Iz knjige „Ogledala Lune“: Interview  - Zoran Bulatović Bale

Photo: Predrag Popović

Metak se odbija od mene

Razgovarali: Popović , Rakezić i Tarlać

Kapitalno rock-izdanje, knjiga „Ogledala Lune“ od blizu 400 strana velikog formata
posvećena je legendarnom novosadskom bendu iz osamdesetih u kojem su bili Slobodan
Tišma, Zoran Bulatović Bale, Ivan Fece Firči i Jasmina Mitrušić. Sa dozvolom autora ove
knjige (Predraga Popovića, Saše Rakezića i Gorana Tarlaća), prenosimo interview sa
Zoranom Bulatovićem

*Koliko često danas kontaktiraš

sa trojkom iz Lune: sa Minom,
Firčijem i Tišmom?

Kad dođem u Novi Sad, onda se uglavnom vidimo. Sa Minom se ne vidim svaki put zato što ona ne
živi u gradu već je otišla na Frušku goru. Sa Dedom i Firčijem skoro uvek.

*Pričate li nekad o Luni, o tome da li ste mogli još?

Nikada!

 *Kako ti sve to izgleda iz ovog
vremena? Recimo, kad se magija
okrene protiv tebe. Kad te pusti u
svoj dvor, a onda te juri za
ulaznicu. Je l’ to: dinar dajem da
uđem u kolo – dva da izađem?

Pa, ne sećam se da sam nekada

pomislio to o kolu i dva dinara, ali
često se setim Anđelka i balona u
koji se stalno uduvava. Nepostojanje
prostora za svirke je možda ključ
pucanja Lune. Mi smo tu energiju
toliko skoncentrisali da je, bez
povremenih ispusta u vidu
koncerata, to moralo da pukne.
Malo pre toga je faza
samodestrukcije, tokom koje i dobre
stvari počinju da ti izgledaju loše.

*Ipak, univerzum se navodno

stalno širi... Bendovi posle jedne
faze uđu u drugu. Evo, znamo svi
Photo: Ogledala Lune, knjiga (2017)
priču o Clashu: njihova prva
zajednička tačka je bila rege, a
onda je počela da se urušava kad je Mik Džons krenuo ka hip-hopu.

Ali, kako mi možemo da se poredimo sa tim?

*Principijelno pričamo: uvek je teško da se složi više kreativnih ljudi. Svi imaju svoje svetove,
svaki je u svom filmu, svaki misli da je najbolji – to je normalno.

Možemo da pričamo o visokom nivou svesti, ali da vas opet podsetim na sve napetiji balon koji nema
sistem koji će mu omogućiti da se povremeni izduva i obnovi. To je paradoks iz našeg filma Splav
meduze: oni tripuju da su svetska elita – a i jesu po razmišljanju – ali nose kaljave čizme i po vodu
odlaze kilometar i po. To je taj raskorak između nas i bilo kog stranog benda. Oni posle pet klupskih
svirki dobiju menadžment. Ako su neko i nešto, neko će da ih uzme. A mi smo za to bili apsolutni
bogalji. Sećam se jednog intervjua koji smo dali Draganu Gojkoviću Goji sa Radio Novog Sada. Bili
smo Deda i ja na intervjuu i – ponašali se kao ovce. Toliko nismo znali da beknemo da je čoveku bilo
neprijatno. To sam sve ukapirao tek pet godina kasnije.

*Opiši malo taj intervju.

Najnormalnija pitanja: ko vas je inspirisao, šta je to što svirate, kakva je to muzika... A mi bukvalno
blejimo, nijednu smislenu rečenicu da izgovorimo. Katastrofa od intervjua. Suba mi posle kaže – koji


vam je, šta to radite? Razumeš? Nismo bili sposobni da se istovremeno bavimo i nama i pakovanjem
nas samih. A to šta smo bili bilo je nemoguće opisati, bar nama.

Na sceni: Zoran Bulatović i Slobodan Tišma

Photo: Slobodan Antić

*Zar ta energija nije bila sama sebi dovoljna?

Radio si u novinama, znaš kako to ide. Juče smo pričali kako Q u poslednjem broju ima novu verziju
raspada Clasha. To je pravljenje fame, sve te priče koje nisu samo muzika: sećaš li se kako nam je
bilo, znaš kako je zapravo to nastalo... Mislim, to u sistemu komunikacije ove planete mora da
postoji. Ne možeš da prodaješ pastu za zube – hej, ovo je super, hajde da kupiš. Moraš da imaš priču
oko toga, da objasniš, zainteresuješ. Da mistifikuješ, onda demistifikuješ, pa opet mistifikuješ. Za sve
to smo mi u Luni bili bogalji, što je u stvari OK.

*Kad pogledaš šta se desilo sa bendom, svako je posle toga imao svoj put: Mina se našla u
komponovanju, pedagogiji, slikarstvu i religiji; Tišma se vratio pisanju i slušanju klasične
muzike; Firči se našao u EKV-u, pravljenju bubnjeva, rijalitijima, radionicama; ti si krenuo u
film i pozorište. Svako od vas je imao sadržaje koje nije mogao da reši kroz Lunu. Da li je ona
energija bila moguća samo tada, samo za te dve godine, samo za taj album?

Verovatno, možda bi to i malo potrajalo, mada ne verujem. Teško mi je da fantaziram šta bi bilo kad
bi bilo.

*Hajde ipak još malo porazmisli o tome – šta bi bilo?


Možda bi preživelo ili bolje funkcionisalo da smo bili manje izolovani, što dobrovoljno što sticajem
okolnosti, pa smo u toj hermetičnosti i ostali. Da smo eventualno nešto ranije snimili taj album, da
smo imali više svirki, da smo usput upoznali neke druge ljude, da se taj balon malo popuštao, da je
bilo ovo i ono... Mada ne vidim razlog zašto bi to moralo da traje.

Photo: www.dljpk.com

*Da je bio neki menadžer koji je mogao da bude i prijatelj, neko ko je u kombiju mogao da
priča viceve...

Da kapira situaciju. Jasno je, odmah bi nastradao svako ko bi pokušao da nas menja – hajde, budite
malo pristojniji. Ali, možda bi uspeo da je rekao – samo vi držite to vaše kako jeste, a ja ću ovo ostalo.

*Da li je Peđa Vranešević, recimo, mogao da bude taj dobrotvorni upliv?

Ma, kakvi! Bio je prezauzet, kao i Bata. Bata je bio menadžer, non-stop visio na televiziji, radiju, sa
filmadžijama, a Peđa je sedeo u studiju, snimao, snimao i snimao. Tako su oni funkcionisali. Inače ne
bi postojali! Peđa je do tada kao arhitekta radio u URBIS-u, novosadskom urbanističkom preduzeću. I
tek kad se Laboratorija zalaufala, kad je sigurno znao da će Bata imati dovoljno ugovora, tek onda je
prestao. Peđa sedi, drke-drke ceo dan u studiju, a Bata na drugoj strani sa direktorima i
sekretaricama – gospođo, što ste mi lepi danas, hoćemo li onaj ugovor da... I onda to funkcioniše.
Kod njih je Bata bio taj koji je omogućavao da to živi. Da je Bata bio taj koji je mogao Lunu šire da
plasira, to bi bila pomoć. Pomenuli smo idealnu kombinaciju: mi sviramo, a neko drugi telefonira,
pregovara, izmišlja strategiju. Prema takvom nekom bih se postavio isto kao prema tekstopiscu Tišmi
– baš me briga šta on to piše, ne ulazim u to, to nije moje, jer sam bogalj za to.

*Da li si i tada znao za to, problem nepostojanja petog elementa, petog Beatlesa?

Mislim da nisam, zato što tako nešto kod nas tada nije ni postojalo. Naši menadžeri su bili šljamovog
šljama šljam. Niti je postojao razvijeni klupski sistem, niti... To nije bio posao, to je bilo... hm... Ma,
sada kad se setim... Pa, znaš li ti kako teško je bilo žice za gitaru nabaviti?! Ne šalim se – žice! Ja sam
ih kupovao u Balkanskoj u Beogradu, bio je neki majstor koji je pravio te rokenrol žice, kalemio.
Horor! 
Teenage time: Zoran Bulatović, negde ispred
novosadskog zida
Photo: Boban Antić

*Bila je ona generacija 60-ih koja je morala i gitare da pravi.

Postoji knjiga, imao sam je – Instrumenti za VIS. To mi je Manza preporučio, on je moj burazer od
strica. Goran Bulatović, prvi bubnjar Partibrejkersa. Mislim da još imam tu knjigu, neko je 60-ih
napisao: kako se pravi vrat, kako magnete motaš, kako od starog radija da napraviš pojačalo...

*Da skratimo: što vam Bata zaista nije bio menadžer?

Dve familije su živele od njih, tako da je on morao po ceo dan da se bavi Laboratorijom.

*Daj samo da definišemo kakvog čoveka si želeo: organizatora koncerata, blagajnika,

medijskog komunikologa, vozača kombija...?

Nisam rekao da sam želeo nekog, ali, ako sad razmišljam, to bi bio neko ko bi mogao da se bavi svim
stvarima u bendu, izuzev muzike. Sve ostalo što zahteva zdrav život nekog benda. Neko ko će da me
oslobodi razmišljanja o one tri rečenice koje ne mogu da sklopim u intervjuu.

*Dobro, desi se bend u kome nema petog elementa. Ali, svaki kvalitet hoće da se samoodrži,
to je poenta – život hoće da opstane sam po sebi. Pred razlaz se ljudi zapitaju – nećemo valjda
ovako da završimo?! Pričao si o onoj sceni kad se iz „Aquriusa“ vraćaš bez traka, bez love... I
onda kažeš – posle onolike magije, bedno je da se ovo dešava.

Zaboravljaš nešto – 18 godina, metak se odbija od mene i ja da razmišljam o samoodržavanju?! Ili će

biti po mome ili neće biti! Samoopstanak najvažniji? Nije! Ako ne valja – neka crkne! Eto, tako sam
razmišljao.

*Da li je nepostojanje ovog dodatnog čoveka nerviralo ostale iz grupe?

Kažem ti, ne znam da li smo tada bili svesni toga. Hej, zvao nas je ovaj na svirku! Pa, dobro, idemo
onda. To se tako obavljalo, bez svesti da nam treba neki menadžer.

Borba mišljenja u bendu: Slobodan Tišma na

sceni
Photo: Goranka Matić

*Za bend je verovatno bila subverzivna i Tišmina samodestrukcija. OK, lako nam je danas da
filozofiramo, ali možda je Firči mogao da bude taj peti čovek. Danas vidimo kako on uživa da
komunicira sa spoljnim svetom. Možda je on mogao da se razvije u tu osobu, možda je to
mogao da bude samo neko iz benda. Drugo, ovo što si rekao – ako je sad ovako, dokle ćemo da
stignemo?!

Nisam mislio za bend, već samo za sebe. Moj pristanak na Sašu Habića, pristanak na sve Dedine
komplikacije tokom snimanja – to mi je bilo previše kompromisa. To nije autodestrukcija, nego
jebanje u mozak. Tako da sam tokom snimanja bio u fazonu – idi, bre, u pičku materinu! Šta? Da dok
žicam pare po bus stanici razmišljam hoće li bend preživeti? Ma, boli me kurac!

*U kom periodu je bend bio najvažniji?

Recimo, tu do snimanja, tako nešto. Dok god su naši sukobi bili interni – ovako ćemo, onako ćemo –
sve je bilo OK. Ali, kad krene direktno zajebavanje kao što je otkazivanje pre snimanja, s tim nisam
mogao da se rvem zato što je to preveliki kompromis. To su dve potpuno različite vrste problema.

*Da li je neko treći pokušao to da smiri, da li su Firči ili Mina bili tampon zona, diplomate?


Minina ženska energija nas je koliko-
toliko držala pod kontrolom. Nismo
sebi dozvoljavali da budemo tolike
životinje koliko bismo inače mogli.
Ali ona nije bila taj tip – hej, momci,
čekajte malo. Ona je tiho
balansirala.

Pre par godina sam čitao da U2 ne

bi ni postojao da nije bilo onog
basiste, jer su ovi drugi posle
srednje škole počeli da razmišljaju u
smislu: rokenrol je đavolja igra, a mi
smo ipak katolici. Onda ih je ovaj
dečko Adam Klejton urazumio i ipak
su nastavili da sviraju. A možda nije
trebalo!

*Pokretač, srce benda, kao

Harison u Beatlesima.

Nemaš to uvek.

*To je čovek sa emotivnom i

socijalnom inteligencijom, zna
kako da se nosi sa pojedincima u
bendu, sa ljudima veoma
sposobnim za ono što solo rade,
Crno bele osamdesete: Slobodan Tišma
ali bez kohezije...
Photo: Predrag Popović

Zapravo, danas ne volim da pričam

o tome i da pravim kombinatoriku šta bi bilo da je bilo. Valjda bi u tome neko prepoznao nešto – ovo
će biti materijal koji mogu da valjam 30 godina, hajde da ih uzmem. Razumeš? I onda će taj neko da
se potrudi, da nas balansira, dovede u red...

*Iz svojih interesa.

Onda bi od toga možda nešto napravio. Bata na nama nije mogao da zaradi. Bata je provalio Plavi
orkestar. Puštao mi je demo Suade, odmah je provalio da će se to dobro prodavati. Posle su ga oni
otkačili.

*Bata je možda pokušao, ali nije video nešto što može da proda.

Nedavno sam gledao dokumentarac o Kapetanu Bifhartu. Snimaju Trout Mask Replica, Zapa ga
producira.

*Don Van je bio diktator, nekom je izbio oko.


E, to. Dakle, Zapa je producent i kaže mu Don Van – ovu stvar snimamo tako što ćemo kartonske
kutije da stavimo preko bubnjeva. OK, kaže Zapa. Svaki drugi producent bi ga oterao u tri pičke
materine i zaključao studio. Oni su pre toga iznajmili kuću, zaključali se i ne znam koliko navežbavali
taj materijal za prvi album. Mislim, to je moguće negde gde to postoji kao delatnost.U naše vreme to
je bio kao ljuti hobi, ništa drugo. Nije postojalo kao tržišna jedinka, produkt. To što vi pisali po
novinama, a mi maštali, to je bilo „snila baba šta bi Rada“. Neko je rekao, tome se Peđa stalno
smejao: kakav andergraund u državi u kojoj ne postoji graund?! To ne može! To je sve naša
kolektivna halucinacija. Kada je Peđa išao po Londonu da valja svoj materijal, ovi ga pitaju – koliko vi
prodajete u Jugoslaviji? On kaže – 60.000. Pa, jebote, šta radite ovde? XTC prodaju samo 15.000! I sad
ti izračunaj: XTC pet puta manje od Laboratorije, ali zato sviraju tri miliona koncerata godišnje.

*Ponekad je misterija kako su se sve te stvari uopšte i desile u Jugoslaviji. OK, postojalo je
tržište od uslovno rečeno 22 miliona ljudi, bila je neka tiražna štampa. Čorba, Dugme,
narodnjaci… nešto od toga je profesionalno funkcionisalo. Ali kad se to u totalu poredi sa
Amerikom ili Britanijom, naročito po broju koncerata, to je gotovo ništa.

Znaš li u čemu je razlika? U tome što gotovo svaki američki ili engleski bend ima šanse da svira šest
puta nedeljno. To kod nas nije postojalo, mi smo ceo fokus bacili na probe.

Odmor zvani pauza: Luna, relaksirana

Photo: Slobodan Antić

*To je bitna stvar. U Jugoslaviji nisi imao gde da sviraš toliko. U Novom Sadu si imao tri scene,
u Beogradu pet...

...Zagreb, Ljubljana i – kraj! U tome je razlika! Kad sviraš uživo, fokusiran si na ljude, publiku. A mi
smo to radili na probama – to je gotovo uvek izgledalo kao da je prava svirka. 
*To nas vraća na tvoju ranu introvertnost: na pozorišnoj sceni si bio suviše stidljiv za glumca.

Ne da budem glumac na sceni, nego mi je tada to izgledalo kao... suviše izazova. Evo sada, igrao sam
u svim našim predstavama ovde u Alberobelo teatru. Ovih dana pričam sa nekom ekipom iz Novog
Sada, snima se film o Drakuli, a meni je životna želja da budem Drakula na filmu. I to ću da uradim
do kraja života! Biću Drakula u filmu – tačka! Pre neki dan me sin pita da li je Drakula bog. Rekoh,
čekaj, razmisliću, reći ću ti sutra.

*Šta si mu sutra odgovorio?

Zaboravio sam. Znam da sam rekao nešto da ga zadovoljim, ali i da mu ostavim malo zapitanosti. U
svakom slučaju, nisam imao frku od stejdža.

*Ako si hteo da napraviš karijeru kao rokenrol muzičar, imao si sve preduslove...

Hoćete li da pričamo o mom samominiranju?

*Da!

Ispada da sam ja sam sebi bio najgrđi zlotvor. Jeste li hteli par stranica u Džuboksu? Pa, čekaj, šta to
meni loše može da uradi? Da ne pominjemo ona TV snimanja. A sve zato što sam odbijao stavljanje
Lune i mog rada na tržište. Na reč „tržište“ meni se nakostreši kosa, ja to organski ne mogu da
podnesem. Moja duša nije jabuka ili automobil. Eto, zato! Tržište nešto ima, nešto nema. Zašto su se
The Clash raspali zbog 15.000 dolara na američkoj turneji? Mislim, to je takva ciganija.

*Teško je prodreti u takve stvari.

O čemu pričamo, hej! Mi prosto nismo bili rokenrol bend. Tačka. I zato smo bili van svih parametara.
Babe i žabe.


Reunion: Luna na okupu 2017. godine
Photo: Predrag Popović

*Pitanje prodaje duše je pitanje kompromisa. Sa 16-17 godina si ispred sebe imao neki prostor
i rekao – nema kompromisa! Ali kompromisa ipak ima, pre ili kasnije.

Većina nas je u to vreme i dalje u srednjoj školi, Deda još živi kod roditelja. Nismo na Zapadu: imamo
šta da jedemo, gde da spavamo, imamo zdravstveno osiguranje. Čekaj, zbog čega bih pravio bilo
kakav kompromis? Možda smo mi bili raspekmeženi u odnosu na naše vršnjake sa Zapada. Svi smo
bili zbrinuti, ne moram da razmišljam o stanu, hrani, struji... Jedino što moram je da jurim univerzum.
Kad sam se posvađao sa roditeljima, otišao sam kod Peđe na mesec dana.

*Zašto ste se posvađali?

Ništa nije bilo od fundamentalnog značaja. Terali su me u školu, ja nisam hteo, mada sam u principu
isterivao kapric. Uglavnom, u Luni nije bila para, pa ni potrebe za kompromisima. Luna x kompromis
= nula. Nula kao kuća! Tačka. Zaboravi! Zato što ne jebemo živu silu. Ali to možeš samo kad imaš
uslove da ne jebeš živu silu. Ne kad si niko i ništa, kao Koja u Londonu ili Bale u Njujorku. Đavola ćeš
onda da kažeš kako ne jebeš živu silu!

*Realnost.

Okolnosti. Isto kao što sam rekao za Dedu. Može da se pekmezi, da kenja... sve dok mu ne uskratiš
prostor. U Novom Sadu sam mogao da jurim univerzum dokle god bih kod kuće nalazio večeru i čiste
gaće. I sami znate kako je mali Perica zamišljao Pistolse: ne jebu živu silu, bezobrazni su, nema
kompromisa. Mi bolidi smo to popušili samo tako, pa ih imitirali. A oni su sve to tamo prodavali. Za
publiku je pevačica I.C.U. sa obrijanom glavom neko ko ne jebe živu silu.

*A kamion klac-klac iz Kalifornije...

To! Šta, ti misliš da klinci znaju ko je zapravo ona? U Njujorku sam video malo originala, malo tipova
sa ulice, struggling artista. Svi su struggling – ali, pazi: rente im plaćaju matorci. OK, i meni su nekada
rentu plaćali roditelji, ali tada sam imao 18-20 godina. Ali, ako si sa 35 struggling artist u Njujorku, a u
životu nisi platio svoju rentu, onda si parazit!

Photo session: Grupa Luna, osamdesetih

Photo: Zoran Trbović

*Na Zapadu, i ne samo tamo, postoji gomila ljudi koji se bave umetnošću u okviru koje,
navodno, nema nikakvog kompromisa. Međutim, kad im pogledaš život van tog uskog rama,
ipak je sve kompromis za kompromisom. I tu uvek neko pati! Jer, život se, ipak, odvija u nekim
realnim okvirima...

Oni nemaju kompromis sa industrijom, već sa tetkom koja ih finansira, koja hoće da za Badnje veče
budu lepo obučeni. Ovde u Pulji znam ljude koji su isto kao neki struggling artists, ali preci su im
ostavili zamak od 320 soba i oni u svakom momentu mogu tu da se vrate. A to je veoma različito od
onog ko to nema.

*Kako si tokom njujorških godina uviđao razlike između rokenrol scena Amerike i Jugoslavije?

Pazi, ovaj Don Fjuri, veliko HC mudo, jedan dan dolazi sa plavim okom. Šta je bilo? Prebila ga rođena
riba. Opaki hard kor, tetovaže, zajeban frajer, a istuče ga žena. U Novom Sadu je bilo prostora za
fantazije, to je cela naša generacija osetila. Ono kad izađe nova ploča, pa u novinama vidiš omot,
onda čekaš ploču u prodavnici, pa kupiš, tražiš detalje. A danas skidaš i skidaš i skidaš, skupljaš

gigabajte. Meni se demistifikacija svega desila u Njujorku. Jednog dana ofarban u plavo krećem na
šljaku i u podzemnoj osetim da me neko gleda. Okrenem se u jednom momentu i shvatim kako me
pandur fiksira. Pogledamo se u oči, a on mi podiže palac! Kao – kosa ti je do jaja! On mi je sahranio
ideale, pokopao revolucionarnost. Kao, sve što uradiš, to će biti zabava. E, onda neću ništa. Onda ću
da šljakam u pošti. Tad sam prestao da se farbam. Shvatiš da je rebellion postao fashion. I tu sam
malo počeo da sumnjam u sve to što smo zamišljali.

*To je bila tvoja realnost, ono što te je iskalilo. Svako doživi nešto loše, pa iz toga nešto nauči.

Sve te priče, od LA-a i bežanja iz gajbe, spavanja po usranim vežbaonama, mislim...Teško mi je danas
da se svega toga setim. Najbolja priča mi je ostala ona svirka u SKC-u. A ovo sve ostalo... retko čega
mogu da se setim i kažem: „Uuu, jeeee.“ Nego se uvek iz pozadine javi neka depresija, ometanje.

Autori knjige Ogledala Lune: Saša Rakezić,

Predrag Popović i Goran Tarlać
Photo: Vladimir Popović

*Znaš li zašto se to dešava, da li si uspeo da sebi to objasniš?

Još se borim s tim. Recimo, kad smo Marta i ja išli u ambasadu da vadimo vizu za Ameriku, ona me je
pokupila u pet ujutru u Novom Sadu u „Žutoj kući“. Odemo tamo gde se na vizu čeka četiri dana i to
dobijemo začas.

*Znak?

Naravno, izuzetan znak! Mogao sam pre toga da završim na frontu.

*U vreme Vukovara?


Da. U vreme masovnih racija po Novom Sadu. Parkiraju kamion pored kafića i ko god po ličnoj karti
spada u targetnu grupu, odmah ga tovare. I tako mesecima. Jedno vreme sam bio na vikendici na
Fruškoj gori. Pa kod burazera na gajbi par dana. Pa kod ženske. Izbegavao sam da noću izlazim. Tu je
bilo raznih horor situacija. Recimo, kad sam bio kod burazera. On je u to vreme bio reporter na TV
NS, šalju ga na ratište, pa onda ja kod njega na gajbu, garsonjera u prizemlju. Sklonim se tu kao miš,
spustim roletne, padne mrak, ne znam šta ću da radim. Onda filmovi, video kasete.

Uskoro, međutim, polako kreće paranoja: možda je glasno? Pa stišam ton. Onda ukapiram da, iako je
roletna spuštena, kroz one rupice može da se vidi da blješti televizor, da je neko u stanu. Pa
zamračim sliku. Onda krenem nekako pognuto da hodam po sobi, opet da me neko spolja ne bi
video. I uhvatim se u toj bizarnoj situaciji: slušam nečujno, gledam u nevidljivo i hodam nakrivljeno.
Jebote, počinjem da ludim! Posle nekoliko dana odem kući, posle sat vremena neko zvoni, ja bez
razmišljanja otvorim vrata, kad ono – pozivari.

– Dobar dan

– Dobar dan, izvolite.

– Da li je tu Zoran Bulatović?

– Nije, to mi je burazer.

– Aha, dobro – kaže on i nastavi nešto da zapisuje. U to se pojavljuje keva i nastavlja razgovor sa
njima, a ja odem u svoju sobu i mislim se... pa stvarno sam bolid.

Ni godinu kasnije sam bio u Njujorku. Mislim, nije mi se vraćalo u Ameriku posle onog prvog iskustva,
nije mi bilo na kraj pameti. Ali, eto, desilo se. I onda se pitam: zašto sam vraćen u Njujork?

*I? Zašto?

To mi je i dalje misterija. Ponekad mislim da mi je ponovo pružena šansa. Možda sam zato tako
neobjašnjivo lako u Beogradu dobio vizu. Jer, u Njujork mi se nije vraćalo, kao što ni danas ne bih
želeo da tamo živim. Kao ni u LA-u. Ali, zato mi se San Francisko odmah dopao! Tamo sam proveo
nedelju dana ’96. i shvatio te relacije: Njujork je Beograd, a San Francisko Novi Sad. Njujork mi je bio
turbo, nabudžen, otuđen. San Francisko je selendža po mojoj meri, skoro sve je walking distance,
zgrade niske, ljudi žive sporije.


Sumiranje: Članovi Lune, opet zajedno, u Novom
Sadu 2017.
Photo: Predrag Popović

*Postoji li ipak trenutak za koji bi mogao da kažeš da ste se Tišma i ti tada potpuno razumeli,
kad su vam se kosmosi poklopili, stali u istu ravan?

Teško da on ili ja možemo o tome da pričamo. Da bi čovek to znao mora da ima treće oko, da se
izmesti i to pogleda sa strane. Da li su se naše energije spojile? Čim smo radili na istoj stvari, jesu!

*A šta je onda rasturalo to jedinstvo?

Ono što i danas rastura moje jedinstvo sa bilo kim u bendu: kad taj drugi iz meni neopravdanih
razloga neće dovoljno da se preda muzici i bendu. Deda je imao neverovatnih trenutaka: ne sme u
lift, krenuo polen i pojačala se alergija. Nekada neće ni da pomene konkretan razlog, nego samo kaže
– neću. A ja sam uvek bio bolid koga napaljenog ni NATO tenkovi i helikopteri ne mogu da zaustave.

*A zar ti za nekog ko je pevač nije opravdana alergija na polen?

Da, bila bi da je to samo to. On je pre svakog snimanja, u „Metasoundu“, u Radiju, bilo gde, pravio
neku paniku. Na dan svirke ili malo ranije dođe sa kukanjem: „Jao, počeo sam da pljujem krv. Celo
jutro sam pljuvao krv.“ Ne znam zašto je to radio, ali mislim da mu se to uvek dešavalo baš onda kad
ne bi smelo. Kao i pre snimanja ploče, tako i pre Exita zove Deda – jutros sam se probudio, pljujem
krv. On, ah, ne može da peva. Idemo na svirku, gde ćemo da spavamo, a Deda će – ja moram da
odspavam osam sati, inače ne mogu da pevam. I to govori sa 35 godina! Idemo na intervju u
Beograđanku – eh, pa ja ne mogu liftom.

*Verovatno je u pitanju ono o čemu je Peđa govorio: odbojnost prema finalizaciji poduhvata u
kojima učestvuje.

To je evidentno. Album Nestvarne stvari je snimljen samo zahvaljujući Peđi koji je objasnio jedini
mogući način funkcionisanja sa Tišmom. A ja problem sa finalizacijom nisam nikada imao.

Photo: Marija Đoković/XXZ

*A šta misliš kako je Tišma vas troje podnosio? Naročito Firčija i tebe.

Iskreno i pošteno da ti odgovorim – ne zanima me kako nas je podnosio. Uz svo poštovanje za njegov
rad, kad sve sabereš i oduzmeš, može da se kaže kako je puno primera njegovog sabotiranja Lune
kao kolektiva. Ne verujem da je to namerno, ali je ipak vrlo evidentno. OK, nisam ni ja bio cvećka, tad
sam ipak imao 18, ali sam barem pljuvao po Mini i mučio Firčija na probama zbog muzike i samo
muzike. I onda kad na koncertu raspizdimo – svima padnu gaće. Tačka! Nisam hteo ništa da
prepuštam slučaju i zato smo imali toliko proba. A Tišmino „hoću-neću-hoću-neću“ se javljalo na
sasvim drugom nivou, gde se bend praktično rastura. Sad se setih još jedne epizode. Recimo, kad
smo snimali demo snimak u „Metasoundu“, onda je prva verzija teksta Amazona bila: „Plašim se
tigrovog dolaska u suton.“ I neko mu je rekao da to „tigrovog“, može da se shvati kao Titovog. Pošto
ga je uhvatila paranojčina, otišao je u studio i svojim parama platio da se to tigar presnimi u tajger:
„Plašim se, tajger dolazi u suton.“ Nikako nije hteo da rizikuje.

*Dakle, možeš li da zaključiš: šta je, po tebi, Luna predstavljala u svom vremenu? Šta je to bilo,
šta se desilo?

Po meni, ništa ekstremno. To je samo proizvod jednog dobrog i posvećenog rada. A to što je takav
pristup redak, nažalost, pravi od Lune ekscesni događaj.

*Šta?


Proizvod fokusa, koncentracije, čistoće, nedistorzije. Nečega što je, po meni, primer kako sve treba
da funkcioniše ako se neko time bavi. Kako stvari treba da budu zdrave i prave. Kad bi drugi ljudi
polovinu našeg truda uložili, rezultat bi bio isti ili sličan. Mi u prvi plan nismo stavljali zanatstvo. Pet
akorda, osam akorda, solo traje ovoliko... To je pristup većine ljudi koji se bave muzikom. I u tome je
valjda razlika.

*Očigledno da cilj nije bio da se prodaju ploče...

Od toga se svesno i namerno bežalo, zato što je to unosilo destrukciju, razbijalo koncentraciju.
Gledanje na nas kao na muzički brend u klasičnom smislu je bila greška. Danas bih bio više
iznenađen da smo preživeli, to teško mogu da zamislim. Odmah na početku, u našu prostoriju za
probe došli su neki dobri duhovi. Mnogo smo im se dopali, a i oni nama. Ljubomorno smo ih čuvali,
iako smo znali da moraju povremeno da izlaze. Vremenom, bilo je sve teže čuvati ih. Jednog dana,
neko od nas im je otvorio rupu i... oni su otišli.  I nisu se vratili.

*Čitaocima preporučujemo da posete sajt posvećen knjizi „Ogledala Lune“ (Izdavač: Društvo

ljubitelja popularne kulture, Beograd)