Мирјана Н.

СТОЈИСАВЉЕВИЋ
Универзитет у Бањој Луци
Филолошки факултет
Студијски програм Српски језик и књижевност1*

ЋИРИЛИЦА – ПИСМО ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА

Када не постоји унутрашњи непријатељ,

спољни непријатељи ти не могу ништа.
В. Черчил
Срби ће се увјерити да је руска помоћ била
несебична и да Руси, гинући за Србију,
нису имали намјеру да је окупирају.
Ф. М. Достојевски

Ћирилица, семиотичко обиљежје православне словенске културе, изложена је правој

агресији Запада с циљем да се замијени папском и натовском латиницом. На дјелу је
перманентна латинизација, католизација и глобализација српске културе која се проводи,
поред осталог, и путем науке о језику, кроз екуменистички концепт звани “језика Срба сва
три вјерозакона”.
Ћирилица, латиница, славистика, србистика, екуменизам.

Сто година од фебруарске револуције

1. Налазимо се у првој седмици Часног поста у којем се сјећамо како се прије равно 100
година одиграо најстрашнији чин у историји православног свијета, када се у фебруарској
револуцији, по јулијанском календару, чији је наставак била буревјесна октобарска
револуција, десило одречење од сверуског престола Светог Цара Мученика Николаја II
Романова, а православна Русија, према пророчанству Светог Серафима Саровског, због
гријеха цароубиства и богоотпадништва, пала у једновјековно јеврејско ропство. То,
превасходно, духовно ропство, страшније од сваког физичког, слава Богу, окончава се
наредне 2018. године, откад је у крвопролићу дотад невиђеном, срушено руско самодржавље
и проглашена република, подијељен руски народ на бјелоруски и украјински и разбијено
његово јединство затирањем руског православља горе него у доба Нерона; све посредством
неруских, јудеомасонских завјереника потеклих од несемитских и несловенских
преобраћеника у јудаизам који су провели бољшевичку окупацију Русије. Оних који су по
налогу цароубице Лењина починили окрутно убиство по црномагијском обреду, 17. 7. 1918.
године, када је пострадао Господар и насљедник, царевић Алексеј, дјеца и њихови родитељи.
Прије пуних сто година уништена је највећа православна империјална сила, за коју се
говорило да граничи са небом, због издаје 16 масонизованих генерала из генералштаба који
су као унутрашњи непријатељи у дослуху са свјетском закулисом нагнали Цара Николаја II,
највећег у историји заштитника нашег и спасиоца од србофобних Аустроугара, да се повуче
са престола. Мала руска браћа заувијек ће памтити Цареве ријечи кад је 1914. храбро
изустио: “Србија неће остати сама!”. Који нас је у албанској голготи још једном спасао од
тоталне погибије ултимативним наређењем савезницима да српску војску по сваку цијену
морају да превезу у Грчку, да би потом пао мученички у сужањство рушитеља историјске
Русије, чуварке православља, по налогу тајних западних сила које су стајале иза њемачког,
али и британског царства, подупртог финансијски од стране јудеоамеричких банкарских
милионера.
1 мirjana.bl@gmail.com
 Нажалост, у посљедњој српској голготи деведесетих година у којој пострадасмо само
зато што исповиједамо праву вјеру хришћанску, бијасмо заборављени од јељциновске Русије
и остављени на немилост пројеврејеном натовском Западу који нас је увијек доживљавао као
“мале Русе”. Штавише, духовно и физички раслабљена Русија признала је суверенитет
насилно отцијепљене Хрватске чак и прије САД, да би потом путиновска Русија, исказујући
својеврсни конспиративистички континуитет власти, за 60. годишњицу побједе над
фашизмом, наградила србофобне Хрвате за антифашизам и одликовала тадашњег
2
предсједника Стјепана Месића за допринос који је хрватски народ и Хрватска као држава
(није вањда НДХ?) дала у коначној побједи над фашизмом. У широком луку заобиђени су
Срби са своја два антифашистичка покрета, равногорским и у највећем проценту
партизанским, који су пресудно допринијели коначној побједи антифашизма у Југославији,
да би потом њоме завладао србофобни ционистички комунизам 3. По свему судећи, у Руској
Федерацији се и данас под фамозном маском антифашизма и даље глорификује комунизам уз
величање источног Хитлера, Џугашвилија, званог Стаљин.
2. Све ове контрадикторности које захтијевају подробно тумачење и вредновање, дјело
су оних који у данашњици заводе Четврти Рајх, познат као нови свјетски англоционистички
поредак, у име кога је прије двије године бивши високи преставник за БиХ Карл Билт
отворено признао да је Запад узео православље за мету. Од тада нема никакве сумње да се
налазимо у перманентном крсташком походу сила новог свјетског поретка против
православног словенског свијета, који се као такав водио читав миленијум; рату у којем је
још једном стављен на карту свјетски мир како би коначно дошло до сламања кичме и
погреба светог православља. Ради се о сведимензионалној агресији на Србе и Русе, која је
суштински наставак Четвртог крсташког похода у коме је својевремено пострадала Византија
да би на њеним развалинама било утемељено тзв. Латинско царство. Упркос томе,
Констатинопољ, а са њим и православље, остало је вјерно правој вјери, а Рим и
католичанство власти; онај Рим који је вјеру претворио у средство освајања власти,
објавивши да је његово царство од овога свијета, у име кога је римска црква унаказила
Христов лик оваплотивши га у папству. “Римокатолицизам је продао Христа за овоземаљску
власт”, пророчки је упозоравао светац руске књижевности Ф.М. Достојевски.
3. Рат Ватикана против Срба отпочео је онога часа кад је Српска православна црква
захваљујући Светоме Сави задобила аутокефалност, 1219. године, што му Ватикан никада
није опростио јер је Србе извукао испод скута римског папе. Од тада до данас траје
својеврсни крсташки рат закључно са посљедњим походом евроатлантских јудеокрсташа
који су дошли на крилима авиона да непуна два мјесеца у мисији еуфемистички названој
“Милосрдни анђео”, звјерски бомбардују српску земљу осиромашеним уранијумом,
претходно оспоривши конститутивност Србима у Хрватској и у БиХ, што је био повод за
изазивање антисрпског рата. У данашњици, кренули су у обручење Србије чланицама НАТО
алијансе, агресивно проводећи денационализацију из помоћ петоколонашке српске политике,
како би се по сваку цијену спријечило оправослављење, на шта нас је недавно упозорио
Сергеј Лавров. Опкољавање НАТО-ом српских земаља плански предводе амглоамерички
неоколонијалисти, који су наредили уништење или максимално смањење Србије и српства,
третирајући нас као мале Русе на Балкану које ваља затријети.
Посљедњи антисрпски рат стога има размјере светског рата и рата култура и
цивилизација, чија је видљива димензија провинцијализација словенске православне
културе, коју прати непосустајуће протјеривање симбола православног словенства -
ћирилице, тог заштитног знака српског и руског постања, која се свим силама лажи и
присиле настоји да замијени натовском латиницом. На дјелу је тотални крижарски рат против
православља српског стила и искуства уз латинизацију и хрватизацију православних Срба и

2 Управо је Месићев стриц као, прво, усташа, а потом пресвучени партизан, при “ослобођења” Београда пуцао
у икону Исуса Христа у цркви Карађорђевића на Белом двору.
3 Њега је нарочито проводо у дјело милитантни циониста Мојсије (Моша) Пијаде, и то у антисрпском савезу
са Павелићевим усташама, склопљеном 1835. године.
борбени поклич продора на Исток. Он се поводи корак по корак, поред осталог, уз
инструментализацију књижевнојезичке науке, отпочету још почетком деветнаестог вијека
путем реформатора Вука Караџића, пресвученог у јагњећу кожу фабијаниста; који је био
кукавичије јаје Беча у програму распарчавања, католизовања и хрватизовања свега што
чини духовни етимон српске националне културе. Вријеме је показало како су предводници
латинизације српства били управо тзв. српски просвјетитељи, о чему свједочи латинички
Вуков и Даничићев потпис на Бечком књижевном договору, на коме је управо Вук добио
задатак да као поунијаћени Србин, који је обредно признао папско преимућство, проведе
обезимењавање и хрватизацију српског језика који се као такав није смио ни поменути
именовати, а који је према пројекту преко ноћи требало преименовати у хрватски.
Од тада до данас Срби су кроз просвјету системски одучавани да размишљају својом
главом, већ само да служе, како би дошли до стадија да `не знају ни ко су, ни одакле су, ни
куда ће док им неко из Европе то не каже` (Св. владика Николај). Тај “Неко” одавно им је
узурпирао право на духовне светиње, које су трампили са лажном западном „браћом“ по
језику за празне ријечи пуне хињене доброхотности, касно схватајући како су грдно
покрадени помоћу флоскуле о “научној и методолошкој новини о три конфесионалне
заједнице у оквиру истог, српског народа” или оне још подмуклије, о тзв. “српској” латиници.
Каква је била суштина реформе српског језика најбоље посвједочује сам “велики луткар”
хабзбугизма Вартоломеј Копитар, који је као Вуков јересоучитељ и загрижени католик
заговарао латинизацију свих православних Словена, због чега га је Шафарик назвао
“словенским Мефистофелом”, а који није престајао да убјеђује Беч хвалишући Вука
ријечима: “Срећна је случајност да је његова књижевна реформа, која мора победити пре или
после, у исто доба и у политичком погледу повољна за Аустрију јер она (реформа) турске и
аустријске Србе удаљује од Руса тиме што им даје властиту књижевност на њихову
омиљеном матерњем језику. С друге стране, она их приближује католичким Илирима који
истим језиком говоре и пишу, само латиницом, tant bien que mal, док Вуков реформовани
правопис боље одговара задаћи, те га русомани због тога и гоне. (Зб. Копитар и Вук 1980:
107-108)
У досад скривеном документу 4 из 1827. Копитар јасно износи суд из кога је лако
закључити да је Вукова реформа била само кукавичије јаје Беча у програму распарчавања и
католизовања свега што је српско. У њему се истиче: „Српска православна црква чувањем
старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и
православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу
Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у
римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти
у руке.“ (П. Д. Кијук 2011:379)

Нови србисти - тројанци Запада

1. У посљедњих двадесет година таквога Вука поново хвалишу по српским земљама

тзв. “обновитељи” србистике, а уистину, тројанци Запада, тријумвират састављен од Радмила
Маројевића, Милоша Ковачевића и Петра Милосављевића. Управо су Ковачевића покварени
англосаксонци за услуге империји која би да влада свијетом, послије НАТО бомбардовања
окитили својим највишим наградама, да би управо он, ево, овдје у Требињу, граду херцега
Саве, након 17 година што су га горди Енглези прогласили интлектуалцем године и
интелектуалцем XXI вијека, који је у то име држао почасно предавање на Кембриџу те био
кандидован за престижни амерички “Дом славних”, за који само котизација износи 10.000
долара, да би управо овај миљеник Запада, као заклети двоазбучар држао пленарно
засиједање Србима о потреби спасавања српске ћирилице.

4 Тајну Вукове реформе отпечатио је новосрбиста Предраг Драгић Кијук објелоданивши у својој постхумној
књизи “Хришћанство без Христа” повјерљиви Копитарев документ упућен бечкој администрацији, који је
толико дуго био доступан само тајним изабраницима империје.
 Од кога би је он то да брани ако не од тих истих англоамеричких јудеофашиста који
су му славословили тапшајући га по раменима док су му удјељивали звектаве награде којих
би се сваки Србин постидио? Да би на овоме научно-политичком скупу у своме реферату
декларативно бранио ћирилицу, а у потоњој дебати као стари сербокроатиста још једном стао
да на саблазан свију брани “звијер двоазбучности” (Стојисављевић 2015: 258) и наводну
равноправност ћирилице са папском и натовском латиницом, тврдећи како је она подједнако
српско као и ћирилица која на наше очи умире.
По свему судећи, иза ове демагошке маскераде натовског филолога који наставља
бољшевизацију српске културе манипулишући српским патриотимом `вире нечији рогови и
реп`, како би рекао академик Предраг Пипер, секретар одјељења за српски језик и
књижевност при САНУ-у, родоначелник истинског српског филолошког програма, који као
критичар свехваљене Вукове реформе светосавско српство одбија да трампи за лажно
вуковско српство сва три вјерозакона. То су срамни трагови дојучерашњих комунистичких
безбожника узнапредовалих у еунијатске филологе који преко Ковачевића и лукавог
псеудорусофила, а уистину совјетофила Маројевића, аутора “Слова о српском језику”, тврде
да „српски књижевни језик има два писма: ћирилицу и латиницу“ те да „употреба писма
није национална диференцијална црта између српског књижевног језика и његових
регионалних, конфесионалних варијанти“, односно, да је „латиница саставни дио српске
културе“, (Маројевић 2001: 223). Ријеч је о оној латиници која је доспјела у српство са
аустроугарском окупационом чизмом и натурена под пријетњом смртне казне да би као таква
постала нераздвојни дио српскохрватске, југословенске културе. Индикативан је у том
погледу језуитизам члана тријумвирата Милосављевића који истиче свој глас за латиницу
тврдњом да `нема никаквог разлога да Срби данас напусте једно од своја два писма. Могу
једино да прихвате став да извјесно првенство има ћирилица као писмо којим, по
традицији, пише већина српске популације`.

Нова бољшевизација и комунизовање српства

1. Десуверенизовању националне културе у Републици Српској која је по Дејтонском

мировном споразуму у надлежности ентитета, допринијели су бројни тамни синови српства
који су трајно „обрљали образ пред свијетом“ поништавајући корак по корак наш
национални идентитет, трајно убиљежен у химни „Боже правде“, Немањића грбу и српској
ћирилици. Чином јавног огдрицања од тих симбола српске државности, сви смо се у
значајној мјери расрбили, што је и био циљ оних који су предложили доношење оваквих
одлука које потврђују да пропорционално поништавању националног идентитета Републике
Српске, опада и њен суверенитет. Добрано сасјечен од стране душежедних сила либералног
фашизма, потпомогнутих унутрашњим колаборационистима, с циљем да се претворимо у
народ без части и достојанства, којем ништа није свето, плански сапет авнојевским
границама којим се пројектовано сламала српска кичма, српски народ с лијеве и десне обале
Дрине постао је плијен интернационалних паразита и ратоборних безбожника који су
створили широку мрежу НВО којом надзиру и оштро кажњавају све оне који одбијају да
изврше вољу планера новог свјетског поретка.
Да би се “деконструисао” рад тог измреженог братства „чувара мира“ који проводе
нову бољшевизацију српства потребно је посебно семиотичко знање будући да је систем
унутрашње окупације који је провела англоамеричка пета колона мање видљив и лако се губи
критичка оштрица. Управо захваљујући поткупљивим и славољубивим интелектуалним
варалицама лишеним националне самосвијести, тешко ће да дође до протјеривања “духа
сапоморцања”, штавише, “самопљувања”, који под маском патриотизма заводе сваковрсне
научно-политичке варалице које су обећавале национални препород, док су у исто вријеме
једну унутрашњу окупацију замјењивали другом, потпомажући производњу синтетичких
нација на основама светосавља, од којих се посљедња зове “Срби сва три вјерозакона”. Са
демонским оштроумљем уз њену инструментализацију поновно се проводи комунизовање
српства уз затирање ћирилице.
Једно је неспорно: српски удио у антиправославној посткомунистичкој окупацији
српства коју поједини мајстори обмане називају “обновом”, а уистину се проводи нова
бољшевизација срамотно је велики, а не само удио несрба који једно намјењују себи, а
сасвим друго нама.
2. У борби истине и лажи, правде и неправде, неутралност значи помагање злу, ријечи
су архимандрита Пантелејмона. Стога не можемо бити неутрални када је у питању демонски
поход на српски национални идентитет од стране тоталитарне идеологије глобализма а
идентитет, културни и национални, српског народа, свог и свуга а не само у Републици
Српској, трајно је забиљежен у њеном српском језику и писму, дивној строставној ћирилици,
у њеној богатој књижевности, националној историји, ништа мање и у нашој православној
духовности и традицији. И премда је пуна истина о Србима и данас опасна и забрањена,
посебно када је у питању аутохтоност Срба на простору прастаре подунавске културе,
идентитет нашег народа најдубље је везан за староставно српско писмо, нашу спасоносну
ћирилицу чији је опстанак многоструко угрожен те због које Срби не смију више бити
духовни спавачи којима се испире мозак наднационалним идејама како су ћирилица и
латиница подједнако српска писма као што је то чињено под брозоморном идеологијом
кроатокомунизма, а настављено под идеологијом глобализма.
Оваква потурена флоскула недвосмислено указује на чињеницу да нам је школство и
образовање одавно окупирано на шта је упозоравао и академик Василије Крестић
подозријевајући да `није искључено да смо дозволили неком другом да диригује нашим
образовањем`. Поједини српски филолози, ваља то отворено обзнанити, постали су праве
плаћене бирократе , спремне да структурирају ум младих генерација одвлачећи их од истине
у амбис небића, да тамнују у тамници њихове кодиране стварности по којој је латиница
подједнако српска као и ћирилица, а све како се млади нараштаји не би усуђивали ни да
поставе питања, а камо ли дају одговоре на аутохтоност српске ћирилице. Стога је задатак
српских интелектуалаца који воле овај народ да допринесу освешћивању од превара сваке
врсте, посебно оних које проводе перјаницe глобалног тоталитаризма, те да се не уздамо
превише у варљиве очи већ да проничемо у збивања на ширем плану упркос противљењу
стратега глобалног робовласничког друштва, тог „Синедриона састављеног од Јуда крштених
и од Јуда некрштених“, како би се изразио велики истинољубац Свети владика Николај.
3. Пројекат затирања ћирилице текао је овако: паралелно са јачањем пангерманизма
уочи посљедњег антисрпског рата реституисан је и стари геостратешки план њемачког
продора на Исток под окриљем идеологије евроатлантизма, који је за собом повукао обнову
старе колонијалне аустрославистичке србистике у којој је био садржан перфидни програм
мржње према Србима. 5 За свој први задатак, екипа српских филолошких плаћеника, позната
под именом обновитеља тзв. србистике добила је онај о неопходности промјене свијести о
националном идентитету сачуваном управо у светосављу и ћирилици, 6 тиме што ће се Срби
православаци системски расрбити анационалним учењем о заједничком језику Срба сва три
вјерозакона те обесловешћивањем Срба путем учења о благодети двоазбучја и латиници као
српском писму попут ћирилице. При томе се комитетлијски инсистирало на одредници да ни
једно од ова два подједнако српска писма `нису носиоци диференцијалних конфесионалних
црта`!
Екуменизована „антисрбистика“ која се бучно промовисала у предворју еусташтва, у
чије окриље би након читавог низа гести самосакаћења властитог духовног и физичког бића

5 О хабсбуршкој крволочности према Србима говори чињеници да је у Првом свјетском рату убијен сваки
десети Србин, а у другом свјетском рату је за једног убијеног Нијемца сријељано 100, а за рањеног 50 Срба!
6 „Инсистирање на употреби само ћирилице би било крајње опасно за интегритет српске културе јер су Срби
одувек поред ћириличког користили и латиничко писмо. Овај став наравно не значи да се на уштрп српске
ћирилице фаворизује инострана латиница.“ Оваквим језуитски препреденим изјавама којима се држи страна
вуковским тзв. Србима-католицима и Србима-муслиманима, тзв. србисти само су распамећивали трагично
лаковјерене Србе поуздане у ове латиномислећим и јудејским духом калајисане тамне синове Српства који су
на дјелу показали сав грехопад филолошке лажинауке.
требало да једном уђу и српске земље, није имала, дакле, властити теоријско-идеолошки
програм већ се по диктату евроатлантиста препаднутих од могућности оживљавања српске
аутохтоничке србистике вратила на обнову србофобног хабсбургизма, а са њим и
православофобије и старог пангерманског програма мржње према Србима. У пракси, обнова
бечке србистике из Вуковог времена значила је докидање, корак по корак, светосавске
самосвијести код Срба те у пракси била наставак сербокроатистичког, а уистину,
кроатокомунистичког терора из времена црвеног хабсбурга7 путем обнове догме о „братству“
у језику и писму међу Србима сва три вјерозакона, а са њим и језичког критеријума у
националној идентификацији Срба као најбитнијег уз онај о двоазбучности.8

Лажна идеологија српског национализма

1. Све то планско расрбљавање проводило се како би се Срби присилили на још

једну, посљедњу у низу нагодби са српским конвертитима, ону о заједничком
полицентричном језику народа који живе на штокавском подручју, а којом управо
православни Срби треба да изгубе право да свој језик назову српским. Наиме, уколико се
жели - а ми не желимо да уђемо у Европску унију - дужни смо да властити језик окрстимо
шифрованим именом бе-ха-ес.9 Другим ријечима, при уласку у еунијатско царство искључиво
Србима би било ускраћено право да сачувају свој национални идентитет забиљежен у
староставном језику и писму, док је Хрватима то право већ признато тако што је хрватски
језик уврштен у заједницу европских језика.
Само би Србима било ускраћено да српски језик промовишу као етнолингвистичку
чињеницу већ би у име вуковског квазинаучног мултиконфесионализма и лажне идеологије
српског национализма зване “Срби сва три вјерозакона”, којом би биле обесмишљене све
српске жртве у посљедњем рату новог свјетског поретка против православља српског стила и
искуства, још једном морали да обезимене свој српски језик који би по пројекту прешао у
групу мањинских језика и као такав у исходу био осуђен на изумирање. Како је хрватски
језик већ признат као један од језика Европске уније, то би српски језик евентуално имао да
прође као један од нарјечја хрватског као полицентричног језика. Тиме би се окончао процес
хрватизовања отпочет Бечким договором „књижевника источног и западног вјерозакона“ који
је служио као обмана Србима само до године Вукове смрти да би тај лажни догмат бечки
катедриста Ватрослав Јагић одмах замијенио критеријумом вјерске припадности у одређењу
нације чиме су у Хрвате преко нођи били уписани сви католици на јужнословренским
просторима, не-Срби чакавци и кајкавци и Срби штокавци, а Срби сведени само на
православце. Евентуалном еунизацијом српски језик био би сведен на „шифровани“ језик и
на једно од хрватских нарјечја. То је пројектована судбина српског језика под ЕУ!
2. Новосрбистичке бирократе предвођене Радмилом Маројевићем, Милошем
Ковачевићем и Петром Милосављевићем поново су нам наметнули идолопоклоништво Вуку
као „горостасу“ чији је реформаторски рад био наводно епохалан по национално буђење
Срба, иако се радило о буђењу хрватске националне свијести под Аустријом како би се
спријечила мађаризација Хрвата, а у чему су Срби били инструмент њихове борбе за
ослобођење од туђинског јарма. Том приликом Вук је за договарачким столом, организованим
под патронатом царевине, у име Срба учинио низ једностраних уступака ставивши на карту
заједништва највредније од српске културе при чему није издејствовао ни минимум права да
се језик назове српским именом што само свједочи да је управо Вук био инструмент

7 Тада је форсирана теза о два пута језичке стандардизације, оног код Срба и другог, код Хрвата, која су
наводно била самостална, у чему се ишло дотле да су Хрвати, према ријечима Слободана Реметића, тврдили
да је Вук од Хрвата преузео идеје и готове резултате за своју реформу.
8 Већ у Краљевини Југославији уз подршку државног апарата постигло се да се употреба ћирилице ограничи
само на Србе православце.
9 Промотор јединственог тзв. полицентричног, наднационалног и натконфесионалног језика који би био
заједнички језик за ексјугословенске штокавске земље које би ушле у састав Европске уније је НВО „Гете
институт“, који има своје испоставе диљем свијета па и у федералном Сарајеву.
империје у унутрашњој колонизацији српског језика и књижевности.
Поновна обнова једног таквог бирократизованог хабсбуршког лажеучења из кога је
исијавала православнофобија значило је још једну обнову антисрпске политике од стране
евроатлантских сила и ново колонизовање српске културе од стране западне науке. Управо
је тзв. србистика добила задатак да у постдејтонском периоду поново језички обједини
претходно у грађанском рату разбијене српске земље са њиховим признатим политичким
језицима чије је постојање легитимисао Дејтонски мировни споразум. Сљедећи корак у
денационанизовању који се намеће као један од услова за пријем у европско чланство
штокавских земаља јесте да морају проћи процес језичке унификације путем заједничког
полицентричног језика који се нипошто неће звати српски језик. У том погледу обнова бечке
србистике видљиви је дио сложеног хијерархијског механизма њу ејџа којим управља
закулисна свјетска јудеобанкарска и научна елита у познатом пројекту „рата култура“,
западне, латиничке, јудеокршћанске и источноправославе, ћириличне кулуре те је као таква
блиско упућена у планове судара цивилизација на Балканском полуострву.
Оваквим пројектима руководе они које нити бирате нити видите, али који владају
онима које сте бирали, при чему је новосрбистичка радионица дио духовног плана
колонизовања и кодирања српске свијести путем високог образовања у чему учествују
руководећи српски „вуколози“, фабијанисти, пресвучени у јагњећу кожу, а уистину
каријеристи и властољупци жељни чланства у академијама наука. Управо они добили су
задатак да установе код Срба глобалистички свјетоназор тако што ће нам поново истурили
хабсбуршке догмате тог лингвистичког мртваца Вука позлаћујући његов мртвачки ковчег
дојучењашњег гуруа сербокроатистике у једног од `Свете Тројице српског језика и српске
књижевности`, како га је саблажњиво титулише лажни патријарх тзв. србистике,
бечкопошоватељни Радмило Маројевић.
3. Једна у низу протврјечности везаних за Вука је и та да је он „гуру“ и
сербокроатистике и тзв. србистике, што само говори да су једна и друга вуковска
„србистика“ лаж за лаковјерне; производ хабсбуршког замешатељства, тог правог врзиног
кола из којег Срби никако да изађу већ више од вијек и по вртећи се у кругу давнашњих
диктираних интерпретација о властитом језику и писму, књижевности, култури и традицији.
Ова протвурјечност просто би бола очи свакоме осим распамећеним Србима, што потврђује
да је нова србистика специјално скројена лаж за лаковјерне Србе од стране германизованих
евроатлантиста. Србизовање до јуче сербокроатизованог Вука и његово идеолошко
спиновање у Србенду доказ је да су обману навучену преко наших очију провели у дјело
врхунски обучени спин-доктори. Управо је Вук изградио мостове према српским
конвертитима римскога и турскога вјерозакона увевши тако неуке Србе у лавиринт западних
научних параграфа о чему је наш народ оставио упечатљиво свједочење у пословици: „Боље
да те Турци муче него Латини уче“. Под Вуковим именом Аустрија је покидала језичке и
културне везе Срба православаца са руском браћом на Истока које су се темељиле на
заједничкој вјери и језику и преусмјерила их у духовно беспуће Запада, ка „браћи“ по језику.

Транснационална србистика

1. По упутама старе теорије дефиниционизма коју је увела обновљена србистика,

позивајући се на врлог пастира Вука, од 1998. године проводи се десрбизовање Срба
убиљежено у српском православљу и ћирилици зарад колонијалног транссрпског
партнерства у језику. Поново се Србима натура самоидентификација путем језика, а свима
другим српским конвертитима оставља она убиљежена у вјери.
Пратећи кроз посустајање и одустајање од духовне борбе за ћирилицу водеће
фарисеје новосрбистике, ми пратимо својеврсну историју гријеха и грешности и пут од Бога
до ђавола, спознајући како је то Запад водио крсташки рат против православног Истока;
поред осталог и путем сваковрсних облика унијатства какво је изједначавање латинице са
ћирилицом као подједнако српском, што је било дјелотворније него голо католичење. У
прилици смо да се увјеримо на који начим се у српским земљама огреховљено проводио
римокатолички геноцидни пројекат поступног истребљења православља и промјене свијести
чији би резултат био стварање још једне синтетичке “србијске” нације састављене од Срба
сва три вјерозакона и још једног вјештачког језика, полицентричног по својој намјени, језика
Срба сва три вјерозакона који је у пракси ништа друго до јединствени језик који заговарају
бошњачко-хрватски лингвисти предвођени Ковачевичевом блиском сабесједницом Сњежаном
Кордић.
Томе пројекту екуменизације српске културе путем језика, што је претпоставка за
уједињење католика са православнима, претходила је идеја уније 10 из Вуковог времена која
никада у Ватикану није умрла. Њен смисао је био да православци морају да признају власт
папе, на овај или онај начин, чему посредно служе и језички екуменисти из нове србистике,
који су нарочито допринијели устоличењу Вуковог култа у данашњици, што је у складу са
давнашњим циљевима римокатоличке цркве по којим је „римски престо увек тежио да
нашу отаџбину усрећи фалсификатима као светињама“ (Воробјовски 2002: 117) . Од лажних
царева Шћепана Малих до лажних „просвјетитеља“ какав је био Вук. Свеопшту
екуменизацију кроз уједначавање у писму, латиници, прати прогон ћирилице која је `била и
остала за православе Србе семиотичко обележје њихове слободе; она је увојек била, од самог
почетка, њихово писмо, а не туђе писмо`. Њоме су се служили и преци данашњих босанских
муслимана.
2. За латиницу, нипошто “српску”, како је у своме клањању Оцу лажи називају
новосрбистички пробабилисти, већ је исправно рећи, „српскохрватску”, Радмило Маројевић,
режисер екуменистичког спектакла у српском језику и главни пародиста српских светиња,
тврдио је да је „српско алтернативно писмо“, за допунске потребе и за посебну, католичку
популацију, ваљда, за тзв. “Србе католичког вјерозакона”. О „двоазбучности и српској
култури“ Маројевић из прве фазе, кад је бранио ћирилицу, тврдио је исто што и ми,
нападајући заговорнике двоазбучности ријечима:
„Теза о равноправности ћирилице и латинице и о „двоазбучности“ српске културе
своди се, на крају, на обавезу православних Срба да у двема матичним републикама
равноправно употребљавају оба писма да би се тако лакше извршила латинизација (и
културна асимилација) њихових сународника у двема другим републикама, с постепеним
одрицањем од ћирилице као националног писма и у матичним културним седиштима. Ја не
бих тако изричито рекао да је употреба двају писама „изузетно богатство“ и „велика
предност наше културе“. Радије бих рекао да је то наша судбина“(Маројевић 2001: 161) јер
се налазимо на раскршћу култура”. Додајући: „Кад би „двоазбучност“ била некаква
велика предност, и други би народи похрлили да се њоме користе.“ (Маројевић 2001: 160)
3. Заиста, нема потребе доказивати да је уставна обавеза о службеној употреби
ћирилице остала мртво слово на папиру, чему су нарочито допринијели саблажњиви
поклоници отровне јереси двоазбучја па и “други” Маројевић, који је у својим филолошко-
полтикантским страствовањима по путевима демонске науке 11, тзв. вуковске србистике,
одустао од очувања ћирилице пропагирањем на мала врата двоазбучја. И то он који се као
лингвиста хвалисао како поштује и методологију политичких и других друштвених наука с
једним јединственим циљем: лингвистика као реконструкција истине. Она је у пракси
значила да се `српскохрватска латиница треба сматрати српском латиницом`, што је теза која
болесно релативизује истину о ћирилици као српском писму.
Све то и више од тога заговарали су српски латиничари кунући се у равноправност
ћирилице и латинице која „ни најмање није допринијела очувању ћирилице у двема
западним републикама као што ни употреба назива српскохрватски језик није спречила
издвајање сепаратног „хрватског језика“ на српској основи. Напротив.“ (Маројевић 1991:
161)
4. У својим филолошким странствовањима која приписујемо превртљивости карактера

10 Идеју уније најодлучније су одбацили Руси код којих има најмање примјера преласка на другу вјеру.
11 „Не случајно, реч „демон“ проистиче из грчке речи „наука“, (в. Воробјовски 2002: 116)
и незајаживој склоности ка властољубљу, други Маројевић, предводник идеолошког, али и
религиозног рата у корист сила новог англоционистичког поретка која заговара једну
свјетску владу и једну свјетску религију, куне се још једном, уочи НАТО-бомбардовања, у
хромог Вука као, наводног „горостаса“ и једног од свете тројице српског језика и српске
књижевности, на шта ми надописујемо натукницу: али Срба сва три вјерозакона, како гласи
дубинска структура етнонима “Срби” у његовом тајном појмовнику. Иза те вајне „обнове“
Вукове србистике у нашем времену, која тргује српским светињама и из које проговара
одбојност према светосавској истини, вирили су још “нечији рогови”: оних
јудеодемократских евроатлантиста, који су два водећа новосрбистичка поклисара,
Ковачевића и Предрага Драгића Кијука, као луткаре глобализма окитили највишим наградама
узвисивши их у изузетне ствараоце у оквиру једног вијека, XXI, у избору између
интелектуалаца из чак 163 земље. Тако је остало скоро непознато да је Кијук12, коаутор Слова,
заступљен у енглеском библиографском лексикону „Ко је ко у свијету“ 13, године 2010.
проглашен за једног од 100 слободних мислилаца у свијету. Како је било непопуларно
хвалити се након НАТО агресије на Србију наградама наших најљућих непријатеља, тако је
остало скоро незапажено да је грлати Србенда и перјаница еврофила, Ковачевић у
Кембриџовом енциклопедијском издању уврштен у 2000 интелектуалаца у XXI вијеку, чији
су највећи остварени резултати од свјетског значаја. Свјетског, понављамо, али по
велеиздаји рођеног језика и народа!

Вјерска омча замијењена језичком

1. Нема издаје без намјере да се изда, а новосрбистички тријумвират је од почетка 14

био устројен да као камуфлирани унутрашњи непријатељ сакривен иза наводног “горостаса”
Вука, изда српску националну културу тако што ће колонизујући ум младих нараштаја
завести наднационалну, антисветосавску културу. У садејству са силама евроатлантизма
учествовали су у најперфиднијој културној издаји, погубнијој од сваке националне издаје.
Без тих помагача империје која би да влада свијетом, спољни непријатељ нам не би могао да
учини ништа у пројекту расправослављивања, расловешћивања и расрбљавања светосавске
самосвијести која се свом силином пројавила кроз голготско страдање у посљедњем
антисрпском рату навјешћујући свеправославно обједињавање српских земаља.
Нажалост, као лошим ђацима историје, она нам се још једном поновила. Умјесто да
коначно разбијемо хабсбуршку фаму која нам је оковала мозак преко псеудонаучних
протокола по којим су старохрватски чакавски, новохрватски кајкавски и штокавски,
дијалекти једног језика и по коме је штокавица не само српски него и хрватски дијалекат,
“нови Даничићи” из тзв. “обновљене србистике”, као агентура новог свјетског поретка и
предводници културне окупације, поново су нас вратили на обредно клањање Вуку
спријечивши духовну обнову Срба кроз оправослављивање и враћање својој изворној
ћирилици. Још једном су само код Срба учврстили већ разрушену митолошку свијест о
Вуковој непогрешивости, мит о некаквим екуменским “Србима сва три вјерозакона”, који је
требало да доведе до нестанка искључиво православних Срба, те мит о наводној “благодети
двоазбучја”, пропагирањем мантре како је латиница подједнако српско писмо као и ћирилица
и по којој `писмо није носилац етноконфесионалности`.
Попут Даничића, првог српског пребјега у хрватство, који је по Штросмајеровим
напутцима учинио одлучни корак у преименовању српског у хрватски језик, прикључивши
српском и чакавски, а касније и кајкавски као дијалекат словеначког, на истоме трагу

12 Кијук је оснивач бројних невладиних органитација, почев од Фонда истине (Београд), Свјетског сабора Срба
(Хајделберд), Црквено-народног сабора (Призрен), Центра за хришћанске студије (Београд), Удружења
интелектуалаца Српска национална свест (Ниш),
13 Ради се о најстаријем америчком библиографском издавачу (Marquis), интернационалном биографском
центру (St. Tomas Place, Ingland)
14 “Слово о српском језику” као наводно “законоправило српског народа” публиковано је од стране ових
инсајдера Запада 1998. године, уочи НАТО агресије, на пет језика и у огромном тиражу.
новосрбистички Даничићи, наметнути путем медијске пропаганде за лажне српске
националисте, штавише, “православне филологе”, манипулишући српским патњом су
умјесто јагићевске вјерска омче око српског језика, наметнули вуковску језичку омчу, будући
да су обје изашле из арсенала бечко-ватиканске борбе против православног истока.
Селективно приступајући, на вјерско-територијалном принципу оправдавали су издвајање
хрватског као приперка српског језика, фемкајући се око признања бошњачког и
црногорског. Учињенили су то по истом језичком принципу, по коме су плаћенићке агентуре
новог свјетског поретка издвојиле својевремено из руског језика бјелоруски и украјински,
што је истина која се свугдје цензурише, свједочећи егземпларно како је цјелокупна
словенска филологија под блокадом западних мудраца који инструментализујући језичку
науку чине све на расправослављивању словенства, у првом реду Срба, да би потом та
колонијална искуства прмијењивали у разарању христоносне Русије.
2. Нигдје се не истиче како је управо Вук са Даничићем својевремено свјесно
избјегао да именује језик који стандардизује потврђујући да је прећутано каткад важније од
изреченог у Бечком књижевном договору, а само зато што је намјера царствућег Беча било у
томе да српски језик аутоматски преименује у хрватски, а српску у хрватску књижевност.
Никада и нипошто - обрнуто. Испало је на концу да Вук није стандардизовао српски
књижевни језик ијекавског изговора, већ хрватски, послуживши се српским као основом
како би се српски преименовао у хрватски.
Коначно је наступио час буђења из хипнотичке манипулације српским самоосјећањем
у коме се умјесто светосавске етничке самосвијести Србима нудио мућак од фарисејко-
језуитског мудровања звани “Срби сва три вјерозакона”. Како би Срби вратили етничко име
српском језику, то морају да одбаце како католички филолошки програм који је почивао на
јагићевској парадигми, тако и вуковски филолошки програм лажних србиста, тих
“стручњака” које су унајмиле западне службе да имају покриће за промјену свијести код
Срба. Путем њих национална филологија је била изнутра окупирана према старим
спинованим хабсбуршким напутцимa како се никада не би утемељио истински, аутономни
српски филолошки програм, већ да би он још једном био флагрантно издат. Стога се једном
заувијек ваља одрећи заблуде да се између српског филолошког програма и Вука,
спонзорисаног најамника хабсбурше империје, може ставити знак једнакости јер тиме
посредно признајемо да су чакавски, кајкавски и штокавски дијалекти једног језика те да
штокавски није само српски него и хрватски дијалекат.

“Обновљена србистика” - велика завјера против српског језика

1. Суштину лажног српског филолошког програма на вуковским основама чини

намјера сила новог свјетског поретка да се промијени свјетоназор код Срба. Његови домаћи
протагонисти су у посљедња два десетљећа само глумили опозиционаре тзв. католичком
филолошком програму иако се радило о западној агентури убаченој у српску филологију како
би се спријечила њена обнова на аутентичним српским и славенским основама и учењу
српске аутохтоничке школе. Зато их без остатка ваља демаскирати као највеће зло које нам је
подваљено под плаштом науке о језику, као облик масовне манипулације свијешћу којом се
покоравају генерације младих филолошких стручњака скренутих у мондијалне,
наднационалне воде. Ово лажеучење наметнуто је “одозго”, путем универзитских професора
који су одгајали код младих ропску послушност уводећи их у ментални логор под контролом
англоциониста, уз промоцију идеологије лажног српског национализма који почива на
“Србима сва три вјерозакона”. Све у циљу затирања светосавске самосвијести тако што би
једино православци били бачени у Јудин загрљај са вајним Србима католичког и
муслиманског вјерозакона.
Ово ужасно зло чије размјере ни сада у довољној мјери не разумијемо, звано
зликовачка јудеоевроатлантска “србистика”, проповиједала је унутар самих Срба, а против
Срба, његова отпадничка и корумпирана пета колона као дио окупационе мафије која се
држала на веома кратком ланцу. На њеном челу налазио се радикалски “рабин” Радмило
Маројевић15 и перјаница еврофила Милош Ковачевић у садејству са Петром
Милосављевићем који су проводили у дјело једно поручено учење еуфемистички звано
“обновљена србистика”. Том обманом успјели су да скрену енергију народног бунта против
физичке НАТО окупације и потроше је ни у шта прерушавајући се по потреби и у
светосавске Србе, док су промовисали концепт сурогатних, вјештачких “Србе сва три
вјерозакона”16. Нудећи у јавности лажну наду да се боре против подаништва српске
националне науке о језику коју су наводно заговарали тзв. “Павлобранитељи” 17, предвођени
академиком САНУ Павлом Ивићем, који је јавно и аргументовано довео у питање булу о
Вуковој непогрешивости, уистину су проводили најперфиднију унутрашњу окупацију
српске филологије обесмишљавајући сваку борбу против разарања српске националне
културе. Зато је сваки покушај заташкавања велике завјере заврбованих лажних србиста које
су англосаксонци за услуге Империји облијепили највећим свјетским наградама, нарочито
Милоша Ковачевича и Предрага Драгића Кијука, раван највећој националној издаји.
Управо су антиправославни и антитеистички вуковски србисти успјели да умјесто
светосавског српства са његовим благодетним српским језиком, црквенославенским, на
његово мјесто подметну хабсбуршки спин, расправослављено српство сва три вјерозакона са
истим таквим српским језиком, из кога је Вук настојао да протјера огњем и мачем све
црвенославизме. Пројектовани циљ евроатлантске србистике био је истовјетан оном из
Вуковог времена: да православни Београд сам од себе падне у руке не више Беча већ Брисела
и Вашингтона, уз свођење Срба на Србијанце и Београдски пашалук.

Католички и евроатлантски филолошки програм

1. Послани новосрбистички провокатори који су прво изазвали хаос, а онда дошли да

успостављају ред, исувише су дуго господарили на скоро свим српским универзитетима и
катедрама за националну филолију, хвалишући се како су наводно срушили католички
филолошки програм који су вијек и по проводили српски филолози из Београда, предвођени
академицима САНУ. Утолико је задатак национално освијештених српских филолога да у
име истинске србистике сруше евроатлантски филолошки програм код Срба као још једно
легло фалсификата о томе шта је српски језик, а шта српски народ, будући да је он био само
наставак окупационог католичког филолошког програма који је почивао на вјерском
принципу, реализован преко НВО зване “Покрет за обнову србистике”. За корист својих
англоамеричких налогодаваца наметнули су контролу над цјелокупним српским етничким
простором кројећи преко квазијезичке науке неправославни поглед на свијет. Умјесто

15 Овај политикант-лингвист самодопадно je тврдиo да је “тзв. хрватски језик укинут дефинитивно на

Спасовдан 1998. године”, наводно, када је објављено лажно “законоправило”, “Слово о српскм језику” чије
ауторство присваја.
16 Одлика рада енглеске тајне обавјештајне службе је да дјелује кроз еуфемизме што је итекако присутно и у
новосрбистичкој радионици. Како би прави проблем замаглили и сакрили да су лажни србисти, кадшто су
намјерно претјеривали у српском национализму, нарочито јудеофил Маројевић, да би потом скривено њиме
трговали. Мантром званом “Срби сва три вјерозакона” директно су радили на уништењу Срба
православаца којима, према мишљењу газда евроатлантизма, треба докинути светосавску националну
самосвијест. Тиме би била обесмислишљена цјелокупна национална борба српског народа кроз вијекове, а
не само у овоме посљедњем антисрпском рату.
17 Новосрбистички провокатори су на чин блицкрига, а послије Другог конгреса српских интелектуалаца,
одржаног у Београду 1994. године, представивши се као “спасиоци” српства, успоставили контролу над српском
филологијом кренувши, наводно, на рушење хрватског католичког програма у србистици, заснованог на
вјерском, јагићевском принципу. Под лажним српским филолошким програмом, (Срба сва три вјерозакона)
именовали су спин заснован на вуковском језичком принципу, нигдје не истичући да под Србима мисле на све
оне који говоре штокавицом, без обзира на вјероисповијест, превиђајући да штокавицом говоре и рођени
чакавци и кајкавци и сви они који су пристали да се њоме суже и која им није била матерњи говор. При томе су
се клели у “научни” приступ користећи, попут Маројевића појмове “Срби по себи” и “Срби за себе”; под првим
сматрајући Србе који су говорили српски као матерњи, а под другим оне који су били свјесни тога да су Срби.
светосавског српства наметали су вуковско мултиконфесионално српство сва три вјерозакона;
овештали квазинаучни спин звани Срби муслиманског (турског) вјерозакона, који се никада,
али никада нису искрено вратили српству православног стила и искуства, откад су га
напустили у страшном часу превјере у коме су светосавску вјеру продали за турску вечеру.
Тим чином су обзнанили да презиру православље и као самозвани Турци који су се јагмили
за тај назив, од тог часа чинили све да српство затру. Стога Срби више никада не треба да се
заваравају заблудама којим су им Хабсбурзи тровали, а само зато да би их лакше расрбили,
тврдећи како су “наши” муслимани дио српског корпуса.
2. Исто тако, Срби не могу више да живе у заблуди како су покатоличени Срби који
су задобили вјерску доминацију од 1900. године, која је допринијела драстичној промјени
њиховог етничког бића, дио српског народа. Њих је Хрватски католички конгрес 1900.
године једносмјерно превео у Хрвате изричито налажући да сваки `Србин римокатолик
аутоматски мора бити Хрват`, те да сви народи могу бити римокатолици само Срби не. Те
заблуде у којим је манипулативним методама српство расцрковљено одбацивањем свега што
је светосавско, да би као такво потом било стављано у неизворни, језички контекст, којим се
не даје важност православној традицији, потекле су од доказаних непријатеља српства,
Хабсбурговаца, заштитника католичанства у Европи, који су нас путем научних протокола до
данас убјеђивали да су потурчени18 и покатоличени Срби наши рођаци, што је заблуда која
нас је прескупо коштала у двије Југославије у којим је вођена системска борба против
наводног српског хегемонизма, и у којој лежи највећа опасност од затирања српског народа,
његове православне културе и традиције. Управо су се српски конвертити неповратно
отцијепили од српства одбацивши све што је црквено, учинивши да ни један европски народ
нити језик нема толико изведених вјештачких народа, хрватског, бошњачког, црногорског, и
исто толико лажних језика и књижевности.
3. Једино је Србима православцима плански наметана промјена етничког бића како се
оно нипошто не би укотвило у православљу већ се као “аутентично” етничко (национално)
опредјељење наметао критеријум језика, а не стварно опредјељење по староставној
вишевјековној светосавској припадности. Стога су заговорници вуковског српства (сва три
вјерозакона) који су подлегли лажима бечке школе фалсификата, најперфиднији противници
светосавског српства у посљедња два вијека. Њега у данашњој српској политици 19 и култури
усрдно промовишу сљедбеници нераспаднутог југокомунистичког братства удбаша,
бласфемично самопредстављени као неодступљиви браниоци српства, а само зато што се ту
не ради ни о каквом светосавском српству већ о неојугословенском вјештачком српству
калаисаном духом католичким и јудеопротестантским. Томе лажном српству, тој
фарисејског подвали палог, западног ума супротстављамо једноставну, спасоносну ријеч, од
које све може почети да се обнавља, а која гласи: Вук је срушен! Окренимо се стога српским
аутохтонистима предвођеним изворним србистом, академиком Миланом Будимиром,
подржаним од стране академика Предрага Пипера 20 и академика Александра Ломе као и
18 Један од провокативних промотора националног хибрида званог “Срби сва три вјерозакона”, који је
заштитни знак лажне идеологије српског национализма је Емир Кустурица који је конвертовао у
православље назвавши се Немања, а који је 24. марта 1993. године у тексту “Потковани Расим” пише:
“Питам се полушапатом како је било могуће да сам своје дјетињство, културу којој припадам, град који је
мој град, поистовијетио са политичарима које не поштујем, и како је могуће да нисам реаговао жестином ...”
“И док тумарам свијетом босанске Муслимане убијају не као сезонске бераче памука, него само зато што су
Муслимани. Знам да страдају и други, али сигурно Муслимани највише.”
19 Тзв. “идеологија српског национализма” Војислава Шешеља такође почива на хабсбуршко-евроатлантском
спину званом “Срби сва три вјерозакона”.
20Отварајући научни скуп при САНУ посвећен стопедестогодишњице од Вукове смрти 2014. године, академик
Предраг Пипер је истакао: “Циљ језичке политике аустроугарског двора у односу на Србе – и у XVIII вијеку, а и
касније - био је, пре свега да Србе колико је могуће више, удаљи од Православне цркве, од једнородне Русије,
од културне традиције и на њој заснованог идентитета, тиме што ће се они приморати или приволети, да пишу
само на простонародном језику (а не народном, у ширем, доситејевском смислу, ни славеносрпском) и
латиницом (што је учињено указом из 1779, и на друге начине; уосталом, већ је Бечки договор 1850. био
написан и потписан латиницом, а српски језик се у њему и не помиње). Колико је до данас тај циљ остварен и
какве су њене посљедице, свако може лако да просуди. Њено остваривање имало је ширу политичку подршку и
слависте и русисте Олега Трубачева који је доказао да из најстарије подунавске културе
исходи сва индоевропска култура. Једино они са својим истинитим учењем могу да нас врате
на изворе србистике и српском филолошком становишту које је пало у насилни заборав
интевенционизмом србофобне и русофобне германске школе мишљења.
У том погледу предстоји нам свенародно промјеноумље, штавише, метаноја, промјена
свјетоназора кроз покајање, како бисмо се коначно као староставни народ духовно усправили
и ослободили србистику њеног спољњег туторства, од аустоугарско-евроатлантског духовног
терора кроз научне протоколе, потпомоганог од стране унутрашњег непријатеља оличеног у
корумпираним лажним србистима; тој окултној групи која је у спрези са међународним
идеолозима глобализма намјерила била да измијени цјелокупну православну матрицу
српског народа и са њом нераздвојну светосавску слику свијета која се у огњу антисрпског
рата почела да обнавља. Који су умјесто светосавског српства, које у себи чува “свети мирис
памтивека”, како би се изразио наш славни Лаза Костић, и мироносне православне културе,
по директиви евроатлантиста искључиво код Срба хтјели још једном да реинсталишу
вјештачку наднационалну културу која толико подсјећа на ону југословенску, на коју су Срби
били нарочито пријемчљиви, а која нас је умало коштала нестанка. Њен семиотички
предзнак је управо натовска латиница која је већ обручила српске земље поткопавши их
изнутра тако што да је ћирилица од Новосадског договора до данас скоро затрта, да би преко
ноћи била замијењена латиницом у све више натовској Црној Гори. Такав је случај и са
Русијом чије су некадашње братске републике уз помоћ евроатлантиста прешле на латиницу
попут Азербејџана, Узбекистана, Казахстана, потом Украјине, а покушано је и са
Курдистаном, Киргизијом и Молдавијом. Руски одговор на промјену писма био је
државнички: сви народи у Руској Федерацији морају да користе искључиво ћириличко писмо
за своје језике.
На дјелу је права агресија западних крижара на српско национално биће
симболизовано у староставној ћирилици. Стога је превасходни задатак освијештених
српских филолога и семиотичара словенске православне културе и цивилизације да
удруженим снагама склопимо мозаик од разасутих чињеница како бисмо реконструисали
систем на коме је почивала унутрашња окупација код Срба, али ништа мање и код Руса, код
којих се такође на велика врата промовише тзв. језички национализам умјесто православног,
уз повику да се мора сачувати руски језик и књижевност 21. Оживљавање управо вуковске
србистике у данашњици, пиперовски (Предраг Пипер) казано, оживио је `злодух националног
самопорицања као добровљне промјене властитог идентитета`, при чему се злурадо
заобилазила чињеница да ваља прије свега сачувати неоскрвњено свето православље које је
Запад отворено узео за мету,22 настојећи да га на сваки начин реформише путем екуменске
свејереси. Једино преко њега успјешно ће се сачувати српски и руски народ као и српски и
руски језик и књижевност на њима написана.
Лажни језички национализам, као заштитни знак идеологје новог свјетског поретка,
патентиран је управо над нама Србима да би се потом примијенио при деструкцији осталих
словенских православних народа, изложених немилосрдном расловешћивању кроз наметање
латинице и расправослављивању кроз екуменско-масонски покрет који је смијенио насилно
богоборство и атеизацију која се интензивно проводила посљедњи вијек - откад је у
Фебруарској револуцији срушено руско самодржавље и по сатанистичком обреду убијен
царски миропомазаник и највећи српски добротвор у историји, Свети Цар Мученик Николај
II Романов.

Систем тражи послушнике

Ништа није одвратније од поступака оних који

у време идеологије аустрославизма, затим – југословенства, па “братства-јединства”, а и касније.” (Вук

Стефановић Караџић, 2015, XIII)
21
22 Не каже узалуд Збигњев Бжежински да је комунизам мртав и да је на реду да униште православље
 се за добре људе издају онда када врше преваре.
Цицерон (О дужности)
Увијек има Апостола и јуда. Само се
лица мијењају, а вријеме је увијек исто.
Св, Лаврентије Черњиговски

ЛИТЕРАТУРА
Воробјовски, 2002: Воробјовски, Јуриј. Западни пут у апокалипсу. Цетиње.
Зб. Вук Стефановић Караџић 2015: Београд
Зб. Копитар и Вук 1980: Београд.
Кијук 2011: Кијук Предраг Драгић. Хришћанство без Христа. Београд.
Маројевић 2001: Маројевић, Радмило. Нови рат за српски језик и правопис. Београд.
Маројевић 1991: Маројевић, Радмило. Ћирилица на раскршћу векова, Горњи Милановац.
Стојисављевић 2015: Стојисављевић, Мирјана. Србистика и коментари. Бања Лука.