ww

w.
ko
re
ni.
Simić i njegova poezija
ne
Od bisera niska t
Mileta Simić je do sada objavio tri zbirke pesama, sve tri u Beogradu: "Zavejani
puti" (2006), "Život u pesmi" (2008) i "Od bisera niska" (2010). Znaĉi svake
druge godine nova zbirka pesama, svaka od po preko 100 stranica i sa oko 100
pesama: svaka sa po preko 1000 stihova.

Zavejani putevi ţivota, po svemu izgleda, podmladili su ga, pa je uzjahao Pegaza i juri ne samo
poljima ţivota, već i planinama evropskih Golgota. Pošto je sabrao sva gorka iskustva sa svoje,
srpske Golgote, evo ga kako iskušava i svetske, pa ima mogućnosti da ih uporedi, stavi na vagu i
da nam koješta nepoznatog kaţe. Sigurno sa tim teţnjama i aspiracijama, sa tim ţeljama, jednu za
drugom on nam stavi u ruke tri zbirke pesama, u jednom relativno kratkom vremenu svog
stvaranja, od svega ĉetiri godina.

Ovaj mladi pesnik od 65 kalendarskih godina, da je poĉeo stvaranje kao ostali pesnici, u pesniĉko
doba, stasu i uzrastu, sigurno bi sada proslavio izdanje svoje stote zbirke pesama, moguće bi nam
stavio u ruke i koju poemu, pa i epos, ako u meĊuvremenu ne bi sjahao Pegaza i uzjahao kakvog
proznog magarca.

Hrabro, Ĉika Miša, jer sam i ja (svoju treću etapu ţivota i stvaranja!) zapoĉeo upravo u godinama
vašeg starta, na ĉuĊenje i iznenaĊenje svih, koji su oĉekivali od mene da se utopim u ĉašu rakije i
razoĉarenja, oĉajanja i predaje.

Kao ptica Feniks poleteh iz praha i pepela, ne samo da dopunim od vremena izreĉenu reĉ, već i
da dam primer mojim pesniĉkim kolegama, kao što su i meni dali drugi, u konkretnom sluĉaju
naš veleslavni vojvoda ratnika i pesnika Marko Miljanov.

Imate sreću što ste propevali bez mojih potresnih nesreća i muka, bez onog mog gorkog i krvavog
iskustva, za koje nam Njegoš reĉe: "Bez muke se pjesma ne ispoja!"

Naš Mileta je poĉeo sa objavljivanjem svojih prvih pesama, kao i sa svojom prvom zbirkom, u
sasvim zrelim godinama, kad i afirmirani pesnici odlaze - u penziju.

RoĊen 08.VII 1946. godine u Mladenovcu, malom pitomom gradu Šumadije, on je poĉeo da piše,
kao i svi drugi mladići, ljubavne stihove, ali ih, valjda zbog stidljivosti, nije objavljivao. Godine
1967. prelazi u Švajcarsku, pa nešto ovi zavejani putevi ţivota, a nešto i prijatelji, ubediše ga da
 ww
w.
ko
poĉne i sa objavljivanjem. No, ne samo teren, već i vremena su se izmenila. Izmenila su se i

re
osećanja. Izmenilo se mnogo sto-šta, da ne kaţemo sve. On sada ne piše samo ljubavnu poeziju.
Ţivot ga u meĊuvremenu, pošto je ispio Njegoševu "času žuči i čašu meda", nauĉio i mnogo

ni.
ĉemu drugom. Tako on sada, uz ljubavnu poeziju, piše i boemsku, pa i rodoljubivu. Piše o svemu
i svaĉemu što vidi oko sebe, onako kako to vidi i doţivljava, oseća, jednostavno i iskreno,

ne
jezikom svakidašnjice, jezikom ĉoveka skromnih pretenzija, svestan svoje moći, duţine koraka i
visine svog pesniĉkog poleta.

t
Prve su mu pesme videle svetlost dana na stranicama zajedniĉkih zbornika: SAZVEŢÐA,
ZAVEŠTANJA, NOĆ BOEMA, GARAVI SOKAK i ALMANAH. Objavili su mu ih prijatelji. I,
pošto im se svideše, pošto videše u njegovim stihovima stvarnu pesniĉku ţilu, nagovoriše ga da
ih sakupi, da objavi i njegovu prvu zbirku.

Kaţu da apetit raste jedući. Tako Mileti nije bilo potrebno da ga ma ko potstakne da objavi drugu,
pa i treću zbirku pesama. I kako je koju zbirku objavio, tako se i podmlaĊivao, nadahnjivao. Iz
godine u godinu mlaĊi i krepkiji, snaţniji. Pa eto tako, u ovim njegovim podmlaĊenim danima on
nalazi smisao svog ţivota i postojanja upravo u poeziji. Zato je rado ĉita, pa je rado i piše, stvara.
Kako kaţe i naslovom svoje druge zbirke, on nalazi svoj Život u pesmi.

I ma da mu je ţivot prezasićen tuţnim dogaĊajima, priĉama i nemilim preţivljajima, koje njegove

stihove neretko proţimaju setnim tonovima, tu i tamo i pesimistiĉkim, on nalazi dovoljno snage
da ih provejava optimizmom i da s njima smelo ide Proleću u susret.

Kao svaki pesnik, posebno bohem, Mileta voli i ĉašicu rakije, ĉašu vina, koje se "niz grlo sliva,
stomak nežno greje", sigurno i reminiscencije njegove retrospekive, pa i jakšićevske boheme,
genima nasljeĊene. Kao svaki pesnik, on voli i ţenu, kojoj se u više pesama obraća, iako zna da,
neretko, njena ljubav je koliko iskrena, toliko i laţna.

...Možda se varam!?
Ona je
samo san,
bajka
koja počiva
u mojim grudima.

Kao lep san on voli i svoju suprugu, koja nije samo san, u mašti njegovoj, jer mu ispunjava
svakidašnjicu. Zato je njegova poezija, posvećena lepom polu, koliko eteriĉna, toliko i stvarna,
koliko fantastiĉna, toliko i konkretna.

Pesnika uzbuĊuje sve, pogotovo nepravda, gubitak bliskih, dragih osoba. Pesniĉki oseća bol, liĉni
i opšti, koji nastojava da ublaţi boemskim pesmama, pa i ĉašom vina:

...da brige
u vinu utopimo...
Donesi nam
još jedan bokal
dobrog vina,
 ww
w.
ko boje rubina,

re
što nam razum
uzima!

ni.
I ma koliko bio uzbuĊen, ma koliko ga duboko kosnuo bol, ma koliko se utopio u vinu i ma

ne
koliko mu vino razum uzelo, on ne gubi prisebnost: Izdži, izdrži!- poziva smerno, poziva druge,
pa i sebe.

t
Svoje emocije, nedoumice, sumnje, isĉekivanja, nadu ili razoĉaranje on obuzdava, ĉini sve da on
vlada njima, da ga ne obore, da ga ne savladaju, da ga ne ponesu. Naprotiv, junaĉki ih je poneo i
nosi, ĉesto i prkoseći.

Prirodno i on voli sve što je lepo, primamljivo, zanimljivo i potrebno u ovom ţivotu, sve što
zasluţuje da se voli. On voli, kako rekosmo, i ĉašu vina, i ţenu i prirodu, i slobodu. Ali - preko
svega – on voli svoju rodnu grudu, Šumadiju, svoju Srbiju, koja ga zgreva i raspaljuje, uzbuĊuje,
obliva snagom i milinom, ĉudesno potkrepljuje i podmlaĊuje, pa ga i diţe na noge da stane
"bezdušnim ubicama na krvavi put".

Ovako se zavejani putevi prokrĉavaju, otvaraju i skreću na pravi, široki, otvoreni put, na ţivot u
pesmi, ili na ulogu pesme u ţivotu. Iako daleko od ognjišta svog, od domaje svoje, on ţivi sa
njom i buktinju slobode ne ispušta iz ruku, svestan da joj se u ovim teškim danima rastrojstva i
pesmom moţe priteći u pomoć, posebno kad tu pesmu proţima vera u Velikog Brata i optimizam
da "...na istoku nebo nežno žari".

Njegovo srce, kao srce svakog domaji odanog sina, koji je – kako Simić kaţe - deo nje, veruje u
svetliju budućnost srpskog naroda i Srbije.

Verujem da ona
još uvek
dovoljno snage ima
da hrabro i mudro
krene u bolje sutra,
sa svojim sinovima.

Sa svojim sinovima on je siguran da će ona kao ptica Feniks izroniti iz tame, iz mračnih vekova
punih tuge, patnje, bola. Izroniti i poleteti svojoj sjajnoj budućnosti, svojoj gordosti i svom
legitimnom ponosu.

Kao pesnik Simić je liriĉar. Piše rodoljubivu, ljubavnu i boemsku poeziju. Njegove su pesme u
sasvim slobodnom stihu, bez rime i ritma, bez strofa, slobodne od svaĉeg klasiĉnog, od svih
stega, onako kako bi hteo da bude i sâm. I ako gde vidite strofu ili rimu, znajte da je sasvim
sluĉajna, nikad traţena, iznuĊena. Ona je prirodan izraz njegovog pesniĉkog nadahnuća. Stihove
ovog pesnika, sasvim transparentne, organizira samo misao i osećaj, ideja, koja je uvek
konkretna, ovozemaljska, sasvim shvatliva. Na prvi spoljašnji pogled modernistiĉka, u stvari je
realistiĉna i militantna. Bogata je i stilskim izraţajnim sredstvima, metaforama, posebno
apostrofama.
 ww
w.
ko
Mileta Simić je ĉlan Udruţenja srpskih pisaca u Švajcarskoj, Saveza knjiţevnika u otadţbini i

re
rasejanju, kao i Knjiţevnog kluba "Branko Ćopić" u Beogradu. Ovom svojom trećom zbirkom
pesama Ĉika Mileta je sebe dostojno konfirmirao i afirmirao kao pesnika, meĊu mladima -

ni.
najmlaĊi.

ne
Prof. dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

t
2.2.2011.