Проф де Александра костић Тмушић

Књижевност од ренесансе до рационализма 1

Шишко Менчетић

Шишко Менчетић је рођен 1458. године у старој дубровачкој племићкој породици.

Младост је провео изузетно разуздано, оженио се као четрдесетогодишњак. Обављао је
разне дужности у дубровачкој влади. Умро је, заједно с два своја сина, 25. јуна 1527. у
великој епидемији куге.

Менчетићев песнички зборник изузетно је обиман, броји 512 песама. Убедљиво највећи
њихов део представља петраркистичка љубавна лирика, неколико је сатиричних, морално-
рефлексивних, а ту је и мали циклус религиозних песама.

Тематско-мотивски и стилски елементи тих песама, посебно оних љубавних, показују да је

Менчетић одлично познавао италијанско стваралаштво свог и нешто старијег времена.
Врло близак песницима хибридног петраркизма напуљске школе, највећи део његовог
љубавног канцонијера чине песме које сврставамо у другу фазу ове врсте песништва, опис
драгине лепоте. Њихов број, врло мале разлике у погледу мотивске грађе, а знатно веће на
стилском плану, стварају утисак да је Менчетић — свесно или не — варирао теме желећи
да испроба (или покаже) стилске и поетске могућности једног новог поетског језика. У
тако великом броју песама, наравно, и то нарочито у песмама чији је централни мотив
патња неуслишеног љубавника, долази до многих понављања, износе се различити тада
већ утврђени клишеи, па неретко ова поезија делује као недоживљена. Ипак, међу њима
има и успелијих песама, као што је Не могу живјети без тебе, заснована на досетци да му
је госпођа толико драга да је постала део лирског субјекта; у низу игри речима заснованим
на њој, и данас врло модерно звучи реторско питање у стиху 5 „тер тебе желећи сам себе
тој жељу“. Изузетно је вешто компонована песма од једног дистиха Боже, шта оста
теби, у којој изузетном стилском и ритмичком композицијом чини крупан комплимент
драгој заснован на платонистичком поимању феномена лепоте. Строгу и значењем богату
композицију налазимо и у песми Како разблудно ходи.
У делу канцонијера у којем се опева срећа услишеног љубавника Менчетић у највећој
мери одступа од Петраркиног тематског круга и доживљаја љубави уопште: ове песме, као
нпр. Љувено уживање, често имају наративну структуру и приповедају о тренуцима
љубавне среће, често врло отворено описујући сензуалне моменте љубавне среће (уз
ограде као што је у овој песми: А наприд остало казат ми ни смилос). У њима често
доминира екстатични доживљај љубавне среће, али изражен готово увек приповедним
тоном, као опис сопственог стања у том тренутку, у прошлом времену. У тим песмама
често зрачи његова понесеност „стварном радошћу ренесансног човека опчињеног
љубављу и лепотом.“ У овој песми, као и у многим другим, појављују се неки
карактеристични елементи трубадурске (провансалске) љубавне поезије, као што је
мотив албе (долазак зоре која раздваја љубавнике), или пак мотив слављења госпође у
својој поезији (као и у песми Пјесник сам).

Однос према Петрарки, нарочито у овом циклусу, врло се јасно огледа у песми Блажена

ти и сва твоја лјепота: на први поглед, ова песма делује као тачан и потпун препев
чувеног Петраркиног сонета LXI јер их повезује најпре композициони принцип развијања
песме (благосиљање на почетку сваке композиционе јединице: строфе / дистиха), затим
парафраза многих Петраркиних стихова. Како је Менчетић своју песму испевао у
дванаестерачким дистисима, отуда први и други стих дистиха, односно парни и непарни
стихови песме, другачије су структурирани: по правилу, Менчетић у непарним стиховима
прилично верно преноси Петраркине мотиве и изразе, док у парним стиховима нешто
слободније варира Петраркине расуте риме, мењајући основно значење и атмосферу песме
наглашавањем све сензуалнијих тонова. Тај тон нарочито добија на интензитету у
последњем дистиху: Блажена лјепос тва, блажена тва младос / покли се мени сва дарова
за радос. Платонистички Петраркин завршетак, у којем се Лаура појављује као нека врста
музе, инспирација његових стихова и искључиви власник његових мисли, потпуно је
изостала код Менчетића. Тиме је потпуно елиминисан елегични и сетни тон Петраркиног
завршетка, а Менчетићева песма добила дитирампски призвук мотивисан фино израженим
хедонизмом. Преузимајући основни Петраркин поступак, нашавши, затим, инспирацију у
појединим његовим стиховима, Менчетић је начинио песму битно другачијег значења: у
њој није више лирски субјекат у центру песме, већ еротски доживљај вољене особе, што
су све битне особине напуљске школе. Међу овим песмама има и оних које су другачије
обликоване, које делују проживљеније и уверљивије и које делимично излазе из
мотивских оквира петраркизма, као песма Моја молитва.

Последња фаза петраркистичког канцонијера, резигнација због егзистенцијалне

неиспуњености лирског субјекта земаљском љубављу и окретање Богородици, само
делимично је остварена у Менчетићевом стваралаштву и практично замењена малим
циклусом религиозних песама упућених Исусу Христу. Елементи резигнације уочавају се
у неким његовим сатиричним песмама, нарочито оним мизогинским, Уздање у
жену или Мрзим на жене и нећу да игда о којој добро говорим, у којима се жене приказују
као извор сваког зла и као неверна бића. У другим сатиричним песмама, као и у понекој
рефлексивној, Менчетић обрађује углавном теме општег значаја, као што су богатство и
шкртост, док у једној пева о Злу од Котора: то је први песнички траг иначе
традиционалног непријатељства Дубровчана и Которана.

Изузетно су јаке Менчетићеве везе са усменом традицијом: оне се огледају како у низу
стилских средстава преузетих из тог богатог корпуса, тако и у низу лексема и, нарочито,
изрека, које је Менчетић радо инкорпорирао у своје стихове заснивајући на њима досетке,
којима је поетички тежио.

Поезија Шишка Менчетића, обимна, али не и превише разноврсна, у нашој књижевној

историји често је третирана као неоригинална, монотона, превише извештачена и сл.
Међутим, новија истраживања, у оквирима нешто другачијег сензибилитета који у
литератури није тражио искључиво оригиналност, нарочито у односу према страним
узорима, већ је умео да препозна и неке суптилније тонове и вредности, који је умео у
овим стиховима да уочи фине и не увек лако уочиве везе са усменим песништвом, да
развијени и понекад сложени артизам не тумачи као извештаченост, већ да га прихвати
као песничку вредност, дакле, оваква истраживања нашла су много више литерарне
вредности у обимном Менчетићевом опусу. Иако монотон када се чита одједном, у
целини и редом, у њему се могу наћи бројне песме с немалим песничким вредностима, и
то вредностима различитих врста. Осим тога, Менчетићева поезија одиграла је веома
важну улогу у даљем развоју дубровачког песништва, постала један од његових темеља,
утврдила, па и канонизовала низ тематско-мотивских и стилских елемената који су у
потоњој поезији постали незаобилазни део поетске структуре. Већ Динко Рањина је
средином 16. века у Менчетићу и Држићу препознао зачетнике дубровачког литерарног
стваралаштва, а половином 18. века један дубровачки биограф забележио је вероватно
опште мњење по којем је Менчетић дубровачки Петрарка.