Osnovni filozofski problemi i discipline I

-Koje smo dve osnovne saznajne (kognitivne) pobude naveli za filozofiranje?

Čovek počinje da filozofira čudeći se nad onim običnim ili svakodnevnim. Čovek sumnja u predrasude
koje je usvojio/primo manje ili više nesvesno, a da ih pri tome nije kritički preispita. I čuđenje i sumnja
teraju čoveka da postavlja pitanja o onome nad čime se čudi ili o onome u šta sumnja. Pitanja koja se
tom prilikom postavljaju nazivaćemo i filozofskim problemima. Filozofija započinje
čuđenjem/sumnjom, a to znači da započinje postavljanjem pitanja odnosno da započinje postavkom
problema. Filozofija, jednostavnije rečeno, započinje sa filozofskim problemima. Neki filozofi smatraju da
su filozofska pitanja bitnija od filozofski odgovora.
-Kakva je veza između veće važnosti pitanja od odgovora i definicije filozofije kao teženje prema mudrosti?
(Philosophos nije sophos. Sokrat: "Znam da ništa ne znam".)

Neka pitanja u filozofiji, posebno ona najopštija, postavljaju se uvek iznova i ne zastarevaju. Kao
rezultat viševekovnih razmatranja tih posebnih pitanja, pitanja koja se u filozofiji postavljaju uvek
iznova i koja ne zastarevaju, nastale su filozofske discipline. Kao i problemi koje razmatraju, tako su i
filozofske discipline medjusobno tesno povezane.
-Kojim smo se mi filozofskim disciplinama bavili do sada?
-Šta je logika?
-Zašto smo se logikom bavili u trećoj godini?
-Šta je metodologija?
Na ovom času mi ćemo se baviti dvema filozofskim disciplinama – metafizikom i epistmologijom.

Metafizika (prva filozofija)

Metafizika, reč starogrčkog porekla, dolazi od grčkih reči meta, što znači "iza, preko, s one strane", i
physis, što znači "priroda, narav". Prema tome, metafizika znači "s one strane, iza ili preko prirode,
naravi". Ovde prirodu treba shvatiti kao kosmos, tj. kao svet, odnosno kao sve ono što jeste, postoji.
Metafizika tako postavlja pitanje o, tj. bavi se osnovama (temeljima, fundamentom, bazom) svega što
jeste. Ona se pita na osnovu čega, tj. po čemu jeste sve što jeste, ili drugačije, šta je to što svemu daje
postojanje. (Setite se osnovnih filozofskih pitanja! Zašto stvarnost uopšte postoji? Zašto je stvarnost
upravo takva kakva jeste? Da li je svet nastao ili je večan? Šta je osnova sveta? Šta je svet?)
Za hrišćansku teologiju Bog je osnov svih stvari, tj. kosmosa, sveta. Sam Bog nije u svetu i nije deo sveta. Za modernu
fiziku, temelj stvarnosti je dvostruk – to su materija i energija (koje su u osnovi jedno). Za Empedokla, celokupna realnost
sastoji se od četiri elementa – vatre, vode, zemlje i vazduha.
(Razlika filozofija-mit: mit se pita "na čemu stoji svet", dok se metafizika pita "na osnovu čega svet
postoji". Mit razmišlja u kategorijama čulno opažljivog.)
Sledeći Aristotela, rećićemo da se metafizika bavi onim "što se odnosi na prve uzroke i pranačela".
Naravno, misli se na uzroke i načela, principe svega što jeste. Aristotel kaže da se radi o prvim
uzrocima i načelima zato što nema uzroka tih uzroka odnosno načela tih načela.
Uzrok je ono sto stvara/proizvodi posledicu. Kada kažemo da nema uzroka prvih uzroka, hoćemo da
kažemo da oni nisu posledica (proizvod, delo) nekih drugih uzroka. Prvi uzrok po definiciji ne može
biti posledica. On proizovodi ili stvara sve drugo, a sam, sa svoje strane, nije proizveden ili stvoren. U
hrišćanskoj metafici Bog igra ulogu prvog uzroka.
Načelo je ono prvo, ono što stoji na početku, ono najstarije, ali ne u vremenskom smislu najstarije, već
najstarije po važnosti i po vrednosti, najviše u jednoj hijerarhije. To je ono što vlada ili gospodari
svime. Latinska reč za načelo glasi principium, a grčka arhe. U hrišćanskoj metafici Bog vlada ili gospodari
svime, dok ništa ne gospodari ili ne vlada njime. Svaki domen realnosti ima neke principe ili zakone koji vladaju njime, ili
koji važe u njemu. Tako kažemo da postoje principi fizičke (ph), socijalne (soc) i psihičke realnosti (psi). Prvi principi,
međutim, nisu principi nekog posebnog domena ili aspekta realnosti (fizičkog, psihičkog ili socijalnog aspekta) već principi
realnosti (R) same (realnosti kao realnosti, realnosti kao takve).

soc
ph

psy

Aristotel, doduše, nije sam upotrebio naziv metafizika. On je filozofiju koja se bavi "prvim uzrocima i
načelima" nazvao "prvom filozofijom". Njegov sledbenik, bibliotekar Andronik sa Rodosa, nazvao je
"prvu filozofiju" "metafizika".

Podela metafizike
Prema broju osnova, načela, uzroka metafizička učenja delimo na monizam, dualizam i pluralizam.
Monizam uči da postoji jedna osnova, dualizam dve, a pluralizam više osnova svega što jeste. Tako
Tales, na primer, uči da je ceo svet nastao iz vode, da ceo svet počiva na vodi i da se ceo svet sastoji od vode. Tales je,
prema tome, monista. Za razliku od njega, modernu fiziku, koja smatra da se sve sastoji od materije i energije možemo da
shvatimo kao dualističku. Empedokle koji, nasuprot tome, smatra da postoje četiri elementa od kojih je sve nastalo i od
kojih se sve sastoji jeste pluralista.
Prema prirodi/naravi/suštini/biti osnove, načela, uzroka metafizička učenja se dele na materijalizam i
idealizam.
-Šta je idealizam?
-Šta je materijalizam?
Materijalizam uči da je sve što postoji materijalno, a da su duša, duh, svest, mišljenje itd. samo oblici
postojanja materije. Tako je za materijalizam materija ono što je primarno, a duh, ono što je sekundarno
i izvedeno. Idealizam, nasuprot tome (ili obrnuto), uči da je duh odnosno ideja osnova, princip, uzrok
svega.
U modernoj filozofiji, neki su filozofi razdelili metafiziku prema predmetima kojima se bavi na
ontologiju, teologiju, kosmologiju i psihologiju.
Ontologija se bavi pitanjima bića (bivstvujućeg), biti (bivstva), bitka (bivstvovanja). Ti pojmovi su
neraskidivo povezani i svi upućuju na koren iste reči - "biti".
Biće (bivstvujuće, postojeće) je ono što jeste/postoji, ono o čemu se može reći da jeste/postoji, bez
obzira na način na koji postoji, kao živo ili neživo, apstraktno ili konkretno itd. Biće je na primer neki
učenik, neki leptir, neki cvet, neki oblak, pahulja, vetar, država, vlada itd.
Bit (suština) jeste ono po čemu nešto jeste baš to što jeste. Ako se promeni bit nečega, to nešto prestaje
da bude ono što je bilo i postaje nešto drugo. Bit trougla je ono po čemu trougao jeste trougao, a nešto
drugo, recimo četvorougao. Tako je bit trougla to da ima tri ugla, tri strane, da je geometrijska slika itd.
Promeni li se ta bit, tj. povaćamo li broj uglova, na primer, trougao prestaje da bude ono što je bio, tj.
trougao i postaje nešto drugo, recimo četvorougao. Definicija nekog bića predstavlja pojam o njegovoj
suštini (pojam njegove suštine).
Razlikujemo, prema tome, to da nešto jeste (postojanje) i to šta nešto jeste (suštinu). Drugim rečima,
razlikujemo egzistenciju neke stvari od njene esencije.
U skladu sa gore rečenim, možemo postaviti pitanje šta je bit/suština bića kao bića, odnosno šta je
bit/suština bića ukoliko je biće (bića kao takvog). Ili, po čemu je biće biće, na osnovu čega je biće biće.
Biće je biće po tome što jeste/postoji, po tome što ima postojanje. Ako to postojanje nazovemo bitkom
ili bivstvovanjem, onda možemo reći da je bitak/bivstvovanje ono po čemu biće jeste biće, tj. po čemu
biće uopšte jeste. Bitak (bivstvovanje) je bit (suština) bića (bivstvujućeg).
Sama reč "bitak" predstavlja glagolsku imenicu koja se dobija od glagola "biti". Bivstvovanje je
glagolska imenica kojoj u osnovi stoji glagol "bivstvovati". Za nas će i jedan i drugi glagol, odnosno
glagolska imenica značiti isto, tj. koristićemo ih sinonimno. Pitanje o bitku, odnosno bivstvovanju
nastarije je pitanje. Postoji niz varijacija ovog pitanja, i svaka varijacija pita nešto drugo u odnosu na
sve ostale. Šta znači biti? Zašto nešto jeste, pre nego ništa? Zašto nešto jeste, a nije drugo? Zašto nešto
jeste baš to što jeste?

Kosmologija je ontološka disciplina koja se bavi kosmosom, teologija se bavi bogom, a psihologija
dušom.

Teorija saznanja
Teorija saznanja se se još naziva i epistemologija ili gnoseologija. Ove dve reči potiču od grčkih reči
gnosis, što znači znanje i episteme, što znači nauka/znanost. Premda su se filozofi oduvek bavili
pitanjem saznanja, osnivačem teorije saznanja smatra se engleski filozof Džon Lok (17. vek). On je
rekao: "Moja je namera da istražim izvore, izvesnot i granice ljudskog saznanja".
-Šta je saznanje?
Saznanje ćemo odrediti kao utvrđivanje istine. Saznanjem nazivamo delatnost utvrđivanja istine, ali
ujedno i rezultat te delatnosti. Kako je saznanje delatnost utvrđivanja istine, teorija saznanja ujedno se i
pita šta je istina.
-Šta je istina?
Mi smo prošle godine, na časovima logike, naveli neke od filozofskih odgovora na pitanje šta je istina.
Naime, naveli smo četiri teorije – teoriju adekvacije, teoriju evidencije, teoriju korespondencije i teoriju
verifikacije.
Prema tome šta naučavaju o izvoru saznanja, epistemološke teorije delimo pre svega na empirizam i
racionalizam.
Empirizam uči da je iskustvo izvor sveg našeg znanja. Naša duša, duša saznajućeg subjekta, prazna je
tabla, tabula rasa, po kojoj iskustvo urezuje/upisuje znakove. Neki filozofi pojam iskustva shvataju
vrlo usko, identifikujući ga sa čulnim opažanjem. Drugi, pak, filozofi, razlikuju spoljašnje iskustvo,
koje nazivaju senzacijom (reč sensus u prevodu sa latinskog znači "čulo"), to je zapravo čulno opažanje
- njime stičemo ideje o stvarima izvan nas, od unutrašnjeg iskustva, tzv. refleksije (od latinske reči
reflexio koja znači "ogledanje, odražavanje"). Unutrašnjim opažanjem stičemo ideje o radnjama našeg
duha. Treći iskustvo objašnjavaju onako kako smo ga mi objasnili na časovima logike – kao skup
rezultata čulnog opažanja, posmatranja i eksperimenta.
Sa druge strane, racionalizam je filozofsko stanovište koje uči da do bitnih saznanja dolazimo
mišljenjem, tj. upotrebom razuma.
-Kako smo prošle godine, na časovima logike, definisali mišljenje?
Većina filozofa pod mišljenjem podrazumeva poimanje, suđenje i zaključivanje. Pošto su razum
(intellectus) i um (ratio) one duševne sposobnosti pomoću kojih mislimo, kaže se i da racionalizam
tvrdi da su um, odnosno razum izvori iskustva. Pri tome, racionalizam može odbacivati svaku vrednost
iskustva za saznavanje, i utoliko tvrdi da je čisto mišljenje (mišljenje bez uticaja i primesa iskustva)
izvor saznanja, ili priznavati iskustvu neku ograničenu i podređenu ulogu u saznavanju.

S obzirom na pitanje o izvesnosti, moućnosti odnosno granicama saznanja razlikujemo dogmatizam,

skepticizam i agnosticizam.
-Šta je dogmatizam?
Dogmatizmom nazivamo ono stanovište koje smatra da je moguće sigurno/izvesno saznanje, odnosno
da svet i stvari u njemu saznajemo kakvi su sami po sebi, objektivno, tj. nezavisno od subjekta koji
saznaje.
-Šta je skepticizam?
Skepticizam sumnja u mogućnost saznanja objektivne istine, i stoga smatra da je mudro suzdržavati se
od izricanja tvrdnji.
-Šta je agnosticizam?
Agnosticizam smatra da uopšte nije moguće saznati objektivnu stvarnost, tj. stvarnost kakva je sama
po sebi, nezavisno od saznajućeg subjekta.
Ukratko, možemo reći da dogmatista zna da zna, da skeptik zna da ne zna, dok agnostik ne zna da li
zna ili ne zna.