje ka zabavi, naročito ovoj Mladenovog tipa. Ne, nisu me kočili, ali u jednom trenutku me
je očaralao njegovo ubedljivo besedništvo. A ko kaže, da sam naivan, to je najobičniji
eufemizam.
(Mladen je potpuno neopaženo skliznuo sa kreveta i pazeći da se ne oda zvukovima krenuo na
terasi. Na pragu terase se uspravio i zatrčao prema ogradi.)
MLADEN: Nećete VI mene lečiti, krpiti, zašivati, lepiti slomljene bubrege. Ja idem, ko Vam
jebe mater, a Vi objasnite moju smrt.
(Dr Stevan Mumbaširević je neverovatnom brzinom dotrčao do ograde i u zadnjem trenutku
uspeo da Mladena rukama obuhvati oko stomaka i da zajedno sa njjim načini par koraka
unazad i padne na hladne pločice terase.)
MLADEN: Koji si ti kurac da mene spašavaš. Hoću da se ubijem! Ne želim da živim život
jeduči, paštetu, „Sava hleb“ i pijući jogurt.
1. STEVAN MUMBAŠIREVIČ: Ne moraš. Radi ponovo. Uzdigni se. Nađi novu

naivčinu umesto Dejana Angelovskog.
MLADEN: Ne mogu više pronači takvu lepo vaspitanu naivčinu. Mogu pronači naivčinu ali
dzukca, avlijanera, Dodžovca. Znaš šta je Dodž?
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne znam.
MLADEN: Domaća obična džukela.
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Mladene, sve će biti u redu. Sve te povrede će biti

sanirane. Otrezničeš se. Kajačeš se ujutro zbog svega što si uradio. Jer Jebeš pijanstvo
bez kajanja.Počni sve od početka ali zaobidji Dejana i nemoj da sam te video u
njegovoj blizini.
(Utom se probudio Damir. Dugo je bunovno gledao Dejana Angelovskog.)

DAMIR: Jesam li ga ubio?
DEJAN ANGELOVSKI: Nisi.
DAMIR: Zašto?
DEJAN ANGELOVSKI: Zato što nisi ni hteo, zato što nisi ubica.
DAMIR: Nikad nije kasno.
DEJAN ANGELOVSKI(PRETEĆI): Nemoj da ti tako nešto padne na pamet. Ti nisi rodjen da
112
budeš ubica. To što Mumbaširević priča njemu bajke da će mu tok misli biti sasvim drugačiji,
to je stvar njegove zablude. Taj Mladen je kopilanski otrov koji ne odustaje od svojIh namera.
Ako je rešio da ubije – ubiće. Ako je rešio da da se ubije – ubiće se.
Page
(Na pragu terase, u stojećem položaju, razgovaraju Mladen i Dr Stevan Mumbaširević.)
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Vernik si?
MLADEN: Jesam.
1. STEVAM MUMBAŠIREVIĆ: Veruješ u Boga?
MLADEN: Verujem.
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pretpostavljam da si pročitao sveto pismo, od korica do

korica.
MLADEN: Jesam.
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Onda veoma dobro znaš šta znači ubiti ili ubiti se.
MLADEN: Znam.
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nemoj da misliš da ne znam ko si. Nemoj da misliš da

ne znam čiji si sin.I nemoj da misliš da ne znam da nosiš nasledni greh. Iako sam
agnostik znam o veri više od mnogih vernika. Naročito takvih priučenih početnika kao
što si ti.
MLADEN(LJUTITO): Ma ko si ti ti pizda ti materina doktorska da ispituješ ko je bio moj

otac, šta se radio i čime se bavio. Vadi ti tvoje kancerozne mokraćne bešike, prostate i tetise.
Moj otac je nije prestao da radi, iako je u penziji. Za razliku od svih vas drugih, nas su očevi
vodili na svoj posao pa smo i pre polaska u osnovnu školu poznavali pojmove poput:
„Likvidirati“, „Pustiti niz vodu“, „Voz za Split, pa za Bakar. Tamo ga čeka brod“. Nisu nam
sklanjali glavu kada su ubijali političke neprijatelje. I nijedan od nas nije vrisnuo. I Nijedan od
nas nije povratio ili pao u nesvest. Znaš li zašto?
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne znam.
MLADEN: Zato što smo znali da učimo zanat, i da je to jedini zanat koji čemo umeti u životu
da radimo.
(Iznanada je Damir ustao iz fotelje. Krenuo je mirno ka toaletu, da bi se odjednom kao
cunami stuštio ka pragu koji odvaja prostranu terasu u dnevnu sobu Dejana Angelovskog, Ni
Mladen ni dr. Stevan Mumbaširević nisu primetili furiozni Damirov trk. Jedino koji je to
video je Dejan Angelovski.)
DEJAN ANGELOVSKI(VIČE) Stani Damire! Stani.
(Na pragu koji odvaja terasu od dnevne sobe Dejana Angelovskog, ni Mladen ni Dr. Stevan
Mumbaširević nisu čuli upozorenja Dejana Angelovskog.
DEJAN ANGELOVSKi: Smirite se idioti. Ako je je neko po prvi put sahranjen onda sam to
113
ja. Šta ti Mladene hoćeš? Otrezni se i naćićeš drugu budalu za život dostojan snoba. A ti,
doktore Mumbašireviću vadi te tumore i prosipaj citate Duška Radovićima onim glupačama
od medicinskih sestara. Možda si mi spasio život ali si ga, ujedno, i uništio. Izvadio si mi
Page
bešiku, izvadio si mi prostatu, izvadio si mi semene kese. Ma mogao si i još mešto, čak bi ti i
bakšiš dao. Decu ne mogu da imam, osudio si me na trajnu impotenciju. Žene me zanimaju
kao visina snežnog pokrivača u Briselu u februaru 1952. godine. Sve su to posledice Vaše
stručnosti jebem ti oca na majci.
(Damir udara Dr Stevana Mumbaširevića u testise. Mladena obara na pod i šutira ga ga u
glavu. Dr Stevan Mumbaširević pokušava da se uspravi ali ne uspeva. Ima bolnu grimasu na
licu. Ostaje da leži na podu terase.)
DAMIR: E pa neka sada tebe malo leče urolozi.
MLADEN: Samo ako ostanem živ, umiraćeš u dugim i bolnim mukama.
DAMIR: Jeste advokatčiću, biznismenčiću, kurtončiću. Gnjido udbaška. Samo taj uslov treba
da ti bude ispunjen, ali neće biti ispunjen.
(Dr Stevan Mumbaširević leži na podu terase koja je preplavljena ljudskom krvlju. Nekoliko
metara od dr Stevana Mumbaširevića je odletela pakla MALBORA. Došla je do same
Mladenove desne ruke. Damir je krenuo u dnevnu sobu ali se vratio da bi šutnuo Damira još
dva puta u glavu i dr. Stevana Mumbaširevića, još jedanput u testise. Damir je ušao u dnevnu
sobu i seo u fotelju naspram Dejana Angelovskog.
DAMIR: Morao sam da ih prebijem.
DEJAN ANGELOVSKI: Zašto?
DAMIR: Zbog tebe.
DEJAN ANGELOVSKI: Da li sam ja to zaslužio?
DAMIR: Zaslužio si.
DEJAN ANGELOVSKI: Zašto doktora?
DAMIR: Zato što je nonšalatnošću i zbog toga što me zna ceo žvot poznaje oštetio i napravio
mi višednevni, nesnosni bol. Bio je grub prema meni misleći da je duhovit. Eno ga leži. Gde
Damir udari tu trava ne raste. Čemu da se nada? Da će ustati za pola sata. Ako ne dođu ta
njegova kola iz urgentnog, kupuj mu sledećih dana nešto da pojede. Petlovu supicu, na
primer.
DEJAN ANGELOVSKI: Prosurovio si se Damire. Mnogi si se prosurovio.
DAMIR: Nisam Dejane! Veruj mi da nisam. Ako je neko na odeljenjima i i u šok sobi dizao
pobunu, to si bio ti.
DEJAN ANGELOBSKI. Tačno. To sam bio ja.
DAMIR: Ako je neko umeo da zagalami na najrenomiranije doktore, onda si, opet, to bio ti.
DEJAN ANGELOVSKI: Tačno. To sam opet bio ja.
DAMIR: Ko je bio veći nerčik i ko je bio impulsivniji u međuljudskim kotaktima? Ti ili ja?
114
DEJAN ANGELOVSKI: Ja, naravno.

DAMIR: Sve ovo što sam uradio bio je otpor prema „može mi se“ , kurvarluku, nemaru,
Page
osećaju zaštićenosti.
DEJAN ANGELOVSKI: Šta od pobrojanog pripada jednom, a šta drugom?

DAMIR: Pogledaj ih. Ne mogu da tvrdim da znaju odgovor na to pitanje, ali da analiziraju, to
je sigurno.
(Mladen izvlači jednu cigaretu, i pripaljuje je. Naguzičke dolazi do zida terase i uspravlja se.
Udiše duboke dimove. Dr. Stevan Mumbaširević, izvlači mobilni telefon iz džepa pantalona i
okreće broj.)
1. STEVAN MUMBAŠIREVIČ: Urgentni! Mislite li vi već jednom poslati ta kola u

ulicu napuklih ogledala 12?
(Mladen je dopušio cigaretu. Uspravio se i ledjima se prevrnuo preko ograde. Pao je na

pločnik dvadeset spratova niže. Kola hitne pomoći sa uključenom rotacijom su stala ispred
samoubice. Druga ekipa medicinskih radnika je ušla u lift i pošla ka dvadesetom spratu. Dr
Stevan Mumbaširević je jecao od bolova.
DEJAN ANGELOVSKI: Ode još jedan iz univerzuma zdravih.
1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ(BOLNO I ISPREKIDANO): Ovaj što se ubio… on je

oduvek bio samo dobro maskiran u univerzumu bolesnih, jako bolesnih.
(U stan Dejana Angelovskog ušla su dva policajca i dva bolničara. Policajci su Damiru na
ruke stavili lisice i izveli ga napolje.Bolničari su stavili na nosila dr. Stevana Mumbaširevića.)
DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ:I ne brini se, Dejane, za tu impotenciju. U privatnoj klinici,
u kojoj radim, ugradujemo penilne i hidraulične proteze za penis. Penilne traju večno i
koštaju oko pet hiljada evra, a hidraulične traju pet godina i koštaju šesto – sadamsto evra. Ne
brigaj. Sve se da srediti. Dvadeset prvi vek je, majku mu.
DEJAN ANGELOVSKI: Dobro doktore. Razmisliću. Jebem ti oca na na majci.
/ K R A J/
115
Page
Zlatoje Martinov
KOBNO PISMO
.
.
.
Radio drama
.
.
LICA :
.
Jaša Tomić, prvak radikalne stranke Srba u Ugarskoj i urednik „Zastave“
Zarija Stanković, prota iz Čeneja, prijatelj Jaše Tomića
Baron von Kinsky
Pukovnik Esterhazy
Lobmajer, Predsednik sudskog veća
Državni tužilac
Milica Miletić Tomić, ćerka Svetozara Miletića, supruga Jaše Tomića
Branko Petrović „Šandor“, pustolov i zavodnik
Kralj Milan Obrenović
Gligorije Giga Geršić, profesor prava i bivši radikal, sada dvorski poverljiv čovek
Miša Dimitrijević, liberal, urednik „Branika“
Nikola Joksimović, saradnik „Branika“ i prijatelj Miše Dimitrijevića
Gospođa Dimitrijević, supruga Miše Dimitrijevića
Gospođa Birgermajer, novosadska dama
Gospođa Petronijević, novosadska dama
Višontaj, advokat, branilac Jaše Tomića na sudu
116
Jovan Jovanović Zmaj, pesnik

Page
Svetislav Kasapinović, bivši član Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke, advokat
u Pančevu
Pijanac, kafedžija, kelneri , ulična buka, glasovi razni
Scena prva
MUZIČKI UVOD DOČARAVA VREME S KRAJA XIX STOLEĆA. TAKOĐE U FONU
JE KUCKANJE KONJSKIH KOPITA PO KALDRMI, NEJASNI GLASOVI ULICE,
PRODAVCI, KOLPORTERI… ŽAMOR PRESTAJE, KUCANJE NA VRATIMA
Jaša Tomić: Da, napred! (OTVARAJU SE VRATA)
Zarija Stanković: Dobar dan gospodine Tomiću! Zima, e, baš je zahladilo.
Jaša Tomić: Dobar dan, oče proto. Jeste, stegla ova zima… Ali nije ni to najgore…
Zarija Stanković: Hm, a ja bio u crkvi, pa svratio. Vraćam se popodne kući u Čenej, pa k’o
velim, hajd’ da vidim šta mi moj gospodin Jaša radi.
Jaša Tomić (besno) : Eto moj gospodine Zarija kako se raznose pisma moje žene svud po
Novom Sadu! Pa i piljarice čini mi se već likuju i ogovaraju. Ne smem od sramote da prođem
kroz varoš. To se pismo uveliko u prepisima kolportira, moj proto! Evo, čujte i sami.
(ČUJE SE OTVARANJE PROZORA I ULIČNA BUKA).
Glas kolportera: Kupite najnoviji BRANIK!!! Najnoviji BRANIK najavljuje ljubavno pismo
gospoje Milice Tomićeve!!! Škandal! Najnoviji BRANIK!!! Kupite… (ZATVARA
PROZOR, GLAS KOLPORTERA POSTAJE NEPREPOZNATLJIV)
Jaša Tomić: Ne, ne, ne znam šta da radim! Noćima ne spavam, nervozan sam, palim cigaru
na cigaru…Ta njina igra je prevršila svaku meru!
Zarija Stanković: Pa neće biti da je baš tako crno, ne jedite se gospo’n Jašo, to zli ljudi
rade. Ne mogu oni vama nauditi.
Jaša Tomić: A šta ako ga objave, k’o što prete? Šta ako objave to nesrećno pismo, oče proto?
Šta ću ja? Šta će moja žena? Ode s tim pismom i i moja i čast moje žene!
Zarija Stanković: Eeee, daa! Zli ljudi ne miruju. Hoće da unište čoveka i njegovu čast.
Njegov porodični život. Ali ne dajte se gospo’n Jašo. Ne dajte se dekuražirati! Ta biće sve u
redu. Ne može BRANIK da objavi TO pismo. Pa to bi bio… to bi bio škandal prvoga
reda… to jest, hoću kasti da bi time i javni moral povredili, mislim… ne smeju se ni po
zakonu privatna pisma distribuisati svud po okolini! Vi ćete ih tužiti, pa će…
Jaša Tomić: Ma haj’te gospo’n proto, kakva tužba kakvi bakrači. Tom zlikovcu Miši i
njegovima iz BRANIKA treba nešto jače od tužbe, da ih nauči pameti jedared za svagda!
Pauza nekoliko trenutaka
Zarija Stanković: E, pa ja se zadržao, a vreme prolazi… E, gospo’n Jašo, nemojte se za
117
badava jediti. Neće Miša Dimitrijević baš tako da udari na vašu čestnejšu suprugu Milicu. Ta
zaboga ona je ćerka našeg diva, našeg srpskog sokola Svetozara Miletića! Ni Miša
Dimitrijević ni Polit Desančić ma kako da se politično više ne slažu ni s vama ni sa sirotim
Page
našim obolelim Miletićem, neće otići toliko daleko…

Jaša Tomić: Eee, ne znate vi njih oče proto. Đubrad su to liberalska, đubrad… Sa njima
treba… Oni razumeju samo silu. Silu, moj proto!
Zarija Stanković: U zdravlje gospodine Jašo i nek’ bude po onoj narodnoj: trpen spasen!
Jaša Tomić: Zbogom!
Scena druga
GALAMA KAFANE: NEKA MAĐARSKA MUZIKA DOPIRE IZ DUBINE, ČUJE SE

NEJASAN ŽAMOR GOSTIJU, KELNERI IZVIKUJU PORUDŽBINE, ZVEKET ČAŠA I
ESCAJGA…
Baron von Kinsky: (Lista novine) Ne zvao se ja baron plemeniti fon Kinski ako ne bih zbog
ovoga što pišu te srpske novine nekome prosuo džigericu i creva!!!
Pukovnik Esterhazy: Vaša visosti, na izdisaju ovog devetnaestog stoleća izgleda
kako izumiru i stari dobri dvoboji. Eto, čak su i u našoj vrloj Carskoj i Kraljevskoj armiji
dueli najstrožije zabranjeni! Škandal!!! I sad će vas svaka fukara šikanirati preko „slobodne
štampe“?! O, kakvo je to vreme došlo!
Baron von Kinsky: Pukovniče Esterhazy, izgleda da polako atrofiraju dobri maniri u društvu
zajedno sa pogubnom „modernizacijom“ i framasonskim „slobodama“. Da, da, da… Ali ima
nešto dobro i u ovom zlu. Konačno je strgnuta maska sa tih srpskih boraca za narodnost i
slobodu. Da se vidi šta je to.
Pukovnik Esterhazy: Matori Miletić šenuo pameću a kćerka pisala ljubavniku pisma u stilu
Markiza de Sada i Sto dvadeset dana Sodome! (ZACEREKAJU SE OBOJICA)
Baron von Kinsky: U čast Sodome i Gomore – živeli!
Pukovnik Esterhazy: Živeli! (KUCAJU SE ČAŠAMA, ISPIJAJU)
Baron von Kinsky: Nego, zna li iko pouzdano šta piše u tom pisamcu?
Pukovnik Esterhazy: Ne. Samo nagađanja. Ja lično mislim da je to samo kopija petparačke
pornografske literature koja se prodaje ispod ruke u Beču i Pešti… Herr Ober! Donesite nam
još po jednu čašu vina, molim.
Baron von Kinsky: Mogu misliti kako je sve to počelo?
PONOVO GLASNI FON KAFANE, MUZIKA SVIRA ČARDAŠ
Scena treća
MUZIČKI PRELAZ KOJI TREBA DA DOČARA VRAĆANJE NEKOLIKO GODINA
UNAZAD. PEŠTA, LETO 1884. GODINE. KIKOTANJE, POLJUPCI.
Milica Miletić: Kad ćemo se opet videti, mili moj?
Branko (nemarno): Pa rekao sam ti da sutra putujem u Beograd. Ti ostaješ u Pešti da brineš
118
o lečenju tvog oca. (Uzdahne) Eto putevi nam se razdvajaju mila moja, ali verujem ne
zadugo. Zbilja, kako je tvoj gospodin otac? I ne pitah, jer sam te odmah zgrabio i bacio u
Page
postelju, toliko sam te bio željan. (Milica se zakikoće) Ima li kakvog napretka? Zar baš nikog
ne prepoznaje?
Milica: Branko, kad bi samo znao kako mi je tuga gledati ga takvog, pomračenog uma!
Onakav čovek. Dika srpskog naroda s ove strane Save i Dunava!
Branko: Znam mila moja da ti nije lako. Nikome nije lako što je tako veliki čovek skrenuo
pameću. Sećam se kao dete kako mu je pevano: Oj, sokole vrli tiću,
Svetozare Miletiću!… Milice, šta misliš šta bi Srpstvo kazalo da može da me vidi u krevetu
sa ćerkom takvog čoveka, a?
Milica: Baš si blesav! (Kikot) Mislim da bi svi poludeli, a moj jadni otac i da nekim čudom
dođe k sebi, ponovo bi sišao s uma! O, Branko moj, ja te ljubim, ti si mi prvi i jedini
muškarac i molim te da ovo niko ne sazna. Barem dok se ne verimo. A kad se verimo onda je
to nešto drugo. Verićemo se je l’ da?
Branko: Pa naravno. Samo znaš, moram da obavim još neke poslove, treba mi vremena. Pa
neće veridba pobeći, mila moja (ljubi je). Evo, sad me zove kralj Milan u Srbiju, hoće da mu
budem šef Presbiroa. Nisam ja badava dopisnik Kelniše cajtunga, a? Zna kralj Milan da
smo mi iz preka pravi cvet Srpstva.
Milica (živahno): E, pa fino, gledaj onda da se do tada barem verimo, a onda ni venčanje nije
daleko, zar ne, mili? Pa ti bi onda kad me oženiš preuzeo uređivanje ZASTAVE, otac ionako
više to zbog bolesti ne može. Sad je metnuo moje ime tamo, ama ja ti se baš ne razumem
ništa u to. A ne bi’ bila rada da onim notabilitetima dam list kad već ne mogu da ga drugima
prodam.
Branko (tobož zabrinuto): E, a kako ću Milice ako postanem šef Presbiroa srpske vlade u
Beogradu? Pak te onda neću moći ni ženiti niti ZASTAVU Miletićevu preuzeti!
Milica (preneraženo): Ta šta to govoriš Branko?! Pa možeš ZASTAVU i iz Beograda
uređivati. A ja bih s tobom mogla i u Beogradu i u Novom Sadu, a i na kraj sveta živeti!
Branko: Pa svakojako, mila moja, svakojako ću gledati da i to
nekako rešimo. (Naglo promenjenim tonom ali neiskreno, teatralno) Čujem da se po
Novom Sadu divani da te je begenisao onaj bedni novinarčić Jaša Tomić. Da i tvoj brat
Slavko a i otac kad mu se um načas povrati, nemaju ništa protiv da se udaš za njega. Kaži je
l’ te već zaprosio?
Milica (odlučno): Ja samo tebe volim. On čeka odgovor moj, i brat i otac me ne sile da se
udam za njega.
Branko (šeretski): Pa? Kakav će biti tvoj odgovor?
Milica: Kad sam stobom ja na sve zaboravim. Ušao si u mene i fizički i duševno i ne mogu
da te izbacim iz glave. Eto, je l’ si sad zadovoljan? (ČUJU SE OTKUCAJI ZIDNOG
SATA). Ijuuu, pa to je već podne. Moram ići. Tata u dva ima terapiju. (Ljubi ga dugo i
strasno, on joj uzvraća) Zbogom mili i javi mi šta si uradio, piši mi ovde na Hotel Hungaria
Pešta, ostaću pored oca do kraja oktobra. Ali samo da znaš – ako mi se do kraja oktobra
ne javiš napisaću ti najluđe pismo koja jedna zaljubljena devojka može svom momku
119
pisati! (ČUJE SE OTVARANJE I ZATVARANJE VRATA)

Branko (ironično, dvosmisleno): Zbogom, zbogom, Milice, duga trepavice. (U sebi) E, lude
Page
devojke, umislila da hoću da je ženim!

Scena četvrta
MUZIKA KOJA NAS PRENOSI U KRALJEVINU SRBIJU U JESEN 1888. GODINE.
BEOGRAD, DVOR)
Kralj Milan: Eto šta pišu srpske novine BRANIK u Novom Sadu! Dok se mi ovde, dragi
moj gospodine Geršiću, borimo za konačno oslobođenje i ujedinjenje vascelog srpstva oni se
međusobno svađaju i pišu o ljubavnim aferama i škandalima. Ne zvao se ja Milan Obrenović,
ako ovo ne završi kakvom tragedijom. A tragedija dragi moj gospodine Geršiću uvek počinje
komedijom!
Giga Geršić (uz osmeh): U pravu ste Veličanstvo. Sasvim u pravu. E, al’ taj škandal se
mogao i očekivati nakon svega što se tu izdešavalo!
Kralj Milan (tobož ljubopitljivo): Ako se ne varam, vi ste gospodine Gigo, bili lični, sa
Svetozarom Miletićem. Vi najbolje znate njegovu porodicu. Pa je l’ moguće da mu je ćerka
takva opasnica? Da piše tako škandalozna pisma svom ljubavniku? E baš me zanima kako će
tu sramotu i udar na čast svoje supruge podneti Miletićev zet, radikal Jaša Tomić. Koga
Pašić jako štuje, voli i ceni. Pa kad tajno iz svoje nove otadžbine Bugarske otidne u Novi
Sad šta drugo radi nego šuruje sa Jašom. Zar on misli da ja ne znam za to? (Pada u
jarost). Pa moji austrijski prijatelji su mi to odmah javili. Austrija ga nije uhapsila samo zato
što meni trenutno to nije u interesu jer sad radim na novom ustavu i njime hoću da primirim
radikale i to njihovo divljačko nasilje koje su vršili po celoj Srbiji. Odisaj narodni! Ispeći
živa čoveka na ražnju, moj gospodine Gigo pa to ne rade više ni divlja afrička plemena! I još
to nazivati odisajem narodnim! Valjda je sad ovaj ludi narod konačno shvatio šta
su radikali čim im malo daš vlasti! Ali Savi Grujiću sam jasno rekao: vama radikalima ću
oprosititi sve to gnusno divljanje i silna ubistva koja ste po Srbiji prošle godine nekažnjeno iz
osvete činili. Opraštam vam u interesu zemlje. Ali ne i Pašiću! On se u Srbiju ne može vratiti
sve dok se iskreno ne pokaje za pobunu timočku od pre pet godina, pa ću tek onda kad se
pokaje odlučiti hoću li i njega pomilovati. (Posle kraće pauze, uzdahne) E , moj gospodine
Gigo, u kakvoj zemlji živimo! E, al ova afera sa Jašinom ženom, hm, baš sam znatiželjan šta
će sad da odgovori novosadska radikalska ZASTAVA.
Giga Geršić (oprezno): Veličanstvo, ali Milica je to pismo pisala još devojkom, tako da…
Kralj Milan (prekida ga): Da, ali samo šest nedelja pre udaje za Jašu Tomića. Devojka
spava sa momkom, piše mu razbludna pisma, a onda se šest nedelja kasnije uda za
drugog! BRANIK kaže da će pismo objaviti u celosti i tako sasvim uništiti prečanske
radikale. E, baš mi je merak! Poslušajte gospodine Gigo molim vas šta piše BRANIK: „Što
se tiče onog pisma od pre četiri godine, ceo svet zna da je napisano. A za ono dalje, treba
g. Tomić da crveni, da se pokrije i da bude sretan ako MI o tome pismu jednako
ćutimo, jer ako MI“ – paz’te sad ovo gospodine Gigo! – „ako MI budemo otvoreno
govorili – neće se Tomiću znati ni traga!“ Svaka im čast! (Dižući glas) Znate šta
gospodine Gigo, treba tim radikalima već jednom doakati. Dižu bune, izigravaju narodne
tribune i časne ljude, domaćine. Naprednjaci, liberali i mi evropejci im ne valjamo. Pa
molim vas lepo – bojali su se železnce tobož iskvariće nam omladinu! A šta oni rade? Zar
nije tu skoro optužen onaj njihov Taušanović za državnu proneveru? Kradu radikalski
prvaci itekako! A eto njihove žene i kćeri se vaćare sa protuvama. (Pauza. Milan spušta ton.)
Šta mislite gospodine Gigo, hoće li BRANIK objaviti to pismo? Ala bi to nasekiralo i ove
120
naše radikale u Srbiji! Mogu da zamislim onog uobraženog Pašića kako tamo u Bugarskoj
grize onu svoju četku od brade! (Smeh)
Page
Giga Geršić (smeje se): Sasvim, sasvim ste u pravu Veličanstvo. Zamislite Pašića kako trlja
bradu i zamuckuje kad ga Bugari zapitaju da l’ i druge žene i verenice srpskih radikala imaju
nameru slične stvari činiti i javnome moralu se narugati.
Giga Geršić (uozbilji se): Samo, Veličanstvo, bojim se da do toga ipak neće doći. Ako je
istinit i samo delić onoga što se po Novom Sadu i prečanskim varošima priča, ni
BRANIK ni bilo ko drugi to pismo NE SME objaviti!
Kralj Milan: Ne sme? A zašto?
Giga Geršić: Veličanstvo, Vi vrlo dobro znate da pisma takve kompromitantne sadržine koja
u sebi nose obeležja skarednog, iz obzira moralne pristojnosti teško mogu biti publikovana u
javnosti. Pak još k tome napisano od strane jedne devojke, koja je samo par nedelja docnije
postala supruga vođe srpskih radikala u Ugarskoj! Ne, ne, liberalni BRANIK ma koliko
mrzeo radikale, neće se usuditi da to pismo objavi!
Kralj Milan: Ali gospodine Gigo zaboga, pa sadržaj tog pisma možete čuti od svake
novosadske, somborske ili pančevačke piljarice. Istina, niko pismo nije video, ali za
pretpostaviti je šta je u njemu moglo pisati … Ta svud po Ugarskoj se raznose prepisi tog
pisma.
Giga Geršić: Kako god, jedno je olajavanje čaršijsko i ženske trač partije, a sasvim drugo je
objaviti originalno pismo takvoga sadržaja.
Kralj Milan: Nadajmo se da će biti tako, ali sa tom izvikanom „slobodom štampe“… nije se
šaliti.
Scena peta
REDAKCIJA BRANIKA. UREDNIK MIŠA DIMITRIJEVIĆ I SARADNIK U

NOVINAMA NIKOLA JOKSIMOVIĆ. U POZADINI SE ČUJE ROTACIONA MAŠINA
IZ ŠTAMPARIJE
Miša Dimitrijević: Takooo. Novi broj se štampa. Friška senzacija!
Nikola Joksimović: Dobru ćemo poparu skuvati radikalima! Od ovoga se neće brzo
oporaviti. Pa kako gospodine Mišo dođoste do tog pisamceta?
Miša Dimitrijević: Ovo je tek nagoveštaj, dragi moj Joksimoviću. Još pismo nećemo
objavljivati ali ga čuvam na sigurnom. Eh, kako? Gospođa Tomić bila u ljubavnoj vezi sa
Brankom Petrovićem zvanim „Šandor“, znate ga svakako, bio je i preko, u Srbiji, radio je
u njihovom Presbirou.
Nikola Joksimović: Prava lisica!
Miša Dimitrijević: Vrlo je inteligentan, obrazovan, govori strane jezike. Ali… kad su žene i
121
devojke u pitanju, kao leptir je – leti s cveta na cvet. I to nije ono najgore, već što je
nepošten, što je obična vucibatina.
Page
Nikola Joksimović: O, to je poznato! Znate li vi gospodine Dimitrijeviću da je taj

„Šandor“ pre tri godine u Smederevu zaveo ženu jednog trgovca, pa posle pod pretnjom
batina pobegao glavom bez obzira? Mogu se kladiti da vam je upravo „Šandor“ dostavio to
kompromitujuće pismo. Koliko ste ga platili?
Miša Dimitrijević: A ne! Dragi gospodine Nikola, vi potcenjujete tu vucibatinu. Ipak je on
švaler od reputacije. Evo kako sam dobio pismo: „Šandor“ je u Bečkereku zaveo i ženu
advokata Miloša Đorđevića. Pobegao s njom i njezino dvoje dece u Beč, napravio joj dete, a
posle je sa decom ostavio na ulici. I jadni posramljeni gospodin Đorđević šta je mogao nego
da svoju nevernicu sa dvoje dece i kopiletom primi nazad. A „Šandor“ je spasavajući se od
gneva muža, da, da, baš onog muža iz Smedereva koga ste pomenuli maločas, zaboravio
paketić sa brojnim naparfimisanim pismima. I eto, jedno od tih pismama je i pismo Milice
Miletić danas udate Tomić. Prevareni muž iz Smedereva je sva ta pisma ustupio advokatu
Đorđeviću!
Nikola Joksimović (kroz smeh) : Divan primer solidarnosti dvojice rogonja! I Đorđević ga je
predao Vama, to jest nama liberalima?
Miša Dimitrijević (smeje se): Tako je, osveta je slatka.
Nikola Joksimović: Čujem da je ta bitanga sada u Kelnu, opet piše za Kelniše cajtung i
razvija neki posao, neko preduzetije. Ali ako mu policija i zakoni ne doakaju, žene će mu
doći glave, nema sumnje. A baš mi je žao starog Miletića. Nije zaslužio sudbu koja ga je
tako surovo pogodila.
Miša Dimitrijević: Svi smo mi iz Miletićevog šinjela proizašli.
Nikola Joksimović: Šta mislite kako će ZASTAVA reagovati i tu bruku sa svoga šefa
sprati?
Miša Dimitrijević: U svakom slučaju, Vama se mogu poveriti, ja onakvo pismo ne bih smeo
publikovati. Ni slučajno! Ipak ćemo ga povremeno „podgrevati“ i pretiti njime, držaćemo
Jaši pritisak… Videćemo dokle.
MUZIKA
Scena šesta
JAUZNA KOD GOSPOĐE DIMITRIJEVIĆ. ČUJE SE TIHO KLAVIR: „ŠTO SE BORE
MISLI MOJE“. ČAVRLJANJE ŽENSKOG DRUŠTVA.
Gospođa Dimitijević: Izvol’te drage moje, služite se. Uz belu kafu pasiraće i kitnikez, baš
je dobro ukuvan! Ah, moja Ilonka pravi je majstor za kitnikez.
Gospođa Birgermajer: Mein Gott frau Dimitrijević, da nije danas kakav praznik ili da ne
slavite štogod? Otkud i kitnikez!? Ta zar ovo nije obična jauzna? Il’ nas još kakav
iberašung čeka kod vas?
Gospođa Dimitrijević (značajno): Nije praznik, gospođo Birgermajer, a i ne slavimo ništa.
Samo želim da probate moj kitnikez. Ali u pravu ste kad velite da vas čeka iberašung! I to
iberašung prvoga reda!
122
Gospođa Petronijević (jedva skrivajući radost): Bože, tako sam radoznala. Zdravo volemo
iznenađenja, zar ne gospođo Birgermajer?
Page
Gospođa Birgermajer: I ja sam baš najgirig! Frau Dimitrijević, tako vam Boga nemojte nas
mučiti, već kažite o čemu je reč, mada ja već iz vašeg pogleda kanda podozrevam…
Gospođa Petronijević (ustreptalo): Ju, a da nije ono… to jest pismo…. znate već… škandal
oko gospođe Tomićeve? (Pljesne rukama)
Gospođa Dimitrijević: Slatke moje, vi znate da ja nikad ne bih vlastitom voljom to pismo
koje u posedu drži moj muž… htela sam kazati list BRANIK… mogla dati na čitanje bilo
kome da već u samom uredništvu nije čitanje dozvoljeno onome koga ono interesira… Eto
baš juče svratio je u uredništvo i onaj gospodin Joksimović pa i on je nakon čitanja
kazao kako je sadržina njegova zdravo bezobrazna i gadna!
Gospođa Petronijević (tobož nemarno): Pa ja u to ništa ne verujem što on kaže!
Gospođa Birgermajer (smeje se): Ne verujete? Ju, gnedige, a zašto?
Gospođa Petronijević: Pa ja… ovaj… ne znam… Gospođo Dimitrijević, zar je to pismo
baš tako gadno i odurno?
Gospođa Birgermajer (uskače): Ta zar ga vi frau Petronijević niste već čitali u kakvom
prepisu?
Gospođa Petronijević (zbunjeno): Ja… ne… nisam čitala, ne pristoji se časnoj i udatoj ženi
takvog pisma i takvih gadnih stvari čitati…
Gospođa Birgermajer: Ja jesam čitala priznajem, iako kako rekoste to ne priliči jednoj
moralnoj i poštenoj ženi, al’ šta mogu, gorela sam od radoznalosti.
Gospođa Petronijević: Da, sumnje nema nikakve, Milica Tomićeva je ovim pismom
osramotila naše ženskinje i naš srpski rod.
Gospođa Birgermajer : E, eto ti sad! Otkud vi to, gnedige, znate kad kažete da nijedan
prepis toga pisma u rukama niste imali, a nekmoli čitali?
Gospođa Petronijević (zbunjeno): Paa… nisam… ali slušala sam od drugih.
(Zabašuruje) A eto baš danas kad nam gospođa Dimitrijević tako ljubezno nudi original toga
pisma, baš bi ga rado u vašem društvu pročitala!
Gospođa Dimitrijević: Kol’ko je ovaj original pun gadosti i to od jedne devojke, od ćerke
tako velikog čoveka, govori i fakat da je pre samo dva meseca Jaša Tomić zbog tog pisma
pozvao moga supruga Mišu na dvoboj!
Gospođa Petronijević : Ju slatka, pa zar na dvoboj?
Gospođa Dimitrijević (značajno): Da,da, na pravi pravcati dvoboj. Možete li da zamislite tu
drskost. Jaša je kanda zaboravio u kojem vremenu živimo, da nismo u srednjem veku pa da
mačevima stvari rešavamo nego u hiljadu osamsto devedesetoj godini!
Gospođa Birgermajer: Mein Gott, pa taj Jaša je sasvim poludeo!
Gospođa Petronijević (smeje se): Mogu da zamislim seljački nezgrapnog gospodin Jašu s
rumenim obrazima u onom njegovom izanđalom grudnjaku kako zamahuje mačem
123
izigravajući francuskog viteza! Ha, ha, ha!

Page
Gospođa Birgermajer : Ta oni bi, frau Petronijević, revolvere imali, ne mačeve! (Kroz
smeh) Al’ kakvi su obojica strelci pre bi kanda stradali njini sekundanti neg’ koji od njih
dvojice, ha, ha, ha!
SVE TRI GOSPOĐE SE CEREKAJU
Gospođa Dimitrijević (veselo i trijumfalno): Moje dame, nakon badem torte sleduje obećano
iznenađenje ove jauzne: čitanje škandal-pisma. (ŠUŠTANJE LISTOVA, ISKAŠLJAVANJE.)
Gospođa Dimitrijević: „Dragi moj Šandore, moj …“ (REČI SE GUBE U MUZIČKOM
INTERMECU POMEŠANOM SA KIKOTOM, UZVICIMA IŠČUĐAVANJA I
NEISKRENOG „MORALNOG ŠOKIRANJA“.)
Scena sedma
KAFANA. ORKESTAR SVIRA NEKI BEČKI VALCER.
Pukovnik Esterhazy (lista novine): Bože, Bože, sve moguće narodnosti traže nekakva svoja
„prava“ u Monarhiji! Svima sve malo.
Baron von Kinsky: Pukovniče Esterhazy, setite se da je ipak mađarski nacionalizam bio
najsilniji i da je on izdejstvovao nagodbu iz šezdeset sedme godine. Ne zaboravite to!
Pukovnik Esterhazy: Ako mislite, barone, da sam se ja ma i za trenutak solidarisao sa
mađarskim partijašima i veleposednicima – grdno se varate! A – ne! Nikada! Ali sad, razume
se, šta je tu je – imamo Dvojnu monarhiju i čitav koloplet raznih autonomija.
Baron von Kinsky: Česi, Hrvati, Slovaci… konačno Srbi… svi ti „mali narodi“ imaju svoje
zahteve. Ali evo se Srbi zabaviše o svom jadu. Stvarno, nije mi jasno kako su se podelili na
radikale i liberale? Zar svi nisu bili kod onog Miletića?
Pukovnik Esterhazy: Da, bili su kod tog ludaka što je i formalno završio u domu za
sumanute. Pa pre pet godina kada je Miletić boravio na lečenju i kada se videlo da je što se
politike tiče gotov, jedna grupa realističnijih političara donela je novi program u Kikindi gde
su stali na stanovište da prekinu zaoštravanja sa Kraljevinom Ugarskom i sa Mađarima, da
priznaju realno stanje i da ne huškaju više svoju narodnost protiv većinskog i državotvornog
naroda. I eto, odmah ih furije radikalske sa Jašom Tomićem na čelu napadoše da su
izdajnici…
Baron von Kinsky: Ah da, to su „notabiliteti“.
Pukovnik Esterhazy: Da, tako je, „notabiliteti“. Te oni stvoriše novu stranku sa Politom
Desančićem i Mišom Dimitrijevićem prozvanu „liberalna“. Dok je partijski list ZASTAVU
prigrabila struja Jaše Tomića verna starom nacionalističkom programu mržnje prema
Mađarima. Te tako do danas evo i u novoj 1890. godini Dimitrijevićev liberalni BRANIK iz
broja u broj insinuira i preti tim ljubavnim pismom… Možete misliti barone, pismo napisano
pre pet godina, a BRANIK bi tek sad da ga publikuje! Ali to još uvek ne čini!
Baron von Kinsky: Godine prođoše, a ne smeju da ga objave?! Dok se po novosadskim
pijacama prodaje ispod ruke njegov tobožnji prepis. I svaki je drugačiji! (ZACEREKAJU
SU OBOJICA) Mamipara za budale!!! Kelner, molim vas još po jedno vino!
124
Scena osma
Page
PERON ŽELEZNIČKE STANICE U NOVOM SADU. ŠIŠTANJE PARNE LOKOMOTIVE,

PIŠTALJKA OTPRAVNIKA VOZOVA, ŽAGOR PUTNIKA.
Miša Dimitrijević: E, baš će mi ovaj praznični predah dobro doći. Radujem se što ću se
odmoriti od silnih obaveza u redakciji. Ta Božiću se zato i radujemo!
Gospođa Dimitrijević: Toliko mi je zima, a voza još nema.
Miša Dimitrijević (nežno): Ta ženo moja, ne budi nestrpljiva, znam da se raduješ da što pre
vidiš tvoje u Senti, ne boj se, voz će ubrzo.
Nikola Joksimović (smeje se): Gospo’n Mišo, vi idete, ta zar vas nije žao što nećete svojim
očima gledati kako od besa zelene i od muke pucaju oni iz ZASTAVE dok čitaju vaš
najnoviji uvodnik? Pa su, da oprosti milostiva, pustili u gaće od straha da ćemo objaviti
pismo!
Miša Dimitrijević (smeje se): Neka, neka, Joksimoviću, ne moram ja da vidim. Vi ćete videti
i sve mi potanko istolkovati. E, baš da vidimo šta će sad da učini onaj lupež Jaša! Priteran je
uz duvar, bitanga jedna radikalska! Skoro će pet godina od onog pisma njegove žene!
Tempirana bomba!
Nikola Joksimović: Samo još da upalimo fitilj…
Iznenada se pojavljuje Jaša Tomić (Čuju se uzvici: Evo Jaše, pazi pazi…)
Jaša Tomić: Evo ti nož u srce, bitango!!
Miša Dimitrijević (jekne): Udario me bandit!
VRIŠTANJE , OPŠTA KONFUZIJA, ZAPOMAGANJE PRISUTNIH NA PERONU
Joksimović: Lekara, lekara! Brzo po doktora!!!
Gospođa Dimitrijević: Mišo, moj Mišo… (plače, rida): Ubio je mog Mišu!!
Scena deveta
SUDNICA. SUĐENJE
Predsednik suda Lobmajer (udara drvenim čekićem): Pismo gospođe Milice Tomić,
devojački Miletić, na zahtev tužioca biće pročitano u sudnici.
Graja, uzvici odobravanja ali i zvižduci negodovanja iz publike
Predsednik suda Lobmajer: Molim za red! Mir u sudnici! (LUPA ČEKIĆEM, ZVONI.
PUBLIKA SE UMIRI) Imate reč, kolega zastupniče odbrane.
Advokat Višontaj: Slavni sude, nema niti jednog razloga da se to pismo ovde čita. Ovde se
ne sudi gospođi Tomić, ne sudi se za pisanje ljubavnog ili ne znam kakvog pisma, nego se
sudi jednom čoveku koji je braneći svoju porodičnu čast potegao u jarosti a ne u nameri nož
na drugog čoveka. Taj drugi čovek, uz dužno poštovanje prema mrtvima, bio je inadžija koji
je skoro pet godina iz broja u broj svojih novina pretio ovde optuženom da će objaviti pismo
njegove žene i tako ga moralno raskrinkati. Pokojni Miša Dimitrijević je pretio tim pismom
125
kao da ono sadrži bogzna šta za suprugu optuženog. Optuženi nije znao niti mogao znati
sadržinu toga pisma, ako je ono uopšte i postojalo, ali kao i svaki čovek od krvi i mesa morao
Page
je na neki način držati da objavljivanje tog pisma stvarnog ili lažnog, može naneti ljagu na
čast njegove supruge. Zaštititi sebe i svoju suprugu od pretnji pokojnog Dimitrijevića bila je
sveta dužnost glave porodice. Neko će mozda kazati: pa ako je tako, ako je to pismo i lažno
onda je ono prazna puška koja ne opaljuje, pa je se ne treba bojati. Tačno, to pismo jeste
prazna puška koja ne opaljuje, ali onaj u koga je uperena to ne zna ili ne mora znati, on se
instinktivno brani, jer je u prirodi čovekovoj da se od puške braniti mora. Dakle, nikakvo
pismo ne treba ovde čitati, nego po našemu mišljenju treba sagledati motive ubijenog i
motive mog branjenika. Staviti ta dva oprečna motiva na terazije boginje Justicije i
ocenjivati ih pa na osnovu toga doneti pravičnu presudu zadatak je ovog Slavnog sudbenog
stola. Mi, Slavni sude, mislimo da će prevagnuti tas na stranu našeg branjenika i da će ga sud
ili sasvim osloboditi krivice ili mu dodeliti blagu kaznu jer on nije krvoločni ubica, već čovek
koji je samo branio svoje porodično gnezdo.
Predsednik suda Lobmajer: Hvala kolega na iscrpnom objašnjenu. Tužioče, vidim da ste se
i Vi javili za reč. Izvolite.
Državni tužilac: Mi, Slavni sude, ostajemo pri odluci da se pismo javno pročita u sudnici.
Evo već punih pet godina u javnosti se govori o tom famoznom pismu. Svi imaju neke svoje
predstave šta u njemu piše. Peštanski „Lojd“ iz pera svog dopisnika je svojevremeno pisao
kako su u pismu opisane takve skarednosti kakve nisu viđeni ne ni u spisima Pjetra
Aretina… Ja naravno ne tvrdim da je to baš tako, svakako da ima tog novinskog
preterivanja. S druge strane ima i onih koji sumnjaju da pismo uopšte postoji…
Predsednik suda Lobmajer (prekida ga) : Pa naravno da postoji, vidite da ga držim u ruci
gospodine državni tužioče!
Državni tužilac: Oprostite molim, Slavni sude! Nisam ni sumnjao, ali upravo stoga što se
branitelj optuženog, moj cenjeni kolega Višontaj, opire njegovom čitanju, kolaju razne priče
o tom pismu, a kolaće i nadalje ako ono ne bude pročitano. Tome se mora i treba stati na put i
pismo treba sad i ovde javno pročitati. Jer kod čitanja toga pisma nas ne zanimaju erotske
žudnje i raspaljene strasti te mlade žene ma kakvim rečima, moralnim ili nemoralnim, bile
iskazane. Mi ćemo preko njih pravnički hladno preći. Ne žudimo dakle da saznamo
pikanterije. Nas jedino interesuje činjenica da je zbog tog pisma ubijen jedan sasvim nevin
čovek. A ubijen je ne zato što je ubica pročitao pismo svoje žene upućeno drugom muškarcu,
nego zato što ga nije pročitao! Utoliko je njegov greh veći, a krivica teža. Da je bio uzbuđen i
uznemiren onim što njegova cenjena supruga piše u tom pismu, mi bismo donekle razumeli
njegov bes i srdžbu, iako naravno to ne može biti razlog da nekoga ubije. Ali on je na sam
pomen da takvo pismo postoji, rešio da ubije onoga ko preti da će ga možda objaviti,
pazite, možda, a ne sigurno objaviti, i to da ubije ne dakle u afektu, nego s planom, s
predumišljajem. I zato ćemo mi tražiti najveću moguću kaznu za optuženoga. Molim dakle
Slavni sud da donese odluku da se pismo ima javno pročitati!
Predsednik suda Lobmajer: Hvala vam tužioče… Tročlano krivično veće jednoglasno
je odlučilo da se pismo ima pročitati. (GRAJA U SUDNICI) Ali kako ovo pismo baca
tamnu senku na ime nekadašnje gospođice Miletić, a sadašnje gospođe Tomić, to će ono biti
pročitano bez prisustva javnosti. (POJAČANA GRAJA IZ PUBLIKE) Dakle, isključujem
javnost i molim publiku da napusti sudnicu! (ZVONI DUGO I UPORNO DOK PUBLIKA
NAPUŠTA SUDNICU. NASTAJE MUKLA TIŠINA)
Predsednik suda Lobmajer: (iskašljava se) Dakle, pristupamo izvođenju dokaza: Ja ću
126
pročitati inkriminisano pisamo zavedeno u sudske spise pod numerom 272… „Moj najdraži
Šandore, tvoja te…“ (REČI SE IZGUBE U VRTOGLAVOJ, BUČNOJ MUZICI)
Page
Scena deseta i poslednja

NOVI SAD, KAFANA “KOD CARICE JELISAVETE”
ZVUCI KAFANE. SPOLJA DOPIRE NEJASNA VIKA OČITO PIJANOG ČOVEKA. ON
OTVARA VRATA KAFANE I UPADA UNUTRA.
Pijanac: Tu li si kurvo uzdajnička! Doš’o si u naš Novi Sad! Madžarone prokleti! Izdao si
sve što je srpsko, Jašu ste vi liberali, na robiju oterali! ‘Oćete Jevropu! Jebala vas Jevropa! Ja
ću vam ovim mojim rukama suditi, zapamtite to! Dok Jaša nevin na robiji trune vi u
BRANIKU kujete planove kako ćete Srpstvu doakati, kako ćete u Jevropu s Madžarima…
Pa idite s njima, al’ nas tamo povesti nećete! A ti Zmaje! Šta ćeš ti naš vrli pesniče sa ovim
ovde Kasapinovićem, ovim nota… nota… lebi… bi.. tetom…, tebi je mesto sa nama, ti si
Srbin, il’ si to bar dosad bio!
Glas kafedžije: Ajde marš napolje, pijanduro! Vucibatino! Zar u kafani “Kod carice
Jelisavete” da praviš nered!! Zar nemaš obzira prema imenu naše presvetle carice? Marš
napolje, bitango jedna!!! (GLASOVI GOSTIJU, VIKA PIJANCA KOJI NAJPOSLE
IZLAZI).
Jovan Jovanović Zmaj (uzdahne): Eh, eto vidite gospodine Kasapinoviću kakav je naš svet.
Sad su napali vas, al’ verujte da napadaju i mene i neću se uopšte iznenaditi ako se to već
sutra možebit dogodi! Mi Srbi, taki smo: nemamo strpljenja, nemamo razumevanja ni za sebe
ni za druge, neg’ šta naumimo makar to i pogrešno bilo, to moramo odmah da
ostvarimo pa neka košta šta košta! Nek’ košta i same naše propasti! Makar nam to činjenje
i veća zla donelo, mi se inatimo! Taki smo, na našu nesreću, moj doktore Kasapinoviću!
Liberale napadaju da su krivi za Jašinu tragediju, a mene moj stari drug liberal Polit
Desančić napada da sam uz Jašu i da liberale napadam. Al’ ono što je najsraminije u
njegovim optužbama , jeste kako ja tobože pravdam ubistvo Mišino! (Duboko uzdahne) Pa
ako je ikoga smrt nezaboravljenog Miše Dimitrijevića porazila – mene je, i mene će tuga za
njim pratiti celog života. Ta meni je ta tucindanska nesreća tako sveža rana na srcu i na duši
kao da se juče dogodila! Al’ već kao lečnik morao sam se naviknuti da ni u momentima
kakve nesreće ne gubim prisutnost duha, već da odmah pomišljam šta raditi da ne bude od zla
gore. Odmah prvi dan nakon užasnog tog ubistva, poručio sam kud sam mislio da poručiti
treba, da pored plača i jauka ne zaborave obuzdati strast koja u takvim prilikama ume
bezgranično da se otme. Moj savet se nažalost nije primio, štaviše dao je povoda da se strasti
i na mene okome.
Svetislav Kasapinović (s razumevanjem): Znam dragi Zmaj Jovo, znam, pročitao sam
nedavno ružan tekst u BRANIKU kako vi navodno branite Jašu i podržavate deputaciju
srpskih žena koja je čak u Peštu kod ugarskog ministra pravde Silađija išla, moleći
za puštanje iz zatvora Jaše Tomića.
Jovan Jovanović Zmaj: Ta to vam je gospodine Kasapinoviću bio čitav jedan mali ženski
pokret. Te časne Srpkinje su smatrale da je Jaša time samo branio žensku čast, pa se zato one
kao žene zalažu za njegovo puštanje na slobodu.
Svetislav Kasapinović: Da, da, čitao sam i sećam se da je tu deputaciju predvodila gospođa
Amalija Stratimirović.
127
Jovan Jovanović Zmaj: Jeste, ona. Poštena i hrabra žena, iz fine familije, sinovica vovode
Šupljikca, udova našeg dičnog Radivoja Stratimirovića potomka čuvenih Stratimirovića koji
Page
su plemstvo dobili još pre jednog veka, a iz te familije je bio i mitropolit Stratimirović.
Radivoj je bio veliki prijatelj moga oca. Umro je rano, pre skoro trideset godina, a gospođa
Amalija, još čuva uspomenu na svog muža. Poštena i moralna žena u svakom pogledu. Njene
pobude su bile plemenite. Pa iako taj pokušaj nije urodio plodom, ja sam te žene u tome
njinom naumu podržao, smatrajući da ako već naš dragi Miša trune u zemlji, ne mora jedan
živi čovek da trune na robiji… Moje pobude su bile čovečanske, a ne stranačke kako je
“Branik” to bio prikazao.
Svetislav Kasapinović: Apsolutno vas razumem. I ja mislim tako. Jer ako već imamo jedno
zlo, zar nam je u interesu, i kao ljudima i kao narodu, da to zlo bude još veće.
Jovan Jovanović Zmaj: Ta nit’ mi kao narod, a bogme ni inteligencija naša, kanda ne
umemo razdvojiti važno od nevažnog, glavno od sporednog, evo već nekoliko godina taj
razdor među nama Srbima ugarskim, zbog jednog ljubavnog pisma traje! Desilo se zbog tog
pisma i afere oko njega i ono najgore: smrt jednog čoveka i tragedija i samog ubice
njegovog! A svađe među narodom umesto da se smire i prestanu zbog opšte nesreće naše,
postadoše još jače, a jaz još dublji. Ja držim da je Jaša Tomić čast porodice svoje mogao i
drukče oprati, pa de ne bude ni groba ni roba, a možda je i on sad dok robija i sam došao do
istog uverenja.
Svetislav Kasapinović: Strast ga beše obuzela. Strašno je kad kakvu osobu strasti
obuzmu do mere da se ne zna uzdržati, a još strašnije je kad strasti obuzmu ceo narod i
inteligenciju njegovu. Onda je put do krvoprolića i opšte propasti vrlo kratak! Ja se samo
bojim, a ovaj primer nam to belodano pokazuje, da mi kao narod nismo zreli da na
sebe primimo sve izazove koje novo vreme pred nas postavlja! Pogledajte samo našu
braću tamo s one strane Dunava i Save, u Srbiji! Pljuju i po mladom kralju Aleksandru i po
Milanu što ih u Evropu, a ne u Rusiju vode! Zovu ih austrofilima! Pre samo tri-četiri godine
čim su se vlasti dokopali, tamošnji radikali su žarili i palili po selima srbijanskim, ubijali,
pljačakali i žive ljude pekli, samo zato što neće s njima, nego s
Garašaninovim naprednjacima, pa su te svoje zločine bez ikakva stida nazivali “velikim
odisajem narodnim”!
Jovan Jovanović Zmaj (potreseno): I tu sramotu našu srpsku i taj “odisaj” sam propatio i
preplakao kao istinski rodoljub odavde iz Ugarske. Zar mi je kao Srbinu i patrioti lako bilo
čitati “Pesti naplo” i “Magyar Hirlap” koji su o tome bombastično i sa zluradošću izveštavali!
Ja sam prošle godine u Srbiji probavio celu godinu gde sam u njinom Narodnom pozorištu
radio, i tamo se iz prve ruke se o svemu tome i sam izvestio. Hteli su da ubiju i samog
Milutina Garašanina! Došli mu pred kuću pa se siroma’ morao revolverom braniti i iz svoje
kuće bežati! U sred Beograda! Tražili su glave naprednjačke! O, Bože! Pa zar da na
zločinima gradimo budućnost našu? Zar na tom i takvom temelju da gradimo i
uzdižemo sreću narodnu? Zar se samo ubistvima političkim mogu rešavati stvari međ’
nama Srbima?
Svetislav Kasapinović: Primitivizam moj Zmaj Jovo! Umesto da primitivci i ogovarači ,kako
je to u normalnog sveta, služe za podsmeh kao oličenje prostaštva, kod nas Srba biva
obrnuto, prostaštvo se kod nas uzima za vrlinu! Mera neukusa koju su čak i naši inteligenti
pokazali u slučaju ovog zlosretnog, kobnog pisma Milice Tomićeve, prevršena je.
Jovan Jovanović Zmaj: I dovela do strašne tragedije…
128
Svetislav Kasapinović (razočarano): Znate Zmaj Jovo, kad sam sa Nikom Maksimovićem i
drugim viđenijim prvacima Srpske narodne slobodumne stranke pre skoro deset godina pravio
Kikindski program, a sve u želji da učmalost stranke i celog našeg naroda prekinemo i
Page
entuzijastičnost povratimo, nisam ni slutio u šta se upuštam i koliko je teško u narodu

srpskom ma kakve reforme izvršiti. Što god pokušaš, odmah te optuže da si
izdajica interesa narodnih. Ovaj napad na mene večeras je samo ružan odjek onoga što se
zbilo pre deset godina, još dakle1884. godine, kad smo promene politike naše srpske iskali.
Pratili ste u to vreme svakako, kako su notabilitete tada strašno napadali govoreći da smo
madžaroni (baš kao što je i večeras ovaj pijani nesretnik govorio!) da smo celo Srpstvo tim
našim novim političkim programom izdali, tvrdili su kako nema i ne može biti sporazuma sa
Mađarima… Pa su meni zamerili i to što sam u mojoj adresi na Kikindskom zboru Ruse u
usta uzimao i tvrdio da smo zbog njinog mešanja u balkanske poslove Bosnu izgubili. A ja
tako štogod nisam kazao. To su oni skroz izvrnuli. Kazao sam samo da je rusko mešanje i
njina intervencija 1877. koja je Srbiji tada išla u prilog, izazvala drugu silu da isto tako
interveniše i posle na Berlinskom kongresu uzme Bosnu pod svoje okrilje. A Rusi su na to ne
samo ćutali nego i odobravali. A kakvi su nam prijatelji bili, pokazao je ne samo Đunis, nego
još više San Stefano. Pa smo doživeli i tu sramotu da je Austrija morala spasavati Srbiju
protiveći se ruskoj ideji Velike Bugarske i poništavajući sanstefanske odluke. Sve su to
istorijska fakta, ali šta to vredi!
Jovan Jovanović Zmaj: Vi ste se kao pošten čovek zato i povukli iz politike!
Svetislav Kasapinović: Jesam. Pa me posle pitali: zašto Svetislave? Pitao me je to nedavno
i Polit Desančić: “Zašto si ti Svetislave napustio političku borbu našeg naroda? Bio si mlad,
obrazovan, dika srpska! Trebao si nam i još nam trebaš!” Kao da je zaboravio kako me je
grubo napao posle zbora koji sam držao u Uljmi te nesrećne 1884. godine! Sukob sa nama su
tada izazvali pristaše Jaše Tomića i Laze Nančića, napali su naše ljude vatrenim oružjem,
umešala se policija da razvadi sukobljene strane i tom prilikom u puškaranju s policijom
ubijen je jedan seljanin, učesnik zbora. Tada je Polit zlurado pisao: “Zbog te tvoje reforme
Svetislave, pala je srpska krv! Zašto Svetislave? “ To me je tad jako zaboleo moj Zmaj Jovo. I
otišao sam iz politike. A on me sad, deset godina kasnije, najnormalnije pita: “Zašto si ti
otišao Svetislave? Trebaš nam Svetislave!”
Jovan Jovanović Zmaj: Vi ste dobro učinili. Al’ meni nisu dali mira. Trebao sam im ja.
Hteli su me za sebe i liberali Politovi i radikali Jašini. I sve su činili da me pridobiju. Al’ ja
kao pesnik srpski pripadam celom narodu našem, ne stranci kakvoj političkoj. A znam i to da
sam im trebao ne kao Jovan Jovanović, trebao sam im kao Zmaj, kao ugledni pesnik da mogu
da me iskoriste za svoje sebične političke ciljeve.. . Kad se pre par godina pojavila afera sa
tim kobnim pismom ja sam se zalagao da se to sramno i poštena čoveka nedostojno političko
trgovanje intimom jedne mlade devojke prekine. Još tada sam upozoravao one koje je
upozoravati trebalo da takva sramotna polemika vodi ka zlu, i da ničega dobro ni jednoj ni
drugoj strani doneti ne može! I čim je “Zastava” objavila to moje pismo, taj moj apelat na
javnost srpsku, na inteligenciju našu, odmah je iz “Branika” stigao odgovor kako sam ja
radikal i Jašin čovek! Još su mi zamerili što sam taj moj apelat poslao ”Zastavi”, a ne
“Braniku”. Kao da bi ga “Branik” objavio, ta “Branik” je jedva dočekao da se dočepa tog
pisma!
Svetislav Kasapinović (zamišljeno): Eh, koliko je samo bede i jada u životu našem
društvenom i političkom! Kako smo zluradi na tuđu nesreću i kako je samo spretno umemo
zloupotrebiti! Ah te naravi naše! Uskoro će i dvadeseto stoleće nastupiti, a bogzna hoćemo li
se mi u tom novom veku kao narod i kao ljudi nabolje promeniti!
129
Jovan Jovanović Zmaj (pomalo poneseno): Znate doktore Kasapinoviću, šest godina sam
stariji od vas, nisam više mlad, dosta toga sam proživeo i doživeo, al’ opet voleo bi da mogu
Page
makar malčice da zavirim u taj novi dvadeseti vek. Čovek se nada dok je živ što kažu, pa
kako s čovekom, tako biva i s jednim narodom. I narod naš nada se da će sve biti bolje neg’
što je dosad bilo. E, a kad bih znao da će našem narodu bolje biti, da će prosvećenost veću
steći, da će bolji i razumniji postati, da će tamnice biti praznije a škole punije, da će atentati i
krvava politička ubistva zauvek nestati te se politika bez strasti voditi, verujte mi, ne bih
mario ni da taj novi vek ja osobno i ne dočekam!
Svetislav Kasapinović : Svi bi to voleli moj Zmaj Jovo. Samo taj put je trnjem posut i neće
biti lako njime proći. Ali kako ste izvoleli kazati, nada umire poslednja. Za nadati se da će naš
narod srpski svoju dušu pronaći u mirnom razviću svome i uz slogu kako bi celj svoju u
novom dvadesetom stoleću ostvario i putem slobode i demokratije krenuo.
Jovan Jovanović Zmaj: Jeste, jeste, put će biti težak i trnovit, kako rekoste. Al’ uvek kad
samo pomislim, doktore Kasapinoviću, na to da l’ ćemo i mi Srbi jednog dana biti k’o i
svi drugi napredni i prosvećeni narodi evropski, u meni se odjedared probude Muze.
Nadamo se i verujemo da će nam dvadeseti vek doneti smirenja i razvitka narodnog, a ne
sukobe političke i atentate. Za tako štogod možemo samo da se Bogu molimo pa sam Mu
spev’o ovu pesmicu (prva dva stiha recituje Zmaj, a potom recitovanje preuzima glas iz off-
a):
Što nisi Bože, sazd’o svačeg sina,
sazd’o svaču ćerku od samih vrlina?
Da im je ljubav svetija od svega,
da žrtve nose sve do časa svoga
časa poslednjega! …
…Da vole videt samo srećna brata
Da ljube onog kog su
Podigli iz blata!
Oh, al’ bismo bili s vrlinama jaki.
Ako sad tog nema
Hoće l’ , Bože, ikad Srbin biti taki?
Epilog
GLAS: Pismo Milice Miletić „Branik“ nikada nije objavio i o njegovoj sadržini se ni
danas ništa pouzdano ne zna. Originalno pismo je čitano na sudu bez prisustva javnosti i bilo
je sastavni deo sudskih spisa. Danas ono ne postoji, ne zna se ni kada je nestalo iz sudske
arhive. Jaša Tomić osuđen je prvostepeno na doživotni zatvor. Nakon žalbe, Kraljevski
sudski sto u Segedinu smanjio je kaznu na dvadeset godina a Apelacioni sud u Pešti 29. maja
1891. godine doneo je pravosnažnu presudu kojom se osuđuje na 6 godina zatvora i na 5
godina gubitka građanskih i političkih prava. Jaša Tomić izašao je iz zatvora 1895. godine i
nastavio politički rad. Umro je 1922. godine u Novom Sadu.
130
KRAJ
Page
ZA ANTOLOGIJU
Vladimir Gvozden
PUTOVANJE I LAGANJE
.
.
Prvo poglavlje
.
.
…..Prvi čovek koji je napustio svoju zajednicu i vratio se bio je donosilac priče o drugačijim
navikama i običajima. Naravno, on još uvek nije bio putopisac, iako je, pod uslovom da je
umeo da piše, to mogao postati. Kad je o kulturi pisma reč, važnost teme putovanja je jasna
svakom ko je pročitao barem jednu valjanu knjigu. Ima autora, poput Mišela Bitora, koji
smatraju da je potrebna čitava posebna disciplina – iterologija – koja bi se bavila problemima
ljudskog premeštanja, pomeranja i kretanja – jednom rečju, putovanja. Putovanje je veliki i
stalni predmet književnosti, a značaj ovog motiva je ogroman. Retka su dela, pogotovo
prozna, koja ne sadrže varijacije na temu putovanja, a brojna su ona koja su neposredno
izgrađena na motivu puta, putnih susreta i doživljaja. Biblijska i klasična tradicija donose niz
tipskih obrazaca putovanja: Ep o Gilgamešu, Kainova kazna, Izlazak, Argonauti, Eneida. Od
Homerove Odiseje do islandskih saga i Beovulfa, uz rat i često u vezi sa njim, putovanje tvori
značajnu temu epske književnosti. Svi najstariji romani nastali između II i VII veka naše ere
temelje se, kako je pokazao Mihail Bahtin, na hronotopu puta.
…..Možda i najstariji prozni tekst, napisan u Egiptu u doba dvanaeste dinastije, hiljadu godina
pre Odiseje, pripovest je o mornaru koji posle brodoloma dospeva na čudesno pusto ostrvo.
Brodolomnik nalazi hranu, gradi sklonište, uspeva da upali vatru i da prinese žrtve paljenice
bogovima. Pored realističkih, priča sadrži i fantastične elemente, kao što je pojava ogromne i
strašne zmije sa kojom mornar razgovara i koja mu proriče da će na ostrvu ostati četiri
meseca. Naposletku, zmija, kao glasnik spasenja, daruje junaku „mnoštvo dragocenosti“.
Putnik se vraća kući i gospodaru prepričava svoje doživljaje. Priču „Mornar brodolomnik“
možemo nesumnjivo posmatrati kao prvu robinzonadu u svetskoj književnosti, možda i kao
prvi putopis, jer sadrži elementarnu putopisnu strukturu: odlazak, povratak i pripovest o
doživljajima s putovanja. No posebno je važno što se već u ovom najstarijem zapisu o
131
putovanju mešaju fantastički i realistički elementi; naravno, ukoliko pretpostavimo da je

putnik zaista doživeo brodolom i dospeo na neimenovano ostrvo gde je, upotrebivši „nemušti
Page
jezik“, uspeo da sazna svoju sudbinu i da uživa zaštitu htonskog stvorenja. Očigledno je
pritom da se veoma rano otvaraju i osobene napetosti između prirode i kulture, stranog i
domaćeg, mita i stvarnosti, laži i istine. U stvari, u najtešnjoj vezi s putovanjem bio je, barem
kako svedoče najstariji sačuvani tekstovi, mit.
„I dođoše u Ofir, i uzeše odande zlata četiri stotine i dvadeset talanata, i donesoše caru
Solomunu“, čitamo u Starom zavetu priču o pohodu Solomonovih brodova u Ofir (oko 945. g.
p. n. e.). Da li je u pitanju fantazija ili stvarnost? Naime, na pitanje gde se Ofir nalazio Stari
zavet nam ne daje odgovor, ostavivši potonjim naraštajima na raspolaganju bezbroj mogućih
putanja u potrazi za legendarnim blagom. Ofir je zaista poseban: Kolumbo je tragao za njim u
Zapadnoj Indiji, Kabo u Južnoj Americi a Portugalac u istočnoj Africi. Bez obzira na
povremenu nepouzdanost biblijske mašte, Solomonova ostrva danas ipak postoje, nalaze se
kod Papua Nove Gvineje.
…..Gorila je veoma rasprostranjena reč, upotrebljavamo je i figurativno kako bismo ukazali
na određen tip ljudi, po pravilu muškog pola. Ovaj izraz, međutim, dugujemo još jednom
ranom putniku i njegovom opisu putovanja. Hano Kartaginjanin, veliki moreplovac i
istraživač je u petom veku pre naše ere oplovio zapadnu obalu Afrike, a do nas je dospeo tekst
na grčkom koji je najverovatnije njegov lični opis preveden s punskog jezika u trećem veku
pre naše ere. Kad je dospeo do mesta gde se danas nalazi Sijera Leone ili možda Kamerun
(oko toga postoji neslaganje proučavalaca), Hano je ugledao zaliv nasred kojeg je bilo ostrvo
ne kojem je bilo jezero nasred kojeg je bilo još jedno ostrvo „puno divljaka, uglavnom veoma
kosmatih žena koje su naši tumači zvali gorile []“. Hanovo putovanje bilo je
predmet kontroverze sve dok sredinom devetnaestog veka dlakavi majmuni iz Gabona nisu,
zahvaljujući američkom istraživaču po imenu Sevidž (da ironije bude veća, ovo prezime se
može prevesti kao „divljak“) dobili ime „gorile“. Ako su Hanove „gorile“ zaista bile vrsta
majmuna, onda se u njegovom slučaju opravdano može govoriti o veoma otvorenom konceptu
humanizma koji upućuje na krhku liniju koja od početka razdvaja istinu i laž, znanje i
neznanje, stvarnost i predstave. Glavno pitanje rane putopisne književnosti je dokle seže
imaginacija.
…..Ambivalentna figura pustolovnog, moćnog i lukavog Odiseja možda je odgovarajući
arhetip putopisca. Grci su vodili veliku polemiku o geografiji Odiseje. Eratosten je u trećem
veku pre naše ere smatrao da je Homer zabavljač a ne geograf: „Poprište Odisejevih lutanja
naći ćete kad pronađete krojača koji je zakrpio vreću vetrova“. Zemljopis Odiseje je
neprestano bio predmet ispitivanja i do nas dolazi neopisivo mnoštvo glasova. Navešćemo
nekoliko poznatih primera. U petom veku pre naše ere Tukidid izveštava da Kiklopi žive na
Siciliji, Strabon u Geografiji staje u odbranu Homera, dok vekovima kasnije, Bedeker za
Južnu Italiju iz 1930. godine tvrdi da se pruga na jugu Italije približava mestu gde je Polifem
gonio „moćnog Odiseja“. Kalipso je locirana na Malti, Maderi i Islandu. Poznata je i priča o
francuskom piscu, diplomati, političaru i prevodiocu Odiseje, Viktoru Beraru (1864-1931),
koji je, nadahnut Šlimanovim istraživanjima, čitavo blago potrošio u pokušaju da utvrdi kuda
je Odisej u svojim lutanjima zaista plovio.
…..Važno je, međutim, obratiti pažnju na okvir pripovedanja u Odiseji, odnosno na činjenicu
da najneobičnije epizode junak pripoveda na dvoru kralja Alkinoja. Kraljev kritički komentar
odnosi se na mogućnost putnikovog laganja, jer je on bio na putovanju na kojem mi nismo
bili (kao i svaki putopisac). Odnos između stvarnosti i pripovedanja ispituje se naročito u
jedanaestom pevanju, usred Odisejeve priče o silasku u Had, kad se pojavljuje Areta koja traži
da Feačani saopšte svoje utiske o gostu:
Kada gledamo tebe, Odiseju, na umu nam nije
132
Da si prevarljiv ti i kovaran, k’o što ih mnogo

Crna ishranjuje zemlja po širokom rasute svetu,
Koji izmišljaju laži, te niko ih ne bi raspozn’o:
Page
Ali ti osvajaš rečma, a srce čestito imaš,

Sve što si nama isprič’o k’o umetnik pevač si rek’o (…)
…..Alkinoj diplomatski izbegava da odgovori na pitanje istinitosti priče, već ukazuje,
moderno rečeno, na njenu estetsku vrednost. Istina se ne može proveriti, ali se umetnička
veština može prepoznati. Poput Homera, Odisej pobuđuje zadovoljstvo, a kada neko kazuje
kao pesnik znamo da kod Grka istinitost priče nije u prvom planu.
…..Pored relacije između istine i pripovedanja, u Odiseji je utemeljen snažan odnos priče i
identiteta, pripovedanja i imenovanja. Povod da Odisej ispriča svoju opširnu pripovest
Feačanima bio je kraljev zahtev da stranac iskreno kaže ime kojim su ga zvali otac i mati,
zatim zemlju i narod iz kojeg potiče. Ovaj poziv na iskrenost je naglašen tim više što je Odisej
tokom svog putovanja prinuđen da skriva i proverava vlastiti identitet (na primer, kod Kiklopa
postaje „Niko“). Karakterizacija Odiseja kao nekog ko se lažno predstavlja i ko vešto
krivotvori priče, mnogo više odgovara tipu putnika nego tipu kralja. Čak i prilikom povratka
na Itaku on skriva svoj identitet tako što se Ateni, prerušenoj, „u obliku mlada pastira“, lažno
predstavlja kao Krićanin i raspituje se o ostrvu na koje je dospeo. Boginju to zabavlja i ona se
otkriva u pravom obličju kazujući mu „krilate reči“:
Lukav bio bi taj i himben, koji bi tvoja
Mog’o preteći kovarstva, ma i bog hteo to koji!
Zlico, svaštòznanče, tebi kovarstava nikada dosta?
Ni u svojoj zemlji zar prevare i lažne reči
Nećeš da ostaviš, koje od mladosti tebi su drage?
…..Izgleda da se junak najbolje snalazi u ulozi putnika. On se još nekoliko puta po povratku
na Itaku služi lažima. Svinjaru Eumeju predstavlja se kao prosjak i kazuje mu svoj izmišljen
životopis u kojem čak najavljuje da će se uskoro vratiti i sam Odisej. Docnije proscima i
Penelopi, prerušen u prosjaka, pripoveda lažne priče. Govornik je toliko uverljiv da iz
Penelopinih očiju teku „potoci suza“. Paradoksalno je da onaj ko, poput psa Argosa,
prepoznaje prerušenog putnika umire, što mnogo govori o odnosi prirode, kulture, putovanja,
pripovedanja, istine i laži.
…..Shodno tome, ako fantastična putovanja iz Odiseje smestimo u njihov pravi kontekst,
među priče putnika što, kako kaže Alkinoj, „izmišljaju laži“, onda potvrđujemo njihov
književni a ne stvarnosni značaj. A taj značaj neodvojiv je od junakovog ponovnog otkrivanja
pravog identiteta i društvene uloge (Telemahov otac, Penelopin suprug, kralj Itake). Putnici su
od najranijih vremena s piscima delili veštinu izmišljanja. Pa ipak, kao što smo pomenuli,
žudnja za činjeničnom verifikacijom geografije Odiseje navodila je putnike da plove s
Homerom u ulozi kapetana. U tom duhu je Šliman, posle nekoliko dana provedenih na Itaki,
otkrio Laertovo imanje i deset Eumejevih svinjaca.
…..Ako prihvatimo da je Odiseja arhetipska priča o identitetu, onda je potreban tek mali
korak da uvidimo da je to putnikova priča u kojoj svaki novi susret sa strancem pobuđuje
neizbežno pitanje:
Jesu li obesni oni i divlji, bez ikakve pravde,
Ili vole li goste i bozima odaju l’ poštu.
…..Bilo da je u pitanju ropstvo kod žene ili pretrpljeno nasilje od strane muškaraca, Odisejeva
iskustva su poznata koliko i paradigmatična. S jedne strane nalazi se surovost prirode (okrutni
Kiklopi i njihove pećine), s druge, pitomost kulture (uglađeni i civilizovani Feačani i njihovi
133
kultivisani vrtovi).
Postojao je u antici i jedan drugačiji tok u kojem je putovanje kroz prostor bilo nezamislivo
Page
bez putovanja kroz vreme. U klasičnoj grčkoj književnosti nalazimo mnogobrojne primere
razvijenog primitivizma putem kojeg se idealizuje čovek prošlosti iz pukih hronoloških

razloga. Homerov savremenik Hesiod peva o „zlatnom pokoljenju“ ljudi koji su živeli za
vreme vladavine boga Krona, siti, zdravi i veseli. Mit o zlatnom dobu se vremenom stopio s
drugim mitovima i javila se ideja da se u prostornoj sadašnjosti, u skrivenoj geografiji, u
nepoznatom, traga za istorijskom prošlošću. Iako uglavnom ne veliča primitivno stanje,
Odiseja je pružila važan okvir za ovaj mit pričom o Elizijskim (Jelisejskim) poljima, u sceni
iz četvrtog pevanja u kojoj Protej uverava Menelaja:
Tebi, Divova nego, Menelaju, ne daju bozi
Umret’i ostavit’ sunce u onom konjovitom Argu,
Nego će besmrtni bozi u Elisij poslati tebe
Na kraj sveta, gdeno plavokosi živi Radamant;
I gde najlakšim žive životom oni koji su onde.
…..Budući da se tragalo za Odisejevim putanjama, onda svakako ne iznenađuje ni što se
jednako, a možda još i više tragalo za geografskim položajem Jelisejskih polja:
Traž’mo srećne predele bogata ostrva
Gde neorana zemlja daje žito
Svake godine i vinograd nerezan
Stalno cveta (…)
Jupiter je odvojio ove obale
Za pobožan narod kad je iskvario
Zlatni vek tučanim i otupio zatim
Gvožđem stoleća, čijim se pobožnim ljudima –
Po mom proročanstvu – srećno bekstvo pruža.
…..Strabon je u Geografiji tvrdio da se „ostrva blaženih“ nalaze negde u blizini današnjeg
Maroka, a Plinije ih smešta „levo od Mauritanije“. Kako ističe Reni, „razvoj ovih mitova
ukazuje na želju da se imaginarna istorijsku prošlost smesti u stvarnu geografsku sadašnjost.
Moreplovci u srednjem veku i renesansi plovili su s nadom da će dospeti do ovih ostrva, koja
su još uvek bila slavljena u književnosti i legendama, a kad ih nisu nalazili nisu ih ni
zaboravljali ili vraćali u njihov izvorni istorijski ili legendarni kontekst, već su ih smeštali
drugde, van granica svojih istraživanja“.
…..Godine 1935. Lavdžoj i Boas napisali su istoriju primitivizma u antici i utvrdili da je
postojala podela između stvarnih i izmišljenih savremenih primitivnih naroda. Među potonje
su smestili Hiperborejce koji, prema Pindaru iz X Pitijske ode, provode vreme u gozbi,
sviranju na liri i u igri, ne muče ih bolest niti starost, a žive negde daleko na severu, odakle
duva vetar borej. U prvu kategoriju pak spadaju Skiti, mada ni o njima nema pouzdanih
podataka. Strabon, kao sledbenik Homera i Eshila, ceni skitski prost i častan način života, ali,
u jednoj figuri koja će odjekivati vekovima, žali što se „naš način života raširio među gotovo
svim narodima i pogoršao njihov život uvodeći među njih luksuz“. Promišljanje o efektima
„naše“ civilizacije na druge obeležiće evropsku misao od renesanse (Ronsar, Montenj),
prosvećenosti (Ruso, Monteskje) sve do danas (Said). Kulturni primitivizam, koji će
neprestano provejavati kroz putopisni diskurs, nastao je dakle veoma rano. Lavdžoj i Boas
izložili su sažetu i tačnu definiciju, nagoveštenu još u žučnoj prepisci Voltera i Rusoa
sredinom XVIII veka: „nezadovoljstvo civilizovanih civilizacijom“. Nekakvi ljudi, obavezno
naši savremenici, negde daleko, žive prirodnijim, čistijim i primerenijim životom od nas.
134
…..Mnogi klasični pisci razrađivali su temu Skita, sa svim njenim implikacijama vezanim za
odnos prirode i kulture, vrline i poroka. Među mnogobrojnim kandidatima koji su bili poznati
pod zbirnom odrednicom Sedam mudraca bio je, prema Diogenu Laertiju, i legendarni
Page
Anaharsis, poreklom Skit. Nepoznati autor, najverovatnije u prvom veku naše ere, sastavio je
Anaharsisova Pisma, u kojima se priča o Skitima upotrebljava na isti način kao što će pojedini
renesansni pisci veličati Indijance ili Tahićane. Kao što biva, bilo je i onih koji su smatrali da
su Skiti etalon za primitivizam, poput Tertulijana, koji ih je optužio da vreme provode
uglavnom nagi, ugađajući svojim seksualnim prohtevima, te da komadaju tela mrtvih roditelja
kako bi ih žderali na gozbama.
…..Herodot iz Halikarnasa, krećući se najverovatnije prema mapi koju je načinio
Anaksimandar, bio je najveći putnik u petom veku pre naše ere i lično je upoznao veći deo
tada poznatog sveta. Ima proučavalaca koji u radovima Herodota i Ktesije vide prve primere
evropske putopisne književnosti, jer oni barem delimično opisuju daleke zemlje na temelju
iskustva iz prve ruke. No Istorija svakako utemeljuje tradiciju po kojoj je putovanje viši oblik
saznanja. Prema poučnoj priči, Solon je „da bi video sveta“ otputovao kod Kreza u Sard. Ovaj
ga je lepo ugostio, pokazao mu svoje sjajno bogatstvo i zgodnom prilikom upitao: „Prijatelju
Atinjanine, do mene je došao glas o tvojoj mudrosti i da si, putujući kao mudrac, obišao i
upoznao mnoge zemlje; sad me je obuzela želja da te zapitam kojeg čoveka smatraš
najsrećnijim na svetu?“. Odgovor je izneverio domaćinova očekivanja, jer je putnik izgleda
od najranijih vremena donosilac neočekivanih znanja. Krez je Solona otpustio misleći kako
ovaj nije veliki mudrac nego velika budala koja o smislu života sudi na osnovu smrti. U
poznatom epilogu, posle putnikovog odlaska bogovi su se osvetili njegovom domaćinu.
…..Istorija se smatra jednim od temelja naučnog istoriografskog metoda, ali neki od
Herodotovih prikaza, kao na primer onaj o mravu koji je „veći od lisice, ali ipak ne toliko
velik kao pas“, bili su dovoljno neobični da budu prepisani u Mandevilovim putovanjima a
ismejani kod Rablea. Što se istorije putopisa tiče, Herodot je mnogo važniji kao otac
etnogeografije nego kao utemeljivač istoriografije. Prema takvom tumačenju, u Istoriji su
utemeljeni pravila i kategorije na osnovu kojih su zapadni filozofi, misionari, kolonizatori,
često u liku putopisca, opisivali druge. Grčki istoričar razvija obrazac prema kojem se svakoj
skupini pripisuje sedam kategorija kulturoloških činjenica, među koje spadaju mesto i način
stanovanja, klima, jezik, način odevanja i ishrane, ugled pravosuđa, načini vođenja rata i
diplomatska sredstva da se on izbegne. Ovim kategorijama se mogu dodati i verski običaji,
pogotovo oni vezani za sahranjivanje.
…..Kao primer Herodotovog diskursa za naše ciljeve može poslužiti odlomak u kojem se
opisuju Indusi. Oni žive „najdalje na istoku od svih naroda u Aziji o kojima se nešto sigurno
zna“. Nakon što je opisao navike ishrane, stanovanja i sahranjivanja, autor prelazi na temu
seksualnih odnosa:
…..Oni ne ubijaju ništa što je živo, niti što seju, niti im pada na pamet da grade kuće. (…)
Polno općenje [sic!] kod svih Indusa koje sam spomenuo vrši se javno, kao kod stoke, i svi
imaju jednaku boju kože, skoro istu kao Etiopljani. Njihovo seme kojim oplođavaju žene nije
isto kao kod drugih ljudi, nego je crno kao i boja kože (…) Ovi Indusi stanuju dalje prema
jugu od Persije i nisu nikad priznavali vlast Darija.
…..U ovom, kao i u nizu drugih opisa jasno se vidi šta je za grčkog autora bitno i šta oblikuje
njegov pogled na drugog. Najpre su, naravno, vidljivi grčki interesi i oni su uglavnom
zadovoljeni opisima veštine ratovodstva i političkog uređenja kod drugih naroda (kao u
navedenim stihovima iz Odiseje: da li su divlji ili vole goste). Osim toga, uočljivo je da
Herodot ne opisuje druge kao neko ko uzima učešće u njihovim običajima i u svakodnevnim
životnim praksama. On druge opisuje kao posmatrač, između njega i drugih uvek postoji
distantio. Otuda se autor često oslanja na glasine, mada on svom izlaganju povremeno želi da
podari auru istinskog svedočanstva: „Do sada sam pričao o onome što sam vlastitim očima
135
video i što sam sâm saznao, a odsad ću pričati sve onako kako sam čuo da Egipćani pričaju,
ali ću ipak tu i tamo dodati i ponešto što sam i sam video.“
Page
…..Distantio ima različite mere i raskorak biva sve veći kako se autor udaljava od grčkog
sveta u pravcu severa, zapada ili istoka. Androfagima, ili ljudožderima posvećeno je svega
nekoliko redaka: „Androfagi imaju najsurovije običaje na svetu, a nemaju ni pravde ni
zakona. Bave se stočarstvom i oblače se slično kao i Skiti, a imaju svoj poseban jezik i (…)
hrane se ljudskim mesom“. Neuri su opisano još škrtije: „Izgleda da su svi ovi ljudi
čarobnjaci, jer Skiti, pa i Heleni nastanjeni u Skitiji, pričaju da se svaki Neur jedanput
godišnje pretvara nekoliko dana u vuka, a zatim ponovo dobija svoj prvobitni oblik“. To
Herodot ne vidi svojim očima, ali retorički želi ovaj iskaz da podvede pod istinu: „Mene nisu
mogli u to da uvere, ali oni uporno tvrde da je to istina, pa se čak i zaklinju“. Bez obzira što u
ovu priču navodno ne veruje, Herodot je ipak saopštava čitaocu. To isto važi za Atarante,
jedine ljude na svetu koji nemaju lična imena, Troglodite, pećinske Etiopljane koji se hrane
„zmijama, gušterima i drugim gmizavcima“ , Isidonce koji kuvaju svoje umrle očeve, i
mnogobrojne druge narode koji se uglavnom ukratko opisuju u Istoriji. Za potonju tradiciju
biće naročito važna tzv. Herodotova metoda. On, naime, druge narode, bilo da su stvarni ili
izmišljeni, svodi na svega nekoliko osobina koje izazivaju gnušanje prosečnog Grka, što čini
da to postane kategorija po sebi: kategorija monstruoznih poluljudskih čudovišta. Na
rubovima poznatog sveta nailazimo na raznovrsna čudovišta, ali i na velika bogatstva. Bilo
grozno ili lepo, uvek je u pitanju za prosečnog posmatrača nešto neobično sve dok, kao u
srednjem veku, zbrka stvarnog i fiktivnog ne dostigne kritičnu tačku.
…..Naravno, to još ne znači da je Herodot bio opsednut ovom temom, budući da je reč tek o
jednom sloju Istorije. Pa ipak, čak i kad govori o bližim krajevima, pisac računa s opozicijom
između onoga što je čuo i video i onoga što je njegovo grčko čitalaštvo iz petog veka pre naše
ere smatralo normalnim (izlazi, dakle, u susret horizontu očekivanja). Ova metoda vidljiva je
na osnovu navedenih primera: Indusi ne ubijaju ništa što je živo (za razliku od Grka koji
ubijaju radi zabave, sticanja bogatstva ili slave); ne seju ništa (za razliku od grčkih
zemljoradnika); i ne grade kuće (za razliku od Grka koji su obično ponosni na svoj oikos).
Neki autori Herodotovu etnogeografsku metodu posmatraju kao kamen temeljac političke
prakse našeg odnosa prema drugima od antike do danas i nazivaju ga zakonom individualno-
grupne identifikacije. Ovaj zakon omogućuje da jedan predstavlja množinu, i da množina
predstavlja jedninu, što je vidljivo iz jedne od najviše upotrebljavanih generalizacija –
„narod“. U proznim vrstama, a pogotovo u putopisima, ovakva retorika je sveprisutna, a na
retoričkom planu ogleda se u jednostavnim počecima semantičkih celina: „Italijani su…“,
„Nemci su…“, „Srbi su…“ itd. ili „Italijan je…“, „Nemac je…“, „Srbin je…“ i sl. Čak i kod
autora koji su bezrezervno usmereni ka razradi pripovedačke distance, poput Tolstoja u Ratu i
miru nalazimo usamljen ali tim upadljiviji sud koji je tipska ilustracija Herodotovog zakona
individualno-grupne identifikacije, a prema kojem je Nemac „samouveren gore od svih, jače
od svih i odvratnije od svih, jer on misli da zna istinu“. Ovakav pristup uvek potiče od kuće,
jer je glavna pretpostavka za svako poređenje postojanje sopstvenog etničkog identiteta koji je
intersubjektivno jemstvo razlike oličene zamenicom „mi“ (pripovedač ne zna, odnosno zna
istinu; Rusi, za razliku od Nemaca ne znaju odnosno znaju istinu itd). Naravno, unutar
etničkih grupa postoje preovlađujuće prakse označavanja stranog, neke od njih su
prihvatljivije za razliku od drugih. Sve to čini osnovu naših razmišljanja o kulturi, rasi,
društvu i tome slično. Prema drugim autorima, poput Lotmana u Semiosferi, „nemogućnost
prevođenja“ među kulturama je suštinska osnova proizvodnje novih informacija. Naravno,
naličje svega je popularna posledica ovakvog mišljenja, odnosno površna pretpostavka da svi
pripadnici nekog naroda dele istovetne karakterne osobine.
Herodot, dakle, upotrebljava stereotipne, svedene formule kako bi opisao narode, što će ostati
bitno obeležje evropskog putopisnog diskursa. Značaj ovako utemeljenog etnogeografskog
136
diskursa, bilo da se on oslanja na pozitivnu ili negativnu stereotipizaciju, za razvoj putopisa

ne može se dovoljno naglasiti. Nemoguće je zamisliti Stendalov, Geteov, Hajneov,
Page
Nenadovićev, Tišmin ili bilo čiji putopis bez momenata u kojima pokušavaju da govore o
„prirodi“ pripadnika naroda među čijim predstavnicima kao putopisci borave. U potonjoj
tradiciji, uključujući tu i raznovrsne „avangardne“ i modernističke primere, značajan retorički
sloj putopisa oslanja se na ovakve etnogeografske poduhvate, i uobičajeni zadatak putopisca
je da, koristeći se Herodotovom metodom (zakonom individualno-grupne identifikacije)
izloži, manje ili više razrađeno, karaktere različitih naroda. Kad budemo govorili o ishodištu
putopisa, obratićemo pažnju na delatnost pripovedačkog prisvajanja koja se nalazi u osnovi
predstavljanja drugih, a koja svoje daleko poreklo ima u pisanju Istorije. Ovo će istovremeno
biti osnova za pojedine novije kritičke pristupe putopisu koji ga tumače kao žanr koji je
saučesnik moći, odnosno kolonijalne dominacije i kulturne hegemonije „velikih naroda“.
…..Posebno je važno primetiti da je što su narodi udaljeniji udeo stereotipizacije sve veći.
Tako na primer Egipćani imaju istoriju, dok daleki narodi vreme po pravilu opažaju na
neobične, gotovo bizarne načine. Povrh toga, trenutne i akcidentalne osobine naroda, o kojima
je autor uglavnom čuo, predstavljene su kao njihova esencijalna i nepromenljiva priroda.
Etnogeograf iz Halikarnasa takođe razvija ideju o uzajamnim vezama klime i geografije, kao
dve stalne sile, s prirodom naroda u određenim regionima poznatog sveta, poput navoda iz
opširnijeg opisa Egipćana: „Kao što egipatsko nebo izgleda drukčije nego na drugom mestu, i
kao što je reka Nil drukčija nego ostale reke, tako su tamo i navike i običaji ljudi postali
sasvim drukčiji nego što su kod drugih naroda“. Problem s Herodotom, kao i s njegovim
mnogobrojnim poznatim i anonimnim sledbenicima sve do danas, leži u tome što u svom
esencijalizmu i prikazivanju razlika u korist grupe kojoj pripadaju propuštaju da promisle
kako bi izgledalo da se njihovi kriteriji primene na njih same. Stvar je prosta: ako postoje
narodi koji kuvaju svoje očeve i ne umeju da razlikuju dobro i rđavo, onda je teorijski moguće
da se u određenim okolnostima i sami Grci nađu u takvom stanju.
…..Za Grke su Rimljani bili samo jedno od varvarskih plemena, a potonji su kasnije, kako je
rasla njihova moć, bez mnogo inovacije usvojili grčki model odnošenja prema drugom. Plinije
Stariji se među prvima okrenuo Herodotu i njegovim sledbenicima, s posebnim zanimanjem
za čudesno i monstruozno. Plinije je tvrdio kako je konsultovao više od dve hiljade knjiga
kako bi napisao svoju Prirodnu istoriju (oko 77. godine). Kao što pokazuje Džon Blok
Fridman u knjizi Monstruozne rase u srednjovekovnoj misli i umetnosti, Plinijeve fantastične
„rase“, „monstruozni“ narodi koje je navodno sreo na svojim putovanjima, ili ih je pronašao
kod Herodota i drugih autora, predstavljale su važan deo referentnog sistema evropske
literature i folklora srednjeg veka. S druge strane, u Tacitovoj Germaniji (De Origine et situ
Germanorum, oko 98. godine) opisuju se pod uticajem niza autora, u duhu primitivizma,
bliski drugi, odnosno varvari severnih šuma, ali iz perspektive sopstvenog društva koje je
degenrsno. Naravno, i ovde se, kao i u slučaju Herodota može govoriti o političkoj poenti,
samo nešto drugačijoj. Naime, Tacitov cilj nije da ukaže na to šta razlikuje Rimljane od
varvara, već da, opisujući vrednost pojedinih običaja (jednostavnost, gostoljubivost, vojnička
hrabrost…) potonjih ukaže na to kolika opasnost preti od njih. Osim toga, stiče se utisak da je
Tacit idealizovane rimske vrline primenio na njemu u suštini nepoznate narode koje on
podvodi pod širu odrednicu Germani (to je s vremena na vreme oduševljavalo nemačke
nacionaliste). Ipak, Tacitov prikaz nije uvek pozitivan – on, na primer, uočava sklonost
Germana ka opijanju, lenjosti i varvarskom ponašanju. Konačno, Tacit nikada nije putovao u
zemlje koje opisuje, već se u svom radu oslanjao na Plinija Starijeg, Cezara, Strabona,
Diodora Sicilijanskog, Posejdonija, kao i na razgovore s trgovcima i vojnicima koji su imali
priliku da putuju na drugu obalu Rajne i Dunava.
…..U helenističkom periodu već formirani elementi tradicije – primitivizam, mitska ostrva i
etnogeografija – zadobili su oblik imaginarnih putovanja na čudesna ostrva, često pod
137
uticajem istočnjačkih priča. U helenističko doba uočljiv je izuzetan procvat geografske i

putopisne literature. Grci su i ranije pokazivali interesovanje za takve priče, o čemu, naravno,
Page
svedoči uspeh Odiseje, Aristejeva Arimaspeia , potresna epizoda o Iji u Eshilovom

Okovanom Prometeju i tekstovi jonskih pionira istorijsko-geografskog pisma koje vrhuni u

Herodotovom delu. Posle Aleksandrovih osvajanja, ova literatura je zadobila nove sadržaje.
Sve više su prisutna svedočenja očevidaca – generala, admirala, izaslanika. Puko nabrajanje
njihovih imena dovoljno je da se stekne utisak o obimu literature koja uglavnom nije dospela
do nas. Mnogi ovo obilje putopisnih svedočanstava upoređuju sa sličnim umnožavanjem
putopisa u Evropi na pragu modernog doba, u šesnaestom i sedamnaestom veku.
Putopisna književnost koja je nastajala u to vreme može se podeliti na dva tipa: putničke
fantazije (izmišljeni opisi egzotičnih pustolovina bez realističkih primesa) i putovanja u
tuđinu (uglavnom fikcija, ali s nastojanjem da se postigne uverljivost opisa). Nijedna putnička
fantazija nije sačuvana, ali postoje njihovi odjeci, među kojima se po neobičnosti izdvaja spis
Neverovatno Antifana iz Berge (IV vek p. n. e) u kojem se pripoveda o gradu u kojem je
toliko hladno da se reči smrzavaju čim se izgovore, a mogu se čuti tek u proleće, kad se otope.
S druge strane su bila „putovanja u tuđinu“, u kojima je prisutna težnja da se izmišljena
zbivanja prikažu kao stvarna, odnosno da se čitaoci ubede da je posredi opis stvarnosti.
Glavna figura je Jambul, ali je bilo autora i pre njega poput Hekateja i Euhemera.
…..Najraniji poznati sastav utopijske prirode u formi putovanja u tuđinu je spis Peri
Hyperboreon Hekateja iz Abdere, savremenika Aleksandra Makedonskog. Ovaj pisac izlaže
idealizovanu sliku Hiperborejaca, ali je uokviruju geografskim i astronomskim podacima, što
je navelo brojne geografe da pokušaju da utvrde o kojim je tu mestima zaista reč. Hiperborejci
žive na plodnom ostrvu Heliksoja, velikom otprilike kao Sicilija. U Hiera Anagraphe
Euhemera iz Mesene na Peloponezu ili iz Mesine na Siciliji (III v. p. n. e.) prikazuje se
neobično putovanje čiji je cilj razvijanje naročite filozofsko-religijske teorije. U ovom po
svemu sudeći veoma obimnom, danas izgubljenom delu, autor je opisao mnogobrojna
putovanja u svojstvu izaslanika makedonskog kralja Kasandra. Pisac stapa geografske i
botaničke fakte s političkim uvidima vezanim za razlike u uređenjima dalekih zemalja, a to
čini s toliko uspeha da su mnogi, pre svih Diodor Sicilijanski, posmatrali njegov spis kao
pravu istoriju.
Jambulovo delo, nastalo između 165. i 50. p. n. e, dospelo je do nas u izvodima zahvaljujući
spisu Bibliotheke njegovog, po svemu sudeći, mlađeg savremenika Diodora Sicilijanskog.
Kasnije su ti delovi preštampavani na pragu modernog doba u dve izuzetno uticajne zbirke u
putovanjima iz šesnaestog veka. Jambulov rad objedinjuje dostignuća njegovih prethodnika.
On je upotrebio astronomske, geografske, zoološke i antropološke podatke kako bi svojoj
pripovesti podario veo autentičnosti. U priči ispričanoj u prvom licu pripoveda se o tome kako
je Jambul, nakon plovidbe južno od Etiopije naišao na Sunčeva ostrva u blizini Ekvatora, na
kojima je klima „najumerenija“ i gde žive dugovečni ljudi. Jambul, ili možda Diodor, u
oduševljenju navodi Homerov opis Alkinojevih vrtova. Sunčeva ostrva su, poput Platonove
Atlantide ili Apolonovog hrama na ostrvu Hipeborejaca o kojem je pisao Hekatej, kružnog
oblika; utopijska klima je prijatna i zdrava; hrana i voda prisutni su u izobilju; žitelji su visoki,
stasiti, zdravi i dugovečni; metafora sunca ovde je vezana za pravdu, slično kao kod proroka
Malahije koji govori o „suncu pravde“ . Naposletku je skupina putnika proterana s idealnih
ostrva zbog svojih „rđavih navika“.
…..Imaginarna putovanja poput Jambulovog bila su po svemu sudeći veoma popularna u
drugom veku naše ere, pošto je Lukijan napisao parodiju koja se oslanja na čitalačko
poznavanje putopisne tradicije. Parodiji su izloženi ne samo Jambul, čije ime se i pominje,
već i stvarni putnici poput Herodota, filozofi poput Platona ili pisci poput Homera, kao i svi
drugi koji su pisali o fantastičnim i legendarnim ostrvima: „sve u mojoj priči je manje ili više
komična parodija ovog ili onog pesnika, istoričara i filozofa iz starine, koji su napisali
138
glavninu priča ispunjenih čudesima i bajkama“. Lukijanova Istinita priča je fikcionalno delo
ispunjeno prihvatljivim lažima u kojem se pripoveda o dugom pomorskom putovanju koje
Page
uključuje, pored poznate posete mesecu, posetu ostrvu večnog proleća, prirodnog obilja i
muzike, na kojem hleb raste pečen a iz izvora teku med, mleko i vino. Na ovom Ostrvu
blaženih žive junaci, pesnici i filozofi – izuzev Platona („on živi u svom zamišljenom gradu
povinujući se zakonima koje je sam napisao“). Potom Lukijan i njegova družina posećuju
neprijatno Ostrvo užasa, na kojem se nalaze raznovrsni kažnjenici, među kojima su najstrože
kažnjeni lažovi, uključujući Ktesiju i Herodota. „Kad sam ih ugledao ponadao sam se dobru,
jer ja nikada nisam svesno izrekao nijednu laž“, piše Lukijan. Posle brojnih pustolovina priča
se okončava na Antipodima, gde putnici doživljavaju brodolom. Autor na kraju obećava
nastavak, što je, razume se, još jedna od njegovih laži.
…..Istraživači na osnovu Lukijanove Istinite priče zaključuju da su putopisne priče bile dobro
poznate u njegovo vreme, ali i da je publika već shvatila da te priče odlaze predaleko. Lukijan
je znao zašto putovanje i laganje idu ruku pod ruku, i on upotrebljava retoričku konstrukciju
koja je jedna od glavnih prećutnih pretpostavki putopisnog žanra: „Ako neko ne veruje u ovo
uveriće se da kazujem istinu kad sam dospe tamo gde sam ja već bio“. Lukijan ne imenuje sve
tvorce lažnih priča, jer smatra da će ih čitaoci sami prepoznati. Ali on otkriva da je otac sviju
njih Homerov Odisej koji na dvoru kralja Alkinoja pripoveda o vetrovima uvezanim u vreći, o
jednookom Kiklopu, o ljudožderima i divljacima, o preobražajima pod uticajem lotosa. S
Lukijanom je parodija osvojila žanr putovanja.
S druge strane je, naravno, bila geografija. Lukijan je bio savremenik Ptolomeja, najvećeg
geografa antike. Upravo će krajem srednjeg veka, obnova geografskih znanja starih doprineti
usponu pomorskih putovanja i otkrivanju novih kontinenata. Ipak, vrlo je teško precizno
utvrditi dokle su sezala geografska znanja starih, odnosno koji je bio opseg njihovih
putovanja. Primera radi, Herodot je još u petom veku pre naše ere znao da postoji Kaspijsko
jezero, odvojeno kopnom od mora, to su znali i Marin iz Tire i Ptolomej. Solin je već u trećem
veku naše ere prvi upotrebljavao reč mediterraneus, ali samo kao pridev za onu oblast koju
danas zovemo Mediteran. U trećem veku posebno važno delo je takozvani Antonini Itinerariu,
odnosno popis postaja i razdaljina na putevima unutar Rimskog carstva. Sličan zapis
predstavlja Tabula Peutingeriana, koja verovatno potiče iz trećeg veka, mada je najstariji
postojeći primerak tek iz trinaestog. Ovo su primeri objektivističkog pristupa putnoj mreži u
Rimu, a istovetan tip objektivizma, koji je doživeo vrhunac u trećem veku naše ere, odigraće
nekoliko vekova ranije važnu ulogu u raspoznavanju stvarnih od imaginarnih putovanja, kao u
slučaju Horacijeve pesme „Put u Brindizi“.
…..Francuski proučavalac Mišel Bido ističe da je ova Horacijeva rana pesma pravi predak
modernog putopisnog žanra, budući da sadrži autobiografske dimenzije, jasno omeđen
kulturni vidokrug, etnogeografska zapažanja, književne reference. Satira počinje stihovima
„Egressum magna… Roma“ (“Kada otputovah iz velikog Rima“) i opisuje Horacijevo
putovanje iz 38. g. p. n. e. do Brindizija u društvu Mecene i drugih sledbenika Oktavija
Cezara. Satira je pre svega komični Horacijev autoportret kao beznačajnog člana pratnje
moćnog Mecene, čiji je zadatak da pregovora o primirju između Antonija i Oktavijana (ishod
je bilo sklapanje Brindizijskog mira 36. g. p. n. e.).
Horacije najpre putuje zajedno s prijateljem Heliodorom, zaustavljaju se u Ariciji kako bi
obedovali, a potom nastavljaju Via Apijom. Pošto pokraj puta ima mnogo privlačnih
odmorišta, put od Rima do Via Apije koji je trebalo da traje jedan dan potrajao je dva.
Horacije se, međutim, ne raduje jelu i piću, jer je „zaratio s želucem zbog loše vode“, tako da
mora da čeka dok društvo završi s obedom. Potom ne može da spava od „dosadnih
komaraca“, kao i mornara i putnika što pevaju „odsutnoj dragani takmičeć se“. U Anksuru se
sreću s Mecenom i Kocejem, „izaslanicima zbog važnih stvari“, a potom i sa Plocijem,
Varijem i Vergilijem („sjajnije duše nije rodila zemlja“). Tada Horacije počinje da pati od
139
izvesnog problema s očima koje maže nekakvom „crnom mašću“. Dok se Mecena igra
loptom, Vergilije, kojeg muči stomak, i Horacije odlaze da spavaju. Potom ih na putu prati
Page
kiša, i naposletku stižu u Brindizi: „Brindizij je kraj dugog pisma i puta“.

…..Pesma je, tipično za Horacija, izuzetno slojevita: sadrži elemente književne kritike,
humora na sopstveni i tuđ račun, otvara temu odnosa prijateljstva i ambicije, osvetljava
Meceninu političku ulogu. Osim toga, ova satira je na neki način izopačena slika poznata iz
Vergilijevih Ekloga, pošto svojim realističkim pristupom i naglašavanjem nedaća na putu,
Horacije ismeva pastoralnu pesmu, odnosno, moglo bi se reći, svaki vid pesničke idealizacije.
U 104 stiha, pesnik dočarava putovanje pomoću kataloga neugodnosti, prikazanih u stilu
žalopojke, ali vrlo škrto – prosto rečeno, prati se tok putovanja od tačke a preko tačaka b, v, g
do završne tačke d. Modernim rečima rečeno, Horacija karakteriše kritički pristup putovanju,
što je jedna nova nit u razvoju putopisne tradicije.
…..Horacijeva poslanica Bulaciju takođe predstavlja razmišljanje o vrednostima putovanja.
Moglo bi se reći da je njegov opšti stav negativan, jer je putovanje za obične građane u Rimu
bilo nepouzdana stvar. Stoga se obeshrabrujući pogled na putovanje u 11. epistoli prve knjige
može posmatrati kao uobičajeni stav jednog Rimljanina koji nije bio pripadnik viših
društvenih slojeva:
Razum i mudrost rasteruju brige
A ne mesto i širok vidik na more,
Ko morem plovi, menja klimu, ne dušu.
…..Ciceron je, na primer, mnogo putovao kao mladić, ali samo kako bi popravio svoje
zdravlje i razvio besedničku veštinu. U autobiografskom delu Brut (315-316), on ukratko
opisuje svoje veliko putovanje, tokom kojeg je boravio u Atini, potom proputovao tota Asia,
kako neodređeno kaže, i konačno dospeo do Rodosa gde je u to vreme radila čuvena škola
besedništva. Koliko je poznato, ni Horacije nije putovao iz zadovoljstva. Nakon osnovne
škole u Rimu, otac ga je poslao u Atinu, a potom je u Brutovoj vojsci promarširao kroz Aziju.
Osim kraćih izleta od Rima do okolnih vila ili drugih pohoda Italijom s Mecenom, nema
mnogo podataka o pesnikovim putovanjima. Stoga i ne iznenađuje što putovanje za njega i na
drugim mestima, kao u odi II.16 (Grosfu) nije prava mera moguće emancipacije subjekta:
U kratkom životu (…) tražimo zemlje
Pod drugim suncem? Pobegne l’ko od sebe
Kada iz otadžbine bude izagnan?
Bolna briga i od jelena brža.
…..Ambivalentnost u ovom pogledu nasledili su i drugi rimski autori, pre svega Seneka. S
jedne strane, on odbacuje putovanje kao nepotrebnu i opasnu delatnost, pošto je ona u
suprotnosti s idealom domaće sreće (domestica felicitas); s druge strane, on se povremeno
divi onima što putuju radi sticanja znanja i povezuje pokretljivost tela s uzletima uma.
Oslanjajući se na stare Grke, pre svega na pomenuti Herodotov opis susreta Kreza i Solona,
Seneka posmatra putovanje kao prvi stepen filozofskog saznanja. Uz to, filozof osvajačka
putovanja odbacuje kao ispoljavanje pohlepe, ali se ipak divi pojedinim rimskim osvajačima.
(Reklo bi se da je to uobičajeni dvojaki podsvesni moralni standard svojstven modernom
kolonijalnom umu.) Ambivalencije u Senekinim stavovima posebno su vidljive u 28. pismu
Luciliju. Ovaj je proputovao mnoge zemlje, ali nije uspeo da se oslobodi „tuge i duševne
potištenosti“. Senekin savet je jezgrovit, i zapravo je u pitanju skriveni, dijaloški citat
Horacijevog stiha iz 11. epistole: „Treba da menjaš svoj duh, a ne podneblje“. Mane
putnikove ne ostaju kod kuće: „Šta ti može pomoći ako vidiš sve nove i nove zemlje? Šta ako
upoznaješ gradove i mesta? Sve to lutanje ti ništa ne koristi. Pitaš zašto ti ovo bekstvo ništa ne
140
pomaže. Ti bežiš sa sobom u društvu“. Na putovanje polazi i subjektivnost putnika: to će,

daleko posle propasti Rima, za nastanak putopisa kao književnog žanra biti gotovo presudna
činjenica. Filozof se, međutim, zalaže za unutrašnje filozofsko putovanje, koje mora da
Page
prethodi stvarnom putovanju, moramo upoznati sebe kako bismo mogli da saznamo drugo i
drugačije: „Važnije je kakav stigneš, nego kuda dolaziš, i zato se ne smemo vezati ni za jedno
mesto. Treba živeti u ovom ubeđenju: ‘Nisam rođen samo za jedan kraj, moja domovina je
ceo ovaj svet’“. Filozofsko putovanje, kretanje po bridovima i ponorima duše, mera je
uspešnosti stvarnog putovanja. Ono ne bi trebalo da bude laganje vlastitog bića već njegova
najdublja afirmacija.
…..No još su Rimljani – verovatno oni manje filozofski nastrojeni – razvili putničku delatnost
koju ćemo vekovima kasnije nazvati turizam. Reč „turizam“ se počela upotrebljavati tek
početkom druge decenije devetnaestog veka, a reč „turista“ prvi put je zabeležena krajem
tridesetih godina u Stendalovim Mémoires d’un touriste. Noviji autori korene turizma obično
nalaze u različitim razdobljima i u raznolikim delatnostima, među kojima se često kao temelj
uzimaju putovanja radi razonode bogatih Rimljana, hodočašća srednjovekovnih hrišćana i
obrazovna putovanja pripadnika britanskih viših slojeva u osamnaestom veku. Ako se složimo
s ocenom Cvetana Todorova da je putopisac najčešće „veoma usavršeni turista“ , onda je
nužno da obratimo pažnju na korene i prakse turizma i diskursa koji ga okružuju.
…..Sedam svetskih čuda je privlačilo pažnju antičkih putnika: velika piramida u Gizi, viseći
vrtovi Vavilona, Zevsov kip u Olimpiji, Artemidin hram u Efesu, Mauzolej u Halikarnasu,
Kolos sa Rodosa i Aleksandrijski svetionik. Herodot je često nazivan prvim turistom, jer se
kretao posvuda kako bi zadovoljio svoju znatiželju. No on je ostao usamljen primer za vekove
koji dolaze. Prva kultura koja je stvorila masovni turizam bio je carski Rim, a njegov vrhunac
je bio u drugom veku. Turizam je bio razvijen već u Avgustovom dobu, odnosno u razdoblju
između Cezarevog ubistva i Neronove vladavine. Bogato društvo tog razdoblja nudilo je sve
što se danas posmatra kao tipično moderno dostignuće u turizmu: muzeje, vodiče, bučne
morske destinacije, suvenire, večernje zabave u pomodnim restoranima, prostituciju, banje,
razglednice, koncerte…
…..U Avgustovo doba postojala su tri ključna termina vezana za turizam: peregrinatio, otium
i hospitum. Imenica muškog roda peregrinator označavala je osobu koja je prošla kroz mnoge
zemlje (per u značenju „kroz“ i ager u značenju „zemlja“), što upućuje na duži put a ne,
recimo, na jednodnevnu ekskurziju. Imenica je povezana s glagolom peregrinare koji u sebi
sadrži važnu ambivalenciju jer ima dvojako značenje: „otići u inostranstvo, otputovati“, ali i
„biti stranac“. Stoga je u samoj jezičkoj praksi putovanje bilo čvrsto povezano sa
stranstvovanjem: putnik u ovom razdoblju je daleko od doma u stranom, potencijalno
negostoljubivom okruženju. Izraz otium je jedan od ključnih za razumevanje rimske
civilizacije i označava slobodno vreme koje je potrebno da se nešto učini, dokolicu, slobodu
od posla, posebno onu koja je posvećena negovanju kulture. Ovaj koncept nam, recimo,
omogućava da razdvojimo poslovna putovanja Rimljana od onih koje su preduzimali iz
dokolice. Treći značajan koncept bio je hospitium, a njegovo značenje je mnogo snažnije od
gostoljubivosti kao oblika ljubaznosti prilikom dočekivanja gostiju ili stranaca. Ovaj termin
upućuje na stalnu vezu između domaćina i gosta, odnosno na veze koje proističu iz
gostoljubivosti. Primera radi, u gradu koji putnik želi da poseti živi osoba s kojom je on vezan
sponama hospitium-a (npr. zato što je njegov otac nekada davno pomogao domaćinovom
ocu), ona će se prema putniku ophoditi na najbolji mogući način, a ovaj će to uzvratiti bilo
domaćinu bilo osobi koja ima njegove preporuke. To je bila gotovo religiozna dužnost koja je
ljude snažnim sponama vezivala jedne za druge. Hospitium je mnogo doprineo razvoju
turizma, jer su ljudi unapred znali gde će biti dobrodošli. To je vidljivo i iz Horacijeve pesme
„Put u Brindizi“ u kojoj on poimence navodi niz pojedinaca koji su njega i njegove saputnike
ugostili tokom putovanja, a sa kojima su očigledno bili povezani sponama hospitium-a.
…..Glavni pokretač turističkog putovanja bila je radoznalost, kao što se dobro vidi iz pisma
141
Plinija Mlađeg upućenog Galu:

…..Da bismo upoznali neke znamenitosti, putujemo kopnom i morem, ali nas one ostavljaju
Page
ravnodušnim ako su nam tu, pred očima, možda zato što nam je već prirođeno da smo
nemarni za sve što je blizu, a da tražimo ono što je od nas udaljeno. (…) Da je to stvorila
Ahaja, Egipat, Azija ili bilo koja druga zemlja, bogata prirodnim lepotama o kojima sama širi
vesti, mi bismo o svemu tome čuli i čitali, i sami bismo išli da ih razgledamo.
…..U ovom pismu Plinije pripoveda o jednom svom putovanju na jezero Vadimon, koje
zaslužuje pažnju zato što na njemu postoje plutajuća ostrva, „pokretno tlo“:
…..Ovo sam ti napisao jer verujem da ti je sve to isto tako nepoznato kao što je bilo i meni i
da će ti biti isto tako prijatno da čuješ. Jer i tebe, kao i mene, podjednako zanimaju i raduju
ovakve prirodne pojave.
…..Rimljani iz viših slojeva su, gonjeni znatiželjom, voleli da putuju po svetu, po Grčkoj,
Maloj Aziji, Egiptu, gde su posećivali znamenita mesta, a po povratku su držali prava
predavanja o onome što su videli, saznali ili doživeli. Neki od tih putnika ispisivali su svoja
imena na građevinama i drugim spomenicima, kao što se dan-danas vidi na Memnonovim
kolosima u Tebi, nedaleko od Luksora. Glavni preduslov za razvoj turizma bio je Pax
Romanus, nešto neviđeno u dotadašnjoj i potonjoj istoriji, dve stotine godina mira. Moglo se
putovati od Hadrijanovog zida u Engleskoj do Eufrata a da se na naiđe na neprijateljsku
teritoriju. Ovakvim putovanjima pomogla je i izuzetna mreža puteva koje je gradila vojska, ali
koji su kasnije jednako dobro poslužili kako za trgovačka tako i za turistička putovanja.
Moglo se prelaziti i do 150 kilometara dnevno, a odmorišta su postojala na svakih desetak
kilometara. Najpopularnije odredište bio je Napuljski zaliv, udaljen nešto više od 150
kilometara od Rima. Od Rima do Korintskog zaliva putovanje je trajalo nedelju ili dve dana, u
zavisnosti od vetrova (naravno, sve do XIX veka nisu postojali putnički brodovi). Putovanje
je, naravno, donosilo i određene opasnosti, kao što se vidi iz Propercijeve elegije 3.16. U njoj
lirski subjekt govori kako je dobio pismo od voljene Sintije koja od njega traži da joj odmah
dođe u posetu. Sintijin dragi se dvoumi, pošto je putovanje noću opasno zbog mogućih
napada drumskih razbojnika. Na kraju on ipak romantično zaključuje da su za ljubavnike
putevi uvek sigurni.
…..Iz ovog perioda potiče i opis prve žrtve masovnog turizma, a dugujemo ga Pliniju
Mlađem. Pismo upućeno Kaniniju počinje tematizovanjem odnosa putovanja, istine i laži:
„Naišao sam na jedan stvaran događaj koji je veoma sličan izmišljenom i koji je dostojan da
bude nadahnuće tvom plodnom i uzvišenom pesničkom duhu“. Reč je o plaži u jednoj laguni
u gradu Hiponensisu (ili Hipo Dijartusu, danas Bizerta u Tunisu) gde je, pored ribolova i
jedrenja, glavna zabava mladih bilo nadmetanje u tome ko će otplivati dalje od obale. Jedan
dečak je dospeo toliko daleko da mu je prišao delfin, nabacio ga na leđa, provozao ga naokolo
i vratio na obalu. O tome se raširio glas, pa su ljudi počeli da dolaze da se igraju s delfinom:
„Naposletku je samo mesto počelo da gubi svoj mir i samoću. I tako odlučiše da krišom ubiju
toga delfina zbog kojeg su toliki dolazili na obalu“.
…..Današnji turizam nezamisliv je bez vodiča, ali su prvi predstavnici ovog žanra nastali još u
antici. Najznačajniji stari putopisni priručnik je Pausanijin Opis Helade, nastao u drugom
veku naše ere. Periegese (periegesis, od periodos ges u značenju „putovanje oko sveta“) kao
posebna literarna vrsta pojavili su se u ranom helenističkom periodu. U razdoblju od nekoliko
vekova nastalo je oko šezdesetak dela ove vrste, a poslednji nama poznati pisac je mlađi
Pausanijin savremenik Dionisije Periegeta, koji je u nešto više od hiljadu heksametara sročio
Opis sveta. Vodiči su nastali pod uticajem različitih tokova u helenskoj pisanoj kulturi, a
temelj tradicije bili su radovi Hekateja iz Mileta i Herodotova Istorija. Smatra se da je Hekatej
autor dvotomnog dela Ges Periodos („Put oko sveta“), napisanog u formi periplus-a. Peljari,
142
ograničeni uglavnom na Mediteran i Crno more, u navigaciji Feničana, Grka i Rimljana bili
su rukopisi namenjeni kapetanima brodova i sadržali su popis luka i važnih tačaka na obali, sa
Page
približnim razdaljinama između njih. U Putu oko sveta Hekatej je opisao zemlje i stanovnike
poznatog sveta, a naročito je dat detaljan opis Egipta. Spis je opremljen i mapom, koja je
nastala na osnovu Anaksimandrove mape sveta, u koju su unete određene korekcije. Delo je
do nas stiglo u oko četiristo fragmenata, zahvaljujući leksikonu Ethnika koji je sastavio Stefan
Vizantinac u šestom veku. Pored peljara, periegese su veoma bliske drugim književnim
vrstama, ali i geografskim, mitološkim i istoriografskim znanjima. Izlaganje je u periegesi pre
svega usmereno na što bolje i što potpunije izlaganje o građevinama, spomenicima, statuama,
„uz antikvarska, mitološka i istorijska obaveštenja povezana sa predmetom opisa“.
…..Pausanija je bio izrazito ambiciozan autor, jer je za razliku od svojih prethodnika za
predmet opisivanja uzeo Heladu u celini. Međutim, svojim obimom delo, s jedne strane,
prevazilazi naše predstave o praktičnoj upotrebi vodiča, dok s druge u njemu uočavamo
temelje duge tradicije koja će obeležiti putopisni diskurs, tvrdnju da opis nije dovoljan da
izrazi istinsku prirodu predmeta. Opisujući jedan stadion u Atini, Pausanija kaže: „Stadion od
belog mermera je divota za pogled, ali ni blizu toliko zamaman ako samo slušate njegov
opis“. Pausanija je stvorio knjigu raznorodne građe (polyhistoria) ispričanu u formi učenog
monologa u kojem se kombinuju lični doživljaji s bogatom lektirom. Periegetski element je
osnovna struktura na koju se nadovezuju istorijski izveštaji, predanja, mitovi, legende,
etnografski podaci, opisi kultova i obreda, obaveštenja o antičkima autorima, citati iz Homera,
Herodota, Pindara i drugih autora itd. Pausanija pretpostavlja staro novom i sveto profanom.
U knjizi ima mnogo više podataka o klasičnoj nego o savremenoj grčkoj umetnosti, više je
rečeno o hramovima, oltarima i slikama bogova, nego o javnim zdanjima i kipovima
političara.
…..Opis Helade imao je izuzetno zanimljivu sudbinu. Delo se uopšte ne pominje sve do rada
Stefana Vizantinca u šestom veku, a jedva da se pominje i tokom srednjeg veka. Postojeći
rukopisi su uglavnom iz petnaestog veka. Krajem XIX i početkom XX veka Pausanija je
uglavnom bio odbacivan kao drugorazredni autor koji nije ni posetio mesta o kojima je pisao.
To se pokazalo kao netačno nakon obimnih arheoloških iskopavanja koja su potvrdila tačnost
njegovih opisa. Mada je iz navike optužen da je lažov, Pausanijin glavni saputnik beše istina.
***
…..Premda putopis kao književni žanr u modernom smislu te reči nije nastao u antici, iz ove
epohe potiču brojni putopisni diskursi koji će učestvovati u njegovom docnijem oblikovanju.
Tekst stoga zaključujemo nabrajanjem tema i problema vezanih za opis putovanja koji će
ostati nezaobilazni u vekovima koji dolaze: uspostavljanje neodvojive veze između putovanja
i pripovedanja, kao i između putovanja, saznanja i identiteta; izgradnja složenog odnosa
između pripovedanja o istini i pripovedanja o laži, vidljivog u epu, romanu, poeziji i
istoriografiji; pojava etnogeografskog diskursa i metode individualno-grupne diferencijacije;
nastanak utopijskog diskursa u formi putopisne priče; utemeljenje primitivizma i egzotizma;
upotreba satire u svrhu realističkog opisivanja; utemeljenje i razvoj geografskog diskursa;
pojava vodiča; ideja nedovoljnosti opisa i prestanka pisanja; izražavanje kritičkih i
ambivalenetnih stavova o putovanju; i, naposletku, razvoj turizma prema kojem će se pisanje
u budućnosti sve češće per negationem određivati.
143
.
Page
Bora Vitorac
SENKE
.
.
.
privrednikov pitomac
.
na starim anzis-kartama
lako se raspoznaju
crkveni tornjevi
ukočeni “peugeot” ispred sinagoge
stradala jermenska crkva
otišli tramvaji
tende i portali velikih radnji
zatečeni prolaznici
života
na ulicama novog sada
sa anzis-karti novog sada
nikada se nije slutilo
šta bi moglo biti
922. vozom je stigao
jova sa banije
za šegrta u trgovini boja
sa osmehom u klopavim ušima
i tablicom oko vrata
pisalo je ime oca
i selo luščani
u drvenom koferu
imao je naštirkane čarape
od pokidanih pesama
da ih može nastavljati u snu
šegrtovao je u jevrejskoj
spavao u mađarskoj ulici
čistio radnju
u plesnivim cipelama
pakovao robu
144
i razvozio na kolicima
po varoši
Page
sa ciglom u stomaku
dok je za tezgom prodavao

četke boje i mustre za molovanje
smešio se klopavim ušima
i progovorio odjednom
nekoliko novosadskih jezika
izučio je za trgovca
postao kalfa
slikao se kod foto-manojlovića
sa brkovima i šeširom u ruci
hipnotisan
pored prazne stolice
pun mirisa boja
zavlačio se noću
po igrankama bircuzima
i bioskopima
muzika njegove mladosti
vrti se na gramofonu
i treperi
sa anszis-karti novog sada
nije se slutilo
šta bi moglo biti
već samostalan cenjen trgovac
venčan u uspenskoj crkvi
’41. jova dođoš
primoran je da napusti
novi sad
ostavio je otvorenu radnju
i nestao neprimetno
sa kišobranom i koferom
u njegovom odsustvu
razlivene mrlje plasavog straha
dugo su ostale upijene
u licima preživelih novosađana
vratio se peške
u cipelama vezanim kanapom
na tankim nogama
pocepan nesanicom
tetoviran prisilnim radom
u logoru
ali potpuno svoj
ponovo je otvorio farbaru
punu snova i mirisa boja
145
blizu kafane “kod belog vola”

Page

nije se slutilo
šta bi moglo biti
došli su predveče
ljudi iz rajine šume
i naredili u ime naroda
da se skine firma
spustili rolove
uzeli ključeve vremena
a njega pustili na ulicu
da bere noćno cveće
i pali sveće o svetom luki
ocu u jasenovcu
dugo je sedeo na tavanu
iza odžaka
sa izgrebanim mislima
kako da porodica preživi
pravio je vodene bojice
blokeje za cipele
štipaljke za veš
i sve mu je propalo
napušten od samog sebe
zaćutao je
više nije znao
u koji razred mu deca idu
hodom mesečara
prolazio je varoš
sa uvenulim šeširom na glavi
zalazio u bircuz
kod čika-time
sedao kod akvarijuma
u izlogu
i pripit gledao šarane
kako danima gutaju
dosadnu vodu
ponekad je tu u bircuzu
zaticao gospon-feješa
u kiselom ćošku
kako šibicama čara
slike na papiru
za litru i sodu
svaki dan je svraćao
146
kod svog berbera

luluša
čito novine i mrmljao
Page
dimom cigarete
rasterivao je vetrenjače
od sebe
i drhtao do kraja života
sa osmehom u klopavim ušima
nikada se nije slutilo
šta bi moglo biti
potklobučeni plafon
sručio se iza ponoći
bez odjeka
poslednji put oznojan
jova više nije drhtao
bio je van domašaja
straha
dok sam ga nemušto brijao
videlo se sve prećutano
u njegovim žućkastim očima
i osmehu u klopavim ušima
kojeg je odneo sa sobom
potrošio je svoje vreme
na anzis-kartama
i poslao poslednji pozdrav
iz novog sada
.
.
.
dunav
.
promiče debeli dunav
upinje se iz stomaka
razvaljenim koritom
ustenčenog blata ravnice
šumom prozukle svirale
lagano valja mutljag
u obraslim mislima
dere i zaošijava
talsima loče obalu
147
prodire u zemršenu tišinu

podbulih ritova
diže mokre utvare
Page
narogušenih panjeva
nad uskislom penom drezge
vitla lepeze uznemirenih ptica
iz raščupanog granja
golišavih vrba
bućka omamljene ribe
u smežuranoj vodi plićaka
ogrezle trske i rogoza
odmara se debeli dunav
prostiranjem
širokih krpara gliba
tkanih davnim maglama
dereglija i šajki
trulih vrški i alova
potonulih grobalja
i trščara alaskih sela
u tupom pogledu riba
preda mnom po tanjiru
oru stare lađe
bokali u mraku
tegle crne trupine
nabrekli čamci
klimaju se privezani
za štice i obalu
promiče debeli dunav
zanesen samim sobom
.
.
.
prijatelj
.
neću da zaustavljam reku
prijatelj sam joj
zašto da je ubeđujem
dugačka sa mnogo prozora
rekom plovi bela lađa
plivaću i ja
dok reka hoće da me nosi
148
neću je zaustavljati
da bih napisao pesmu
o premeštenim obalama
Page
.
.
.
pruće
.
na pruću
u vodi
zaspaću
na moja usta
ti ćeš govoriti
.
.
.
021 novembar ’97
.
mačke lutaju krovovima
ušima neprestano prate
množenje riba
u trsticima oko novog sada
idem da prošetam
sa mojom starom stolicom
ispod ruke
kroz grad
pun salate opalog lišća
oguljenih fasada
nagriženih gipsanih cvetova
obnevidelih prozora
i ubogaljenih portala
starih novosadskih radnji
srušene kuće
sa belegom generacija
nerastumačenih grafita
odvežene na nevina smetlišta
ostaju u novom sadu
samo na gluvim fotografijama
praznina pokreće strah
otpušenim glasovima
149
iz zelenih vinskih flaša

Page
tramvajem iz detinjstva
stižem do pristaništa
samo pogledom
na drugu obalu
do odmetnute tvrđave
uznete nad dunavom
što velikim satom
na belom tornju
obrnutim kazaljkama
prati i usitnjava
dospelo vreme
u novom sadu
upregnuta lađa
provali trome šlepove
ispod mostova
očekuje
da tvrđava bude
na istom mestu
kada se sporo vrati
iz rumunije
dugo na keju nema ljudi
koji mogu pogledom
privući lađe
da pristanu u novom sadu
iščezli su
u svom upropašćenom pogledu
vraćam se
možda ću usput sresti
neku osobu
upropašćenog pogleda
da zajedno slušamo
muziku na radiju
.
.
.
astal
.
kirija je plaćena
za stan koji nemamo
samo trenutak
150
ne miči se
da naslikam
Page
tebe i dete
pred vratima kuhinje
za nas troje
kupićemo mali astal
ako uštedimo
na hrani
.
.
.
kanabe
.
sa malo reči
može da se živi
na kanabetu
u uglu kuhinje
plafon je napukao
sa ustima punim muzike
nećeš se plašiti
ni za sebe
ni za mene
kad jabuka padne
sa ormana
ne mora da se čuje
.
.
.
moglo je biti
.
odabrana knjiga
pročita se
danima
zauzima mesto
između obrva
vidiš šta je
a moglo je biti
151
.
Page
.
.
ponekad
.
ponekad doploviš
kao lađa
pod tuđom zastavom
ona te bolje čuva
doplovi mi opet
noćas u snu
bez zastave
bez majice
mokra
iz toplih mora
.
.
.
klovn
.
sviram ksilofon
svojih zuba
isto kao kaleman hokins
popljunem dva prsta
cimnem levo
i zategnem desno uvo
onda pružim levu ruku
u levu stranu
i kobjagi gitara
.
.
.
čitanje
.
tako biva
pročitaš tri stolice
pa još jednu
152
onda iščitaš
ceo orman
Page
posle jako godi

spiranje na kiši
.
.
.
u parku
.
pecao sam ribe
na jezeru u parku
stavljao ih u džep od sakoa
došao je čuvar
video kako nešto udara
ispod mog sakoa
mislio je da sam uzbuđen
da ne kažem probuđen
ostao sam
i dalje pecao šarene karaše
na jezeru
u parku
.
.
.
umor
.
operi zube od razgovora
očešljaj se od misli
obrij se od dosade
zagnjuri glavu od sna
brboći
.
.
.
upecan
.
prazan sam
153
kao kutija od sardina

i pio bih vina
Page
upecan sam
na finu malu udicu
tresem se
.
.
.
grafike
.
idem ponovo
na bijenale grafike
katalog je skup
vremena imam
memoriju nemam
kad hoću da se setim
bude nešto drugo
pa nestane
kao da lažem
sve se pretvara u grafike
slikao sam lađu
na istom mestu
pristala je druga
opet slikam istu lađu
.
.
.
slika
.
riba se zalepila
na tanjiru
trska će istrunuti
možda procvetati
riba će ostati
zapljunuta kao slika
dok se tanjir
ne polupa
154
.
.
Page
.
kuća
.
kera od pletenog pruća
laje na ljute paprike
za bedemom grbava kruška
kolenima nalegla na kuću
masnim lišćem skriva
jato crepova
razapete senke po gonku
tegle se u dugačke muzge
.
.
.
senke
.
nailaze iza ormara
na sred sobe člove
u cveću se kikoću
kroz zatvoren prozor
beže sokakom
pa nestanu
uskomešane vetrom
skrivaju se u ševaru
postiđene do doveče
.
.
.
braša tucakov
–
braša je sa mnom vuko šerpu po prašini i igro
se konja. braša mi je uvek vadio trn od dikice,
znao je da popljune to mesto pa da ništa ne bole
kad ga noktima izvuče…
155
jedan dvokrilac je pao

iza sela
Page
u žabaljskom ataru
ti si dotrčo
jeo si višnje s lebom
i reko pao je aviojon
uzo si bicikli i odjurio
prašnjavim putom
mene nisi teo da vodiš
al ni ti se nisi vratio
otišli su kolima po tebe
na kojim se žito vozi
i doneli mrtvaca
ubio te pilot
zato što si prvi stigo
a šta je s pilotom
pitali su ljudi
umro je do noći
pokrili su te pokrovcom
tvoj tata se nije vidio
iza lotre
vido se samo njegov šešir
tebe više nismo vidili
ti si samo bio u kolima
kad su otvorili kapiju
nisam smeo da gledim
iskrivljeni đeram od kričanja
klatio se nad vašom kućom
sva deca su šaputala
više nisam smeo da jedem
dudova ispred vaše kuće
ni aptu pored jendeka
po kojem smo gazili
posle kiše
brašo ti si mrtav
tvoja mama više ne jede
petrovače jabuke
i uvek je u crnom
vaša kuća je bila od ćerpića
a soba pomazana
ne sećam se kolko vas je bilo
dece
156
znam samo
posle je umro duško
od zeleni kajsija
Page
i da ste svi nosili

prsluke od džandarski šinjela

sećam se uvek si bio gladan
i da nisi bio sebičan
bio si ošišan do glave
onako makazama
uvek musav od kerećeg grožđa
al ja sam te najviše volo
znao si svega da se igraš
bio si već velik
a igro si se s nama
sećam se
kad smo se igrali sarane
pa kad smo saranili
jednu grlicu
ispod bandere
posle
onog lukićevog ficka
tamo u vr bašte
u mirođije pored evedre
i naprili mu krst
od kukuruzovine
a sad sam ja
opro noge
obuko belu bluzu
i dono ti buket plave perunike
sad se sećam
cela sarana je jako ličila
na našu igru
sada tek vidim
kako si ti sve znao
i kako se saranjuje
tvoj grob je ispucan
obrasto je slezom
i ograđen cigljama
ko na vašem gonku
sad već moram ići
ne mogu više da se setim
samo jednog tvog lica
uvek ih vidim više
ustvari samo se prisećam
i odma zatim pomišljam
na neku trulež plesnivu
157
Page
kad ja sad nekom pričam

o tebi
niko me ne sluša dugo
tvoji mama i tata
već su te zaboravili
gtata pravi sečku konjima
u sanduku od municije
kaži kako da objasnim ljudima
kako smo mi mogli lepo
da pričamo o svemu
kako smo pecali
reasvetanu bagru
i jeli onako s mušicama
kako smo kupovali zizike nedeljom
kod majke rutonjske na ćošku
sećam se kad te je seka
udarila tatinim štapom po glavi
jel si pojo skoro sve krastavce
narezane za doručak
znam bio si gladan
a ja i sad
mogu da budem gladan
ja sad idem
preću preko bikare
žute od ivajskog cveća
i preko ćuprije
tebe su tuda nosili
proneli su te sredom sokaka
jedna kola su protandrkala
i podigla prašinu
guske su ležale u ladovini
a žene što su izišle po vodu
prestale su da okreću bunar
gledale su tvoj crni sanduk
i brisale oči keceljom
proneli su te pored dućana
pored aretove berbernice
ljudi su izišli i skinuli šešire
živa je samo ubriso sapunicu
i izišo s njima na vrata
sad su to već skoro svi
zaboravili
158
a onda je svima bilo žao

crkva je zvonila
Page
u praćkovom bircuzu
društvo se kartalo i pilo

kad su te proneli
prevrnuli su čaše
i sa basamaga te otpratili
usirenim pogledom
do groblja
te noći
izišo je mesec
sa crnom krmačom u sredini
što nam se izgubila
u jamuračama
.
Saša Radojčić
OPSENARI
.
.
Kamerna muzika
.
stari su znali znanje. u njihovim
padovima, više no pridizanju,
odzvanjalo je mnoštvo. što je bilo
za slavu, slavilo se bez obzira
na žrtve. ponekad su i žrtve
slavljene. ponekad je muzika
dosezala do boga. nije se moglo
isteći zatajno, da ne vidi niko
(kap po kap). a mi, govorim bez ubeđenja
da me slede, nećemo svirati
u velikom orkestru. našem zvuku
su potrebne granice, zidovi ove sobe,
koža ovog tela. reči jednog jezika.
.
159
.
All you need is love
Page
.
noć je pala na grad i ne prolazi.
zvezdice bućkaju kao alasi
zarobljeni u sopstvenim pričama.
leto je, i gust vazduh razblažuje
gospod dahom lakšim od rečenice.
opisa dosta, veli moja draga
i zatvara okna s ulice. reči
pomažu i ne pomažu, velik je
svet koji znamo i još veći onaj
nepoznat. zaboravi, dođi: veli.
krotak kao oblak tromi prilazim.
napolju, čujem, pomerio se list.
iz daleka zovu cvrčci. mirisi,
lavež, tresak vagona na stanici –
sve osta sa one strane prozora,
puko moguće, nikakva sigurnost.
van granice sobe, jezika, tela,
taj strahotan skok u tuđe i strano
što ga svagda činimo. opsenari
koji svoj um i čula opčinjuju.
– ali dođi, lekovit je zaborav.
sumnja je samo jedan, a ti možeš
poželeti drugi vid pouzdanja.
ne temelje, već skelu što u praznom
opstoji. ljubav je sve što ti treba.
.
.
Traktat o suzi
.
jutro je jutro, grad je grad.
stvari su ono što jesu. govorim
o zvuku sirene vatrogasnih kola.
o sjaju čeličnih delova.
o mirisu ruže u vazi na stolu.
i kažem “ruža”, i kažem “sto”,
ne misleći na ime niti na suštine
skrivene iza stvari. posmatram suzu
koja se suši na obrazu dečaka.
160
Page
kamičak u bašti. drvored. jutro, kako

prekoračuje kuću s dvorišne strane
i ćutke odlazi niz ulicu.
.
.
Držeći se onoga što nije
.
ovde se uzdizala trešnja jakih grana
na koje su se pentrale devojke, ne sasvim lepe,
bez stida se smejući svojim glatkim kolenima.
stablo posekosmo zimus, u vedar dan, bučni
i crveni u licu od mraza i pijanstva,
grubo se šaleći, iz hladne zemlje iščupasmo panj.
znam da ti, dok s novim letom druga stabla zru,
teško odvraćaš pogled od knjiga, ne daš taj
sporni mir, ali preni se i ipak smotri –
pticu koja kruži nad onom bivšom krošnjom
i svija u njoj svoje imaginarno gnezdo,
kao i nas što se baškarimo u zamišljenom hladu
i kao da čujemo lakom smeh devojaka.
.
.
Moj sin čita
.
i ne primećuje
kako sunce smenjuje višednevnu kišu,
kako vazduh postaje topao i težak,
kako proleće uzmiče pred letom,
moj sin čita i ne primećuje
metež, ne vidi nikoga, ništa ne vidi,
ni pčelu koja mu je sletela na koleno,
ni oca mog koji sedi kraj unuka,
zamišljen u neku svoju misao,
zagledan u neku svoju nepostojeću tačku,
moj sin, trag moje duše, čita,
161
i ne primećuje ni zvuke ni mirise,

ni promene boja na običnim stvarima,
Page
ne vidi ni mene, ponosnog i nespokojnog,

jer znam: on čita i život će proći kraj njega
kao što evo prolazi kraj mene,
koji sam proživeo više knjiga no dana,
moj sin čita i ne tiču ga se godišnja doba,
mršti se, zadubljen u putovanje,
i kaže mi, ne sasvim tamo, ne sasvim ovde,
kaže mi kao da odgovara na moje pitanje,
kaže mi glasnim i mirnim glasom,
i ne dižući pogled sa slova, žedan sam, tata,
tako sam žedan.
.
.
Nauk o elementima
.
taj cvet na vodi
ta stabljika trske
taj oblak što se polako skuplja
a ujutro ga više neće biti
taj žabac koji se nerazumno raduje
rizikujući da prsne
taj šum vetra u krošnjama
to krckanje grančica u rogozu
što odaje nešto veliko
vepra ili srnu
a možda i malo
miša ili izgubljeno pače
ta svežina trave
ta toplina na koži
sve to što napada
utrnula gradska čula
ili-ili digitalnog uma
sav taj život
ne znam šta je
a šta je pesma
znam
ali
162
ne mogu ti reći
Page
.
.
Na ostrvima blaženih
.
gle, draga moja:
naša bašta postala je
mediteran.
bez milosti prži zvezda.
sred suve trave,
nekoliko busenova
još odevenih u zeleno.
u njima se krije
neumorni cvrčak.
pogledaj, draga:
naše mačke,
odrođeni noćni lovci,
provode dane
na ostrvima blaženih.
naš pas, lav vatreni,
silazi u podzemlje
i čeka da mu izrastu
još dve glave.
ako se to ne dogodi,
izaći će da se doziva
sa drugim, manjim lavovima.
i mi smo od vatre sazdani,
igra u nama plamičak,
pleše neumorno.
leto je naše vreme,
sunce nam je brat.
pogledaj: skoro je golo
smokvino drvo.
otkuda toliki stid?
i čemu?
jer, pogledaj
i mene, draga moja:
kako sam ti lep,
velik i miran.
zaboravljena alatka,
naprsla kamena ploča,
svoj sopstveni spomenik.
163
.Izbor načinila Danijela Jovanović

Page
ECKERMANN
WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST
WWW.ECKERMANN.ORG.RS
NOV - DEC 2017.
BROJ
Autor fotografije: Matija Bijelić
Sva prava zadržana © 2016 - Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

164
Page

EckNo12 PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

EckNo12 PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

Sva prava zadržana © 2016 - Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

njenu štenad potrpao u džak?

…..Ko je najgori poznavalac poezije među književnim kritičarima u Srbiji?

verovatno i mnogo drugih pesnika i pesama.

…..Koliko Nišlije čitaju poeziju?

…..Kada ste naučili slova?

Razgovarao Enes Halilović

…..Marti Misterija i Alan Ford. Fantazija i ironija, borba sa nepoznatim/skrivenim

se naknadno ispostavilo odnosilo se na neposredno okruženje.

…..Da nisam drugačiji.

…..Đubretar. Mislim da je taj higijeničarski odnos prema okruženju izrazito deficitaran.

…..Zlatna jabuka i devet paunica.

…..Da mi je otac živ i da će doći da te nesrećnike, koji su se spremali na me – prebije!

…..Mnogi. Mislim da je potpuna samoća besmislena, i da je dragoceno iskustvo koje se stiče

…..Da li ste nekad jahali konja, kamilu, slona?

…..Samo konja. Više puta. Nekad i bez sedla.

…..Dabrovi predstavljaju demonsku zajednicu koja instiktivno-destruktivno utuče na okolinu,

pojedincu i gušenju ličnih sloboda. Uveren sam da je MI pravi pakao.

…..Ne, ali je osećam.

…..Omiljena priča iz detinjstva?

…..Kako vidite ulogu PEN-a u budućnosti?

…..A Darka Pančeva?

Moja je vlas na tromeđi

Stazi na koju tek pokušaj prstiju

koje su postavili lovci nekog višeg reda i

koji nas sad posmatraju iz skrovišta.

Zaspali Artur ima lice dečaka.

Preseci pupčanu vrpcu, kažu.

spuštene glave u očaju,

zarobljena na pokretnoj traci

misli koje se ponavljaju, tumbaju, tumbaju;

Bila je prijatno slatkasta

sva sreća življenja

i ko zna što ko zna ko

pa gura ruke o sebe

što nikad niste

što sam bez “hvala”

iz vas trgao kriške bijelog kruha

hlad moglo naći tri umorne osobe

Svi smo mi na rubu

konjak poslije smjene

je viškom ekscentričnosti. Na kraju je bila nesretna i u životu i u ljubavi i nakon niza

MATRIX INFERNO, RESTART 2020

kratki naslov Sudbonosno preticanje. Nema podnaslova, nikakvog komentara, objašnjenja;

naći svoje mesto. O, valjda hoćemo!

DVA ŠVEDSKA ROMANA

neprekidni ritam dosade bez kraja.

to je pojedinac koji pokušava da misli samostalno i slobodno, nezavisno od utabanog ili

odraze lica romana u Lakovićevom proznom slikanju sagledavamo u portretima Lakovića

čini dodatno pomičnom.

način da se uspostavljaju intertekstualni mostovi (Pesoin cinizam o sagledavanju smrti

naočarima, ili Andrićev moto o smrti koja nikada dugo ne čeka).

KARIRANA SLOBODA PESNIČKOG

pripovesti kao mogućih paralelnih (ne)realizovanih književnih svetova.

Možemo očekivati i priželjkivati da ćemo u budućim pisanjima Duška Domanovića

JOŠ JEDAN INTIMNI BEOGRAD

suočavaš / s oblicima mišljenja i prorokovanja / S ponavljanjem i neznanjem“.

„Ne želim: da lepim knjige / Ni selotejpom ni silikonskom trakom / da gledam

Dejan Angelovski, arhitekta, 45. Godina

(U ordinaciji Dr-a STEVANA MUMBAŠIREVIĆA, 40. godina, obučenog u zelenu bluzu i

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Preduzimljivi ste Dejane. Malo je ljudi koji bi se u