МЕМОРИЈЕ

ОСНОВНИ ПОЈМОВИ МЕМОРИЈЕ

Меморисјки систем (меморија) чине уређаји који имају могућност записивања бинарних података.
Меморија је намењена упису (пријему), памћењу (чувању) и читању (издавању) података и програма.
Операција уписа и читања називају се још и приступ меморији. Свака меморија било ког типа садржи
меморисјки медијум на коме се памте подаци.
Меморијски медијум (носилац података) представља материјал чија се нека променљива физичка
величина користи за регистровање података. Примери медијума су: оптички дискови, флеш меморије и сл.

ПОДЕЛА МЕМОРИЈЕ

Меморија рачунара састоји се од оперативне (радне) меморије и спољне (масовне) меморије.

Радна меморија је намењена привременом памћењу података, а сачињена је од бистабилних
електронских кола. Поред података за обраду (улазни подаци) и подаци који дефинишу поступак обраде
(инструкције програма), у радној меморији се памте и међурезултати и коначни резултати обраде.
Оперативна меморија припада интерној меморији рачунара, где још спадају магацинска меморија и
управљачки регистри процесора.
Спољна (секундарна) меморија има велики капацитет и служи за памћење података великог обима и
њихово чување за дужи временски период. Знатно је спорија од радне меморије. Спољне меморије служе
за дуготрајно чување програма и података, чување података великог обима, архивирање података, чување
резервних копија и сл.

КЛАСИФИКАЦИЈА МЕМОРИЈЕ

За класификацију меморије користи се више различитих кристеријума, од којих су најчешће:

1. физички приступ записивања,
1. метод приступа,
2. начин организације и
3. задржавање података.
Код физичког принципа записивања и чувања података, најчешће се користи:
1. електронски,
4. магнетни и
5. оптички принцип.
Електронски принцип се користи код полупроводничких меморија реализованих бистабилним
транзисторским колима која се могу, улазним управљачким сигналима, поставити у два различита стања,
која се задржавају и после завршетка улазних управљачких сигнала.
Магнетне меморије се заснивају на феромагнетизму. Феромагнетизам представља својство неких
материјала да задрже намагнетисаност и када нема деловања спољашњег поља.
Код оптичких меморија, упис и читање се врши помоћу ласерског снопа и оптичког система за
генерисање уског снопа светлости који се фокусира на медијум ради уписа-читања података.
Код методе приступа постоје:
1. меморије са непосредним приступом,
6. меморије са директним приступом,
7. меморије са секвенцијалним приступом и

1
 8. асоцијативне меморије.
Код меморије са непосредним приступом, на основу адресе може се приступити било којој локацији.
Време приступа подацима не зависи од места локације којој се приступа. Меморијски циклус у овим
меморијама износи неколико десетина наносекунди.
Код меморије са директним приступом и меморије са секвенцијалним приступом, моморијски
медијум се на одређен начин креће у односу на систем за упис и читање. Овде спадају меморије са
мегнетним тракама, мегнетни дисковима, дискета и меморије са оптичким дисковима*.
Код меморије са директним приступом, средње време приступа износи 5 – 15 милисекунди
(дискови и дискете)*. Код меморије са секвенцијалним приступом, време приступа може износити и
неколико минута (магнетна трака)*.
Асоцијативна меморија је меморија са непосредним приступом која додатно има уграђен механизам
који омогућава истовремено поређење у само једном меморијском циклусу садржаја свих локација са
задатим садржајем – кључем. Овде адреса тражене речи није позната, већ се тражи на основу садржаја и
налазе се све локације које имају садржај једнак садржају кључа.
Према начину организовања меморије, тј. према методи смештања и тражења података на
меморијском медијуму, разликују се:
1. адресне меморије,
9. асоцијативне меморије и
10.стек меморије.
У адресним меоријама, приступ подацима врши се на основу адреса локација. У адресне меморије
убрајају се меморије са непосредним приступом.
Код асоцијативне меморије, подаци се траже на основу његовог садржаја задатог кључем.
Асоцијативни приступ често се користи при реализацији кеш меморије.
Стек меморија је регистарска меморија у којој се подаци уписују и из које се читају преко, тзв. врха
стека по принципу: последљи уписан – први прочитан (енгл. LIFO, last input – fisrst output).
Асоцијативне и стек меморије су безадресне меморије.
Према могућности задржавања података по искључењу напајања, разликују се:
1. постојне и
11. непостојне меморије.
Код постојне меморије, подаци се при нестанку напајања задржавају (магнетни дискови, дискета,
трака*), а код непостојне меморије, подаци се при нестанку напајања заувек губе (радна меморија).

ПАРАМЕТРИ МЕМОРИЈА

Основни параметри свих меморија су:

1. капацитет меморије,
12.време приступа,
13.циклус приступа,
14.јединица преноса,
15.брзина података и
16.цена једног бита меморије.
Капаците меморије је број битова или бајтова који се могу запамтити у меморији.
Време приступа је временски интервал који протекне од довођења сигнала за дефинисање приступа
до завршетка уписа или читања.
Код дискова и трака*, време приступа је средње време потребно за приступ неком месту на медијуму
ради читања или уписа, а састоји се од времена тражења, потребног за постављање главе за упис-читање
изнад ћелије са подацима и времена преноса података.
Циклус приступа је минимални дозвољен временски интервал између два узастопна приступа

2
меморији. Меморијски циклус не може бити краћи од времена приступа, а обично је нешто дужи од њега.
Брзина података је број битова или бајтова или меморијских речи које уређај може пренети у једној
секунди после постављања уписно читајуће главе на почетак блока или сегмента података.
Цена једног бита меморије је однос укупне цене меморије и капацитета меморије.

ОПЕРАТИВНА МЕМОРИЈА

Радна, оперативна или главна меморија је део централне јединице намењена за привремено
меморисање и чување инфомација (програма, података, међурезултата и коначних резултата обраде) која
се непосредно користи у процесу извршавања операција у процесу рачунара. У процесу обраде података,
постоји тесна веза између процесора и радне меморије. У оперативној меморији се, пре почетка
извршавања програма, уносе и меморишу и програми и подаци. У току извршавања програма, програмске
наредбе се узимају једна по једна, како је то програмом предвиђено, интерпретирају се и извршавају у
процесору, а међурезултати и резултати обраде враћају се на чување у радној меморији. На тај начин
постоји непрестано комуницирање наредби и података између процесора и радне меморије. Због тога
карактеристике радне меморије утичу на основне перформансе рачунара, а пре свега на брзину његовог
рада. Ради што бржег комуницирања са процесором, радна меморија најчешће припада класи меморије са
производним приступом, тј. RAM меморији (енгл. Random Access Memory, случајан приступ меморији).
Сви подаци у рачунару се преводе у бинарни облик, па су за њихово меморисање потребни физички
елементи који могу да имају два стабилна стања – једном стању одговара бинарно 1, а другом 0. Више
бинарних елемената меморије се организују у тзв. ћелије меморије. Ћелијама се додељују бројеви који
представљају њихову адресу, што значи да је ћелија меморије најмања адресабилна јединице меморије
којој се може приступити у циљу уписа или читања. Меморијски медијум има онолико адреса колико има
ћелија меморије, а приступ подацима у појединим ћелијама врши се на основу њихове адресе. Због тога се
овакве меморије називају адресне меморије.