Professional Documents
Culture Documents
Ђорђе Јанковић Средњовековна Култура Срба На Граници Према Западној Европи
Ђорђе Јанковић Средњовековна Култура Срба На Граници Према Западној Европи
Напомене
Dr. Đorđe Janković THE MEDIAEVAL CULTURE OF SERBS ON THE BORDER TOWARDS
WESTERN EUROPE
Западна Србија није јединствена географска област. Уз Јадранско море протеже се приморски
појас, састављен од поља, кршевитих равница и голих стеновитих планина. На северу се простиру
плодне долине и шумовити брежуљци окренути Сави и Панонској низији. Између је брдско-
планински шумовит појас са плодним жупама. Приморски и посавски појас се стапају у сливу
Купе. Географија тла условила је привреду, као и менталитет становништва, на који је одлучујући
утицај имала и политичка судбина. Због притисака са запада, који се најблаже огледао у културним
утицајима, а жестоко у верским ратовима, па и у геноциду, образовало се српско крајиште, на
целом подручју изложеном Западној Европи. Настало је после појаве првих освајача, Франака,
почетком IX столећа. Отада је Приморје остало изложено романској, а западни и северни предели
германској култури.
Срби долазе крајем IV столећа из земље Бојка у данашњој Украјини. Насељавају се дуж римског
пута на правцу Дрниш - Книн - Петровац, свакако у договору са римским властима, а вероватно и у
другим ливадским пределима динарског простора, од Горског Котара до Зете.[2] Збивања са Србима
у V-VII столећу још увек нису довољно разјашњена.[3] Чини се да су током V-VI столећа пристигле
нове масе Срба, као савезници Византије. Насељавање Срба је било, на крају, олакшано великим
разарањима која су проузроковали Авари својим походима после 582. Поред Срба, Далмацију су у
приморју населили и други Словени, као и Панонију.[4]
Срби су били ратнички народ, као што показује, осим војног савеза са Византијом, претежно
сточарска привреда, неуобичајена за већину осталих Словена. То значи да су били лако покретни, и
да су им одговарала поља, корита и планински висови са пашњацима за насељавање. Оваква
привреда, војно-сточарска, била је условљена историјским околностима. Најкасније од почетка
средњег века, међутим, веома се развила и седелачка привреда, праћена развојем заната, опет
неуобичајено за већину Словена.
У VI-V столећу грнчарија се ради гњетањем, али се користи и разноврсно римско посуђе.[5]
Касније, у VI-VII столећу, грнчарија се ради занатски, на витлу. Украшава се чешљем (водоравни
снопови и валовнице) или једнозубим оруђем (обично валовнице), али се и даље до краја средњег
века, праве неукрашени лонци. Особен облик посуде је сач - вршник, а особено украшавање је
ребрима са утиснутим украсом. У VII-VIII столећу украс посуда се састоји од различито сложених
урезаних снопова изведених чешљем и ребара са утиснутим украсом. Златарски занат је
археолошки потврђен од VII столећа. У остави матрица за израду накита из Бискупије код Книна[6]
издваја се необичан лик коња згрчених ногу, а у Срба је јахаћи коњ спаљиван заједно са
господаром.[7] Занимљиво је да на простору који су у римско време Срби населили у Далмацији, до
сада нису нађени запони са људским ликом, тако особени за Јужне и остале Словене, што можда
указује на то да је ношња била другачија, да се женска хаљина или огртач нису закопчавали на
раменима. О становању и насељима на западу ништа није познато, али се .нису могли разликовати
од оних на истоку Србије.[8] То су насеља са надземним стаништима дрвених зидова (у приморју су
зидови морали бити камени), раштркана појединачно или помањим групицама. Храна је спремана
на огњиштима унутар станишта или на отвореном простору. Породице су биле мале (родитељи и
деца), али се живело и у задругама. Места окупљања породица, села и жупа била су игришта, по
правилу смештена на висовима - нижим за села, вишим за жупе.
Важан чинилац за српско друштво био је култ предака, који одражавају громиле, споменици
погребних обреда.[9] Оне се данас виде као хумке од камена или земље, пречника најчешће око 5 m,
а сачуване су само на тлу које није обрађивано. На месту будуће громиле најпре је у привремено
станиште полаган покојник, док је припреман погреб. После спаљивања или сахрањивања умрле
особе, на месту обредног станишта подизан је споменик за одржавање обреда посвећених
покојнику - тризне, даће, помени. Они се археолошки сагледавају као остаци погребне гозбе -
кости од различитог печења и уломци разбијеног посуђа. Овај обичај, забележен крајем IV столећа
први пут код Грахова, одржаће се веома дуго, па се и у гробовима из позног средњег века могу
наћи трагови тризне. Громиле из IV-VIII столећа су уочене до правца Шибеник - Обровац, и у
целој Лици, док је њихова северозападна граница неизвесна.
Као савезници Византије, Срби су брзо били покрштени. У томе је прворазредну улогу несумњиво
имало предање апостола Павла, сачувано до данас око Кистања и у манастиру Крки, где се
показује куда је апостол Павле пролазио и где је проповедао.[10] Покрштавање Срба најчешће се
повезује са владавином цара Ираклија (610-641).[11] Цркве уз које су подизане громиле у VI столећу
(Цимеше), међутим, као и манастири откривени на југу Далмације (Тврдош, Превлака код Тивта,
Мајсан у Пељешком каналу), показују да је покрштавање обављено раније. Зато се многе цркве
несвакидашњих основа из рановизантијског доба у западној Далмацији могу повезати пре свега са
Србима из позног VI столећа.[12]
И на истоку се појавила нова сила, Бугарска, која је заузела Срем и убрзо затим ступила у рат са
Франачком за Доњу Подравину. Досељење Мађара 896. на север Паноније, из темеља је променило
стање. Бугарска је била принуђена да напусти своје поседе северно од Дунава и Саве. У једном
пљачкашком походу, у раном Х столећу, Мађари су сишли преко Србије до Јадрана и продрли до
Хрватске, коју су потчинили; потом су кренули на север и опљачкали средишта посавско-
подравских кнежевина - Загреб, Пожегу и Вуковар. Затим је уследио бугарски напад. Бугари су
924. успели да опустоше највеће делове Србије, а Хрвати су искористили прилику и заузели
западне области Србије, међу којима су биле, уз Лику, Крбаву и Гацку, област Пљеве, а вероватно и
Ливна. Није установљено шта је све обухватала обновљена Србија кнеза Часлава (927 - око 950),
али чини се да је тада данашња Славонија била у саставу Србије. После 1018. на источним
границама Србије и у Срему успостављена је власт Византије. Нешто касније, Мађарска је
припојила остатак међуречја Драве и Саве. Колико је познато, у тим збивањима није било
значајнијих етничких померања. На југозападу, Хрватска је почела неповратно да опада, а Хрвате
су постепено асимиловали остали Словени и Срби. Томе је допринео и природан савез са Србима
Неретљанима.
Франачка и мађарска освајања изазвала су померања разних племена. Између Цетине и Зрмање, и
даље приморјем до Ријеке, трајала је током IX столећа хрватска култура, препознатљива по
гробљима са особеним инвентаром и извесним везама са Посавином.[16 ]Друга словенска племена,
позната по имену (као Гудушчани) или не, за сада се не могу археолошки издвојити.
На северу се ширила бјелобрдска култура, тако названа по гробљу истраживаном код села Бијело
Брдо близу ушћа Драве.[20] Данас се могу раздвојити два слоја те културе. Старији слој, из Х-ХI
столећа, познат је на југозападу од Барање и Вуковара, преко Подравине до Сане. Особене су
ливене наушнице најчешће са два пара коленаца и гроздоликим привеском, затим огрлице,
бронзане наруквице и прстење. Ова култура се нарочито издваја двојним срцоликим привесцима,
пришиваним на руб хаљине испод врата. Особеност бјелобрдске ношње чине такође и
слепоочничарке, сребрне каричице са "ес" завршетком, нарочито у другом слоју из ХI -ХIII
столећа, када су најчешћи гробни инвентар. Ношене су на слепоочницама, окачене на неке трачице
које су висиле са почелице која је држала мараму. Оне се јављају и на југу у Хрватској, што треба
објаснити последицама мађарског освајања. На исти начин треба објаснити спорадичну појаву
далматинских наушница са једном јагодом северно до Козаре.
Ову слику допуњавају расположиви подаци о црквама. Уочљиво је, наиме, груписање цркава из IХ-
ХI столећа, понекад са натписима хрватских владара, у Равним Котарима и приморским
градовима. Изузетно се на истовремене цркве или њихов украс наилази изван тог подручја, али без
натписа са поменом хрватске власти. Зато је очигледно изван основног подручја старохрватске
државе већ била устројена друга црква. Подједнако се споро ширила црква Мађарске на југ, у
међуречје Драве и Саве, што такође указује на већ постојећу цркву. Познато је да је свети Методије
своје деловање као епископ започео у Митровици, на престолу апостола Андроника. Њемује била
потчињена и српска епископија. Још, међутим, није археолошки откривена ни једна црква из
његовог доба,
Пред крај XI столећа, 1096. године, забележено је да су крсташи грофа Рајмонда прошли кроз
земљу Словенију (Sclavonia), од Лике до Драча, чији је краљ био Бодин, са престоницом у
Скадру.[21] Из збивања у то време може се разабрати да је Хрватска била највећим делом
прикључена Србији 1070-1074, а затим од 1089.[22] У неколико похода између 1091. и 1102.,
међутим, Мађари су успели да успоставе своју власт најпре над Поуњем, а затим, после смрти
краља Бодина, над Хрватском. Иако се, ипак, Мађарска проширила на рачун Срба, укључујући
јужну Посавину, XII столеће је углавном време савеза великих жупана и Мађарске, због
супротстављања Византији, која је окупирала источне делове Србије. Краљица Јелена, кћерка
великог жупана Уроша I, жена је краља Беле II, а њен брат Белош био је бан Хрватске и намесник
Мађарске (1142 - 1163). Словенска природа народне културе државе Арпадовића одржала се све до
татарске најезде 1241/2; православни нису прогањани до XIII столећа, а између Јадрана и Драве
име Немања није било реткост. Мађарска држава је спроводила колонизацију Немаца у међуречју
Драве и Саве и они су почетком XIII столећа утицали на успостављање посебног статуса градова у
којима су се настанили.
У Вуковару су живели 1231. Тевтонци, Саксонци, Мађари и Словени - нема помена Хрватима.[23]
У време краљева Михаила и Константина Бодина, као и током целог XII столећа па и касније,
културно јединство се најједноставније исказује у накиту. За разлику од обичаја ношења каричица
са „ес" завршетком на тлу Мађарске, претежно у Х-ХII столећу, на тлу Србије ношене су као
наушнице каричице са зрнастим коленцима.[24] Биле су најчешће од сребра, са једним, два или три
једнострука или двострука коленца. Код оних богатијих, низовима зрнаца покривен је цео доњи
део карике („нароскане" наушнице). Шире се од Мораве до Бенковца и Сиска на западу, а оних
најједноставнијих има и у Неготинској Крајини.
Приморски део истог подручја обележен је једним типом цркава, зетско-захумске скупине.[25] То су
мале једнобродне грађевине, са споља четвороугаоном а изнутра полукружном апсидом, подељене
на три травеја, по правилу са слепим кубетом и фасадама споља украшеним пиластрима - нека
врста споја архитектуре Истока и Запада. У време краља Бодина (око 1082-1102) те цркве добијају
споља полукружну апсиду и губе спољне пиластре. Шире се од области Скадра до Сплита, а од
краја XI столећа и на Книнску Крајину (Свети Лука у Уздољу, Мокро Поље и друге). Дубина
њиховог простирања на север и запад није испитана. Ширење таквих цркава после оснивања
Барске архиепископије 1089, подложне Риму, изван њеног подручја на запад, подудара се са
ширењем словенске службе, уз постојећу латинску. То показују уломци каменог украса са
ћирилично-глагољским натписом из Бискупије, датованим око 1100.[26] Натпис несумњиво показује
да је служба у храму у коме се налазио била словенска, упркос одлуци папе и сабора
архиепископије у Сплиту под чијом је надлежношћу била епископија у Книну. То потврђује српску
власт у Книну под краљем Бодином.
После 1054, део Срба на западном крајишту, који се навикао на латинску службу, остао је несвесно
у римокатоличкој цркви. На северу, у међуречју Драве и Саве, православна црква је била много
јача, због укорењене словенске службе, постојања грчких и руских манастира и српске цркве
присутне у делу Посавине потчињене Мађарској.[27] Како је православна црква била народна, а не
властеоска, о њој има мало сведочанстава.
Мрамори, камена надгробна обележја претежно из ХIV-ХV столећа, имају посебан значај. Настали
су вероватно по узору на дрвене споменике из XII-ХIII столећа, пореклом од споменика које су
садржавале громиле. Особени су за српско становништво нарочито у областима између Ибра и
Уне.[34] Мрамори припадника римокатоличке цркве распознају се по наметнутој оријентацији
гробова према Риму; јављају се у западним областима, али их спорадично има на исток до
Подриња. На мраморима се налазе искључиво ћирилични натписи, чија се западна граница
протеже од Пољица код Сплита, преко крстача код Бенковца, Кијева код Книна и Грачаца до Поуња
и, даље, преко Кордуна до Пакраца.[35 ]За околину Книна забележен је и особен украс мрамора,[36]
што указује да су израђивани и пре ширења Босне на те крајеве. Такви споменици су у међуречју
Драве и Саве по свој прилици, где је било могућно, израђивани од дрвета. На простору где се
постављају мрамори запажен је обичај одржавања тризне, од Цетине до Бенковца и даље на север.
На самим мраморима постоје представе обредних хлебова, па се и тиме потврђује култ предака, а
посредно и слава.[37]
Посаду тврђава и околно становништво препознајемо као српско по грнчарији. То су, пре свега,
особени лонци рађени на спором витлу, разгрнутог обода, равног дна, украшени једноструким,
најчешће неправилним валовницама, али нису ретки ни лонци без украса. Нађени су при
ископавањима на Брибиру, у Посавини, на површини поменутих тврђава, у Босни и даље ка
истоку.[44] Њима насупрот стоји грнчарија средњоевропског типа - лонци рађени на брзом витлу,
понекад украшени водоравним снопом на рамену, разгрнутих обода са окомитим рубом, какви се
шире Мађарском после Татара.[45] Та грнчарија је утицала на домаћу производњу, па се подражава
израдом на спором витлу. У приморју је био заступљен увоз луксузне, стоне грнчарије из Италије,
а у Посавини - увоз из Мађарске, Аустрије, Чешке.
На крају овог излагања о археолошким подацима који сведоче о Србима, треба истаћи следеће: и
кад је српски народ у некој области у целини прихватао римокатоличку цркву, опет је задржавао
обичаје и традиционалну материјалну културу. Отуда се археолошки увек виде Срби, мада се тако
не бележе у писаним изворима. Наметнута култура Западне Европе, не само она елитна већ и
свакодневна, као што је грнчарија, несталаје са турским освајањима. Током XVI-XVII столећа
може се пратити даље трајање и развој средњовековне материјалне културе народа, без обзира на
државне границе, а различите од културе елите и на Истоку и на Западу.
Напомене
1
Ш. Батовић - О. Оштрић, Трагови илирске културне баштине у народној култури нашег
приморског подручја, Симпозијум предсловенски етнички елементи на Балкану у етногенези
јужних Словена, Мостар 1968, Центар за балканолошка испитивања 4, Посебна издања АНУБиХ,
XII, Сарајево 1969, 245-282, наводе низ примера.
2
Ђ. Јанковић, Српске громиле, Београд 1998,130-132.
3
Тешкоћу представља одсуство оновремених писаних извора о Србима, а постојање података о
власти Гота у Далмацији од приближно 40 година, до 536. Власт Гота, међутим, била је сведена па
контролу пута за Панонију и експлоатацију важнијих центара, као што се види из распореда
спорадичних готских гробних налаза на правцу Неретва-Сирмијум: Ј. Ковачевић, Меrcenaires
germains а Ulpiana, с. 550, Actes du XIIe Congrиs International d'études Byzantines - Оchride, Београд
1964,187-188;
Summary
Although Emperor Constantine VII Porphyrogenet wrote that the Serbs by agreement settled Roman-
Byzantine Dalmatia at the time of Emperor Heraclius (610-641), archaeological data from the environs of
Grahovo and Drvar speak of this as occurring at the end of the IV century. In the Early Middle Ages, the
Serbs can be recognized archaeologically by their stone mounds. These are remnants of graves and
monuments in the form of tumuli in which as a rule there are no remains of either burned or buried people
but rather traces of a burial feast and ritual places or only hearths. From Podrinje to Lika these are
frequently to be found. Near Knin (Uzdolje) shards of pottery have been found in mounds which precede
the Frankish attempt to conquer the whole province of Dalmatia at the outset of the IX century.
In the X-XIII centuries, the region from Lika to Pomoravlje is distinctive by dint of the use of
predominantly silver earrings with one to three filigree elbows. Those earrings which are more opulent
have a lower link covered with metal grains and instead of elbows they have three strawberries. In the
second half of the XI century when Serbia was ruled by King Mihajlo and Konstantin Bodin, the liturgy
in the Slavic tongue was introduced in addition to the Latin liturgy. This can be seen on a Cyrillic-
Glagolithic inscription in Kapitul. This was also the period of the construction of churches by the Zeta-
Zahumska community in the environs of Knin. These were small one-nave churches divided by pilasters
into three or four traves with an outer semi-circular apse.
In the Late Middle Ages, there are numerous archaeological finds regarding the Serbs in the same area.
The graves of the Orthodox Serbs, but also of those of the Roman Catholic faith, are marked by massive
stone monuments, at times with ornamentation or with Cyrillic inscriptions, all the way to Lika and
Banija (marbles and stelae). In the graves there continue to be found examples of pottery shards and
remains of food.
As regards the costumes of women, the "pocelica" (a kind of diadem) made of small decorated silver
tablets sown on to a band is a distinctive feature.
Also of special interest are the earrings with three large strawberries made in various filigree
workmanship. A series of monasteries from Dragovic, Krka and Krupa in Dalmatia, up to Orahovica in
Slavonia, are by tradition attributed to the Late Middle Ages, but this has been archaeologically
ascertained only for Rmanj on the Una River and for some surrounding hermitages.