Вранеш, Бранко.

„Милан Дединац између књижевног живота и књижевне

вредности“. Авангарда: од даде до надреализма. Ур. Бојан Јовић, Јелена
Новаковић, Предраг Тодоровић. (Београд: Институт за књижевност и уметност:
Музеј савремене уметности, 2015): стр. 293–307. ISBN 978-86-7095-221-8
(ИЗКИУ; брош.)

Бранко Вранеш
Филолошки факултет у Београду
brankovranes@gmail.com

МИЛАН ДЕДИНАЦ ИЗМЕЂУ КЊИЖЕВНОГ ЖИВОТА И

КЊИЖЕВНЕ ВРЕДНОСТИ1

САЖЕТАК: Oколности књижевног живота утицале су и на критички став према Дединчевој

поезији. Богат однос са Растком Петровићем и надреалистима Душаном Матићем и Марком
Ристићем имао је посебног удела у мистификацији стваралачког лика Милана Дединца. С друге
стране, у много чему недовршен дијалог Дединца и Винавера или Милоша Црњанског постао је
основ за делотворну снагу критичког мишљења.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Дединац, Милан (1902–1966); Петровић, Растко (1898–1949); Црњански,
Милош (1893-1977); књижевни живот; међуратна књижевност; надреализам; модернизам.

Појам књижевног живота може наићи на оправдан отпор aко је тај

живот схваћен као нешто изван саме књижевности. Није посреди само отпор
према позитивизму и политизацији књижевних чињеница, који се уосталом
данас све слабије осећа. Реч је о унутрашњој противречности која се у
студијама књижевног контекста често и нехотице понавља. И поред начелне
непрактичности књижевних дисциплина у којој су стари Грци умели да
препознају врхунску вредност, нема у погледу мишљења ничег некориснијег од
препричавања анегдота о учесницима књижевног живота који чак више нису
ни међу живима. Свака академска средина ипак их негује, али у (не)згодама из
минуле прошлости треба пронаћи више од пуке разбибриге или уживања у
привилегованом знању доступном само одабранима. Све дотле проблематика

1
Рад је настао у оквиру пројекта Српска књижевност у европском културном простору
(178008), који финансира Министарство за просвету, науку и технолошки развој Републике
Србије.
књижевног живота више ће припадати писцима памфлета или мемоара него
критика.
Различити покушаји ревитализације историје књижевности у двадесетом
веку од Тињанова (Тињанов 1970: 287–300) и Ејхенбаума (Ејхенбаум 1974: 162–
174) до Јауса (Јаус 1978: 37–88) нису губили из вида значај који књижевни
живот поприма у дијалектици са системом књижевних вредности. То не значи
да је појам књижевне вредности због тога на вишој цени у савременој критичкој
заједници, али ни та чињеница не мора бити разлог за жаљење. Иако се може
очекивати реакција на распрострањено изучавање социологије књижевности и
књижевног контекста, схватање улоге и места литературе више се не може
вратити тамо где је некад било. Нити се икада враћало.
У своме рафинованом виду изучавање књижевног живота може, на
Шопенхауеровом трагу, означити почетак једне негативне онтологије
сведочанства као места где живот претендује на поетски значај (Јерков 2014:
103–131). Довести такав пројекат до краја можда премаша индивидуалне моћи,
будући да се најзанимљивије питање у њему тиче осетљиве и непоуздане
границе између битка и језика, тачније истоветности чињенице постојања у
животу и у књижевности (Јерков 2014: 108). У времену између напуштене и
могуће парадигме, сложено поље књижевне и критичке рецепције неопходно је,
али не и довољно, за колико-толико књижевну анализу књижевног живота.
Оглед о интеракцији између Дединца и његових савременика, пре свега
Растка Петровића, Милоша Црњанског и чланова надреалистичког круга, нема
нити може имати сувише високе претензије, али захтеве онтологије одсуства не
занемарује у потпуности. У њему се жели да избегне опасности биографизма и
публицизма, а да се уместо тога баци мало светла на однос између књижевне
репутације, књижевне вредности и са њима повезане књижевне критике. У овом
измењеном теоријском оквиру налазимо оправдање за поновно отварање једне
опробане, на први поглед излизане теме, у којој су директна преплитања са
радом многих истраживача неизбежна и не могу се ни пописати. У мишљењу о
књижевности ипак не постоје очигледности које не би требало преиспитивати у
истој мери колико и мање или никако очевидне књижевноисторијске чињенице.
Литерарне фигуре Растка Петровића и Милоша Црњанског налазе се на
најочигледнијим местима, на почетку и на завршетку књижевног рада Милана
Дединца. Свој први објављени чланак у форми књижевног манифеста

2
деветнаестогодишњи Дединац посветио је Милошу Црњанском (Дединац 1994:
217–221), да би у зрелим годинама – како касније тврди – први самосвојни
циклус песама наменио Растку Петровићу (Дединац 1957: 87–122; Дединац
1965: 81–110).2 Чини се да ни Дединчева размимоилажења са двојицом песника
„са којима смо [како каже песник] друговали, а затим нас напустили – они нас,
ми њих“ (Дединац 1957: 36; коментар Б. В.), 3 нису могла да сасвим помуте
слику о узајамној поетичкој блискости.
Ако је веровати самом песнику, људска и песничка размена са Растком
Петровићем, у то време блиским пријатељем, помогла је Дединцу да трасира
сопствени књижевни пут (Дединац 1957: 84). Дединац је брижљиво неговао
такву представу, одричући се чак и делова свог опуса који јој нису ишли у
прилог. Можда се управо из тог разлога из последњег избора своје поезије
ослободио најранијих „кинопесама“ написаних у духу европске авангарде
(Јовић 2014: 70–79).4 Упркос променљивим животним околностима, Растку се
као младалачком узору Дединац враћао и у позним годинама, изградивши око
његове појаве својеврстан песнички мит.
Пишући у предговору књизи Од немила до недрага о Растку Дединац
неретко преноси особине поезије Растка Петровића на самог песника. Дединац
је радо користио метафорику која се везује за ликове „уклетих песника“,
препуштене тајанственим заносима и у раскораку са мемљивим окружењем.
Заокупљен великим екстазама и „прогањан тајанствима рођења и смрти“,
Растко је „у тим врућим [будванским] ноћима морао огромно да пије, још више
друге да напаја вином“ (Дединац 1957: 42; коментар и подвлачење Б. В.).
Присан опис Растка као „бахатог, смешног, неспретног дугоње“ који у
бекријању прикупља снаге за стваралачки чин евоцира бодлеровску фигуру
песника као посрнулог албатроса. У коментару уз циклус Зорило и ноћило певају,
у целини посвећен Растку Петровићу, Дединац је подробно описао Растков

2
Дединац је свој рани циклус песама Зорило и ноћило певају посветио Растку Петровићу.
3
Цитат из Дединчевог предговора књизи Од немила до недрага.
4
У књизи Од немила до недрага циклус Зорило и ноћило певају долази одмах после круга
Дединчевих „гимназијских“ песама. Најраније песме изостале су из наредног (и последњег)
избора Дединчевих песама под називом Позив на путовање, који је започео циклусом Зорило и
ноћило. Дединац је, опет, тврдио како су он и Растко те песме оценили као недовољно
аутентичне. Чињенице књижевног живота зависне су од интерпретације колико и књижевне
чињенице, ако не и више од њих. Упоредити Дединчев коментар уз своје прве штампане песме,
поготово: Дединац 1957: 69. Такође упоредити Дединчев коментар уз циклус Зорило и ноћило
певају, поготово: Дединац 1957: 81

3
стваралачки процес. Поново у дослуху са сопственим поетичким начелима,
Растко је „пресавијен над самим собом као да је у утроби матере, рио (…) по
себи у загушљивом полумраку“ и записивао стихове, оставши „скоро ошамућен
од психичког и физичког напрезања“ (Дединац 1957: 83; подвукао Б. В.).
Песнички дијалог био је обостран и интензиван до те мере да је постао
повод и за специфичну мистификацију Дединчевог стваралачког лика. Реакција
Растка Петровића на Дединчеве ране песме назначава фасцинацију Дединцем
као дуго очекиваним и пре свега вољеним песником. Растко почиње свој есеј о
Дединцу речима: „Један од песника које ја највише волим и које читам увек, са
све већим уживањем (…) јесте Милан Дединац. Извесне ствари које је он
написао ушле су потпуно у мој живот“. Дединац је за Растка „свакако први код
нас који је успео да дође до једне апсолутне чистоте изражаја“ (Петровић
1974б: 171, 172; подвукао Б. В.). Тежину Расткових речи о Дединчевом
стваралачком првенству схватамо тек када се оне самере са сталоженом, па и
резервисаном успоменом на чувени роман Милоша Црњанског: „Не знам тачно
да ли је Дневник о Чарнојевићу прва књига у нашој новој књижевности у којој се
говори о рату. Читао сам је у то време и нисам знао да ли је волим или
не“ (Петровић 1974в: 201; подвукао Б. В.).
Дневник о Чарнојевићу остварио би за Растка свој пун естетски
потенцијал да је Црњански из романа одстранио „фразеолошки
ефектно“ (Петровић 1974в: 204), али стилски редундатно поетичко
експериментисање. Растков став могао је барем делимично бити одређен
сличном реакцијом Милоша Црњанског на Откровење, иако је Црњански са
истинским критичким разумевањем био наклоњен вредностима Расткове збирке.
Управо из тог разлога Црњански није могао „обићи (…) ни беде његовог
стиха“ (Црњански 1999: 323) ни помодност и „папирнатост фразе“ (Црњански
1999: 323). Главна тешкоћа је, међутим, у томе што примедбе Црњанског
опомињу на немогућност велике културне синтезе о којој је Растко маштао.
Растко и Црњански заправо замерају један другом исте пропусте, обојици се
чини како оном другом за испуњење највишег циља увек недостаје пресудно
мало. То мало право на срећну испуњеност које другом не можемо признати
разликује критички однос од пријатељског.
Рецепција стваралачког опуса Милана Дединца редовно дестабилизује
границе између књижевног живота и књижевне вредности. Истраживати начине

4
на које је Дединчев стваралачки лик мултипликован и чешће мистификован од
стране савременика не представља ни академски куриозитет ни полемичку
неопходност, већ књижевноисторијску чињеницу од посебног значаја за
проучаваоце. Без ње не можемо разумети амбивалентан Дединчев положај у
српској култури која није могла да му се одужи са ревношћу његових пријатеља.
Било је у пријатељској ажурности можда и сувише потребе за њом, али је
једнако природна претпоставка да толика посвећеност Дединчевих сабораца
његовом опусу не би постојала без аутентичног надахнућа. Трагови које је
Дединац оставио у уметности својих садруга могли би томе послужити као
доказ да и сами нису подложни преиспитивању.
Присност са Дединцем пренела се тако из Расткових критика у Растково
стваралаштво. Последњу песму Откровења са индикативним насловом „Ово о
једном песнику“ (Петровић 1974а: 90–92) Растко није посветио Црњанском, већ
Милану Дединцу. Чак и демонска фигура која се у блеску муње, овијена црним
плаштом, привиђа ауторском приповедачу романа Људи говоре на ноћном небу,
према Дединчевом и Ристићевом мишљењу представља транспозицију
Дединчевог лика. Дединац описује већ увелико познат разговор са Растком
једне летње ноћи у Будви 1922. године, када је, како о себи тврди, био „скоро у
сталном бунилу, омађијан огњевима“ и наставља у истом тону:

И ја га [Растка] тада убеђивао, сав запаљен, у грозници од сунчанице, да

сам при севу муње угледао себе где летим, над градом, пут љубичастог огња
што је у небу блеснуо, а он се као луд кикотао, кикотао се и тешио ме је да ме је
и он спазио док смо говорили како одиста летим над Будвом с црним огртачем
који се ширио око мене. Па сам га још преклињао да сместа оставимо Будву, тај
уклети град (Дединац 1957: 86)

Дединац није био имун на мистификацију сопственог стваралачког лика.

Наивност наведених редова прати и неколико необразложених Дединчевих
цитата о „лудој старици“ која је те исте вечери „урлала од привиђења“. Дединац
је, уместо објашњења, у фусноти упутио читаоца да целу епизоду упореди са
одговарајућим пасусом са завршетка Растковог романа Људи говоре (Дединац
1957: 86; коментар Б. В.). Марко Ристић је управо то учинио у предговору за

5
нови избор Дединчевих песама Позив на путовање, када овој визији (Ристић
1965: 26–28) противставља параграф из Растковог романа:

Можда је он уистину демон. Он лети у светлост муње, са црним

огртачем који се шири око њега. Ја сам га видео једанпут таквог под Будвом
док смо разговарали на тргу, дубоко у ноћ, а она жена урлала од привиђења.
Док сам говорио с њим, видео сам га такође, истовремено, и како лети изнад
нас над градићем, раширеног црног огртача. Нисам се бојао, осећао сам само
задовољство што га видим таквог. И он је то знао. Сигурно да је знао. И
уплашио се. Рекао је: Зашто сте ме довели овамо? Хајдемо! Био је луд. Бојао се
да мислим да је демон. А ја сам се огромно, огромно радовао што га таквог
видим. То је велики песник и то је објашњавало онда огромно много. Он демон!
(Петровић 1977: 194)

Та, како Ристић каже, „ултраромантична визија“, ако се може

протумачити у овом кључу, сведочи или барем жели да сведочи о Растковој
фасцинацији Дединцем као великим, па чак и демонским песником. На тај
закључак позива се већина проучавалаца, али се, упркос томе, занемарује
чињеница да бисмо без Дединца (и Ристића) параграф романа Људи говоре
вероватно читали на сасвим другачији начин. Дединчева сећања не доказују
заправо ништа о идентитету демона са завршетка Људи говоре, а свакако не
представљају последњу реч у његовом тумачењу. Дединчеве успомене записане
су после објављивања Растковог романа и врло су лако могле бити под утицајем
Растковог текста, а не обрнуто. Сам Растко, који је своју песму о песнику
посветио Дединцу, овај пут је идентитет демонске фигуре песника прећутао.
Слика Дединца из угла његових пријатеља надреалиста одговара и
донекле претходи демијуршкој концепцији песника коју је и сам Дединац
неговао, а Растко, ако изузмемо умеренији тон његове критике (Петров 2014:
58), наговестио у своме роману. Душан Матић, попут Растка, инсистира на
новаторству и првенству песника чија је Јавна птица „прва књига код
нас“ (Матић 1966а: 139; подвукао Б. В.) толико смело окренута апсолутном и
изван књижевног укуса да Матић не може да је коментарише, већ само да јој
искаже „све своје дивљење“ (Матић 1966а: 139). У изостанку адекватног
критичког коментара свакако се могу препознати тешкоће у тумачењу

6
надреалистичких текстова и доктрина надреалистичке критике, али можда у тој
празнини има места и за дипломатско уздржавање од суда о вредности
Дединчеве поеме. У сваком случају, ова дилема брзо је потиснута у други план.
Према Матићу, једина Дединчева несрећа јесте та „што је ушао у поезију
потпуно готов, савршен“ (Матић 1966а: 140). Матић се те 1927. године чак пита,
као да говори о некаквом хидроликом, загонетном, бићу зароњеном у подсвест
и у ирационално „какав чулни и смртни ветар дува шумама“ (Матић 1966а: 141)
Дединчеве главе?
Исте године, у приказу Јавне птице, Марко Ристић се „диви“ (Ристић
1966а: 134) сличним квалитетима Дединчеве поеме као и Матић. За Ристића је
само име Милана Дединца „светла оштрица“ (Ристић 1966а: 134), а Дединац је
представљен како се „на ивици смртне опасности, у ватри и у ноћи, (…) бори са
својим сновима“, обасјан „великим крпама светлосног руменила“ и
„чистотом“ унутрашњег песничког изгарања (Ристић 1966а: 135). Чак и у
свакодневним ситуацијама, током шетњи по морској обали, Ристић види
Дединца како му „неуморан, ношен том светом дужношћу“ песничког налога,
увек измиче (Ристић 1966а: 136). Дединац је „изасланик духа“ са
„надчовечанском снагом“ (Ристић 1966а: 137), он предводи надземаљске олује и
чуда (Ристић 1966а: 137), доноси „глас благовештења“ (Ристић 1966а: 136),
„разапет“ је на укрштању прошлог и будућег (Ристић 1966а: 137), „лево и десно
од Милана Дединца“ раздвајају се токови обичне литерарне продукције (Ристић
1966а: 137). Можда би се могло приметити како Дединчев књижевни портрет не
подсећа само на слику „живог свеца“ (Петров 2014: 56), већ и на
христијанизована паганска божанства из народне религије. У складу са тим,
Јавна птица је за Ристића „једина књига у целокупној литератури“ која не
припада књижевности, која је чак „надземаљска“ (Ристић 1966а: 138; подвукао
Б. В.).
Треба, наравно, подвући разлику између добронамерног цинизма и
пародије која више извргава руглу сопствени недостатак доброга укуса него
предмет критике. Изучавање књижевног живота не треба толико да заузима
стране колико да буде на страни вредности. Савремена тумачења Дединчеве
поетичке сродности са књижевном традицијом мимо и изван надреализма
(Делић 2014: 20–21) или са бројним домаћим и европским авангардним
покретима (Јовић 2014: 67–68, 75–79) показују колико су некритичне оцене

7
Дединчевих савременика наудиле правом књижевноисторијском разумевању
његове поезије. Линија између идеолошке или пријатељске похвале и
(ауто)цензуре лакше се прелази него што смо навикли да мислимо. Критички
однос, а не однос апотеозе или денунцирања, знак је правог уважавања не само
књижевне вредности. Боље је можда када Растко „не зна“ да ли је кратки роман
Црњанског заиста по значају и по тематици први, него када сви то о песништву
Милана Дединца „знају“. Књижевна вредност увек је субверзивна, радије
изазива и више заслужује отпор него непромишљено усвајање.
У обиљу похвала које је Дединац са више или мање права побрао може
бити индикативна реакција једног од најпрогресивнијих и одсуство реакције
вероватно једног од најбољих песника те епохе на Дединчеву поезију. Иза
Дединчеве „чистоте“ Винавер не назире амплификацију, већ симплификацију
песничких средстава која за последицу има „нематеријалност“ Дединчевих
песама (Винавер 2012: 242). Однос према материји и материјалном био је,
сматра Винавер, од прворазредног значаја за наше модерне песнике. Није
сасвим извесно на шта је Винавер под појмом материје тачно мислио, али не
изненађује што надреалисти попут Марка Ристића и Душана Матића нису у том
погледу најбоље прошли (Винавер 2012: 239–243). Фолклорни подтекст или
поетички досег – не само Дединчеве поезије – нису за Винавера били довољни
да компензују песничку вредност.
Упркос критичком потенцијалу, Винаверова теза о улози материјалног у
развоју српског модерног песништва може се услед недовољне одређености
довести у питање, а са њом и вредносна перспектива на којој почива. Можда је
то један од разлога што јасна и гласна Винаверова критика није одјекнула у
Дединчевим освртима на сопствени опус на начин на који је одјекнуло ћутање
великог Дединчевог и Винаверовог савременика – Милоша Црњанског.
Винаверова кратка, али проницљива критика Дединчевог песничког језика
наишла је на плодно тле у раду потоњих тумача, пре свих Радомира
Константиновића (Константиновић 1983: 91–165) и Александра Јеркова (Јерков
2014: 103–131), али није утицала на Дединчеве поетичке погледе. Црњански се,
напротив, поводом Дединчеве поезије није ни огласио, али је његово ћутање
оставило на Дединца утисак довољно дубок да провоцира низ критичких
реакција и песничких „позајмица“. У сваком случају дубљи него на књижевне

8
критичаре и историчаре, за које су Милану Дединцу од песничких узора и даље
„најближи (…) Рембо и Р. Петровић“ (Деретић 2004: 1104).
Ако је овај изостанак тренутак када изучавање књижевног живота у свом
традиционалном облику заказује, у томе не треба видети разлог за капитулацију
књижевне историје или за – ипак недовољно промишљену – резервисаност
критике. У одсуство треба уписати аутентично тумачење, и тада одсуство
постаје бескомпромисно мерило вредности. За критичара оно представља
полазиште критичког мишљења. За песника оно може постати тачка
преиспитивања самога себе. Разумевању критичке снаге ове празнине у којој се
остаје без заштите сопствене и туђе предрасудности и која је можда и једина у
стању да формира аутохтон Дединчев критички и песнички лик, можемо се
приближити тумачећи Дединчев однос према одсутној фигури Црњанског.
Црњански је од раних дана био за Дединца нека врста коначног изазова.
Ако је изазовност Растковог дела могла бити ублажена обостраном
пријатељском наклоношћу, Црњански је пратио Дединца попут горког мерила
које се баш због тога не помиње са лакоћом. Ако се некада не може разлучити
где почиње поетичка, а где престаје лична наклоност у односу Милана Дединца
и Растка Петровића, на Дединчеву блискост са песништвом Милоша Црњанског
пада сенка дистанцираних односа двају песника:

Међутим, Милош Црњански остајао је стално помало издвојен. Једак и

ташт. Туђ. Да, и туђ.
Али је зато Растко Петровић непрекидно боравио с нама, нераздвојни
друг, сапутник на многим нашим стазама. (Дединац 1971: 11)

Иако би свој циклус песама о Зорилу и Ноћилу који сједињује лиризам са

послератним дефетизмом, гледано из чисто поетичке перспективе, Дединац
можда и са више права могао посветити Црњанском, према његовом песничком
завештању влада нешто трезвенији и, рекло би се, „артистички“ однос. То не
противречи младалачком ентузијазму са којим је Дединац дочекао појаву
Црњанског на београдској књижевној сцени. Кратки роман Црњанског за
Дединца је „израз једне безграничне интуитивне емоције“ (Дединац 1994: 219) и
изазива у њему ванредну „узнемиреност осећања“ (Дединац 1994: 219).

9
Дединчев приказ Дневника о Чарнојевићу у великој мери кореспондира са
Објашњењем Суматре Црњанског и представља заправо прикривени манифест
модерне поезије (Цветковић 1993: 25–29).5 Самим тим, иначе висок и изразито
похвалан суд о делу Црњанског у засенку је поетичких ставова самог песника.
Дединац је уважавао квалитет и значај ране лирике Црњанског, можда и
у понешто ироничном значењу те речи. У суперлативној и сентименталној
стилизацији сопствених ставова о поезији Црњанског осећа се деликатан,
куртоазни отклон од њене проживљености. Напетост између стилизације и
аутентичности доживљаја неприлика је у којој се Дединац као песник и
коментатор често налази. У предговору за књигу Од немила до недрага Дединац
замишља Црњанског кроз романтизовану визуру аустроугарског војника
затеченог у метежу и бесмислу рата (Дединац 1957: 37), који је пишући свој
Дневник о Чарнојевићу користио речи „али топле, још вреле, јер их је вадио
равно из срца“ (Дединац 1957: 38). У сличном регистру Дединац истиче и
интимну везаност за „биљуре лирике“ (Дединац 1957: 38) Црњанског, попут
Суматре која је песнику „шапутала“ о једној новој духовној клими (Дединац
1957: 39). У суперлативима издваја Стражилово као „најзрелију, најсавршенију,
али, у исто време, и лирски најзанесенију песму“ (Дединац 1957: 40) Црњанског.
Рекло би се да је у предговору за избор песама Бранка Радичевића
Дединац имао више слуха за Црњанског и као човека и као писца када је
приметио како је „поетска гатка“ суматраизма пријала „његовим бридним
ранама и болним неспокојствима“ (Дединац 1971: 27), иако је Стражилово, ту
„сублимну песму (…) живота“ песника (Дединац 1971: 10), „круну“ поезије
Црњанског (Дединац 1971: 28), назвао „небеским“ (Дединац 1971: 29). Појам
бајке или гатке, дигресија како је Црњански писао свој манифест „смушено и
рогобатно, али понесено“, чувају амбивалентност критичког мишљења која
разумевању писца попут Црњанског више користи од емфатичних похвала. Са
друге стране, суд о отуђености Црњанског у истом тексту квари ону непосредну
радост младог Дединца, коме је (са неколицином другова) писац поверио да
штампа Стражилово (Дединац 1971: 10). Да ли се из тог разлога у двојаком
Дединчевом односу према великом писцу може прочитати и притајени прекор,
остаје отворено питање.

5
Дединац у свом манифесту изражава наклоност и према песништву Растка Петровића
(Дединац 1994: 218).

10
 О дубљем смислу тога односа можда се и више може сазнати читајући
између редова, него прегледајући честе, али увек у нечему уздржане Дединчеве
написе о Црњанском. Иако је у изврсном есеју о Бранку Радичевићу, за разлику
од лика Црњанског, Растков младалачки лик састављен из афирмативних тонова,
могло би се казати да Дединац у каснијим годинама можда и нехотице поетичку
предност даје Црњанском. Дединац се успротивио рецепцији Бранковог
песништва као народњачког или руралног, и залагао се за
„урбанизованог“ (Дединац 1971: 24, 36–37), меланхоличног Бранка, који је
певао из регистра рококоа (стр. 36) и „језиком сна“ (Дединац 1971: 39). Тога
Бранка, по Дединцу, следио је превасходно Црњански (Дединац 1971: 24–29), а
не Растко Петровић, који се наставио на Бранкове виталистичке и
фолклоризоване стихове (Дединац 1971: 21–24). Аргумент по коме су и ти
Бранкови стихови испевани у карловачком амбијенту (Дединац 1971: 36)
придодат је на првобитно Дединчево полазиште као да жели да предухитри
примедбу о имплицитном првенству Црњанског над Растком Петровићем.
Дединац се у образлагању поетичких сличности са Црњанским и Растком
концентрисао превасходно на заједничке ране радове. Потоња књижевна
сарадња јавно је, али не и интимно, потиснута у други план у чему су удела
свакако имали некњижевни разлози. Инструкције књижевног живота могуће су,
штавише неопходне у тренутку када везе унутар књижевног живота слабе, а
стара се књижевна пријатељства бришу. Иако до ових празнина често долази из
идеолошких разлога, одсуство не само што може него и мора бити ослобођено
„страних“ утицаја политике. Требало би барем скицирати могућност да се
теоријски осмисли и методолошки заснује аполитичност свега што је одсутно
из књижевног живота.
Као преломан тренутак у односима између Растка Петровића и
београдског надреалистичког круга, према сведочанству Марка Ристића, могла
би се узети година Растковог ступања у службу Министарства иностраних
послова. Тридесет година касније Ристић пише:

На почетку 1924. године, Растко Петровић је већ чиновник

Министарства иностраних послова (пријемни испит положио је с муком и
благодарећи извесним протекцијама) (…) Он је већ краљевски дипломата,

11
 тојест у служби једног државног апарата, једног режима, једног друштва, једног
трулог и сировог света. (Ристић 1966б: 310)

Неку годину после Ристића, Дединац је тај период означио речима: „За
Растка – велика игра била је завршена.“ (Дединац 1957: 44), иако ни у једној ни
у другој реакцији не треба превидети и друге мотиве. Почетак овог „књижевног
разлаза“ једнако се може везати за Растков текст „Живо стваралаштво и
непосредни подаци подсвести“ из исте године и за „Петровићеву критику
надреалистичке доктрине“ спроведену у њему (Петровић 2013: 167).
Те 1924. године Растко још увек објављује песме у Путевима и
Сведочанствима, међу којима су и фрагменти недовршене поеме „Вук“. Ти су
радови још увек могли побудити интересовање његових некадашњих пријатеља
у књижевном занату, али „повољне“ реакције долазе сада са једне супериорне
позиције. Ристић суди да „пусте чари задовољеног снобизма, маколико да су
паралисале Расткове стварне моћи, нису их могле угушити.“ (Ристић 1966б:
303) Дединац, пак, у духу Ристићевог опраштања од Црњанског као „мртвог
песника“ (Ристић 1966б: 255–365), коментарише како је Растко „и после
Откровења давао (…) још увек акценте праве поезије: испочетка прилично
често, па се читаво једно време није могло, на први поглед, ни да примети да је
песник мртав у њему“ (Дединац 1957: 44, подвукао Б. В.). Дединац није увек
судио овако одсечно, 6 али су Расткове песме настале после Откровења за
Дединчеву поезију свакако значиле више него куриозитет или занимљив
„акцент“ (Вранеш 2014: 503–523).
Претешка Дединчева изјава како је „Црњански (…) брзо издао своју
поезију, касније и земљу“, а Растко „дезертирао“ (Дединац 1957: 37) описује
велики лук у односима са његовим пријатељем из младости, али је оштрија, што
је и очекивано, према Црњанском. Не можемо на овом месту улазити у анализу
неповољних политичких околности које су довеле до живота Црњанског изван
земље после рата, нити у природу текстова објављиваних у Идејама тридесетих
година, али Дединчев суд о двострукој издаји Црњанског оповргнут је и пре
него што је стигао да буде објављен. Док је у предговору књизи Од немила до
недрага писаном 1956. године практично понављао не тако давне Ристићеве

6
Расткова недовршена поема „Вук“ била је за Дединца једнако изазовна (Дединац 1957: 44, 83),
па чак и једнако важна као Откровење (Дединац 1977: 618).

12
судове о Црњанском и Растку, Дединац је довршавао и своју завештајну поему
„Ноћ дужа од снова: окована визија“. Дединац није знао да је Црњански у
емиграцији у исто време доводио до краја своју последњу поему „Ламент над
Београдом“. Ако завршна поема Црњанског, за разлику од песама са краја
двадесетих година, Дединцу није могла бити позната, њихова сродност са
Дединчевим позним песништвом може указати на шире законитости поетичког
развоја које се, са своје стране, не могу свести на мање или више пожељне
контакте књижевних савременика (Вранеш 2014: 503–523).
Лични, а поготово идеолошки односи песника истицали су једне, а
затамњивали друге поетичке сличности без којих се не може заокружити целина
Дединчеве поезије. Упркос горчини Дединчеве оптужбе на рачун потоњег
Растковог и Црњансковог песничког рада или управо због ње, разумевање
односа позних песама Милана Дединца са зрелим песничким остварењима
Растка Петровића и поготово Милоша Црњанског представља за критичара
обавезу и изазов (Лукић 1981: 17–18, 23). Прикривена поетичка законитост
побринула се да Црњански буде ту као плодно симболичко одсуство у тренутку
када је Растково одсуство представљало животну реалност (Дединац 1977: 630).
Без мишљења о семантици одсуства књижевна историја и критика неће
моћи да испитају ни партикуларна, а камоли шира поетичка питања о томе
колико је недоступност Црњанског значила за наше песнике после Другога
светског рата.7 Уважавање искљученог и изузетог, често литерарног аспекта у
студијама књижевног живота, супротно предрасудама „здравога разума“,
удаљава књижевну историју од политизације и старих грешака. Мишљење о
одсуству, о непостојећим или интерпретацији подложним
„поетским“ категоријама зато није луксуз који проучавалац себи не сме или не
треба да приушти. Такво је мишљење неопходно да би се разумеле најтврђе
чињенице књижевног живота.

7
Упоредити Данојлићев предговор мемоарским записима Драгана Аћимовића о
„странствовању“ Црњанског. Црњански је, према Миловану Данојлићу, био не само
„изван“ него и „изнад“ књижевног живота у том периоду „онај који је, далеко од нашег
вашаришта, чувао меру“ (Аћимовић 2005: 5).

13
 ЛИТЕРАТУРА

Аћимовић 2005: Аћимовић, Драган Р. Са Црњанским у Лондону. Београд: „Филип Вишњић“,

2005.
Винавер 2012: Винавер, Станислав. „Птићи ждраловићи“. У Чардак ни на небу ни на земљи:
есеји и критике о српској књижевности 1. (Београд: Службени гласник, 2012): стр.
239–243.
Вранеш 2014: Вранеш, Бранко. „Oкована визија: Дединчев дијалог са песништвом Милоша
Црњанског и Растка Петровића“. У Поезија и поетика Милана Дединца: зборник радова.
Ур. Слађана Јаћимовић и Светлана Шеатовић Димитријевић. (Београд: Институт за
књижевност и уметност, 2014): стр. 503–523.
Дединац 1957: Dedinac, Milan. Od nemila do nedraga. Beograd: Nolit, 1957.
Дединац 1965: Дединац, Милан. Позив на путовање. Београд: Просвета, 1965.
Дединац 1971: Дединац, Милан. „Оно што је живо и оно што је мртво…: варијације на тему
Бранко Радичевић“. // Радичевић, Бранко. Руковет. Предговор, избор и објашњења
Милан Дединац. (Београд: СКЗ; Нови Сад: Матица српска, 1971): стр. 5–41.
Дединац 1977: Дединац, Милан. „Преведено са успомена“. // Петровић, Растко. Дан шести.
(Београд: Нолит, 1977): стр. 611–630.
Дединац 1981: Dedinac, Milan. Sabrane pesme. Prir. Sveta Lukić. Beograd: Nolit, 1981.
Дединац 1994: Дединац, Милан. „‘Дневник о Чарнојевићу’ од Милоша Црњанског (Библиотека
‘Албатрос’ – Београд)“. У Авангардни писци као критичари: изабрани критички радови
Бошка Токина, Александра Илића, Бранка Ве Пољанског, Милана Дединца, Монија де
Булија, Звездана Вујадиновића, Љубише Јоцића, Милоја Чиплића, Душана Матића, Коче
Поповића, Вана Живадиновића Бора и Оскара Давича. Прир. Гојко Тешић. (Нови Сад:
Матица српска; Београд: Институт за књижевност и уметност, 1994): стр. 217–221.
Делић 2014: Делић, Јован. „За поетиком Милана Дединца“. У Поезија и поетика Милана
Дединца: зборник радова. (Београд: Институт за књижевност и уметност, 2014): стр. 19–
41.
Деретић 2004: Деретић, Јован. Историја српске књижевности. Београд: Просвета, 2004.
Ејхенбаум 1974: Ejhenbaum, Boris. „Književni život“. U Književnost. Prir. Aleksandar Petrov. Prev.
Marina Bojić. (Beograd: Nolit, 1972): str. 162–174.
Јаус 1978: Jaus, Hans Robert. „Istorija književnosti kao izazov nauci o književnosti“. U Estetika
recepcije. Prev. Drinka Gojković. (Beograd: Nolit, 1978): str. 37–88.

14
Јерков 2014: Јерков, Александар. „Смисао заборава: Дединац и заборав самога себе“. У Поезија
и поетика Милана Дединца: зборник радова. (Београд: Институт за књижевност и
уметност, 2014): стр. 103–131.
Јовић 2014: Јовић, Бојан. „Позиција Дединца (Милан Дединац и авангарда)“. У Поезија и
поетика Милана Дединца: зборник радова. (Београд: Институт за књижевност и
уметност, 2014): стр. 65–80.
Константиновић 1983: Konstantinović, Radomir. „Milan Dedinac“. U Biće i jezik: u iskustvu
pesnika srpske kulture dvadesetog veka: knj. 2. (Beograd: Prosveta: Rad; Novi Sad: Matica
srpska, 1983): str. 91–165.
Лукић 1981: Lukić, Sveta. „Razgovor o delu Milana Dedinca…“. // Dedinac, Milan. Sabrane pesme.
Prir. Sveta Lukić. (Beograd: Nolit, 1981): str. 5–40.
Матић 1966а: Матић, Душан. „Милан Дединац: поводом књиге Јавна птица“. У Књижевност
између два рата: друга књига. Прир. Светлама Велмар-Јанковић. (Београд: Нолит,
1966): стр. 139–141.
Матић 1966б: Матић, Душан. „Поводом поеме Један човек на прозору“. У Књижевност између
два рата: друга књига. Прир. Светлама Велмар-Јанковић. (Београд: Нолит, 1966): стр.
142–143.
Петров 1997: Петров, Александар. „Милан Дединац и српски надреалистички круг“. У Поезија
и поетика Милана Дединца: зборник радова. (Београд: Институт за књижевност и
уметност, 2014): стр. 55–64.
Петровић 1974а: Петровић, Растко. Поезија: Сабињанке. Београд: Нолит, 1974.
Петровић 1974б: Петровић, Растко. „Милан Дединац“. У Есеји и чланци. (Београд: Нолит,
1974): стр. 171–177.
Петровић 1974в: Петровић, Растко. „Mилош Црњански“. У Есеји и чланци. (Београд: Нолит,
1974): стр. 201–206.
Петровић 1977: Петровић, Растко. Са силама немерљивим: Људи говоре. Београд: Нолит, 1977.
Петровић 2013: Петровић, Предраг. Откривање тоталитета: романи Растка Петровића.
Београд: Службени гласник, 2013.
Ристић 1965: Ристић, Марко. „О поезији Милана Дединца и о нашој младости“. // Дединац,
Милан. Позив на путовање. (Београд: Просвета, 1965): стр. 26–28.
Ристић 1966а: Ристић, Марко. „Милан Дединац: објава поезије“. У Књижевност између два
рата: друга књига. Прир. Светлана Велмар-Јанковић. (Београд: Нолит, 1966): стр. 133–
138.
Ристић 1966б: Ristić, Marko. „Tri mrtva pesnika“. U Prisustva. (Beograd: Nolit, 1966): str. 255–365.
Тињанов 1970: Tinjanov, Jurij. „O književnoj evoluciji“. U Poetika ruskog formalizma. Prir.
Aleksandar Petrov. Prev. Andrej Tarasjev. (Beograd: Prosveta, 1970): str. 287–300.
Цветковић 1993: Цветковић, Никола. Поетика Милана Дединца. Београд: Интер ЈУ Прес, 1993.
Црњански 1999: Црњански, Милош. „Откровење Растка Петровића (1923)“. Есеји и чланци I:
књижевност, уметност. (Београд: Задужбина Милоша Црњанског; Lausanne: L’Age
d’Homme, 1999): стр. 318–325.

15
16