Кроз Пиранделов комад одзвања опсесивна глад за туђим животом

Шта се променило од времена Пирандела до данас?

То не могу да знам, осим преко драма и позоришта из тог доба које, могу рећи,
релативно добро познајем.
Не могу, него о фашизму јер је таман тада кретао, нажалост, и хватао своју форцу,
црну, а ја га и сад видим све више и више свугде.
Али сигурно је наше време примитивније, породице урушеније, систем вредности још
срушенији.
Пирандело је последњи велики драматичар који је људску несрећу у њеном
најдрхтавијем и најопипљивијем облику, како је једном приликом приметио Јован
Христић, узимао озбиљно покушавајући да помоћу ње дође до великих истина о
нашем животу.
Коју истину ћете нам ви сервирати на сцени?
Ја се бавим нечим за почетак мање претенциозним.
Али хвала вам што сте поменули великог Јована Христића.
Недостаје нам његов дух, његово знање, ерудиција… Све његово недостаје, па и
критике, било да су позитивне, било да су негативне.
А биле су блиставе, поучне, стручне… Учили смо из њих!
Духовитост нестаје као и живот сам пред малограђанштином.
Ипак, тврдите, има спасења, смисла, лепоте, истине.
Где?
У нама, наравно.
Црнило споља, у заједничком именитељу, у друштву, медијима, политици није једина
константа.
И не мислим да духовност и живот нестају.
Духовност је потиснута, али она је као река понорница.
А живот је јачи од свега, то знамо, али је питање квалитета живота! Онога шта живимо,
чиме хранимо душу! А за то се, ипак, сами питамо, и ту је наша одговорност.
Ако смо свесни и одговорни, ако се макнемо са огавне и моћне позиције жртве.
Али она је многима превише слатка.
Видим то и немам лепих речи о том питању.
Ако нас нешто угрожава, онда је то та позиција жртве коју негујемо јер у њој нема одг-
оворности, ни за своју беду, ни за своје речи, ни дела, ни недела.