Филозофија у потрази за смислом

Љубав према мудрости дословно је значење речи филозофија. Стога, филозофи су пре
свега људи које занима откривање праве истине, илити смисла свега. Људска врста је
проклета, јер иако је обдарена умношћу, може само да нагађа и превдиђа праву истину и
смисао свега. Човек као свесно биће одувек је постављао егзистенцијална питања - Како
то да ја постојим? Зашто ја постојим? Како је све настало? Филозофија је наука која се
изнедрила из ових питања и она је човеков покушај да на њих одговори. И поред тога што
свако од нас размишља својом главом и често себи постави иста ова питања, неки људи су
се истакли у својим схватањима света. То су, наравно, највећи филозофи, мислиоци чије
идеје и дан данас прихватамо и ценимо.

Тако је Сократ, у мору савременика софиста који су величали практично знање, видео
истину у добру. Главно питање на које је покушао да одговори је - Шта је добро и како се
оно стиче? А његов закључак био је да је добро оно што се налази у свим врлинама,
тачније, да је добро суштина свих врлина.

Пошто је био Сократов ученик, Платон је наследио нека мишљења свог учитеља. Он их је
уврстио у своју теорију - теорију света идеја. Према Платону, идеја која је хијерархијски
надређена свим осталим идејама јесте идеја добра, илити идеја идеје. Ствара и везу између
идејног и материјалног света тиме што каже да оно што је у свету идеја добро, у свету
људи то је правда.

И док Сократ и Платон препознају суштину у доброме, Аристотел спомиње нешто веома
занимљиво. У суштини, он говори о 4 узрока, односно разлога (!) бића. Оно што посебно
одговара овој теми је његов појам ентелехија - кретање свега појавног ка циљу који је
одређен унутрашњом сврхом, што мени прилично звучи као објашњење смисла живих
бића.

Пошто пишем ово у пола 6 ујутру јер очигледно нисам најбоља другарица са временом,
прећи ћу одмах на једног нама временски ближег филозофа ког бих желела да споменем -
у питању је Паскал.

Блез Паскал, Декартов савременик, успротивио се рационалистичком схватању човека и

света. Основни смисао људског постојања Паскал види у проналажењу личне вредности
живота. Он позива људе да се окрену сами себи и осмисле властити живот, у томе види
прави смисао и човеково испуњење. Његова позната реченица је - Срце има своје умовање,
које ум не познаје. Он у ствари каже да постоји логика срца, независна од разума, која води
човека и која ће му у непознатом свету и његовом пролазном животу наћи разлог
постојања.

Не знам колико је моје мишљење смислено и уопште битно, али ипак ћу закључити овај
есеј кратким освртом на неке горепоменуте филозофе и прокоментарисати. Мени лично се
свиђа скок у мисли који ми се бар чини да запажам код Аристотела и Паскала. Обојица
размишљају о разлогу и смислу живих бића, мада Паскал специфично мисли о човеку. Док
је код Аристотела ентелехија објашњена као кретање свега појавног ка циљу који је
одређен унутрашњом сврхом, Паскал наводи човекову логику срца која га води ка спознаји
сопственог смисла. Аристотелово објашњење ми је мало сувише апстрактно, али чини ми
се као да Паскал, бар што се човека тиче, добро објашњава његово кретање (потрагу) да
нађе свој прави смисао.

:)

Ивона Ђоровић, шестица