Филолошки факултет

Универзитет у Београду

Сонет „Љубав“ Алексе Шантића

Реферат из предмета Версификација у српском песништву

Василије Којић

Број индекса: 2021/1048

Студијска група: 06

Београд, јун, 2023.

 Сонет „Љубав“

Алекса Шантић је песник са вероватно највише сонета у српској поезији 1. Ову

љубавну песму, у облику сонета, Шантић је написао годину дана пре смрти. Кроз детаљну
анализу њене спољашње и унутрашње структуре, мотива, песничких слика и песничког
језика, рад указује на Шантићеву вештину у стварању сонетне форме, динамичних мотива
и успешне комуникације са народном традицијом, а као закључак одговара на питање
зашто је ова песма, као и многе друге, у облику сонета.
Полазећи превасходно од структуре, рад анализира лирску песму „Љубав“ Алексе
Шантића као прстенасти сонет. Дводелност структуре је јасна. Сонет је подељен на октет
и сестину који су затим подељени на два катрена и две терцине 2. У катренима и
терцетима, песма користи симетричну врсту стиха која се назива александринац и садржи
дванаест слогова са цезуром после шестог. Преко стихова долази се до Шантићевих
пажљиво одабраних рима. У катренима, песник се служи обгрљеном женском римом, а у
терцетима римом у облику ccd и eed која је такође женска.
У класификацији ове песме проналази се још један кључан појам у сфери тумачења
Шантићевог рада. Када се овај сонет назива прстенастим или кружним, реч је о посебној
песничкој форми и поетичком начелу овог песника. За разлику од класичног италијанског,
дакле петраркистичког сонета, који живи од неједнакости и крајње антитезе стихова
катрена и терцета, Шантић ствара тип сонета који се може назвати кружним или
прстенастим3. Цикличност ове структуре и паралелност, уместо контраста, остварени су
помоћу понављања стихова, рима, речи или мотива између катрена и терцета. У случају
понављања у првом катрену и другом терцету, у питању је велики прстен, док мали прстен
подразумева понављање у другом катрену и првом терцету4. У овој новој форми, личном
печату овог песника, проналази се и утицај француске поезије, односно кружних форми
рондоа и рондела5.
Преласком на конкретну песму, може се закључити да је у овом сонету присутан
мали, скраћени прстен због анафорског понављања речи „и да“ на крајевима другог
катрена и првог терцета. Уместо метричког прекршаја, Шантић се служи анафором и
развијањем истог мотива како би остварио спој два стиха.
„Пригрлим те себи у своје клобуке,
И да тебе, драга, више не дам ником. „

„Као нимфа моја, да почиваш свагда,

И да нико не зна твоје место где је.“

1
Податак преузет из Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића, зборник радова, Институт за
књижевност и уметност, Београд, 2017. стр. 16
2
Основне информације о сонету из Живковић, Драгиша, и др., Речник књижевних термина, Институт за
књижевности и уметност у Београду, Нолит, Београд, 1986. стр. 751.
3
Види Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића, зборник радова, Институт за књижевност и
уметност, Београд, 2017. стр. 18-19.
4
Исто.
5
Исто.
2
 Даља класификација сонета, обелоданила би чињеницу да сонет користи парну
риму у терцетима и донела би закључак да је у питању француски тип 6 сонета. Парном
римом терцета ублажен је контраст између катрена и терцета и подржава прстенаста
структура. Песма не садржи питање и одговор, заплет и расплет какав би очекивали од
сонета. Другачијом структуром, сонет просто развија мотиве из првих стихова и доводи
их до њихове кулминације, о чему ће бити реч при анализи мотива у следећем делу рада.
Сонет „Љубав“, међутим, одступа од Ронсеровог, типичног представника француског
типа, због различитих, непоновљених рима у катренима, не поштујући, дакле, класичну
структуру абба, абба.

Алекса Шантић је остао упамћен по својим родољубивим и медитативним песмама.

Његова љубавна лирика, уз понеке изузетке, обично остаје у сенци љубавних песама
Ракића и Дучића.
С обзиром на чињеницу да је ова лирска песма сврстана у љубавне, читаоца не
треба да зачуди да је мотив љубави убедљиво најдоминантнији. Носилац мотива љубави је
управо лирско ја које жели да постане део природе, тачније река, како би био ближи
девојци коју воли. „Шантић је, другим речима, песник одвојености од нечега, 7“ а ова
одвојеност је подлога и увод многих његових љубавних песама, као и ове. Зато је у овој
песми река у функцији приближавања лирског субјекта девојци, а реални свет тако
доживљава метаморфозу која је, иначе, једна од Шантићевих омиљених мотива 8. Поред
наведеног, интересантно је и запажање Драгише Живковића који износи да ова одвојеност
и чежња лирског ја одишу трубадурском поезијом9.
Кроз катрене и терцете мотив љубави доживљава трансформацију и на крају
кулминацију. Следећи градацијски низ приближавања девојци, жеље лирског ја полазе од
тога да се као река прође поред девојчине куће, затим да се разбију вали код њених ногу, а
потом да јој се зграбе руке, што на крају доводи до преломне тачке, у којој лирско ја жели,
као река, да потопи девојку и тако овековечи њену лепоту и љубав и сачува је комплетно
за себе.
Песма пружа низ визуелних песничких слика. Од мале кућице испред које тече
лирско ја у виду реке до дубина реке и њене траве и драгог камења. Утицај народне
поезије у овој песми, као и у већини Шантићевих песама, није тешко уочити. Народна
песма која је послужила као узор носи назив „Што сам млада, да сам вода хладна“ 10, а
користећи се њоме Шантић утискује и своје карактеристичне мотивима попут драгог
камења и нимфи, чиме постиже успешну комуникацију са народном традицијом. Сјајност
и неуобичајеност драгог камења, у овом случају смарагда, се гради преко контраста са
травом, која дели исту боју, међутим, нема одсјај.

6
Закључак о типу донет на основу Валтер Менх, Облик и биће сонета, „Савременик", 10, 1978.
7
Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност,
Београд, 2017. стр. 348.
8
Живковић, Драгиша., Европски оквири српске књижевности, књ. 6, Институт за књижевности и уметност у
Београду, Нолит, Београд, 1986. стр. 104.
9
Исто.
10
Паралелу забележио Живковић, Драгиша., Европски оквири српске књижевности, књ. 6, Институт за
књижевности и уметност у Београду, Нолит, Београд, 1986. стр. 103.
3
 Следећи тачке сваке подробне анализе, на реду је по која реч о језику којим се
Шантић служи. Распоред речи у песми, наравно, не одговара увек говорном језику.
Шантић корист богат, звучан и тачан језик, а другостепеном организацијом говорног
језика тј. песничким језиком, Шантић постиже синтаксички набој и естетску вредност, па
су честе инверзије у песми попут: „куће мале“, „нимфа моја“ итд. Музикалност песме
постигнута је алитерацијом гласова о, п, д, з и анафором „само моје очи“.

За крај остаје питање: Зашто сонет? Песници бирају сонет јер је високо
структуриран и хармоничан облик поезије, који поседује 14 стихова специфичне
структуре и богату традицију која потиче још од 13. века на Сицилији 11. Таква структура
пружа песницима оквир у коме могу да истражују и пренесу своје идеје на концизан и
фокусиран начин, у овом случају величину љубави лирског ја. Због тога је истражен
начин на који сонетна структура утиче на садржаја стихова и како различити облици
сонета диктирају другачији однос између садржаја у катренима и терцетима, па и начин на
који се мотиви у сонетима развијају.
Осим тога, компактност сонета омогућава песницима да изразе сложене емоције
или идеје у сажетом облику, што поред осталог подстиче креативност. Ограничени
простор песнике приморава на пажљиво бирање речи и рима, што доводи до појачаног
дејства на читаоце. Музикалност сонета је такође важан елеменат, а у раду су
представљени ритмички обрасци, међуигра звукова и лепота песничког језика који додају
дубину и естетску вредност песниковој поруци.
Анализом лирске песме „Љубав“, надам се да могу заинтересовати читаоце за
изврсне радове љубавне лирике Алексе Шантића, као што је овај.

11
Основне информације о сонету из Живковић, Драгиша, и др., Речник књижевних термина, Институт за
књижевности и уметност у Београду, Нолит, Београд, 1986. стр. 752.
4
 Литература

Живковић, Драгиша, и др., Речник књижевних термина, Институт за књижевности и уметност у

Београду, Нолит, Београд, 1986.
Валтер Менх, Облик и биће сонета, „Савременик", 10, 1978.
Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића, зборник радова, Институт за књижевност и
уметност, Београд, 2017.
Живковић, Драгиша., Европски оквири српске књижевности, књ. 6, Институт за књижевности и
уметност у Београду, Нолит, Београд, 1986.