Професор Наруто, о својим ђацима

Кажу да, за свака три минута која прођу, једно дете y Африци умре од
глади. Искрено, мени се чини да су свађе мојих ученика подједнако учестале.
Дугогодишња пријатељства пуцају због најситнијих несугласица; а другари из
клупе зарате због трица и кучина. Тешко ми је, човече, искрено тешко. Како је
могуће да "пријатељ" није реч која носи било какву тежину y очима овдашње
чељади? Зар се овде пријатељство подразумева, а пријатељ свако ко кликне
дугменце на веб страници?

Налик детету богатих родитеља које за новац не мари, јер га има колико
и прашине по полицама, лако је њима да пријатељство обезначе. Никада нису
тихо трулили, усамљени на љуљашци; сами y препуном школском дворишту.
Одрастали су уз апсолутну пажњу; увек под будним оком френдова и
фоловера; где је сваки трзај њиховог ума неко прочитао и лајковао. У таквом
врту нотификацијског допамина, лако је мозгу да ни не потражи искреног
пријатеља. Везивање за особу, ипак, изискује неприхватљиву количину
времена.

Одрастао сам без друга, а и без родитеља. Од пелена препуштен сам

себи, без споне са стварношћу и без разлога да y њој останем. Без оријентира,
сам самцит. Пријатеља ког сам затим нашао, знам да не бих мењао за хиљаде
френдова; и плашим се да то овде многи не разумеју. Када је Саске наишао,
дочекао сам га отворених руку. Овде, код вас, руке су свима већ пуне.

А језива нису само пријатељства. У сваком противнику, увек сам тражио

себе; нисам их мрзео, колико год зла ми нанели. Не постоји добро и зло -
једино по чему се разликујемо су мотиви и циљеви. Ја знам да ћу се борити за
своје, до смрти. Ако смрти ипак не буде, када свако испуни себи задата
обећања, можемо заједно на рамен. А овдашња деца ратне секире поносно
дижу ка Сунцу док, уз бојни поклич, пљују се и мрзе. Ужитак им је презирати. Не
разумем.

Ох, Конохо, недостајеш ми.