ИЗАБРАНА ДЕЛА ЧАРЛСА БУКОВСКОГ

књига 15

Чарлс Буковски

1970-1994

изабрао, превео и приредио

Флавио Ригонат

MMXIX

БЕОГРАД / MMXIV
 Наслов оригинала
Charles Bukowski
Living on Luck: Selected Letters 1960s-1970s
Reach for the Sun: Selected Letters 1978-1994
edited by Seamus Cooney
copyright © 1999 by Linda Lee Bukowski
ПИСМА 2
Ово издање илустровано је факсимилима писама и цртежа Чарлса
Буковског.
 • 1970 •

Џиму Роману1, 11. јануара ’70.

[...] сада сам члан клуба незапослених и само с писаћом

машином и неколико сликарских четкица држим свет на дистанци.
Зато ми држи палчеве и надај се да су богови на мојој страни. У
свему томе је и моја петогодишња ћерка, и ако њу изгубим то ће ме
докрајчити. Али ствари се понекад одвијају на свој начин.
Непотребно је да стрепимо унапред. Имам роман у глави, а Дани
одлазе2... врло лепо иду. али али али... [...]

Карлу Вајснеру, 20. јануара ’70.

[...] изашао сам из проклете поштанске службе и сада изигравам

дактилографа и сликара. Ако љоснем, сам ћу бити крив —
издржавање за дете, кирија, све живо и даље стиже на наплату, а ја
много волим дете, ужасно би било да је изгубим. 12 година на послу
и онда на крају одустанеш, хладан, пола века стар. Првих десет дана
мало је фалило да искочим из лобање — нисам знао шта да радим са
шакама, са стопалима, са својим умом. Скоро сам пукао. И после
серије пијанстава на суманутим забавама и пијанстава са самим
собом, завршио сам полумртав у кревету, дрхтећи, депресиван скроз
до пакла и скоро до касапског ножа у кухињи. Знојио сам то и буљио
у плафон, неспособан да заспим — у соби спуштених ролетни буљио
сам у плафон, на педаљ од дна. Судопера и лавабо у купатилу
запушени, и повраћао сам, тресући се, у клозетску шољу, и падала је
киша напољу, и онда су дошли неки људи са гитарама и побацали све
винске флаше, пивске флаше, флаше од вискија у ђубре, избацили га
напоље. То ме је насмејало, натерали су ме да се извучем из тог
смрдљивог мрачног кревета. И изашао сам на кишу с њима. Ништа
за јело 3-4 дана — стомак као рана. И поново сам завршио пијан...
Сада као да сам се прибрао (надам се), и чини се да ће сваки
наредни дан бити све лакши. Претпостављам да је то био опоравак од
дванаестогодишње приче, и када тако гледаш на то, можда тих
десетак дана преласка са једног на друго и није тако лоше, а? Христе,
сада чак и јавно читам поезију.

16. фебруара ’70.

[...] Да, видео сам транскрипт Олсоновог3 читања на Берклију.

Искрено, човече, то је било одвратно. Мољакао је публику, седео им
у крилу као беба. А песме су му тако уредно извезене. Покидао је
свој вез и балио по свима. Чак је молио људе који су одлазили да се
врате. Онда му је жена рекла како треба да затворе салу у поноћ, па
је молио за још неколико минута, а онда само терао даље и даље.
Нешто није у реду с човеком који лиже пичку публици. Хвала богу, ја
мрзим да читам. [...]

23. фебруара ’70.

[...] Новац постаје важан када ти је писање једини извор прихода

и кад хоћеш да наставиш да пишеш без разводњавања свог стила или
честог прескакања оброка. Осим тога, и рачун за пиво расте када
седиш за писаћом машином близу прозора, а свет почне да оданде
креће према теби. [...]
Мислим да ће ти се допасти Пошта,4 можда чак и више од
Белешки. Има унутра довољно комичног секса и довољно ужаса и
лудила да ти отплави рукопис преко Атлантика. Више волим да
фотографишем него да проповедам. [...]
Нисам пресрећан због лажног цитата Х. М., и ништа нећу рећи
Мартину о томе јер би он попиздео — можда. Али ако ти мислиш да
ће то помоћи да се прода 2000 или 5000, само напред. Набоље је да
преживимо. Узгред, свиђа ми се сама та реклама. Прилично је
прецизна.5 [...]

Џону Мартину, 23. фебруара ’70.

Одговорио сам Вајснеру, али прилажем његово писмо да добијеш

неку идеју о немачкој сцени. Рекао сам му да пусти ту Хенри Милер
рекламу, али да нећу да ти кажем јер би ти попиздео, а ево сад ти
шаљем писмо. Тако да мораш да се претвараш да ниси прочитао део
о Х. М. реклами. Ти Немци можда спасу моје дупе. Верујем
Вајснеру, јер он све ради отворено и један је од најбољих писаца у
Немачкој и мислим да може да уради бољи преводилачки посао од
било кога. А и лично сам га упознао, као што знаш.
Остави се сада пива, буди трезвен, Врапче. Сети се шта је Френки
Д. рекао: „Немамо чега да се бојимо осим самог страха.“

Нилију Черију, 12. априла ’70.

[...] Имамо сад нови покрет — Покрет за Ослобођење Жена —

доста је бистрих лезбијки у њему, а и неких које мрзе мушкарце и
имају извесне жалосне одлике — као што су сисе, али проклет био
ако не мислим да су жене одувек владале комплетом курац-јаја. Али
оне тврде да нису достојно представљене — нема довољно женских
лекара и тако даље, и онда неки људи кажу: нема ни довољно жена
ђубретара, па се то врти ли врти. Сви свуда вриште за достојном
представљеношћу, али њихове су душе и умови блато и говно, и како
можеш дати достојанство говнету? Тип је овде пре неки дан рекао:
„Мислим да свако ко пише треба да има загарантован приход.“
Зашто баш свако ко пише? [...]

Карлу Вајснеру, 14. априла ’70.

[...] морао би да постоји начин да сачувам здравље, а писање иде

као стампедо — ту нема вртоглавица — написао сам 35 нових песама
за последње 2 недеље. исто су тако добре или боље од ма којих које
сам икад написао. почео сам и други роман, Хиподром.6 Пишем га на
лежернији начин него Пошту, која је била у брзом темпу јер сам
тако хтео — нисам желео да проповедам, само да причам. прва два
поглавља Хиподрома добра; прво поглавље је заиста класика. Чак сам
се и сам смејао. Можда га никад нећу завршити, а можда и успем.
Без пресије.
понекад уђем овамо, пишем, пишем, ленчарим, као у трансу;
прође неколико дана док схватам да нисам чак ни излазио, и ето ме
— свеж ваздух! сунце! ходам тротоаром и онда, пријатељу, прво
људско лице... [...]

Џону Мартину, априла ’70.

 [...] Нећеш више моћи да ми се смејеш преко телефона кад ми
глас подрхтава. Хитлер се вратио. Хвала Богу и анђелима и сабраним
делима Тургењева!
Медицинске сестре сад долазе с посла и ја гледам у њихове ноге и
њихове гузе и волим их. Вратио сам се старом добром прозору. [...]
хтео сам да пошаљем ова писма јуче, али свратила су нека два
младунца, и тако оде цело поподне. није им се допао Хенри Милер,
није им се допао Паунд, допао им се Селин. онда ми је један од њих
дао нешто своје. није ми се допало.
зато касним са радом, али све има свој смисао. од те двојице сам
научио, мање-више, да нема никакве конкуренције. један од њих је
изјавио да мораш имати везе да би те објавили. рекао сам да 2 ствари
помажу — таленат и таленат, везе ће се побринути саме за себе. кад
сам био млад, бацао сам оно што су ми враћали. сви мисле да су
генији; зато и нису.
отишли су кад су ми попили пиво, и док су одлазили, рекао сам:
„Имам адресу Хенрија Милера ако желите да свратите код њега.“
„то је увреда“, рекли су.
с тим младима је увек уживање рушити гиганте, али најбољи
начин да их срушиш је твој сопствени рад и ту не мислим на рад
вилица. да је Хенри Милер ушао у собу, одмах би почели да бале.
једини разлог што су дошли код мене је што сам ја симбол
Губитника, човека коме није стало, човека који није баш сасвим
успео, човека који ће попити пиво са скитницом. оно што они не
схватају је да мени јесте стало, да бих волео да радим свој посао, и
да их из љубазности или кукавичлука не терам у курац и не терам их
са врата. на несрећу, људи воле нешто у мени, не попуштају.
једноставно ћу морати да одрадим све то а успут и даље радим свој
посао. [...]

Лафајету Јангу7, маја ’70.

 [...] бојим се да је Карсон8 као писац превазишла своју маму.
Бојим се да је Карсон Мекалерс као писац превазишла сваког. Читао
сам Карсон Мекалерс у кревету, у јефтиним собама док сам гладовао
и пио вино и то ми је било нешто свето — кожа ми је подрхтавала и
јежила се и нисам плакао, јер сам био исувише поносан на њу да бих
плакао.
Не брини за алкохолизам; он нас чува од самоубиства.
Што се тиче Ники и њене „Изгубљене генерације“, надам се да је
правилно схватила. Били су то занимљиви људи, Герти и Хем и Фиц и
остали. Мада је тај механичар са бензинске пумпе који је то назвао
„Изгубљеном генерацијом“ био или загрижени романтичар, или није
имао ништа с чиме би могао да их пореди. Нема генерације која је
више ИЗГУБЉЕНА од данашње — рођене у ери рата-за-ратом,
Атомском добу, добу Загађења, Компјутерском добу, све одједном.
Они би морали бити ИЗГУБЉЕНИ, и они су тога свесни. Никада још
није било генерације са толико свести и храбрости. Они чак и не
називају себе изгубљеним. они пре говоре: јебеш га, дај да то
рашчистимо. [...]

Сенфорду Дорбину9, понедељак у јуну? аха ’70

[...] Сео на воз до УНМ10 и читао им. пијан неколико дана тамо
извео неко пијано полукресање. онда се вратио и одлетео горе у
Вашингтон где сам читао на Зап. Ваш. државном колеџу. напио се те
ноћи, вређао профане. баш сам препио и пробудио се у некој горњој
соби следећег јутра, где ми је речено да нам предстоји дуга вожња до
Белвија где треба да читам у пола 12 пре подне. преблаги Исусе.
пољубио сам професорову жену за растанак па смо сели у ауто.
стали на пумпи. у међувремену ништа од јела. кад смо се
приближили колеџу почео сам да бљујем кроз прозор. није било
времена да се стане. бљувао на паркингу одакле сам се отетурао до
зграде и почео да читам, потпуно сјебан, а мамлази су ме снимали
на видео траку, и успео сам да сабијем неколико пића током читања
и некако га изнео до краја. онда отишао у тај бунгалов, и још пића, и
још пића на аеродрому — пропустио авион седећи у бару преко сат
времена — на крају ушао у неки авион где сам затекао извесну даму
која је хтела да ме упозна и остао две ноћи с њом, или је она остала
са мном, и још пића, без јела — то јест хране — и најзад сам ја њу
сместио у авион, и онда сам се вратио и невоља се одмах обрушила,
и лако ми је да видим шта је убило Дилена Томаса,11 али мислим да
ћу мало да успорим уколико се ово икад понови. читања су пала у
добро време, у време кад је понестало пара. [...] зато схвати, висим са
гране; не о конопцу, о концу... шта год то значило... [...]
већ две-три недеље бијем битку са 12 или 14 Исланђана око
јебеног паркинга. [...] увек нека проклета пиздарија. нигде жена. или
имаш жену и имаш гомилу усраних проблема с њом. или мамурлук.
или паркинг. или зубобоља. или новац који понестаје, или просто
свеопшта глупост и злоба људског рода. мислим да ћу морати да се
селим одавде. не могу да се борим против свих. [...]

Нилију Черију, 18. јуна ’70.

[...] да, било је 2-3 добре младе јебачине у последње време —

песничка превара, знаш већ — али сада када је то прошло тешко да
се осећам ишта друкчије. то једноставно не функционише, и чудна
ми је идеја прошла кроз главу — да би човек могао сасвим лепо да
живи без икаквог секса. волим боје њихових хаљина, начин на који
ходају, како мрдају гузом, али питам се да ли је остало неопходно?
зној, прдежи, агонија, свршавање, изјаве? прљави чаршави, смрад и
блискост?
најлепша жена је она која прође поред прозора и онда ишчезне.
[...]
јео код Норма пре неки дан, специјалитет дана за 1.35$. сместио
се на крај шанка, лепо, никог на столици поред моје, а онда, само
што сам наручио, ушао је тај дрипац и сео поред мене, узео кафу и
учинио да та кафа потраје током читавог мог оброка. и стално је
буљио у мене. помислио сам: кад ме следећи пут погледа најебаћу
му се мајке. поново је погледао и окренуо сам се да му кажем: „Који
курац гледаш?“ али кад сам се окренуо он се забуљио право испред
себе. онда је скочио и отишао. али ја сам већ завршио с јелом. скот
ми упропастио вечеру. [...]

Карлу Вајснеру, 5. јула ’70.

[...] увек је ПАНИКА, посебно кад изађем на улице и осврнем се

око себе, или одем у берберницу или самопослугу. али то је одувек
било ту. научио сам да живим са својом паником као што човек
понекад научи да живи с лошом женом. наравно, ту и тамо постане
превише, онда нема помоћи, и само пијеш до милине бесвести. и то
се временом научи. [...]

Лафајету Јангу, 12. јула ’70

[...] знаш, понекад готово полудим, као ове године, читави дани
сјебани и уништени. али све у свему боље је него што је било. више
сам написао ове године него било које од последње три. то мора да
се деси кад нема посла као препреке. сада сам ја препрека, али то је
стварније, не могу да окривим никаквог шефа никакву жену никакав
посао никакво дете. ја сам непријатељ, и то уме да буде смешно —
понекад. а имам и среће. као прошле ноћи кад сам сео да напишем
неку врсту другоразредне брзе кратке приче за једне андерграунд
новине које ми плаћају 20 долара по причи. они су добри људи, па
гледам да им не пишем говна. признаћемо, моја другоразредна роба
и није претерано лоша. и тако сам смотао цигарету, изнео пиво,
укључио радио на неку класичну музику и рекао: добро, требаће ти
око сат времена за ово, само полако, уживај у томе и онда га спакуј
за пошту. и шта се онда збива? на пола куцања видим да сам добио
прворазредну причу, што чини остатак писања још бољим. тако да ће
андерграунд морати да причека — шаљем је Евергрину или неком
секс-часопису и Буковски опет има среће. Зове се „Сва та пичка“. све
што ми треба је пиво и дуван и пола замаха и већ сам писац. [...]

Нилију Черију, 12. јула ’70.

[...] сада чак једем код Норма ту и тамо кад сам сувише лењ да
кувам, узмем тај специјалитет од долар и тридесет пет и посматрам
дупета келнерица како се тресу наоколо у знојавим гаћама док се
кувар презнојава омамљен и заробљен изнад свег тог врелог лима.
провалио сам да је тамо најбоље око 3 поподне. осећам се као
милионер. не возим, већ ходам до тамо и ходам натраг, полако по
сунцу, као Хемингвеј лиге јуниора, пљујем трунке дувана од прве
цигарете и посматрам људе како панично јурцају тамо-амо. [...]

Карлу Вајснеру, 23. јула ’70.

[...] да, Мартин ме је забринуо. Више бих волео Пошту у њеном

оригиналном сировом облику. наравно, био сам помало ван себе кад
сам је писао, али то није било аљкаво и лењо писање; написана је
онако како је јебено добро навирала, а то значи говна и крв и остатак
помија. рекао ми је да су неки делови у садашњем времену а неки у
прошлом. то ми не смета. знам већину граматичких правила, али
нисам заинтересован. онда је закључио како не жели да науди мом
стилу, тако да смо сад на рингишпилу. он је добар човек, али ме
мало превише третира као идиота. признаје да сам његов најбоље
продавани писац, али би истовремено волео да пишем сигурнија
срања. зајеби. добро, можда превише бринем. нека буде једно
граматичко време, али осећам да би остало морало да остане такво
какво је. видећемо. постао сам депресиван пишући о томе. [...]

8. августа ’70.

[...] Роман излази најесен, каже Мартин од Црног врапца, што

вероватно значи зиму, колико ја знам издаваче. Мартин је у
прошлости урадио неке добре ствари за мене и само га брине да се
Немци можда не помаме и објаве Пошту у Немачкој пре него што
изађе овде у Америци. Он хоће да буде први. Зато му кажем: „Добро,
само ћемо им рећи да роман не може да изађе у Немачкој пре него
што изађе овде. У реду?“ Кад тако говорим имам осећај неизмерне
моћи, као да сам неки Хемингвеј из 1970. а не матори куртон који се
грчи да не заврши на улици. [...]

20. августа ’70.

[...] ти људи ме поново цимају због звука моје писаће машине и

мало сам надркан вечерас — не на тебе, стари друже. они производе
све могуће идиотске звукове, али писаћа машина је verboten.12 био
сам пијан једне ноћи и узвратио им псовке: „Аха! Ви и ваши јебени
керови! Дозивате керове у свако јебено доба! МИШЕЛ! ОДИ
МИШЕЛ! Зашто ВИ не стишате сву ту имбецилну буку!“ пио сам око
недељу дана, покушавајући да заборавим свој 50. рођендан.
кад изађем на улицу Мишел лаје на мене. „Одгризи му ногу“,
говоре псу. игноришем то.13 скотови су власници високе зграде
поред мене и боје се да ће звук писаће машине узнемирити њихове
драге станаре. одевен сам у изношену одећу, необријан,
закрвављених очију и мамуран. они не воле ни мене ни моје звукове,
а поготово мој изглед. волели би да човек ишчезне у пола 7 ујутро и
онда се врати увече, једе, укључи тв. они свакодневно имају сате и
сате доколице, али само седе на степеницама и шетају псе наоколо и
убиру кирије. не знам на шта они чекају, шта уопште желе и јебе ми
се за то. они желе мене. то је једно од оних места које бих волео да
видим како гори. њихови послови и њихови зидови су тим људима
одузели сваку људскост. ово друштво је невероватно; сви раде исте
ствари, говоре на исти начин, деле исте сате, изгледају слично (БОГО
МОЈ!), воле и не воле исте ствари... никада нисам видео пијаног
човека на улици, ништа осим свеже опраног веша. и мрзе моју
писаћу машину! каква усрана преосетљивост! какве љиге! каква
урамљена говна! они могу да имају пупкове, лактове, чмарове и све
то... али су тотално ПУШТЕНИ НИЗ ВОДУ, ван ње, бескорисни, горе
него бескорисни, не вреде ни колико мртав врабац... нека им гузице
ЗАУВЕК труну у горућим спиралним круговима пакла!!!

Џону Мартину, 25. августа ’70.

[...] Вајснер ми се још није јавио — писао сам му на његову

шпанску адресу. чујем да је заузет превођењем Ворхоловог „а“.
можда је требало да кажем нешто о Карловом (то је Вајснер) роману.
послао ми га његов издавач. нисам. то је једна од оних скројених
бароузовских ствари, а мени су те ствари увек биле досадне. ништа
ту не могу. издавач ме замолио да напишем рецензију, али нисам у
стању да то поштено урадим а да не повредим Карла. ето, увек нека
срања.

Карлу Вајснеру, 31. августа ’70.

 [...] седим овде разбијених уста после недељу дана пијанства.
заиста се осећам сјебано, мучно, јадно. туга, напади депресије. чак
сам плакао, нечујно. толико је напорно само терати даље, и човек се
умори од јунаштва.
у сваком случају разгалило ме твоје писмо. ти умеш да кажеш
ствари без просеравања, а и духовито је, знаш. свеједно морам да
претпоставим да си депресиван као и ја, само што ти то боље
подносиш. овде је јебена рецесија — јебене усране гузице
једноставно неће да се одвоје од кинте. сада само седе на
рукописима, и кад их коначно прихвате, одлажу плаћање у бескрај.
говорим о сфери кратке приче. [...]
све у свему, овај стари пацов још није мртав. а песме и приче и
даље ми искачу из ушију. ове године мора да сам написао бар 150
нових песама, роман, и можда 30 кратких прича. добро, није баш све
то нешто изузетно, али јесте понешто од тога — понекад помислим
да одустанем од свега, али машина наставља свој посао. и то лако
излази. тоне и тоне гована. из мог митраљеза, наравно — тататататат
и тататуетуетуетуетататуе... [...]

Нилију Черију, 1. септембра ’70.

[...] мој роман, Пошта, изаћи ће у нов. надам се неком авансу.

Црни врабац: човече, она пошта и није била тако лоша. мислио сам
да ће живот писца стварно бити нешто. то је само пакао. ја сам само
јефтини цвркутави роб.
[...] морам да пишем доста песама да не бих полудео; немоћан
сам. често пишем по 10-12 песама дневно и онда то залијем кратком
причом. можда лудим, али то је била заиста жестока производња.
само висим над овом писаћом машином и извриштим то. написао
роман за 20 дана. 120.000 речи, од којих сам 30.000 одбацио
приликом читања. нека екипа у Немачкој ми каже да ће купити
роман „на невиђено“. Белешке старог покварењака изашле у
Немачкој, преведене на немачки. добиле добру критику у Шпиглу —
што је као Њузвик овде — милионски тираж. фотографија и све. осим
што су ми сместили да сам рођен у Баварији или негде. сироти
Андернах. како год било, нигде никаквих пара, упркос свем том
срању.
у међувремену је овде избило силно насиље на улицама. људи
пуцају једни у друге, бацају бомбе. прошле ноћи је неки тип кренуо
да ме прегази на празном паркингу. стигао сам да на време
одскочим. ствар постаје заразна. много мржње, конфузије. [...]

Џону Мартину, 4. септембра ’70.

као што знаш, био си ми од велике помоћи, издржавање,

Универзитет у Санта Барбари, писаћа машина, боје, многе ствари. и
ја не могу да очекујем од тебе да даноноћно бринеш о мени. не
желим то. ти обављаш своју акцију једног човека за све, која ти узима
сву енергију, и тек си завршио са исправљањем мог романа и послао
ми га, зато ми није циљ да те гњавим или те оптерећујем новим
проблемима. али поштанско сандуче је било заиста замрзнуто у
последње време. не знам шта се ког ђавола дешава тамо (часописи),
и рачун ми се топи, далеко од тога да гладујем, али не могу да се не
забринем. знам како брзо новац одлази кад не пристиже
издржавање је појас за спасавање, наравно, али не могу да не
мислим — и сада те већ гњавим — да писма Блејзеку стоје већ годину
дана. То се чини као превише времена без икаквог исхода. А толико
смо се јебено намучили да их извучемо од Блејзека, ако се сећаш.
Осим тога, Дорбин ми је рекао да је добио свој хонорар за Buk biblio.
Зар ми ниси рекао да ћу и ја добити неки хонорар за то? Знам да
постоје одговори на све ово и да си поштен тип, па сам оклевао.
Схватам да си толико јебено заузет око свега па не стижеш још и да
се бавиш мојим драгоценим малим гвожђима у ватри
као што рекох, даноноћно, али јебига, то сандуче ме брине, и ако
не питаш, нећеш сазнати. аха, знам, исувише бринем и успео сам у
томе. у реду.
претпостављам да сам ти сад покварио дан. ја сам Керол Берже.
биће да су сви писци само гомила говнара.
ево још једне кратке приче. немој да је поцепаш, него је склони у
фиоку као и обично, важи? Прослављам Маринин рођендан сутра,
тако да неће морати да долази овамо за Празник рада. Пуни 6
година. благи боже. и ето, много пишем, али не знам да ли је ишта од
тога добро или лоше. у сваком случају пише ми се, а кад ми се пише
онда има неке топлине у речима. у међувремену, немој да се
надркаш...

7. септембра ’70.

радио сам на Празник рада. види прилог.

Марина је имала лепу торту у суботу, 6 свећица, али је замолила
да не певамо Данас нам је диван дан. дете има неку луцидност. мама
се спаковала за Синанон, па смо се играли 8 сати. углавном је она
била Бетмен а ја сам био Робин. онда смо сликали, отишли у дугу
шетњу. онда сам изигравао глупана. позната улога.
где су твоје очи? пита она. (и ја понекад мислим о томе.)
и ја покажем на своје уши. моје очи? ово су моје очи.
не, не, Хенк, нису то твоје очи! твоје очи су овде! (гура ми прсте
у лобању) еј, дете, то боли!
а сад где су џепови твоје кошуље? џепови? кошуље? овај, ја сам
џеп, видиш... не, Хенк, погледај...
све у свему, био је то леп рођендан, за Марину и за мене...
а теби је 40 а мени 50 а мом газди 60 (и скројен је као бик) и ми
ћемо умрети, што је сасвим у реду. то нам даје било какву лепоту и
снагу и милост коју сада можемо имати. ти то знаш. осим тога, ово је
била најмагичнија година мог живота. дошла је касно, али никада
неће бити заборављена — чак ни њен ужас. зато сам сада ту, борим се
за још мало ужаса. то је можда ван домена маште, али ако живим
пажљиво — борећи се у спором повлачењу — надам се да ћу
исцедити још 3 или 4 године пре него што будем морао да се
запослим као чистач или перач судова или одем на помоћ за
бескућнике. сигуран сам да разумеш слику, велики Џоне, и чак и
када дође крај и ја будем млатио тим брисачем по женском клозету,
или док у канцеларији за социјалну помоћ будем гледао у неку
креатуру без љубави у себи с друге стране пулта, те 2-3 добре године
почиваће у мени и они ми их не могу одузети. био је предиван бал и
предиван пакао, и ја сувише причам. [...]

Карлу Вајснеру, 8. септембра ’70.

[...] излазим из неких месец дана дубоке црне чисте депресије.

једног дана сам буквално морао да се држим за мадрац да бих
спречио себе да одем у кухињу по касапски нож. збркана ситуација,
а? предуго сам у овом дворишту. излуђен. морам да изађем, ходам
некуд, возим некуд, радим нешто. [...]

18. септембра ’70

[...] можда лудим, али планирам да напишем још један, Хиподром.

роман, мислим. не знам где ћу моћи да га уденем, али ваљда је прво
потребно да га напишем. у Хиподрому, кад га једном напишем,
инсистираћу да остане сва лоша граматика и да остане и прошло и
садашње време једно поред другог, и тако ће и бити. Мартин тврди
да је било врло мало граматичких измена у Пошти, и ја му верујем,
али бих волео да није било ни врло мало измена. све се рачуна. али
двапут сам прочитао Пошту и чак ми се више допала други пут. то је
добар знак. ето, као што рекох, видећемо.
да, многи револуционари само воле да говоре и говоре и говоре.
да, пукне нека бомба ту и тамо, али понекад се питам која је страна
подметнула бомбу. моја револуција је револуција једног човека и
скоро свако је непријатељ. можда не правим неки велики русвај, али
бар не фолирам. [...]

21. септембра ’70.

[...] После мало осеке, ствари су живнуле овде. Неколико

продатих прича часописима и чак су ми платили за неке песме.
исусе. радим и серију колумни, кратких, зову се „Приче космате
песнице“, за Fling, чикашки секс-дроњак.14 [...]
Знаш, пробао сам већ оно с писцем који гладује. Претпостављам
да то помаже код многих. Ја боље пишем с пар долара у џепу. Дај ми
пола миље предности пред вуком и онда сам најјачи. Ја то зовем
ОСТАТИ У ВРХУ ИГРЕ. То не значи да пишем за новац; то значи да
ћу имати новац да бих могао да наставим да пишем. Наравно да ће
се то окончати, али како сам већ препустио 49 година свог живота,
овај део је веома чудан, заиста. јутрос сам стајао на травњаку испред
зграде, сунце је сијало, био сам бос, никог наоколо, све те високе
зградурине, сви негде на својим јебеним крстовима, а ја сам стајао
тамо на сунцу, две недеље се нисам обријао, рашчупане косе,
покидане кошуље, без 4 дугмета на шлицу старих војних панталона
које ми је неко дао, и пушио сам цигарету и церио се свету, знајући
његова говна и његову крв и његов план, али био сам негде у том
посебном простору на тренутак, и било је поприлично добро, заиста.
наравно, касапски нож је и даље у кухињи, и чувам га добро
наоштреног на каменим степеницама, и то је такође део тога.
ОСТАНИ У ВРХУ СВОЈЕ ИГРЕ, МАТОРИ, ОСТАНИ У ВРХУ СВОЈЕ
ИГРЕ. имати мало среће је такође лепо, али не тражи је.
 Лафајету Јангу, 25. октобра ’70.

[...] Морам да пијем и коцкам се да бих се склонио од писаће

машине. Није да не волим ову стару машину кад ради како треба.
Али трик је у томе да знаш када да јој приђеш а када да је се клониш.
Заиста не желим да будем професионални писац, хоћу да пишем оно
што се мени пише. у супротном је све било узалуд. Не желим да
звучим свето у вези с тим; то није свето — пре је као Морнар Попај.
Али Попај је знао када да ступи у акцију. Као и Хемингвеј, док није
почео да говори о „дисциплини“; Паунд је такође говорио о
обављању неког „рада“. то је говнарија, али ја сам имао више среће
од обојице, јер сам прошао фабрике и кланице и клупе у парку, и ја
знам да су РАД и ДИСЦИПЛИНА одвратне речи. Ја знам шта су оне
значиле, и за мене то мора да буде сасвим друкчија игра. [...]

28. октобра ’70.

[...] искрено, многи издавачи виде писца као неку врсту идиота,
што он у многоме и јесте. упознао сам више од неколико њих, а и
сам сам се упустио у неке послове те врсте. писац, прави писац,
преокупиран је само писањем, писањем СЛЕДЕЋЕ ствари. знаш, то је
слично тој доброј јебачини коју си ти (или ја) доживео пре 3 месеца.
кога је брига? рачуна се само ноћашња или сутрашња или последња.
то је САДА. САДА ЈЕ ЈЕДИНА ЖИВА СТВАРНОСТ КОЈА ДИШЕ. кад
ми неко каже: „Буковски, заиста ми се допала та песма ‘Свештеник и
матадор’“, ја кажем: „аха“. коме се јебе за то? могу комотно да се
попишам по томе. зато на читањима поезије читам само оно — уз
један или два изузетка — што сам написао у последњих месец или
два. све друго ме оставља мртвим и ја то мртво читам. [...]
 Сестрама Кинг15, 30. октобра ’70.

Драге моје сестре Кинг (или како год да је то промењено),

уложиле сте много енергије и времена пишући ми; нема начина да
сазнам, али проценио сам да живите заједно, од издржавања за децу,
нешто је наопако кренуло са мушкарцима, али судови су правични,
зар не? хмммм? добро, само ви магарчите Буковског. зар не би било
лепо сместити га у наш женски кавез и боцкати га штапићима?

усмртите кукавицу и будите

одважне. то је
солидарност.

слушајте, девојке, лепо је кад дођете у посету. волим девојке у

близини. то и приличи матором керу као што сам ја. што и радим.
само да гледам. чак ни секс није неки изазов за мене. после 2000
пичака, шта ми значи још једна? само још једна трака станиола на
уморној божићној јелци. плаћам издржавање за дете, својевољно и
драге воље, ја волим своју ћерку. али секс је за мене живо блато.
мислим, урадиш то, буде лепо, и онда је готово, и шта онда имамо? 2
комадине меса које гледају једна у другу и чекају и одмарају се за
нови подвиг. пишем о сексу као што пишем о било чему — углавном
зато што мислим да је трагичан и смешан. ако желите да сазнате
нешто више о тој игри, покушајте да прочитате Бокачов Декамерон.
Белешке старог покварењака или сва моја поезија су ништа у
поређењу с његовим отвореним смехом и разумевањем теме. има га
у вашој јавној библиотеци. ја радије само говорим о женама, или их
радије слушам него што их јебем. ако ћу већ да их јебем, оне морају
да одраде највећи део посла, највећи део удварања. можда сам
педер? назовите ме педером ако ће од тога да вам буде боље. за мачо
типове увек говоре да су педери. чуо сам да се за Хемингвеја прича
да је био педер. то је одлика друштва — никада не оставља човека на
миру. ја сам усамљеник. хоћу да радим то што радим, да пијем своје
пиво и умрем. лепо је када даме куцају на моја врата, поготово кад
су и згодне, какве сте вас две, па се још и кикоћу. али има само једна
ствар која је у суштини још мање предвидљива од коња, а то је жена.
не кладите се ни на једно од то двоје, осим уколико желите да
преузмете ризик када су вам шансе један према сто.
што се тиче тупости (глупости), потпуно сте ме погрешно
схватиле — како могу да имам ишта против тога кад не знам ништа о
томе?
а сад, девојке, враћам се свом послу. морате да схватите да сам
само матори тип без видљивих извора прихода. дозволите ми да сада
укључим то црвено светло тамо и намажем гузицу вазелином...
важи?

ваш у најдубљој пенетрацији

и разумевању и љубави
и љууубави и поломљеним
мердевинама

Роберту Хеду и Дарлин Фајф16, крајем

октобра ’70.

пијан сам већ неколико недеља... ово није хвалисаво

просеравање... не волим то... ум веома тежак, сјебан. али трава и
разне друге говнарије... спид, итд, не вреде ни мачје гузице. смрт
Хендрикса ме није потресла. смрт Џенис Џоплин посебно тужна,
ужасна за мене, јер сам, да се усрано изразим, био повезан са њом.
имала је храброст планине, схватате? није бринула за вокалне
струне... написао сам 8 или десет страница почасти њеном срцу, али
сам толико испуњен љубављу да сам морао да их уништим. [...]
 Џону Мартину, 1. новембра ’70.

[...] ја нисам великан, али су ми ти великани ужасно досадни. на

земљи заиста још увек није било јаких људи, и можда је то начин на
којем је игра заснована. мрав је мрав, и шта можеш да урадиш са
мравом? деси се ту и тамо случајан блесак нечега, али тип који је
блеснуо ретко то икад понови. то баш није праведно, зар не? кад се
јебена душа толико труди? и онда завршиш гледајући у лице као што
је Никсоново, и он је исти онај тип који те оборио из енглеског из
подједнако мало разлога.
али било је неких јаких људи — већ сам их спомињао — Фјодор
Дос, Селин, Арто, Кафка... који су се издигли изнад билиона и
билиона нула, створених и репродукованих готово ни због чега —
претпостављам да је било јачих људи, али су их околности
једноставно одвукле од будуће комуникације са столећима. или узми
заиста довољно јаког човека, он може да погледа око себе у својој
четвртој години, узме неку алатку и убије се. базен, било шта. [...]

6. новембра ’70.

[...] само замисли, једног дана сам мртав и почну да траже моје
песме и приче, имаћеш стотину прича и хиљаду песама при руци. ти
једноставно појма немаш колико си срећан. сети се Марине. не би
требало да сам толико озбиљан, знам, али она ће бити мој књижевни
егзекутор, или како год се то зове. сва права треба да иду у фонд за
њу док не стигне до узраста када ће моћи да га користи. То име је
Марина Луиз Буковски. [...]
све је то врло озбиљно, знам, и све песме и приче могу слободно
да иструну, али мрачно је поподне данас, и онда ти дођу такве неке
мисли...
 Лафајету Јангу, 1. децембра ’70.

[...] био сам млад кад сам почео да пијем... у 16-ој и 17-ој, и
следећег јутра бих увек добио — те погледе, ту мржњу. наравно, моји
су ме ионако мрзели. Али сећам се како сам им једног јутра рекао:
„Христе, добро, напио сам се... Ви ме, људи, третирате као убицу...“
„То је то! То је то!“ рекли су. „То што си ти урадио горе је од
убиства!“, што су и мислили. добро, оно што су они мислили било је
да их друштвено брукам пред суседима, и у свему томе могао би да
се нађе неки изговор за убиство, али за напијање... никад, никад!
Мора да су тако мислили, јер кад је избио рат, терали су ме да се
придружим убијању... то је било друштвено прихватљиво.

Џону Мартину, 15. децембра ’70.

[...] Селиново Од замка до замка је ужасна књига. Наравно,

стварно су га сјебали... бацили га у смрдљиву јаму... на крају у
одељење за рак... покрали су све његове књиге и рукописе, уништили
му мотоцикл... какву је величанствену шансу имао да им покаже,
тако што ће бити објективан ... али он је морао да псује и пљује скроз
до последњег шава. имао је све алатке да разапне курвине синове,
али није био у стању да то уради: преблизу његовог пупка. добро,
било је прекасно.
у реду, овде је исти такав неред. папири свуда по поду. мрачно
као у пауковим мрежама. као да сам заробљен у сопственом ћошку.
око десет је и они ме гурају са столице. понестаје ми поенти. Лице
лудака. одрешена узица на левој рукавици. не видим на очи. али ко
је уопште почео ово срање?
 p. s. — следећег дана — јучерашњи телефонски позив је био леп,
али сада кад смо се скинули са бесплатних 100$ месечно, живот ће
постати непријатнији. свемогући христе, да. морамо значи почети да
се чешемо. [...]

Лафајету Јангу, 21. децембра ’70.

[...] Возио сам данас до Санта Монике да покупим Марину — и

даље смо усклађени. Оно мало људи који знају за то, увек ми се смеју
што разговарам с њом као са одраслом. и даље то радим. сада јој је 6,
али исто је као и када јој је било две или три. то није имало никакве
везе с настојањем да се унапреди њена ментална хигијена — ја бих
био најгори за то. али она је навикла да разговара са мном и ја сам
навикао да разговарам са њом и ми слушамо једно друго; у томе смо
озбиљни, али много се и смејемо. [...]
Марина је била тако лепа и срећна због свог божићног програма у
основној школи... Христе, она жели само љубав, жели само да је
приметиш... она блиста и ја узвраћам блистањем; то је скоро
неподношљиво... нећу да сад причам тужне приче, али оба моја
родитеља су ме мрзела. Али то нема ништа с овим: она ми доноси
чудо и ја узвраћам.
Добро, човече, доста је било деце и божићних прича. [...]

Џону Мартину, 23. децембра ’70.

[...] Долазиле су неке лепојке у својим минићима и севале су тим

својим ногама, смешећи се са кауча. Само сам седео тамо и палио се,
мислећи на клопку. „Раскрстио сам са женама“, кажем ја њима.
„Кита ми се још увек укрути понекад, али мало хладне воде решава
тај проблем.“ Оне се само смеју. Мисле да се шалим. „О хехехе, тако
сте шаљиви!“
Једна од њих хоће да ваја моју главу код ње кући. Рекао сам јој:
„У реду, јави ми се негде у јануару или фебруару, па ћу да дошетам
до тебе. Где ћемо вајати? У спаваћој соби?“
„О не, имам лепо одвојено место у дворишту...“ [...]

27. децембра ’70.

пузио сам кроз један од оних напада депресије који као да се

окоме на мене. молим те веруј ми, не покушавам да глумим
осетљивог Уметника — то је одвратно. Волео бих само да се то не
догађа. То је као да се сви зидови руше на мене. Донекле сам то
проучио — дешава се углавном када сам претходно био на пијанки са
двоје или више људи. Не схватам то — могу да пијем и више, потпуно
сам, и чак се пробудим без мамурлука.
[...] 1970. је била моја најмагичнија година. ужаси су нарасли, као
и радости, а писаћа машина је постала заиста стварна, уместо да
буде само накнадна идеја. Не знам колико ћу још дуго моћи да
растерујем те опипљиве духове оштрих зуба... године и пиће
отупљују душу... али пошта би ме убила у року од две године.
захваљујем и теби и Барбари што сте разумели много од тога. [...]

срећна нова година17

знам их у минут —
прво медицинска сестра у свом лепом
жутом аутомобилу — у 4 и 10 поподне —
увек ми покаже читаву
ногу — и ја увек гледам —
а онда мислим:
задржи своју ногу, мала.
након тога стиже тип што изводи
свог булдога да каки
негде у време када излазим да бацим
писма у сандуче. меркамо један другог,
никад не разговарамо — ја живим не радећи,
он ради не живећи;
већ нас видим како се једног дана
млатимо на његовом травњаку —
он урла: „клошару пијани!“
а ја се дерем:
„лакеју! робе!“
док ми булдог жваће ногу
а суседи ме каменују.

боље би било да се позабавим

мексичким скочи-пасуљем
или парадом ружа.
 • 1971 •

Џону Мартину, 6. јануара ’71.

само једна песма у прилогу. ти цртежи бојицама су ме исцедили.

отишао данас да уновчим чек на један долар од Универзитета Калиф.
у Берклију. девојка је погледала у пошиљку — писало је: Смеј се
књижевно и напуни навалентне пушке18; и онда Хачетмен прес.
почела је да црвени и смеје се... „опростите, господине, смем ли да
вас питам шта је то?“ „то је часопис. као што видите, идемо у
банкрот.“ „о, мислим да је наслов невиђено смешан, господине.“
„баш лепо. волео бих само кад би га неко и купио...“ девојке увек
реагују на такве наслове; стварно се напале, као да пожеле да буду
силоване.
кад сам последњи пут био тамо, једна од девојака ми је рекла: „О,
ја мислим да је ово заиста кул!“ па је отишла и показала га другој
девојци, и онда су се обе напалиле.
јебеш га, после векова часописа названих Круг и Улог и Вулкан и
сва та сува маст, ми коначно ломимо калуп. шта се збива? Прво
стиже писмо од Блејзека, распаљено, тврди да смо отрцани, да смо
претерали, итд, итд, итд. јебеш га. и шта се онда збива? сви
новостворени часописи сада имају називе као што је: Кад се Џони
возио бициклом на Запад да се бори с Индијанцима, и тако даље и тако
даље.
све у свему, узео сам свој долар и изашао одатле и вратио се
овамо, ушао у спаваћу собу, кад тамо две женске ноге штрче испод
чаршава. мртво тело! она пијана курва из...
 стргао сам чаршаве. само две пластичне ноге. мој газда је велики
шаљивџија. толико је јебено шаљив да ће једног дана некоме
приуштити срчани удар. [...]

Лафајету Јангу, 6. јануара ’71.

[...] књига ваљда ускоро излази. играм се својим малим бојицама.

слушај, друже, не очекуј Рат и мир. добро, то не ваља... мислим, не
очекуј још једно Селиново Путовање... нема изговора, јебига.
написао сам то у пијаних 20 ноћи и заиста мислим пијаних... само
блесак пакла. цео живот убијен и изгрицкан од распаднутог човека у
распаднутој соби. ја нисам романописац; то је превише РАДА, тако
да то у ствари није роман. јебеш га.
нека девојка у својим двадесетим, тек изашла из лударе, појави се
ту и тамо. налазим да је прилично разумна, прилично дражесна...
посебно боја ока и начин на који ме оно гледа. прилично је фина
према мени, али је већина жена у почетку таква... онда те улове у
клопку и БУМ!!!.. буђење... а ти мислиш: после свих оних раније,
требало је да знам шта ме чека... мушкарци су превелики
авантуристи... посебно матори мушкарци као што сам ја... виски,
жене, коњи... иста стара песма... а онда си у кавезу и питаш се шта се
догодило. [...]

Линди Кинг, почетком ’71.

Допао ми се твој рад рукама; то ме напалило до лудила... све што

радиш напали ме до лудила... бацање глине на плафон... ах ти, кучко,
ти црвенокоса напаљена опајдаро, ти дражесна најдража жено...
улила си нове песме и нову наду и нову радост и нове трикове
матором псу, волим те, волим твоје пицино руно које опипавам
прстима, унутрашњост твоје пице, мокру, врелу, коју осећам под
прстима; тебе уз фрижидер, имаш тако диван фрижидер, твоју косу
која пада, дивља, тебе тамо, дивљу птицу тебе, оно дивље у теби,
врело, блудно, чудесно... извијање за твојом главом, покушаје да
уловим твој језик уснама, језиком... били смо у Барбенку и био сам у
љубави, ултрамаринској љубави, јебена моја богињо, мој бичу, моја
кучко, моја моја моја моја уздахтала рундава пичко из Раја, волим
те... волим и твој фрижидер, и док смо се грлили и рвали, та извајана
глава нас је гледала са својим поетско циничним љубавним
осмејком, горећи...
желим те,
желим те,
желим ТЕБЕ
ТЕБЕ ТЕБЕ ТЕБЕ ТЕБЕ ТЕБЕ ТЕБЕ!

Џону Мартину, 7. априла ’71.

[...] возићу до Барбенка да се поиграм са том женом-женом.

можда не знам шта радим. изгледа да мора постојати време за
живот, време за писање и време за сређивање текстова и одговарање
на писма и тако даље, куцање срања, или штриховање. тешко да могу
да се пожалим. јер још сам жив и зидови одзвањају од акције, али —
Вајснер је послао примерак твена (немачки часопис) са
одштампаном причом о Терберу.19 В. каже да у предговору причи
пишу: „Да нисмо сигурни да би је одбио, предложили бисмо га за
Нобелову награду.“ Видиш ли како се игра одвија? Није чудо што
писци постају самозаљубљени кад их тако пудеришу. Мени је све то
чиста коцка, кад год седнем за ову машину. Ништа и никад није
лако. Никад не знам да ли ћу то моћи да поновим. Никада не можеш
рећи за себе да си писац; увек си само бивши писац.
 као и те песме у прилогу, осећам да се нису довољно одрешиле.
До сада је била лоша година за моје писање. Већ је април. Можда ће
сокови експлодирати као суманута мармелада? ускоро?

Карлу Вајснеру 10. априла ’71.

био сам у замрзнутом стању — ништа не успевам да урадим.

дивља ватрена љубавна веза са прелепом тридесетогодишњом
вајарком траје већ два-три месеца. не знам шта она тражи с овако
старим типом, али кад је већ ту, дајем јој много АКЦИЈЕ. мада је то
повремено као да покушавам да држим тигрицу за реп. пре неколико
година је провела 3 недеље у лудници и веома је непредвидива. Тек
је изашла из десетогодишњег брака и тражи простор за предах. Дајем
јој простора. Али бојим се да сам се упецао — на њен сласни ум,
тело, и сл., и начин на који води љубав... исусе. [...]
Не пијем колико год могу, јер сад морам толико да јебем, лижем,
и тако даље... [...] јебао сам и током земљотреса, само је допунио
акцију.

Џону Мартину, 19. априла ’71.

[...] само две песме у прилогу. од среће са Санта Барбаром20

одлучио сам се за опуштенији приступ. песма мора саму себе да
изнедри без бича или мамца. неће их бити много, али осећам да ће
бити боље. приче ће се такође мало померити из сфере секса. први
пут сам осетио да могу да предахнем. мислим да ће писање бити
заповест вишег реда. добро, видећемо, зар не?
заиста осећам како могу себи да дозволим да ми буде добро —
бар на неко време. то је ствар темпа и плиме и осеке и скривених
елемената. бугимен је пијан и опљачкали смо му џепове.
лети. зашто би ходао?
Чарли који увек каже да.

Карлу Вајснеру 25. априла ’71.

дупе ми је отпало од усраних читања поезије. [...] а такође од

битке са тигрицом зато што се понаша као будаласти вамп. не јебе се
са момцима, али само што им не голица јаја преда мном. врло
средњошколска игра, и требало би да реагујем тако што ћу голицати
пицу неке друге маце. јефтина освета, знаш већ. јебига, Карл, сувише
сам дуго ту да бих се играо дечјих игара. било како било, тигрица и ја
смо и даље заједно. шта год то значило. [...]
не знам како поезија пролази у Немачкој, али Мартин ми је
телефонирао да сад ради треће издање Дани одлазе, што ја схватам
као неку врсту рекорда за Црног врапца. значи да овде ипак читају
поезију. [...]

Нилију Черију, јуна ’71.

[...] Чуо сам се са Бенетом, који тврди да је послао долар и никада

није добио свој примерак.21 Био је помало непријатан у вези с тим.
Уместо да му пошаљем примерак, послаћу му долар и казаћу му да
га срола око своје Хава-Хаване и гурне је у дупе. Такође сам вратио
његов рад који ништа није вредео осим једног дела. Он је бивши
издавач Пробисвета,22 сада живи у Фриску, у гајби од 175$, док
његова жена ради за њега. Он пише: „Никада више нећу радити.“
Како ти људи то изводе? Одакле стижу такве жене? Зене које
издржавају полубудалу и неспособног „уметника“. [...]
 Џону Мартину, 5. јуна ’71.

[...] моја лјубав једе нешто од мог времена, али за то мораш да ми

опростиш. [...] сада упијам. мислим да ће то поправити писање. шта
сад, веруј мојим инстинктима. доста мислим о теби и морам да
закључим како ти полазиш од тога да се зајебавам. ја сам увек
ученик, Џоне. умрећу као ученик. било би предивно наставити с
преживљавањем као што је моје. појма немаш колико су се ствари
отвориле. бујице ме преплављују, човече. свега ће бити тамо. знаш
на шта мислим.

Карлу Вајснеру, 22. јуна ’71.

сатеран сам у вртлог гована и сопственог лудила... пубови прошле

ноћи, 2 пуба и грађанин са сачмаром. тигрица је подивљала, али већ
је отишла, оставивши за собом срчу од разбијених чаша и флаша с
пићем на све стране. те сцене се стално понављају, битка за битком и
јебига, не знам да ли је вредно тога. чак је и добра пичка само добра
пичка, а кад цена постане превисока не плаћаш је. али, као што она
каже, никад ништа није досадно кад смо заједно.
[...] баш сад морам да избацим на улицу канте за ђубре и вратим
их, што радим једном недељно, а морам и да пијем са газдом и
газдарицом да бих задржао ниску кирију. оно што чиним за свет
уметности нико никада неће схватити осим ако то одмах не кажем и
можда им разбијем њушку на својој самртној постељи. јебига, надам
се да ћу бар умрети на неком кревету. [...]
 писмо Линде Кинг Буковском, 1. јула ’71.

Најдражи Бук...
Моју пичку чувам за тебе. Разговор... плес... флертовање... све се
то не рачуна. Битно је ко добије моју пичку. То би требало да знаш. Е
сад, ако је ти не желиш, сигурна сам да ће се наћи неко ко је жели,
али ради се о томе да јој се твоје мажење МНООГО свиђа. Никоме не
преде као теби... Кад се вратим у град љубићу те једно сат времена
пре него што урадим било шта друго. Дражићу те све док не
полудиш... Прелазићу језиком преко врха твог курца и само га
голицати. Нећу да га додирујем. Проклет био... толико ћу те дражити
да ћеш морати да ми љубиш пичку како је никада ниси љубио...
Јебига, волим те... Желим да се тај твој криви курац укрути. Желим
да га грицкам одозго надоле хиљадама малих угриза који не боле,
само пријају. Толико ћу да га љубим. И тебе ћу да љубим, дражићу те
док не полудиш и изгубиш сваки појам о томе шта је стварно а шта
није, мораћеш да ме силујеш или да одеш вриштећи и чупајући себи
косу с главе. Да, то ћу да ти урадим. То силовање које замишљаш
мораћеш да спроведеш у дело. Нећу да те лјубим. НЕЋУ да те љубим.
Мораћеш да ме НАТЕРАШ... ако мислиш да можеш. Кучкин сине. Да
си сад овде одвела бих те напоље и силовала у шуми. Бацила бих те у
прашину и јахала те све док ти се песак, борове иглице, мрави и
камење не залепе за гузицу... Завезала бих те голог за неко јебено
дрво и оставила бих да ти висе курац и јаја, а онда бих радила на
њима све док више не би висили, него би изгледали као грање
дрвећа. А онда бих, док си завезан за дрво довела четири типа и
играла са њима пред тобом...

Џону Мартину, 1. јула ’71.

 [...] буди мало попустљив према мени и мојој цури. болно је,
наравно, али постоје одређене благодети. и не заборави Скота23 и
његову Зелду.
„слушај“, кажем јој, „нећеш ми дрндати гузицу зато што си 20
година млађа.“
„нећеш ни ти мени дрндати гузицу зато што си писац“, каже она
мени.
писац, значи то је то. мислио сам да је то мој леп изглед. урадиће
твоју скулптуру за 200$, Џоне. Прилично је добра.
ја сам своју добио џабе.
(бар тако овде пише.) [...]

Карлу Вајснеру, 13. јула ’71.

[...] тигрица пише песму у другој соби, куца песму о ноћи кад смо
обоје помајмунисали. [...] Видео Норса24 пре неко вече. Повео
тигрицу, па су тигрица и Норс причали о сабластима, визијама,
сновима, астралном своду откровења, човече, био сам ВАН тога, али
било је довољно занимљиво. плус што се мање-више скидам с пића и
морам ПОНОВО да учим како да РАЗГОВАРАМ КАД САМ ТРЕЗАН.
Ја сам као беба која покушава да проговори. добро, учити учити,
знаш, то је оно од чега се кита крути. [...]
и тако седимо овде, натераћемо ту упеглану Мама Смрт да се
мало намучи док нас не сатера у ћошак. Зашто да не? Та јебена пизда
се већ довољно дуго наврзла на људе, животи-ње, муве, зграде,
трамваје, чарапе, пертле и мадраце и птице и цвеће и буве и улице...

Џону Мартину, 2. августа ’71.

 докурца, не могу да смислим наслов или наслове предложене
књиге. глава ми је празан ваздух (пун смога). ваљда ће се појавити.
мали списак. али понекад се чудим како ти преживљаваш. сви ти
људи који ми куцају на врата ништа не раде, а ја седим овде и
изигравам писца. то је веома чудно. понекад је као да гледам неки
филм. девојке, пиће, телефон звони ... сати лудила... сати луксуза...
сати са којима се рвеш као октопод у акваријуму. наравно, биће то
пораз, на крају. али много је лепше бити поражен на мом терену
него на њиховом. веома важно. скоро магично. магични пораз. у
међувремену, рат и даље траје, и ево још неколико песама, стари
мој. одлучно твој, Хенри Армстронг

12. септембра ’71.

[...] Мада су приложене песме пре опуштене него велике, мислим

на неколико добрих које седе и чекају, пуше цигаре и разговарају у
чекаоници моје главе. И нисам смислио наслов за следећу књигу
песама, али УСКОРО ћу порадити на томе, газда Џоне. — о да,
вајарка и ја стално раскидамо; увек мислим да је готово; оно што
следи је да смо поново заједно. у мом животу има врло мало
простора за милост, разум и логику. баш лепо. летећи ас, Мајор
Хенри

И. В. Грифиту25 27. септембра ’71.

50 је добро изгледало, докторе. Не знам да ли то знаш, али дао

сам отказ у 50-ој... оставио наводно добар послић у цивилној
служби... пре пар година, и сад живим на срећу, тако да сви такви
чекови садрже неизмеран практични и духовни подстрек.
Практичан, јер ми омогућава да терам даље, а духовни, јер ми
омогућава да терам путем којим ја хоћу. Мислим да се моје писање
поправило откако сам напустио посао; има више енергије и хумора и
живота у редовима. Али ја у суштини нисам оставио посао за
добробит књижевности, за добробит Песме, већ зато што ме
јебенопрдежни посао заиста убијао. Седео сам у лекарској
ординацији једном или двапут недељно, због овог или оног. Нисам
могао да подигнем руке до рамена, читаво моје тело било је једна
грудва бола; бели пликови отварали су се на надланицама и
длановима обе шаке; вртоглавице... човече, УМИРАО САМ ОД
НЕСРЕЋЕ ШТО 50 ГОДИНА РАДИМ ПОСАО ДРУГОГ ЧОВЕКА.
Претпостављам да писац не би требало да буде превише срећан, зар
не? Сада имам сате велике депресије када мислим да лудим, али
имам и сате када се ЉУЉУШКАМ КАО ВОДА НА ПЛАЖИ, и то пуни,
човече, то пуни као сунчева светлост и љубав. Заслужујем малу
кришку минорног задовољства; стиже ми; богови накратко допуштају
да буде по мом. Тотална патња без олакшања је бескорисна.
Осим тога, женска љубав је спремнија да се појави кад је неко
одморан, кад је неко клошар, кад неко доконо седи над писаћом
машином у 3 поподне, онда је љубав спремнија да стигне. Љубав не
воли сатове за укуцавање на послу и неког пса који даје своје срце и
муда штанц-машини. Кажем само да је све јебено добро... што значи
да преживљавам, плаћам кирију, издржавање за дете, здравље се
поправља, љубав је добра... Износим канте за ђубре и враћам их
натраг да скинем десет долара од кирије. Спавам до подне и лежем
око 2-3 ноћу. И научио сам да живим са том писаћом машином.
Чекам док није спремна, или мислим да чекам док није спремна. И
даље пишем штошта лоше, али све је у бујици, у раду, то се рачуна,
некако помаже. Немој погрешно да ме схватиш, свет се није
променио, и знам да бих убрзо могао да завршим на улици. Чак сам
отишао код клошара на брдо и узео им пиво и крекере и дуван. Они
живе под дрвећем горе изнад аутопута. Зелено је и мирно и
подношљиво ако је ишта подношљиво. Али нема никаквог
поштанског сандучета горе и не можеш баш добро да куцаш или
пишеш тамо горе. Али срећа ме још не напушта. Књиге Црног
врапца, Дани и Пошта, иду у нова издања, излази нова књига
песама, а и Ферлингети26 каже да ми ускоро излази књига кратких
прича. Моја срећа је што нисам постао славан и богат преко, рецимо,
ударног романа у великој издавачкој кући. Богови су ме пустили да
овако таљигам, да се провлачим. То је добро за унутрашње опруге, за
стари мадрац срца. Није могло бити боље планирано и да сам сам
бирао свој пут. [...]

Стиву Ричмонду, 5. новембра ’71.

[...] о, Стиве, ЖЕНА. не вреди. не чекај добру жену. она не

постоји. постоје жене које ће ти својим телом и душом приуштити
нека осећања, али то су баш оне жене које ће ти пред свима забити
нож у леђа. ја то, наравно, очекујем, али тај нож ипак сече. жене
воле да хушкају мушкарце једне против других, и ако им се укаже
прилика да то учине нема ниједног који ће одолети. упркос свом
курчењу и авантуризму, он је тај који је лојалан, тај који мање-више
негује љубав. жена је вешта и склона издаји. и мучењу и проклетству.
никада немој да завидиш мушкарцу на његовој жени. иза свега тога
је живи пакао. знам да нећеш одустати од потраге, али кад се
упустиш у то, тако ти Христа, схвати да си унапред сјебан. никада не
улази потпуно отворен у то. луднице и склоништа за бескућнике су
препуне тога. упамти, то је било чија жена у било које време. избор
је њен. и она ће искидати курвиног сина с којим одлази, исто као што
је искидала тебе. али никада немој да мрзиш жену. схвати да је она
програмирана на тај начин и пусти је. усамљеност такође доноси
љубав високу као планине. јебеш неба. амин.
боже, више говорим о пички него о књижевности. књижевност је
рундава пичка. знам како да волим жену, али дуга песма ће дуже
трајати, а скоро сваки човек може да има рундаву пичку. [...]
 писмо Линде Кинг Буковском, новембра ’71.

Е па, Буковски, стварно је тужно што је наша веза морала да се

оконча са толико насиља. Одвратно ми је било твоје последње
испољавање слабости... Мој нос ће зарасти... можда ће бити мало
шири и квргавији, и моје ране ће временом зарасти, али у теби је
нешто што неће зарасти... Ти си болестан... Стварно си желео да ми
спљескаш лице, зар не? То није имало никакве везе са оним што
осећаш према мени. То је твоја унутрашња мржња избила на
површину. Нисам чак ни подигла руку да бих се заштитила.
Мораћеш штошта да напишеш и зачиниш са много лажи да би све то
оправдао, али ти ћеш то учинити. Величаћеш Буковског за све што
учини.
Претпостављам да је ово крај.

Џону Мартину, 19. новембра ’71.

[...] Одбио сам две понуде за пијанку ноћас — њихово пиће —

превише добронамерних Чарлија који би да ми посрчу енергију. У
реду, као што рекох, после помена Џону Вебу,27 враћамо се у
циркуларну тестеру поетско-прозног пламена, и КАКО НАПРЕДУЈЕ
НАША НОВА КЊИГА ПЕСАМА, ДРАГИ ОЧЕ? Треба ми нова књига
песама... одавно је већ време. поради на њој, поради, поради, поради
на њој... [...]

Грегорију Маронику, 26. новембра ’71.

 [...] Из поштанске службе сам побегао писаћој машини да
опробам своју срећу. У почетку је било добро. читања, приче у секс-
часописима, а уз то и песме. Онда је дошло до новчане осеке. Читања
су престала. Секс-часописи, који су плаћали 30 дана по прихватању
приче, не само што су преполовили хонораре, већ сад имам 2-3
приче за које нисам добио чак ни поруџбине. Поврх свега сам
упознао ту луду жену, 20 година млађу од себе. Она је колосална
заводница, стално се набацује мушкарцима, игра као напаљена
курва, добро, не јебе с њима, мада је то ипак ужасна гњаважа, и
добра је у кревету, а кад је добра, добра је и ван кревета, али она је
шизика, лечила се, и има те катастрофалне еуфорије и депресије, од
плуса до минуса. И ја сам често депресиван. Могу да пређем преко
много тога, осим можда преко просте суровости и безосећајности.
Не желим да те оптерећујем свим овим. Али све је то једна јебена
битка за другом. То ждере моје креативно време. То ждере све живо.
Раскидамо 2-3 пута недељно. Најобичније лудило. Али деструктивно
је, и покушавам да се извучем из тога. Јуче сам јој, рецимо, дао 15
долара, и ето те велике ћурке на столу са свим што иде уз то, њена
два детета су већ јела, моје дете је јело, и онда се посвађамо, и ја
излазим из куће. Она зове 3 сата касније на мој рачун, претвара се да
је нека друга дама, али то је она, и тврди да је у Фениксу. Збогом,
кажем, и спустим слушалицу. Мислим, то само траје ли траје. То
ждере. Кад би нашла другог типа, или кад бих ја нашао љубазнију
жену, могли бисмо обоје да одахнемо. Ово је убијање. Не бих да
будем неправедан, али мислим да се појавила зато што је читала
моје књиге, у сваком случају неке од њих, и помислила да би било
занимљиво видети какав је тај писац. То није начин да се приступи
мушкарцу. Она ме види како седим на столици, али не види мене,
она види Чарлса Буковског. Не могу да глумим Чарлса Буковског за
њу, мука ми је од тог курвиног сина. Кунем се, ако икада упознам
добру жену, без обзира да ли има дрвену ногу или стаклено око, или
и једно и друго, побећи ћу с њом на Аљаску или у Кину или Источни
Лансинг и живећемо заједно и умрећемо заједно. Кад кажем добру,
не мислим на жену која ће ми љубити дупе, мислим на жену која је
једноставно нежне и благе природе. Све ове лосанђелеске жене су
НЕМИЛОСРДНЕ. Очи су им немилосрдне, њихови покрети, њихове
калкулације. Можда морају да буду такве. можда сам и ја
немилосрдан. Али не мислим тако. Моје песме можда јесу, али не и
ја. ах ах ах. [...]
Огроман луди клинац свратио прошле ноћи. Упустили смо се у
разговор о БОЛУ, о свету напољу и како гурати даље, како је тешко
само гурати даље, знаш већ, с обзиром на то какве су жене, какво је
све. И рекао сам клинцу: „Слушај, ево како се то збива. Понекад сам
у соби, само шетам наоколо, као да тражим спајалицу, и онда ме
погоди — БОЛ — као да ме неко млатнуо у стомак превијам се и
држим се за стомак — осећам то место — осећам ту РУПУ — то је
бол, ужас, несхватање — имао сам чиреве у стомаку, није то — то је
само нешто што сиђе и дочепа те... „Знам“, каже он, „и мени буде
исто. Понекад плачем. То је нечујан плач, али осећам како ми сузе
цуре низ лице...“ [...]

Џону Мартину, 3. децембра ’71.

Гертруда Штајн, а? Ко је то? Док сви ми млади писци гладујемо...

Боже, мрачно је. Пала је киша ноћас. Изашао сам из топлог кревета у
Барбенку и возио кући по киши и кад сам стигао овде ветар је
гертрудштајнисао кроз разбијено стакло на улазним вратима и само
сам седео и тресао се и пио своју бочицу пива и питао се кад ће да
дођу слонови и истресу неко пристојно књижевно говно из мене, а у
међувремену ево га у прилогу.
 • 1972 •

Џону Мартину (из Феникса у Аризони), 12.

јануара ’72.

Ето, овде сам у пустињи и могао бих да употребим чек. Мајко

мила, како је врело овде, баш су одврнули грејање... добро, сутра ћу
покушати да се сместим с овом машином негде међу кактусе и
измамим песме, приче, роман ... довољно сам дуго био млитав. Овде
је 4-5 сестара и пријатељ; сви пишу романе... где год се окренеш
видиш још једног писца. дошао је неки слепи тип — он пише два
романа. писци, писци, писци — оставио сам Делонгпре да се
отарасим те банде, а овде сам опет опкољен њима. Добро, можда
испадне нека прича од свега тога; у међувремену сам са Линдом,
која је испуњена кад смо у доброј причи. хорда деце јурца наоколо,
пси, родбина, тв укључен, али све је прилично фино — труде се да ме
игноришу, што је добар начин да будеш прихваћен. [...]

17. јануара ’72.

[...] Не схватам ову пустињу овде. Изгледа као нешто што је хтело
да одустане, али није знало тачно како. Растиње је жуто, не, смеђе и
уморно и очајно. А коњи и говеда, они једноставно не хају. Леже или
стоје и чекају, чекају, чекају. Овде све чека. Такав је осећај. Или као
да је ово последња ивица света, а све је сувише уморно да отпадне. И
каубоји изгледају равнодушно. Људи. Ходају наоколо, а на њиховим
лицима не огледа се ни патња ни заинтересованост ни брига. Исти су
као њихови коњи и говеда. [...]
Мачка ме је сад дочепала за палац на нози овде где куцам,
грицнула га је и гребнула. Нешто се кува у кухињи; љубав је добра,
мачка се сад пење уз моју ногу, преде и зарива своје „ноктиће“, како
их Линдина ћерка зове... Да ли је ово књижевни живот? Зашто да не?
Ватра из ђаволове браде кува поподневни ваздух. Не дижи руке од
мене. ух ух.

Карлу Вајснеру, 18. јануара ’72.

[...] овде сам са девојком и њеном сестром, а има још једна сестра
на другом ранчу преко пута, и ја изигравам песника-писца, али сам
до сада врло мало тога написао, био сам на локалном хиподрому —
Тркачки рај — три пута са скромним успехом, возим туфнасти ауто
са калиф. таблицама своје девојке, и сада сам као пустио косу и
усрану браду и лудило је у мојим очима, наравно. [...]
узгред, кад видиш Хермана, кажи му да нисам надркан зато што
га је моја девојка пољубила на растанку кад је свратио да ме види. на
крају једне од мојих седељки навео сам је да пољуби 5 типова, да би
им показала шта пропуштају; наравно, мрштим се на помисао да је
било ко други јебе — више волим неузнемирену рупу за пишање. [...]
све 3 сестре су луде, секси, интелигентне, либералне... и све пишу
романе... о сексу, оралном сексу, безумљу... и кактус је напољу, и ту
су пиво и цигаре и промена и вечери када можеш да видиш звезде
које умиру од досаде [...]

5. фебруара ’72.
 добио твоје јебено добро писмо, баш сам се смејао.
у међувремену, једна од сестара се окомила на мене јер нисам
прихватио њено писање или њу као нешто изузетно добро, и
вриштала је и урлала много тога, као: „моја деца су моји романи“, и
тако даље, а онда је почела да пљује по оном што ја пишем. утекао
сам. она има 41, никад ништа није објавила. ништа лоше у томе; али
чак и да је објавила нешто, ја бих и даље мислио да је лош писац. и
тако сам отишао раније. вратио се овамо. Линда тражи стан — 2
детета и кер. није лако. сада смо сви овде на гомили. не могу да
шетам по стану. нема шансе да пишем. јебеш га, човече, све је то за
добробит ватре. [...]
Покушаћу да ти набавим књигу Сити лајтса кад се појави.
Мислим да су приче боље од оних из Белешки с. п. Уместо да се зове
Буковскијана (није моја идеја) назвао сам је Ерекције, ејакулације,
егзибиције и све у свему приче о обичном лудилу.28 Сада је у штампи,
каже Л. Ф. Он је назива великом књигом. Слажем се. Мислим да од
Артоа и Ничеа није било никог тако радосно лудог као што сам ја.
ето, тек толико да знаш како стоје ствари и да сам жив и увек
уживам када читам твоја писма, уметничка дела, пријатељу мој, и да,
знам како се мора са дамама, морамо им дати све најбоље од језика
и додира, јер је и то стваралаштво, истински напалити даму, а
истовремено се морамо довољно дуго склонити од њих да бисмо
могли да стварамо... Мислим да је човек који је рекао: Најјачи људи
су и најусамлјенији, био у праву. Изгледа да ћу морати да се вратим
томе. Па ипак верујем да волим Линду. Кидамо једно друго због
писаће машине, због тог једног или 2 реда. али вреди...

Џону Мартину, 6. фебруара ’72.

[...] Урадио сам десет цртежа за нашу књигу песама.29 Не говорим

много о томе, али кад год књига изађе узбудим се као да је први пут.
[...] то на неки начин у многоме олакшава да умреш, осим што не
желиш да умреш, јер би још тога да урадиш. објављивање у
часописима не значи ми много, али књига је нешто сасвим друго.
имам осећај да ће ова књига песама бити најбоља. Врелина ми
пролази кроз руке и груди и стомак кад мислим о томе. [...] ово је
тежак живот — јер сам отворенији ка свему што се дешава — али кад
се упореди са радом у пошти и стотинама других послова, то је
живот који се разведрава пред крај [...]

31. марта ’72.

[...] Што се тиче твог телефонског позива, имам неке лоше

тренутке, али не мислим да ћу тако брзо да одем, поготово ако се
клоним вискија. Знаш, писање мора да изађе из самог живота, као
реакција на живот. Ако се ту и тамо опечем, све је то добро за
роштиљ. А кад је потребно време доколице да би се нешто урадило,
то време је ту, и мислим да чини писање солиднијим. Опрости ми
ако није тако.
С Линдом ће се пре или касније окончати. Она ће за 9 година
напунити 40. Ја једноставно не могу да толеришем те маторе жене
[...]

порука Линде Кинг Буковском, маја ’72.

Хенк, кад се вратиш ја нећу бити ту. Имао си ме целу, али сад
имаш само моје жуте гаћице да их њушиш док дркаш.
 Карлу Вајснеру, 20. јуна ’72.

[...] Вајарка и ја смо се разишли. Вратила се у свој родни град у

Јути. Али још увек је врло много телефонских разговора и писама
између нас. Нисам дуго чекао. Ускочио сам право у кревет с
матором цуром од 43, која је директор неке компаније плоча. Мој
изглед није репрезентативан, али добро јебем за типа старог 52.
„Ниси могао да чекаш“, каже вајарка, „морао си одмах да ускочиш у
неки кревет!“ „Али душо, мислио сам...“
Ова нова је веома добра и каже да ме воли, али то просто не
изгледа исто као с оном другом, није исто, и сад не знам шта ћу.
Вајарка се јавила и хтео сам да одем у Јуту, а онда је ова нова то чула
и прогутала пуну шаку пилула за спавање. Набио сам јој прсте у
гушу, натерао је да поврати, и отказао пут. Уловљен сам у свему
томе. И нема решења, то се никада неће разрешити. [...]
Ја заиста не схватам даме, Карл. Оне као да врше ужасан
притисак док траже неку врсту слободе за себе. Збуњен сам преко
сваке збуњености. Има ли кључа? Мој проблем је што ми је изгледа
претерано стало. Како да се ишчупам из тога?

писмо Линде Кинг Буковском, јуна ’72.

[...] Баш ми је драго што чујем да је она паметна, нежна и драга,

али ме ти детаљи стварно не занимају. Следеће што ћеш ми написати
је да си јој лизао пичку и како је јечала од задовољства. [...] Звучи као
да имате много тога заједничког ... ако ништа друго, обоје верујете у
самоубиство...
 друго писмо Линде Кинг , јуна ’72.

Скоте Буковски, као што сам и предвидела, испричао си ми,

мање-више, како си љубио Лизину пичку и како је јечала од
задовољства. Слушај, стоко, хоћу да знаш једном заувек да ме не
занима како је Лиза дрхтала. [...] ИДИ ПИШАЈ УЗ ВЕТАР.

Лафајету Јангу, 25. јуна ’72.

Много ти хвала на одећи за Марину. Видећу је већ у понедељак и

ти не знаш колико ће срећна бити кад је види. Она нема много тога
за облачење, и претпостављам да бих могао више да се потрудим,
али у сваком случају одећа и торбице, све те лепе ствари биће
употребљене за нешто вредно: да дивну девојчицу учине још
дивнијом. хвала ти, пријатељу.
људски род? исусе боже, спаси нас од њега, некако. ту сам и
чекам да умрем. тек сам изашао из лоше приче — 16 месеци — са
женом. покушавам да се поново саберем. сада сам са другом. јесте
нежније, али ни издалека тако подстицајно. добро, сваки дан за себе
и никад није било лако. [...]

Билу Робсону30, 11. јула ’72.

[...] Изгледа да Фокс и Ричмонд мисле да сам се „продао“ јер

живим од писаће машине. Чак сам означио себе као „литерарног
шљакера“, али где је њихов смисао за хумор? Прича у Лупежу31 није
била смеће или нека јефтина бедна прича за долар, како би се Фокс
можда изразио. Могао би поново да прочита причу. Он ми личи на
профу у Плавом анђелу, с полупаним јајетом на глави... Христе, ти
мали уображени типови, ти сићушни четврт-таленти... они би заиста
да ме среде ... А знају да је мој рад бољи него икад и да сам плаћен за
то, зато ме и нападају — ја правим паре писањем: самим тим се
продајем.
Са свог професорског положаја Фокс саветује писцима да нађу
посао и успут пишу. Ја сам променио стотину послова и успут писао.
Радио сам до педесете, и то само ропске, понижавајуће послове. То
не ствара литературу; то само замара до коске. Фокс цвркуће својим
студентима, а Ричмонд се излежава на сунцу испред свог летњиковца
на плажи, за који тврди да га плаћа само 300$. Хоћу да кажем
СТВАРАЊЕ је права арена. Нека уђу у ту арену, уместо да кукумавче
као неуротичне домаћице преко дворишне ограде. Бојим се да су
мали издавачи, шапирографски издавачи, одржали у животу
исувише неталентованих мезимаца, и отежали живот њиховим
женама, њиховој деци, њиховим девојкама. [...]

Патриши Конел 31. јула ’72.

[...] Не дешава се сваког дана да се овом старом покварењаку јави

стјуардеса — мада многе од њих могу да ме изнервирају из овог или
оног разлога кад их јашем, или боље рећи њихов авион.
Претпостављам да је то зато што су све тако јебено лежерне. Кад би
бар једна од њих сломила ногу или испустила утерус. [...]

3. августа ’72.
 Ти значи имаш 27 година! Луд сам за младим женама, помамим
се од њих, тотално ван контекста и/или стварности, али јебе ми се за
све то. Не знам да ли сам ти споменуо, али баш сам окончао 16-
омесечну везу са вајарком старом 31. годину. Јебали смо се и сисали
и волели и спавали заједно, доручковали заједно, ручали заједно, све
заједно — водили битку, смртно рањени, она је била Кармен, баш та,
лепа и окрутна, заводница, вамп. жена, најчудеснија жена. На крају
је побегла у Јуту када сам почео сувише често да одлазим од ње. Са
Лизом сам поштен, говорим јој: немој да ме волиш, молим те немој
да ме волиш...
Радо бих дошао да те видим — ниси ме позвала — али мојој старој
Комети из ’62. потребне су неке поправке... Менхетн бич? — тамо је
моја жена отишла кад се развела од мене — била је милионерка —
оженио сам је преко писама — на невиђено — јер је стално писала да
је ниједан мушкарац никада неће оженити — нешто није било у реду
с њеним вратом — није могла да окрене врат — рекао сам јој: мала, ја
имам ожиљке по целом телу, избушен сам као сито, оженићу те —
била је у реду, неко време, док није схватила да је не волим. Менхетн
бич. То је то. Да.
Оклевам да ти телефонирам. Тешки су разговори телефоном.
Замисли само како бисмо изгледали заједно? Могао бих да
изигравам твога оца. Док не одемо у кревет. Добар сам у кревету.
Није да сам претерано навучен, али идем с одређеном уметношћу
доле на ону ствар и верујем у дугу вожњу... Да ли је то оно што
називаш просеравањем? Знам да многи мушкарци који се издају за
велике љубавнике нису ништа бољи од зечева. Слушај, како смо
уопште дошли на сву ову причу о сексу?
Највећи део свог живота радио сам имбецилне физичке послове,
али сам пре 2 године одустао и ослонио се на писаћу машину. Не
постајем богат, али још сам жив. Ћерка од 7 година у Санта Моники.
Добровољно дајем 45$ месечно за издржавање. Волим јастога, пиво и
повремено хиподром, младе жене, посебно оне од око 27 година чији
је посао да сервирају та два пића на небу. Емотиван сам и нежан и
возим се наоколо у великој цистерни да људи не забијају чиоде у
мене. Вајарка је рекла: „Мислим да никада нисам упознала типа с
таквим стихом као што је твој.“ А Лиза каже: „Никада нисам
упознала мушкарца који боље води љубав.“ То ти је, мање-више, то.
Не мислим да имам добар стих.
Не очекујем да ти се допадне све што пишем — проза или поезија.
Није битно шта радиш. Неким људима ће се допасти, другима се
неће допасти, а огромној већини се апсолутно јебе за све то. [...]
Мушко-женска веза је оптерећена патњом и сјајем и топлином и
зачуђеношћу. Апсолутно је вредна путовања. Допала су ми се твоја
писма, она показују одређени увид. Волео бих једном да те видим.
Упркос толикој причи, веома сам спор. Не волим да срљам. Не
желим да се упуштам у било шта у чему нећу остати неко време.
Сентименталан сам као и сва говна. Таква ми је природа. А и зајебан
сам. Могу да будем курвин син кад то морам, а понекад морам.
Сачувај ова писма. Вредна су пара. Можда ће ти једног дана
затребати новац, драга, када људи престану да лете Јунајтедом и
почну да лете с анђелима. Ја заиста нисам мушка шовин. свиња.
Буди добра, Патриша.
Буковски (лети са мном!)

8. августа ’72.

У праву си — има много самодеструктивног у мојим везама...

Вајарка и ја смо у основи живели заједно — али водили смо бар две
дивље вртоглаве ватрене битке недељно — раскид, мирење. било је
довољно узбудљиво и љубав је била заносна и секс је био заносан, и
кад је све ишло како ваља боље не би ни могло — али... Сада са Лизом
тешко да уопште има неке свађе, све је веома глатко, али, бар са моје
тачке гледишта, то није велики пламен... зато сам је замолио да ме
не воли. Вајарка се враћала једном или двапут из Јуте и Лиза је
прилично лоше реаговала — нећу да улазим у детаље, али то је била
хаварија, и не желим да је опет видим у таквом стању. О, ја сам
способан да волим, дете моје, био сам заљубљен двапут за 52 године.
Нисам волео вајарку, али сада увиђам да нас нешто у нашим
личностима никада неће оставити на миру. тако да сам морао да јој
кажем да сам одустао од наше везе. То ти је то.
О, ја сам Бук, не Бак. Изговара се Бјук.
Ах, озбиљност старости, кажеш. Не знам баш. Извесна дама каже
да ниједан мушкарац није водио љубав са њом као ја. Најбољи сам од
јебене гомиле, а она је упознала на стотине. Не могу да не осетим
понос због те изјаве. Намеравам да поживим до осамдесете, да јебем
до осамдесете и да лижем до осамдесете, и ако то примитивно звучи,
нек тако и буде.
Лепо је било причати телефоном с тобом. Допао ми се твој глас и
била си тако опуштена, било ми је заиста пријатно.
Да, волео бих да једном попијем пиво с тобом. Не треба да
правимо богзна шта од тога. Ја не верујем у хватање људи у клопку
или прогањање, и vice versa. Осим тога, нема никакве журбе, мада у
септембру треба да одем неколико пута из града због читања поезије
— једно за Ферлингетија у С. Ф. и једно на Унив. Аризоне. У
међувремену, моја бедна кола добијају трансфузију. Некако је добро
чути се са тобом и волео бих да останемо у вези. Надам се да ћеш ми
се јавити, да евентуално уговоримо наш чувени састанак уз пиво...
Величина? Висок сам 182, тежак 96. Ја сам Лав. Волим пиво, бокс-
мечеве, коњске трке; волим да излуђујем жене у кревету. Увек ћу се
трудити да летим Јунајтедом, зато ми помози, мала. На мене су
утицали Селин, Достојевски, Кафка, класична музика, ја, чудо жене
и опште животне мене. Добро, пиши ми кад ти се пише.

11. августа ’72.

О, Пошта. Написао сам то за двадесет пијаних ноћи на вискију и

цигарама. Не очекуј превише.
Телефонирао сам пре неку ноћ вајарки да се мало нашалим. У
септембру се враћа натраг у град. „Не враћам се теби, Буковски.
Мислићу о свем злу које си ми нанео. Недељу дана пре него што се
вратим наћи ћу неког типа да ме јебе седам дана, тако да ми нећеш
требати.“
Ех, жена је паметно створење. Она зна како да управља својим
пословима. Најчешће је мушкарац тај који се распадне; мушкарци су
ти који скачу са мостова. Када дајемо своја осећања, она нас понесу
са собом. Не можемо да управљамо њима. Ја сувише лако дајем своја
осећања, и то није толико повезано са сисањем и јебањем (како то
вајарка назива). Добијам исто толико, ако не и више, из других
извора. Ћаскање. Доручак заједно. Спавање једно уз друго.
Чекање док она иде у купатило. Вођење љубави после глупе
препирке. Испијање пива са лудим пријатељима. Стотине ситних
ствари. Никада ми није досадно кад сам са женом. Досадно ми је
када сам у великим безобличним гомилама људи. Ма које досадно,
тонем у очајање, пена ми избија на уста, очи ми се изврну, небо се
тресе. О чему уопште говорим овде?
А ти си чудна. Зашто желиш да упознаш мушкарца старог 52
године? (16. августа пуним 52. Пожели ми срећан рођендан.) Да ли
је твој отац мртав? Или ниси имала баш неког оца? Ако се
допаднемо једно другом могао бих на неки начин да ти будем отац,
али с друге стране, веома сам јебежљив. Да ли је твој отац био
јебежљив?
Претпостављам да привлачиш сувише пажње и да си то
прихватила као нешто пожељно — брзојеби типови, типови за једну
ноћ, и тако даље. Млади људи су сувише обузети собом да би били
хумани. Ја могу да будем уз тебе док чекаш на оног правог. Мој
боже, постајемо помало озбиљни, зар не? Уф. Добро, вруће је, време
је вруће и отишао сам на бокс-мечеве прошле ноћи и пролио пиво по
себи. Онда код Лизе. Морам добро да пазим да не повредим Лизу.
Она је нежна и добра жена, али не волим је. У сваком случају, бокс-
мечеви су били добри. Сви су урлали. Чак су и боксери уживали. А ти
сад летиш у Ричмонд у Вирџинији. Мислим да би требало да се
сретнемо, али не желим да сретнеш странца — зато ова писма, мало
разговора. Ухватим себе како мислим о теби у чудним тренуцима
током дана, а не знам чак ни ко си — летиш тамо негде изнад
Ричмонда — сви ти лепо обучени нафташи и лјуди из осигурања, сви
тако задовољно изгледају, док љуљушкају лед у свом вискију а
задовољни пилот гргља неку бесмислицу преко интеркома, да, да,
можда бисмо могли да се сретнемо и можда одмах замрзимо једно
друго, завршимо с тим, почистимо палубу и потражимо следећи
ружичасти облак, а? Али твоја писма су била топла, и имам осећај да
си прошла кроз неке ствари у животу и изашла боља. Јави се, Пети,
заиста умеш да улепшаш поштанско сандуче.

16. августа ’72.

веома је подстицајно добити писмо од жене, и још тако младе.

дошао сам око пола једанаест и ето твог писма, веома дебелог,
топлог као рукавица, оно позади на коверту, та девојка што гледа у
главу мушкарца и духовно се поиграва с њим. ах. било је и неке
друге поште и прво сам то ишчитао, а онда узео пиво и отворио твоје
писмо. [...] све у свему, прочитао сам га да покушам да откријем ко
си, и била си помало саркастична, што је у реду. волим да ме
вређају, то ме шармира. то је оно што ме везало за вајарку. седела је
тамо и вајала моју главу и погледала ме и рекла: „Кад сам се развела,
мој муж је рекао како се нада да ћу упознати неку сировину, и сад
јесам.“ смејао сам се. било је савршено. морам имати ту жену,
помислио сам, чак и ако има само 30, морам је имати. добро,
потрајали смо 16 месеци, али кад погледам уназад видим да је то био
само секс и битка. спавали смо 4-5 пута недељно, све кроз њене
менструације и остало и свађали се и раскидали заувек двапут
недељно. све је било огањ и лудило и на крају се потпуно распало.
телефонирао сам јој прошле ноћи и на крају јој спустио слушалицу.
не можемо заједно. све наше идеје као да су потпуно опречне. рекла
је да ће јебати неког типа недељу дана пре него што се врати у град,
тако да јој нећу требати. за мене је то била порука — ја сам само
секс-машина њој на услузи. зајеби. немам ништа против секса, сав
сам за то; ништа толико не волим као да заиста задовољим жену. то
је уметност и ја волим да будем добар уметник. али волим и да
осетим неку топлину ван сексуалног односа.
Мислим да би требало да се видимо. Нисам од оних који
пожурују причу. И веома је лако да ме се отарасиш. Лиза ме зове
стидљиви лудак. Можда и јесам. Требало би да попијемо неколико
пића кад се видимо... да смањимо тензију, знаш већ. то је заиста
веома тешко. ти си мени потпуно непозната. а ти знаш нешто о мени
зато што си читала нека моја срања. Можемо ли једном да се видимо
у току дана? Искрено, ја сам сваке ноћи код Лизе и не желим да је
повредим. Она је заљубљена у мене, из овог или оног разлога је
заљубљена, и зна да је не волим, па ипак не желим да је повредим.
Биле су једна или две сцене раскида кад је скоро пукла — кренула је
да се убије, знаш, а ја сам био на крају једне љубави и био сам
повређен од стране друге, и бол је био неподношљив, невероватан,
тако да хоћу да будем пажљив са Лизом, мада је не волим и осећам
да имам право да се видим с неком другом женом. да ли ово звучи
као просеравање? е, па није.
Читам у Фриску 14. септембра и читаћу 28. на унив. у Аризони, а
ван тога је све време моје. Али то је септембар. сада је август и стар
сам 52 године и пишем полуљубавно писмо 27-годишњој стјуардеси,
о, свет је тако суманут, зар не? али и диван. можеш ли да ми кажеш
који би дан био добар? Субота и недеља би, мислим, били лоши дани.
можеш ли да ми нацрташ мапу како да стигнем тамо? моја кола иду,
али боље да се клоним аутопутева. немам осигурање. верујеш ли у
секс, или само желиш разговор, или шта? или хоћеш да видиш шта
ће се десити? да пустиш да све иде својим током? реци ми. ја сам
себичан, знаш. мислим да би сексуално-љубавна веза с тобом
створила веома много песама, љубавних песама. читава последња
трећина моје нове књиге песама, Ругалица, су љубавне песме
посвећене Линди. видиш ли шта желим од тебе? само за писаћу
машину, Пети Конел, само за куцкање по типкама...
Мислим да је за жену добро да упозна веома много мушкараца, у
кревету и ван кревета, јер ће умети да препозна доброг човека кад се
појави.
 Уживао сам у твом дугачком писму, и поред тога што делујеш
помало недоречено. Да ли је човек с којим излазиш веома
љубоморан? Волиш ли га? Да ли ти он лиже? Да ли то добро ради?
Мислим, добијаш ли ишта од свега тога? или се све своди на неку
механичку рутину јер нема шта друго да се ради? знаш, многи
мушкарци су задовољни својим женама зато што задовољавају себе
њиховим телом, али ретки су мушкарци који заиста задовоље своје
жене. једноставно су исувише себични. зато ми није сметало што је
Линди само 30, јер сам јој посветио одговарајућу пажњу.
Прославио сам свој рођендан прилично рано јуче. Свратио је
прво адвокат, а онда Лиза, па смо попили неколико пића. Неколико
превише. „Слушајте“, рекао сам, „седим овде с адвокатом
акционарског друштва и извршним директором компаније плоча, а
ја сам песник који гладује. Шта ви људи ког ђавола радите овде?“
Нисам био неколико недеља на хиподрому. До Дел Мара је тако
дуга вожња... Линда је сада са хомосексуалцем. Рекао сам јој да је то
извлачење. да треба да нађе правог мушкарца и суочи се са ватром и
чудом.
У реду, Пети, мислим да треба да се видимо. без икакве пресије
или журбе, можда уз мало нервозе, али без икакве обавезе.
опуштено, знаш већ. можда ћеш ме замрзети на први поглед. нисам
нимало леп и нимало нормалан примерак људског рода. у суштини,
прилично сам гадно сјебан. Излуђен, како то Лиза назива. али нисам
нимало опасан или манијакалан или било шта од тих срања. мислим
да би ти за мене рекла да сам добра особа. добро, боже мој. сада ми
се јавио неки незапослени глумац и пожелео ми срећан рођендан.
заглавио је у некој фабрици, ради час у дневној, час у ноћној смени.
сви се ми трудимо да преживимо, на овај или онај начин,
покушавамо да дођемо до љубави, да дођемо до секса, да дођемо до
мира и смисла пре него што се окачимо о клин. Гледам те 52 године
које су прошле и сада знам да не знам ништа више него кад сам имао
И8. То и није неко одрастање, зар не? о, причај ми о свему.
сентименталан сам и везујем се за жене, али не бих да те
приморавам на било шта. мислим да не бих ни могао. ти мора да си
прилично софистицирана, док јурцаш горе-доле тим пролазима,
прегањаш се и ћаскаш са путницима, док те штипкају пилоти. ја сам
мање-више сиров и незграпан. можда би могла мало да ме
исполираш. када устанем да читам своје песме, звучим као један од
оних старинских грамофона с трубом који је на издисају. али ти не
знаш много о томе. нема дроздова на мом небу, Патриша, и сунце се
пали и гаси. изгледа да ће киша, прошле ноћи сам сањао све те
кишне снове. само је падала и падала и падала. мислиш ли да ми је
понестало речи? христе, добро, пиши ми, мала. мислим да је све ово
заиста предивно.
с неком врстом љубави, Бук

Карлу Вајснеру, 16. августа ’72.

[...] Тек сам се отарасио оне лоше, а опет изгледа мерачим 2

младе девојке. једна има 27, друга мислим 20. не би требало. мора да
лудим. ова с којом сам има 43, фина је према мени. дала ми је 70$ за
рођендан. Требале су ми гуме за кола, разни делови. добра жена. али
толико сам навикао на лоше жене, курве, намигуше, заводнице,
дроље, лажовке, луде жене. кад одрастем, прекинућу са свима њима.
[...]

Патриши Конел 18. августа ’72.

Хвала ти на рођенданској честитки, била је дирљива. Још си на

Пошти, претпостављам. Требало би да прочиташ Ерекције... виа Сити
лајтс, боље дело. Требало би да је има у књижарама. Нисам читао
Косинског, али имао сам га у рукама. Свратила је једном нека цура,
играла је тада са питоном од три метра на Сансет стрипу — сада је у
Берклију — и дала ми је књигу, али је нисам прочитао. Дама са
питоном је у том тренутку била спремна да се потроши, и још увек
је, али ја нисам био спреман.
Требало би да одем у Дел Мар у среду или четвртак. С Лизом и
два-три типа из телевизијске станице. хоће да ме сниме за неки
образовни програм. Изгледају ми озбиљни, али кад сам их последњи
пут видео само смо се напили. То би требало да се прикаже на 65 тв
станица широм земље, али до сада није било снимања ни било чега.
такво неактивно срање може да потраје до вечности.
Ти си значи садиста, а? Боже, и вајарка је била окрутна жена. То
је изгледа прилично стандардна шема, зар не? Претпостављам да
мушкарци превише мољакају и то пружа дамама тај осећај моћи.
Имаш све те човечуљке на својој полици. Добро. Када ћеш мене да
сместиш на полицу?
Заиста бих морао да одрадим неки посао с овом машином данас,
али хтео сам да ти захвалим на честитки. Пиши кад ти дође да
напишеш нешто.

21. августа ’72.

Подне је, благи мамурлук, кува се кафа, идем ускоро у Санта

Монику да видим ћерку — она има 7 година.
Да, мислим да би требало да се видимо. Могу да конкуришем за
најружнијег човека на свету. Можда треба да се видимо, одмах се
замрзимо и завршимо с тим.
Веза без љубави је комотна, јер увек имаш контролу ако те друга
особа воли. Али онај који истински ужива у благодетима је онај који
воли, јер он (она) цвета, пулсира, трепери. Кад бих могао да бирам,
свакако бих радије заљубљен, али не можеш увек да бираш. Волео
сам само двапут за 52 године.
За особу која се наводно боји људи веома си отворена са мном. И
заиста треба храбрости да се видиш са мном. То уопште неће бити
лако. Не мислим да се баш толико бојиш људи.
Са Лизом сам од 2. маја, када смо се Линда и ја разишли. Само
сам ускочио из једног кревета у други. Претпостављам да сам зато
гад. Не волим да спавам сам.
Могли бисмо да будемо пријатељи. Или да почнемо од тога ако
треба. Секс је нешто јебено лепо, али није неопходан. Можда би било
добро у четвртак увече. Али нећу хтети превише да пијем јер морам
да возим натраг, а већ имам једно хапшење због пијане вожње. Лиза
излази на вечеру и пиће са та 2 типа сваког четвртка увече. Да, имам
ноћну службу код Лизе, како ти кажеш. Али нема никаквих ланаца
на мени. Само не желим да је растројим. Ако се ти и ја икад
упустимо у нешто, она ће морати да се склони с пута. Али изгледа
бесмислено повредити је ако не буде ништа од тога. Она је директор
у музичкој компанији и многи је мушкарци опседају. Ја сам заиста
почаствован што ме је претпоставила свим тим младим згодним
мушкарцима, али тешко да ће бити усамљена ако се икад разиђемо.
Мало среће у данашњој пошти. Немачки издавач хоће да преведе
Ерекције, Ејакулације, Егзибиције... на хунски. Али чекамо Роволта —
највећег немачког издавача — и ако они то објаве нећу још дуго
возити ову Комету из ’62.
Заиста уживам у твојим писмима. Опусти се што пре са том
Блади Мери и испричај ми још понешто.

Карлу Вајснеру, 30. августа ’72.

[...] Вајарка се вратила. Јуче сам је видео. „Слушај“, рекла је,

„сада си у троуглу. Хтео би да имаш две жене одједном. То неће
моћи.“
„Раде то понекад у филмовима“, рекао сам.
Све у свему, почели смо да се расправљамо, па сам запалио
оданде. лице јој је изгледало необично окрутно после 4 месеца
раздвојености, као и њене очи. Бојим се да је нешто у свему томе
нестало за мене. Не волим ни ону другу. Христе, нисам ни у каквом
троуглу. Нисам нигде. жена је монументална загонетка за мене.
Морам да будем довољно јак да наставим без њих, без ње и ње и ње.
Маса прљавог веша и цењкања. [...]

Патриши Конел, 13. септембра ’72.

Био сам у гомили неких срања и зато касним да ти ово пошаљем.

Идем сутра у Фриско да им читам. Тврде да ће то бити највећа
гомила после Јевтушенка, руског песника. Сала прима 750 људи и
тврде да је распродата. Надам се. Добијам пола од јебеног прихода, и
са 2 долара по глави можда могу себи да приуштим хладно пиво кад
се вратим. 750 за Билија Грахама нису мачја говна, али за поезију је
већ нешто. О да, ја пишем и поезију, мала.
Лепа фотографија, хвала. Баш си дражесно дражесна. Морам да
те видим једног дана, само да те погледам, ако ништа друго.
Мислим, слушај, написао сам ти сва та писма. То је рад.
Раскинуо сам са Лизом и вратио се вајарки (Линда). Лиза је то
тешко поднела. Поштено ме преслишала. Разговарао сам седам сати
са њом о томе, и успут ме је премлатила пет пута. Пустио сам је да
ме бије јер сам се осећао кривим због оног што јој чиним. Али
извући ће се. Има добар посао и многи мушкарци трче за њом, или
њеним новцем. Она је заиста фина особа и никада није требало да
дозволим да стекне поверење у свињу као што сам ја, али вајарка ми
је заиста неизмерно привлачна, немоћан сам. Она само уђе и готов
сам. Немам никаквих изговора осим што можда волим вајарку а
нисам волео Лизу.
Све то звучи као бљувотина у гулашу, зар не? свињарија. Добро.
Све у свему, нисам тако добар у троугловима, тако да сам морао да
се одвојим од једне или од друге.
Ти звучиш као да добијаш сигурност у љубави с мушкарцем кога
желиш или не желиш. Радије замишљам како купујеш наоколо из
ужитка, зато се састајеш са другим мушкарцима. Ако те твој
мушкарац не остави, то може да буде пре из слабости него снаге.
Или можда грешим.
Морам да направим распоред песама за читање, зато ће ово бити
прилично кратко. уживао сам у твојој причи о Тому Џонсу. Те
дркаџије постају баш размажене.
Требало би да се видимо једног дана кад је клима добра за обоје.
Лагодност погодује, знаш већ.
Кад смо се чули телефоном, рекла си да су моја писма сувише
кратка. Слушај, мала, да сам писао своја руком као ти изгледала би
поприлично дугачка, знаш. О, наша ПРВА ПРЕПИРКА!!! Зар то није
дивно?

18. септембра ’72.

ах, поново сам са Лизом. Отишао на север с Линдом ради тог

читања и вратио се сав изгребан. Раскинуо сам са Линдом из разлога
у које радије не бих да залазим. све у свему, запретила је да ће ме
убити. И Лиза је претила да ће ме убити. занимљив живот, а? Линда
је шизика, и кад је добро расположена много је волим, али кад
покаже другу страну, то је превише за мене. Лиза је заиста добра
жена, мада је не волим. канал 28 ради документарац о мени и имали
смо камере и човека за звук горе у авиону и током читања и у авиону
натраг, и тако даље и тако даље. осећао сам се као твој Том Џонс,
мада никог нисам повео у тоалет.
[...] Предложио сам Лизи да буде мало опуштенија овог пута, да
задржи неке одступнице. Вечерас иде с неким типом у биоскоп. мени
је то сасвим у реду. не желим да је икад поново оставим сасвим
САМУ. рекли су ми да јој је веома тешко пало док сам био с Линдом.
осим тога, ако могу да је наведем да излази са мушкарцима, онда ћу
и ја моћи да видим неког — рецимо на једну ноћ или на неколико
сати. рецимо неког као што си ти.
Линда је провалила овамо прошле ноћи док сам био код Лизе и
украла своју скулптуру моје главе. То је у реду, однео сам једну од
њених слика и оставио је на њеном трему. Докле год ме не убије, све
ће бити сасвим лепо. [...]
Срећно с твојом новом љубави, али упамти да је мало људи у
стању да опстане у дугој вези. Слабости крену да се брложе преко
читавог срања. Зависи колико си у стању да волиш слабости заједно с
оним што ваља. Добро је што и даље купујеш. Једини начин да
сазнаш шта имаш је кад то можеш с нечим да упоредиш.
Ако ћемо да се видимо, можда би било боље кад би ти дошла
овамо. (Једном си скоро пронашла пут.) Можемо да одемо у бар на
неколико тура, онда можда свратимо код мене и мало попричамо уз
пиће. Живим у веома сјебаном стану одмах са улице. Лењ сам и
бедан домаћин. Али овде је велика слобода. Газда и газдарица су
моји пријатељи и прелазе преко многих мојих недоследности. Твоја
ме писма некако напаљују. Да ли је то ружичасти папир? Није да то
морамо да урадимо. Не желим да радим ништа што ти не би хтела.
Ти ми грејеш сандуче за пошту. Причај ми још нешто...

22. септембра ’72.

једно кратко до следећег — врло је напето овде — нећеш веровати

— поново сам са Линдом. то је мој последњи потез. ако опет
раскинем с њом то мора бити због неке нове. то одлажење и враћање
нема сврхе, обичан кукавичлук. неколико дана сам био с једном
дању, с другом ноћу. сад је Линда. врло бурно с Линдом, али љубав је
ту високо високо високо, и физички и духовно...
Нисам радио свој посао, па морам да се посветим томе. Унив.
Аризоне следеће недеље. ни капи из машине.
Линда је веома насилна. Развалила је моја врата у С. Ф.,
изгребала ми лице, ујела ме и направила ми рупу на руци. Али како
водимо љубав! Њој је 32.
Ово је само да те обавестим да сам још читав, није баш неко
писмо; писаћу кад будем имао више времена.
Да, остала си препуштена самој себи... остала си с телевизором,
али радује ме што си била у стању да попијеш пар пића и да ми
пишеш, јер онда ниси била сасвим сама, а довољно ме знаш да
можеш да ми испричаш неке ствари. Питам се чији је љубавни живот
више сјебан, твој или мој? Ти са свом својом лепотом и младошћу,
па ипак и ти имаш невоља. ја, ја сам сувише емотиван, погубио сам
пола свога ума, очекујем невољу, можда је чак и стварам. Али ти би,
с твојом опремом, морала да држиш ствари под контролом.
добро, слушај, моја невидљива љубави тамо негде, сада ме заиста
чека неки РАД. јави се. писаћу поново ако будем жив.

2. октобра ’72.

Данашњи разговор са тобом је баш разгалио старог човека, сви ти

ниски тамни облаци, а ти си ме некако навела да се смејем. ваљда ме
је то читање у Аризони спустило. тако мирна екипа... после је био
пријем... колачи и нека врста пунча од лимуна... Христе, а ја с
исплаженим језиком... мислим на пиће, Конел, пиће...
да, вајарка је згодна, вамп, изазовна... кучка... шизика и, понекад,
предивна жена. Претпостављам да никада ништа неће ићи глатко у
нашој вези и вероватно никада нећу престати да раскидам са њом.
али чини ми добро да раскинем са њом јер ми даје више простора.
али, морам да признам, ово последње мирење је било моја идеја, ја
сам све одрадио, ја сам тај који је говорио... али и даље смо увек на
граници експлозије. мушко-женска веза је готово немогућа, па ипак
стално тражиш, покушаваш... толико тога је уништава, у суштини
мале ствари, као кад се не нађете у четвртак увече ... нека мала
споредна ствар може све да сруши. живци, можда. или тражење неке
предности. све као да се непрестано руши. и то нисам само ја; гледам
око себе и сви су у невољи. и шта ја сад радим пишући 27-годишњој
жени? 25 година си млађа од мене. мора да сам луд. али
претпостављам да би требало једном да изађемо на пиће, само да
бисмо засмејали једно друго. ти можеш да помислиш: чему тај
ружни матори кер, шта је уопште мислио да може да уради? а ја ћу
помислити: ко је па та стјуардеса, она нема ДУШУ као ја. знаш већ.
нешто.
Лош сам био према Лизи и ту нема изговора, осим што знам да
нема потребе да плачем у своје пиво ако ме сад неко остави —
добићу исто што сам и дао.
Како све твоје љубави? Можда ти се сувише тога дешава
одједном. Можда то све ствари чини живљим, али можда може да
отежа процену да би видела на чему си. Скоро је немогуће имати
сталну везу с једним мушкарцем, а истовремено одржавати везе са
другима. Ја? Ја сам другачији. Ја сам стари покварењак. Ја могу да
радим шта год ми се ради.
Добио сам понуду да читам у Канади. Да ли се Ескими заиста
љубе носевима? Шта још раде?
бла бла, каже твој невидљиви љубавник.

Карлу Вајснеру, 3. октобра ‘72.

[...] Одрадио читање у Сан Фран, 800 људи по 2$, добио 400.
Претпостављам да је било разноразних трошкова. На сцену су
заједно са мном поставили фрижидер пун пива. После неког времена
сам скоро престао да читам и само сам седео и пио пиво. Разишао се
с вајарком тамо, вратио се Лизи. Онда раскинуо с Лизом, вратио се
вајарки. Сада сам са вајарком. Нема одмора, нема победе, нема
смисла, а љубав, и кад дође, велика је као зрна соли. Добро, знаш ти
то.
 Ту је та стјуардеса, 27, можда је то та. Можда могу да довучем
њено дупе доле у дубине Буковског. Али вајарка ме држи у шаци;
можда не тако чврсто као пре 6 месеци, али ипак ме држи.
Потпуни застој у писању. Да ли је ово крај, стари друже? Да ли је
Буковски искашљао своје? Ваљда није. Ваљда ће бити још нечег
успут. Мада не могу да тврдим. То је оно што лудило чини добрим.
[...] Можда сам само пијанац. Знаш, ухватиш се са женом, она те
напада због пића. Вероватно се понашам као будала кад пијем, али у
томе постоји неопходно ослобађање. Излазим у тај доступни простор
који је увек ту да упловиш у њега. Не, то ни за кога нема смисла
осим за мене. Али то ме поставља негде, и кад се вратим, одем до
писаће машине и типке боље раде. Али пиће заиста вређа нешто у
женама. МРЗЕ ГА ВИШЕ НЕГО ДРУГУ ЖЕНУ. То те може убити,
кажу оне, ми те волимо. Али оне не могу да замисле да ме хиљаду
других различитих ствари може убити ако останем трезан и пијем
чај. ах ах ах добро.

Џону Мартину, 8. октобра ’72.

Сада кад планираш да објавиш збирку мојих колумни — прича —

не треба да мислиш да је неко други покупио моју енергију. Радије
бих да зарадим тих стотину и по ако је могуће. Шта ћемо с
насловом? Имам ли и ту пуну слободу?
Још увек имам потребу да радим с мојим драгим старим
песмама, и прилажем још неколико. Роман? Добро, верујем да ћу се
ускоро пробудити... вера, вера. Све мора само да се развије. Не знам
зашто ти говорим те ствари — ти већ све то знаш. Поздрави Барбару.
да, да.
стар 52, Хенри Чарлс
p. s. — на стази сам повратка. Линда као да ме инспирише када
ствари добро иду.
 16. децембра ’72.

код романа, знаш, јебига, спотичемо се.32 решио сам да морам да

укључим делове који су објављени у старим шапирографским
издањима. без тога не може да се уради како ваља. ипак, писање ће
бити друкчије, боље. заиста верујем да пишем боље него икад.
колико ће то још дуго трајати зависи доста од богова и среће и
начина на који ходам улицом. добро, поново ћу почети са романом.
тешко да сам икад замишљао како могу да напишем бесмртан
роман, можда никад и нећу. ако то и урадим, вероватно ћу имати 65
или 70 или 80. мислим на неке Хамсунове томове. он је заиста
живео. то мора да буде на првом месту. претпостављам да је то
проблем са професионалним писцима — постану толико
професионални да престану да живе. добро, мислим они живе као
писци, свесно живе на тај начин, престају да живе хазардно као
људи. а ја не волим ни људе ни писце, али мислим да сам још увек
слободан, нисам професионални писац, и ако то икад постанем,
обећавам ти да можеш први да ме шутнеш у дупе, све са
хемороидима. аха, вратили су се. о, да. песме у прилогу. [...]
 • 1973 •

Џоани Бул, 19. јануара ’73.

Лоше је кад си депресиван, али сви бивамо депресивни, ја стално

бивам депресиван. Раскиди су лоши, јер двоје људи све до самог
разлаза једноставно не схватају колико значе једно другом, а онда
осетиш све то. Нема савета који бих могао да ти дам, нити ту има
неке мудрости. Пијем кад сам депресиван, али то само погоршава
ствар. Ваљда ћеш то пребродити — жене су чвршће од мушкараца.
Могао бих да свратим и видим те једне вечери. Среда вече је
добро време. Али то би био само разговор. Мени је ионако 52, и у
вези сам са 32-огодишњом вајарком. Имамо неких тешких периода,
али осећам да сам у основи фер према њој. [...]
не знам. људско биће је заиста истрајно. заиста сам осетио бол
како мили свуда по мени као тамна кожа, док ми неки јебени
уздрхтали нож рије по утроби утроби утроби утроби... поново и
поново. али понекад је истрајности крај. покушао сам једном
самоубиство и нисам успео. плин.
а нова веза тешко да икад разрешава стару везу. нема бекства и
јебено је мало наде. али морамо се смејати. исусе, морамо се
смејати.
што се тиче писања, други писци ми не значе много. можда је то
его. имам тоне ега и тоне сумње у себе. у доброј сам форми.
 Карлу Вајснеру, 23. марта ’73.

[...] док ово пишем, Линда стоји поред писаће машине и чита
преко мог рамена и чеше своје прекрасно дупе. сада се смеје. сада
шушка папирима. сада шушка папирима и смеје се.
сада каже Буковски хоћеш ли молим те да ућутиш о мени? она је
тако скромно чељаде.
добро. она каже да је књига године њена, а не моја, и зове се
Слатко и прљаво.33 и јесте. можда је наговорим да ти пошаље
бесплатан потписан примерак, важи?
где сам оно стао?
у реду, треба да се бацим на неки рад, рад, рад, али уопште не
мислим о томе као о раду, поготово после дуге паузе (6 или 7 дана)
речи се зидају и идеје се пењу као стршљени по зидовима. ах. оно
божанско у нашим животима заиста задивљује...
морам да смотам још једну цигарету и посматрам како се плави
дим увија и увија и увија и приуштим себи да се неколико тренутака
добро осећам. никада нисам имао обичај да то приуштим себи. из
неког разлога, осећам да заслужујем да се добро осећам. платио сам
пекару, лекару, боговима, пубовима, макроима и курвама... а сад
слушај — видиш како то иде? Линда је пришла и донела ми још мог
вина. чашицу, каже. чашицу? оде пола флаше... [...]

Џоани Бул, 1. јула ’73.

У реду, телефонираћу ти после прве недеље јула да видим могу

ли да дођем с мојом бочицом пива.
Овде је све прилично мршаво. Некада сам много волео Линду и
верујем да ме она још увек воли (реч љубав се овде олако
употребљава, у недостатку нечег другог), али то полако пуца, и то
мора бити крај, коначно. Не желим да те оптерећујем с мојом
страном приче. Можда ћу, једног дана, моћи да то напишем — у
форми романа. Somerset Mom је написао нешто близу тога, али
недовољно близу и изгледа да је имао хомосексуалне склоности, а ја
мислим да је потребан мушкарац да би писао о жени. Ни жена то
није у стању, а можда ни ја. Тако је тешко ступити у средиште
женско-мушке емотивности. Али ја сам опседнут уметничком
формом, то је једина религија, једини преостали зверски удах
ваздуха. То прочишћава говна, то их објашњава; то ти, на крају
крајева, омогућава да заспиш ноћу. Ја нисам моралиста и не верујем
у савест, али треба бити опрезан кад је реч о осећањима. Опрезан
сам, јер су осећања света и пуна хумора и три-четврт сунца. Не
верујем уму уколико не извире из пупка... боже, колико ја причам!
шта сам оно рекао? рекао сам да не желим да те оптерећујем.
Претпостављам да сам са Линдом прошао кроз процес фиксације
на оца, или како се већ тај курац зове. Питај Калиф. школу
психологије. Јеси ли спремна за процес фиксације на оца? Моја
драга прекрасна Линда добија све врсте напада и спопада када
одбијем њену утробу и кренем да је оставим — крајње насилне,
веома физичке нападе с којима се носим како знам и умем. Сто
значи да је обуздам а да је притом што мање повредим. Кад дође до
пуцњаве, ја сам оно што би ти назвала врло хладнокрвна мачка. Неки
други мушкарци би је одавно убили; ја тражим материјал за роман, и
некад сам је волео; осим тога, она је дошла из луднице, а мене још
увек нису стрпали тамо. То ме чини мајстором, зар не?
Слушај, кажеш да опсесије не пролазе код тебе? Јесу ли то
мушкарци? Опсесије? Зар никада не пожелиш да одустанеш од игре
повређивања и лова и шаха и преваре? Зар не можеш да донесеш
вредносни суд? Зар не можеш да одабереш неког? Да лежиш с њим и
гледаш у плафон с њим и слушаш музику и пушиш цигарете и
разговараш и смејеш се и лебдиш? Зар ти не би било лепо? Јебига, не
кажем да сам то ја. Ја сам твој отац. Али неко би морао да буде. Неко
за некога, чак и ако си то само ти за себе. То је оно на чему радим: ја
за себе, полако у почетку, а онда можда могу да отворим врата за
неког другог.

Џону Мартину, 3. јула ’73.

Добро, јебига, не знам. Идем на неку глупу планину у Јути,

можда ме не буде две или четири недеље, и претпостављам да тамо
неће бити урађено богзна шта. Линда поново побеђује. Али не брини.
Проучавам је. Ако успем да то икада ставим на папир, видећеш жену
раскринкану како још никад није била раскринкана. Мада је то
веома тешко извести; тон писања мора да буде непристрасан, тачан.
Уколико више буде био такав, боље ће бити. у међувремену, хаха,
још увек је ту Фактотум,34 зар не? [...]

А. Д. Виненсу35, 16. јула ’73.

недељу дана пијан на пиву, вратио се из Јуте, Линда и ја смо се

разишли, морам да изађем одавде до 29-ог. имам књижицу са 3-4
телефонска броја, али проклет био ако ћу поново да се упуштам,
можда никад више, дечко, биће ми 53 у августу, и ова битка и живот
са женом ме је на неки начин одржала у форми, али толико је те
игре засновано на обмани, шаховским потезима, лажним потезима,
клиповима, експлозијама, прдежима и десеткованим осећањима...
уф, ја сам исувише једноставан да бих разумео, схватио... Мислим да
је већина наших жена превише одрасла на филмским часописима и
биоскопском платну. Научиле су игру и драматургију, али моја глава
само жели да остане на свом месту. [...]
раскид са Линдом није лак. никада се не упуштам у нешто само
са ноктом на нози. али не можемо да легнемо на тепих и умремо.
дошли смо довде сувише тешко и сувише споро. глупи смо, али
нисмо сасвим сјебани. и свакоме се дешава већина тога што се
дешава било коме од нас. није да то умањује осећања, али морамо
стално бити свесни да нисмо посебно јединствени и посебно
драгоцени. [...]

Карлу Вајснеру, 10. септембра ’73.

[...] Понекад седим и мислим: боже, неки људи верују да сам

писац. Како сам уопште успео да их преварим? Не могу ни мачје
говно да напишем. Још сам жив. Могу да лежим 4 дана у овом
кревету и нико ме неће гњавити. То је лепо. Могу да дркам, могу да
се убијем. драги боже, имам све врсте слобода. Могу чак да
прочитам Камијевог Побуњеног човека, књигу коју сам купио пре
неки дан у Мартиндејлсу, осим што сам изгубио наочаре кад сам се
последњи пут напио и не могу да читам. Једва да могу да отворим
лименку или флашу пива.
у реду, бејби, тешка киша пада понекад на све нас. узми Јова.
одведи га што даље. уморан сам од његових јадиковки. одведи ме
што даље. [...]
 • 1974 •

Џемсу Витекеру36,14. јануара ’74.

помози, помози, помози, помози, помози, а сад СЛУШАЈ: поцепај

песму „док седим и слушам Баха“!!! написао сам је поводом раскида
са девојком, био сам озлојеђен и осветољубив; можда има доброг
писања у томе, али је дефинитивно из погрешног извора, поготово
сад... не желим да жена с којом сам поново заједно прочита ту
песму... УНИШТИ. ја сам уништио своју копију... у прилогу је
коверат са марком да ми јавиш да си то урадио, и хоћу да ТИ
ЗАХВАЛИМ, МНОГО, важи? [...]

21. јануара ’74.

[...] мислим да је оно најбоље у томе што ме је већина видела

онаквог какав сам — сјебан, изубијан, али истрајан, док покушавам
да устанем, док покушавам да то запишем. Књижевност је увек
имала тај одсјај достојанства, што је одвратно. драго ми је када
укаљамо и окрвавимо тепих. чак и они који су увек вапили за
другачијом књижевношћу, за бољом књижевношћу, типови као
Паунд и В. К. Вилијемс, и даље су радили из помпезног кавеза
форме. Надам се да смо сада освојили мало слободе за оне који
долазе. Можда идем предалеко. на пример, увек сам се залагао за то
да у нашим музејима служе пиво, пусте музику, можда доведу и
стриптизете. замисли колико би боље и стварније изгледао сабљасти
тигар? добро, знаш на шта мислим.
Допао ми се Ричмонд. Он зна како да се посвети теми без
уништавања исте теме. а то није лако. Стив такође уме да напише
реченицу. Већина то не уме. [...] Већ годинама говорим да је Стив
Ричмонд најпотцењенији човек и писац и сликар кога знам. можда је
тако и најбоље. заштићен је. можда има среће што га остављају на
миру. човек мора имати времена да подигне одређене зидове, па кад
на крају дођу са својим шареним лажама биће спреман да их
прихвати и моћи ће да настави даље.
Мишлин је био добар, јебени романтични ловац, високо се винуо,
он пева те стихове, сав је у ритму и пробоју. [...] кад је Џек
инспирисан, може да напише бољу песму од неке коју бих ја икад
могао да напишем. на дуже стазе пишем више добрих песама, али
кад је он тотално у томе, кад пева, не могу да се мерим с њим. ако се
држи тога, ако престане да прогања издаваче и само ради свој посао,
он ће бити поново откривен далеко пре него што умре. [...]
Норс? Јасно ми је његово гледиште. ми смо једноставно из
тотално различитих поетских позадина. [...] Кад сам пијан, углавном
сам према свима подједнако груб и неотесан и глуп. Ја просто не
издвајам Хала. Кад би он то могао да схвати можда би се боље
осећао. пре него што човек икад добије прилику да упозна богове,
мора научити да опрашта пијанцима. [...]
када умрем, Хал Норс ће најзад моћи на миру да једе своја
ровита јаја и свој египатски першун.

Карлу Вајснеру, 17. маја ’74.

[...] Као што знаш, хахаха, и даље се кољем са женом; то је тако

спор процес, толико је тих раскида, али све је то неопходно да на
крају оконча целу причу. женске мисли и емоције су непрестано
супротстављене мојим и обрнуто. она као да боље разуме мог
непријатеља него што разуме мене, тако да преостаје само једна
ствар — пустити је да оде непријатељу. то није лако, али она им
припада; ја сам само позајмио нешто од њих. тра-ла, тра-ла. [...]
откако ме је дама избацила из своје куће зато што ми се јебе за
њене забаве и моје пријатеље (она воли моје пријатеље), вратио сам
се овамо, а овде је било много проблема, како удахнем тако зову
полицију, како се почешем, лупају ми у под (горе сам на другом
спрату), и дошао је човечуљак и рекао: Инфлација, и уручио ми
обавештење о подизању кирије, а онда и мојим пријатељима доле и
свима у овом жаба-у-дворишној-фонтани-убиствено-бетонском-
трајању тихог позирања и пишања и убиства; колико само МРЗЕ звук
моје писаће машине...
[...] ако икад сакупим довољно пара, што се неће десити, хоћу да
дођем да те видим, да ме проведеш улицама Андернаха,37 плакаћу и
пићемо негде пиво и моја уста ће постати округла безуба и
бесловесна рупа, и ти ћеш помислити: благи боже, шта је ово овде?
Богарт се претворио у кремпиту. Боље да сам превео Дагласа
Блејзека.

25. јула ’74.

[...] Не, Принче, не подносим баш добро женске успоне и падове;

ја сам веома емотиван тип, у стању сам скоро све да заволим — чак и
комарце. ипак, никада нисам показао превише наклоности према
бубашваби. осим према Кафкиној чудесној буби, сиротом типу. али
заиста тешко подносим све то, јер кад једном одем, отишао сам.
одбацујем весла. знам, требало би да знам. хахаха. жене су обично
веома добре према мени. нисам упознао много њих, али су то
углавном биле дуге везе. нисам трагач ни ловац. Ако се нека не
појави, не тражим је. Али кад се појави, моја утроба углавном отиче
право низ главни одвод, и тамо немоћно лежи расута. Подешен сам
на ту унутрашњу тутњаву и кад се та унутрашња тутњава додирне
нечега — она се гаси у прилично јадно стање. то је веома добар
осећај, али су фарови понекад замагљени. овај последњи пут десило
се да сам правио компромисе да бих задржао то стање. она је почела
да измиче, у почетку духовно, јер је мислила да је лепа, а можда је и
била. али тај тип жене захтева сталну пажњу, усмерену из више
спољних извора. њој је неопходно да се храни многима. мени је
можда потребно да пијем из само једног извора, и кад пресуши, онда
тај једини извор могу да будем само ја.
то ти је та прича. Усамљеник у кревету поред жене којој је
потребно стално ласкање Гомиле. нема шансе, Принче. гомила ме
измождила; она је од ње расла као што пиринчане пахуљице
нарастају у млеку. откривала је све могуће фасцинације у вези с
гомилом, што је мени изгледало само као свињски прдежи и љигаве
лажи и играње игара и тричарија. она је хтела забаве, хтела је да
плеше и ћаска и кикоће се. била је Мерилин Монро мезимица секса,
обликовала је себе по узору на њу. возила је и вртела се и играла,
тресла сисама и дупетом, излуђивала мушкарце. а ја сам мислио:
христе, како сам се уопште увалио у ово? било је просто: она ме је
изабрала, а ја сам се примио. сада ме је хтела као снажног
мушкарца, као одскочну даску са које би могла да скаче и враћа се
на њу. она је правила своје забаве, терала је својим путем. ја нисам
узмицао, држао сам се равнодушно, гледао на другу страну. онда је
она повукла нови потез. почела је да се јебе с другима, по двојицом
недељно, које би убрзо сменили други. исто старо срање — тврдила је
да то ради само због оног што ја радим — једном је открила мој ауто
испред Стелине куће, или је то било кад сам отишао с Лизом
Вилијемс у Дел Мар и спавао на обали док су се таласи ломили
испод нас.
Принче, открио сам да је она пребрза за мене. Боље је изгледала
од мене — већини људи. Могла је да се јебе чешће и без пауза. Да ли
то звучи као кучка? И била је. Зато је отишла на 3 месеца у Јуту и
оставила ми свој телевизор. Рекла ми је да ће наћи човека за Лето,
али да ћу ја бити њен Зимски човек и да је сасвим поштено да она то
каже свом човеку за Лето.
 Колико гована може матори кер да прогута? Написао сам јој у
три реченице да је то крај. Није битно какве су биле те 3 реченице,
али пресекао сам чвор, Гордијев или који год. то је крај. њен тв је у
њеном плакару, кључ је на свом месту и птице пишају у ветар. алоха.
[...] има и неких нових жена. јебао сам ту и тамо, али се нисам
усудио да јебем ону до које ми је стало. нисам хтео да направим
никакве грешке. Зрачила је десет метара од свог тела — не умем то
да објасним, веома је тешко, веома је добро изгледала, али без
икаквог напора. схватала је све што кажем, а упуштао сам се у нека
чудна подручја. укапирала је, што знам по њеним коментарима.
оставио сам је саму. пустио сам је да спава на мом каучу; ја сам
спавао у свом кревету. ниједно од нас није спавало целу ноћ. сасвим
будни. било је заиста смешно. када сам је пратио на аеродром, све је
било тако спонтано надахнуто... без уједања. отићи ћу да је видим у
августу. знам да су те ствари ретко такве како изгледају, али морам
то да откријем... поново. ми се примамо до краја, Карл, примамо се
на пичку, примамо се на душу. [...]
Карл, овде се десио велики емотивни и духовни скок откако сам
се откачио од те Мерилин Монро назови-срећне везе. тврдила је да
сам ограничавао њене комплексне уметничке таленте. ометао је да
ради како ваља. не знаш колико сам јој песама преправљао да би
личиле на нешто. Она би ми читала. ја бих рекао: „Види, зар не
мислиш да би било боље кад би само изоставила трећи стих? И тај
крај — шта си хтела тиме да кажеш? Теби је то јасно, али то нико
други не може да разуме. Зашто једноставно не кажеш...“ и дао бих
јој крај и она би га употребила; један је био чак помало бесмртан,
говори о томе колики сам ја магарац... зове се „Велики песник“.
амбициозна жена. оне те преплаве својом пичком и уснама ти
преплаве киту и онда очекују све одговоре.
написао сто десет песама за последње две недеље, неке од њих су
срање; има 7-8 бесмртних. [...]

7. новембра ’74.
 [...] потписивао књиге, играо, читао песме, пио и вређао људе.
било је сулудо, али био сам толико пијан да ме уопште није дотакло.
Спавао у 200 година старом хотелу, остао 3 ноћи и 3 дана. Пробудио
се једног јутра с мучнином, повраћало ми се, позвао жену на
рецепцији: „Слушајте, имам једну жалбу. Будим се овде сваког јутра
са мучнином и прво што сам приморан да видим је та америчка
застава напољу. Зар не може нешто да се предузме у вези с тим?“
Она се озбиљно надркала и упитала ме зар НЕ ВОЛИМ америчку
заставу. „Слушајте“, рекао сам, „лепо сам вам рекао. Није ми добро,
а од ње ми буде још горе. Ако вас то узрујава, само заборавите да је
то застава. То је само проблем белих и црвених пруга које ми машу у
лице. И оних звезда. Имам слаб стомак.“ Нису скинули заставу због
мене, Карл. [...]

Издавачима Л. А. Фри Преса, 15. новембра ’74.

Здраво издавачи,
Поводом писма Лин Бронштајн од 15. новембра у коме пише о
мојој причи од 1. новембра:
1. Прича је била о уметничкој претенциозности. Чињеница да тај
уметник има женске полне органе нема никакве везе са самом
причом. [...] То да „она у ствари говори у име Буковског, који је
показао сличан презир према непознатим песницима који дају
подршку једни другима“. Дама је говорила у своје име. Њен „презир“
је упућен песницима који нису академски образовани. Мени је лично
одбојна сва лоша поезија и сви лоши песници који лоше пишу — што
је убедљива већина. одувек сам био згађен колико је лажна и досадна
не само савремена поезија, већ и поезија вековима уназад — и то сам
осећао пре него што сам ишта објавио, док сам покушавао да
објавим нешто, и исто осећам сада, чак и кад поезијом успевам да
платим кирију. Оно што ме је одржало да пишем даље није то што
сам не знам колико добар у томе, већ то што је читава јебена екипа
толико лоша — када се упореди са виталношћу и оригиналношћу у
другим уметничким сферама. — Што се тиче оних који морају да се
окупе да би једни другима давали подршку, ту сам уз Ибзена:
„најјачи лјуди су и најусамљенији“. [...]
„Многи од нас мисле да се поезија може писати о много чему
осим о пијанцима на пиву, о хемороидима и о томе колико је свет
труо.“ И ја мислим да се поезија може писати о много чему другом,
што и радим.
„Женски уметници се, с друге стране, труде да буду
оптимистични.“ Функција уметника није у креирању оптимизма, већ
у креирању уметности — што је понекад оптимистично, а понекад не
мора да буде. Зена се одгаја с више оптимизма од мушкарца због
функције које још увек није успела потпуно да се отараси: рађања
детета. Након проласка кроз трудноћу и порођај много је теже рећи
да је живот шарена лажа.
„Поезија је уметничка форма. Као и све уметничке форме, она је
субјективна и нема полне органе.“ Не знам за твоје песме, Лин, али
моје имају курац и јаја, једу љуте папричице и орахе, певају у кади,
псују, прде, урлају, смрде, лепо миришу, мрзе комарце, возе се
таксијем, имају ноћне море, воде љубав, све то. [...]
Не занима ме Лонгфелоу као ни Мекјуен, мада обоје имају
(имали су) мушке органе. Један од најбољих писаца за које знам
била је Карсон Мекалерс, а она је имала женско име. Кад би пас моје
пријатељице могао да напише добру песму или пристојан роман, ја
бих био први да честитам животињи. То је Ослобођено.
Јебеш га, требало би да будем плаћен за ово.
Чарлс Буковски
 • 1975 •

Карлу Вајснеру, 19. фебруара ’75.

[...] Овде је депресија, мада држава више воли да то назива

„рецесијом“. Сто ме подсећа на ону стару: рецесија је када твоји
другари остану без посла, депресија је када ти останеш без посла. У
оваквим временима драго ми је што сам током живота стекао навику
да мрзим било какав посао. Сви ти бедни радници у фабрикама
аутомобила што седе наоколо стакластих очију са до пола
отплаћеним кућама и женама које их варају. Веровали су да ће их
извући тежак рад за солидну надницу. И док држава покушава да
упумпа крв у леш, они седе наоколо и решавају укрштене речи и
гледају серије намењене домаћицама... једино што може да помогне
је исто оно што је помогло у свакој капиталистичкој кризи од 1940 —
нови рат; велики рат, мали рат, врели рат, хладни рат, али рат рат
рат, и зато наоружавамо Арапе и наоружавамо Јевреје и поново
шаљемо извиђачке авионе у Вијетнам, и ја пишем своје песме и
пијем своје пиво и покушавам да се пробијем кроз последње 4 сцене
Фактотума, и свађам се са девојком, ускачем у авион до Санта
Барбаре, узимам 300 долара зато што сам их навео да се насмеју
Бодлеру, и следећег дана сам на неком сплаву са троје лудих људи и
смејемо се паткама и чамцима и небу и свему што кажемо [...]

Џону Мартину, 28. маја ’75.

 [...] пиће ме неће убити. исувише добро познајем тог монструма.
ако ме не убије жена спржићу још масу трака за писаћу машину. аха.

Роту Вилкофском38, 9. августа ’75.

[...] Имао сам грип и јаја ме боле, а моја девојка хоће секса секса
секса, и да, слушао сам Брукнера којег спомињеш, али немам
грамофон, али увек ми је драго када случајно набодем Брукнера на
радију. [...] Мислим да је ужасно потцењен јер се толико везао за
Вагнера, али, за разлику од свог учитеља, није толико сјебавао своје
дело људским гласом, који је један од оних инструмената који
најгоре звуче. [...]

Чарлсу Плајмелу39, 29. октобра ’75.

[...] Часопис Rolling Stoun данас прави фотке за чланак о

Буковском који треба да се појави у неком од наредних бројева.
Следећа је насловна страница часописа Тајм и онда ћу завршити
пушећи сопствени курац, с ногама омотаним око узглавља на
кревету.
Читав проблем је у томе колико човек озбиљно схвата оно што
медији раде с њим. Оно што би човек требало да зна је да медији
надувавају масу бајате торте... као што су Џо Немет, Боб Хоуп,
Роберт Форд, Хенри Форд, Зипо Маркс, удовица мртвог Кенија, све
то. Најкреативнији уметници су слабашни зато што су емотивни, и
зато што је то тежак и прљав посао, мада и најзанимљивији посао.
Они падају на експонирање, севање блицева, сву ту сабласну пажњу.
Кад год неки креативан уметник постане довољно добар, друштво
има неку тамо Звер којом ће га хранити да не постане још јачи.
Креативност је, без обзира шта ти рекао, на неки начин повезана с
несрећом, и када постанеш довољно опасан они ти једноставно
одузму твоју несрећу. Урадили су то са црнцима, урадили су то са
чиканосима, урадили су то са женама, и сада се играју са мном.
Намеравам да их наградим гласним шупљим прдежом. Ја ћу бити на
неком другом месту, чистићу нокте и читаћу Тркачки Гласник. [...]

3. децембра ’75.

[...] Оно што покушавам да кажем је да увек вређам на правим

местима и веома се споро крећем ка новој особи... али стижу
цветови чуда и падају по мени. То је као да знају да ми је потребна
помоћ. Волим их, њихово доње руно док мој језик подрхтава у њему.
У мојим годинама требало би да играм домине у оближњем парку.
Пијан сам, да. [...]

Џону Мартину, 10. децембра ’75.

Ето, имам нову машину — 143,10 долара, све са порезом. Изашао

сам једне ноћи и вратио се, а Линда је поломила. Све моје књиге су
нестале, плус машина, радио, слике и разне друге ствари. Линда је
чучала иза жбуна и почела да вришти и разбија ствари кад ме
видела. Неке ствари су једноставно нестале, друге су уништене, све
са машином коју је бацала и бацала на асфалт. Разбила ми је и
прозоре, итд. Сада полако враћам ствари и покушавам да почнем
изнова. У неком сам полушоку, па не очекуј много књижевног рада
док не прође Божић, важи.
Као што знаш, једва чекам роман.40 Чим стигне пошаљи ми га
АВИОНОМ! [...]
 • 1976 •

Кетрини, 25. јануара ’76.

ти си као светлост сунца

светлост која шета.
ти не знаш колико си добра.
играш се мојом озбиљношћу,
засмејаваш ме.

када чешљаш косу

сви богови силазе
са планине
и гледају

ти си жена
какве би све жене требало
да буду.

[...]

ако те икад поново видим

увек ћу те носити
 у себи
ван себе

на јагодицама прстију
и ивицама мозга

и у средиштима
средиштима
средиштима
онога што јесам
онога што остаје.

Карлу Вајснеру, 13. фебруара ’76.

[...] Јеси ли видео Фактотум, мој последњи роман? Мислим да је

то нешто најбоље што сам написао. добио сам доста писама у том
смислу. [...]
О, Бомбона... она је права. Мис Мачкица ’73., има 23, мозак, тело,
дух... Пламеноцрвену косу, дугу... и сада чешља тај пламен испред
мог огледала у спаваћој соби док ја ово куцам теби. она ће бити моја
смрт, али вредна је тога, друже. [...]

Џону Мартину, 28. марта ’76.

[...] један од мојих проблема је Скарлет... Бомбона ... пукли смо.

она је на амфетаминима, таблетама и хероину. једноставно не знаш
колико НАПОРНИ људи могу да буду док не упознаш неког таквог. и,
наравно, рано сам се примио. видео си песме. Џоне, да ли ћу икад
упознати жену која је добра према мени? претпостављам да је ЕГО
мој велики проблем, а у 55-ој је већ одавно требало дигнем руке од
те игре. читавог живота сам сувише јебено мек изнутра. али не
брини, стари мој, пребродићемо ово као што смо пребродили оне
друге. не зато што нам није стало, него зато што јесте.
сада планирам свој први годишњи одмор. требало би да будем 8.
априла код Кетрин у Остину и останем пар недеља тамо. то јест ако
претходно не стигне Линда и убије ме. често ми се јављала
телефоном и поштом и као да прави неке увертире. мислим да би
ипак требало да је оладим. она је једноставно луда. има још једна у
Тексасу, Сузен. Сузен је пуна пара, хоће да се венча са мном, да ме
води у Париз, све то срање. мислиш да бих могао да пишем песме у
Паризу, велики Џоне? [...]
Кетрин је најбоља коју сам икад упознао. али знаш већ какав је
писац — он ће да оде најмусавијој дрољи и најпоганијој кучки на
свету — у нади да ће је излечити, или је схватити и бар живети с
њом... привремено. [...]
мада не знам да спелујем слова, мислим да ми је писање све боље
и боље. осећам све те речи у себи, како расту и цветају, чак ме и не
плаши да говорим о томе. пун сам до ушију. у оба правца.

Пемили Брендис, пролеће/лето ’76.

Уторак ноћ, среда јутро (6. априла ’76)

Пем, Пем, Пем, где си? Волим те. Волим те. Волим те.

★★★

3 и 45 ноћу, понедељак
Волим те, кучко. Одлазим на месец дана. Само сам хтео да те
погледам и кажем ти збогом.
 ★★★

Пола 2 ноћу, недеља

Девојко крвавог сунчевог заласка црвене смрти —
Зашто си ти једина жена коју сам икад упознао која ме није
заволела до краја, до лудила и потпуно ван контекста? То ме збуњује.
Мора да си надмоћна у односу на мене. Али то је сасвим у реду. —
Мислим, ако могу да добијем 8 од 9 трка, могу да очекујем да ме
сјебе фаворит.
(потписано „уплакани Чарли“ са цртежом и стрелицом упереном у
„Сузе патње „ које капљу из очију човечуљка)

★★★

5. јуна ’76.
Скарлет,
навела си ме да напишем гомилу песама (још једна у прилогу).
неке од песама су пакосне и осветољубиве, неке су лоше, али неке од
њих су добре, зато хвала ти, цуро. надам се да ћемо остати
пријатељи... упркос неким нашим храпавим местима. држ се.

★★★

Пем —
МРЗИМ ТЕ ЗАТО ШТО НЕЋЕШ ДА ПРИЗНАШ ДА МЕ ВОЛИШ.
понашаш се као глупа пизда.
само ћеш патити и патити и патити зато што постоји разлика у
ономе што осећаш и ономе што би Друштво желело да осећаш.
најбољи пут за било где је најискренији и најистинитији пут.
ти се бориш са њим.
кажеш да хоћеш да будеш писац.
почни од почетка.
твој пријатељ, Хенк
 ★★★

субота, 1 поподне
Недостајеш ми мала Црвена. Дођи да се видимо.

★★★

Пем —
Жао ми је што сам се наљутио. Али дајем новац теби, дајем га
твојој мајци, купујем пиће и дуван и доп, а ти ме третираш као пса.
Мислим, јебига, погледај понекад ствари с моје тачке гледишта. Чак
и ако можда нисам реалан.
p. s. — јавила се твоја мајка. претпостављам да те пронашла у
међувремену. држ се. и даље си ми веома драга.

★★★

Скарлет —
Сиђи понекад да ме видиш. Имам још Јужњачке утехе за твоје
упаљено грло. Чак сам добио на тркама — без зезања. Добро, држ се.
Холивуд Хенк

★★★

Драга моја Пемила Брендис,

и ти си заменљива.

★★★

Пем —
Нисам тако мислио. И даље те волим. То је само зато што никада
не показујеш никаква осећања према мени, и Исусе Христе, то
понекад прилично дубоко сече.
Не желим да те оптерећујем. Решићу тај проблем. Треба ми само
мало времена да провалим шта се ког ђавола дешава.
 ★★★

1. јула ’76.
Пем —
Хвала ти докурца ни за шта.

Џону Мартину, 3. маја ’76.

[...] Морам да се макнем из ове зграде. Постало је прилично гадно

и зајебано. Осећам да ће се она (Скарлет) у међувремену иселити из
тог стана у дворишту.
Бићу добро. Никакав Дилен Томас на видику. У већој сам
опасности да то урадим овде — док гледам у њен осветљен прозор
горе, или угашен по неколико ноћи. Навучен сам на њено варварство
— безобзирно и сирово — али знам да је то само усрана клопка и
морам да се извучем из ње.

7. јуна ’76.

[...] што се тиче Бомбоне — она је зарила удицу у мене и свесна је

тога — али нема је, и она отворено говори са мном, ништа не
обећава, што је боља игра од било које за коју знам да се ДЕШАВА.
пио сам. зато су нека ВЕЛИКА СЛОВА случајна.
што се тиче романа — не могу да држим правац јер сам онда
сјебан. мислим, пусти да га пишем у парчићима. није све то баш
толико случајно. романи ме успављују јер нису из парчића. када
изгубимо сирову аљкаву хазардну оштрицу, онда смо истински
готови — пуњене ћурке. види Дос Пасосову трилогију USA. уживао
сам у његовом покушају — идеја је била ту — али сувише га је фино
исецкао. Постоји разлика између двогодишњег детета које лупа
кашиком у тигањ и симфоније, рецимо — било чије. Осећам да је
тајна жара или среће негде између. покушавам да кажем како не
пишем Хијену за Фри Прес, она излази како излази, и жао ми је што
постоји само једна смрт намењена Буковском. У сваком случају,
вероватно ћу прерадити јебени текст, када сагледам све што је
написано, могу да поправим нешто, избацим нешто, спојим нешто,
додам нешто. али сада је све то прилично близу куће, осећам га више
него што га видим. али пусти да лутам кроз прву руку, онда ћу
можда моћи да видим своја муда кроз мали мозак. [...]

А. Д. Виненсу, 7. јуна ’76.

[...] имам проблеме са женама, као и обично. постају млађе и

поганије и лепше. оне су моји господари. убијају ме, скоро. [...]

Карлу Вајснеру, 13. јула ’76.

[...] као и обично, жене ме држе распетог на крсту. Седим овде и

чекам кораке Бомбоне О‘Брајен. На све стране њене ципеле,
укоснице, огледала, најлон-чарапе, доњи веш, лосиони... али где је
она? Бомбонице, кучко, појави се! [...]

Џону Мартину, 13. септембра ’76.

[...] кад смо код романа Љубавне приче једне хијене, можда ћу
морати мало да сачекам. мислим да му је нос тренутно сувише близу
огледала. нема сврхе прерано писати лош роман када можеш касније
написати бољи. постоје свете математичке једначине које ми пролазе
кроз главу — ха-ха — и можда од једне жене направим 3 жене. Уф,
збиља не знам. Поигравам се тим стварима у глави — када? — не
знам. Али можда је боље да одложимо све то и урадимо га мање-
више онако како ваља — у смислу укуса и тока добре приче. Осећам
да овај роман једноставно није почео с правом... опуштеношћу смеха
и ужаса. треба само да причекамо, друже, можда никад неће стићи,
али и то је боље него да стигне говнарски лоше и журналистички...
или како год већ умире. [...]

А. Д. Виненсу, 13. септембра ’76.

[...] Срећнији сам од већине; имам различите изворе испуњења —

женске, наравно. Али сумњам да има неке стварне жене на видику
(за мене, мој ум, за оно што мени треба, за моју слабост) и вероватно
ћу терати до смрти а да је никад не угледам — што не чини мој живот
ништа друкчијим од живота других мушкараца. Па ипак и даље
осећам да је она тамо негде напољу, али како стићи до ње? [...]

Карлу Вајснеру, 16. октобра ’76.

[...] Бомбона и ја смо завршили причу. Имам 3 нове пријатељице,

али она као да не може бити замењена. ниједна није тако опака, тако
зла, била је права вештица дуге риђе косе. Дуго ће ми требати да је
преболим. Мислио сам да дођем у Немачку с њом, али сада кад је
готово не желим да дођем. [...]
не могу да пишем. седим овде са тим копљем у утроби које је
Бомбона зарила у мене. чиста чиста радосна агонија. [...]
 А. Д. Виненсу, 26. октобра ’76.

[...] још се крпим од катастрофе са Бомбоном; то је спор

опоравак... вечни прелепи фактор вештице. она сад убија душу
неком другом јаднику док ово пишем. неким људима треба убиство,
то је нагон који чини да њихови неонски сокови потеку.
Мислиш ли да ћеш икад бити у стању да одустанеш од
издаваштва? предлажем ти да то урадиш... пре него што ти пси
одгризу прсте на ногама. [...]

Џону Мартину, 27. октобра ’76.

[...] није да залуђујем себе, али мислим да ћу после 13. новембра

ускочити у тај роман о коме размишљам: Зене. било да ме крене или
не.
не верујем да ћу икада бити способан да одрадим детињство. ојее,
можда у 70-ој, али ти добро знаш да ће ме нека жена убити пре него
што стигнем до 60.

А. Д. Виненсу, 30. новембра ’76.

[...] у праву си што се тиче жена. оне могу да ти поједу време,

могу целог да те поједу. али ће те, на крају, оставити мало на миру —
оне повлаче мајсторске потезе на шаховској табли игре курац-пичка
на челичном зиду. али какав материјал. свестан сам да сам готово
потпуно заробио себе у тој сфери. али и то ће проћи. и онда могу да
пишем о бубашвабама, или шта год је преостало. [...]
Недостаје ми та трбушна играчица. Смејали смо се скоро 9 дана и
ноћи. рекла је да сам ја изазвао тај смех, али је у ствари био њен, она
је учинила да се осећам тако лудо и добро. Понекад ти се посрећи.
Када се то деси, живиш од тога и чекаш да се понови. [...]

Буковски и Пемила Брендис

 • 1977 •

Џону Мартину, 8. јануара ’77.

све је лепо и красно осим луде жене у мом кревету и окренута ми

је леђима и покрила се ћебетом. баш их привлачим. таква је већ сат
времена. сумњам да ћу икад умрети природном смрћу. о, песме у
прилогу. терај даље. и ја ћу.

10. јануара ’77.

Имам читање 30. овог месеца, што значи песме, па ћу да се

посветим песмама до тада, надајући се новим соковима итд. А онда у
фебруару почињемо трећи роман, Жене. Мислим, ја почињем. И ако
се сам не закотрља, само ћу да прекинем. Пусти мене да будем
судија. и порота. и убица. ах.
све у свему, драго ми је што радиш нову књигу песама. 1976. је
била једна од мојих најтежих година. још од мојих раних двадесетих.
толико се тога десило и толико је тога пропало. Чинило се као да све
морам да учим поново, и то је добро. те крупне очи које гледају у
нечију душу не говоре увек истину више него што то раде руже или
рибе или планине. [...]
 Хенку Мелонију41, 16. јануара ’77.

[...] Увек постоји више жена од оне коју желиш, а она коју
добијеш је та која те заиста сјебе. И никад те не оставља самог
довољно дуго да би могао да изађеш из клопке.
Ако имаш неки савет за мене у погледу жена — шаљи га одмах.
Шта радим? гледам Кегнија. Бело усијање. и пијем бело вино.
хвала ти за есеј.

Карлу Вајснеру, 27. јануара ’77.

[...] поштар ме нашао обезнањеног у кревету, мамурног, у 2

поподне. „Чарли“, рекао је, „имам писамце за тебе.“ добар је. виђа
ме с младим цурама, вештицама, и обично сам пијан или пијем.
имам кауч напољу. 2 млађане немачке цуре дошле су једног дана да
ме виде. покушао сам да јебем обе, на крају сам се позабавио
старијом (22), а друга је отишла у шетњу, и можда је то био млитав
курац, али било је као да има закривљену пицу. има понекад таквих
и баш су добре. кажем: „ах, ах, види клизим скроз улево, али унутра
сам, ипак сам унутра, нисам уобразио, унутра сам, и ах ах ах...“ али
можда и нисам био у овој. наставио сам да трпам ка крају тунела.
онда сам одустао и олизао је. [...]

3. марта ’77.

[...] Бомбона је ишчезла у простору. није баш. сада је у потери за

златним осећањима и младим зубаром који се игра с њима. мудра
девојка. имам неке нове дамице, које су у далеко даљем сродству са
ајкулом. Линда Ли42 — нова број 1 (не Линда Кинг — x) учи немачки.
мисли да ћемо да идемо у Немачку. јебеш га, ко зна? [...]

А. Д. Виненсу, крајем априла ’77.

[...] Мислим да су ме Немци скапирали као микс Богарта, Хема,

Адолфа и Џека Трбосека. Можда летос одем тамо са својом дамом.
Да пијем и умрем тамо. Отаџбина. [...]

Карлу Вајснеру, 11. маја ’77.

[...] Мартин телефонира: „Вајснер је једини заслужан за твој

успех у Немачкој. Он је веома добар човек.“
„Знам“, кажем, „он чак наплаћује рачуне за мене. А имам и неки
чудан осећај да курвин син у преводу побољшава моје писање.“
Говорим са мојом садашњом девојком Линдом Ли о теби. „Морам
да учиним нешто за Карла. Можда му пошаљем неке паре.“
„Не“, каже она, „уради нешто стварно лепо за њега.“
„Шта на пример?“ кажем. Мени је тешко, Карл, да урадим нешто
лепо. Посветићу ти књигу једног дана, ура, али то не купује
намирнице. све у свему, хвала ти за сав јебени посао који си урадио.
хвала ти још једном. исусе христе, да. [...]
мој ујак има 89 година и живу у Андернаху. Хајнрих Фет. и, да ли
сам ти рекао? — кућа у којој сам рођен и даље је тамо, само што је
сада куплерај. могу да узмем адресу од мог биографа ако хоћеш да
овериш неку минџу у кући где је рођен Бук. [...]
 17. августа ’77.

[...] Отишао доле у Дел Мар са Линдом Ли и напили смо се у

мотелској соби и отишли да пливамо и ронимо по великим таласима
око пола 2 ноћу. врло импресивно и није лош начин да се умре, али
испливао сам па смо се вратили у мотел, наточили још и лепо
провели ту ноћ. Она је добра девојка и прошла је кроз многе од
мојих пијаних, лудих, непријатних ноћи и опраштала ми је... бар до
сада.

22. септембра ’77.

[...] Добио јуче поштом први примерак Љубав је пас из пакла.43

Ноћас завршио роман Жене: 433 странице, 99 поглавља. Мислим да
је у реду, али збуниће неке људе; други ће ме само мрзети, као и
обично. Можда чак пошаљу плаћеног убицу? [...]
Сада се опет враћам кратким причама и песми.
Тај роман је био прави опијат за мене. Мислим, дао ми је
енергију, није је узео од мене. Сада се осећам некако чудно
изгубљен. [...]

А. Д. Виненсу, 2. новембра ‘77.

[...] песници? више волим рибаре или раднике са киоска. не знам

где су људи уопште покупили идеју да су песници и поезија нека
светиња. мислим да поезија постаје донекле добра само када
заборави на своју светост, а то је веома ретко. узми Езру Паунда —
тако језички добар, направио је од тога храм и светилиште. сваки
бескућник би више волео конзерву пасуља. не кажем да песник ишта
дугује масама; масе су ми истовремено и одвратне и занимљиве.
можда би било добро кад би оне на исти начин гледале на нас?
Витмен је рекао да бисмо за велику поезију морали да имамо велику,
масовну публику. мислим да је обрнуо редослед.
да, Линда Ли је добра жена. заслужио сам мало среће. она је
постојано биће с нежном храброшћу и не хушка једног мушкарца на
другог као златна крава. [...]
Мартин каже да ће Зене изаћи у јуну. добро. препознаћеш многе
људе. можда ме убију због те књиге. написана је као нека врста
ласцивно-комичне сатире и ја изгледам горе од било кога, али они ће
мислити само на то како сам насликао њих. можеш да се одвалиш од
смеха, мислим, и кад је поново читам постаје ми јасно да сам између
1970. и 1977. био поприлично луд. као Томас Вулф, после ове ми
нема повратка дому. била је прилично лака за писање и није требало
много храбрости кад си на 3 флаше белог вина за ноћ. ох, ах, ох. [...]
Мартин је био добар према мени, рано ме је открио и дао ми
шансу да изађем из поштанске службе када нико други није имао
слуха за мене. то не могу да заборавим и никад нећу. он је мој
издавач. имам лојалност ловачког пса и то ми уопште не смета;
напротив. али тешко ми је да читам или се сложим с онима које он
објављује. није битно, куцам даље. [...]

9. новембра ’77.

[...] ти као да знаш много жена које су прешле у пару. мислим на

смрт. Линда Кинг се недавно јавила из Аризоне. Тврди да је сада
алкохоличар и да је трудна. звучала је прилично тужно. она ме баш
измучила. кад смо се разишли, упознао сам још две жене које се зову
Линда. [...]
 13. новембра ’77.

Можеш ли да поцепаш песму „јако озбиљан тип“? Не верујем да

би је Стив44 поднео. има много разлога зашто мислим да је не би
поднео, али нећу овде да их набрајам. само ми веруј и поцепај песму.
и Мартину ћу рећи да је баци. мислим да је песма сасвим исправна,
али прилично добро познајем Стива и не желим да се депримира...

Џону Мартину, 12. децембра ’77.

узгред, отишао сам да видим филм Човек који је волео жене45 јер
сам помислио да је то нешто као наш роман Жене. извини, али у
нашем роману има много више хумора, лудила и трагике и — то сам
ђаво зна — реализма. [...]

Карлу Вајснеру, 15. децембра ’77.

[...] добри чекови који преко Мартина стижу из Немачке од тебе и

издавача. ти си наш вољени утеривач. и тај новац прија; пијем боље
вино, понекад једем напољу; чак сам пре неки дан купио двоје нових
панталона и неке кошуље, плус 2 нове гуме за ауто. могу да одем на
трке и изгубим 30 долара без ноћне море, и јавићу се сутра зубару.
звучи више него цивилизовано, али добро је за промену и написао
сам око 200 песама од септембра, многе су сасвим пристојне. [...]
 • 1978 •

Џону Мартину, 6. јануара ’78.

[...] и против своје воље осећам се понекад добро у вези са

књигом Жене, мислим да ће то бити а-бомба у ратовима романа,
поред толико ништавности и толике учмалости. опрости ми што тако
говорим, али од овога ће уздрхтати неки зидови и огорчени
противнападачи најзад ће имати посла.

Карлу Вајснеру, 22. јануара ’78.

[...] о, реци својој жени да су ми преостали само неки предњи

зуби. живео сам на једној чоколадици дневно кад сам писао кратке
приче; чоколадици и јефтином вину, затим деценија пијанчења и
године гладовања. завукао бих прсте у уста и извадио зуб. само бих
мало заљуљао климав зуб и то би било то. а било је зуба које бих
вадио у парчићима. занимљиво и нимало застрашујуће. тако је било
све до 1970, када сам почео боље да се храним и да пијем боље пиће.
чак сам пре неколико година отишао код зубара, и он је погледао
снимке и рекао: „Ништа ми није јасно. Изгледало је да су ваши зуби
одустали, а сада су одједном решили да не одустану.“
Немам никаквих вести од француског издавача који је предложио
путовање у Париз. Можда га је уплашило моје писмо. Тражио сам да
не будем смештен у отменом хотелу, већ негде где живе обићни
људи, просечни Французи, без америчких туриста. Тражио сам и да
ме не цимају превише. Не знам. Можда сам га испрепадао. [...]

22. фебруара ’78.

[...] И даље пишем само песме. не схватам то. оне су свуда око
мене, на десетине песама. морам да идем укорак са плимом — песме
су свуда око мене. ноћу их куцам док пијем вино и сада морам да их
прекуцам без флека од вина и грешака и да их избацим одавде. не би
требало да се жалим; то је ипак боље него да ти је све затворено.
уклапа се у мој ратни план да откуцам последњу песму на самртној
постељи, или где год се то буде десило...
Линда Ли и ја полазимо из Л. А. 8. маја у 8 и 15 увече и стижемо у
Франкфурт 9. маја у 3 и 20 поподне [...] остаћемо 3 недеље. [...]
мислим да је једно читање довољно. Линда Ли каже да једва чека да
те упозна. има и неких промена. не пијемо пиво, пијемо само вино,
немачко, углавном бело, и не једемо црвено месо, само рибу и
пилетину. спао сам са 102 на 88, али пијем више него икад. ипак,
требало би да успоримо мало у Немачкој. морам пред судију сутра у
пола 9 ујутро. исусе, какво време за суђење пијаном возачу. али
стајао сам већ много пута пред тим човеком. надам се да је добар
матори момак. да да.
можда у септембру одемо у Париз ако се Французи испруже за
једну повратну карту. не пада ми тешко трошак да видим отаџбину,
али ће Французи морати мало да заиграју да бих отишао на тај пут.
добро, слушај, пријатељу, морам да прекуцам неке од тих јебених
песама. и морам поново и заувек да ти захвалим, Карл, што си ме
тако превео да ме толико воле и што гураш Чарлија Буковског и што
наплаћујеш рачуне и обараш врата. ти си чудо од човека.
 12. марта ’78.

[...] И сећам се кад си дошао овамо и био сам престрављен што

треба да те сачекам на аеродрому јер никада нисам био на
аеродрому и нисам знао како да то изведем и плашио сам се да то
нећу моћи. [...]
Линда Ли каже да ћемо те „искварити“. Кажем јој да си ти већ
такав. Она каже: можда си такав на немачки начин, али да ћемо те
искварити на амерички начин. Надам се. У суштини, и ја и она
бисмо волели једну тиху и мирну посету. [...]

Хенку Мелонију, 13. марта ’78.

[...] ухватили су ме прошлог месеца како возим пијан на Лучком

аутопуту. сада идем у школу за поновну обуку пијаних возача. какав
идиотлук. инструктор говори о својим проблемима са женом.
прошле недеље је на табли цртао дијаграм женске сексуалне
апаратуре и држао лекцију како се лиже пичка, мада већина његових
ученика изгледа као сасвим солидно упућена у ту проблематику. [...]
да, знам за Селина. украли су му бицикл, његову крмачу,
уништили му малињак због наводног антисемитизма и нацизма.
Хамсуна је згазила иста тешка чизма. види Езру. изненађује колико
је добрих писаца тако прошло. људи не схватају је да је добром писцу
тешко да се укључи у политички став већине. они морају да иду
другим путем, из свог природног осећања да већина људи око њих
најчешће није у праву. не кажем да је десно увек оно право, или да је
лево једино што преостаје. кажем само то да су ти људи повраћали
на оно што је очигледно. [...]
 Карлу Вајснеру, 3. априла ’78.

[...] додела Оскара вечерас на ТВ, Линда Ли гледа, а ја седим са

чеповима у ушима. филмови ми ништа не значе; чак налазим да су
такозвани прилично добри филмови углавном прилично лоши. увек
негде омаше, ретко допру до кости. то је смеће гигантских размера,
читаво поље забаве, и масе пате од оштећења мозга јер једу та говна.
чепови за уши су благослов. кад се понекад појаве рок-звезде
захваљујем боговима на тим јебеним црвеним гуменим чеповима. И
даље волим да бирам подручја у којима се крећем, и ако људи мисле
да сам егоцентрик и намћор, можда су у праву — али имам и ја неке
своје мисли о њима. амин.
Уопште ми није важно да ли је Маххајм досадан или не. не
очекујем никакав циркус тамо. очекујем људе који ходају наоколо,
углавном с ногама и рукама, углавном одевени, неки од њих пате од
затвора, неки су излуђени, многи месечаре и неколико њих су ок. ми,
ја, нећемо да будемо 2 дана код тебе, то је за мене наметљивост.
можда бисмо могли да нађемо неко место иза угла и поведемо тебе и
твоје негде на ручак и вечеру. ти радиш свој посао. уживао бих да
попијем неко вино с тобом уз неки опуштен, лењи разговор. мислим
да бисмо могли да се сместимо негде у близини, у неком месту близу
Манхајма, и можемо да се возимо бусом и снимамо наше мале
туристичке фотографије, набавио сам нови АЕ-1 и трудим се да га не
изгубим. осим тога, као прави јебени писац, што иначе не радим
овде, вероватно ћу носити мали зелени нотес и записивати називе
улица, места, итд. нисам од оних који разгледају знаменитости,
углавном сам само лењ човек, осим што куцам отприлике исто
толико времена колико и спавам. ипак, морам да видим ујака, сада
му је 90, има слабо срце и хоћу да будем веома добар с њим, код њега
нема пијанчења, хипика, оних што куцају на врата. [...]
 Хенку Мелонију, 25. априла ’78.

[...] У последње време осећам се заиста добро и физички и

психички; некад сам се плашио тога; сада сам склон да пригрлим то
осећање као прелепу девицу; знам да ће она друга — та курва —
убрзо да се врати. [...]

Карлу Вајснеру, 6. јуна ’78.

Линда је узела још једну недељу слободно па смо се излежавали и

пили још мало и кладили се на коње, али живети тако 5-6 недеља по
24 сата дневно може да буде убиствено, и Линдин психолог или тако
нешто каже да је све то чини светицом и претпостављам да је у
праву. све у свему, ово је после дужег времена једна од првих ноћи
да сам сам за старим митраљезом и добро је да и даље штекће...
[...] Узгред, Мартин узима 20%,46 а рекао сам ти 10. Раније је
узимао 10. Линда га не воли, мисли да ме дере, па сам ти рекао 10 да
не би опет почела. Ценим њену бригу, али не желим да завршим као
Селин... пљујући и псујући уреднике и издаваче. [...]
радио свира. сам сам. морам да будем сам, коначно. пуним се
зидовима. људи ме збуњују, гомиле људи, сви су тако трезвени. сви
они знају шта да раде. шта да кажу. та стока ме ужасава. па ипак сам
у стању да пишем о њима, о томе. то је срећа, иначе бих морао да се
кријем у лудари. у суштини, то је оно што радим. снажнији сам од
људи и слабији сам. видим оно што видим, али не могу то да
употребим; оно што је њима мед, мени је пиљевина. ма јебеш свињу
у дупе! слушај како цмиздрим! [...]
 Хенку Мелонију, 27. јуна ’78.

[...] На скали међуљудских односа овде је сад прилично зајебано.

она је добра особа, али ја нисам. добро, није баш тако. ја једноставно
не разумем неке ствари. као проглашења, стварност, тему разговора,
згражање, путовања у Париз и жуте подморнице. проблем је само у
томе што толико ствари занима толике људе, а мене то нимало не
занима. све то изазива само мрвљење, глодање, хабање делова.
много је важније елиминисати људе него их проналазити. зидови
су моје љубимице, зидови су моје дроље. [...]

Џону Мартину, 1. јула ’78.

[...] Жене су моје најбоље дело, оно којим се највише дичим. Дан
када ми та књига стигне поштом биће дан када ће ми се сунце
поклонити. Не превише, надам се. [...]

16. јула ’78.

Да, Џоне, чујем већ неко време примедбе на Црног врапца од

својих „пријатеља“. И претпостављам да си им одбио рукописе. У
природи је писца да верује како је издавач крив што му књига није
објављена. Он никада не помисли да је његова творевина обично
говно. Не слушам их много и гледам да их се на пристојан начин што
пре отарасим... Нек се носе. [...]
Чекам Жене како још никада ниједну књигу нисам чекао. Док сам
је писао, могао сам да осетим како се дешава — то одређено
урезивање одређених речи у страницу, тако да осетиш снагу и магију
и срећу. Не верујем да си се ти икад упустио у такву игру, а нисам ни
ја. [...] Срећем људе на пијаци и у продавници пића, и стално ме
питају: „Кад излазе Жене?“ То је наша велика беба, Џоне... честитам
ти на храбрости... неке од тих књижевних шољица чаја неће те сад
волети. А мене? Навикао сам на то. И молим те не мисли да сам
против тебе. Ти си био ту када нико није био ту. Ја не заборављам.
[...]

Вилијему Пакарду47, 16. јула ’78.

[...] Спаковао 1200 у сали у Хамбургу, 300 остало напољу. Попио

2 флаше вина и певао им. Мој немачки издавач ми је рекао да
ниједан писац није привукао толику гомилу још од типа који је
написао „Мајн Кампф“. Интервјуи за телевизију и новине. Видео
себе на тв-дневнику... Стиже амерички писац... Руком одбацујем
питања, режим одговоре, изгледам мрко и мамурно, коса преко
очију, на неки начин изгледам аутентично.
Све у свему, сад сам опет овде где је мир и тишина и Мајлер и
Кепоти и Видал. Радим на књизи о путовању.48 Неки тип је снимио
3000 фотки. Нисам сигуран да ћу је урадити, али почео сам да газим
траку, одрадио првих 25 страница. Можда у септембру одем у Париз
за француску екипу. Можда не. Можда се претворим у право говно.
Можда не.
То је то. Овде 36 степени. Седим у гаћама. Средио песме за твоје
очи, боље или горе. 36 степени овде. Пушим шер биди из Џабалпура
у Индији и нунам добро немачко бело вино, Бернкастел Ризлинг. [...]

Карлу Вајснеру, 16. јула ’78.

 [...] Свратио Џек Мишлин49 пре пар ноћи. Причао и пио и читао
ми своје песме и показивао ми своје цртеже а онда заспао на каучу и
исповраћао се где год је стигао, само не у велику корпу за отпатке
коју сам потурио тамо где је требало да му буде глава. [...]

1. августа ’78.

[...] Још увек на 30. страници књиге о путовању; фотке су мало

преозбиљне — немој да кажеш Мајклу50 да сам ово рекао — треба им
пиће или гуска у гузици. свеједно, можда и буде нешто од тога.
написао 12 песама ове недеље, углавном по 3-4 странице свака, и бар
је половина тога сасвим солидна Ако икад одем у Француску, неће
бити никаквог фотографа и нико ми неће планирати малу турнеју за
фоткање. Знам да људи мисле све најбоље, желе ме на броду или
како гледам у неки замак. ја споро мислим. следећи пут је на мене
ред. током већег дела немачке турнеје осећао сам се као су ме
везали конопцима и тегле ме наоколо. ако у Француској будем хтео
да седнем за јебени сто и пијем 3 дана урадићу то. не вреди бити
било где уколико се људској природи не дозволи да изрони на
површину. добро, доста је било гунђања. [...]

Марини Буковски, 6. септембра ’78.

Здраво Марина,

Срећан ти рођендан.51 У прилогу је чек. Купи себи нешто.Ти то

најбоље знаш. Овде је било много тога да се ради, писање и остало.
Идем у Европу 16, остајем три недеље. У међувремену морам да
научим француски, хаха, и немачки, хаха. Вероватно се нећемо
видети док се не вратим.
Надам се да ти поновни полазак у школу није претерано напоран.
Ја је никада нисам волео. [...]

Карлу Вајснеру, 3. новембра ’78.

[...] Нисам био задовољан са првих 50 страница о првом путовању

у Немачку, па сад све поново пишем, све до 40. странице. Овог пута
је опуштеније и нешто луђе. Сувише су ме повукле фотографије.
Морам да пишем своје и само да се надам да ће се фотографије
уклопити... Зене су још увек у штампарији у Мичигену. Ово је
најспорији процес објављивања књиге, што је заиста сулудо. Завршио
сам роман у августу 1977. [...] Надам се да ти Гинзберг не сјебава
мождане ћелије. Код тог типа је све стих по стих, заборавиш
претходни и пређеш на следећи, који нема ништа заједничко са
претходним, нити са оним који следи...

11. новембра ’78.

[...] Жене још увек не излазе...

Ово је један добар град;52 недостаје му мало насиља и лудила, али
ја их имам сасвим довољно да то надокнадим, и лука је добра и
јебени бродови, свежа риба сваког дана, ноћу вино, и још увек могу
да добацим до хиподрома. Линда доле чита књигу о органском
баштованству. сан јој је да засади поврће у дворишту да би се раније
скинула хипотека. много нових ствари, а и време им је...
Мачак Буч ме коштао више од сто долара да му ушију главу после
неке туче. откинуо је већ трећи завој ноћас. сутра морам опет да га
водим код ветеринара. [...]

28. новембра ’78.

[...] Велика соба у приземљу је добро место за пијане госте. Пао

сам пре неку ноћ на ивицу камина, баш сам се слупао, много крви,
требало ми је више од сат времена да се попнем степеницама до
кревета. Још увек сам у бедном стању, лоше спавам од болова итд...
терам даље с путописом, требало би ускоро да га завршим. [...]

6. децембра ’78.

[...] Куцање бедније него обично, баш је ледено ноћас, пашће

испод нуле, што је врло хладно за Калифорнију. Линда је вриштала
преко телефона да ће орахово дрво умрети и како треба да га
покријем чаршавом и вежем чаршав око стабла, па сам се попео на
те разакане мердевине с чаршавом набоденим на виле, љуљао сам се
на ветру, скот је био превисок за мене, нека цркне, лелујао сам се на
том небу и мислио: све што ми сада треба је поломљени кук или
нога; тек сам се опоравио од пада у камин. ионако никада нисам био
луд за орасима. Зато су ми прсти тако хладни, тек сам дошао
оданде...
Имао сам среће прошле вечери, бистрио сам старе уговоре и
наишао на тај са Ферлингетијем за Ерекције, из јануара 1971. И видео
сам да сам га навео да прецрта 50-50 за права на страна издања и
напише: 25% издавачу, 75% аутору... И, наравно, био сам заборавио
на све то, па сам скокнуо до машине и написао Ненси Петерс писмо
о томе, а она је рекла: добро, опростите, исправићемо то, дугујемо
вам 4.500$ од прошле године, сад немамо пара, али не брините,
послаћемо вам. [...]

Вилијему Пакарду, 31. децембра ’78.

Седим овде у Сан Педру, везан отплатама хипотеке јер мој

рачуновођа каже да је то нешто добро. „Слушај, човече“, рекао сам
му, „ти не разумеш писце. Та ствар ће ме убити.“ Имам овде тај
стари сто и могу да изађем на балкон и видим светла у луци. Маса
невоља овде — пао сам пијан у камин, баш сам се разбио и покидао
неке мишићне опне. Девојка ме маже мелемом за мачке...
[...] роман Зене је најзад изашао. покушавам да напишем
сценарио који би требало да режира Барбет Шредер, пишем кратке
приче за Хастлер, трудим се да променим срећу на хиподрому.
Свиђа ми се Сан Педро, црнци, Мексиканци, белци, сви измешани
без проблема и тензије — бар до сада. Мислим, откако сам овде.
Европа је чиста и брза и за долар можеш да купиш четири пута мање
него овде. Курве Париза дражесне, дражесне... Морам да одрадим
још 15 година доброг писања — да видим: 58 и 15 је... добро, боље да
не мислим о томе... Пре неки дан сам срео типа на хиподрому.
„Човече“, рекао је, „баш нам недостајеш доле у пошти! баш си био
комичан, човече!“ то „комичан“ о чему је говорио били су звуци које
сам цедио са крста... [...]
 • 1979 •

Карлу Вајснеру, 2. јануара ’79.

[...] Хоћеш ли да преведеш Жене? ако хоћеш, боље да ти

фотокопирам делове које је Мартин избацио, можда ћеш хтети да их
употребиш, не знам. мислим да је роман испао мало предуг за Џона
М., па је нешто од Жена попило патос. [...]
Барбет је овде и покушавамо да разрадимо сценарио, али изгледа
да само разрађујемо вино. [...]

20. фебруара ’79.

[...] Покресао петину смокве данас, све гледајући горе у небо док
су ми гранчице падале по глави... пред очима бела и зелена светла...
узео предах... отишао у кућу и попушио десет бидија... завршио око
половину сценарија са Барбетом Шредером који ће да режира тај
филм. Више му се свиђа него у почетку. Каже: „Почетак је прилично
депресиван...“ Сада има мало смеха... на неки начин... а зове се
Барфлај, о том периоду мог живота кад сам годинама само седео за
истим шанком. Неки делови тога једноставно не могу да буду
претерано весели. [...]
 Џералду Локлину53, 15. марта ’79.

[...] Што се тиче Жена, мала трагедија. Волео бих да не причаш о

томе. Као што знаш, рекао сам Џону Мартину да исправи моју
граматику, али је овог пута предалеко отишао. Требало је пажљивије
да прочитам шифове, лењ сам. Али прочитао сам књигу кад је
изашла. Јебига, човече. Он ваљда мисли да не умем да пишем.
убацивао је свакојака срања. Ја рецимо кажем: „рекао је“, „рекла је“.
то ми је сасвим довољно. А он је убацивао ствари као „он узврати“,
„он раздрагано рече“, „слегнуо сам раменима“, „као да ју је
погодило“. Јебеш га, има тога колико год хоћеш... Ту је чак и место
где жена има зелену хаљину а он је облачи у плаву. Добро да јој није
променио полне органе. Замисли да се тако играш са Фокнером? Све
у свему, прилично сам га очепио због тога, па ће у другом издању
негде позади писати: друго, ревидирано издање. [...]

Карлу Вајснеру, 24. марта ’79.

[...] Монфорт има проблеме са Ферлингетијем. Отишао је тамо са

својим фотографијама и Ферлинг. је одбио да се види тог дана с њим
јер се претходне ноћи запио с Јевтушенком. А Јевтушенко је
попиздео што у соби нема огледало. Такође је инсистирао да се у
новинском чланку помене како он јури жене. По мени, мушкарцу је
паметније да бежи од жена него да их јури. Све у свему, Монфорт се
вратио са својим фотографијама и без уговора. [...] Неки људи говоре
како не третирам исправно Монфорта у погледу књиге. Не знам о
ком курцу они причају. Нудим му пола, а знам да би се књига
продавала и без фотки, али се фотке не би продавале без текста [...]
 Џону Мартину, 1. априла ’79.

Сценарио је узео више времена него што сам мислио, али се

ускоро враћам у нормалу. Прилажем неколико песама. Урадио
неколико бољих прошле ноћи и убрзо их шаљем.
Рекао си пре неколико недеља да ћеш ми послати нове шифове
другог издања Жена. Ништа није стигло.
Неко ми је рекао да је видео много материјала Буковског на
универзитету у Тусону. Да ли је то универзитет са нашим архивама?
Ништа нисам чуо о томе. У почетку је требало да буде 10 хиљада на
сваке две године, онда је пало на 4 за све, а сад ништа. Мислиш ли да
није лепо од мене што се интересујем?
[...] Пио сам превише у последње време и планирам да то некако
смањим. Било је и неких оштећења на предњем делу куће. Све као да
омета писање, али га можда и ствара. [...] Фанте сада пише нешто
што се зове Како пишем сценарио. Он је предивно лјудско биће.

Карлу Вајснеру, 23. априла ’79.

[...] Ту и тамо копам по старој башти. Суседи воле кад ме виде да

то радим. Човек који ради у својој башти није опасан човек (мисле
они). Било је ноћи када су чули свакојако урликање одавде док сам
лудео од вина и јурцао го по кући, степеницама горе-доле, падао,
псовао итд. Више ме воле кад сам у башти. [...]

Џону Мартину, 24. априла ’79.

 [...] нема начина да сазнам за колико продајеш права на моје
књиге, али може да буде лоше за мене ако тражиш превише. Као што
знаш, сложио сам се да пређеш са 10 на 20 посто, јер ти бесплатно
радиш гомилу послова за мене, архиве и многе друге ствари о којима
ништа не знам. Не смета ми тих додатних 10 посто, то је као да си
мој амерички агент и пријатељ. Линда је хтела да те ограничим на 10
посто, али рекао сам да нећу. Неколико писаца које не објављујеш
долазило је и озлојеђено причало о теби, али кад би им објавио
нешто ја јебено добро знам да би рекли да си велики, да си највећи.
Линда све то слуша и све је то збуњује.
Хоћу бистру главу да бих могао да пишем. На неки начин лакше
је писати у малој соби и разговарати са мишевима и пити јефтино
пиво. Оно што исплива на површину, исплива неузнемирено. Сада
заиста постоји већи притисак, али победићу и тог скота: г. Притиска.
Добијам сва та писма од људи који тврде да сам им спасао животе;
они не схватају да се и даље трудим да спасем сопствени. Да, пијем,
и бунцам. [...]

Карлу Вајснеру, 27. априла ’79.

Мислим да сам ти рекао да сам завршио сценарио. Барбет сад

копа да нађе паре. Треба му само пола милиона или милион, хаха.
Мислим да је сценарио успео, и ако икад нађе продуцента биће
забавно, мада ће можда увредити неке од оних који не могу да
разумеју смех помешан са насиљем. [...]

21. маја ’79.

[...] Пацови жеђи је промењено у првобитан наслов Барфлај. [...]

Барбет каже да се боље уклапа у свет филма, а он о томе зна више од
мене. Наравно, ја размишљам књижевно, па више волим Пацове, али
Барбет је тај који јури новац, и има већ довољно проблема да би се и
око тога прегањао са мном. Добио сам десет хиљада да напишем
јебену ствар, а биће још када и ако буде снимљено, а онда још 5%, и
тако седим овде (као што знаш), далеко од дана гладовања, али и
даље остаје довољно лудила и конфузије да терам даље. Рођен сам
неприлагођен и остао сам неприлагођен. Једноставна животна
збивања са којима већина људи не размишљајући излази на крај,
могу потпуно да ме збуне. Срећом, плаћен сам да будем магарац, а
само анђели могу неком то да приуште. [...]
Јебига, видиш, купио сам нови BMW из ’79, са кровом на
отварање и свим осталим за 16.000$. Рачуновођа каже да ми се
одмах отписује 52% пореза, што значи да уместо да Сему дам 16
хиљада, дајем му само 8 и добијам нов ауто. Не, није баш тако, али
скоро да је тако. Идеја је да избегнеш горње стопе пореза, а уколико
ставиш сав новац у банку држава ће скоро све да ти покупи, тако да
те терају да трошиш, приморавају те на другачији стил живота, и
претпостављам да то може да угрози писање, али ако сам довољно
добар писац могу и то да превазиђем.; ако нисам довољно добар
писац онда ћу добити оно што ми следује. [...]

Вилијему Пакарду, 10. јуна ’79.

[...] узео неке печурке које сам платио 25$, слаба вајда.54 Томас
Харди. Томас Ман. Препуштам ти већину Томија. И гомилу Едгара.
знаш на кога повремено мислим: на Кнута Хамсуна. он је то збиља
добро радио, и дугим и кратким романима, углавном дугим, а кад се
дуги држе онда је то пун погодак. никада нисам прочитао ништа у
чему је омануо. има људи који су као јебени предели — као
Сибелијус. узео сам новог МГМ и на путу до хиподрома натрчим
понекад на мало Сибелијуса и саслушам га преко предњих и задњих
звучника, отвореног крова, спремам се за таблу на тркама, кладим се
на коње као што многи људи играју шах и обично добијам, то помаже
писању и помаже апетиту и лепо је имати поштен џепарац да Линда
и ја можемо да једемо код Мусоа и пијемо добар немачки ризлинг,
да. (Хавемејер 1977 Берих Бернкастел)
ујутро, мамуран, лежим дупетом ка сунцу у великом дворишту
пуном дрвећа са воћем и малинама доле, и пуштам да други брину о
мојој души. то је њихов посао; мој посао је да се слажем са мојих 17
приватних и личних богова, и до сада смо гласали за исту ствар, мада
нисмо сасвим сигурни шта је то. [...]

Карлу Вајснеру, 14. јула ’79.

У суштини ми је драго што је јануарска турнеја отказана. Кад

помислим на смрзавање гузице и 5 читања за недељу дана нимало
ми није криво. Да живим сам никада не бих рекао „да“. Али Линда је
тако луда за путовањем, па сам то урадио због ње. А ти знаш прво
правило: никада не ради ништа ни због кога. Зато ми је драго што је
отказано. [...]
Неколико аранжмана за филм љуља се на ветру. Ако један од њих
прође мораћу да се видим са својим човеком за порез и смислим
како да то потрошим пре него што порезници покупе већи део тога.
Тако су ми скинули 52% са старог (1979) црног BMW-а. Сада ћу
можда да офарбам кућу и убацим џакузи. Али размислићу. Знаш,
писање је чудна ствар: МОЖЕ ДА ПРЕСТАНЕ. Зато сам увек на
опрезу, па смишљам како да се извучем ако се уруши кров. Могу да
видим себе како цуцлам лименку пива у некој собици и почињем све
изнова. Од тога би испала добра прича. Као и увек, нема одмора у
мојој глави, без обзира на то какав живот водим. Гробље је најбоља
опклада у читавој трци; треба само да што дуже избегавамо тај број.
Волео бих да се задржим још мало, још увек волим звук ове машине,
пиће с леве стране, цигарета с десне, док ми радио шаље столећима
стару музику.
Имао сам среће с коњима у последње време. Остало је још
недељу дана и хиподром се затвара. Не знам шта ћу тада. Можда ћу
да спавам по цео дан. Понекад осетим потребу да одем недељу дана у
кревет и останем у њему. Радио сам то. Веома је добро. Када
устанеш, снажан си као бели медвед и све изгледа много добро и
потпуно другачије.
Траје око 2 дана. Онда се враћа срање на улицама и у срцу и у
стратосфери. [...]

Вилијему Пакарду, крајем јула ’79.

[...] Песник се овде у Америци једноставно провлачи читањем

исувише лошег и исконструисаног срања, а публика је навикла да то
гута. Време је да им неко каже да је игра изгубљена. Тужно је што
већина (али не и сви) песника који дођу до неке славе почињу
бомабастично, с неком оригиналношћу, мудима, а онда брзо
прихватају своју улогу, постају учитељи, вође, само се гледају у
огледалу. Није ми јасно како не схватају да је теже остати жив него
живети.
чекај. остао сам без вина. морам доле по боцу. зар то није нешто?
морам да сиђем степеницама. и никада то не заборављам. степенице.
радим то, силазим, имам среће, тамо је фрижидер, отварам га,
охлађено гонг-хај блаженство у боци, браво, али само тренутак тога,
све се може десити, а сад чекај. [...]
моја жена је добра, добра је, али говорим јој: мораш да одеш и
проћаскаш са пријатељима. она каже: да ли је то нека друга жена? и
ја јој кажем: не. али жени је потребно да ту и тамо буде слободно
пуштена у простор или ће те искидати канџама до смрти. није да оне
то желе. али то је оно што раде.
сви смо сувише драгоцени. сви смо тако ужасно драгоцени. и сви
тражимо хероја (или хероину), а нигде их нема. Волим мачку која
спава на тепиху. То је најбоље. Ако можеш да имаш мачку и можеш
да имаш тепих. то је најбоље. и још једно пиће...

Карлу Вајснеру, 2. августа ’79.

[...] овде се скоро сваке ноћи пењем горе с вином и куцам песме.
болест је очигледно хронична. После Жена, Шекспира и Барфлаја,
само падам натраг на песму и у песму, као у купку од шампањца. кад
смо код Барфлаја, Шредер као да добија подршку и разматра да узме
тог типа Вудса55 који је био једина изузетна тачка у филму који ми се
није допао: Поље лука. План је да се напијемо с њим и покушамо да
га наговоримо да буде Кинаски. није лако. тип говори веома брзо,
изгледа довољно очајнички, али не и довољно уморно. могли бисмо
мало да га препакујемо. Мислим да би Барфлај, ако се солидно
уради, могао да уздрма неке гузице на биоскопским седиштима. Не
верујем Холивуду, наравно, али ово и није баш Холивуд... у
међувремену, дошли су неки Италијани (Ди Фонци и екипа) па смо
се напили с њима, али ни они баш нису Холивуд. и тако још нисам
мртав. али до сада је било више приче него пара. [...]

Џону Мартину, 18. августа ’79.

Ово је портабл од 60 долара тако да ћу, ако икад одем у Европу,

имати нешто осим флаше чему могу да утекнем. Али она
једноставно нема душу старе Олимпије, која је још на поправци.
Касне, наравно. Да, нико ништа не уме... песници не умеју да пишу
поезију, таксисти не умеју да возе, и тако даље... Узео ауто са
сервиса... после 2 дана чекања ... возио триста метара, морао да га
вратим... Људе муче живци, они не желе да раде то што раде, али не
желе ни да гладују, па се зато претварају да раде нешто, али на крају
само устукну од тога, јер је то пука трулеж и омама, они би само
новац без икаквог труда. То се чак проширило и у професионалним
спортовима. Вештина је ишчезла из свега; све се ради на врло
досадном и ниском нивоу. Рачуновође лоше раде свој посао,
конобарице лоше раде свој, пуб убија погрешног човека... и тако све
иде у недоглед. Не смета ми много то што раде, човечанство тешко
да је икад било једна од мојих љубави, али када се оно што раде
испречи на путу моје егзистенције, када су ми потребни сати и дани
да исправим њихове грешке и омашке, тада то загађује оно што ја
покушавам да радим и онда почињем да омашујем јер су они
тотално омашили, и сви смо заглибљени у истом глибу. [...]
прича се да је Галиано већ снимио Силовање Силовање, да спрема
Поланског (Романа децојеба) да режира други... у међувремену
нигде пара, чак ни за опцију. уговор потписан на 44.000$, понекад
ми дође да узмем ем-џи, уђем у канцеларију и изрешетам те гадове,
а моја природа је савршено способна за то. Ништа ме толико не
вређа као лагање и варање и отворено поткрадање, уз равнодушност
и ћутање о томе. [...]

7. септембра ’79.

Да, свет је у рату а они то не знају. У праву си. И понекад може да

нервира кад чешу потиљак и спремају се да изаберу најбољу куглу за
куглање. Није да човек не треба да ужива кад му кућа гори, само ме
збуњује њихов избор онога у чему уживају. Па? То је у основи оно
што је Шопенхауер негде рекао: највећи део времена очигледно
патим као скот живећи међу њима и у овоме, али има нешто што ми
је драго у свему томе, а то је што нисам они...
Ходао сам железничком пругом и још увек ходам. Суштина се не
мења. И даље постоје ствари с којима морам да се изборим. Нико
никад не завршава оно што треба да уради. Чак и ако понекад осетиш
мир у средишту бића, неко увек хода иза тебе с исуканим ножем.
Филозофи вероватно већ вековима говоре исто, али тако загуљеним,
приватним и мртвим језиком да су и сами део неуспеха о коме
говоре.
Жене су чудне, оне су позитивне: хтеле би да граде базене док се
ти питаш ко ће јебига и како платити рачун за воду? Оне мисле о
следећој суботи увече док ти мислиш око 3 године унапред, ако
будеш ту. Неко мора да буде вук, неко мора да буде ловачки пас,
неко мора да постави препреке између првог и другог. Кад успориш
корак, добрим временима је крај. Добрим временима? Никада није
било добрих времена. Било је лоших и не тако лоших времена. Људи
воле да говоре о свеопштем Братству. Два типа: они који ништа
немају и волели би Братство јер мисле да би им то донело нешто; и
они који имају све (материјално) и говоре о садашњем Братству
људи, јер мисле да оно тренутно ради за њих.
Што се тиче опуштања у матици опасног темпа, то сам обавио.
Напијао сам се десет година не радећи ништа. Свако може да буде
дрипац, али намерно бити дрипац ипак изискује нешто, бар неки
минимум инвентивности.
Има нешто у овима сада, они једноставно немају чврстину и/или
част оних који су одрастали тридесетих година. Чак и њихови
телесни покрети, њихов говор је муљаво мек и не поштује Чињеницу.
А Чињеница је оно што се збива кад се суочиш с нечим што те чека.
Говорио сам једном о Одсуству јунака, то је био довољно тужно. Сада
говорим о одсуству човека међу људима, једног лица у гомили
безличних. Сада је све измет и кремаста подбулост. Нико ме више не
плаши; пандур ме заустави, сиђе са мотора, има дебелу гузицу и
лице као млечна карамела; није битно да ли ће да извади пиштољ и
разнесе ми мозак, он ни то не може да уради са стилом и
самосвешћу, он је само механизам, дете из епрувете, и он ради то
што ради да би заштитио неуротичну супругу која се игра јефтином
коком у новом насељу у Дижо Велију.
Понекад искрсне нека минорна шанса, видиш је на тренутак у
лицу конобарице у јефтином кафеу, старе конобарице, измучене,
која нигде не може да оде, има неке истине у том лицу, која је већа
од истине у лицу твог станодавца или твог председника. Наравно,
она не може да разговара са тобом и ти не можеш да разговараш са
њом. Речи би нешто поквариле, речи су предуго коришћене на
погрешан начин. Само наручиш и чекаш. Понекад то видиш у лицу
боксера, борца за награду, понекад у лицу старог продавца новина.
Али не виђаш то често, и виђаш све ређе и ређе.
Ето, ово није баш писмо, а није баш ни песма; добро је не
уклопити се увек у форму. Две боце вина су биле добре, и спавање је
добро, у последње време сам склон спавању као што сам склон
пијанству. Ево и последње чаше. Пусти да је подигнем, испијем.
Празна је. Палим последњу цигарету, и још једном мислим на свог
човека, Џона Дилинџера. А сад, види, одох да пишам па да
одспавам...
твој човек, Хенри

септембра ’79.

Да, све то само иде у недоглед...

Био сам пре неки дан са Линдом у продавници здраве хране и ту
је вијугало 3-4 реда, а радници на касама су млитаво ћаскали са
купцима, и ти купци су млитаво ћаскали са радницима на каси, а чак
и остали који су чекали нису осећали да време бива осакаћено, да
глупост и баналност цуре из зидова. Нигде није било никакве ватре
ни кретања. И то није био само физички застој, лепо си могао да
осетиш њихове увеле ватиране душе... нуле које емитују грозоморне
зраке смрти.
Рекао сам Линди: „Кладим се да бисмо Џон Мартин и ја очас
посла смањили те редове.“
„Наравно“, рекла је, „али видиш, данашњи људи једноставно нису
такви.“
 о, господе [...]

Карлу Вајснеру, 17. септембра ’79.

Књига ecce homo од Георга Гроса56 била је невероватан

рођендански поклон. Ти заиста познајеш мој укус. Нешто од рада тог
човека подсећа ме на моје кратке приче. То је права књига, и она
коју можеш увек поново да листаш. Али, Карл, није требало да
памтиш мој рођендан, радиш превише тога одједном, лакше мало.
[...]

Џералду Локлину , 19. септембра ’79.

[...] Почаствован сам што представљаш Клавир57 некима од својих

студената. Могли би наравно да схвате како писање не мора да буде
тежак рад; тежак рад је устати из кревета ујутро или у подне; тежак
рад је гледање у људска лица у дугим редовима у самопослузи; тежак
рад је ринтати за неког другог који прави паре користећи сате и
године твог живота. Куцање је лако, посебно са хладним вином у
термосу с леве стране машине. [...]

Хенку Мелонију, 15. октобра ’79.

[...] Сад пијем са чудним људима, укључујући Џемса Вудса из

Холокауста и Поља лука. Он хоће да буде Кинаски у Барфлају и
мислим да је добар глумац... У међувремену и даље пишем 15
песама недељно. На спрату имам ову собу која гледа на луку и пијем
2-3 флаше вина и куцам их. НYQ ми је баш прихватио 12 песама.
Тако да још увек нисам отписан...
Вратио сам се из Ванкувера. Читао за 680 људи у Викинг Ину, без
седишта за публику. Пио пре читања и још 4 флаше црњака током
читања. Вратио се у хотел, пао на радијатор и солидно расцопао
главу. Вероватно је то била моја најбоља песма вечери. [...]

Карлу Вајснеру, 9. новембра ’79.

[...] Вратио се са читања у Канади. Водио Линду. Имам снимке

свега тога на видео-тракама у боји, трају око два сата. Гледао их пре
неко вече. Није лоше. Много кошкања са публиком. Нове песме.
Прљаве и оне друге. Пио пре читања и 3 флаше црног вина током
читања, али ипак прочитао песме. Глупа забава после тога. Пао
неколико пута док сам играо. Убацили су ме у лифт натраг у хотелу а
ја сам само урлао за новом флашом. Сирота Линда. Касније, у
хотелској соби, наставио да падам. На крају пао на радијатор и
направио велику рану на лобањи. Крв на све стране. Сулудо
путовање. [...]

Вилијему Пакарду, 27. новембра ’79.

[...] Сада превише ноћи с људима из филма који говоре о

угловима камере, и директорима продукције који иду на бејзбол
мечеве са Џеком Николсоном, љубе му гузицу, покушавајући да га
убеде да игра у њиховим филмовима, уместо да љубе гузицу његовом
агенту. Богате девојке које се доконо излежавају на софама. Врло
опасна и мочварна територија. Претпостављам да то мора да су бољи
људи него што их представљам, али све што видим је да само пију од
јутра до мрака, спавају по четворо у кревету, увек су на телефону
или кувају нешто. Лепо је вратити се овамо код моје две мачке и
Линде Ли, и укључити радио и пити петите сирах и удисати мир
зидова. [...]

Џону Мартину, 29. децембра ’79.

[...] Имали смо једног великог продуцента који је хтео да ради

Барфлај као озбиљан филмски пројекат. Али била је ту и једна цака
— хтео је да Крис Кристоферсон буде Кинаски, а у делу где се
Кинаски враћа у собу, где лежи у мраку и слушају класичну музику,
хтео је да Крис Крис извади гитару и запева. Одбили смо. [...]
Срећних нових 365,
твој човек, Хенри
 • 1980 •

Џону Мартину, 14. јуна ’80.

Било је превише посетилаца и сад ми Линда каже да ускоро

долази „мама“. Питам се зашто људи посећују једни друге кад једва
имају времена да ураде разноразне неопходне ствари, а једна од
најнеопходнијих ствари је да обавиш сва срања и тривијалности да те
не би усмртиле бесловесне и безумне силе, а друга неопходна ствар
је да не радиш апсолутно ништа, у величанственим просторима
далеко од свега — то је нека врста успореног дисања, и ако то не
добијеш, ништа неће добити облик, шта год ти радио. Али људима
као да не треба ово последње. Њима је потребно „друштво“, тај
легендарни облик баналне хуманости; потребно им је да седе на
столицама и одћаскају своје сате. Не осећам се пријатно кад то
радим; осећам се као говно кад то радим; осећам се измрцварено;
горе од тога, осећам се лоше. И знам да могу да их уздрмам само ако
се понашам „као куртон“. Зато сам углавном прождеран и посетиоци
одлазе сити. Одакле им толико времена да се ваљају наоколо у њему
и пишају по њему? Мени је сваки слободан минут гаранција против
губитка; усмртио сам сате и године радећи за друге људе, за њихово
добро. Зар ови немају то искуство? Зар је увек била социјална помоћ,
котрљање низбрдо и слепо зевање? Мислим, шта уопште има да се
каже кад седиш с неким у соби? Шта ту има да се ради? Зато они
желе да оду негде. Занима их ово или оно. Ми излазимо. Какво
спаљивање смећа. Не требају ми филмови, џез-клубови, циркус
делфина. „Како ти уопште можеш да будеш писац?“ питала ме
једном нека од мојих жена. „Тебе ништа живо не занима.“
 Зашто бих морао да волим оно што они воле? Не морам. Да ли ме
то чини нехуманим? И, уколико сам ипак нехуман, зашто они
наваљују да ме хуманизују? Где су моја права? Морам ли увек да се
понашам „као куртон“ да би их задобио (своја права)? Кад год неко
од њих прекардаши (предивна реч) морам да кажем „доста“, и они
увек одлазе повређени као да сам ја крив, као да мени нешто
недостаје.
Ја никад не куцам на врата. Шта они уопште хоће од мене и са
мном? И после сваког кога се отарасим долази неко други. Свет је
пун усамљених људи, а усамљени су пуни отрова. Ја никада нисам
био усамљен. Једна од најбољих ствари у целом мом животу била је
да затворим врата и будем у соби без иког другог у њој.
После тог низа посетилаца заиста сам се разболео — дрхтавица,
грозница, ноге су ми онемоћале, једва сам ходао. све због њих, због
превише њих. Био сам болестан јебених недељу дана. Не покушавам
да изигравам драгоцену и деликатну душу, Џоне. Једна од мојих
бивших жена — Стела — најбоље је то схватила, пила је виски кроз
ноздрве и могла је својим „пал малом“ да задими целу собу за пола
сата, али знала је нешто, рекла је: „Зар људи не схватају да си ти
јебени пустињак?“
То је једна од оних ствари које ми се највише свиђају у нашем
односу: ти ме остављаш на миру и ја остављам тебе на миру и ми
радимо оно што морамо да радимо. Заиста жалим што сам те
угњавио кад је Линда била у свом ноћном бекству. То је било
непрофесионално и одраз слабости; кад следећи пут дође до невоље,
изборићу се с њом под својим кровом. Помогао си тада, хвала ти, али
то убудуће неће бити потребно. Ствари се одвијају у таласима, дижу
се и падају, али онда се пробијемо кроз то на сопствену чистину.
Добро је кад је тако. Али ако Барбара икад почне да те мучи,
слободно зови. Дугујем ти то, а имам то огромно складиште из собе
страве и ужаса које може да те насмеје када ти је смех
најпотребнији. ето.
Хенри Милер. Нисам богзна шта осетио кад је умро, јер сам то
очекивао. Допало ми се што је пред смрт узео да слика и оно што сам
видео је веома добро — топла, врела боја. Мало је живота као што је
његов. У свом писању радио је такве неке ствари, када то нико није
радио. Сломио је тврди црни орах. Увек сам имао проблема да га
читам јер би он одлутао у те Звездане стазе блебетавих онанистичких
контемплација, али то је чинило добре делове још бољим кад би
човек коначно допрео до њих. Али искрено, најчешће бих одустајао.
Лоренс је био друкчији, држао се од почетка до краја, али је Милер
био модернији, мање претенциозан, све док не би уронио у то своје
блебетање. Мислим да је главни проблем који је изазвао (за шта није
он крив) настао онда када је гурао своје радове (ране) и навео друге
да мисле да је то начин на који треба радити, тако да сад имамо те
батаљоне полуписаца који куцају на врата и трубе о својој
генијалности јер су „неоткривени“, а сама чињеница неоткривености
чини их убеђеним у сопствену генијалност, јер „свет још увек није
спреман за њих“.
За већину њих свет никада неће бити спреман; они не знају да
пишу, они једноставно нису додирнути милошћу речи или стила. Бар
не они које сам упознао или сам их читао. Надам се да постоје и они
други. Потребни су нам. Прилично је пусто наоколо. Али чак и код
оних који долазе са својим гитарама, открио сам да најмање
талентовани најгласније урличу, такви су најнаметљивији и
најсигурнији у себе. Спавали су на мојим каучевима и ригали на моје
тепихе и пили моја пића и непрекидно ми говорили о својој
величини. [...]
Не брини за роман.58 Препусти то мени. Ако крене, кренуо је.
Имам неки осећај да хоће. [...]

Џоу Стејпену59, 28. децембра ’80.

[...] био сам једном у лудници, као посетилац, и сећам се како сам
шетао по том њиховом парку и само се смејао са својом девојком,
нисмо могли да престанемо, мислим да је то било зато што смо
осетили да бисмо могли да полудимо, поготово ја. Не могу да
опишем то стање — било је просто радосно бити луд и не бринути
због тога, и онда сам убрао цвет и високо га подигао и махао људима
и нисмо могли да престанемо да се смејемо, махали смо и смејали се
док су лица под седативима буљила у нас. Али кад смо ушли унутра,
кад смо видели пацијенте, постало је чудно, мрачно, издувано,
деловало је устајало, безбојно и бесмислено. Момци и цуре су били
потпуно опуштени, баш као кладе. Нико није летео над кукавичјим
гнездом, само су седели у њему. Наравно, можда је надркани чувар
био забавнији. Нисам га чачкао. Онда сам унутра срео једног од
својих читалаца. На неки начин, то је боље него да сам га срео у
библиотеци града Њујорка.
Добијам многа писма од људи који седе у лудници или у затвору,
и нека од чудних људи са слободе. Углавном говоре да сам им дао
разлог да гурају даље: „Буковски, кад си већ толико сјебан а још си
ту, има шансе и за мене.“ Али ја не пишем да бих спасавао људе;
већином су ми одбојни. Најбоље се осећам када сам потпуно сам.
Покушао сам да одговорим на већину тих писама, поготово људима
у лудници, али је после сваког одговора стизало ново писмо, још
дуже и чудније од претходног. Стиже све више и више писама и
једноставно нема времена да се одговори на њих, не уз хиподром и
опијање и свађе са женом, а ту је и само писање, за себе, за новац и за
себе.
Не знам шта да ти кажем. Откуцам речи и заборавим их. Неко ме
је једном упитао шта је моје животно гесло и рекао сам му: „Не
труди се“. То се односи и на писање. Не трудим се, само куцам, и ако
бих говорио било шта више од тога, онда се трудим.
Као, рецимо, сад пијем овај Конкенон петит сирах, берба ’76. и
слушам класичну музику са радија и имам тај будаласти
капиталистички свраб да створим песму или нешто слично.
Желим ти срећу с твојим људима и срећу са самим собом. Ништа,
наравно, никад не бива како треба, и истински задовољан човек је
безуман човек. Никада неће бити никаквог излаза за нас. Треба само
издржати, уколико си у стању. Понекад посматрам своју мачку како
спава по цео дан и целу ноћ и то ме учи више него све књиге и сва
прошлост. У неко друго време ни то не помаже. У међувремену, ту је
мало вина и тај свраб.
 • 1981 •

Луиз Веб, 9. јануара ’81.

Знам да мислиш да сам курвин син што не одржавам ближи

контакт, али знаш већ како то бива — дај човеку мрвицу славе и он
постаје толико заузет посматрањем своје гузице у огледалу да једва
памти своје стварне почетке. [...]
Са мном је мање-више исто. И даље пијем, куцам на машини и
кладим се на коње. Сада живим у великој кући. Није плаћена, али
живим у њој. Први пут у животу имам толико простора. Добро место
за умирање, претпостављам. Најзад живим са женом која није курва.
Религиозна је, али таква је већина жена. Не могу богзна шта да
урадим у том погледу. То је њена ствар.
Моја срећа је у томе што је претежни део моје славе у Европи.
Тамо не могу да прођем улицом. Овде је добро. Могу да живим
нормалним животом. Поготово у Сан Педру. Стари лучки град пун
радних људи: Мексиканаца, црнаца, Југоса. Суседи ме не гњаве.
Имам 3 мачке и велики терен напољу. Садио сам нешто прошле
године — сада је све зарасло у травуљину. Морам да то доведем у
ред. Ова кућа је сјебана. Овде је живео човек који сам поправљао
водоводне и електричне инсталације. Морам да платим неког да све
то среди. Да пишем за водоинсталатера, електричара и хипотеку.
Добро, није баш тако. И даље је потпуно сулудо седети напољу
испред овог чуда. [...]
 Џону Мартину, 4. фебруара ’81.

Хвала ти за биланс продаје књига. Лепо је видети да су ми деца

тако успешна. Посебно је чудно и лепо што се и старе књиге мрдају.
Не правим разлику између старих и нових. Све их волим.
Мало сам се депримирао романом када сам ти рекао да ћу
поново написати целу ствар. Не могу то, сувише личи на рад у
поштанској служби. Прерадићу неке делове који ми се нису допали,
или се читају без полета. Ако и тада желиш да га објавиш, можеш да
се позабавиш синтаксом и граматиком, али немој превише да га
глачаш. Ако је нешто добро у мом писању то је баш храпавост, оно
што није књижевно. Али добро је да понегде исправиш оно што је
можда превише аљкаво. Хвала ти, много. [...]

16. априла ’81.

Ситуација са Линдом ће вероватно потрајати. [...]

Жалите сиротог писца, он не само што привлачи луде жене, не
само што уништава јетру пићем, он чак нема ни синдикат (осим у
Холивуду), ни понеко радничко право и/или потпору. Заробљен
својом манијом за реч и обично пун презира у односу на пословни
свет, остаје му само да верује другима, а кад се ослони на то
углавном је преварен.
Твој чек на 250$ двапут месечно, што се претвара у 6000
годишње, вероватно ми даје право на бонове за храну. То не
одражава толико моју способност као писца колико лимитирану
дистрибуцију Црног Врапца. Ц. В. може да штампа књиге ретке као
дијаманти и тиме освоји књижевну репутацију, али не купује много
људи дијаманте данас, процентуално. Ти вероватно више правиш
продајом мојих дела у Европи (права на објављивање), продајом
права на џепна издања и слично, плус твој део од тих права које ми
Ц. В. исплаћује. Нема грешке.
Увек ми је изгледало неправедно што се аутору директно не
исплаћују права на објављивање његових дела (и друга повезана
права). За то су криви писци који су били само писци, а не и
пословни људи, па се све што издавачи кажу своди на: „Тако је
одувек било.“ Тада драги мали писци, јер им понестаје талента, што
је најчешће случај са већином талената, гледају како им се смањују
приходи од ауторских права, а пошто су та права све што имају (или
су имали), на основу неког удаљеног биланса из неког удаљеног
места, постају више него огорчени и завршавају у лудницама,
прихватилиштима за беднике или се убијају.
За писца одувек важи популарни концепт да гладује, луди, пати,
убија се. Мислим да је време да уредници и издавачи почну да
гладују, пате, луде и убијају се. Мислим да је време да писци набаце
дебелу стомачину и пију шампањац за доручак. Мислим да је време
да писци спавају са нежним златним девојкама.
Они то неће, наравно, исувише су заинтересовани да запишу
јебену реч док свет проваљује њихова последња врата. И ја сам такав.
Мрзим ово погађање. Радије бих био у Дел Мару и гледао како
јуришају са старта, с дамом која се сунча на плажи, вином које се
хлади у мотелској соби, и портабл писаћом машином под креветом.
Не волим да се погађам. Издавачи су излудели Селина, Х. Милер је
попиздео од њих. Има, било је, још безброј других. Никада не
добијамо оно што нам припада, али добро је ако добијемо и пола од
тога. [...]

Џералду Локлину, 2. августа ’81.

[...] Само да знаш, кад год пређем преко тих мостова ка Лонг Бичу
и када сам са Линдом Ли (виђамо се повремено; она има потребу да
се шири), почињем:
„Еј, могли бисмо да видимо Локлина, можда стоји испред неког
бара.“
„Опет почињеш са том причом?“
„Ако свратимо до Глајдер Ина, видећемо га како седи и пије пиво
с неком дрољом.“
„Убеђена сам у то“, каже Л. Л.
Избацујем главу кроз прозор и урлам: „Еј, Лок!“ [...]
Свиђа ми се Сан Педро. Добро место да се сакријеш, близу
Холивуд парка, Лос Аламитос.60 Нигде дуж обале нећеш наћи јато
песника који пијуцкају еспресо. Има неких мана: нема пристојног
ресторана, а продавнице пића се често затварају у пола 10 увече. Али
како купујем на кутију и увек имам 3-4 флаше у штеку, добро ми је.
Овде постоји нека опуштеност коју нећеш наћи на већини места.
Свиђа ми се.
Филмови, да, углавном бих волео да видим Фереријев. Газара уме
да глуми и има добре очи. Видећемо...
[...] Што се тиче Годарових титлова, не знам француски и био сам
изненађен што ме је потписао. Неки Француз је превео сценарио на
енглески и онда сам то американизовао. Али, с друге стране, Годар је
употребио једну од мојих песама у једној сцени филма и није ме
потписао, осим што смо једне ноћи пили и он ми је увалио ту шаку
франака [...]
Не знам шта да кажем о другим књижевним часописима. Кад их
читам заболи ме глава, приспава ми се, не могу да окрећем
странице, не могу да верујем шта они објављују, 19. век који
изиграва песника, такав ужас да је то невероватно, то је као
промашена шала, поново и поново, а они је увек изнова причају. [...]
Ето, имам картицу Америкен експреса, Визу и БМW, али и даље
пишем, и одувек сам уживао у писању, то је нешто што не спада у
рад, лако је као пити, зато обично спајам једно с другим. Чујем од
других писаца колико је тешко писати, и кад би мени било тако
јебено тешко покушао бих нешто друго. Прошлог месеца сам имао
најдужу блокаду у писању — 7 дана, која је углавном била изазвана
лјудима који су се утрпали између мене и машине. Мартин из Црног
врапца ми је рекао: „Имам толико твојих песама на залихама да бих
могао да избацим још 5-6 књига кад би ти данас умро, и све би биле
добре.“ Он је љубитељ, наравно. Можда би само 3 биле добре. [...]
Могуће је да има неких добрих нових писаца. Надам се. Али не
читам више књиге. Читам новине, резултате трка, бокс мечева.
Укључен ми је тв, неко срање. Чекам борбу Хернс-Леонард.
Примећујеш да сам обрнуо редослед имена и волео бих да се меч
тако и заврши. Дјуран је био само дебели човек. Кад Хернс звекне
Леонарда, то ће бити ударац мршавог човека са мазгиним копитом
на крају рукавице. Мада и Леонард има муда и стила. Ко год победи
мораће дебело то да заслужи.
Желим ти реке доброг вина...

8. августа ’81.

Ето, знаш већ даме, кад почну да траже „ваздуха“, ја им га и

дајем. Ја сам један од оних чудних идиота који налазе огромно
задовољство у самоћи. Налазим задовољства и ван самоће. Како год
окренеш, увек сам у функцији.
Заиста су ми се допале неке од твојих песама у којима си ухватио
овај проблем за рогове, или сисе, и са хумором, стилом и храброшћу
поставио га на своје место. Ниједан од нас не мрзи жене. Ми само не
волимо да нас блефирају у партији покера... [...]

Џоу Стејпену, 8. августа ’81.

[...] Како бих икоме могао да кажем како да пише? Кад седнем
пред ову писаћу машину, најчешће не знам који ће курац да изађе из
ње. Нема никакве потребе за тим приношењем поезије људима, да би
им се наводно показало шта је то. Ако је поезија довољно добра и
довољно снажна, сами ће је открити. Кувар у твом локалном кафеу
разговараће о томе са перачем судова. [...]
 • 1982 •

Мајку Голду61, почетком ’82.

Прилично сам сјебан, тек сам пребродио грип, вратио се са

хиподрома, отварам прву флашу вина. Да, добио сам нове Димне
сигнале, изгледају живо и жестоко. Погледаћу их, део по део. Волим
да читам док кењам, док се купам и у кревету. Приметио део о д. а.
левију.62 Дописивали смо се некад, објавио ми је тада брошуру, дугу
песму Геније гомиле, штампану на ковертама као страницама. Рекао
ми је: „Они ће ово прочитати, али ипак неће схватити шта говориш.“
Ти пандури у Кливленду су га баш притегли, без икаквог разлога.
Никада га нисам срео, али ми је његово самоубиство некако прерано
дошло, можда не за њега, већ за неколико других људи. Његово
писање је тек почињало да се развија. У то време је већина малих
часописа била врло пристојно опремљена и донекле снобовска. Кад
су Блејзек и д. а. дошли са својим шапирографима, то је некима од
нас дало собицу за рад, и не знам да ли смо писали више писама, или
више песама, или више критичких чланака (у ствари бомбастичних
реклама). Понекад би се песме и писма спајали. Све је то било у
реду, играли смо опуштену игру, и било је узбудљиво, као и то време
— фабрички радници и клошари се играју са речима. Чак сам и ја
објавио три броја једног часописа. Трудио сам се да моја одбијања
рукописа буду што љубазнија, али су неки одговори на њих били
заиста опширни. И усрани. Једна релативно славна песникиња из тог
времена написала је после мог одбијања:
„Како се усуђујете да ме одбијете? Шта ви уопште знате о писању,
Буковски? Где сте ви уопште објављивани? Ви сте само пијандура и
развратник!“ Добро, био сам то, али... онда је кренула да ми ређа сва
своја издања, књиге и часописе, и сва места где их је читала.
Она није имала ни трунке стила, рођаче, и осетио сам то у њеном
писању.
Никада ми неће бити јасно како чињеница да је често
објављивана може неку особу уверити да припада елити. Песници су
заиста најнижи ниво — изузев саме форме. Али често и у њој.
Водоинсталатер ми, рецимо, улива много веће страхопоштовање од
песника. Водоинсталатер може заиста да уради нешто корисно за
мене и да ме глава не заболи. Осим тога, 9 од десет пута је боље пити
с њим.

Луиз Веб, 27. јануара ’82.

Пијем мање-више исто као увек, али ми је изгледа углавном

добро. Не осећам леви палац на нози и јетра ми је вероватно отишла,
не желим да мислим о томе. Докле год могу да седим овде и куцам,
то је довољно. Још сам са Линдом Ли и 3 мачке: Бучом, Пираном и
Манксом.63 Манкс је једног дана дошао скоро мртав пред врата.
Узели смо га, угојили, онда је дошао пијани пријатељ и прегазио га.
Мачак је само гледао у мене док се то дешавало. Одвели смо га код
ветеринара. Рендген. Он уопште није Манкс. Ветеринар каже да му
је неко одрезао реп. И устрељен је, сачма је још у њему, и прегажен
једном раније — зарасла кичма. Још је и зрикав. Рекао је да
вероватно никад више неће проходати. Сада јурца, исплаженог
језика, зрикав. Жестоко је луд.64 [...]

Џералду Локлину, 14. марта ’82.

 [...] Када размишљаш о томе да је Фанте написао Бункер Хил
диктирајући га својој жени зато што је био слеп и ампутираних ногу,
мораш знати да је он заокружио своје поље. Недавно сам отишао да
га посетим у болници и прилично је лоше изгледао. Тек се ишчупао
из унутрашњег крварења (и ја сам прошао кроз то, али и даље не
умем то да напишем.65) Све у свему, ето њега како говори о свом
новом роману.
Покушао сам да му сугеришем да би требало да пише о томе шта
му се десило у вези са његовом личном и ужасном судбином, али
мислим да неће. То би било лудило од приче, знаш већ, како људи
почну да те третирају када ниси више исти као они. [...]

9. маја ’82.

[...] Проблем са баровима је што су исти као хиподроми: тамо иду

само они надосаднији и најодбојнији. Добро, јебига, заборави. Пијем
ово вино овде и баљезгам... Волео бих да те питам само једну ствар?
Шта мушкарац може да учини у вези са женом? Када упознаш жену,
она као да ти показује колико се разликује од других жена, али када
се упустиш дубље у везу с њом, она се одједном мења и постаје
идентично (с врло минималним варијацијама) иста као она која јој је
претходила и она која је тој претходила и она која је...
Ово писмо не тражи одговор, драги мој, јер он не постоји.

Џону Мартину, 15. јула ’82.

[...] Тај човек мисли да ће жена појебати мушкарца зато што је

„богат и славан“. То може да их привуче, али мушкарац бива појебан
зато што је решио да буде појебан. Некада сам мислио да је јебање
нешто врло магично и пожељно. А углавном је само тежак рад да
помогнеш егу. Оно што омогућава мушкарцу да буде појебан је
његова „расположивост“. Много пре него што сам постао „богат и
славан“ само сам седео и пио вино и буљио у зидове. Како се то
дешавало, заиста не знам. Али увек сам био ту. Појебао сам једном 3
жене у истој ноћи јер су се све нашле у мојој хотелској соби. Само
треба да си тамо и да осећаш како то радиш само да би то радио.
Нисам тада био писац, био сам пијанац. У једном периоду свог
живота престао сам да јебем зато што сам сматрао да није вредно
напора. Онда сам упознао Линду Кинг и она ме је вратила мојим
старим страћеним навикама, али била је толико сјебана сексом да
сам морао да прођем кроз све позе, све трикове, све то срање.
Прошао сам кроз све то, и био сам у томе и нисам био у томе. Када је
то пукло решио сам да мало истражујем. Сто је само значило
ускакање у кревет и јебање жена, јер оне то заиста желе, мислим чак
и више него мушкарци. И тако сам окончао своје истраживање. И
написао књигу. [...]

Алу Фогелу, 6. августа ’82.

[...] Имам много проблема са женама, без обзира с којом сам. Оне
пре свега не верују да клађење на коње може бити исто тако лепа
наука као што је прављење атомске бомбе или играње врхунске
партије шаха. Оне само желе да им кажеш како им лепо изгледа коса
и да стерају ону ствар у центар свога бића. Немам ништа против да
то радим, смета ми само кад постану малоумне и блебећу о
ништавностима. Као што је „Субота вече уживо“. Или неки јебени
филм. „Ја правим сопствене филмове“, говорим. Оне не знају о ком
курцу причам. [...]
Блудни син је објављен. сада ћеш знати зашто бих се кладио на
било шта осим на људски род.
 Џералду Локлину, 2. децембра ’82.

[...] Има бар 20 година откако си ми дојадили барови. сада пијем

сам. Хемингвеј је рекао да је доказ да си прави алкос. Не смета ми
што сам алкос, осим што ми је жао оног што је остало од моје јетре.
али кад имаш 62 године мислим да је сваки дан који изгураш
поклоњен. сада пијем. можда зато терам даље са том причом. као
што то ради тип за шанком поред тебе. какви досадни људи. треба им
неко с ким би попричали. то је још један од разлога што не идем на
та места. усамљени људи су досадни. [...]
Што се тиче људи који пишу о другим писцима за које мисле да
су их познавали, о другим писцима којима се посрећило, или су
добри, или и једно и друго, такви само желе повезаност са њима...
„Био сам са Норманом Мајлером кад се напио и попишао се у свој
шешир...“ Наравно, они имају право да пишу о чему год желе, једини
њихов проблем је што не умеју добро да пишу. Мене заиста не
занима шта пишу о мени: што је злобније и што даље од истине, боље
ће се продавати моје књиге и бићу све даље од кухиња војске спаса.
Најгоре што можеш да учиниш је да им негде одговориш или их
поменеш по имену. Када пас лаје на тебе, не лајеш на њега. Добро,
када пас то понекад учини, лајем и ја... али знаш на шта мислим. [...]
 • 1983 •

Џералду Локлину, 16. јануара ’83.

[...] Пре неку ноћ јавила ми се Линда Кинг и рекла ми

кокодакавим гласом да ће написати књигу о нашој вези и да ће
употребити нека од љубавних писама која сам јој писао. Пожелео
сам јој срећу.
Такви су људи. У недавном броју Читаоца тај тип каже овако
нешто: „Буковског је сада припитомила његова последња жена и сада
је срећан, тако да су његови најбољи дани као писца највероватније
прошлост...“
Можда постоји још један Буковски, али овај овде нема жену, овај
највећи део времена живи сам. У истом чланку тај тип тврди да
Фанте и даље пише у својој кући у Малибуу. А Фанте је у болници
слеп и без ногу, и Фантеовима ће кућа вероватно бити продата због
болничких рачуна.
[...] Да, рад на филму — то је као да дркаш сваког дана и онда
покушаш да га дигнеш кад се деси нешто стварно. Али Фанте је био
сиромашан, књиге се нису продавале. Наравно, рад у фабрици би му
оставио више простора, али он то није знао.
Изгледало је боље вечерати код Чејсена и Мусоа, упознати
Фокнера, Синклера Луиса, и тако даље... [...]

Алу Фогелу, 5. фебруара ’83.

 Хвала за причу и помињање Бука у њој. Али надам се да те твоја
стара даме не пегла што читаш Бука. Ја немам више стару даму, дао
сам јој слободу да ради шта год жели кад сам закључио да она сматра
како је ја ограничавам. Не желим поред себе никог ко мисли да му
стављам брњицу. Она ионако скоро никад није била ту, а сада, кад
уопште није ту, сигуран сам да се обоје осећамо боље. [...]

Џералду Локлину, 13. августа ’83.

[...] Ево одговора на твоја питања.

[...] Пишем једну кратку причу месечно за Хај-тајмс. Почео
роман Уличарка, бацио га. Прелазим на други под називом Будала.
Ако изнесе сам себе, довршићу га; ако почне да труне или се
претвори у тежак рад, бацићу и њега.
[...] Да, добијао сам писма и позиве секс-часописа с великим
тиражима за које сам некад писао. Слао сам им нешто, али рекли су
да је то превише, чак и за њих. Не акам се више с тим. Велики
немачки часопис је тражио нешто, па сам им послао исту причу
(„Крмак“), али ми нису чак ни одговорили... Претпостављам да
користим ту причу да бих се отарасио људи. Не волим да
прилагођавам свој материјал. Волим колумну, редовну рубрику
негде где могу да се распојасам. Све друго је сувише тесно, сувише
глупо.
Барфлај седи и чека, као што и раде пијанци за шанком.66 Можда
једног дана и буде нешто од тога. То није лош сценарио, али многи
људи с парама мисле да није вредан снимања филма. Наравно,
продуценти нису у праву, али углавном јесу... У Причама о обичном
лудилу нисам препознао песника као неког кога сам икад упознао.
Он је тако дружељубив момак, глатка њушка, и никад се не напије
толико да испадне кроз прозор или нешто слично. Његово лудило је
досадно. То је само нека италијанска идеја о америчком песнику. И
дугују ми новац. Сто је вероватно још једна италијанска идеја, да ми
не треба новац. Шта је уопште песник?
Добар је осећај писати све то. Кад једном седнеш пред машину то
је као да гледаш филм, добар филм. Зао ми је, али све се своди на
исто: песма, прича, роман, најсрећнији сам кад завршим интервјуе
па могу да се вратим писању, флаши и хиподрому.
Да, пијем кад пишем. Зашто да не? Волим да то буде забавно. Ако
сеја забављам за овом машином, можда ће се и неко други забавити.
[...]
Ако има неке промене, рецимо да је ова: више измишљам, мање
узимам из свог живота. Уморио сам се од себе, а убеђен сам да су се
и други уморили... Наравно, више мислим о смрти, али још ништа не
пробија. То је сагорело. Спреман сам да умрем, то је ништа. [...]
Новији „експозеи“ о Буковском у малим шапирографским
издањима од 500 примерака заиста су тужни.67 Људи који су ме
негде срели и мисле да је то велика ствар. С друге стране, чудно ми
је кад чујем да су тада мислили нешто као: Буковски се плашио да ћу
му украсти жену. Буковски се плашио да ће неки млади писац
заузети његово место. Много тога што никад нисам ни помислио.
Они би тако мислили да су били Буковски, зато и нису били. [...]

Џону Мартину, 11. октобра ’83.

[...] Линда постаје све гора. Не знам да ли ћу икада бити у стању

да напишем тај роман. Људи који мисле да сам успео у животу и да
уживам у миру и слави, ништа не знају. Живео сам са толико лудих
жена. Мислим да је феминизам потпуно слудео неке од њих. То их
чини толико важним и свесним свог идентитета и својих потреба да
потпуно занемарују осећања мушкараца са којима живе. Сигуран
сам да нису све жене овако настројене, али јесу многе које су на
ивици хистерије зато што старе, зато што нису успеле у ономе што су
индивидуално хтеле да постигну, да постану... тако да им је најлакши
излаз да се лате екстремног замерања и освете мушкарцима или
мушкарцу с којим живе. То им олакшава савест и даје им потребног
кривца за све, неопходан изговор за своје изјаловљене животе. А
уколико мушкарац пружи отпор против ограда које су саме
поставиле, онда је он мушка шовинистичка свиња. А уколико не
пружи отпор, онда постаје спермодавац и/или духовни евнух. Улице
и универзитети су препуни таквих. Даме им држе муда у кесици, и
почињу да изгледају и облаче се и понашају се као мушкарци, а
мушкарци постају све женственији. Своди се на то да сваки
мушкарац мора да спасава самог себе, чак и ако то значи самачки
живот, који, при постојећим околностима, уопште не изгледа као
нешто тешко. Ја и даље трпим напаст ерекција, али након батаљона
харпија с којима сам живео заиста зазирем од тога да посветим
поменуту укрућеност новим женама, само због стравичне цене коју
треба платити. Како постајем све старији, ако будем старио тако што
ћу пићем отклањати своје туге, вероватно ће ми бити потребнија
медицинска сестра, а онда ћу можда и тада добити неко пушење на
степеништу, или бити појебан у колицима. Ма добро, или није тако
добро, не можемо променити устројство, можемо се само трудити да
га што дуже избегавамо. Џоне, ја знам да никада нећеш употребити
овај одломак као новогодишњу честитку68, али опроштено ти је.
Слушам Брукнера, а свеједно је прелепа и чудесна ноћ.

Лерију „Пацову“ Сломену, 11. новембра ’83.

[...] Исусе, сада се дружим с агентима џокеја и тренерима коња.

Напио се с некима од њих пре неко вече. Сада по целим колима
имам налепнице паркинга клуба хиподрома и налепнице власника и
тренера. Паркирам бесплатно испред главног улаза и имам
пропуснице за клуб хиподрома и седишта у ложи хиподрома Санта
Анита и Лос Аламитос. По дану се кладим у Анити, а онда возим
преко мостова на ноћне трке. Јебеш писање.
Успешнији сам у клађењу од свих њих. Покушали су да ми
измаме систем док сам био пијан, али сам им увалио неке лажне
смернице. Нека сами пронађу сопствени пут до куће...
Добио сам своју фотографију у боји, снимљену у кругу добитника
у Санта Анити, човече, виси ми на зиду.
 • 1984 •

Џону Мартину, почетком фебруара ’84.

[...] Нема тог њујоршког издавача који би ме купио од Црног

врапца. Манимо се тих дркаџија с њиховим шапирографским
душама. Ти си уложио деценије рада да ме објавиш у лепом формату
који је омогућио мом раду да оде у цео свет, а они мисле да ћу ја
рећи: „У реду, само изволите, шта желите?“ Где су они били кад сам
трунуо у поштанској служби? Где су били кад је све било тако
немогуће и излуђујуће одвратно? Ти си био ту. И помогао си. А сад
они мисле да ћу тек тако да им понудим нешто.
Мука ми је од њих. То је увреда и тебе и мене. [...]

Сузи, 1. марта ’84.

Здраво Сузи,
Да, има много људи којима се не свиђа то што радим, али мени је
свеједно: кад бих лично срео те људе, вероватно се ни они мени не би
свидели. Што се тиче жена, многе жене су кучке и убице, и спавао
сам са некима од њих. Ако је неки црнац или азијат или кепец
курвин син, увек ћу то рећи. Људи се вређају јер су увредљиве
природе. Бели амерички мушкарац је можда једина личност о којој
можеш слободно да пишеш све најгоре. Сто би требало да ти каже
нешто...
У овој земљи, жене владају мушкарцима, они су подлегли покрету
Ослобођења жена, до те мере да многи од њих изгледају и понашају
се као жене. Можда је једина разлика у томе што жена има сисе и
веће дупе. Сексуални органи друкчији, да, али мислим да неки од
типова трпају своје курчеве себи у дупе, надајући се да ће онда
личити на пичку. А најгори мушкарац је онај који је забринут за
женска права. То је отворено просјачење, покушај да на
најмизернији начин освојиш неке поене.
Ја не сматрам жену инфериорнијом од себе, само различиту, и
увек ће бити проблема због те разлике, упоредо с радостима.
Најбоље што ико може да уради је да буде што више оно што јесте,
уместо да буде обликован диктатом масе, стилом, итд. Наравно,
већина људи је потпуно збрисана системом образовања, црквом,
државом и потребом да преживе. И они ће бити увређени било чиме
што се супротставља ономе чиме су пуњени, а они су. пуњени, пуњене
ћурке, пуњене кобасице, пуњене кесе гована. Чак им ни смрт не указује
част, јер узима само месо, а не душу, не истинску храброст, ништа
што је имало занимљиво. Говорим нешто од овог овде јер сам се
уморио од напада мољаца на мој рад ... Христе, скоро да заборављам
да им се смејем... јој...
Филм Приче о обичном лудилу је комично лош. Газара изгледа као
самозадовољни тупан. Невероватан је, кад држи ноге неке девојке на
плажи и стење неку од мојих раних песама о атомској бомби... Али
скоро цео филм је више него лош. А Газара стално цима вино из
флаше, али се никад не напије. Вода, шта? Седео сам током тог
филма и испијао боце вина и урлао против читаве те грозоте. Нисам
био бесан, али какво сам гађење осетио.
Желим ти срећу са романом. Не волим правила, она су прављена
да буду кршена. Али рекао бих да је најбоље да никад не пишеш осим
ако стварно осећаш да ти се пише, то мора да изађе као врела говна
ујутру, после солидног наливања пивом. Зато слушај, сада ћу... сада
ћу да отчепим нову флашу вина и поиграм се мало са овом
машином. Надам се да ћу умрети на овој стрвини. [...]
 Алу Берлинском, 15. марта ’84.

[...] Читао сам Страшне године од Карес Крозби.69 Сви ти људи су

само путовали наоколо, јели, ишли на забаве и куцали на врата
славних. Чак су и злоупотребљавали сеоски свет без икакве свести о
томе. Карес је објавила једну од мојих првих прича и увек сам се
питао зашто. Сада знам. Била је то прича о човеку нежних руку који
седи у затвору. Јебига.70 [...]

Џералду Локлину, 22. јуна ’84.

[...] Има оваквих жена и онаквих жена. Углавном жена. Неке ће

посегнути испод стола и ухватити непознатог типа за јаја кад одеш
на пишање, и ако нешто наслутиш оптужиће те за љубомору. Али
учини ти то њима, оне то неће поднети, нема шансе. Добро, не
мислим сад да ухватиш типа за јаја! Знаш на шта мислим... [...]

Вилијему Пакарду, 13. јула ’84.

Волим твоја одбијања рукописа. Духовита су, али авај, одбијени

се неће смејати. Двапут сам био уредник часописа (малих), и кратко
је трајало. Али довољно да спознам колико ти стихоклепци умеју да
буду извештачени, непријатни и самоуверени. И што су горе писали,
гаднији су били. Погрешио сам, у почетку, што сам слао лична
одбијања на две-три странице, објашњавајући им шта ми се не
допада, и какво би писање требало да буде. [...]
 Изгледа да има много снобизма код људи који пишу, чак и код
оних који добро пишу. [...] Зато ће увек бити проблем кад их
одбијеш, они ће увек сматрати да је то из погрешног разлога. Тешко
да постоји неки скроман писац. Поготово лош а скроман писац. Али
ако треба да се бавиш с њима само кроз преписку, то и није тако
лоше. Личне посете су оно најгоре: ти пишеш, они пишу, бинго,
одмах очекују неко братимљење. Више волим друштво мачака.
Виђам довољно људи сваког дана и оно најбоље код већине њих је
што не пишу. [...]
Ево једног одбијања.

Ово је одбијање рукописа, а већина онога што нам

стиже мора бити одбијено, иначе би наш часопис био
десет миља дугачак и нико не би имао пара да га купи,
чак и кад бисмо имали пара да га штампамо.
И ми смо много пута одбијани и бићемо поново и
поново одбијани. То морате да очекујете у овом послу.
А кад се то деси, можете или да одустанете, или да
пишете боље, или да то понудите другом часопису.
Истина је да је одбијање понекад неоправдано. Наше
мишљење није коначан суд или било шта слично. То је
само одраз нашег укуса или недостатка истог. Али ми
можемо само да наставимо са својим послом, најбоље
што умемо.
Добро је што сте покушали код нас и омогућили нам да
прочитамо ваш рад. Ми зависимо једино од онога што
нам стиже поштом. Били бисмо несрећни и немоћни
без прилога. Ово одбијање не значи да не очекујемо
неки нови прилог од вас ако пожелите да нам опет
пошаљете нешто. Зато је ово одбијање личне природе и
не баш личне природе, и ако нам опет пошаљете нешто
а ми закључимо да вас још једном морамо одбити,
можда ћемо до тада имати нови образац одбијања
рукописа, да вам не буде превише досадно да га читате,
 или да нам нешто замерите, или, можда, на крају
крајева, неће бити потребе за одбијањем, што ће
обрадовати вас, што ће обрадовати нас, и што ће,
надамо се, обрадовати наше читаоце. У супротном —

Стефену Кеслеру71, 10. септембра ’84.

[...] Ја нисам ни уредник ни издавач, али је моје поштанско

сандуче препуно уметничких „радова“. Давим се овде у папиру. А ту
су и писма. Углавном од младих девојака које мисле да би могле да
ме заинтересују. Младе девојке прерастају у велике проблеме.
Ништа није бесплатно. Једном у сто година добијем неки добар
рукопис и трудим се да им препоручим коме да га понуде, и био сам
срећан кад сам видео да је нешто од тога објављено. Мислим да
нисам направио никаква велика открића, осим можда Фантеа, а Х. Л.
Менкен га је први открио пре скоро 50 година. [...]

Алу Фогелу, 27. септембра ’84.

[...] Добро, теби можда требају невоље са женама да би ти живот

био узбудљивији. И ја сам се хранио тиме. Али жена не разуме
коцкара, а уколико још и пишеш, мораш с њима да се бориш за то
своје време. Знаш, седење у биоскопу је можда нешто најјаловије
што знам. Ја волим да стварам сопствену акцију. Гледање у те
целулоидне мајмуне који пизде над тривијалним бесмислицама, то
ме, ето, штроји. [...]

Џону Мартину, 22. новембра ’84.

 Ето, прочитао сам War All the Time и мислим да песме држе
странице на окупу. Направио си добар избор, распоред и равнотежу
једних песама у односу на друге. Теку скоро као прича. Ти знаш шта
радиш. Треба интуиције и времена да би се направио такав
аранжман. То је само рад, али ти волиш то што радиш. [...]
Сигуран сам да је много оних који мисле да би и сами могли то
исто да ураде. Нема шансе. Чак и када би им рекао шта да раде, не
би успели. Они би да све ураде на лак начин. Они би да седе и
ћаскају и мотају џоинте. Они позирају, не раде.
Велика је срећа у мом животу да сте се ти и Карл Вајснер
заинтересовали за мој рад, и то у време кад га није било много. И
Карл ради као луд. Као и ти: кад нешто хоћеш да урадиш, ти то и
урадиш. И обојица сте то урадили. [...]

Стефену Кеслеру, 28. децембра ’84.

[...] Објављене песме 1981-1984 само су шестина онога што сам

написао. Не кажем да су све у преосталих пет шестина изузетне, али
могуће је да неке од њих јесу. Џон Мартин има поприличну гомилу
необјављеног материјала из последње две деценије. Постоји велика
шанса, ако света и даље буде, да ће Џон Мартин сваке године моћи
да објави по једну нову књигу Буковског, добрих 5 или 6 или 7
година, можда чак и дуже, што зависи од тога колико ћу још дуго
пити ово добро вино. Наравно, све ће то бити ван мог дохвата: бићу
доле у Хаду и кладићу се на коње. [...]
 • 1985 •

Стефену Кеслеру, 15. јануара ’85.

[...] Да, знам да си Мајстор. И да боље од икога излазиш на крај с

таквим стварима као што су интервјуи. Али морам да кажем „не“, јер
ми је заиста доста свега тога. Двапут сам одвалио дупе сатима
причајући људима који су хтели да раде биографију о мени. Ништа
се није десило. Није да је то нешто важно, већ само та енергија
страћених сати. [...] Онда сам причао шездесет сати за видео.
Мислим да ће у јануару почети да се приказује на француској
националној телевизији. Треба да иде у деловима од по 3 до 6 минута
из ноћи у ноћ, зависи од тога колико ће неком требати да баци бомбу
на тв-станицу.
Оно што хоћу да кажем је да ми је више мука да говорим о себи.
Треба ми нека поштеда од тога. [...]
Писање је оно главно у вези са писањем, а не причање о писању.
Сећам се, можда пре пар деценија, кад год бих отворио неки
часопис, у њему је био интервју са Хенри Милером или А.
Гинзбергом или Бароузом. Милер би понекад и рекао нешто, али Г.
је само театрално срао, а Бароуз је био сморен и досадан. Али они
нису знали како да кажу „не“, па су само настављали да се појављују
овде и онде, говорећи било шта. [...]

Вилијему Пакарду, фебруара ’85.

 [...] Највише ми се допао Џемс Дики,72 оно о блокадама у писању.
То што он каже је сушта истина: нема довољно времена. Он не мисли
да га одвлачи финале рагбија или тимарење свог коња, оно на шта он
мисли је факат да морамо да одрадимо све на шта смо приморани,
да нас скотови не би дочепали: да платимо рачуне, певамо за берзу
рада, пазимо да су гуме прописно надуване, добијемо поклоне за
рођендан и Божић, тражимо Христа или Ђавола, обнављамо
регистрацију возила, перемо зубе, купујемо нове ципеле, прегледамо
црева, свађамо се са супротним полом; 90.000 лица на спортском
догађају; смрт, болест, чему терати даље?
Једном сам написао причу о човеку које је решио да игнорише
све те ствари, и прича завршава тако што он пузи под креветом (сам)
и пиша у марамицу док они убацују сузавац и упадају с пушкама да
га убију... Издавачи су рекли да то „није реално“, па сам поцепао
причу.
Месец дана касније, нека црнкиња по имену Б. Лав, упуцана је
зато што није платила рачун за плин.
Онда су ту увек неки људи којима смо потребни из овог или оног
разлога. Понекад су ти разлози на свом месту, а понекад нису. Али
пакао је тај који ће коначно пресудити.
Добро, рецимо да смо заиста све обавили и посветили се писању.
Шта ће се тада десити? Пруст у соби обложеној плутом? Лепо, али
недовољно. Ако треба добро да напишемо то што хоћемо морамо
увидети права пацова, бубашваба, гњаватора и девојака што обилазе
паркинг-сатове. Ако се не ускладимо са свим тим, сјебаће нас већ
уврнута трака на машини. Не кажем да морамо да урадимо оно што
је исправно и чему смо научени, али морамо да урадимо оно што је
инстинктивно.
Људскост и реч не могу се раздвојити. Уради било шта друго и
пробиће се лаж. То је један од оних јебених закона. И добрих. [...]
 25. јуна ’85.

[...] Могло би се рећи да сам одувек био жртва гласина: „Он бије
своју жену...“
„Он не плаћа издржавање за дете...“
„Он напаствује децу...“
„Умро је, пре неки дан...“
Пре неколико година читао сам у неким новинама интервју с
локалним песником и песник је питао свог професора енглеског:
„Шта мислите о Буковском?“ а профа му је одговорио: „Он је јебени
нациста. Рођену би мајку продао за долар.“ [...]

Џону Мартину, јуна ’85.

[...] Ти си издавач, уредник, читач рукописа, рачуновођа,

публициста и бог би га знао шта још, док слушаш такозване Великане
како стењу и гунђају преко телефона о свим могућим тривијалним
проблемима, нежним незнатним невољама које муче свако живо
биће, али које њих посебно погађају, зато што су тако преосетљиви и
изабрани, такозвани богомдани стоструки генији.
Ти радиш свој јебени посао и радиш га добро, веома добро, али
оно што мене мучи, чак и ако не мучи тебе, је то што сматрам
потпуним недостатком признања оног што радиш, што си урадио и
што настављаш да радиш, неуморно и са толико воље. Усудио бих се
да кажем да си током три деценије објавио читав књижевни корпус
који је непревазиђен у историји америчког издаваштва. А шта је
речено о теби? Није да је теби то потребно, само је мени потребно за
тебе. Не волим када Шампиони остају непримећени.
 Проблем је што си током обављања свог посла жртвовао време
потребно за одласке на коктел-забаве и лјубљење гузица медијима и
универзитетским креатурама који би те уздигли у круг својих
досадних важних величина што базде на смрт. [...]

Вилијему Пакарду, 15. јула ’85.

[...] Срео сам свог старог доктора у недељу на хиподрому — моје

тело се често кочило као камен бола док сам радио у пошти, и патио
сам од вртоглавица, па ми је он писао моја мала оправдања за
управу. Увек ме пуштао да седим у његовој ординацији и пијем пиво
док сам чекао свој ред, а онда би ми пришао и рекао: „Јебига, та
жена има рак дупета, читаво јој је дупе поједено а она никако да
умре!“
Све у свему, био је пијан на хиподрому, по свом обичају, па сам
му пришао и рекао му: „Види, докторе, треба ми бесплатан лекарски
савет...“ па сам му показао руку и упитао: „Да ли је ово рак коже?“ А
он је погледао и рекао: „Треба то да скинеш.“ А ја њему: „Само сам
хтео да знам шта је, не шта треба да радим...“
„Пре неки дан сам имао само седам пацијената“, рекао ми је, „а
следећег дана само једног. Дођи до мене, ја сам јефтин.“
„Како бираш своје коње?“ упитао сам.
„Бармен их бира за мене“, одговорио је.
Знао сам тада да треба да одем од њега, али он је наставио да
говори, а онда су коњи изашли на старт.
„Извини“, рекао сам, „али морам да погледам трку.“
Дрекнуо је за мном док сам одлазио: „Зашто би који курац гледао
трку? То ништа неће променити.“
Био је у праву, наравно. [...]
 крајем јула ’85.

Јесам ли то ја или су то оне? Упознао сам дворишне даме и даме

са спрата што цветају на сунцу, био сам шутиран и застрашиван и
постајао сам више него зловољан и потиштен њиховим вриштавим
приговорима, обично у рано јутро, као да су, напунивши ноћу
батерије, пуштане на мене отварањем новог дана.
Да ли је то оно за шта и са чиме живимо?
Чак и кад бисмо преиначили све што је узето у обзир и
претпоставили да смо сами криви — да ли бисмо бар дошли до
смисла ове непрестане харанге, бескрајне, безумне, осветољубиве?
Секс, љубав, дужност, бог, породица нису ту да би се човек с њима
погађао за и против среће, а ми чак и не тражимо срећу, само мало
мање бола.
Понекад, након што сам данима и годинама слушао то вриштање
женског лица, питам се да ли сам заиста крив за појаву тих мрачних,
морбидних циркуских тачака које се понављају у недоглед. Ово може
да изгледа као нељубазан опис свега тога — али ако ја имам неку
ману, то је љубазност. И то ме заробљава. Без обзира шта жена пљује
на мој рачун.
Упознао сам жене свих величина, свих статуса, образовања и
искуства, и енергија из средишта њиховог бића испољавала се као
непрестани гнев против било чега око њих — и најнезнатније
ометање њихових тренутних потреба изазива све могуће погрде и
озлојеђеност.
Тако да нисам само ја, то је све и свако, и сам Христ зна, довољно
сам обесхрабрен општим и неопштим збивањима.
Али одакле долази тај непрестани немир што просипа жуч преко
било које шансе за један пристојан дан?
ПМС, заиста, ПМС заувек.
[...] Све у свему, била је дуга ноћ овде и зато куцам овако нешто.
Срећа за све нас, мушке и женске, је што има и других ствари
наоколо, других призора, других сцена, нечега што може да нас
избави од свега овога, и када дође смрт, то једва да ће бити неки
напор — не осим ако пођу за нама, програмиране у својој несрећи.

крајем августа ’85.

[...] Цензура постоји захваљујући томе што наше образовне

институције не образују, а Црква је и даље ту, и вуче за собом ногу
хиљаду година иза садашњег времена. Лажни морал је болест људи
којима је од малих ногу речено шта да мисле и како да се понашају;
ретки икад користе свој мисаони систем да преиспитају оно чему су
научени. Говорим о живим мртвацима, они гамижу као муве по овом
говнету од земље.
Што се тиче брака,73 ако ме то упропасти као писца, онда
заслужујем да пропаднем. Сам Христ зна, неке од тих лаких дама су
се солидно потрудиле да ми стрпају муда у своје торбице. [...]

крајем октобра ’85.

[...] Добио сам гигантску трку с неким мамлазом на аутопуту

Пасадене јутрос, мамурлук од 3 боце гаме божолеа дизао ми се из
муда и пролазио кроз теме моје Вијонске главе, убрзао сам на 140 на
Ђавољој кривини где се месо и кости често раздвајају у блеску
распламсалог ништавила и он је остао позади, пребацио је из пете у
четврту и аблендовао у знак предаје. То ће их научити да се не
зајебавају са Самоубиством. [...]
Понекад пожелим да сам тај старац што седи на врху планине и
живи од купина, скакаваца или чега год. Не бих морао да се бакћем
са ужагрелим очима и лажљивом тупошћу своје сабраће, али
признајем да падам на модерне водоводне инсталације и хиподром.
Добро, подигао сам сопствену гомилицу ђубрива и ту седим
разбацујући говна наоколо. Постоје мала и велика кајања. И
одвратно је то рећи, али... никада нисам упознао човека какав бих
радије пожелео да будем. А чак и ако сам у заблуди, онда је то
срећна заблуда.
 • 1986 •

Алу Берлинском, 8. јануара ’86.

[...] мој кућни живот овде прерастао је у ноћну мору. Сада нисам
способан да пишем о овом периоду свог живота и можда никад нећу
бити, али ако икад добијем простора за то, биће то роман у односу на
који ће Пошта, Фактотум и Блудни син изгледати као приче из
вртића. Неки људи изгледа замишљају како сада лебдим у свету
лаких снова... Кад би само знали...
Да, проклети богови су увек волели да се играју са мном. Ја сам
једна од њихових омиљених играчака.

Вилијему Пакарду, 28. јануара ’86.

Узео си пет песама, и без обзира што сам већ дуго у овој игри, то
ме је стварно дигло, високо ме дигло. И дошло је кад је стварно било
потребно — све друге околности у мом животу јебу ме уздуж и
попреко (нећеш добити списак, замишљам да добијаш довољно
прљавог веша од других песника).
... Свратио сам не тако давно до тог хотела и још је тамо, мада мој
другар са портирнице није више ту, могу да видим прозор са кога
сам једне ноћи висио на стопалима, још га видим из уличице иза
хотела, и кад поново гледам горе на тај четврти спрат, скоро могу да
осетим исту ону сулуду младу навалу крви, горе-доле у рукама, и
ковитлац у мозгу, скоро да се поново осећам млад, као кад сам сваке
ноћи затварао барове и понекад се излажење из њих са пијаном
женском газелом чинило као коначни смисао и коначна победа.
Сада овде дилују дрогу, место базди на убиство и мрак и пубови
ту више не залазе. [...]

23. фебруара ’86.

Хвала ти на добром писму. Не знам шта се то десило са мном у

последње време: некада сам се с мало више стила носио са
несрећом. Мислим да се на крају све своди на умор. Део оног што је
остало од мене гаји тај чудан сан о миру, не тоталном миру, већ
делићима и парчићима мира. То се једноставно не дешава. Зато ћу
просто морати да одбацим тај сан и терам даље са оним што
преостаје.
Мислим да сви морамо да жонглирамо и прилагођавамо своје
замисли док идемо даље. Ја сам само прошао тешку трку тако што
сам морао да газим кроз говна која тешко да сам ја створио. Мада
никад ниси сигуран. Самом чињеницом што смо живи као да смо
квалификовани за било шта што може да нас снађе.
Све у свему, сада као да је мало боље. [...] Увек сам био једна од
оних душа које су мање-више опуштене, под било каквим
околностима. Не треба ми много за срећу и треба ми врло мало,
можда скоро ништа, можда и ништа, да бих био задовољан. Мале
ствари ме радују, а чак и у најгорем стању ретко осећам гнев, само
згађеност.
А писање, као стари другар, као да је увек ту за мене. Кад
најдубље потонем добијем једну врсту писања, кад сам задовољан —
другу. А кад сам срећан, опет неку нову.
Писање није све, али вреди. Користим и терапију хиподромом.
Јуче сам изашао са 313$ добитка. Није све у новцу, али је новац,
признајем, мелем када приходи од права споро пристижу. Хиподром
више служи за заборав и за извођење мађионичарских трикова. Када
твој коњ стигне први, то је као да контролишеш део свемира — као да
имаш унутрашњу руку која управља силама. И лакше заборавиш
гомилу тривијалног срања које ти витла по мозгу. Поједени смо
стотинама тричавих ствари које треба обавити сваког дана. Наравно,
можеш само да останеш у кревету и јебено добро избегнеш много
тога, што понекад и радим. [...]
Ето, прилично се добро осећам ноћас, седим овде и пијем ово
вино и слушам Баха, и мислим да сам положио кауцију за себе и
мало се извукао из мрака. И мојих 5 мачака и моја жена и зидови ме
умирују, уљуљкују. Зајебан је био овај Бах, а?

Џону Мартину, 12. августа ’86.

Хвала за добро писмо. Не мислим да боли, понекад, сетити се

одакле си дошао. Ти знаш места одакле сам ја дошао. Чак и лјуди
који покушавају да пишу о томе и да снимају филм о томе, не
схватају то. Они то зову „од 9 до 5“ .То никад није од 9 до 5, на тим
местима нема плаћених пауза за ручак, и у ствари, да би задржао
посао, често ни не ручаш. Онда је ту и прековремени рад, и књиге
никад не преносе тачно тај прековремени рад, а уколико се тамо
пожалиш због тога, увек је ту други мамлаз који ће ти узети радно
место.
Ти знаш моју стару изреку: „Робовање никад није укинуто, само
је проширено да укључи све боје.“
А оно што боли је непрестано слабљење људскости оних који се
боре да задрже послове које не желе, али се боје још горих. Људи се
једноставно испразне. Они су тела са преплашеним и послушним
умовима. Боја напушта око. Глас постаје ружан. И тело. Коса. Нокти.
Ципеле. Све.
 Као млад човек нисам могао да поверујем да људи уступају своје
животе под таквим условима. Као стар човек и даље не могу да
поверујем. Зашто они то раде? Секс? ТВ? Аутомобил на месечне
рате? Или деца? Деца која ће само радити све исто што су и они
радили?
Раније, кад сам још био прилично млад и ишао од посла до посла,
био сам довољно будаласт да понекад кажем радницима на истом
послу: „Еј, шеф може сваког тренутка да дође и све нас шутне одавде
из чиста мира, јесте ли свесни тога?“
Само би ме погледали. Говорио сам о нечему што нису хтели да
чују.
Сада су велика отпуштања у индустрији (челичане мртве,
технолошке промене у другим сегментима). Отпуштено их је на
стотине хиљада и њихова су лица згранута:
„Уложио сам 35 година живота…“
„То није праведно...“
„Не знам шта ћу сад...“
Робове никада не плаћају довољно да би постали слободни људи,
плаћају их тек толико да могу да преживе и врате се на посао. Све
сам то могао да видим. Зашто они нису? Сматрао сам да је клупа у
парку исто толико добра, или да је исто толико добро висити за
шанком. Зашто одмах не стићи тамо, пре него што ме они тамо
гурну? Зашто чекати?
С одвратношћу сам писао о свему томе, било је олакшање
избацити та говна из себе. А сада, кад сам овде, такозвани
професионални писац, након што сам препустио првих 50 година
живота, открио сам да постоје и друге одвратне ствари осим
система...
Сећам се кад сам радио на паковању неонки у тој фабрици, и када
је један од радника изненада рекао: „Никада нећу бити слободан!“
Један од шефова је пролазио (звао се Мори) и слатко се
закикотао, уживајући што је тај тип у клопци за цео живот.
И тако ми је ова срећа што сам се коначно ишчупао из таквих
места, без обзира колико је дуго требало за то, дала неку врсту
радости, веселу радост чуда. Сада пишем из једног остарелог ума и
остарелог тела, када већина људи не би ни помислила да настави с
тим, али пошто сам толико касно почео, дугујем себи да наставим, и
када речи почну да замуцкују и када буду морали да ми помажу уз
степенице и када не будем више могао да разликујем врапца од
спајалице, осећам да ће нешто у мени и даље памтити (без обзира
колико сам се удаљио) како сам прошао кроз убијање и хаос и муку,
и бар доспео до пристојног начина да умрем.
Не страћити потпуно живот изгледа као вредно постигнуће, бар
за мене.

2. септембра ’86.

Септембар? Где је све то нестало? Ускоро ће порезник тражити

своје квартално следовање и већ видим прве очњаке Божића.
Последњих неколико дана чак су ми и коњи падали на колена, а
уколико нису, губили су у фото-финишу. Добро, неопходна је
одређена количина пораза, али када то постане уобичајено блато у
коме се ваљаш, тада је већ лоше. Знам тог песника који се хвали
свим својим поразима. Он губи у свему чега се лати, а није баш
толико лош писац, али сви га избегавају јер има стално пружену руку
и урла и бесни зато што није славан колико мисли да би требало да
буде. То га мучи. То је неуспех који не жели да прихвати. Кад би
куцао онолико колико се жали можда би имао више среће. И стално
пљује оно што други раде. На крају му се посрећило, па га је
прихватила та дама која је покушала да га мало доведе у ред.
Нахранила га је и обукла, помогла да му објави брошуру поезије,
уговорила низ поетских вечери. Решио је да успе. Да озбиљно поради
на томе. Један издавач кога знам написао ми је: „Надам се да неће
упрскати...“ Тај песник је иначе бучан и превише захтеван.
И упрскао је. Последње што сам чуо је да се упутио у Сан Дијего
и да је ужасно изгледао. Стао је овде у граду, узео неки новац од
једног књижара и тражио му број мог телефона. Поменути књижар је
био довољно мудар и није му га дао.
Можда сам сувише груб према том песнику. Он је можда
умоболан. Био сам на хиподрому с њим. Он се клади на коња који
стоји 99:1 и кад се све заврши каже: „Јебига, не можеш их добити у
овој игри.“
Ти урадиш више за један дан него што он уради за годину.
Истина је да су судбине горке и да ће на крају направити кашу од
свих нас, али ништа није заморније од доброг, бесмртног губитника.
Тајна је у томе што свако од нас може да губи, не треба никаквог
талента за то.
Морам да кажем да је најбоље што ми се ове године десило било
нешто што се уопште није десило: да дигнем телефонску слушалицу
и чујем његов глас. Можда јесам чувар свога брата, али не на његов
захтев.

Џералду Локлину, 21. новембра ’86.

[...] Снимање74 почиње негде у јануару и већ сам рекао људима да

нећу моћи да будем тамо у данима кад коњи трче. У ствари бих
волео да се вратим песми и краткој причи. Одбио сам неколико
понуда за писање сценарија. Има пара у томе, али нисам луд за
филмом, већина филмова ми се гади, и памтим шта се десило
Фантеу: Холивуд га је убио. Не треба ми та врста новца — стари BMW
је прешао 130.000 миља и лепо иде. Имам га од 1979. Главно је
написати реч онако како мораш. Изгуби то и никакве паре на свету
неће ти то вратити. [...]
У суштини, најбоље што је произашло у вези са овим филмом су
Траке Буковског.75 Било ми је жао Барбета јер ми је платио да
напишем Барфлај, који сам написао још 1979. и мислио сам да он
никада неће успети да га се отараси, па сам се напијао с њим
данима, сатима, ноћима, и разговарао док ме је снимала камера.
Добио је четири сата траке коју ће пребацити на видео. [...]

Џону Мартину, 19. децембра ’86.

[...] Што се тиче Барфлаја, биће још крпљења сценарија,

минорних техничких измена и скраћивања јер је предугачак, а они
немају те паре; и нових штриховања, јер је прескупо и компликовано
снимити одређене сцене. Да сам то знао од почетка, сместио бих
читаву сцену у бар, као позоришни комад. Наравно, онда би они
рекли: покажи нам нешто од његовог живота изван бара.
Оно што они раде насмрт изможди читаву ствар.
Рекао сам Барбету да би било далеко боље да су снимали по
ономе што сам оригинално написао.
„О, не!“ рекао је.
Оно што они раде је размишљање о другим, већ виђеним
филмовима, о стандардним путевима и начинима. То је лоше. Треба
снимити сиров материјал такав какав је и људи ће то осетити и
уважавати. Финесе су последње што им треба. [...]
 • 1987 •

Џону Мартину, 29. марта ’87.

Ето, видео сам све кадрове филма и на неки начин филм не

штима и нешто од тога је моја грешка: сувише сам лако подлегао
предлозима као што су: „требало би да имамо љубавних мотива...“
„требало би показати да је тај човек писац...“ Ја нисам хтео ни
љубавне мотиве ни писца. Мислим да велики филм може бити
урађен само ако исти човек пише, режира, буде продуцент и можда
чак глуми у њему — мада ово последње није неопходно и најчешће је
непрактично.
Оно што највише штети филмовима је исувише руку на палуби. А
интерес превише често постаје тобожња победа за тобожње
појединце, али све то није ни близу неке победе ако у коначном
производу нема радости и смелости и инвентивности и само доста
насмејане среће.
А од свега тога, у Барфлају, највише је дошло од онога који је
стигао с најгором репутацијом: Микија Рорка. Трачеви, пљувачине и
упозорења која се односе на овог глумца били су неизмерни. То те
чак терало да замрзиш то име, па сам дуго имао менталну блокаду.
Мислим, чак и у односу на име.
„Ко игра главну улогу?“ питали би ме.
Не бих могао да се сетим имена.
Рорк је то чудесно урадио. Очи, тело, глас, дух, смелост,
инвентивност, хазард, све то — али никада није изневеравао реалност
на коју сам мислио, или која је стварно била.
Мики је то урадио. Штета што није имао већу помоћ осталих.
И не само то, већ се и ван камере показао најхуманијим од свих.
Не схватам откуд све те одвратне гласине о њему. [...]

Џералду Локлину, 22. јуна ’87.

Да, увек сам био поклоник једноставне, огољене реченице, јер

сам одувек имао тај осећај да је књижевност, ова садашња и она
вековна, била махом исфорсирана, превара, знаш већ, као борбе
кечера. Чак и они који су вековима потрајали (уз неколико
изузетака) уливали су ми чудан осећај да ме јебу у мозак. У основи,
осећам да је теже протурити лаж огољеном реченицом; осим тога
лакше се чита, а оно што је лако, то је и добро, док је оно што је
тешко мучно. (Томе су ме обучиле фабрике и жене.)
И тако ми је Фанте дао реченицу са емоцијом; Хемингвеј
реченицу која не моли; Тербер реченицу која се смеје оном што ум
ради и што не може да не ради; Саројан реченицу која воли саму
себе; Селин реченицу која сече страницу као нож; Шервуд Андерсон
реченицу која говори изван реченице. Мислим да сам позајмљивао
од свих и није ме срамота да то признам. Али надам се да сам нешто
и додао — шта? Да сам знао шта радим не бих то даље могао да
радим. [...]

Џону Мартину, 1. децембра ’87.

Да, леп чланак о Фантеу у Вогу. Како је то чудно. Деценијама је

само лежао на полицама библиотека. Шта да нисам извукао његове
књиге оданде и прочитао их? Чак си и ти мислио да је Фанте само
име које сам измислио за оно што пишем.76 Наравно, да га ниси
објавио, критика би и даље седела на својим длановима уместо да га
помене заједно са Хемингвејом и као већег од Фокнера. Како је то
необично да смо ти и ја допринели да се деси нека промена у
историји књижевности. Неко велико име. А сироти Џон је тако мало
окусио од тог почетка. И то што сам могао да га посетим пред крај,
то скоро као да су богови приредили. Кад сам узео примерак Упитај
прах са полице у старој лосанђелеској јавној библиотеци, мислим да
су зидови уздрхтали.

Џералду Локлину, 10. децембра ’87.

[...] Барфлај није велики филм, али има нешто у себи. Видео сам
га два или три пута и увек ожедним. Мислим, пожелим да испразним
чашу. Тако да у њему мора да има неке копче са стварношћу. [...]
 • 1988 •

Џону Мартину, марта ’88.

Сваког дана сам на хиподрому, али не брини, не губим. Мада

хиподром постаје све тужнији, има све мање црнаца јер иду на лото,
они су тотални сањари-губитници — али гори су они који су сад
тамо, стари глупи белци који једва схватају да су све ближе и ближе
смрти, посрћу празног погледа, хиподром је неко место за излазак, и
они стављају 2 $ на коње чије су шансе 60 према један, то место је
нека врста луднице за поремећене, не лудаке, само поремећене. Али
још гори су они из Централне Америке и са острва, или где год то
било, одакле су побегли овамо где је мало боље, мало боље, млади су
и стари и између, и једва говоре језик, јебено им је на шалтерима
када покушавају да кажу шта желе док стари белци вриште на њих:
„Ајде више! Ајде! Мрдни се! Мрдни!“
Ти јадни људи који су видели убиство по улицама као да је то
ништа, само нека врста кијања док се леви свуда боре против десних и
сви мали људи губе, муче их, трпају у затворе и убијају, левица
против деснице, и обе стране називају своје људе борцима за слободу,
али нема слободе ни за кога, и неки од њих беже из својих земаља,
неки беже од левице, други од деснице, и ето их на хиподрому,
омамљени, још увек живи, полуживи, покушавају некако да претворе
2 долара у десет долара, у милион долара, али то не пролази и онда
су још беднији, враћају се у неку малу собу коју деле са десетак
других, и својој конзерви пасуља или чему год. [...]
 21. априла ’88.

[...] Карл пише да је прочитао део романа77 у часопису Интервју

и каже: „Звучало је мало натегнуто, као да си морао да натераш себе
да то напишеш...“ Напротив, мислим да сам уживао док сам писао то
поглавље више него било које друго — онај део о хотелу Паунова и
махнитом и лудом Џанку. Морам веровати себи, одувек сам веровао.
[...]

Вилијему Пакарду, 10. маја ’88.

[...] Да, цена „згодне пичке“ је изузетно висока, и нису то само

њихови приговори, већ њихов критицизам. Зена уме на чудан начин
да сажваће мушкарца у парчићима и онда га прогута. Оне то стално
раде док се мушкарац отима питајући се шта се ког ђавола дешава.
Када те упознају, ти си златни витез; 3 месеца касније си комадина
говнета која је зачепила шољу. Онда су ту и њени пријатељи и њени
родитељи и њене идеје о томе шта треба радити и где треба ићи —
тотално пустошење чула и духа. И не заборави ПМС који понекад
траје 31 дан у месецу од 29 дана. Никада нисам видео мушкарца с
такозваном „луткицом“ под руком а да нисам осетио жаљење према
њему. [...]

Џону Мартину, 15. маја ’88.78

[...] Знаш, те мале собе биле су предивна места. Затвориш врата и

био си ту. Фабрике би нестало, складишта би нестало. Ту је била само
комода и кревет и ролетне и тепих. то је била пећина, уточиште,
тотално бекство од свега — у то време, а то време је било лудо и
врлудаво и неустрашиво и чудесно.
Оно што су откидали од тебе, ту се враћало. Бар нешто од тога.
Понекад би поприлично откинули — тада си могао само да изујеш
ципеле и то је било све. Понекад би дошао мрачни убица одустајања
и засео у мени. Говорио би: „Одјеби више све! Одустани! Имају те!
Схвати то и испљуни!“
Али унутра је постојао и други глас, који је говорио: „Колико год
да ти они узму, покушај да сачуваш нешто, није важно колико је то
мало, сачувај неку мрвицу, држи се ње, чак и ако је то све што
имаш.“
Пошао сам од тога.
Мада је оно што сам писао мени било довољно добро, никада
нисам осећао да ћу имати икакву срећу као писац. Све што сам
радио било је млатарање рукама после бројања до 8; моја идеја није
била победа, већ истрајавање када немаш шансе. У суштини, и сада
је све остало исто.
Поново сам у малој соби са затвореним вратима. Људи знају да не
желим да седим с њима и ћаскам о ономе о чему они ћаскају. Драго
ми је што ме остављају на миру. Видим много од света, он тутњи
кроз мене као смрдљиви ветар. Ја знам шта је у њему и шта није у
њему, бар за мене. [...]

Вилијему Пакарду, крајем маја ’88.

Сада сам у игри рака коже. Отишао код дерматолога, неког

веселог типа, он са том врелом малом бакљом спаљује израслине и
каже ми: „То је као апарат за заваривање. Исти принцип.“
Говори ми о резултату биопсије: „Срећом, средили смо тог
скота.“
 „Ма немојте“, кажем, изигравајући мачо-типа. „Значи могло је да
буде и горе?“
„О да, од свих типова рака, рецимо ABCD, ви имате најблажи,
најрадије бих имао ваш.“
„И ја бих радије да га ви имате, докторе.“
Идем на хиподром са тим великим белим фластерима који
постају пурпурни (излучивање сукрвице) и ужасно препадам људе
који тамо раде. [...]
Једини мој лек за све болести живота је да се стално померам ка
северу и спавам. Али понестане ти севера и пробудиш се.
Нема лека. Само чекаш ђубретара.

Џону Мартину, 15. јуна ’88.

[...] Морао би више да верујеш у мене. Нећу сада да спомињем

минорне лоше тренутке, већина наших је била све само не то, али
давно, тако давно; ех, ми старимо, Џоне...
Све у свему, давно је то било, спремао сам се за једно од првих
читања поезије и ти си покушавао да ме обучиш: „Ако они кажу оно,
ти реци ово. Ако кажу ово, ти реци оно“ и тако даље...
На крају сам морао да кажем: „Џоне, који је од нас Буковски?“
Никада нисам пажљив. Говорим шта мислим и мислим то што
говорим.
Не бојим се да добијем блато у лице. [...]

јуна ’88. који догорева

 Мислим да су дани када сам о себи размишљао као о писцу
окончани, ако је тих дана икада и било.
Како године теку, померамо се у нека све чуднија времена и
мислим да у њима неће опстати чак ни литература и филозофија из
прошлости.
Срљамо напред, а у ствари уназад, и оно што је некад било вечно
у својој мудрости једноставно више не вреди.
Ако могу да направим грубо поређење, то је као да се пробудиш
ујутру и погледаш жену поред себе у кревету и то није више твоја
жена. Устајеш, шеташ наоколо и то није више твоја кућа. Излазиш
напоље да видиш своја кола, али то нису више твоја кола, то је нека
врста животиње са три рога и једним плавим оком, док је друго око
неке боје коју никада ниси видео.
Заменили су нам јебени шпил, Џоне.
Нешто није у реду са небом и старим обичајима, стари ослонци
не постоје више, сви су негде ишчезли.
Али ми терамо даље и радимо оно што смо навикли да радимо,
јер дубок је ујед навике.
Па ипак, можда се ја само штрецам. Можда су се и људи у 13. или
14. веку штрецали.
Оно што хоћу да кажем је да се од 1920. до сада све убрзано мења
и помера, и верујем да то стварно осећам. Мислим, јебига, можемо
да терамо даље још десет хиљада векова, али осећа се неки
недвосмислен смрад и дивљаштво у ваздуху, у месту, времену,
суштини свега.
Можда се само примичем својој смрти, али то ме никад није
штрецало, давало ми је само осећај спокојства.
Једноставно не знам шта је то.
Али добро је бити у томе. Нови потрес. Пакао који се пробија
кроз Небеса нигдине.
Ствари су овде добиле изузетно оштре зубе у последње време.
Можда превише мозгам.
 У међувремену, прилажем поезију.

Вилијему Пакарду, 12. августа ’88.79

[...] Што се тиче Мекдоналд Керијевог рукописа,80 прочитао сам

прву половину, телефонирао му, рекао му да не морам да читам
даље, уживао сам у читању, добио је свој чланак. Прочитаћу остатак
за своје пеликанско задовољство. Волео бих само кад би више писаца
умело да се тако поиграва стихом као што то Мек ради, тако је мало
тога за читање у свету. Такав човек сасвим спонтано додаје неколико
година твом животу, јер шта год да се деси, неће више бити тако
мрачно као пре.
Имао сам неких здравствених проблема, за све сам ја крив, у
глупом друштву сам измешао сувише пића у једној ноћи, лоши сати,
није ми било добро, а никако да престанем... Сломљен сам већ 4-5
дана, грозница, непрестани кашаљ, али ту је добра жена с лимуновим
соком и 5 мачака, и ноћас први пут осећам како ми се враћа стара
енергија. Шта је мој основни проблем: када пијем са другим људима,
није ми добро и буде ми још горе; кад пијем сам, следећег дана ми
није тако лоше. И зато... Да, хоћу... Пићу сам... у томе често има
бонуса... откуцани листови папира само излазе из ове машине... ах...
ах... ах...
Желим ти срећу с ауто-романом. О младости. Имао сам среће са
својим: окрутни отац, више него окрутан, лекари који ми са тим
врелим бургијама буше ружичасте пликове на кожи ... да бих мало
проучио математику постојања... Мислим да сам је прописно
проучио, осим што сам замишљао да тако ружан тип никад неће
доћи до жене. Све се преокренуло у превише жена, поплаву тела и
скакање по федерима и крици и мали и велики дани и ноћи ужаса и
тек понеко уживање. Ово је свет пун усамљених жена, а неке од њих
то и заслужују. [...]
 Џону Мартину, 26. августа ’88.

[...] Знаш, одувек сам имао одређену рутину, чак и кад сам
клошарио. И даље имам рутину, да је можда назовемо ритам? И увек
сам запањен колико људи воле да иду једни другима у посете. Не
мислим само на рођаке, већ и на странце и полустранце. Они могу
просто да дангубе сатима и сатима и протраће то време на најглупље
ћаскање које си икад чуо, и то их на неки начин испуњава, али мени
је од тога мука, ни делић тога не могу да сварим, али човек се увек
труди да буде увиђаван. Јебига, можда сам ја неки створ из свемира
који је заглавио овде. За мене су затворена врата најблагословенија
ствар на земљи. Њихова врата или моја. Кад сам клошарио, било је
простије, нико није куцао. И волео сам то. „Морам да се борим за
сваки минут“, недавно сам рекао једној жени. Она се насмејала.
Појма није имала о чему говорим. [...]

Вилијему Пакарду, 22. октобра ’88.

[...] Завршио роман Холивуд једне суботе увече и пробудио се у

недељу ујутро са температуром 39.5. Потрајала је више од недељу
дана. Мало би пала, па би се вратила на 39.5. Нисам могао ни да
једем ни да спавам. Једне ноћи сам почео да се смрзавам, тресао сам
се и грчио, читав се кревет дрмао као да је земљотрес. Прави
исконски пакао. Трајало је два и по сата. Отишао код 2 доктора,
ниједан није знао који је то ђаво. Изгубио десет кила.
Добро, написао сам роман, мислио сам, бар нисам на улици и не
смета ми да умрем... Али сад ми је боље. Вратио сам се... на шта оно
беше? На 37. [...]
 6. новембра ’88.

[...] Кад сам био у својим двадесетим, стално ми је било лоше, али
сам осећао да је то знак неке спознаје. Знаш већ, рођен да умреш,
рођен да те џангризава жена јебе у мозак, рођен да радиш у
фабрици, рођен у нацији чији председници сви одреда личе на твог
оца, рођен да ти трпају славне неталентоване у гушу, итд. Није битно
— човек може бити срећан на свој начин, без много курчења, и тако
се сад осећам. [...]
Био је и тај сулуди период у мом животу кад сам живео у два
различита дворишта. Претпостављам да је то био потпуно безуман и
нездрав начин живота, али сам у неком смислу био један од
најслободнијих људи наоколо. Деценијама су ми други говорили шта
треба да радим, а сада сам био самосталан. Једна од тих дама ми је
рекла: „Не памтим да сам упознала мушкарца са толико зарђалих
жилета по ивици каде.“ Нисам то ни приметио. „Мој муж је стално
држао укључен телевизор, чак и кад смо водили љубав. Ти чак и
немаш тв.“ [...]
Мислим да се богови само играју са мном, користе те грознице да
спрже све то усрано сало са мене. Христе, поново имам фигуру као
средњошколац, не знам више ко сам. [...]

крајем новембра ’88.

Да, нема одмора сада пред крај. а грешка је била што сам, на неки
начин, мислио да са старошћу долази нека врста мира. Али плиме су
неуморне и непроменљиве. Жена и даље чантра, а ђубретар баца
поклопце канти на улицу где их газе кола. Снови су исти: изгубљен у
неком делу града који је у мом мозгу, у мом негде. Све улице иду ка
истоку и западу, а ја морам јужно да бих стигао кући. Нема улица
које воде ка југу. Свеједно идем јужно, ходам између кућа, пењем се
преко ограда и пролазим кроз дворишта суседних кућа, стално
тражим пут ка југу. Прошле ноћи сам поново сањао тај сан, само сам
овог пута пролазио кроз огроман универзитет, студенти су седели по
клупама напољу, шетали наоколо, и ту су биле неке зграде, дрвеће.
„Куда идете?“ пита ме студент.
„Покушавам да стигнем до куће. Нема улица које воде у мом
правцу, па морам да пресечем овуда.“
„Тако значи“, каже студент.
Ходам даље између зграда и нових зграда, али осећам да је то
место у које сам пошао веома далеко одатле. У сну ходам и ходам,
као да сатима ходам, али сам и даље на теренима универзитета.
На крају се будим. Какав јебени сан, мислим.
Мучи ме нешто друго. Начин на који људи сакате своје слободно
време. Као да раде најглупље могуће ствари да би уништили свој
мозак и дух. Као да бесомучно лупају себе мотком по глави.
Шта ја радим? Па често не радим ништа. Легнем на кревет, не
мислим ни о чему. То је боље него да си ухваћен у зупчанике.
Мислио сам да је тајна у великом броју жена. То је био само привид,
залуђивање. [...]
Вероватно и даље плаћам дугове из прошлости, из којих сам се
само делимично ископрцао, на овај или онај начин. Све се то
одражава када видим понављање исте ствари код друге особе. Као да
је највећи део људског рода закључан у одаји мржње, препирке и
крајњег бесмисла. Они некако успевају да ме спусте. Никада нећу
моћи да прихватим какви су. А требало би, и ако то икада постигнем,
онда сам унутра, или сам напољу, или сам друкчији, и можда тада
нећу сањати те снове у којима тражим улице које воде јужно када
оне воде само источно и западно. Да. [...]

3. децембра ’88.
 [...] Треба нам нешто за читање, а нема много тога за читање. Као
данас на хиподрому, чувар паркинга ми каже: „Знаш, кад ми дође да
се убијем читам твоје књиге и то помаже.“
„Хвала“, рекао сам му, „али шта ја да читам?“
Насмејао се, што је био добар одговор. [...]
Да, моји снови у којима се губим, твоја идеја о томе би могла да
буде то, али шта год то било, то је ту, и још увек је ту. Често се губим,
овде или онде, често ми се јави осећај да су сви, да је свако чистији,
паметнији, племенитији од мене, храбрији, бољи, лепши и тако даље.
Понекад се чак осећам инфериорније од муве која мили по столу.
Мува је прави изазов, јер нимало не хаје за тебе, а ти се фокусираш
на њу и питаш се да ли ће срати, одлетети или умрети, или ништа од
свега тога. Понекад ме читавог преплави страх однекуд и ниоткуда.
Гледам наниже и моје пертле нису добро везане, штрчи један дугачак
крај. Али ништа не могу да учиним у вези с тим осим да то уочим и
осећам се као кретен.
Тривијалне ствари ме замарају до бесвести. Све тривијалне
ствари. Рачуни за плин. Конац за зубе. Призор људи који стоје
испред цркве. Одлазак на пумпу да упумпам плин у кола. Стајање у
било ком реду. Гледање у огледало. Чешљање косе. Обављање пола
ствари које се увек изнова морају обавити, или ће они доћи и
зграбити те и закључати. Или друге ствари. Кад начујеш разговор
других људи док једеш за столом, или само стојиш негде. Они или
ништа не кажу, или изговарају речи које су други већ рекли, бајате
идеје, старе испрднуте ижвакане речи и тупи механички смех. То ме
замара као палица у главу или песница у стомак, само још горе.
И страхови, кукавички страхови ни због чега. Гамижу по теби док
се ти питаш шта се ког ђавола дешава. Постајеш идиот. Могао би да
поједеш сопствени слинац. Чак и самоубиство постаје бесмислено.
А онда, у блеску, откуцају, трептају... све је готово и одједном си
храбар, леп си, паметан си. Суров си и снажан, па ипак добар. Каква
прича! Кажеш жени: „Не могу да замислим било кога ко бих волео да
будем осим самог себе“, смешећи се томе као шали, мада то није
сасвим шала.
 Бог те, можеш да корачаш по соби!
Напољу, у свету који је тамо, у пословним и непословним
местима говориш бистре сулуде ствари и људи се смеју, смеју се
истинским смехом. Никог се не бојиш. Неки крупан тип те погледа и
ти га оладиш погледом. Можеш да одуваш тог мамлаза. Он гледа у
другу страну. Можеш да скочиш десет метара увис ако ти је до тога.
Зене те гледају и смеше се. Животиње те прате улицом. Разматраш
идеју да опљачкаш банку. Видиш 3 декинтирана алкоса, црвених
лица, како умиру, умиру за пићем за своје суве језике. Прилазиш,
дајеш им десетицу. „Немојте да потрошите то на храну“, кажеш им.
Ах, стално горе-доле и свуда наоколо. Не труди се. Никад немој
да се трудиш.
Добро, ја се трудим. Трудим се да никад не мислим о себи као
писцу. Избриши то. Ти си само тело које се креће и ради ово или оно.
Писац си само кад видиш писаћу машину, и машина је понекад ту, а
ти је не видиш. Понекад, али срећом не толико често, препознају ме.
Неко ће рећи: „Зар нисте ви... Чујте, баш волим како пишете...“ И то
је за мене шок. Морам да се приберем, да се присетим. Ја сам писац.
„О да“, кажем, „хвала вам.“ Али они не схватају да нико није писац
док није за машином где се стварају срећне речи.
Све је прилично збркано. Али мислим да писци који су
непрестано писци изморе себе. Видео сам многе којима се то десило.
Они постају статуе у парку. Не могу више да се крећу. [...]
 • 1989 •

Вилијему Пакарду, 12. марта ’89.

[...] У суштини, већ месецима нисам куцао нешто. [...] Много

времена у кревету. Цесто сам се осећао превише слаб да оперем
зубе, али сам успевао. Кревет. Плафон и зидови. Машина се не чује.
Ништа. Ништа у мени, ништа на папиру. Како је то чудно, за таквог
скрибомана као што сам ја.
[...] Ово је досадно, ах, знам. Али питао си шта има.
У најбољем смислу, гледам ово као преображај. Гледам на све то
са светле стране. Богови ми дају нови облик. Скинули су 20 кила
ружног сала са мене. Стар сам 68 година а имам тело
осамнаестогодишњака. Можда и ум. Остао сам на 78 кила. Мислим
да ме скотови припремају за добру тешку трку. Још много куцања
док не стигнем до осамдесете или деведесете. Не бих то могао са
толико сала. Осим тога, богови ме терају на предах, да нарасте шта
треба. Волим тако да гледам на то. С друге стране, могло би да буде
нешто не баш тако добро... Како год било, спреман сам. [...]

31. марта ’89.

[...] Узгред, током најгоре од мојих грозница (40°) било је нешто

на ТВ у шест епизода под насловом Распевани детектив.81 И овај тип
је био сјебан и у кревету, али није то оно главно, тако су добро
глумили сви одреда, са толико патоса, хумора, реалности, сока и
ватре да сам више пута скоро заплакао. Вероватно то никада више
нећу гледати, али ово је било нешто за памћење. Људи су још увек
способни да направе снажне и чудесне ствари, понекад. Ретко.
Појави се из свег овог срања, и онда си веома захвалан што свет није
тотално скењан. [...]
Да, одсуство страха. Умирање уопште није толико лоше. Болест,
слабост је оно неподношљиво. Имам тај суви кашаљ што кида, већ
преко месец дана. Доктор ми само погледа у грло и смешка се.
Доктори виђају превише пацијената. Претрпани су послом, немају
времена да се усредсреде. Морају да намакну паре за свој стил
живота и стил живота својих жена. [...]

21. августа ’89.

[...] Лекари нису могли да открију шта ми фали. Прошао сам кроз
све врсте болничких апаратура. Стотине снимака и прегледа. Једино
што су прескочили је рендген плућа. Кашљао сам и губио тежину,
изгубио апетит. Нису знали шта је. Ишао сам код двојице лекара и
обојица су ме изоставили са листе заказаних пацијената. Добро,
један ме је проследио другом лекару, који ми је дао неке траве и
акупунктуру. Ништа од тога. На крају сам отишао код једне од
њихових секретарица и средио да ме пошаље на рендген. Види-види,
нашли су те мрље на плућима. Ха! Уследиле су цевчице у плућа,
цевчице са малим светлима и малим штипаљкама. Ракови за
лабораторију. Ха! Имао сам ТБ. Добро.
Био сам 3 месеца на антибиотицима. И бићу још 3 месеца. Надам
се да ће то окончати ову причу. Престао сам да кашљем и повратио
мало тежине и мало снаге, али антибиотици су смрт за писање.
Ураде ти нешто мозгу. Месецима нисам могао да пишем. Ни да
пијем. Али сам најзад почео помало да куцкам. Не изгледа лоше.
Али споро излази. Осећам се као Лазар. Да ли је опет умро? Замисли
то: умрети двапут. Какав одвратан трик. [...]

2. октобра ’89.

[...] Још сам на путу опоравка. ТБ. Антибиотици и ништа од пића.

Ах, патио сам и писање се смањило — нема га много, нити је много
забавно писати. Али ако све буде како ваља, бићу излечен 14.
новембра, и то прво пиће ће бити чаробно. [...] Биће тако добро
поново бити пијан и луд. Ускоро ћу имати 70, али не желим их без
моје флаше, не не не... Смрт ништа не значи. Само живот. [...]

октобра ког, 15?

један девет осам девет,

крећући се ка 2000. и
надгробној плочи

[...] Још недавно сам једва ишао од кревета до купатила. Слабост,

вртоглавица. Стопала раде флоп флоп флоп, нигде мотивације. Кита
се клати као мртви сунцокрет. Али какав савршен изговор да не
видим никога. [...]
Знао сам да ми је боље кад сам се обукао и отпузао до кола, возио
до хиподрома. Био сам бео као папир за машину. Нигде гласа. „20 на
победу шестице.“ То је био шапат.
Човек иза шалтера је рекао „шта?“ а онда „јеси ли то ти?“ Нисам
успео да останем до последње трке. Постао сувише слаб да ходам.
Али покупио сам им паре. Ја сам профи. [...]
Враћам се полако. Недостајало ми је куцање. Машина само што
није плакала за мном. Писање је болесна навика, тешко је то
прекинути. Ставио сам јастуке иза леђа, узео свеску и оловку. Није
лоше. Чудно је, али није лоше. [...]
Још увек нисам тамо где сам једном био. Не можеш тако брзо да
скинеш 30 кила и извучеш се као да ништа није било. Вратио сам 7 и
сваког дана сам све снажнији. Ускоро ћу бити на нормали. Пушићу
цигаре и цимаћу пиво и вино и осећаћу да сам мудар, опет веома
мудар, а истовремено, као и обично, сасвим глуп и изгубљен и
помало дементан. [...]

крајем октобра ’89.

[...] Имаћу нову књигу на пролеће, код Црног Врапца. Гулаш

седамдесетогодишњака.82 Мешане песме и приче. Уредник је изабрао
многе песме које сам написао током болести, што је опет лепа срећа
за мене. Нисам написао много песама током тог времена, али неке
од њих су изгледа добро испале. Године нам помажу и уче нас да
пишемо онако како ми хоћемо. То је добро. [...]
 • 1990 •

Џону Мартину, 3. јануара ’90.

[...] Аух. Јој. Нађи „Вечеру“. Видиш, написао сам ту песму о

вечери са Шоном и Мадоном. Линда и ја. И ја сам платио рачун. То
ме мало љутнуло јер смо седели са два милионера. Зато сам написао
песму о томе. Али отада је Шон плаћао вечеру за вечером и слао нам
лимузине и урадио још неке добре ствари.
Ако можеш да нађеш ту песму и издвојиш је, бићу ти много
захвалан, мада знам да је то као тражење старе игле у старом пласту
сена. [...]
Отарасио се кратке приче (скорашње) назване „Други“.83 Арете ју
је узела. Они плаћају хиљаду. Онда су ме замолили да илуструјем
причу. Сео сам и нашарао 3-4 цртежа, требало ми је можда 5 минута.
Прихватили су. 400 долара. Све је тако чудно. Од тоталног клошара
до свега овог. Али нешто ме посматра. Увек сам на провери. Увек је
ту следећи дан, следећа ноћ. Касно сам почео и мораћу да наставим
с ударањем у џак. Пропустио сам силне године. Али оно најсрећније
што ми се икад десило је што у младости нисам имао среће. А ниси
ни ти. Ми знамо шта значи радити на томе, и то још није иза нас.

Вилијему Пакарду, 28. јануара ’90.

 Имаш значи мачора који говори. Лудило. И слуша телефонску
секретарицу. Ја имам 6 мачака и ниједна од њих ни да бекне
енглески... Јеси ли икад помислио да убациш тог мачора у круг
читача поезије? замисли како чита Инферно. Или он можда пише
своје ствари? Да ли је кастриран? Даме обожавају да пуше
песницима и да их јебу. Ми то знамо. [...]

Лућани Капрети84, 16. фебруара ’90.

[...] Не читам више. Све ми испада из руке. Некада сам читао

скоро све. На мене су утицали Достојевски, Ниче, Шопенхауер,
Хамсун, Селин, Џеферс, Хемингвеј, Шервуд Андерсон, Горки,
Тургењев, Фанте, врло рани Саројан, и још неколико њих којих сада
не могу да се сетим.
[...] Док куцам, полако пијем вино. Треба ми око два сата да
попијем боцу вина. Добар рад траје само боцу, боцу и по. После тога
сам исти као и сваки матори пијанац у бару: досадна будала која
стално понавља једно исто.
[...] Стварност може бити прилично ужасна за свакога од нас.
Већина људских живота нису нарочито срећни животи. Већина људи
живи своје животе без довољно разлога за то. Или позајмљују разлог
од порекла и места и институција. Веома је мало самосвојних и
природних душа.
Ја сам усамљеник. Углавном избегавам људе јер су њихова
интересовања често лимитирана и тричава, склони су да буду злобни
и нису нимало занимљиви. С друге стране, животиње су дивна бића.
Запазите лепоту њихових очију и њихових покрета. Људи никада не
изгледају нити се понашају тако добро, или тако истинито.
[...] Зашто је већина онога што пишем аутобиографско? Зашто
ујутру обувам своје ципеле уместо ципеле неког другог? Зашто
сањам своје снове уместо снове свог суседа? Ја само желим да
избегнем уобичајену стварност која је искривљена лажним
потребама. Моја стварност није ваша стварност. Нема ничег лошег у
животу, јер не постоји ништа друго са чиме бисмо га поредили.
Неукусно је само оно што људи раде у животу и против живота.
[...]85 „Уопште нисам сигуран да је пиће уништило каријере
писаца које помињете. Можда је нешто друго уништило њихове
каријере.Толико тога може да уништи писца.То могу да буду крупне
ствари, или само серија ситних. Или ствари о којима ништа не
знамо. Извор креативности је врло мистериозан. Ми ништа не знамо
о томе.
Не, никада нисам помислио да престанем да пијем. Открио сам
да је то пријатна и разумна и креативна делатност. Стар сам скоро 70
година и попио сам више пића него већина људи воде.
[...]86 Очекујем следећи лист папира у писаћој машини, звук
типки, класичну музику са радија, с леве стране боцу доброг вина,
црвеног и чудесног. Шта је боље од тога? Ништа. То је све.

Вилијему Пакарду, 12. марта ’90.

[...] Почаствован сам што си читао делове мог писма на скупу

стихоклепаца, али тешко да ће то имало променити њихову потребу
да се прсе иако су добили млак аплауз. Слабост је слабост. Можеш да
је подмазујеш уљем, пљујеш је, смејеш јој се, надгледаш је, али она
остаје.
А ти ћеш добити доста балеге због покушаја да утераш Буковског
у умове те посебне сорте. Ако, као ја, дођеш с друге стране шина,
одмах си обележен. А уколико пијеш и ниси посебно отворен за
разноразне увертире и позиве, онда си пас. Осим тога, ако пишеш
стилом који скоро свако може да разуме, то значи да си више него
јебено глуп. [...]
 23. марта ’90.

[...] Ех, знаш већ, понекад само речи на папиру нису довољне,
тада пиће улази у игру, то је као да хоћеш да се пробијеш кроз зид.
Покушао сам једном да сликам, да сликам и пијем. Пушио сам
цигаре и пио виски и сликао из туба, густим дебелим потезима боје.
Био сам једном у ликовној школи, јер ме је моја прва жена одвукла
тамо. Инструктор је подигао једну моју слику и рекао: „Ево човека
који се не плаши боје.“ Али то је било све што је рекао. Све у свему,
боја ми је прешла на руке и цигаре док сам пио и слушао музику и
боја ми је са цигаре прешла у уста, и говорио сам да ћу ујутру бити
мамуран... ах. Све у свему, урадио сам 50 или 70 слика и окачио их
по зидовима једну по једну (требало ми је можда недељу дана за ту
акцију), а онда ми је понестало простора на зидовима па сам их
окачио по плафону. И тако сам једне ноћи отишао у бар и покупио
даму и довео је код себе. Отворио сам врата, она је ушла, погледала и
рекла: „Исусе боже!“ „Свиђају ти се?“ упитао сам. „Одох ја одавде!“
цикнула је и истрчала у ноћ. Неколико ноћи касније поскидао сам
све слике и ставио их у каду пуну вреле воде. Онда сам их извадио и
сликао преко њих. Ујутру сам све прегледао и побацао читаву
гомилу, све до једне, у канте за ђубре. И вратио се да пишем прљаву
причу. [...]

11. јуна ’90.

Ево ме после превише посета људи које стварно нисам желео да

видим. Добро, било је неколико... не тако лоших... али све у свему
превише људи, седе на каучу и блебећу. Изгледа да ћу поново морати
да постанем гадан и једноставно затворим врата за све. Пијем да их
истрпим и било ми је лоше неколико дана. Сам сам крив што
допуштам да ме свет жваће. [...]
Још увек покушавам да се средим после инвазије хорди ... Скоро
сваког дана добијам писма у стилу: „Бићу у Л. А. крајем месеца, па
сам мислио да свратим...“ Сви они имају неки повод: пројекте,
интервјуе и шта ти ја знам. И све је то ништавно.
Ти лјуди су усамљени, изопачени и нимало занимљиви.
Упамти једном заувек: увек прво буди добар према себи.

Џералду Локлину, 1. јула ’90.

[...] Кад смо код човека који пије, ако можеш да престанеш до 4
ујутру и да спаваш до подне, изгураћеш. Мораш до подне. Ако
устанеш један минут раније, умрећеш.
Сећам се једном, давно је то било, кад сам пискарао за ситнину,
потписао сам уговор да ћу се појавити, ујутру после читања, у
једанаест сати, на том часу енглеског. То је било негде у Орегону или
Вашингтону. Само сам стајао пред њима, гледао у сва та иста бела
лица, намрешкао сам језеро свих њих и упитао их, раздражљиво,
бојим се: „Исусе, зар овде нико никада није патио од мамурлука?“
Ћутали су, профа је ћутао, зној ми је цурио низ дланове и паукови су
разапињали мреже у мом грлу. Скотови су подигли своју цифру, а
цифра је ионако била мала... [...]

Вилијему Пакарду, 16. септембра ’90.

Срећно с твојим аутобиографијом, понекад из тог огледала

допиру чудни сигнали. Што се тиче породице, увек сам говорио да је
породица последње уточиште тоталне будале. Сопствена породица је
права кућа страве, онда ожениш нечију ћерку и ето ти новог чопора
кошмарних креатура. И по неком чудном људском кодексу они су
наводно увек добродошли да ти уђу на врата. И ти си на крају
приморан да се дружиш са људима које под нормалним околностима
никад не би ни погледао. Само још један пакао на земљи. [...]

Џону Мартину, 27. децембра ’90.

Налазим да све више и више људи очекују да буду поштовани

само зато што постоје. Они ништа нису урадили, они су ништа. На
овај или онај начин, само су лебдели у животу. И ако не покажеш
интересовање за њихове фотокопиране душе они се љуте, дуре се и
криве тебе за недостатак срца и хуманости. То стварно замара и
никад не престаје. [...]
 • 1991 •

Џону Мартину, 1. фебруара ’91. у 23:20

Чудан дан. Враћао се са хиподрома, махнуо из кола клинцу који

је играо кошарку, прегазио поштанско сандуче. Отприлике у исто
време срушио се авион код аеродрома.
Остало је све по старом.
Осим што компјутер и даље изгледа као нова играчка и не могу да
се одвојим од њега.
Сигуран сам да ће после неког времена постати стара ствар, па
ћемо се вратити у нормалу.
Знаш, могу да узмем додатак за ту ствар и ако ти имаш то исто
код тебе, могу да ти шаљем ствари истог тренутка кад их откуцам.
Али то нам не треба осим ако се пошта распадне.
Свет постаје све чуднији.

Издавачима часописа Бит87, 23. фебруара ’91.

у 13:18

Ето, био сам писац који гладује када сам читао Хамсунову Глад,
тако да ми је та књига изгледала веома реално. Остала његова дела су
веома чудна и веома снажна, тамна снага. И садржај сваког дела
заиста је различит. Као да је живео 100 живота. [...]
Да, Хемингвеј ми је боље звучао кад сам био млад. Недостајало
ми је животно искуство, и чинило ми се да је он препун тога. Када
сам стигао до 40 или 50 имао сам свој мали руксак препун
сопствених срања и његово писање није више звучало као пре. Осим
тога, био је задрт. Без трунке хумора. Пакао је понекад заиста
комичан. [...]
Упознао сам Рејмонда Карвера једном, давно. Пили смо целу ноћ.
Ујутро смо отишли на доручак и он није могао да једе. Појео сам и
свој и његов доручак. [...]
Тајна трајања је да толико тога опседа твоја чула да немаш
времена да мислиш о одустајању. [...]
Кад пијеш, то је друга врста мишљења, друга врста живљења. То
ти даје два живота уместо једног. Двапут више времена за писање о
томе и два начина да пишеш о томе. [...]
С баровима је готово. ТВ се побринула за то. Ми смо некад били
извођачи. Сада сви само седе и буље у екран. Бокс-мечеви су опстали
као једно од последњих места драме. Хиподром је мртав. Одлазим
тамо. И проучавам смрт. Филмови? Неподношљиво лоши, чак и они
најбољи. [...]

Вилијему Пакарду, 3. марта ’91. у 01:37

[...] Кад смо код тих драгих душа које брину што њихов
прихваћени рад није објављен, то су професионални лакташи.
Далеко их више тишти жеља за успехом него жеља да запишу нову
реч. Они нису довољно умоболни, задовољни или потресени. Они су
пувањци у мртвом ветру. Гледај на њих као на гигантско ништа. Онда
их заборави.
 Клајву Кардифу, 8. марта ’91. у 23:33

[...] Знам шта мислиш кад говориш о писцу који те спасава беде.
Ту је био тај тип, Селин, Путовање... Прочитао сам роман у једном
даху, и наглас сам се смејао. Дао ми је мало храбрости да терам
даље. Било је као експлозија блештаве грмљавине која шиба право
кроз тебе. После тога другачије корачаш по поду. Зидови изгледају
боље, ролетне, чак и клозет изгледа боље, свака ствар — позајмљена
ти је храброст и смех. Пиће има бољи укус, примећујеш своје шаке,
своје пертле. Селин, тај кер, ујео ме и довукао натраг у живот.
Наравно, било је и других, али ово најбоље памтим.
Да, послови, само за кирију и нешто хране у стомаку да можеш да
се вратиш и допустиш да силују твоје сате, твој живот, тебе. Онда
после рада мораш да спаваш, ту је превоз, куповина, рачуни, прање
веша, кварови аутомобила, кварови здравља и стотине тривијалних и
незнатних ствари које мораш да обавиш, само да би клизио даље у
свом животарењу. Једном сам израчунао да од 24 сата човек има
само 20 минута чистог слободног времена с којим може да се поигра.
(Тада сам радио по 11-12 сати у ноћној смени.)
Мене је пиће спасло лудила. Дозволило ми је да се развијем у
нови облик, друго осећање. Оно је било једини мој пријатељ.
Трезвеност је била зло.
А неподношљивије од свега било је како су други радници
одустајали од светлости. Предавали се. Терали даље тако. Постајали
нуле. Сећам се типа који је једном седео поред мене. Рекао је: „Ћути,
имамо бар своја три квадрата. То је најважније.
Дошло ми је да га убијем... [...]

Максвелу Гедису88, 23. марта ’91. у 23:13

 Могу да будем неувиђаван и егоцентричан, али „пушикара“
нисам. (Види своје последње писмо или прљаве гаће твоје бабе.) Али
бацио сам још један поглед на твоје лупетање и закључио, по начину
говора, да изиграваш такозваног зајебаног типа да би ме
импресионирао. Нисам импресиониран. Употребио си опасну реч, и
ако је употребиш за неког ко стоји у истој просторији велика је
шанса да ће ти се светла погасити. Зато припази мало. [...]
Нихилистичка ревија, а?
Можеш ли да повучеш то што си рекао?
Не користим календар. Само питам неког, да ли је ово март или
мародерство?
Можда има мува на некима од вас, али лешинари су на мени.

Џону Мартину, 25. марта ’91. у 20:0889

Хвала ти за Вебово писмо Волтеру Винчелу.

Као што знаш, Жон Веб је издавао озбиљан књижевни часопис и
објавио је неке значајне књиге, али је ту ипак било доста варања и
мувања. Вечито је дизао узбуну без правог разлога. И сматрао је да
као писац и издавач заслужује новчану потпору од било кога и
свакога. Упознао сам многе људе из те бранше са истим ставом, у
суштини је већина њих тако и радила. Њима је било потпуно
неприхватљиво да раде неки нормалан посао и да живе на неки
нормалан начин. Као Уметници, они су заслужили потпору, они су
на директној линији са боговима. Мислим да је и Хенри Милер гајио
исти став. На почецима своје каријере музао је многе покровитеље и
на неки начин је захтевао помоћ. Наравно, Милер је имао
претходнике у томе, као и оне који су то исто радили после њега.
Увек сам мислио да је лакше наћи посао него пружати руку. На крају
крајева, можда и ниси геније. Можда само мислиш да си геније. (Бог
или Ђаво или ко год, зна да је довољно таквих.)
 Вебови су вечито били жртве пожара, поплаве, пљачке и томе
слично. Увек је ту била нова хорор прича. Наравно, хорор постоји у
свачијем животу. Али ја знам да су Вебови сами изазивали многе од
својих невоља. Луиз је посебно умела да замрзи град у коме су
живели, стално је тражила да се негде преселе. И тако би кренула
тешка штампарска машина и сва силна опрема и материјали,
паковање и одлазак, све са псима, у неко друго место. Само да би
Луиз замрзела и тај нови град, и онда би све наново кренуло,
машина, керови и све, често натраг у исто место које су напустили.
То је било скупо. И имали су проблема са богаташима који су били
њихови добротвори, а онда тражили да Лужон прес њима објави
књиге. Никад ништа није бесплатно, нити ће икад бити.
У писму Винчелу, Жон тврди да не може да добије посао јер је
био у затвору. То није права истина. И ја сам био затваран, што ми је
уписано, па сам ипак после тога добио десетине послова. Само сам
два посла изгубио због тога.
[...] Не мислим да има икакве романтике у Уметнику просјаку.
Више волим неког курвиног сина који, рецимо, пече пљескавице
и онда уради то што ради у својих чистих слободних сат или два. То
је начин да ломиш челик голим шакама. [...]

Брусу Вудсу90, 3. априла ’91. у 21:27

[...] Једини начин да научиш да пишеш је да пишеш и пишеш и

пишеш, и да толико желиш да пишеш да уколико то не радиш
полудиш или опљачкаш банку или се убијеш пићем или јурнеш
колима преко литице. Писање те дограби, нема шансе да радиш
ишта друго, и не постоји било шта друго што би радио. Сви други
приступи томе су бескорисне бесмислице. То је све, то је то, и зато
функционише или не функционише.
 13. априла ’91. у 22:54

[...] Људи ме понекад ухвате у клинч и почну да говоре о нечему

што сам написао и, осим у веома неодређеном смислу, појма немам
о чему они причају.
Видиш, кад пишем песму, заиста не знам шта у ствари радим.
Песма пише мене. Био је један песник (заборавио сам његово име)
који је, кад су га питали „шта значи та песма?“ одговорио: „Кад сам
писао ту песму, само смо Бог и ја знали шта она значи. Сада само
Бог зна.“91
Мислим да ћеш наћи много драгих душа које ће радосно
рашчланити значења, гранања и оправданост неке песме. То су исти
они који воле да се попну на даске и цвркућу публици своје радове за
тај тренутни аплауз и ласкање. Посао писца је да пише, све друго је
бесмисао који слаби ум, утробу, способност и природно стање бића.
Дај већини песника и најмањи додир славе и они ће се као ноћни
лептири залетети у пламен и сагорети у трулеж.
Да ли је уопште чудно што су песници тако досадни?
Да ли је уопште чудно што нико не жели да их чита?
Да ли је уопште чудно што нема никаквог чуда у њима?
довољно, и није довољно.

Вилијему Пакарду, 21. априла ’91. у 00:55

[...] Кажи том психијатру да ако мишљење уредника може да

„обесхрабри“ људе да пишу, онда ти људи нису писци, они су дечица
која се и даље држе за мајчину сису. Добар писац је увек јачи и
слабији од свега што га окружује. И у својим снажним данима он
може да претвори скоро сваку јебену препреку у махање реченице на
папиру. Том психијатру, као скоро свим психијатрима, треба други
психијатар.
Писци су другачији, њима никад не треба други писац, јер би га
брзо убили. [...]

Дејвиду Риву, 3. маја ’91. у 23:55

[...] Да, Малколм Лаури,92 имао сам проблема са његовим

писањем, некако је урођено хировито, али ми се допао његов
животни стил. Ја још увек пијем и још сам ту. Рекао сам неком јуче:
„Плашим се да престанем са пићем да се не бих разболео.“
Не читам више поезију, то је било за кирију и преживљавање,
плус све те луткице које сам заслужио и које су мислиле да је песник
неко с ким треба лећи у кревет. Глупо. Чим сам дошао до довољно
новца писањем, заборавио сам читања и обожаватељке. Немам психу
рок-звезде. Најсрећнији сам кад сам сам у соби. Не треба ми аплауз,
не треба ми да устанем из кревета и запетљам стопала у женске гаће.
Оно што сам волео код читања били су дуги летови авионом,
малтретирање стјуардеса за још пића, још пића! А после читања сам
флертовао са женама професора, с некаквим двоструким шармом,
јер сам им говорио дрске и филозофске ствари, био сам Сартр,
Селин и Ли По, сви су држали исто пиће. Али све то срање избледи,
изгуби смисао. Желиш да се вратиш урезивању речи у папир, како си
и почео, када си се својим паклом пробијао кроз пакао живота.
Посао писца је да пише. А то је радостан, махнит посао. Најбољи.
Да, не читам више. Не виђам људе. Не много. Држим то на
минимуму. Кад телефон зазвони, десет од једанаест пута позив је за
моју жену. Волим то. Ставио сам до знања да нећу да ме ико
зајебава. [...]
 Вилијему Пакарду, 18. маја ’91. у 22:30

[...] Ти можда држиш исувише упаљених свећа: предајеш,

уређујеш, пишеш књиге, пишеш драме. Можда ти треба простора да
ништа не радиш. Понекад мораш да узмеш телефон и кажеш свима
да се носе, свим женама, свим такозваним пријатељима, свима — да
почистиш палубу и почнеш да дишеш. Нема већег задовољства него
ништа не радити и бити тога свестан. Мир је неопходан. Небеска
тајна. Човеку треба самоћа, самоћа, самоћа. Бити сам унутар 4 зида,
то је бесмртност на земљи. Аха. [...]

Џону Мартину, 14. јула ’91. у 21:29

Само кратко поглавље у прилогу,93 тек да останем у игри.

Десило се да сам написао два прилично дуга поглавља и онда их
изгубио у компјутеру. Али уместо да поново напишем та поглавља,
само сам заборавио на њих и почео нешто друго. Да сам покушао
поново да их напишем то би убило сваку радост писања. Нисам овде
да бих диринчио.
Мислим да сада знам како сам изгубио та два поглавља. Али у
трагању за њима, покушавајући да их пронађем, избрисао сам све од
романа што сам до тада написао. Хтео сам да га ставим на дискету.
Дешава се. Питао сам 2 компјутерска стручњака како сам успео све
да избришем. Или како да то вратим? Сада чекам неку реч од супер
експерта за компјутере. Сумњам да зна.
Свеједно, упркос тим незгодама, компјутер је неизмерно бољи од
писаће машине. Само се вратиш и пустиш да се све поново одвија.
Волим ту ствар. То је луди, магични извор.
p. s. — Како време пролази, компјутерске грешке ће се смањити
на готово непостојећи обим.

5. августа ’91. у 21:18

Тешко је поверовати, али написао сам 21. поглавље и изгубио га.

Појма немам како сам то урадио. Читаво је било ту, онда сам
додирнуо нешто или нешто друго, редови су поплавели, типка за
брисање се укочила и, покушавајући да се вратим на нормалу,
куцнуо сам нешто погрешно и читав се рад избрисао. Проблем је у
томе што сам осећао да је то веома добро поглавље. И тако сам
морао поново да га напишем по сећању, а то никада није тако добро
као оригинал, али је и то боље од одустајања... [...]

23. августа ’91. у 00:05

[...] Хипотетичко питање, које нема везе ни са чим, наравно. И

молим те да не одговориш. Нипошто.
Али шта би ти помислио ако си оставио неку особу ујутру и та
особа је тотално и махнито беснела? И била пуна најужасније
неразумне мржње коју си икад видео или чуо — а онда се вратиш и
затекнеш исту ту особу како се понаша као да се никад ништа није
догодило?
Свеједно, можеш да претпоставиш колико је нешто као Палп
пријатан предах, нек се носи велика књижевност.
Да, пијан сам, пијан сам на крају шанка и просипам пиће. [...]

Вилијему Пакарду, 12. септембра ’91. у 21:56

 [...] Када неко живи толико дуго као ја и пише толико дуго, тада
увиђа да нико није урадио довољно: Сократ, Декарт, Хјум, Кјеркегор,
Сартр, Витгенштајн. Сви на крају бивамо поражени јер не можемо
богзна шта да урадимо у вези са постојањем или непостојањем
(смрћу) осим да мислимо о томе. Понекад убијамо једни друге или
себе, то је ваљда једино што можемо да учинимо.
Поезија? То баш и није нешто, а? Много позирања и шепурења и
фолирања, играња речима за свој рачун. Поезија као да привлачи
оне најгоре: слабиће, кукавице, подводаче, каријеристе. Читање
поезије ме успављује. Нема ватре, хазарда. Чекам неки нови силазак,
неку експлозију. Или чекао сам некад. Не чекам више. Само се
клоним поезије. Нема светла на крају тунела, нема чак ни тунела.
Најбоље што могу је да се напијем и слушам класику. Или да спавам
и чекам да се смрт приближи. Остављање овога неће бити нешто
страшно. Да, драго ми је, на неки начин, што сам бацио неколико
својих речи у ваздух: конфете које ништа не прослављају.

Евану Раселу, 7. октобра ’91. у 23 :54

[...] Једном или двапут недељно добијам радове неког писца, или
у виду рукописа, или у виду брошуре. Претежни део тога је прилично
лош, а доста тога је тотално срање. Има људи који желе да буду
писци и људи који морају да пишу. Већина људи су лјуди који хоће
да буду писци, који желе славу, име, пичку, или шта год они
замишљају да иде уз то. Не знам од које си ти сорте; осећам да си
мешавина обе. Године ће те разврстати. [...]
Твој рад би могао да буде бољи. Добро је, али може и боље.
Мислим да је то у самој реченици, треба ти више свежине, лудила,
хазарда у реченици, у начину приповедања, самог писања. Твој
садржај је добар и уверљив, али нешто недостаје у начину на који то
преносиш. Не знам тачно како да то изразим, можда би ту и тамо
могао да нађеш начин да шутнеш читаоца у дупе, да оно што пишеш
заиста буде нешто из тебе и дођавола све остало. Најбољи су знали
како се то ради: Хамсун, Селин, Достојевски, Тургењев. Реци то
необуздано, сруши зидове.
Ти си млад. Сто си старији, више ће бити тога о чему можеш да
пишеш. Реч је магија која нас спречава да убијемо себе. Не постоји
бољи пут. Не постоји ништа друго. Иди по то.

Џону Мартину, 13. октобра ’91. у 01:20

[...] Кад погледам иза себе, видим полице крцате хрпама папира с
оним што сам написао од 18. јануара. Овде као да је лудак пуштен с
ланца. Знам да су неке од тих страница прилично лоше, али ја волим
да се препустим кад се ствари закотрљају и да полетим. Занимљива
година. Постајем све снажнији, као нека звер која ради на томе да
побегне из кавеза. Знам да је смрт стимуланс, шут у дупе. Ово има
неке везе с тим. Али одувек сам био луд за писањем. [...]

Вилијему Пакарду, 13. октобра ’91. у 01:33

[...] Што се мене тиче, не видим никакву будућност за поезију,

видим је као кућу у којој живе снобови који претендују на
истанчаност и проницљивост, и они шкрто настављају да је деле у
разводњеној форми без икаквих спона са стварношћу, ведрином,
игром, светлошћу или љубављу. Тако је било и тако ће остати.
Чудиш ли се што сам живео са најгорим дрољама које сам могао
да нађем? Чудиш ли се што сам лио пиће у себе док нисам прснуо
као балон из кога цури црвено? Чудиш ли се што га и даље уливам у
71. години? Није битно, одлазим на хиподром, бирам бројеве, возим
натраг, онда се гледам с овом машином. Некако смо, мислим,
пропустили нешто што је веома јасно овде. Можда није. Можда то
једноставно није у нама. Са ким уопште можемо да се поредимо? Са
мравоједом? Смрт изгледа као нешто најлепше, као најбоља курва.
Где год нас она повела, само без песника, молим! [...]

Полу Педиту, 16. октобра ’91. у 20:11

[...] Увек ће бити људи који ће те нервирати, јер они разумеју

само оно што су им мајке рекле, или шта су им књиге рекле, или шта
су им шефови рекли...Ти људи су спљоштени у чисто ништавило.
Они говоре, али не кажу. Они пројектују своју тупост. Људи се
склањају од њих, али они убрзо налазе неког другог и поново почињу
своје беживотно блебетање. Свет је препун досадних, идентичних и
слабоумних људи. Они гласају за градоначелнике, гувернере,
конгресмене, председнике који сви личе једни на друге — зато нема
правог вођства, нема наде, нема сока, нема живота, нема
разумевања.

Максвелу Гедису, 22. октобра ’91. у 14:44

[...] У праву си, имао сам проблема да сварим Керуака. Али ја сам
тврда глава, имам проблема са већином писаца. Зато сам морам да
пишем, а кад нешто напишем, ни то не могу да читам.
Керуака нисам упознао. Никада се нисам дружио са писцима.
Али сам упознао Кесидија,94 свратио је једном у Отворени град баш
кад сам донео колумну за „Белешке старог покварењака“. Џон Брајан
ме упознао с њим. Нилови најбољи дани тада су већ прошли. Стајао
је тамо прислонивши главу на радио којем је фалио звучник, и из
кога је трештао џез. Био је спржен од спида. Тога дана је падала
киша и Брајан је ваљда хтео да ме испрепада. Убацио ме је у кола
која је Нил возио по киши. Нил је углавном испрепадао друге возаче.
Признајем, имао је заиста добар осећај за брзину у односу на
раздаљину. И ја имам нешто од тога, што користим на аутопуту, али
никада нисам видео неког ко вози тако добро као Нил. Али није ми
био претерано занимљив. Мислим да је превише радио на томе да
буде та личност која је наводно требало да буде. [...]

Дејвиду Риву, 13. новембра ’91. у 01:24

[...] Мајлер, да, упознао сам га. Опуштенији је лично него кад гура
свој производ. Све те бивше жене заковале су га за писаћу машину.
Обојица смо у исто време радили за истог филмског продуцента. Као
добри момци, отишли смо на прославу продуцентовог рођендана. И
тако сам седео за столом и уливао пића у себе најбрже што сам
могао. Натерао сам келнера да јури као суманут. На крају, уместо да
ми доноси чаше, почео је да ми доноси флаше. У једном тренутку
током вечери ухватио сам Нормана како пиљи у мене. Намигнуо сам
му и насмејао се, онда сам отишао до кухиње да частим послугу. Кад
сам се вратио, жена ми је рекла да јој се Норман обратио, казао је:
„Баш лепо од Хенка што ништа није рекао о мом писању.“ На неки
начин је осетио шта мислим о томе. То ми је било симпатично. [...]

Келију, 27. новембра ’91. у 00:04

Не могу баш да ти кажем да ли је Аљаска бољи избор од оног где

си, то више зависи од тога како ти то видиш него како ја то видим.
Све што могу да ти кажем је да сам, кад сам био млад, чак не тако
млад, имао идеју да ћу избећи многе клопке ако се будем стално
кретао. Нека се точкови заувек котрљају испод мене, мислио сам.
Нађи нове градове. Крећи се. Био сам у толико бусева који су возили
преко целе земље да сам се осећао као возач на путу. Али било је
зајебано за џеп, пиће и нужду. И открио сам да си у бусевима
заробљен са другим људима. А сваки град је био пун мање-више
истих људи. И требао ти је посао или је преостајала клупа у парку.
Не знам колико сам послова променио, или колико градова, или
колико жена. Не баш много жена у почетку. И ништа ми од свега
тога није много значило. Али не знам да ли је то кретање наоколо
било добро за мене или не. Онда ми се посрећило да откријем тај бар
у коме сам донекле могао да преживим. Пића су стизала, а дани,
месеци и године су пролазили. Ту и тамо бих нашао посао да дођем
до нешто пара за кирију. Али никад нисам дуго радио. Све до јебене
поште. Хоћу да кажем да не знам да ли је путовање ишта вредело. И
мислим да је тада било лакше наћи посао у фабрици или неком
стоваришту. Сада можда не можеш толико да се крећеш и коцкаш се
са својим животом.
Човече, просто не знам. Мораш сваким покретом да осетиш свој
пут. Човечанство је тешка прича и неће нестати. Ако и нестане, то ће
бити скоро одједном и скоро сви. Мислим да је највећа моја илузија
била што сам мислио да мушкарац, да би био стварна личност, треба
да има жену, готово по било коју цену. Требало ми је много жена да
коначно схватим како је то бесмислица, али су до тада године биле
прилично потрошене. Као писац, или као тип који се на крају
претворио у писца, претпостављам да је све то пиће и све жене и сва
та различита места дало материјала који може да се искористи, али
нисам то тако мислио — нешто ме је стално ждерало изнутра и
нисам знао шта да радим.
Зато, Кели, не могу да кажем шта је најбоље за тебе. Као што ти
кажеш: „у говнарском свету“. У коме сви одустају, јефтино се
продају, играју глупо, зихерашки и кукавички. Једино што сам
смислио било је: „Сачувај шта можеш.“ Мислећи на самог себе.
Немој да све оде. Једна искра може да запали шумски пожар. Варао
сам себе тиме... Ипак, вредело је, на неки начин. После 5 деценија
ето мало среће. Али иста стара прича свуда око мене. А појавиле су
се и различите клопке. Борба никад не престаје. Али добра је. Тако
да, кад умреш, знаћеш да ниси ишао путем многих који су мртви
давно пре своје смрти. Не знам, човече, не знам. На теби је. И
срећно. Да.

Полу Педиту, 3. децембра ’91. у 00:20

[...] Да, било је лакше бити клошар кад сам ја клошарио. Мање-
више си то сам бирао, а сада то бира тебе (или мене). Треба само
имати среће. Таленат не значи пуно. Многе будале успевају у животу
зато што су пале на право место. И то је све. [...]
Кад сам био клошар, трудио сам се да будем у топлим крајевима
земље, али сам се прерачунао једном или двапут и скоро умро,
поготово у месту које се зове Атланта, у Џорџији. [...]

Роберту Патерсону, 10. децембра ’91. у 23:38

[...] Пада киша ноћас и седим крај отворених врата и питам се

како сам још увек жив. А имам и среће што смрт сада стоји тик иза
мене. То свему даје нови фокус, нову боју. Највећи део свог живота
срљао сам ка смрти, ругао јој се, трудио се да је нађем. Сада ће она
наћи мене. То је лакше. И још увек имам своје мале речи да се играм
с њима, јер мојој старој гузици и даље треба спас, не од смрти, него
од живота, као и увек.
Величанствена киша ноћас у тами. Нисам на клупи у парку. Има
шансе да умрем у свом кревету. Или на хиподрому, или негде
између.
Ти? Клони се писаца и нађи свој пут.
 Дејвиду Риву, 31. децембра ’91. у 00:42

[...] Свако може да издаје часопис. Добијеш, рецимо, одушевљено

писмо, тип каже да покреће часопис. Каже ти да си Бог. И што да не,
пошаљеш му нешто. А онда стиже „часопис“ са твојим радом у њему.
То су само листови папира провучени кроз шапирограф и ухефтани.
Нема чак ни корицу. А издавачеве песме су ту заједно са твојим. И то
не би толико сметало, али видиш... издавач је објавио и песме својих
пријатеља. И све је то настрашнији крш, наравно. Ти типови
оправдавају то срање тако што своје публикације називају „зини“,
или тако нешто. А типови у тим „зинима“ штампају једни друге
потпуно исто као и типови у озбиљним књижевним часописима. [...]
 • 1992 •

Булфрогу95,4. јануара ’92. у 00:37

Здраво Жабо,
Да, знао сам типа који је себе звао Ред Стрејнџ.96 Зајебан
самотњак. Пили смо код мене и испричао ми је неке добре приче.
Ред је имао солидан њух да провали животна срања. Његов излаз је
био пут. Ја нисам хтео пут, хтео сам да пишем, а за то су ми требали
зидови. Али нисмо били далеко у начину размишљања о стварима у
глобалу. Кад сам га упознао, нека жена ме излуђивала и мора да ме
је сматрао тоталним кретеном што сам се увалио у такву хаварију. И
био сам.
Све у свему, Ред је причао неке добре приче. У време када сам га
упознао чистио је негде собе. Понекад ми је доносио делове одеће
људи који су умрли. Ред једноставно није хтео да се прикључи
друштву. Нисам ни ја, па сам био писац који гладује. Тако сам живео
неко време, а онда ме је срећа мало погледала. Сада живим јебено
добро, али свет ми изгледа подједнако лоше, чак и горе. Сада ми је
71 и још пишем. То је остало моје последње уточиште.
Узгред, преузео сам неколико Редових прича, променио их мало
ту и тамо, и оне су објављене. Имали смо неке јебено занимљиве
ноћи. Али енергија је била његова. Ако га видиш, кажи му да имам
своју кућу, базен, нова кола, младу жену. Срушиће се од смеха. [...]
 Вилијему Пакарду, 12. јануара ’92. у 21:24

[...] Жене су далеко опасније од мушкараца. Мушкарци би само

да се склоне, да побегну, жене би нешто што се зове освета. [...]
Моја жена је сад куцала на врата. Извадила је мој венчани прстен
са дна базена. Био сам пијан прошле ноћи, пливао сам тамо са
својим пријатељем Барбетом Шредером. Рекао сам Барбету, који
сада извлачи огромне хонораре за режирање својих филмова:
„Човече, знам те кад си живео у гету, и кад бих свратио затекао бих
свеже рупе од метака на твојим улазним вратима. Сада живиш у тој
великој вили коју нисам чак ни видео. Зар се не забринеш за своју
душу?“ „О не“, рекао ми је, „јер знаш, ја немам базен.“ Прешао сам
на другу тему. [...]

Дагласу Гудвину,97 13. јануара ’92. у 23:41

[...] Слушам сад Шубертову Девету, заиста лоше извођење, тип

диригује као да се плаши да му шаргарепа не испадне из гузице.
Јебена срамота. Девета је моћно дело кад се изводи како ваља.
Немој да те твоје колеге радници подјебавају. Ја сам развио такву
језичину да су бежали од мене. Све сам то радио на бази хумора, али
секао сам их до ребара, тако да им је увек било драго кад би откуцао
последњи минут, као и мени.

Џону Коуну,98 16. јануара ’92. у 22:51

 [...] Што више ширимо свој утицај и постајемо све више то што
јесмо, писање других не само што нас не занима, него нас често и
одбија. Не само савремено писање, већ и оно прошло. Убрзо можемо
да читамо само своје, и то само једном, јер дођавола с тим, идемо на
следеће. Следеће је цело ту, све док нам не спусте ролетне. [...]

Ивану Сувањиефу,99 21. јануара ’92. у 02:16

[...] Твоја прича ме подсећа на једну од мојих, осим што је твоја

много занимљивија и одважнија. Заиста.
Не знам. Деценије су прошле од тога. Ходао сам негде у неком
граду и било је 5 ујутру. Негде током ноћи смех и добар провод су се
окончали и само сам ходао, изубијан и испребијан од некога или
неких, ко зна? Све у част добрих времена. Одећа ми је била
исцепана, лице ми је крварило, осећао сам како нешто капље,
капље... није много болело ... још увек пијан и контузован... ту и тамо
би ми кренуло из утробе, али ништа није излазило ка том
величанственом јутарњем сунцу... мој новчаник је нестао, наравно.
Опет. Основна идеја је била да нађем своју собу. А изгубио сам појам
где је, или у ком сам граду. Али знао сам да имам негде собу и
кирија је била плаћена још 3-4 дана, то је било једино моје место,
једини мој свет. Само да нађем ту собу и живећу. У супротном ћу
умрети. Мислим, тако је било. Није ми сметало да умрем, хтео сам
само да умрем мањевише опуштено, памтећи изнајмљени тепих,
кораке неког ко пролази ходником поред мојих врата. Глупо,
наравно, али кад си уморан до табана и све око тебе ради клик-клак
као поломљени звуци, желиш само да нађеш добар ћошак да умреш
у њему. Животиње то раде. Рањене мачке. Птице. Рибе. Чак и људи.
Ходао сам тако, наслућујући помало где би могла да буде моја
соба. Чак сам изабрао град. Или је то била Филаделфија или источни
Канзас сити. Терао сам себе да ходам даље кроз безгласно јутро.
Онда сам чуо нешто. Кораке налик на своје. Само још
неправилније. Растројене.
Ходао сам ка истоку, мислим. И тротоаром. А овде, ходајући ка
западу, мислим да је тај човек ходао ка западу посред улице, главног
булевара. Била је недеља ујутро и нигде ниједног аутомобила. Али он
је био насред булевара. Био је нем, осим тог стругања, тих звукова
његових трапавих ципела по асфалту. Ишао је према мени, и
помислио сам: Исусе, ево једног јадног скота који је скењан горе од
мене. Како је то могуће? Ја сам био Самоубица нумеро уно, упуштао
сам се у врхунске ситуације пакла, изазивао чудовишта. Залупио сам
себе у смрт, а сад... ево тог броја... који ми одузима улогу... али како
сам се приближавао... сунце се дизало... видео сам његово унакажено
лице, главу... видео сам да му се једна очна јабучица клати... испала
му је из главе... око ми је испало из главе и висило је на танкој нити...
љуљало се напред-назад на тој жилици док је ходао... клатно... морао
сам да му помогнем.
Али онда ми се утроба згрчила. Ковитлац белине захватио ми је
главу, мозак. И знао сам да сам у тој ситуацији кукавица. Он је
изгледао тако немогуће ужасно, да је постао оно што је њему
учињено. Сам је постао налик на звер, уместо оних који су му то
учинили. Оних који су сад лежали и хркали поред својих жена,
осећајући се праведно, хумано, снажно. Или још горе, осећајући
врло мало тога. Али ту је био он, око му се клатило. А ја сам га
пустио да прође. И ходао сам даље, слушајући његове жалосне
кораке иза себе.
Рационално сам то отклонио тиме што сам и ја био у прилично
јадном стању. Али, у суштини, нисам био довољно човек. Био сам
кукавица што хода кроз јутарње сунце. Мрзео сам себе, али нисам
био у стању да то променим.
Ходао сам и ходао и ходао и на крају сам пронашао свој пансион.
Ушао сам и попео се на спрат, сручио се на кревет. Био сам спасен,
бар тренутно. Био сам у јефтиној чаури. Али нисам могао да заспим.
Није ме мучило хришћанско моралисање, итд. Одувек сам се осећао
као Ф. Н., изнад добра и зла. Али није се примило. Био сам само
ништавна нула. Недостајало ми је доброте, недостајало ми је
стварности. Био сам обичан блеф. Кад је загустило, побегао сам.
Нисам то имао у себи. Ништа нисам могао да учиним, осим да
лежим ту и прихватим чињеницу да сам далеко од пристојног
људског бића. Био сам фолирант. Претензија. Нисам имао срца.
Остао сам 3-4 дана и ноћи у кревету размишљајући о том јаднику
са оком које се клати.
На крају сам устао и покренуо се, претварајући се да је све у
реду. Бићу једини који ће то икад знати.
Али једног сам био свестан, нисам био то што сам се правио да
јесам. И што бих се више удаљио од претварања, лакше бих се
препустио умирању. Јебеш га, све се врти око тога. Сваки пут кад
обуваш ципеле ујутру, сваки пут кад пијеш чашу воде, сваки пут кад
окренеш кључ у колима и чекаш оно што желиш да чујеш.
Бог те, надам се да га је нашао неко после мене. Можда су знали
шта да ураде и можда то није био никакав проблем.

Џону Мартину, 24. јануара ’92. у 00:19

[...] Кад смо код фотографисања за Мадонину књигу о „еротици“,

јавио сам се њеном агенту и рекао јој „не“. Мадона се понаша као да
је тек она открила секс и само те лупа по глави с тим. Није то за
мене. [...]

Ивану Сувањиефу, 20. фебруара ’92. у 00:03

[...] Компјутер ми је омогућио да пишем више. Добро, то „више“

ништа не вреди ако не задржиш квалитет, али код мене (опрости ми
ово) не само што се задржао, већ се и увећао. Сада је то већа забава,
већа ватра. Раније бих се једне ноћи напио да напишем шта има, а
онда бих се друге ноћи напио да то поправим. Индиго за копије,
мастило за прецртавање, нове траке за машину, нова трака за
брисање, итд. Сада све радим за једну ноћ, исправљам срање одмах
на екрану, штампам, чувам за јебену вечност и шаљем га негде.
Тастатура цврчи и пева и смеје се и чак постоје различити фонтови
да се ускладе с твојим јебеним расположењем.
[...] Кад је овај компјутер био у радњи због неке поправке и ја се
вратио на електричну писаћу машину, било је као да чекићем
разбијаш стене. Наравно, сама суштина писања је ту, али мораш да
чекаш на њу, не искаче тако брзо из утробе, почињеш да заостајеш за
својим мислима — мисли су далеко испред твојих прстију који
покушавају да их сустигну. А то изазива неку врсту блокаде. Заиста.
[...]
Баш после хвалисања да држим ову машину за јаја, кад сам
завршио ово писмо, ишчезло је, упркос свим мојим наученим
предострожностима. Нигде нисам могао да га пронађем. Отишао сам
на „Нађи фајл“. Рекао ми је да сам написао писмо и када. Такође ми
је набацио да се можда крије на једном од 3 места. Пронашао сам га
на трећем, мада га никад нисам послао тамо. Извукао сам га одатле
и одштампао. Иване, ако поживим, ако успем некако да намакнем
још 5 година, стварно ћу држати ову ствар за јаја. Онда можеш да
похађаш мој компјутерски курс. Бесплатно.

Џону Коуну, 2. марта ’92. у 20:41

[...] Знам из дугогодишњег искуства да је све само чекање, чекаш,

чекаш, чекаш, не на смрт, већ на живот и он се обично врати, и онда,
одједном, осетиш се јебено добро. Бар неко време. Али чекање је оно
што жуља, што боли, оно је пропаст. [...]
Сада само чекам на бокс ноћас у пола један. Одувек сам желео да
будем боксер, али имао сам те ожиљке по леђима и мислио сам да би
гадно испрепадале публику. И тако сам то прескочио. Постао алкос.
И сад сам.
 Вилијему Пакарду, 5. марта ’92. у 23:47

[...] Кад год овде зазвони телефон, осећам се нападнуто, језа ме

ухвати, помешана с гневом, а ја се ретко љутим. Углавном је то
гађење. А зову и обични и славни. Један каже: „Зашто се не јављаш?
Да нисам нешто забрљао?“ Други стално остављају поруке. Ја нисам
сноб, г. Пакарде, само усамљеник, одувек сам био. Правио сам
посебне поруке или шта год за такве, и мислио сам да су смешне и
делотворне, али их моја жена није много волела, осим једне, оне
наводно штрецају њену мајку која то не схвата, као ни још неки
људи. У старе, старе дане, само бих по недељу дана скинуо
слушалицу с телефона и онда би лјуди почели да долазе, углавном
жене, и бацају ми камење на прозор. А онда се јавила телефонија и
рекла ми да не смем толико дуго да држим слушалицу одвојену од
кућишта, јер је то прекршај овог или оног прописа. Онда сам
отворио кућиште и умотао звоно крпама, па све поново ушрафио.
Седео сам тако једне вечери, лепо пијан и сам, а онда се из телефона
зачуо тај продоран продоран нови звук. Опет телефонија. Хитна
ситуација, звао је г. Тај и Тај. „Аха“, рекао сам, „и шта сад?“ И ето те
усамљене, блебетаве, злобне и болесне особе — није чак ни жена — и
он је рекао: „Никако нисам могао да те добијем на телефон, хтео сам
да попричам са тобом...“ „Исусе Христе!“ крикнуо сам и спустио
слушалицу.
Аха, знам како то иде, има дана и недеља када се све распада.
Понекад морам да подигнем једно стопало и натерам га да стане
испред другог, само да бих се кретао. Све изгледа тешко, укочено,
увек понављано, црно, узалудно. И све оно глупо сручи се одједном
на тебе, као сценарио који су уснили богови пакла. Стално мислим:
чекај да прође, чекај да прође... али у међувремену ништа не можеш
да учиниш... да подигнеш чарапе, прочиташ новине... чак је и одлазак
до пумпе и гурање оне цеви у резервоар као покретање планине. Све
то, све то... У оно што људи раде без размишљања, ти мораш да
улажеш напор, да планираш, да натераш себе. Ја сам то звао
смрзнути човек. А обично у то време твоја жена или ко год је с тобом
постаје хиперкритична и неразумна. Ти си само на земљи.
Замишљаш како лепо умиреш у кревету, чекајући на слатку
оштрицу, али чак се ни то не дешава. [...]
Ни од чега ми није толико мука колико од адвоката и њихових
тужби. Од тога ми се утроба изврће. Језик адвоката је језик варалице.
То је нехуман језик, под-језик. А правда је врло ретко задовољена.
Правда је једноставно заборављена. Наш правосудни систем само је
живо блато мрачног и застрањеног начина изражавања. То је само
одлив тупоглавог, сакатог, замаскираног блебетања пред поротом од
12 имбецила и судијом који умире од досаде. [...]

Максвелу Гедису, 14. марта ’92. у 00:21

[...] Што се тиче Ко је ко и мог савета „не труди се“: то значи да

уколико материјал не наскочи на тебе и не натера те да га урадиш,
онда заборави, како у писању, тако и у свему осталом. Највише ми се
допало шта им је Ферлингети рекао када су хтели да га уврсте у Ко је
ко. Написао им је „Јебте се“. Предивно, предивно. [...]
Гедисе, морам да се вратим на свој јебени детективски роман.
Надам се да ћу га једног дана завршити. А можда и нећу. Толико сам
упетљао типа да можда никад нећу бити у стању да га ишчупам из
тога. Дао сам му своје најсјебаније способности. Он је у суштини
можда чак и већи кретен од мене. Надајмо се...

Вилијему Пакарду, 17. априла ’92. у 00:15

[...] Као писац, мораш да пишеш о ономе што видиш и осећаш,

без обзира на последице. У суштини, што је више последица, већи је
подстицај да то учиниш. Неки то називају лудилом, ја то зовем бити
надомак истине. Знаш, не постоји ништа забавније, ништа смешније
од те надомак истине, јер је тако ретко видиш или је читаш. Она те
погађа са освежавајућим блеском, струји кроз руке, улази у главу,
постаје вртоглава, бог те, тако ретка, тако чудесна. Видео сам нешто
од тога у Селину, у Достојевском, у Хамсуну, почео сам да се смејем
док сам их читао, каква је то била радост. (...
У основи, ово време је тешко за писца који хоће да то запише
онако како јесте, или је било. Деведесете намећу много више стега
него што је то икад био случај у педесетим. Назадовали смо, не
толико у начину на који размишљамо, већ у ономе што можемо да
кажемо. Свако доба рађа своје стеге, али је крај XX века посебно
жалостан. Изгубили смо муда, изгубили смо срце. [...] Ми једни
другима доносимо смрт и смрт то доноси нама. Јеси ли икад видео
спљоштену мачку на аутопуту док возиш 120? То смо ми, бејби. И ја
урлам ка небесима да не би смело да буде никаквог пута, никакве
речи, никаквог лимита. Само котрљање коцки, треперење
тамнобелог светла и способност да се смејемо, бар понекад, ономе
што нас је овако ухватило у клопку.

17. априла ’92. у 01:42

[...] Мислим да је то Одн радио боље од било кога. Срезано на

поенту, а у исто време експлозивно. И његово присуство никад није
вређало. Хемингвејево јесте, увек си могао да осетиш како говори:
„Гледај ме. Видиш ли шта радим?“ Све се на крају покаже. Читам
поново и поново и на крају се покаже. Читај Одна и то је ту. Чисто.
Чак и код Џеферса осећаш како се шепури. Или код Шекспира,
итекако. Или код мене.
[...] У мом животу су се десила три чуда: Лужон прес, Блек спероу
прес и Њујорк квотерли. Други су оклевали или рекли не, али су ова
три била тако чудна, рекли су: „Добро, добро, пошаљи нам још тога.
Имаш ли још тога? Шаљи.“
[...] А најтужније је било у Паризу, Сартр је негде рекао како би
волео да ме види, а ја сам одбио. Ужас, ужас, ужас ... А нисам чак ни
био млад. Био сам пијан и слуђен ништавилом. Добар тренутак за
њега. Нисам то схватио. Сада то увиђам и читав ми живот смрди од
ружноће.

13. јуна ’92.

[...] Тај агент за џокеје прилази ми с пићем у руци. Хоће да

разговара. Ја губим и боли ме јебено око. Јавио сам се лекару, али
није био ту. Никад нису ту кад си заиста у говнима. Агент за џокеје
крене с неком причом, али отерам га са пар речи. Он увек изгледа
повређено и збуњено кад то урадим. А то радим скоро сваког дана.
Некада сам био друкчији, некада сам патио за друге, пуштао сам да
бале својом тупошћу по мени. Али томе је одавно крај. Понестаје ми
дана. Постао сам добар према себи. Способан сам за то. Немој
погрешно да ме схватиш, нисам бруталан према другима, али имам
начина да исклизнем и нестанем. Види, био сам једном уловљен на
некој забави, песници, гитаристи и разноразне јебене будале. Узео
сам пиће, изашао кроз кухињу на задњи трем, попео се преко ограде
дворишта, прошао кроз нечију башту, изашао на улицу, обишао око
блока и дошао до кола, ушао и одвезао се. Предиван осећај. Заиста
волим да будем сам. Никад нисам упознао неког ко толико воли да
буде сам. Постоји ли неко? Боље да се не сретнемо. Побегли бисмо
један од другога. [...]

Џону Коуну, 14. јуна ’92.

 Хвала ти за лепе речи о песмама Последње ноћи.100 И ја осећам да
то што радим постаје све снажније. Старост не би требало да штети:
види Сервантеса. Песме Последње ноћи написане су 1991. Можда је
срећа што то тако дуго радим, али осећам да се речи боље држе на
страници. Кад седнем, јави се тај жар неке моћи и он само зрачи.
Веома сам касно почео, као један од оне старомодне сорте, типа
гладуј-за-своју-уметност. Проживео сам луде и очајничке године.
Мислим да је то унапред хранило оно што сам сада. А ипак сам
свестан да све може преко ноћи да ишчезне, могу да постанем
обичан стари куртон што слабашно куцка по тастатури. Али сада ми
је потребно све то — речи које пуне страницу, извлаче ме из
сатераности у ћошак, објашњавају оно што је скоро необјашњиво. Не
схватам како људи уопште могу да терају даље без писања или
сликања или тако нечег, без неког распојасаног излива против мрака.
Једноставно је превише јебено глупо седети и то просто прихватати
као што то већина људи ради. Није чудо што су људски изглед,
понашање, тако одвратни, одвратни, одвратни... [...]

Вилијему Пакарду, 4. августа ’92. у 23:54

[...] Пребродио операцију ока, онда се вратили стари болови у

десној нози, и да буде још горе ушао сам на погрешан начин у џакузи
и гадно је изврнуо, онда се напио исте ноћи разговарајући с једним
глумцем и типом с телевизије о некој тв-серији, све је испало усрано,
нико се није сложио и хвала ти боже све је отпало. Али је следећег
дана нога била још горе. Био данас код лекара, каже да би могао да
буде дијабетес, треба видети крвну слику. То је значи следеће.
Вероватно сам добро, али тај бол, не могу да спавам, једва излазим
из кола, ћопам по хиподрому, морам да одем раније, вратим се кући
жени. А сад доста плакања.
Вероватно сам ти набацио неке претплатнике — из књижаре Блу
Мун — и других — или бар тврде да су се претплатили због мог
писања о томе. [...]
Писци. Има тај који је наводно умирао у болници, добио сам те
песме од њега. Пристојне. И тако, да га мало разгалим, написао сам
му реченицу, нешто о њему како показује мало храбрости. Ах, није
умро. Прошло је неко време. И онда је изашла та књига с мојим
текстом на корици, речи тек толико измењене да би изгледало као да
покривају сав садржај књиге и његовог живота. Добио је и нешто од
Крилија. Песме су биле прилично лоше. Мораш да будеш врло
опрезан када ишта пишеш неком писцу. Био је тај тип, пре више
деценија, био је добар и написао сам негде: „Велики неоткривени
таленат“. Али нешто се десило. Писао је све бедније. Године су
пролазиле и све је више књига излазило са текстом „Велики
неоткривени таленат“. Исто у рекламама и приказима: „Буковски
каже да је — велики неоткривени таленат...“ Ја то не „кажем“. Ја сам
то рекао, давно давно пре тога. Ах, писац. Њима је то само игра
лактања и гурања. Трикови. Зашто једноставно не пишу песме и
пусте те песме да говоре саме за себе? [...]
Давно сам објављивао мали часопис, давно давно. 3 броја. Имали
смо једног претплатника. И били смо врло запањени и пријатно
изненађени што имамо једног претплатника. Али чак ни то није
потрајало. Писао нам је и пљувао нас због нечег што смо штампали,
па смо му вратили паре и рекли му нек се носи.
Уморан сам, човече. Држ се.

2. октобра ’92. у 23:48

[...] Знао сам једног старог битника који је долазио и пио моје
пиће и бљувао на тепих и зајмио паре од мене. Деценијама је слао
часописима своје већ објављене песме и кад сам му рекао да је то
бесрамна навика дрекнуо је на мене: „Нема јебеног закона против
тога!“ А ја сам му рекао: „Нема ни јебеног закона да не смеш да
напишеш нешто ново.“ Убрзо сам га се отарасио. И, што се тога тиче,
скоро свих осталих.
[...] Езра. Езра Паунд. Чудно, па ипак не толико чудно. Види
Селина, Хамсуна... Има нешто у писцу што га наводи да иде у
супротном правцу, без посебног разлога. Зато и пишу: оно што је
најближе изгледа најнеподношљивије: земља, отац, мајка, сусед, шта
год. Писац хоће више од оног што је ту, али тога једноставно нема,
зато многи писци скончају истрошени, разочарани, сјебани. Али, на
крају крајева, коме се то не дешава?

3. октобра ’92. у 23:32

[...] Пре око месец дана ујео ме паук. Или тако лекар
претпоставља. Ту су три уједа, велики тврди пликови на левој руци.
Он каже да паукови обично уједу три пута, иду и онда уједу, уједу,
уједу. Пио сам антибиотике и још неку таблету. Око недељу дана.
Мозак стварно умре кад си на томе. Тек да пробам, док сам био у том
стању, сео сам за машину. Апсолутно ништа. Чак ни лоша песма.
Баш ништа. Помислио сам: ето шта се деси кад то оде од тебе. Шта
ћу да радим ако се то коначно деси? Одговор је брзо стигао: убиј се
пићем. [...]

Луиз Веб, 13. октобра ’92. у 00:05

Да, стварно сам гњида. Нисам ти писао не зато што нисам хтео,
већ зато што сам дозволио другим стварима да се испрече, глупим и
обичним стварима, досадним стварима и неким стварима које
мораш да обавиш само да би их обавио. Живот се испречи на путу,
али то не може да буде изговор. Добро — заиста се надам да си
преживела ураган. Молим те пиши ако јеси. Ако си сувише љута на
мене да би писала, то је у реду, не кривим те.
Имали смо неколико догађаја овде. Земљотрес. Побуна. Оперисао
сам катаракту на десном оку. Сада боље видим чак и ако не схватам
већину онога што видим. И даље пишем. Радим на роману, Палп.
Детективска прича. Требало би да га завршим. Линда је добро и
поздравља те. Сада имамо 9 мачака. Луталице стижу и не можемо да
их отерамо. Морамо да престанемо. Јебене мачке ме буде рано
ујутру да их пустим напоље. Ако то не урадим, почну да кидају
намештај. Али оне су предивне и чудесне животиње. [...]

Полу Педиту, 25. октобра ’92. у 23:17

[...] Писац ће увек трпети отпор у односу на свој рад осим ако
храни мозак масе кашицом коју она жели. Једино што можеш је да
пишеш онако како ти желиш да пишеш и све остало нек се јебе. Боље
је пропасти на свој начин него успети на њихов. И тако знаш шта то
значи: мораш да останеш жив на други начин, финансијски, него
својим писањем, и то је тај убица, трбосек, то може да ти погаси сва
светла. Ти само треба да се усредсредиш на то мало времена које ти
остављају ван посла, а онда постоје клопке у оквиру тог преосталог
времена: жене, слабљење твоје отпорности, све то срање. Али ако
хоћеш да пишеш довољно лоше, ионако ћеш то урадити. Не можеш
да очекујеш брз пробој, треба чак и да се припазиш од тога. Знаш
шта се дешава онима који су рано доживели успех, тло им се измиче
и они падају, постају све мекши и нестају. Пођи од тога да су многим
писцима урадили оно што су теби урадили. Мораш да их прејебеш,
да будеш јачи и стрпљивији од њих, да још снажније закуцаваш реч.
Мени се баш касно посрећило, али сам одавно пре тога решио да ћу
наставити чак и ако се ништа не догоди. Морао сам, јер кад сам
видео шта се сматра великим писањем нашег времена, нисам могао
да верујем, мука ми је припадала, знао сам да ту мора бити више од
тога, чак и ако је то само за публику једног човека: мене. [...]
 Џону Коуну, 4. новембра ’92. у 22:57

[...] Пао сам низ степенице од цигала у кући, дошао тотално

пијан, разбио главу с десне стране, сјебао колено и леђа и десну руку
— ово је прво вече како могу да је користим — али опорављам се и
све крећем поново. Покушаћу да се убудуће задржим на пиву или
вину. Имам ту неизмерну жеђ и онда само уливам и уливам
жестину... Тако то бива кад излазим: покушавам да побегнем од људи
тако што се обезнаним пићем. У 72. бих морао мало да прилагодим
неке ствари, нећу да завршим у неком кревету са гуском у пуној соби
људи који су мртви, али не и сахрањени. [...]

Џону Мартину, 19. новембра ’92. у 01:17

Хвала ти за писмо из лударе. Али мораш да схватиш да што више

таквих добијаш даље си стигао. И ја их добијам. Не толико као ти. И
увек помислим: како да се најбоље поставим да ми та особа не дође
на врата? Нисам баш сигуран, али сам после силног времена открио
да је најбољи метод једноставно не одговорити. Формалност их само
разбесни, а љубазност нема никакву сврху. Треба само да радиш свој
посао и надаш се најбољем. Код тих писама неуравнотежених људи,
а то јесу писма — што значи више од једног, свако ново писмо обично
постаје све чудније и чудније, све до крајње болесних. Постоје људи
тамо негде који наизглед живе нормалним животом, а потпуно су
безумни и нико тога није свестан — осим људи као што си ти или ја,
и они увек мисле да постоји неки трик да дођеш до нечега, и све ће
учинити осим да се посвете, да раде на томе или то воле, њима је
само до јефтиног лаког излаза, а таквог нигде нема. [...]
 Карлу Вајснеру, 19. новембра ’92. у 23:50

Хвала ти за извештај о приходима од ауторских права, баш чудно

да се све те књиге и даље продају.
Да, друже, око ми је сад у реду, имао сам операцију катаракте,
изваде ти део ока (сочиво, као код фотоапарата) и замене га лажним
сочивом. Изгледа да ради. Старо сочиво, оно право, прекрију
катаракте и ти видиш све слабије и слабије док не ослепиш. Главни
разлог што морам да видим је да бих возио кола и радио на овом
јебеном компјутеру. То је било десно око и требало му је мало
времена да се опорави. Извадили су конце. Помало застрашујуће.
Тип мора да ти изврће око овамо и онамо и малим жилетом сецка
конце. Не кијај, не прди и не мрдај се, иначе оде ти око... Врло
забавно... Мораће можда и лево око. Имам и на њему катаракте, али
сочиво још провирује између њих. Пре операције су биле паклене
ноћне вожње, много нагађања, само пратиш светла других возила,
итд. Имао сам среће. [...]
У месец дана умрло је двоје људи које знам са хиподрома, један
шалтерски службеник и девојка у кафеу. Обоје добре душе.
Сопствену смрт могу да поднесем. Али нисам реалистичан кад су
други људи у питању. То стварно сече.
Јебеш га, тако то иде: нема победе. Радимо шта можемо, а
понекад и шта не можемо. [...]

Терези Лео, 8. децембра ’92. у 01:17

[...] Више сам волео Шон Пена од Микија Рорка. Шон је хтео да
ради (читав филм) за долар, али хтео је свог режисера, Дениса
Хопера, а ја сам морао да се држим Барбета Шредера, тако да то није
прошло. Шон бар пије. Мики не пије. И Шон је далеко бољи глумац.
Феј Данавеј? Па, мислим да смо могли боље. Она то заиста није
довољно лудо глумила. Али ја сам имао врло мало утицаја када је
снимање једном почело. Неке од сцена нису довољно реалне, друге
могу да прођу. Али јебеш писца, то је само његова беба.
Знаш, написао сам доста о томе у роману Холивуд.
Оно што ми се није допало, ма колико то чудно звучи, били су
одећа и изглед Микија Рорка. Те врећасте панталоне што се вуку по
земљи, коса преко очију, одвратно прљава кошуља и мајица. Добро,
био сам клошар, али само да ти кажем, често сам се враћао у свој
пансион пијан и у кади прао фармерке, веш и кошуљу, гаће. Односио
сам их у собу и стављао на столице да се осуше. За то је требало цео
дан, и за то време бих носио други комплет одеће. Одећа ми је била
изгужвана, али чиста. С Рорком су претерали. И те туче по баровима
никад нису биле тако бруталне — осим једне ноћи — 4 или 5 удараца
у главу и стомак и један од два пијанца би био готов. Ионако смо
једва стајали на ногама пре него што бисмо се уопште упустили у
тучу.
Све у свему, ипак ми је било драго што је филм снимљен. Био сам
барфлај и писац који гладује и не верујем да је такав стил живота
често приказиван. А током свег тог времена и даље сам мислио да
могу боље да пишем, са више живота и заноса од многих славних
писаца. Њихов рад ми је изгледао врло бледуњаво и труло. И мислио
сам: јебеш га, ако не могу да будем објављен, могу бар да се напијем,
и јесам, и остајао сам пијан и сад још увек пијем, мада сам временом
имао више среће с објављивањем. И негде сад постоји неки млади
човек који ме чита и мисли: могу да пишем боље од тога. И
вероватно је у праву. Надам се.

Брусу Кијевском, 10. децембра ’92. у 23:25

[...] Да, имаш чудан пројекат: електронске књиге. То би лако

могла да буде будућност, јер све више и више људи открива да је
компјутер заиста магична ствар: штеди време, шармира, даје нову
енергију. Али ипак, кад дође то време, мени ће и даље недостајати
обичне старомодне књиге. Код писаца које сам упознао, њихове су
писане речи увек биле боље од њих самих. Видети их уживо и чути
их како говоре увек је било више него обесхрабрујуће и у многим
случајевима мучно и одвратно. [...]
 • 1993 •

Адаму Грину101, 4. јануара ’93. у 22:52

Добијам поштом 4-5 књига недељно, већином издања самих

аутора и све је то неподношљиво, невероватно лоше. Испадају ми из
руку као комади гована, што и јесу. И ето, отворио сам твоју књигу,
очекујући још од истог старог... И био сам одушевљен и шокиран
новином, јединственим углом размишљања, хумором кроз истину,
какав плес! [...]

Џону Коуну, 7. јануара ’93. у 01:21

[...] Што дуже живим, све мање прихватам било шта. Нисам
могао да прихватим читаву игру у својој другој години, не могу ни у
седамдесет другој. Егзистирам у овом животу више из ината него из
жеље. Уф, допала ми се ова последња реченица. Боље да сам је
сачувао за неку песму. Не, то не ваља, кад почнемо да чувамо ствари
уместо да их само пустимо да лете, онда смо заиста готови. Многи од
нас се превише труде, сувише смо озбиљни, сувише амбициозни,
сувише се такмичимо и предуго буљимо у своја говна. Милиони
страница литературе, а можда само 4 или 5 хиљада које нешто вреде.
Све остало је сувишни баласт, а велики део тога се обожава и
проучава. То је један од разлога што има толико глупих и тупих
момака и девојака, наши умови су зачепљени светим ништавилом.
[...]

19. јануара ’93. у 23:40

[...] Саветујем ти да узмеш компјутер и штампач, сумњам да ћеш

икад зажалити. У почетку може да буде неких малих фрустрација,
али све то убрзо ишчезне. Узми га ако можеш. Бићеш одушевљен,
јебено одушевљен.

Мајклу Басинском, 24. јануара’93. у 23:22

[...] Нисам имао никакву идеју да постанем велики или изузетан

писац. Само сам хтео да пишем. Али био сам веома фрагментаран.
Збиља ме је ужасавало шта урадити са животом, масе су ми биле
ноћна мора, као и сваки појединачни мушкарац или жена које бих
упознао. Осећао сам да могу боље да пишем од оних који су по томе
били славни у прошлости и садашњости. Знао сам да имам грубе
ивице, али хтео сам да их сачувам, обе су биле део самог постојања.
Све што сам желео од писања било је пуко преживљавање. Али
једино што је чинило да се осетим чистим од свег срања било је
пиће, па сам пио, итекако. [...] Једном сам завршио у Атланти, то је
заиста било близу самог краја. Био сам у бараци од тер-папира без
светла, воде и грејања и било је ледено. Умирао сам од глади и зиме.
Има нешто невероватно у гладовању и смрзавању. [...]

Џону Мартину, 1. фебруара ’93. у 01:33

 Да, биће чудно видети о чему сам мислио у шездесетим.102 Линда
ми је више пута рекла: „Пропустио си шездесете.“ „Јесам, јебига“, је
мој одговор. „Био сам у пошти.“ Баш тако. По 11 и по сати ноћног
рада и само 2-3 слободна дана месечно. Тешко да сам био Дете
цвећа. [...]

Вилијему Пакарду, 6. фебруара ’93. у 23:54

[...] Витмен је рекао: „Да бисмо имали велику поезију морамо

имати велику публику.“ Не, ми морамо имати велику поезију, а онда
ћемо можда имати велику публику. [...]

Кевину Рингу, 9. фебруара ’93. у 20:16

[...] Кад смо код Хенка, веома сам разочаран том књигом.
Буквално је нечитљива. Веома лоше писање. Досадно, глупо. Дао сам
Нилију сате и сате трака, заиста добар материјал, о дивљим и
чудесним временима, лудим временима, убитачним временима, али
он ништа није унео у књигу. Живео је врло заштићеним животом,
тако да несвесно претпостављам да није веровао у све оно кроз шта
сам ја прошао. А има и свакојаких неистина. Има место где
покушавам да ударим Линду Кинг тигањем. Никада му то нисам
рекао. Линда Кинг је била та, у мрачној кухињи, која се дошуњала
иза мене и покушала да ме убије тигањем по глави. Звао сам Нилија
телефоном у вези с тим. „Добро, испричај ми поново“, рекао је. Па
сам му поново испричао ту причу. Он ми је поново прочитао шта је
написао и рекао: „Онда је Хенк кренуо да удари Линду Кинг тигањем
у главу...“ „Не, Нили, не, опет си све наопако покупио!“ „Али она
може да ме тужи!“ рекао је. Шта човек да уради? Одустао сам,
прекинуо тај разговор.
Није требало да поверим Нилију да уради ту књигу. Урадио је
једну добру: Витменова дивља деца, у којој је једно поглавље о мени
било живо и добро написано. На основу тога сам га пустио да ради ту
биографију. Каква грешка! Глава ме заболела док сам је читао.
Књига ми је испала из руку. Линда, моја жена, је узела да чита.
„Боже“, рекла је, „ово је одвратно...“ Ни она није могла да је чита.
Поврх свега, није ми враћена ниједна оригинална фотографија и
други материјали. Изгубљено, речено ми је. Изгубљено. [...]

Џону Мартину, 13. фебруара ’93. у 00:03

Хвала ти за Изабрана писма из 60-их. Читао мало ноћас. Све је

тако чудно, уврнуто. Док сам читао, свако писмо ме је заиста
враћало у прошлост. Боже, ала сам се ритао и гребао — остарели
млади писац који покушава да закотрља ствар. Ова књига би могла
да заинтересује многе и да им неку наду. Чудно, редови тих писама
често звуче као редови поезије коју сам тада писао — нека врста
напетог лудила. Више волим оно што сад радим. [...]

Данијелу Халперну, 20. фебруара’93. у 00:26

[...] Музика (класична) помогла ми је да преживим. Никада

нисам написао било шта без радија укљученог на класику. (и сад је
укључен.) Ноћу слушам од 2 до 5 сати музике. То је величанствена
навика, спира муљ из мене. А оно што је магично је да се, чак и
након деценија и деценија слушања, деси да понекад чујем нешто
што никад раније нисам чуо и то је нешто смело и чудесно и
пустоловно, нешто од чега ми крену жмарци уз руке и низ кичму.
Постоји неизмерна количина страхотне и запањујуће музике. Цини
ми се да је, на неки начин, музика привукла најузвишеније душе. У
књижевности, на другој страни, веома је мало оних који су то добро
радили. Или бар ја тако осећам. Сликари, вајари, су негде између.
Али музичари нам дају истински сок, тутњаву живота. Све је то
веома чудно, али тако је.

Марку Смирнофу103, 20. фебруара ’93. у 23:04

[...] Сећам се како сам као млад човек читао Фокнера на плажи,
на песку, док су таласи грмели иза мене. Вода је тада била чиста. И
читао сам Док лежах на самрти. Допала ми се, допао ми се стил, а
ипак ме тај стил мучио, као да је стил преузео улогу писања. А онда,
наравно, вратио бих се у собу и писао као Фокнер. Писао сам као
Фокнер кад нисам писао као Хемингвеј, или, нек ми ђаво помогне,
као Томас Вулф.
Хвала на твом љубазном одбијању. Песме су биле у реду, али сад
видим да су вероватно предуге у томе шта год већ хоће да кажу, а
можда и сувише налик на прозу. Мало одбијања рукописа је у сваком
случају добро за душу, то је у многоме оно што ме одржало, па и ове
ноћи. [...]

Мајклу Енису, 5. марта ’93. у 00:27

[...] Фанте је неизмерно утицао на мене. Не толико садржајем,

колико начином на који је писао. Говорио сам му о томе приликом
својих посета, док је лежао у болници. „Ти си заиста диван човек,
Џоне, а ја сам курвин син.“ Сложио се.
Узгред, прилично је добро поднео све те ужасне ствари које су му
тамо радили. Волео бих да сам имао петину храбрости тог човека.
[...]

Питеру Баковском104, 5. марта ’93. у 00:55

[...] Посета? Такве ствари ме доводе у неприлику, Питер. Нема

ничега о чему може да се разговара. Препостављам да су те
упозорили, ја сам усамљени кер. То је урођено.
Моја жена ми је сад донела врућу перецу, каже: „Остави ту
цигару, лоша је за твоје здравље.“ И оставио сам је. Гризем ову
сласну врућу перецу и пишем ово писмо теби. Мале ствари су те које
чине да и даље плешемо. [...]

Џону Коуну, 23. априла ’93. у 16:34

Нисам ти одговорио зато што сам био 7 недеља у болници.

Леукемија. Сада сам већ 2 недеље код куће, опорављам се, надам се,
за последњу туру хемотерапије и антибиотика. Кажу да има добрих
изгледа за мене. Видећемо. Они просто спрже та говна из тебе, убију
већину крвних ћелија и штошта друго. Једног дана ће ваљда
смислити неки бољи начин. [...]

Вилијему Пакарду, 23. априла ’93. у 15:03

[...] Прошао 2 туре хемотерапије, око 13 дана. Немам баш много

косе на глави и прилично сам слаб. [...] Неколико ноћи ужаса.
Двапут сам скоро цапнуо. Једном им није било јасно, други пут је
била само људска глупост једног од оних малоумних болничара, а
једном су ми донели погрешну храну, храну која би могла да убије
неког у мом стању. И друга већа и мања срања с којима нећу овде да
те гњавим. [...]

5. маја ’93. у 20:32

Нисам се још извукао. Сестре каскају наоколо по кући, морао сам

данас у болницу да снимим плућа, могућа инфекција, висока
температура, све то. Једног дана ми је прилично добро, следећи
доноси компликације. Ако будем имао среће моћи ћу да останем код
куће до 1. јуна, када се враћам у болницу на последњу туру
хемотерапије и антибиотика. Ако и то прођем, онда сам можда
ишчупао. [...]

8. јула ’93. у 17:36

[...] Жена и ја идемо на вечеру. Води нас патолог којег сам

упознао у болници. Веома чудан друшкан, веома.
Поново је то што си ту било огромна помоћ за мене у овом
последњем кратком пливању низ реку Стикс.

13. јула ’93. у 20:38

[...] Тамо где сам провео 64 дана, еркондишн им је био сјебан, па

је ноћу ледио просторију. Спавао сам испод 3 или 4 ћебета, али
сигуран сам да је убио многе који су били немарни и без довољно
тога, умрли су од смрзавања...
Све у свему, сада сам већ неко време код куће и сваким даном се
осећам све боље и можда преживим уколико се не деси неки
непредвиђени обрт. [...]

Даисуке Обучију, 26. јула ’93. у 22 :07

[...] Претпостављам да нас увек мучи то што очекујемо нешто

више од људског рода. Потенцијал је ту, али га милијарде људи ретко
додирну или употребе. Тек неколико њих. Морамо да схватимо да
људи никада неће бити неумерени у својој доброти, разумевању и
одважности. Такви су какви су и ми не би требало да будемо
разочарани, не би требало да очекујемо да буду онакви какви бисмо
ми желели да буду. Биљка не може да лети, риба не може да пева и
ми не треба да то од њих очекујемо. А људска животиња ће бесрамно
и ружно наставити даље како је то вековима радила. Једини је
проблем што морамо да живимо са њима, да зависимо од њих због
хране, транспорта, смештаја, итд. Нема начина да се ишчупамо,
затворени смо са њима. [...]

Карлу Вајснеру, 30. јула ’93. у 22:31

[...] Умирање није проблем, проблем је све срање које иде уз то,
наравно: бол, тотална неприлика, и одбачен си у страну као пуна
кеса за ђубре. У међувремену, неки тип пизди што му фали дугме на
кошуљи коју је покупио са хемијског...
И даље сам запањен што си дошао чак овамо да ме видиш у
болничком кревету. Чудно, чудно... и хвала ти. [...]

Џону Мартину, 2. августа ’93. у 22:20

Монтфорт105 је свратио јуче, снимио гомилу мојих фотки. Заиста

би требало нешто да му платиш, декинтиран је, а то је скуп посао,
плус време, пут, итд. Требало би да размислиш о томе. Ето, рекао
сам своје. [...]

Вилијему Пакарду, 14. августа ’93. у 22:39

Ово је међу нама. Приватно. Отишао код лекара и леукемија се

вратила. „Имате око годину дана“, рекао ми је. [...]
Све у свему, моја срећа са Њујорк Квотерлијем била је једна од
најчудеснијим стварима која ми се десила. И тако одлазим са
праском а не са цвилењем. Али још сам ту. [...]

23. августа ’93. у 21:42

Заиста сам почаствован што сам изабран за награду Њујорк

Квотерлија, у марту ’94. Међутим, ех, како се сада осећам, можда
тада нећу бити овде. Али радим из новог угла и можда се провучем...
мада не знам у каквом ћу бити стању. Не знам никога у Њујорку ко
би могао да је прими уместо мене. Шта ког ђавола да учиним? Ај-јај.
Шон Пен, пријатељ, који је синоћ био овде, иде ту и тамо у Њујорк,
али не знам. Уф.
 Што се тиче смрти, мени је у реду, али није ми драго што
остављам саме моју жену и 9 мачака. А може и да буде болан процес.
Кад сам скоро заглавио у болници, бол је био невероватан. Мислим,
нисам ни помишљао да може да постане толико лоше. Надам се да
ће, кад будем одлазио, бити лакше од тога. Осим тога, немам
фиксацију на Бога, па морам да одем са шпилом необележених
карата. [...]

Карлу Вајснеру, 5. септембра ’93. у 21:38

Да, отарасио сам се леукемије и онда се вратила, сада се морамо

надати чуду. Ко зна, можда могу накратко да надмудрим Суђаје. Све
изгледа тако залудно, после све те хемотерапије и срања. Добро,
написао сам Палп и сад седи и чека. Кљун умире у последњем
поглављу... [...]
Тих 4-5 дана кад си дошао били су чудо. Али немој то никад више
да радиш. Побрини се за посао тамо где си. Али много ти хвала,
појма немаш колико сам се изненадио кад сам те видео! [...]

Вилијему Пакарду, 11. септембра ’93. у 17:40

[...] Мислим да је главни проблем поезије што се чита превише на

начин на који мислимо да треба да се чита, као: то је песма, звучи
као песма... Устројена је уместо да буде слободна. Боље да ми неко
да оловну цев уместо песме, не би било толико досадно. Не знам
како смо се толико удаљили од тога да кажемо оно што је потребно
да се каже, али јесмо, све остаје забашурено и глатко и ваздушасто.
Нешто је речено, али шта је то, где је то? А, ево га! И што си
досаднији и дистанциранији, ближе си Пулицеру и другим
наградама. Сви су се примили на ту обману и на хиљаде се хране
тиме, од универзитета до нечије бабе. [...]
Има дана када постанем прилично јебено депресиван. Није то
смрт, то је глупа неприлика, узмицање воље и пута, жал за пијаним
ноћима и данима на хиподрому. Све то само седи и чека. Добро,
нисам први. Вече прелази у мрак. [...]

3. новембра ’93.

Хвала ти на дивном писму.

Сувише сам слаб да одговорим. Враћам се у болницу.
Хвала ти за све и на свему.

Џеку Грејпсу, 23. септембра ’93. у 21:05

[...] Повратак после још једног дугог боравка у болници. Још

хемотерапије, још антибиотика. И даље имам леукемију. Можеш да
кажеш да висим о концу. Али ја сам то рекао. [...]

Вилијему Пакарду, 31. децембра ’93. у 21:26

Новогодишње вече. Моја жена је позвала неке пријатеље. Још сам

жив?
Узгред, величанствен последњи број. Добио сам га у болници и
тамо га читао и био је од велике помоћи, и те како. Све си бољи и
бољи... магија ради за тебе.
 Прочитао сам и своју књигу, Крици са балкона (писма из 60-их), и
учинила је да схватим како ме је нешто или неко увек цимало.
Колико дана човек мора да се ставља на искушење?
Колико год му дају. [...]
 • 1994 •

Вилијему Пакарду, 5. јануара ’94. у 20:36

Хвала ти за разгледницу. Бацила је мало светла у неке мрачне

ћошкове.
Да, чуо сам да по књижарама највише краду мене. Нисам
претерано забринут због тога. Више када их краду из библиотека. То
одузима књигу из многих руку и радије не бих да имам таквог
читаоца.
Овде је живот тако чудан, толико је тога морало бити промењено.
Али види, било то за боље или горе, седим за овим изаканим
компјутером. То, за мене, ипак нешто значи.

Алу Берлинском, 25. фебруара ’94.

Здраво, Ал —
Самоћа постаје све слађа и слађа.
Знао сам некад типа који је био на робији. Бацили су га у рупу.
Кад су га питали: „Хоћеш ли сад да изађеш?“ рекао је „Не“.
Онда су га свеједно извадили.
Мислили су да је луд.
Он је био један од најразумнијих људи које сам икад упознао.
Да, да.

Чарлс Буковски је умро 9. марта 1994.

 Чарлс Буковски
ПИСМА 2
1970-1994

издавач ЛОМ / Београд • за издавача / опрема Флавио Ригонат

лектор Момчило Михајловић • штампа Caligraph / Београд
тираж 1000 • Београд, 2014.

ISBN 978-86-7958-093-1

ЦИП — Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.111(73)-6

БУКОВСКИ, Чарлс 1920-1994

Писма 2 : 1970-1994 / Чарлс Буковски;
изабрао, превео и приредио Флавио Ригонат.
Београд: ЛОМ, 2014
(Београд: Caligraph). — 245 стр. : илустр. ; 22 cm
(Изабрана дела Чарлса Буковског; књ. 15)

Преводи дела : 1. Living on Luck: selected letters 1960s-1970s;

2. Reach for the Sun: selected letters 1978-1994 /Charles Bukowski. —
Тираж 1000. — Напомене уз текст.

ISBN 978-86-7958-093-1
а) Буковски, Чарлс (1920-1994). — Преписка
COBISS.SR-ID 210818828
 ПИСМА 2 чине целину са књигом ПИСМА 1 и потичу из
последњих 25 година у животу Чарлса Буковског, када је писао своје
познате романе Пошта, Фактотум, Жене, Блудни син, Холивуд, Палп,
десетине кратких прича и на хиљаде песама.

„Ту и тамо копам по старој башти. Суседи воле кад ме виде да то

радим. Човек који ради у својој башти није опасан човек (мисле они).
Било је ноћи када су чули свакојако урликање одавде док сам лудео
од вина и јурцао го по кући, степеницама горе-доле, падао, псовао
итд. Више ме воле кад сам у башти...“

из писма Карлу Вајснеру, 23. априла ’79.

„Како године теку, померамо се у нека све чуднија времена и

мислим да у њима неће опстати чак ни литература и филозофија из
прошлости. Срљамо напред, а у ствари уназад, и оно што је некад
било вечно у својој мудрости једноставно више не вреди. Ако могу да
направим грубо поређење, то је као да се пробудиш ујутру и
погледаш жену поред себе у кревету и то није више твоја жена.
Устајеш, шеташ наоколо и то није више твоја кућа. Излазиш напоље
да видиш своја кола, али то нису више твоја кола, то је нека врста
животиње са три рога и једним плавим оком, док је друго око неке
боје коју никада ниси видео...“

из писма Џону Мартину, јуна ’88.

„Увек сам говорио да је породица последње уточиште тоталне

будале. Сопствена породица је права кућа страве, онда ожениш
нечију ћерку и ето ти новог чопора кошмарних креатура. И по неком
чудном лјудском кодексу они су наводно увек добродошли да ти уђу
на врата. И ти си на крају приморан да се дружиш са лјудима које
под нормалним околностима никад не би ни погледао. Само још
један пакао на земљи...“

Из писма Вилијему Пакарду, 16. септембра ’90.

„Пада киша ноћас и седим крај отворених врата и питам се како

сам још увек жив. А имам и среће што смрт сада стоји тик иза мене.
То свему даје нови фокус, нову боју. Највећи део свог живота срљао
сам ка смрти, ругао јој се, трудио се да је нађем. Сада ће она наћи
мене. То је лакше. И још увек имам своје мале речи да се играм с
њима, јер мојој старој гузици и даље треба спас, не од смрти, него од
живота, као и увек...“

Из писма Роберту Патерсону, 10. децембра ’91.

 Напомене

1 Jim Roman, издавач и трговац првим издањима књига из Форт

Лодердејла. (Све напомене у књизи потичу од преводиоца.)

2 The Days Run Away Like Wild Horses Over the Hills, 1969. (Дани
одлазе као дивљи коњи преко брегова, антологија поезије Буковског.)
3 Charles Olson (1910-1970), амерички песник.
4 Роман Post Office, који је Буковски написао за три недеље,
почетком 1970, али је објављен тек годину дана касније (у фебруару
‘71.)
5 Карл Вајснер је измислио цитат Хенрија Милера за немачко
издање Белешки старог покварењака који гласи: „Свака реченица
Буковског заражена је ужасом америчког кошмара. Он артикулише
страхове и патње те широке мањине која опстаје на ничијој земљи,
између нељудске суровости и немоћног очајања.“

6 The Horseplayer (човек који се клади на коње), из кога ће настати

роман Фактотум.
7 Lafayette Young (који је негде прочитао да је мајка Карсон
Мекалерс била познати писац Кеј Бојл, мада то није тачно). Ники је
Лафајетова ћерка.
8 Карсон Мекалерс (Carson McCullers, 1917-1967), америчка
књижевница, чији је роман Срце је усамљени ловац (The Heart is a
Lonely Hunter) једно од најважнијих дела америчке литературе.
9 Sanford Dorbin, аутор библиографије Буковског.
 10 Универзитет Њу Мексика.
11 Види причу „Ово је убило Дилена Томаса“ (Тако мртви воле,
ЛОМ, 2014.).
12 Забрањена (нем.).
13 Види песму „срећна нова година“ на стр. 30.
14 „Sex rag“ уместо „sex mag“.

15 Буковски је у то време упознао своју велику љубав, Линду

Кинг.
16 Robert Head и Darlene Fife, издавачи Нола Експреса,
андерграунд новина у Њу Орлеансу.
17 Песме 1 (ЛОМ, 2007).
18 Часопис за поезију који је Буковски издавао са Нилијем
Черијем.
19 „Дан када смо причали о Џемсу Терберу“. (Тако мртви воле,
ЛОМ, 2014.)
20 Буковски је, уз помоћ Џона Мартина, продао за 5000$ прву
своју књижевну архиву — рукописе, писма и часописе у којима је
објављиван — библиотеци Универзитета Калифорније у Санта
Барбари.
21 Мисли на часопис Laugh Literary.
22 Књижевни часопис Вагабонд.
23 Писац Френсис Скот Фицџералд.
24 Харолд Норс, песник.
25 Објавио прву књигу Буковског, Цвет, песница и зверски јаук,
1960.
 26 Лоренс Ферлингети (Lawrence Ferlingetti), власник издавачке
куће City Lights у Сан Франциску.

27 Џон Веб, један од првих издавача Буковског, умро је 9. јуна

‘71.
28 Erections, Ejaculations, Exhibitions, and General Tales of Ordinary
Madness.
29 Mockingbird Wish Me Luck.

30 William J. Robson, издавач.

31 Часопис Rogue.
32 Џон Мартин је наговарао Буковског да напише роман о свом
детињству, али су те успомене биле сувише болне за Буковског. Тек
после десет година Буковски ће написати тај роман (Ham on Rye).
33 Sweet and Dirty, једна од 7 објављених збирки поезије Линде
Кинг.
34 Factotum, други роман Буковског (1975).
35 A. D. Winans, издавач часописа Други долазак (Second Coming).
36 James Whitaker, издавач књижевног часописа.

37 Andernach у Немачкој: родно место Чарлса Буковског.

38 Roth Wilkofsky, издавач књижевног часописа Pomegranate
Press.
39 Charles Plymell, песник.
40 Фактотум, објављен 18. децембра ‘75.
41 Hank Malone, песник из Детроита.
42 Linda Lee Beighle, будућа жена Буковског, који ју је упознао
после једног читања поезије, крајем септембра ‘76.
 43 Love Is a Dog from Hell: обимна књига поезије Буковског, увод у
роман Жене.

44 Реч је о песнику Стиву Ричмонду.

45 Филм Франсоа Трифоа из 1977.
46 Проценат од права за објављивање Буковског ван Америке.
47 William Packard (1933-2002), амерички писац и издавач из
Њујорка. Објављивао песме Буковског у реномираном часопису New
York Quarterly.
48 Шекспир никада ово није радио (Shakespeare Never Did This).
49 Jack Micheline, амерички песник (1929-1998).
50 Мајкл Монфорт (Michael Montfort), фотограф који је сликао
Буковског и Линду Ли током путовања, па су неке од тих
фотографија постале саставни део књиге Шекспир никада ово није
радио.
51 Марина је тада напунила 14 година.
52 Сан Педро, у који се Буковски преселио у новембру ‘78.
53 Gerald Locklin, калифорнијски песник и професор на колеџу.

54 „hardly anything“.
55 Џемс Вудс (James Woods), познати амерички глумац.
56 Georg Grosz (1893-1959), немачки сликар и карикатуриста.
57 Play the Piano Drunk Like a Percussion Instrument Until the Fingers
Begin to Bleed a Bit, збирка песама Буковског, објављена 1979.
58 Ham on Rye (Блудни син).
59 Joe Stapen, психијатар из Денвера.
 60 Хиподроми.
61 Mike Gold, издавач часописа Smoke Signals (Димни сигнали) у
Њујорку.
62 Darryl Allan Levy (1942-1968), амерички песник и издавач
алтернативних књига и часописа.
63 Manx: врста кусе мачке.
64 Види песму „Повест једне жилаве мрцине“ (Песме 1, ЛОМ,
2007).
65 Пише „hemhorrhaging“ уместо „haemorrhaging“: крварење.
66 Barfly: винска мушица, пијанац за шанком.
67 Буковски можда мисли на Дејвида Баркера: Чарлс Буковски ми
је пљунуо у лице, 1982, или Џорија Шермана: Буковски:
пријатељство, слава и зверски мит, 1981.
68 Џон Мартин је сваке године штампао новогодишње честитке с
песмом или цитатом Буковског.
69 Caresse Crozby (1891-1970) издавач и мецена тзв. „изгубљене
генерације“ америчких писаца.

70 У наставку је песма Буковског „the lost generation“ (изгубљена

генерација) из збирке War All the Time (Рат не престаје).
71 Stephen Kessler, уредник и издавач часописа Алкатраз и
књижевног критичара у Лосанђелеском Тајмсу.
72 James Dickey (1923-1997), амерички песник.
73 Буковски се венчао са Линдом Ли 18. августа ‘85.
74 Филм Барфлај, у режији Барбета Шредера (види роман
Холивуд).
 75 Bukowski tapes
76 У роману Жене, Буковски је поменуо Фантеа као свог
омиљеног писца.
77 Холивуд.
78 Поводом објављивања књиге The Roominghouse Madrigals у којој
су ране песме Буковског.
79 У оригиналу: ате 12 ате ате.

80 MacDonald Carey: Behind that Further Hill (Иза оног удаљеног

брда).
81 The Singing Detective, тв-драма Дениса Потера.
82 Septuagenarian Stew: Stories & Poems.
83 „The Other“.
84 Luciana Capretti, која је послала питања на која је Буковски
одговорио за италијански часопис Europeo.
85 Питање је гласило: „Пиће је уништило каријере многих
америчких писаца (О’Нил, Фокнер, Хемингвеј, Лондон): да ли вас
брине истоветан исход? Јесте ли икад помислили да оставите пиће?“

86 Питање је гласило: „Шта очекујете?“

87 Норвешки часопис Beat.
88 Maxwell Gaddis, уредник Нове нихилистичке ревије у Сијукс
ситију, Невада.
89 Џон Мартин је проследио Буковском писмо Жона Веба,
претходног издавача песама Буковског, упућено Волтеру Винчелу
(Walter Winchell, 1897-1972, познати амерички новинар), с молбом
Винчелу да му овај помогне око објављивања књиге, јер је у тешкој
финансијској ситуацији.
 90 Bruce Woods, уредник чувеног часописа Преглед писаца
(Writer’s Digest).

91 Реч је о Роберту Браунингу и његовој песми Sordello.

92 Malcolm Lowry (1909-1957), писац познатог романа Под
вулканом.
93 Реч је о роману Палп (Pulp).
94 Нил Кесиди (Neal Cassady, 1926-1968): главни јунак
Керуаковог романа On the Road (На путу).
95 Bullfrog: врста огромне америчке жабе.
96 Црвени чудак.
97 Douglas Goodwin, лосанђелески песник.
98 John Cone, издавач часописа World Letter, из Ајова Ситија.
99 Ivan Suvanjieff, издавач књижевног часописа у Денверу,
Колорадо.
100 Последња ноћ песама на земљи (The Last Night of the Earth
Poems), обимна збирка поезије Буковског, објављена у марту 1992.

101 Adam Green, амерички писац.

102 Буковски мисли на књигу изабраних писама Screams from the
Balcony.
103 Marc Smirnoff, издавач књижевног часописа Oxford American.
104 Peter Bakowski, аустралијски писац.
105 Мајкл Монтфорт, чије су фотографије у књизи Шекспир
никада ово није радио.