КЕШ МЕМОРИЈА

Обзиром да су се процесори најбрже развијали (њихова брзина). У једном тренутку је дошло до

таквог дисконтинуитета између брзине рада процесора, радне меморије и системске магистрале да је
време извршавања инструкције програма постало краће од потребног времена да се инструкције прочитају
из меморије. То значи да је радна меморија постала компонента у рачунару која успорава његов рад и тако
поништава сав напредак који доноси нова генерација процесора. Овај проблем је решен увођењем супер
(ултра) брзе меморије која се назива кеш меморија. Ова меморија је почела да се уређује на матичне плоче
још са процесором 80386. Ова меморија је названа L2 (енгл. level, ниво, положај) или секундарни кеш. Кеш
меморија има време приступа испод 10 ns, и циљ јој је да премести разлику у брзинама између процесора
и радне меморије, тј. да убрза процес извршавања инструкција програма. Кеш меморија убрзава рад
процесора на следећи начин:
Подаци и инструкције се из радне меморије преносе у кеш у блоковима, где блок представља више
(256, 512, 1024...) сукцесивних меморијских локација. Од кеша до процесора се преноси меморијска реч.
Када процесор захтева неку инструкцију или податак, прво проверава са ли се налази у кеш меморији. Ако
се тражена информација налази у кешу, процесор је узима из кеша. У случају да се тражена информација
не налази у кешу, онда процесор ту информацију (инструкција програма или податак) тражи у радној
меморији или на некој од екстерних меморија, с тим што мора да се направи место на кешу за блок на коме
се налази тражена информација. Ослобађање места траженој информацији, односно блоку, врши се на
основу посебног алгоритма који то регулише.
Проблеми који се јављају, и које треба решити, при коришћењу кеш меморије су:
1. смештање блокова – како и где сместити блок из радне меморије или неке екстерне меорије у кеш
меморији,
1. идентификација блока – начин на који се налази било који блок у кеш меморији, и
2. замена блокова – који ће се блок заменити са траженим блоком (тражени блок се налази ван
кеша), и
3. начин промене уписа – како се модификује меморијска реч у блоку, после извршене инструкције
процесора.
Параметар који извршава ефикасност кеш меморије назива се фактор поготка. Фактор поготка се
дефинише као вероватноћа да се саржај меморијске локације коју тражи (адресира) процесор налази у кеш
меморији. Поред фактора поготка, постоји и фактор промашаја. Фактор промашаја наступа када процесор
тражи меморијску локацију, а она се не налази накешу. Када се оствари промашај, процесор прекида
активност, што успорава извршавање текућег проблема. Фактор поготка је мањи од 1 или маљи од 100 %.
У пракси он износи 90 %, па чак и до 95 %, односно 0,9 – 0,95.
Овакав степен фактора поготка добија се коришћењем сложених алгоритама које дефинишу рад кеш
мемориј. Ови алгоритми и погађања заснивају се на два принципа:
1. ако је неком биту приступано, вероватно че му бити приступано поново;
4. ако је у неком биту (по локацији) приступано, вероватно ће бити приступано и суседним битима
(локацијам).
Ова правила које користе алгоритми зову се 20/80. То значи да се 20% програмских инструкција и
података користи у 80 % времена рада рачунара.
Постоје интерни (L1) и екстерни (L2) кеш. Интерни кеш је у оквиру самог процесора и он ради на
такту процесора или половини радног такта, у зависности од самог процесора. Исто тако, различит им је и
капацитет, капацитет L2 кеша је 1 MB, а L3 8MB.