По неким тврдњама, Грибоједов је на овј комедији почео радити већ 1816.

у Петрограду (с
мишљу о томе да створи комедију у којој би било приказано високо руско друштво), а
читава књижевна Русија ће за њу сазнати у току зиме 1823 – 24.
Посматрајући и изучавајући високо руско друштво, Грибоједов је његовој критици
пришао на посебан начин гдје је одабиром детаља за грађење ликова и поетске слике
назначио рађање нове поетике у руској књижевности. Он је дјелу пришао и као
класициста и романтичар и реалиста, узимајући најбоље од ових књижевних праваца али и
превазилазећи их и надограђујући у дотада непознате путеве за даљи развој. Као
класициста, првенствено у композицији комедије – сачувао је три јединства: времена,
мјеста и радње с именима ликова који неодољиво подсјећају на ликове из европских и
руских класицистичких комедија, међутим, расплетом се удаљио од класицизма. Особине
романтизма се огледају у лику Чацког, у његовом усамљеничком и гордом положају у
друштву. Ипак, он није ни романтичарски лик већ је као и сви остали ликови у дјелу
грађен на основу реалистичке поетике. Посматрање и одабирање детаља за остварење
реалистичког умјетничког дјела је употпунио талентом за индивидуализацију и
генерализацију у исто вријеме, те су се с овим дјелом могли повезати Московљани и
Петрограђани тог времена као и сви Руси, међутим, и све будуће генерације јер је
Грибоједов у овом дјелу захватио све битне одлике људске природе које није могуће
ограничити временом, нацијом ни епохом. Управо својим ликовима, он је створио типове
и први у руској књижевности пошао путем реалистичке умјетничке типизације. Он је
први у руској књижевности, послије Крилова, искористио језик као средство обликовања
личности уносећи тако живи разговорни језик у књижевност. Свака личност у дјелу има
свој посебан језик.
Дуго посматрајући младу руску узнемирену интелигенцију између Отаџбинског рата 1812.
и декабристичког устанка, Грибоједов ствара лик Чацког. Снага Чацког се огледа у
дубини убјеђења, снази интелекта, страсти и темпераменту. Видећи јасно какво је уређење
руског друштва, ипак његује вјеру у хуманистички идеал и тежи промјенама односа међу
људима. Код Чацког највише привлачи развијена унутрашња равнотежа и увјереност у
осправност своје визије свијета због чега се код њега не назире ни тренутак слабости нити
икакав страх пред лијеним на промјене и моћним свијетом из кога је изишао и сам Чацки.
Усамљеништво Чацког проистиче из његових основних карактеристика – мало је оних
који су вољни да се боре, макар и вербално, против устаљеног друштвеног поретка, много
је лакше проводити дане по инерцији. Ако се усамљеништво сматра поразом, онда је
Чацки на крају поражен од свијета Фомусова. Међутим, као човјек који свјесно одбија да
живи у свијету Фомусова, Скалозуба и Молчалина, надоградивши себе толико да је вољан
за праву идеју ићи сам против свих, он је ипак побједник. Својом поруком да је боље
остати усамљен и проглашен лудим него пристати на лажни живот говори о томе да он
нема само теоретски одњеговане идеје него да он те идеје и живи. Такав, он спада у
галерију ликова „сувишних људи“ јер тадашњем друштву није потребан.
Многи стихови из Грибоједовљевог дјела су постали изреке и пословице.
Счастливые часов не наблюдают. Софья
Дома новы, но предрассудки стары. / Порадуйтесь, не истребят / Ни годы их, ни моды,
ни пожары. Чацкий
Минуй нас пуще всех печалей / И барский гнев, и барская любовь. Лизонька (Прођи нас више од
свих туга / И господски гнев и господска љубав)
Чины людьми даются, / А люди могут обмануться. Чацкий (Рангове дају људи, / И људе се може
преварити)
Свежо предание, а верится с трудом.
Служить бы рад, прислуживаться тошно. Чацкий
Ах, злые языки страшнее пистолета. Молчалин
Кричали женщины: ура! / И в воздух чепчики бросали! Чацкий
Поверили глупцы, другим передают, / Старухи вмиг тревогу бьют — / И вот общественное мненье!
Чацкий
Ум с сердцем не в ладу. Чацкий
Я правду об тебе порасскажу такую, / Что хуже всякой лжи. Платон Михайлович
В России, под великим штрафом, / Нам каждого признать велят / Историком и географом! Чацкий
А чем не муж? / Ума в нем только мало; / Но чтоб иметь детей, / Кому ума недоставало? Чацкий
Я странен, а не странен кто ж? / Тот, кто на всех глупцов похож. Чацкий
Послушай! ври, да знай же меру. Чацкий
Молчалины блаженствуют на свете! Чацкий
Блажен кто верует, тепло ему на свете. Чацкий
— Где ж лучше? Софья
— Где нас нет. Чацкий
Что нового покажет мне Москва? / Вчера был бал, а завтра будет два.

Александр Грибоедов (1795 — 1829) — русский дипломат, поэт, драматург

и композитор. 15 января 2020 года исполнилось 225 лет со дня рождения Александра
Грибоедова — дипломата, писателя и музыканта. Он написал всего несколько
произведений, но и одной пьесы хватило, чтобы войти в историю русской литературы. В
1824 году впервые в печати появились отрывки из остроумной и хлесткой комедии «Горе
от ума». «О стихах я не говорю, половина — должны войти в пословицу», — писал
Александр Пушкин. И действительно, сегодня фразы из этого произведения стали
афоризмами. Редакция портала «Культура.РФ» выбрала 20 цитат, которые актуальны
и в наши дни.