Вранеш, Бранко.

„Oкована визија: Дединчев дијалог са песништвом Милоша

Црњанског и Растка Петровића“. У Поезија и поетика Милана Дединца: зборник
радова. Ур. Слађана Јаћимовић и Светлана Шеатовић Димитријевић. (Београд:
Институт за књижевност и уметност, 2014): стр. 503–523. ISBN 978-86-7095-
203-4 (брош.)

Бранко М. Вранеш
Филолошки факултет – Универзитет у Београду
brankovranes@gmail.com

ОКОВАНА ВИЗИЈА: ДЕДИНЧЕВ ДИЈАЛОГ СА ПЕСНИШТВОМ

МИЛОША ЦРЊАНСКОГ И РАСТКА ПЕТРОВИЋА1

АПСТРАКТ: У раду се посебна пажња поклања испитивању веза позне лирике Милана Дединца
са зрелим песмама Растка Петровића и Милоша Црњанског.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Дединац, Милан (1902–1966); Петровић, Растко (1898–1949); Црњански,
Милош (1893-1977); Ноћ дужа од снова (1956); Привиђења (1929); Сунчане лествице (1923);
модернизам.

Поетички додири на књижевним врхунцима приморавају нас да

напустимо безбедност методологије књижевне историје и искорачимо у област
поетички релевантног и нужно критичког мишљења. Данас то није само
методолошки захтев, него и преко потребна опомена. Уколико више претендује
на описивање структуралних особености књижевног текста, књижевна анализа
мање би смела да занемари вредносну компонентну критичког дискурса.
Књижевном животу утолико не треба поклањати превише пажње, осим
можда на тачки на којој се он прелама у књижевну историју. Ретко је кад у
нашој књижевној прошлости био толико значајан однос између књижевног
живота и представе о опусу једног песника као у случају Милана Дединца.
Разлика или штавише губљење разлике између фасцинације Дединчевом

1
Рад је настао у оквиру пројекта Српска књижевност у европском културном простору
(178008), који финансира Министарство за просвету, науку и технолошки развој Републике
Србије.
књижевном појавом и привлачности саме Дединчеве поезије не представља зато
само књижевноисторијски, него и херменеутички изазов.2
У заплетеној мрежи Дединчевих ванкњижевних и књижевних односа
повлашћен положај свакако заузимају фигуре Растка Петровића, песниковог
блиског пријатеља, и Милоша Црњанског, према коме Дединац има нешто
уздржанији однос.
Чини нам се да у том погледу песништву Милана Дединца припада
поетички продуктивно али вредносно амбивалентно место. Треба прецизније
поетички и аксиолошки, а не само књижевноисторијски, одредити Дединчеву
позицију у књижевним координатама које су му биле најближе. За нас,
Дединчево песништво као да представља карику, поетички прелаз и мост
између стваралаштва Милоша Црњанског и Растка Петровића. У тој
подударности препознајемо неку врсту развојне нужности садржане унутар
истог или сличног поетичког модела колико и осмишљен дијалог са песничким
савременицима.3
Из тог разлога, позвани смо да се приликом говора о поезији Милана
Дединца отворено суочимо и са неугодним питањем књижевне кодификације.
Могу ли се врхунци Дединчевог песништва самерити са висином коју је
достигла поезија његових савременика, Растка Петровића или Милоша
Црњанског, или, опет, одмерити према опробаним именима светске поезије,
попут Рилкеа или Аполинера?4 Без обзира на то хоћемо ли успети да на питање
о вредности поезије Милана Дединца пружимо коначан одговор, над
компаративним тумачењима Дединчевог песништва, у необичном контрасту са

2
Дивљење, увек на граници између мистификације и аутентичног доживљаја, испуњава
реакције Марка Ристића (Ristić 1966: 29–84), Душана Матића (Матић 1966а: 139–141; Матић
1966б: 142–143) или Растка Петровића (Петровић 1974б: 171–177; Петровић 1977: 194) на
литерарну фигуру Милана Дединца. Парадоксима у рецепцији Дединчевог стваралаштва
бавићемо се у посебној публикацији. Овом приликом, имајући у виду пропозиције Зборника о
обиму прилога, Дединчев књижевни живот свесно остављамо по страни.
3
На начелне сличности песничких поступака Црњанског и Растка Петровића указао је већ
Новица Петковић (Петковић 1996: 62; Петковић 1999: 18–19). Добар прилог овој дискусији
могле би бити и критичке реакције Црњанског и Растка на међусобне књижевне почетке
(Црњански 1999: 318–325; Петровић 1974в: 201–206). Са друге стране, ослањање на књижевну и
језичку традицију карактеристично је за Дединца до те мере да је Дединчева поетика у новије
време одређена као поетика рецептивне имагинације (Новаковић 1987: 166). У томе Дединчево
песништво битно одступа од надреалистичких експеримената.
4
Дединац је, додуше, имао амбивалентан став према Аполинеру и Рилкеу, па тако каже: „Ко је
за нас у то време још био песник?/ Да ли Apollinaire? Не увек. Чак и не често.“ (Dedinac 1957:
35) Рилкеове „речи“, по Дединцу, „имају данас прилично старовремски призвук“ (Дединац
1971: 19).

2
мистификованом сликом песника, стоји двосекло сечиво критичке валоризације,
валоризације која, ма колико то било тешко, не би смела зависити од жеље за
исправљањем културолошких неправди, већ од разлога унутар самог
књижевног текста.
Критичари се углавном слажу да је један од врхунаца у Дединчевом
опусу завршна и можда најзначајнија његова песма 5 објављена 1956. године,
под необичним насловом Ноћ дужа од снова: окована визија.6 Према суду Свете
Лукића, песмом Ноћ дужа од снова Дединац је успео да класичним језиком
искаже целину комплексне позиције савременог интелектуалца, те њоме
Дединац „вероватно достиже врхунац своје песничке зрелости“ (Lukić 1981: 37–
38). Од стране књижевних историчара она је оцењена као „величанствен
финале“ Дединчеве „песничке рапсодије“ (Деретић 2004: 1106). Став да
Дединчева завештајна песма представља „сублимацију животног и стваралачког
пута“ (Мичић 2011: 81) песника одржао се и до данашњих дана, и подигао ову
песму чак до „једне од најлепших песама српског језика“ (Мичић 2011: 85).
Песма Ноћ дужа од снова постала је пробни камен Дединчеве поезије. Од ње би
се, другим речима, морао очекивати одговор на питање вредносног домета
целокупног Дединчевог песништва.
Тим пре што субјект Ноћи дуже од снова покушава певањем да сачува
неку врсту еманације раја на земљи. Визија земље готово претворене у светлост
прети да нестане попут привиђења. Драматична поставка поеме сугерише да
песникова визија није само метрички окована у традиционалан песнички облик7
– па се заједно са песником можемо запитати како би онај младић који се борио
за ослобађање језика и ритма „од окованих баналитета“ (Дединац 1994: 221;
подвукао Б.В.) традиционалних облика реаговао на овакву промену. То су, по

5
Дединчев текст би се, због сложене асоцијативне подлоге и дужине, можда са једнако права
могао назвати и поемом, али то није одлучујуће у контексту овог истраживања.
6
Потребно је посебно указати на поетички значај који Дединац придаје појму „завршне песме“.
Песмом Ноћ дужа од снова: окована визија хронолошки и композиционо окончава се први
ауторизован избор Дединчевих песама Од немила до недрага (Dedinac 1957: 310–312). Дединац
је, међутим, у другом и последњем избору Позив на путовање, без обзира на текстове настале у
међувремену песму Ноћ дужа од снова оставио на крају књиге и чак експлицитно означио као
„завршну песму“ (Дединац 1965: 329–333). Сви цитати из песме Ноћ дужа од снова биће
преузети из ове коначне и понешто ортографски измењене варијанте.
7
Како примећује Биљана Мичић (Мичић 2011: 81–82, 84), може нас изненадити приближавање
Дединчеве песме форми везаног стиха са доследним римовањем, њена композициона
правилност (песма се условно може поделити на четири тематске целине) појачана присуством
рефрена и линеарна тематска прогресија (динамика дистиха који прелазе пут од констатације
пролазности до укидања смрти).

3
свему судећи, и окови сумње, можда и скепсе као облика савременог
рационалитета. Субјект је „сав скрхан с неповерења“ (подвукао Б.В.) које
угрожава веру у призоре попут оног у коме „младу Путању млечну маслина од
грања плете“. Питање се, међутим, може поставити из субверзивне перспективе
која ни самом Дединцу није била страна. Шта ако у Дединчевој скепси има
места не само за отклон од разуздане песничке младости, 8 већ и за иронију
према домету својих песничких визија у зрелим годинама?9
Асоцијативна мрежа Дединчеве последње песме, распета између
искуства надреалистичке визије, древне подлоге соларних митова и труда
позног, послератног, модернизма да успостави трезвеност, ако ничега другог,
онда песничког израза и форме, може се проширити и на аспект
интертекстуалности. У Ноћи дужој од снова, поред тога што улаже синтетички
напор да помири различите моделе песничког говора, Дединац се, свесно или не,
односи и према песничком наслеђу српскога језика, 10 а имплицитно, рекли
бисмо, и према својим песничким савременицима.
Често се тај однос своди у оквире Дединчеве ране лирике. Није тешко
препознати узоре раног Дединца у космополитизму, иронијском капацитету и
„нереду чула“ суматраизма, стражиловској лиричности и мелодичности
Црњанског, са једне стране, или витализму, фолклорној симболици и ритму
прозе у стиховима Растка Петровића, са друге. Ипак, како примећује Света
Лукић, таква књижевноисторијска слика, делимично наметнута од стране самог
Дединца, не обухвата сав распон еволуције трију песника (Lukić 1981: 17–18,
23). У Дединчевом песништву може се препознати пут који од бунтовне лирике
развијеног модернизма а преко песама са социјалном тематиком води до позне
интелектуалне, митолошке или космичке поезије (Lukić 1981: 26; Деретић 2004:
1103–1106). Хронолошки гледано, то је пут од циклуса песама Зорило и Ноћило
певају (1923–1925) до поеме Јавна птица (1926), затим између поеме Један

8
Легитимно је и питање у којој мери поднаслов поеме сугерише дистанцирање песника од
надреалистичког концепта визионарства? У Дединчевом поднаслову може се видети програмско
одустајање од рембоовског концепта видовитости до којег је толико држао у младости.
9
На више места у предговору књизи Од немила до недрага Дединац се пореди са очекивањима и
сновима из своје младости (Dedinac 1957: 11–64). И поред реторичког вајкања које доприноси
мистификацији Дединчевог младалачког лика, опсесивно враћање на сопствену прошлост може
бити знак аутентичне сумње у садашњи тренутак.
10
Већ сам наслов поеме може представљати прикривену алузију на чувену Његошеву песму Ноћ
скупља вијека. Ноћ дужа од снова подсећа на Његоша и „доминантним песничким
сликама“ соларне и космичке симболике, па чак и обликом – шеснаестерцем с унакрсном римом,
атипичним како за Његошеву, тако и за Дединчеву поезију (Деретић 2004: 1106).

4
човек на прозору (1937) и песама из заробљеништва (1941–1943), са исходом у
метрички регулисаној лирици интелекта потакнутој амбијентом роднога краја
(1939–1964).11
Еволуција Дединчевог песништва може се у том погледу самерити са
развојним трендовима поезије Растка Петровића и Милоша Црњанског, са том
разликом што и Растко Петровић и Милош Црњански преломне текстове у свом
песничком развитку пишу још средином двадесетих година. Фрагменти поеме
Вук поетички и књижевноисторијски стоје на самој граници између раног и
позног Растковог песништва, 12 означавајући ауторове животне и песничке
сумње, колебања и преиспитивања, солиднију организацију тематске грађе, па и
растућу бригу о форми. 13 А негде у то време Црњански објављује своју
средишњу поему Сербиа (1925), изразитије усаглашава националну топику са
универзалним темама (Петров 1997: 69–71, 74–126), те се и сам поетички
приближава позном песништву Растка Петровића (Вранеш 2013: 249–250).
Дединчево песништво пружа добру прилику да се критички проговори и о
паралелама између поезије Црњанског и Растка Петровића, што се не чини у
довољној мери.
Не мора се, ипак, у проучавању интертекстуалних релација Дединчеве
завршне песме ићи до позних остварења Црњанског и Растка ни руководити
хронолошком блискошћу, и то процени Дединчеве поезије даје извесну боју.
Чак и тамо где долази до хронолошких несугласица, које нису ирелевантне у
оцени вредности једног песничког подухвата, препознаје се слично поетичко
усмерење трију песника. Судећи већ према симболици наслова зрелих песама
Растка Петровића и Милоша Црњанског попут чувене песме Привиђења (1929)
или сонета Сунчане лествице (1924) из недовршене поеме Вук, могло би се у
њима очекивати поетичко подударање са важним мотивима Дединчеве позне

11
Света Лукић сматра како „на Дединчевом драматичном песничком путовању, Јавна птица
означава прави синтетичан закључак прве фазе, која је протекла у знаку чисте или асолутне
лирике“ (Lukić 1981: 28–29). Лукић је свакако у дослуху са судом Растка Петровића о
„апсолутној чистоти“ лирског израза Дединчевих раних песама (Петровић 1974б: 171, 172).
За стицање шире слике о развоју Дединчеве поезије ослонили смо се на Лукићеве (Lukić 1981:
24–38), Константиновићеве (Konstantinović 1983: 91–165) и Цветковићеве анализе (Цветковић
1993).
12
Кратак временски распон између различитих фаза у песништву Растка Петровића приморава
нас да хронолошку класификацију схватимо са претежним нагласком на поетичким и
типолошким особеностима.
13
Није занемарљива чињеница да један од фрагмената поеме под називом Сунчане лествице
представља, колико нам је познато, прво Растково опробавање у форми сонета, што је разлог
више да о њему говоримо.

5
поезије окупиране космичким и интелектуалним темама, 14 а поготово са
мотивима Дединчеве завештајне песме. 15 Посматрано из ове перспективе,
изгледа нам да је тамо где је Дединац стигао 1955. године, Црњански са Растком
већ био средином треће деценије двадесетог века, што још увек не говори
ништа о естетском квалитету њихових творевина.
Дединчева песма можда је по основном меланхоличном осећању,
извесној уздржаности у изразу и обазривости у постепеном предочавању своје
визије и сличнија позним песмама Црњанског, него недовршеној поеми Растка
Петровића. То нас може изненадити имајући у виду слику Црњанског наспрам
слике Растка Петровића у Дединчевом опусу. Уколико Дединца потресају
визије светлости и просветљења, што се види већ у неколико расутих редака из
песме Ноћ дужа од снова:

Будим се, а из мог тела, гле, светлост сама извире!

Пођем ли, под мојим ходом зрачна се стаза ствара,
(…)
Све што се напило сунца – расипа зрачења ноћу.
(…)
и сав сам од месечине и сав од Сунца саливен.
(…)
… и певам да ми час овај не оде у привиђења.

14
Света Лукић констатује да је тек позна лирика Црњанског „задобила тежину меланхолије“ и
„постала поприште дубљих судара са животом“, те је и „основни правац његовог развоја
инструктиван (…) такође за разумевање Дединчеве поетике“ (Lukić 1981: 23). Исти критичар
сматра да се Дединац суштински приближио елементарности Расткове поетике тек у последњој
фази песничког рада (Lukić 1981: 17).
Радомир Константиновић још у драми Дединчевог човека на прозору (Један човек на прозору)
– разапетог између сигурности куће и бескрајности стихијног света, у испаштању тела, у жељи
да обузда и спозна ирационалне силе егзистенције кроз јединствен одговор на њих – види
сличност са поетиком Растка Петровића, и то управо „уморног“ Растка Петровића из касне
поеме Вук (Konstantinović 1983: 124–126).
15
Игром случаја, Црњански и Дединац су практично у исто време писали своје завештајне
песме. Песма Ноћ дужа од снова, међутим, поетички је можда и ближа лирици Црњанског с
краја двадесетих година, него поеми Ламент над Београдом.
Што се тиче Расткове недовршене поеме Вук, још у књизи Од немила до недрага Дединац је у
два наврата истицао њене квалитете, видевши у њој неостварен песнички задатак par excellеnce
(Dedinac 1957: 44, 83). А неку годину по објављивању песме Ноћ дужа од снова Милан Дединац
сравњује „највишу и најпотреснију поетску поруку“ Растковог Откровења са учинком
Растковог Вука (Дединац 1977: 618).

6
 – у песми Привиђења Милоша Црњанског (Црњански 1993: 99) 16
сусрећемо се са сличним дилемама:

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени,

што се сад, нестајући, расипа, у празнину,
осветливши ми пут, и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени,
на које сам, кроз благост, и жалост, и тишину,
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чисти, прах?

У другом сонету Сунчаних лествица Растко Петровић (Петровић 1974a:

241–242)17 формулише сродну, иако нешто више виталистичку, визију:

Дигнем тад очи небесима, нада мном се плавило рађа,

Погледам доле, и бескрајних светлих извирања је јава,
И кружи маглени даљни дах, седефом, док млеко се рађа,
На очима руке провидне, чежњама ми заноси глава.

– да би на завршетку истог сонета наслутио хоризонт трансценденције,

границе онога света до којих воде или које сачињавају загонетне нове пруге:

Али ми за нову ону боју отвараће се очи друге,

И онда сваку страсну жудњу тек тад одвешће нове пруге
Са мојом зрачном сузом у саму ту средину раја.

Стара метафора која живот симболички тумачи као светлост и путовање

реактуализована је у модернистичком маниру. Зрачна стаза код Дединца,
осветљени пут код Црњанског или (дугине) пруге код Растка Петровића
представљају животни пут. На том путу, човеково биће само је колебљив сјај,
зрак или привиђење. Скривена подлога такве метафорике упућује нас на
човекову и свеопшту пролазност, библијски рефрен у коме је све прах, а сходно
томе и на седиментацију културолошког и личног искуства карактеристичну за
песништво позног модернизма.

16
Сви цитати из песме Привиђења Милоша Црњанског дати су према издању из парентезе.
17
Сви цитати из песме Сунчане лествице Растка Петровића дати су према издању из парентезе.

7
 Црњански чак експлицитно поистовећује семантичку и визуелну
компоненту ове метафоре пролазности и несталности човековог живота у слици
зрачног праха који спада са песничког субјекта. Провидне руке на очима
субјекта у сонету Растка Петровића сугеришу да се са њим догодило нешто
слично као и са стварношћу која се претвара у светлост и провидност.
Исијавање и код Дединца долази уз највећу могућу цену:

Мој живот, звезде и биља промину у магновењу,

ал истрајаћу све дотле док сјај из мене изгрева

Дематеријализација субјекта, који, у извесном смислу, постаје прозрачан,

упућује нас на присуство смрти, свести о томе да је расипање зрака расипање
живота, а да је обома заједничка несупстанцијалност. Зато су пруге Растка
Петровића мост ка животу после овог, зрачна стаза код Дединца завршава у
мраку смрти, док се осветљени пут код Црњанског губи у бездану са истим
значењем.
Требало би се на овом месту подсетити тврдње Новице Петковића,
додуше о делима Црњанског, у којима се епифанијске визије увек јављају на
граници или на међи смрти. 18 Не само Црњанског, него и Дединца и Растка
визија највеће екстазе доводи до хоризонта на коме се истина живота и истина
смрти стапају, или речима из Дединчеве поеме, „губе (…) међе између ноћи и
днева“. Стапање жалости и озарења у тренутку ове велике и ризичне уније може
бити разлог што Дединчев субјект рида у светлости:

Па ридај да ти дан овај не оде у привиђења!

Симболички еквивалент тог уједињења може бити и „зрачна

суза“ (подвукао Б. В.) Растка Петровића и порфирно зрно (сузе) на видику
Црњанског док одлази са овог света, због ког изгледа као да само небо плаче:

18
Визија другог света јавља се код Црњанског када се јунак или песнички субјект приближе
„граничним ситуацијама“ (Петковић 1996: 92), када се нађу на „судбоносном размеђу“ два света
(Петковић 1996: 93), или се суочавају са сопственом пропашћу (Петковић 1996: 92). Сам
Дединац је давао назнаке да светлост у његовој позној поезији потиче са оне стране смрти: „И
није могло да га (Дединац често говори о себи у трећем лицу – коментар Б. В.) успокоји ни то
што му је јасно било откуда уствари потиче светлост која је све јаче раздањивала крајине његове
новије лирике“ (Dedinac 1957: 64).

8
 А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна,19
што виси, о дрхћућем, жарком, концу, у свитању?

Упечатљив спој ридања и светлости, средњовековна суза која је више

знак надземаљске радости, него бола, можда је и најбоља метафора коју су нам
ови песници оставили. Управо зато треба је одмерити према песничким
врхунцима светске поезије и размислити да ли би таквим поређењем ова
сублимација на значењу могла добити или изгубити. По Рилкеовој чувеној
Елегији посвећеној Марини Цветајевој и испеваној поново на завршетку
песниковог рада, епифанијски хоризонт обједињења живота и смрти био би
најбољи доказ смртне снаге певања која „од нас живих ствара надживеле“ (Rilke
1986: 166).
Поезија нас, дакле, изводи из постојања, али тако да га надживимо.
Посветити живот стиховима у којима, на жалост, нема живота, већ само речи,
за Александра Јеркова значи већ бити са ону страну (Jerkov 2010a: 84).20 То што
је песништво у неку руку ћивот живота, те служи да стварност живљења
преведе у нестварност песме и очува у стиховима, за Рилкеа није био доказ
слабости већ моћи песничког трајања. 21 Снага поезиса компромитована је и
изазвана увек будним захтевом стварности, али је Рилке веровао да у том
сукобу не може бити истинских губитака. Напротив, речи су једино што ћемо
моћи да понесемо са овога света када га напустимо. У искушењу смо да у то
захтевно метафизичко и поетичко окружење поставимо Дединчеву завршну
песму, а са њом и зреле песме Милоша Црњанског и Растка Петровића.
Неутажива жудња за стварношћу не може се, и то је стварни цинизам,
подмирити у реалном животу. Испуњење чулних дивота које очекује Црњански

19
Два чланка овог стиха готово да нису граматички повезана, али ни тумачењу помоћу елипсе и
уметања глаголских облика не треба придавати више значаја него што заслужује. Не постоји
унапред задата садржина која остаје иста упркос променама у поступку. Зрно, без обзира на то,
може да се протумачи и као метафора за сунце и да се доведе у везу са плачем песничког
субјекта.
20
Дединчева рана поезија, како је то формулисао Петар Милосављевић, не пева „о неком
конкретном објекту: о љубави, о слободи, о смрти“, већ изражава „саму релацију између
недовољно одређених елемената“, попут апстрактног сликарства (Milosavljević 1983b: 244).
Другим речима, рано Дединчево песништво је у извесном смислу беспредметно, његове
метафоре се не могу дешифровати, можемо установити само однос између њих. Уместо нечега,
тако је у њему присутно и поетски ефективно само ништа (Milosavljević 1983b: 253).
21
То је оно „преображење видљивог у невидљиво“ (Rilke 1986: 198) о коме говори Рилке у
својим писмима поводом Девинских елегија, а поготово у Деветој елегији.

9
метафорички је сажето у кап млека или сазнања далеко над земљом. Та
блистава кап неодољиво подсећа на оно порфирно зрно надземаљске мудрости
која се плаћа сузама, а земља је доведена у везу са безводном, сувом пустињом:

Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап

свих дивота чулних, као пад мирисног млека.
А, чини ми се, једна једина, таква, блиста кап,
над песком пустиња, и тла, над земљом, далека.

У песми Растка Петровића, после младалачких заноса и разочарања

могућностима тела (Мишић 1976: 232), земаљске страсти више не доносе
испуњење, него само већу несрећу и тугу:

Овде ни једна зграбљена страст не прими се кореном среће,

Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће,
И од ужаса ево самог да у смрти је глупост краја.

Излаз из егзистенцијалне тескобе за Растка има духовну, а за Црњанског

имагинарну димензију. Потреба субјекта за небеском чистотом је жеђ вапијућег
у пустињи за трансценденцијом, за рајем оличеним у чистоти млека, у
блиставом напитку среће који је човеку, за трајања живота на земљи, а можда и
заувек, недоступан. Рајска пуноћа постојања недоступна реалности смешта се
на онај свет у песми Растка Петровића или у илузију утопије у песми
Црњанског.
Али оно што реалност није у стању да прибави Дединац тражи од
песништва. Сан или визија поезије треба да надоместе мањкавост реалности, да
је певањем сачувају не само од нестајања, него од себе саме. Још је Марко
Ристић наговестио да се у сукобу две опречне истине – „да је ноћ дужа од снова
и да је сан дужи од ноћи“ – садржи „драма“ свеколике поезије, па и поезије
Милана Дединца (Ристић 1965: 8). 22 Дединчева поезија, па и њена завршна
песма, само изражавају вечити сукоб између нестварности поезије и захтева
реалности. Аутопоетичко решење проблема Дединчеве песме ипак више отвара
питања него што пружа одговоре. Ристићевски став да је Дединац на завршетку

22
Ристић тумачи наслов Дединчеве песме у контексту јеврејске пословице: „Можеш да учиниш
свој сан дужим но што је ноћ“, узете за мото једног француског романа.

10
свог песничког рада пронашао „смисао (…) у стварању“ (Мичић 2011: 84–85) и
сместио то сазнање у поенту песме Ноћ дужа од снова: окована визија
пренебрегава дилему коју поставља сам њен, у основи туробан, наслов.
Ноћ је, каже Дединац, дужа од снова, а пројекција надземаљског и сама
је условљена, па можда и савладана реалним ограничењима и оскудношћу
овоземаљског живота. У извесном смислу, блед и непоуздан одсјај раја пробија
се само унутар песничке визије која, рекло би се, нема довољно снаге и мотива
да одоли сумњи. Песнички субјект је окружен визијом и сновима, али попут
субјекта Дисове Тамнице „закован за земљу што животу служи“ (Петковић-Dis
2003: 12). Његово зрачење подразумева комплементаран смисао, близак
позицијама егзистенцијалистичке филозофије. Ако човек осветљава себи пут и
твори своју стазу кроз живот, онда се живот одвија без вишње промисли,
оностраности која њиме управља, иако жудња за њом не јењава.
Парадоксална загледаност у празнину трансценденције, којом је песник и
даље опчињен, узалудна ведрина нихилизма који покушава пронаћи разлоге за
постојање иако зна да је таква потрага неоснована, и најзад, аутопоетички
хоризонт обједињења сасвим дифузне проблематике, према закључцима
Александра Јеркова (Jerkov 2010a; Jerkov 2010b), чине карактеристичну
поетичку основа остварења модернистичких песника.
Апсурдно искуство бачености у свет без вишег разлога и промисли за
којима се ипак трага, Миодраг Павловић тих је година открио у анализи Дисове
песме Тамница (Павловић 2000: 206–208), чиме се оивичава целина једне
песничке епохе.23 Она суза која, да се послужимо управо Дисовом метафором,
сија и жали из позних песама Црњанског, Дединца или Растка Петровића
спушта се тако до поетичких претходника из периода српског раног модернизма
или, како се то, у ослањању на немачку терминологију уобичајено каже, наше
модерне (Jerkov 2010a: 91–93). Као и у Дисовој песми Тамница, са којом се
Дединац, према сопственим речима, „зближио“ још у време рада на поеми Један
човек на прозору, на коју је чак одговорио истоименом прерадом,24 исијавање у
поеми Ноћ дужа од снова добија снагу библијске генезе света из мрака:

23
Есеј о Дису Миодраг Павловић написао је 1957. године.
24
У предговор за књигу Од немила до недрага Дединац инкорпорира и једну
„заборављену“ белешку која садржи варијанту Дисове Тамнице (Dedinac 1957: 53–54).
Интересантно је приметити да се Дединац присетио ове белешке у време објављивања песме

11
 И видим да, осим мене, свуд заре из полутаме
дозиви, биље и стење, и луче светлост ко у сну.

У Растковом сонету се на сличан начин земаљска јава и небеса рађају

пред погледом песничког субјекта а у песми Црњанског субјект попут
демијурга расипа зрачни прах на свет око себе и тиме га изводи из мрака.
Дединчева аутопоетичка визија – па и космогонија, а са тим и питање о
њиховом положају – жели да у неку руку премости јаз између неизвесне
метафизике и баналне стварности. На том хоризонту налазио се последњи
изазов за песника Милана Дединца, изазов трансценденције коме аутопоетика
не мора, али некад и није у стању да одговори.
Можда је Дединчева поема слабија од песничких остварења Растка или
Црњанског управо зато што трансценденцији укида снагу оностраности, или
тачније – због начина на који је спушта на земљу и лишава текст динамике и
турбулентности вапаја за спасењем. 25 Усудили бисмо се да кажемо како
Дединчево песништво у суштини пати од бољке коју бисмо од њега најмање
очекивали – прозаичног, иако прикривеног, рационализма.26

Ноћ дужа од снова. Упоредити и Милосављевићеву анализу (Milosavljević 1983a: 195–222) ове
варијанте.
25
Хоризонт трансценденције, према мишљењу Петра Милосављевића, одсутан је из
стваралаштва Милана Дединца. Као основну разлику између Дединчеве варијанте Тамнице и
Дисове песме Милосављевић види управо ово свођење свеколике стварности на емпирију јер
„Дединац не прихвата метафизику“ (Milosavljević 1983а: 219). Радомир Константиновић, са
друге стране, у Дединчевој поезији види поступно одустајање од захтева апсолутног, коме чак
ни Дединчева рана поезија није успела да одговори на адекватан начин, некмоли његове све
реалистичније позне песме. Тражени Дединчев мир подразумевао је, како мисли
Константиновић, „смрт апсолутног“ (Konstantinović 1983: 141), мањак поетске креативности
(Konstantinović 1983: 132) и победу стварности (Konstantinović 1983: 133). Дединац „хоће јаву, а
не привиђења“, што се, према Константиновићу, најбоље одражава у рефрену песме Ноћ дужа
од снова (Konstantinović 1983: 140).
26
Константиновићев текст о Дединцу заправо представља студију прогресије рационалитета у
Дединчевој поезији. Још у раној Дединчевој поезији, чак и у поеми Јавна птица,
Константиновић је уочио тежњу ка скућивању, ка одвајању од стихије отвореног света и
рационализовању његових елемената. Дединца, према овом критичару, карактерише сталан
напор да пружи јединствен и безбедан одговор на постојање. Константиновић некад прикривено,
а некад и отворено, Дединчев подухват тумачи као пут ка капитулацији поезије (Konstantinović
1983: 91–165).
Основна Дединчева опозиција између куће и света, коју уочава још Растко Петровић, виђена је
и из сасвим другачије вредносне перспективе. Тако Новица Петковић у Дединчевој жељи за
топлотом кућног огњишта, у његовом повратку фолклору и једном ишчезлом патријархалном
свету види вредну опомену на људскост и хуманистичке вредности у доба у коме су такве
вредности преко потребне (Петковић 1965: 1218).

12
 Нелагодна сумња да ли је Дединац сам заробио своју песничку визију
надвија се над његов опус. Иако је насловом песме, којим се тврди да је ноћ
дужа, истрајнија или истинитија од наших снова и жеља, а визија окована,
сугерисана динамика узалудне наде која се бори за оно што не може бити, у
целини текста исти мотив се готово линеарно обрађује, и резултује чекањем
песничког субјекта да изгреје ново сунце спасења и понешто неубедљивим
дијалектичким скоком, својеврсном апотеозом смрти песничког субјекта која ће
да обасја мрак црног Сунчевог двојника. 27 Тим скоком Дединац се враћа, не на
Винаверову, него на Дучићеву симболику сунцокрета чије умирање треба да
обасја црнило непостојања, попут експлозије постања или велелепне трагичке
жртве која животу даје достојанство и смисао:

Ја ћу га чекати мирно да пут превали до мене,

но ако ми пре те зоре црн двојник Сунчев засја,
пашћу у његовој сенци под којом све мре и свене,
ал’ умирање ће моје и његов мрак да обасја.

Па зато не стрепим више од потпуног уништења,

јер мојим престанком зрачним и Сунчев двојник се мења

Отуда се ни потиснути емпиризам Дединчеве завршне песме не може

тумачити као постмодерни заборав трансценденције, нити изједначавати са
савременим нихилизмом Црњансковог Ламента над Београдом, већ се у њему
пре може видети последица поетичке регресије.
Могло би се тврдити да је успелост Дединчеве поеме неуједначена, да
осцилира између вредносно неравноправних места. Није цела Дединчева поема
на разини њених најбољих стихова, попут оног патинираног стиха о ридању
песничког субјекта, нити цела успева да одржи исту метафоричку и семантичку
згуснутост. Без претензија на коначне судове, рекли бисмо да у њој има и

И Света Лукић разматра питање рационалитета у позитивном светлу. Дединчеву књигу Од

немила до недрага он сагледава као „интелектуални роман“ (Lukić 1981: 7), а Дединчево
песништво као постепено интелектуално сазревање.
27
У тексту о Дединцу Марко Ристић помиње „нерваловско Црно Сунце поезије“ (Ристић 1965:
12). То није сасвим у складу са тумачењем завршетка поеме у кључу спасоносности песничког
стварања. Константиновић о симболици небеских тела у поезији Милана Дединца има другачије
мишљење. Сунце, месец или звезде у Дединчевим песмама представљају за Константиновића
конвенционалне, рационалне симболе, обрасце који су и песнички и егзистенцијално
недејствени (Konstantinović 1983: 147–149).

13
пренаглашених, наметљивих места, попут, у композицији поеме, ипак
недовршене митске параболе о Сунчевом двојнику, и недовољне семантичке
усредсређености, редундантних понављања, која умеју да резултују неједнаком
вербалном убедљивошћу. То разређивање семантичког учинка, које покушава
да се компензује на плану песничке слике и самосвести, прети да се одрази на
целину Дединчеве поеме, а можда и на целину Дединчевог стваралаштва.
Важност књижевноисторијског испитивања односа Дединчеве поезије са
песничким корпусом српског модернизма остаје, без обзира на одговор који
ћемо пружити на ове дилеме, али семантичка носивост, песничка и поетичка
убедљивост једног опуса неизоставно одређују меру његове виталности и
пробојности, и не могу се никада сасвим надоместити ванкњижевним
средствима.

Вранеш 2013: Вранеш, Бранко. „Црњански на Крфу 1925“. У Acqua alta: међународни зборник
радова: медитерански пејзажи у модерној српској и италијанској књижевности =
Acqua alta: miscellanea internazionale: paesaggi mediterranaei nelle letterature italiana e
serba del novecento. Прир. др Светлана Шеатовић Димитријевић, проф. др Марија Рита
Лето, проф. др Персида Лазаревић ди Ђакомо = A cura di Svetlana Šeatović Dimitrijević,
Maria Rita Leto, Persida Lazarević di Giacomo. (Београд: Институт за књижевност и
уметност, 2013): стр. 249–266.
Dedinac 1957: Dedinac, Milan. Od nemila do nedraga. Beograd: Nolit, 1957.
Дединац 1965: Дединац, Милан. Позив на путовање. Београд: Просвета, 1965.
Дединац 1971: Дединац, Милан. „Оно што је живо и оно што је мртво…: варијације на тему
Бранко Радичевић“. // Радичевић, Бранко. Руковет. Предговор, избор и објашњења
Милан Дединац. (Београд: СКЗ; Нови Сад: Матица српска, 1971): стр. 5–41.
Дединац 1977: Дединац, Милан. „Преведено са успомена“. // Петровић, Растко. Дан шести.
(Београд: Нолит, 1977): стр. 611–630.
Dedinac 1981: Dedinac, Milan. Sabrane pesme. Prir. Sveta Lukić. Beograd: Nolit, 1981.
Дединац 1994: Дединац, Милан. „‘Дневник о Чарнојевићу’ од Милоша Црњанског (Библиотека
‘Албатрос’ – Београд)“. У Авангардни писци као критичари: изабрани критички радови
Бошка Токина, Александра Илића, Бранка Ве Пољанског, Милана Дединца, Монија де
Булија, Звездана Вујадиновића, Љубише Јоцића, Милоја Чиплића, Душана Матића, Коче

14
 Поповића, Вана Живадиновића Бора и Оскара Давича. Прир. Гојко Тешић. (Нови Сад:
Матица српска; Београд: Институт за књижевност и уметност, 1994): стр. 217–221.
Деретић 2004: Деретић, Јован. Историја српске књижевности. Београд: Просвета, 2004.
Jerkov 2010a: Jerkov, Aleksandar. Smisao (srpskog) stiha: knjiga prva: de/konstitucija. Beograd:
Institut za književnost i umetnost; Požarevac: Centar za kulturu, 2010.
Jerkov 2010b: Jerkov, Aleksandar. Smisao (srpskog) stiha: knjiga druga: samo/osporavanje. Beograd:
Institut za književnost i umetnost; Požarevac: Centar za kulturu, 2010.
Konstantinović 1983: Konstantinović, Radomir. „Milan Dedinac“. U Biće i jezik: u iskustvu pesnika
srpske kulture dvadesetog veka: knj. 2. (Beograd: Prosveta: Rad; Novi Sad: Matica srpska,
1983): str. 91–165.
Lukić 1981: Lukić, Sveta. „Razgovor o delu Milana Dedinca…“ // Dedinac, Milan. Sabrane pesme.
Prir. Sveta Lukić. (Beograd: Nolit, 1981): str. 5–40.
Матић 1966а: Матић, Душан. „Милан Дединац: поводом књиге Јавна птица“. У Књижевност
између два рата: друга књига. Прир. Светлама Велмар-Јанковић. (Београд: Нолит,
1966): стр. 139–141.
Матић 1966б: Матић, Душан. „Поводом поеме Један човек на прозору“. У Књижевност између
два рата: друга књига. Прир. Светлама Велмар-Јанковић. (Београд: Нолит, 1966): стр.
142–143.
Milosavljević 1983a: Milosavljević, Petar. „Disova Tamnica i Dedinčeva varijanta ove pesme“. U Reč
i korelativ. (Beograd: Nolit, 1983): str. 195–222.
Milosavljević 1983b: Milosavljević, Petar. „Dedinčeva pesma ‘…Moli plamen-golubove…’“. U Reč i
korelativ. (Beograd: Nolit, 1983): str. 238–253.
Мичић 2011: Мичић, Биљана. „Приступ поезији Милана Дединца (Ноћ дужа од снова: Окована
визија)“. У Књижевност и језик, год. XLVIII, бр. 1/2 (2011): стр. 75–87.
Мишић 1976: Мишић, Зоран. ”Растко Петровић”. У Критика песничког искуства. (Београд:
СКЗ, 1976): стр. 229–240.
Новаковић 1987: Новаковић, Бранка. „Дединчева поезија – покушај одређења поетике
имагинарног“. У Научни састанак слависта у Вукове дане, књ. 16, св. 2 (1987): стр.
165–173.
Павловић 2000: Павловић, Миодраг. „Владислав Петковић-Дис“. У Есеји о српским песницима.
(Београд: Просвета, 2000): стр. 198–238.
Петковић-Dis 2003: Петковић-Dis, Владислав. „Тамница“. У Поезија. Прир. Новица Петковић.
(Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003): стр. 11–12.
Петковић 1965: Петковић, Новица. „Lirski krug Milana Dedinca“. U Izraz, god. IX, br. 12
(decembar 1965): str. 1212–1224.
Петковић 1996: Петковић, Новица. Лирске епифаније Милоша Црњанског. Београд: СКЗ, 1996.
Петковић 1999: Петковић, Новица. „Пукотина у језику“. У Песник Растко Петровић: зборник
радова. Ур. Новица Петковић. (Београд: Институт за књижевност и уметност, 1999): стр.
13–53.

15
Петров 1997: Петров, Александар. Поезија Црњанског и српско песништво. Београд: Signature,
1997.
Петровић 1974а: Петровић, Растко. Поезија: Сабињанке. Београд: Нолит, 1974.
Петровић 1974б: Петровић, Растко. „Милан Дединац“. У Есеји и чланци. (Београд: Нолит,
1974): стр. 171–177.
Петровић 1974в: Петровић, Растко. „Mилош Црњански“. У Есеји и чланци. (Београд: Нолит,
1974): стр. 201–206.
Петровић 1977: Петровић, Растко. Са силама немерљивим: Људи говоре. Београд: Нолит, 1977.
Rilke 1986: Rilke, Rajner Marija. Izabrane pesme. Izbor, predgovor, prevod i napomene Branimir
Živojinović. Beograd: Nolit, 1986.
Ристић 1965: Ристић, Марко. „О поезији Милана Дединца и о нашој младости“. // Дединац,
Милан. Позив на путовање. (Београд: Просвета, 1965): стр. 7–57.
Ristić 1966: Ristić, Marko. „Milan Dedinac“. U Prisustva. (Beograd: Nolit, 1966): str. 29–84.
Цветковић 1993: Цветковић, Никола. Поетика Милана Дединца. Београд: Интер ЈУ Прес, 1993.
Црњански 1993: Црњански, Милош. Лирикa (Лирика; Итака и коментари; Антологија кинеске
лирике; Песме старог Јапана). Београд: Задужбина Милоша Црњанског: БИГЗ: СКЗ;
Lausanne: L’Age d’Homme, 1993.
Црњански 1999: Црњански, Милош. „Откровење Растка Петровића (1923)“. Есеји и чланци I:
књижевност, уметност. (Београд: Задужбина Милоша Црњанског; Lausanne: L’Age
d’Homme, 1999): стр. 318–325.

16