POGOVOR

„Svi ljudi su neki drugi ljudi“

Fernando Pesoa

Vreme pravih pisaca, koji još hodaju zemljinim šarom, uvek je budućnost. Vreme
pravih pisaca, uopšteno govoreći, uvek je večnost. Razlog navođenja ovih banalnih fraza leži
u mogućem prigovoru našem autoru za izbor već viđenog, retrogradnog načina pripovedanja,
kome je svakako stran avangardistički eksperiment. Međutim, svedoci smo činjenice da
rečeni eksperiment, u svojim brojnim vidovima, najčešće nije bio drugo do beslovesno,
šareno tele, koje je uspelo da ostavi malo bledunjavih boja, tarući se o poslednju tarabu
sopstvenog ćorsokaka. Književnost, kada je dobra, kao i svaka istinska umetnost, govori
ljudima o čoveku, ali ne u smislu u kojem drugačije nije ni moguće, već u onom bitnom, u
smislu doticanja, razaranja i izgradnje dubljih slojeva smisla, sa kojima, zbog kojih i uprkos
kojima čovek sebe sagledava kao duhovno biće, ali i kao životinju, u celini, u pustošima i
cvetovima svojih svetova. Takva književnost, kao voda, uvek nađe pravi put i oblik, ne
obazirući se na aktuelne, prolazne mode i larmu na tezgama pijaca kulture.
Odličan primer da se pisac ne postaje, nego rađa, jeste Stevanovićev roman prvenac o
Vladislavu Drakuli i Balkanu njegovog doba. Autor, na umetnički impozantan način,
obrađuje mnoge egzistencijalne teme, o kojima, nažalost, ne možemo kako dolikuje
raspravljati u ovako kratkom pogovoru. Navešću i ukratko obrazložiti neke: strah i njegova
priroda; pitanje Božje egzistencije; problem autoriteta; slobode i nužnosti; krivice i kazne;
naravno, ljubavi; razlika i priroda javnog i privatnog, istorijskog i intimnog, epskog i realnog;
pri čemu se, kada se sve uzme u obzir, nedvosmisleno može iščitati stanovište da se ona
dublja istina o minulim događajima, koja se tiče čoveka kao bića, ma koliko ne bila večna, ne
može naći u istoriografiji kao nauci, već u književnosti kao umetnosti. Roman je
ispripovedan u prvom licu iz više različitih perspektiva, ali tako da, kao u obrtanju klepsidre,
količina teksta data svakom pojedinačnom pripovedaču, kao i količina vremenskog zahvata
njegovog pripovedanja, stoji u obrnutoj srazmeri sa količinom vremena koje pripovedač
zahvata – priča brata Jakova, kome je dat najveći broj stranica, traje samo godinu dana, a
kaluđera Teodosija, kome je dat najmanji broj stranica, traje od iskona, od kada Bog hodi
pustom zemljom i vremena sinova prvih ljudi, Kaina i Avelja.
Gotovo svi likovi, ne mislim samo na pripovedače, daju svoje odgovore na navedene
teme. Oni se nekada podudaraju, ali ima i suprotnih, sa sve međuprelazima – tako se, na
primer, odgovor na pitanje Božje egzistencije kreće od Antonijanovog i, nešto drugačijeg,
Jakovljevog teizma, preko fra Venacijevog deizma, Drakulinog antiteizma, do Batolijevog
ateizma – nijedan nije konačan, oni postoje istovremeno i čine lepezu, koja stvara specifičan
dah romana, usmeren na anonimno čitaočevo lice. Činilac koji jemči validnost tih odgovora
jeste književnoumetnička ostvarenost njihovih nosilaca, sagledana u složenoj značenjskoj
mreži međuodnosa u ’svetu’ književnog dela.
Većina likova se udvaja: isti čovek biva Antonijan i Ibrahim, Radu i Ismet; Ranka se
krije iza Rebeke, kao što se Drakula krije iza kaluđera Teodosija; iako u njima kuca isto srce,
različito se ponašaju slepi Grgur i monah German; sasvim su suprotni opevani Zmaj Ognjeni
i tuberkulozni Vuk Grgurević. Iako kod navedenih likova postoji i nominalno udvajanje, to

1
ne znači da se oni šizofreno cepaju, nema tu ničeg bolesničkog – kao što nema ni u zanosnom
osmehu lepotice u balskoj haljini, koja je do pre nekoliko minuta, sva u ritama, sa penom na
ustima, igrala epileptičnu prosjakinju na sceni pozorišta – rečeni likovi Balkanskog mola
samo igraju uloge koje im dodeljuje sudbina, odnosno, nepogrešivo umetničko tkanje
romana.
Istorija, kao povezano, realno i bitno, dakle, smisleno ljudsko ispoljavanje, biva
prikazana kao Sofija/Mudrost u ovom delu, naime – „sve suprotno“. Istorija, kao i luda
Sofija, okovana lancima, ne znajući šta čini, iz godine u godinu, sopstvenu novorođenčad
zakopava u zemljani pod svoje memljive ćelije. (Pritom, smatram da zbog ovoga ne bi bilo
mudro Stevanovića nazivati pesimistom.)
Čulna ljubav igra nemalu ulogu u tekstu, ali ona nikoga ne spasava, ne postaje mukom
sačuvani pupoljak zelene nade iz kog će se rascvasti rose i raskoši preobraženog života, no,
nikoga ne ubija*. Ta ljubav je izvor nemih patnji i resantimana kod fratra Jakova i Đerđa
Batolija. Dakle, ona ne bira, isti su joj i monah i vitez – pri čemu, Batolijeva iskrena,
celoživotna strast ostavlja utisak parodije viteške ljubavi. Stvari stoje drugačije sa glavnim
predmetom i zagonetkom Balkanskog mola, Vladislavom Drakulom – kod ostalih likova,
svakog iz svojih razloga, ova vrsta ljubavi je, logično i dosledno, izostavljena iz fokusa. Za
Vlada, koji kolje bez treptaja oka, naređuje brutalna ubistva hiljada ljudi, koji sebe proglašava
božanstvom, ljubav je, naoko paradoksalno, izvor nežnosti i brige za voljeno biće, što vidimo
u sceni upoznavanja Antonijana/Ibrahima sa vojvotkinjom. Zatim, ljubav biva razlog
pokajanja, ali ne i preobraćenja – jer će i nakon toga seći glave – što čitamo u sceni u vrtu,
kada kleči i plače pred budućom ženom, Ilonom Silađi. Potom, u sceni susreta sa crnookom
lepoticom u hramu, Eros biva dar, „delić večnosti“, odnosno, mogućnost izuzeća iz
neprestanog životnog košmara, koji traje i na javi i u snu, naročito u snu – „svaku noć sanjam
sve one mrtve!“ Ljubav je i potrošna saputnica, nalik tkanini koja se predugo nosi – iako je
Rebeka/Ranka sa Drakulom „duže nego bilo koja druga“, on to može podnositi samo kao
prokletstvo, jer nije više u stanju da zavoli. I, na kraju, Eros biva doveden do apsurda: „Sve
da sam ljubio i milovao, a ne davio, isto bi bilo. Ništa se promenilo ne bi.“
Najžalije mi je što zbog prostornog ograničenja ne mogu opširnije govoriti o
metafizičkoj simbolici vode u Stevanovićevom delu. Ovde ću navesti nekoliko mesta gde se
ona otkriva: Antonijan vidi kako reka nosi leševe, a malo dalje veli da Ibrahim nije spasao
sultana, „sve bi bilo drugačije. Reke bi krenule drugim tokovima“ – voda je grobnica istorije.
Nešto dalje u tekstu, isti čovek obezglavljenog Ismeta pokopava u mutnu vodu močvare,
nakon čega se kupa kišnicom iz mahovine, spirajući „sve ove godine“ – voda je i prljavi grob,
ali i simbol ponovnog rođenja. Kralj Matija „priča iscrtanim rekama“, a Vuk kaže: „Svaka
voda, ureza svoje ime u srž koja me drži.“ – Grgurević, za razliku od Drakule, neprestano
govori o svom narodu i, ma koliko mu narodna predstava o njemu samom bila suprotna,
oseća zemlju izdeljenu rekama na isti način kao i ljudi kojima vlada. Poslednje reči koje
čitamo od kaluđera Teodosija jesu o tome da kada nestane njegovo sećanje, nestaće čitav
jedan svet, i: „Ostaće samo voda“ – kao životni element u večitom kretanju vaseljene.
Prvoslav Arlauković

*Elenina smrt na porođaju nije motivisana fatalnom ljubavlju. Iz više uglova, računajući i Vladov, koji
je u toj stvari najpouzdaniji, napominje nam se njena krhkost, „paučinastost“ njenog bića, što
upućuje na nemogućnost da preživi u ’svetu’ romana niz koji teku bujice prolivene krvi.
Naš autor se, kao vrstan poznavalac istorijske građe o vojvodi Drakuli iz više izvora, svesno, iz
dubokih umetničkih razloga, odriče legendi o Eleninom samoubistvu nakon čitanja vesti o suprugovoj
smrti.