ОПШТА ПЕДАГОГИЈА I

I ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ ПЕДАГОГИЈЕ

* значај учитељског позива:- сложеност рада

- одговорност

- кател и блум- утвдрили да се на узрасту од 9 односно 10

година формира 80-90 % интелектуалних капацитета

- учитељ: оставрује циљеве и задатке васпитно-образовног

рада
 педагогија: грчка ријеч – паис, паидос= дете
- аго, агеин= водити
( прво роб води дијете- до учитеља који учи дијете)
- предмет и појам педагогије се различито одређују
* дилеме:
а) педагогија је наука о „ васпитању“
( прихватљива , али општа)
б) педагогија је наука о „ васпитању, образовању и настави“
( уско схватање , јер се васпитање институционализује- одвија
само у школи-погрешно )
в) педагогија је наука о „ васпитању дјеце или васпитању,
образовању и настави младог поколења“ ( непрецизност-младо
покољење= које доби )

1
* највећи број савремених педагога појам педагогије одређују
дефиницијом : „ педагогија је наука о
васпитању“
* предмет педагогије: је васпитање у најширем значењу тог
термина ( васпитање , образовање, настава)
* прецизно одређење предмета педагогије: „ педагогија је
наука која проучава законитости васпитно-образовног процеса
( педагошке законитости су: нужне везе и односи између
педагошких појава – свеопшта повезаност, развојност,
структурно систематске везе, функционлане везе, јединство
општег, посебог и појединачног, каузалне везе, корелационе
везе и односи )
* циљ васпитања: замишљени лик човјека са идеализованим
својствима- „ тотално свестрана личност“
* детерминанте циља васпитања су:
1. друштвена заједница ( положај појединца у друштву,
друштвене слободе, државно уређење, перспективе )
2. карактер људског рада( развијеност средстава рада,
технолошки ниво , производни односи)
3. систем вриједности ( идеолошка и политичка схватања)
4. схватање човјека и његове личности
5. друштвена традиција
6. развијеност педагошке науке и система васпитања
7. потребе , интерeси, жеље и амбиције васпитаника
* задаци педагогије:

2
 1. педагогија проучава и истражује васпитне појаве,
открива педагошке законитости, формулише
педагошке законе и класификује их у посебан
педагошки систем
2. на основу откривених законитости потпомаже
развијање, унапређивање и усaвршање васпитно-
образовне праксе
3. педагогија научно прати и критички вреднује
резултате у педагошкој теорији и пракси
4. она развија и усавршава методологију научних
истраживања васпитно-образовних феномена
5. задатак педагогије је да користи резултате научних
сазнања до којих су дошле друге науке и да та сазнања
повезује у функционално уређен система

II ОДНОС СВЕСТРАНОСТИ,
ИНДИВИДУАЛНОСТИ И СПЕЦИЈАЛНОСТИ
* вјечита дилема је протувирјечност односа свестраности и
специјалности
- дилема: чему више посветити пажње у васпитању:
а) свестраности или
б) уској специјализацији одређених способности на штету
цјеловитог развоја личности
- спор је друштвено-историјски условљен и пролазног је
карактера
- он није у самој природи васпитања или личности

3
- „ висока специјалност“ ( уска стручност) у било ком сектору
живота може се остварити једина на „ темељима
свестраности“
- о томе говоре чињенице:
а) основно образовање се стално продужава
б) опште образовање заузима скоро све просторе у школском
образовању
г) вријеме професионалног оспосбљавања све више се помјера
на сам крај школовања и у саму сферу производног рада
- дакле, свестраност и специјалност се међусобно уједињују,
прожимају, допуњују и њихова унутрашња граница у
васпитању постепено брише.
- опште и стручно образовање се интегришу ( у оквиру
општег образовања уносе се елементи стручног а стручно
образовања све више губи своју уску једностраност)
- поливалентност- постаје карактеристика савремених
професија
- ко је осуђен на рану специјализацију без претходне
свестраности осуђен је на осиромашење духа,природних
потенцијала и предиспозиција
- свестраност у суштини не гуши индивидуалност личности
- право седиште свестраности је у индивидуалној личности и
њеним природним потенцијалима
-опасно је индивидуалност идентификовати са
једностраношћу, него њену специфичност тражити у
оквирима и цјелини свестраности

4
- противрјечност унuтар једне личности превазилази се
васпитањем
- свестраност је плодно тле и за развој сваке обдарености или
специфичне способности
- свестраност је „ родно својство“ човјека „ клица свега“
што у њему може да покрене и изгради
- зато овакво формулисан циљ васпитања представља
одговорност према човјековој природи и свестраним
потенцијалима које наслеђује и носи у себи
- дакле ради се о складном сусрету човјекове гентске
прошлости и будућности којој човјек тежи
- васпитање је одговорно и према прошлости колико и према
будућности
- у изграђивању личности треба узети три аспекта структуре
личности:
а) генeрички
б) друштвено-историјски и
г) пероснални
III ДРУШТВЕНО ИСТОРИЈСКА УСЛОВЉЕНОСТ
ЦИЉА И ЗАДАТКА ПЕДАГОГИЈЕ
 циљ васпитања увијек је био друштвено- историјски
условљен и одређен
 свако друштво је кроз њега саопштавало своје интересе
на правце развоја младе генерације
 примјери:

5
а) атина- хармонијски развој тела и душе
( калокагатија)
б) рим – ораторство
в) франке ( 17 и 18 вијек ) – истинска побожност и
хришћанска мудрост
г) џон лок – развијање младог џентлмена и способног
младог човјека
д) ф.хербарт- јакост карактера и морланости
ђ) кершенштајнер( xix вијек)- радан и уоптребљив грађанин
 свестрано развијена личност није само проблем школе
него је она друштвено условљена
 циљ цивлизацијских напора људи горуће је питање
укупног друштвеног развоја
 да би се дошло до промјене у развоју индивидуе мора се
свијест цјеловито мијењати
 свестраност није само проблем и жеља појединца, он је
могућа у друштву производних, социјалних и личних
противрјечности и ограничености
 свестраност је условљена и технолошким напретком
друштва
 она је човјекова гентичка категорија
 једностраност је одлика неразвијених производних снага
и неусавршених друштвених односа
 енгелс: анти-дирингу каже: „ кад се дијели рад дијели се
и човјек. усавршавање једне дјелатности жртвују се све
друге тјелесне и духвоне способности „ ( мануфактура)
6
  маркс: мануфактура претвара радника у наказу
 свијет друштвено-економских односа па и образовање
прожет је мрежом дуализма који људе дијеле у двије
велике социјалне групе
 дуализам у образовању:
теоретско се одвојило од пракитчног,
интелектуално од умног , хуманистичко од
утилитаристичког, слободно од функционалног,
општег од стручног,
 научно технолошка револуција пружа човјеку повољне
услове за развој свестране личности и људи и цјелини
 макаренко: - свако друштво мора имати јасну перспективу
циљева ближих и даљих којима ћемо се усмеравати и
тежити
 идеја о свестраној личности има и етичку димензију
 код нас све докмунета о васпитању полазе од
хуманистичких и опште људских , а потом од радно-
производних и других циљева
IV ДЕТЕРМИНАНТЕ ЦИЉА И ЗАДАТКА ВАСПИТАЊА
 универзални , трајни , непомјенљиви типови људске
личности не постоје и не могу се утврдити
 знчи циљеви васпитања стално се морјау редефинсати и
мијењати у складу са промјеном друштва и потребама
људи
 шта условљава циљ васпитања:
- досадашњи укупан развитак човјека као генричког бића

7
- развитак људског друштва у цјелини и конкретног друштва
коме појединац припада
- друштвено уређење и одлике датог друштва
- жеље, потребе, интереси и амбиције самих личности на које
се васпитање односи
*основне детерминанте циља и задатка васпитања:
1. -друштвена заједница
- каратер људског рада
2. систем вриједности, идеолошка и политичка схватања
3. сазанње о човјеку и његовој личности
4. друштвена традиција
5. развијеност педагошке науке и система васпитања /
школства /
6. потребе, интереси, жеље и амбиције самих личности који
са васпитавају
*објаснити у интерактивном разговору са студентима /
дискусија/ сваки појам
*сви учесници васпитања стално треба да раде на проучавању
и мијењању постојећих циљева и задатака васпитања
* циљ васпитања је идеал само утолико што се њему тежи,
што није аутоматски остварив, али он није нешто што се не
може остварити
* у супротном , он није постављен и формулисан реално и
објективно

8
V ОСНОВНИ И СПОРЕДНИ ПЕДАГОШКИ ПОЈМОВИ,
ЗНАЧАЈ ПЕДАГОШКИХ ПОЈАМОВА
* категорије су основни , најопштији појмови једне науке
којима се та наука одређујуе
1. васпитање:
- њиме се одређује педагогија као наука
- то је предмет педагогије
- процес усвајања знања, умјења, навика
- процес формирања физичких и интелектуалних снага и
способности
- процес усклађивања и обликовања личности и карактера
погледа на свијет , емоционалног и вољног живота
2. образовање:
- је процес усвајања знања, вјештина и навика и формирања
погледан на свијет и психофизичког развоја
3. настава:
- је континуиран васпитно-образовни рад полазника и
водитеља заснован на верификованим циљевима и задацима
дидактички прилагођени садржајима . средствима,
организационим облицима и радним условима,
- наставом се обухвата увијек тзв. дидкатички троугао:
ученик-наставник-наставни садржај
4. самоваспитање:
- активност усмјерена на саморазвијање, самоизграђивање и
самоформирање сопствене личности

9
- самоваспитање испољава одређени вид зрелости,
критичности и самокритичности
- самоваспитање и самобразовање су веома повезани
5. преваспитање:
- асоцијална понашања/ реинтеграција/
- утврдити узроке тог понашања-отклонити их
- ресоцијализација личности
6. самобразовање:
- је основа перманентног образовања
- индивидуа путем мас медија, интернета усваја одређена
знања, вредности , навике и учења
* други педагошки појамови:
- учење
-школа
- циљ васпитања
- школски ситем
- систем образовања
- формални и неформални систем образовања
- перманентно/ доживотно/ образовање
- морално васпитање
- естетско васпитање
- радно васпитање

10
- индивидуализација васпитања
VI ВАСПИТАЊЕ КАО СПЕЦИФИЧНА ПЕДАГОШКА
ДЈЕЛАТНОСТ ЗНАЧАЈ ВАСПИТАЊА ЗА ЉУДСКИ РОД
 васпитање у фукнцији развоја човјекове суштине и
припремања човјека за живот у друштвеној заједници
 то је најшири и најсвеобухватнији педагошки процес
 односи се на све оно што људи свјесно, намјерно,
систематски и организовано подузимају на плану
формирања личности
 васпитање је процес формирања личности
 без доброг образовања нема цјловитог, свестраног
васпитања
 васпитање обухвата цјелокупност утицаја друштвене
заједнице, услове које она ствара за развој личности и
стваралчку активност саме личности
 то је међуљудски однос двосмјерног или вишесмејрног
комуницирања којим се мијења личност и околина
 оно се оставрује одређеним садржајима под утицајем
многих чинилаца разноврсним активностима
 по структури васпитање је вишеслојни процес односно:
1. процес усвајања знања, успјеха и навика
2. процес развијања физичких и психичких снага и
способности
3. процес развијања погледа на свијет, изграђивање
каратера, емоционално и вољног живота у цјелини

11
 васпитање у етапама сазнатог одвија се кроз :
1. етапа рационалног
2. етапа емоционалног
3. етапа вољног
 подручја развоја личности дијеле се на:
1. когнитивни развој/ знање и интелектуална
способност /
2. ефективни развој/ ставови, мишљења, интереси,
емоционални моменти/
3. психомоторни развој / способност управљања
моторичким апаратом/
 социјализација: појам који обухвата трансформацију
билошког човјека у друштвено биће тј. васпитање у
средишту процеса
 васпитањем се личност уводи у систем норми и правила
понашања
 захваљујући васпитању људи су повезани у један
непрекдиан цивилизацијски ланац
 васпитање је генрацијска појава и има одговарајућу и
динамичку улогу
 друштвена условљеност васпитања запажена је од самих
почетака ове дјелатности
 оно је и историјско у смислу промјенљивости

12
 васпитање добија на значају и у научно-технолошкој
револуцији, информатизацијом и компјутеризацијом
светских простора
 васпитање је условљено: социјалном, сталешком,
класном и политичком структуром друштва
 дакле, у васпитању је присутна стварна дијалектичка
природа
VII ИНТЕНЦИОНАЛНИ И НЕИНТЕНЦИОНАЛНИ
УТИЦАЈИ НА РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ
 васпитањем као педагошким процесом усмјерава се
развој личности
 то је процес у коме основи субјекти ( васпитник
и васпитач) кроз комуникацију и интеракцију планирају,
остварују и вреднују укупан развој личности
 васпитање има велики утицај на развој личности
 васпитање је процес којим се кроз усмјеравање и
самоусмјеравање изграђује личност са свим позитивним
карактеристикама
 човјек није личност по томе шта са собом ( генима)
доноси на свијет, већ по ономе шта чини живећи, радећи
и васпитавајући се
 ако хипотетички можемо замислити човјека без
васпитања онда би он био без основних људских
квалитета
 поред тога што васпитање имазначај за развој личности
оно има значај велики и у развоју друштва
 отуда је оно друштвена функција и друштвена дјелатност
13
  кроз историју друштво је мијењало функцију, циљеве,
садржаје и форем васпитања
 друштво се кроз васпитање одржава, обнавља и развија
 зато су законитости развоја друштва скоро у правилу и
законитости развоја васпитања
 сигурно је да се личност не може развијати изван
друштва , али ни друштво не би опстало без васпитања
личности
 најбитније карактеристике васпитања су:
1. интенционалност васпитања- то је она
каратеристика којом се изражава намјерност
васпитања ( намјерно учење, учење са унапријед
постављеним циљевима, учење према неком плану
и програму )
 интеционалност се огледа у свјесности циља и
намјерности васпитног дјеловања
 стога је васпитање свјесна, планска и
организована дјелатност
2.васпитање је друштвено-историјска категорија
дакле, васпитање прати историјски развој друштва
-васпитање има стога друштвену али и историјску
димензију
3. васпитање је друштвено генерацијска појава
- оно кроз историју повезује нараштаје
( генерације ) преносећи највеће цивилизацијске вриједности
из ранијег периода

14
 4.васпитање је имало класни, бескласни и сталешки
карактер
- васпитање је увијек кроз власт класе или сталежа изражавало
каратер класе на власти
- владајуће класе чине све да под свој утицај ставе и функцију
васпитања.
5.друштвено-политички каратер васпитања
- изражава повезаност васпитача са политиком
- неки научници ( педагози ) жалазу се за аполитичност
васпитања, аутономију васпитања и за њену искључиву
научност
- друштвено-политички карактер васпитања није споран, али
је споран каратер политике у чијој је функцији васпитање
( професинална, страначка, реакционарна)
6. систематичност и организованост васпитања
- у почетку друштва „ васпитање за живот путем живота „
- касније се формирају школе-почиње систематично
васпитање
- свако интенионално васпитање је организовано и
систематично
- оно се организује кроз различите друштвене институције
IX РАЗВОЈ ПЕДАГОГИЈЕ ОД УОПШТАВАЊА
ИСКУСТВА ДО НАУКЕ
 људи су најприје из биолошко-нагонске потребе бринули
о младима

15
  касније се брига о младима проширује на сзанања,
вјеровања, вриједности, традиције, искуства, навика и
учења до којих су дошле претходне генерације
 тако васпитање постаје битан фактор опстанка заједнице
и његових чланова
 васпитање од стихијског до планираног
( организованог )
 робовласништво:
- мушкарци обучавају дјечаке
- жене обучавају дјевојчице за живот
* раслојавањем друштва ( ратари, сточари, рибари,
грађевинари ) раслојава се и васпитање
* појавом првих писама ( клинасто, хијероглифи) још више
усложњава васпитање
* „ школе жречева“ „ школе писара“ –свестеничку обављају
функцију учитељи
* крештени у пећинама- облик васпитања
* прве школе уче младе о: писмености, астрологији,
аритметрији, геoмeтрији, рачуњању времена и сл.
* стара грчка: значај опште мудрости,љубави према мудрости
* филозофи и софисти: сократ, платон, аристотел расправљају
детаљније о циљевима и задацима васпитања
* у риму у i вијеку јавља се прво дјело посвећено васпитању („
васпитање говорника“ м.ф.квинтилијана)

16
* касније све више теоретичара и практичара расправљају о
васпитању, пишу се многа дјела о васпитању
* у xix вијеку педагогија је конституисана као посебна
друштвена наука
* од тада васпитање је постало предмет бројних научних
проучавања
* без текстова из прошлости и проучавања савремених не би
било могуће ријешити многа савремена питања васпитања
* знања о васпитању која су богата и разноврсна
систематизована су сакупљена и изражена у педагошкој науци
и њеним савременим научним дисциплинама
X НАЈПОЗНАТИЈИ ПЕДАГОЗИ И ЊИХОВА
ДЈЕЛА.УТИЦАЈ НАЈПОЗНАТИЈИХ ПЕДАГОГА НА
РАЗВОЈА ПЕДАГОГИЈЕ
 велико је педагошко наслеђе кроз дуги период и треба га
посматрати кроз.
1. развој педагогије и васпитања у свијету
2. развој педагогије и васпитања код нас
 развој педагогије и васпитања у свијету
- педагошки периоди:
1. античка педагогија
2. средњовјековна педагогија
3. напредна грађанска педагогија
4. педагогија новог вијека
5. марксистичка педагогија
17
* античка педагогија:- путујући учитељи-софисти
( материјалисти и идеалисти )
- софисти: протагора, горгиа, зенон и продик
1. сокарат:( 469-399)- тежиште филозофије оријентације са
космоса преноси на човјека и друштвени живот
- оптужен је како не поштује богове и осуђен је на смрт.
-„ мајеутика“ –сократова метода у доказивању истине
-права етапа: поставља питање саговорнику да му се докаже
како ништа не зна
-друга етапа: помаже саговорнику да кроз индукцију и
дедукцију сам открије истину
* он се својим учењем супроставио софистима
* посебно преферира моралне врлине личности и процес
сазнања истине
2.платон: ( 424-347 )-сокаратов ученик, творац античког
идеализма
- у атини отворио школу-а к а д е м и ј у
- дјела: апологија сократова, критон, федон, гозба , држава
- мисао је код платона примарна у односу ма природу и свијет
- утемељио је идеализам у филозофију и педагогију
- по њему се свијет дијели на два дијела:
1. пролазни свијет појава
2. вјечни свијет идеја
- пиасо је хармонијски васпитаном човјеку
18
- залагао се само за васпитање дјеце владјуће класе
- био је борац против демократије
3.аристотел: ( 384-322)- дјела: „ о васпитању „, „ политика“
- припадао је идеалистичкој оријентацији
-он сматра да свијет није подијељен него јединствен
- по њему васпитање је друштвена функција
- код човјека по њему постоји душа и тијело кое су
нераздвојиве
- тврдио је да постоји : вегетативна, анимална и разумна душа
па и васпитање тјелесно, морлано и умно.
- циљ васпитања је развијање свих својстава душе
- полазни основ сазнања је чулно искуство са кога се прелази
на мишљење
- развој личности:-предшколски( до 7 .године
- школски( од 7-14 године)
- старији период(од 14-21 године)
-по њему у настави постоје 4 наставна предмета:
1. читање и писање
2. тјеловјежба
3. глазба
4. писање
- залагао се за дидактички принцип од познатог ка
непознатом

19
- залагао се за развој хармонизовано развијене личности
5. марко фабије квинтилијан ( 42-118)- најпознатији педагог
римске империје.дјело: “ образовање говорника“
- под образовањем он подразумијева: мудрост,
морланост,вјештину
- залагао се за општу јавну школу
- творац је педагошког оптимизма ( сва дјеца могу постићи
неки резултат )
- настава треба да буде прилагођена способности ученика
- залаже се за индивудалан приступ сваком ученику
- дао је основе методици почетног читања и писања
- цијенио је учитељски позив
-
 средњовјековна педагошка мисао:

- средњи вијек је период стагнације педагогије

- педагогија је сведена на вјерско васпитање и наставу
- циљ васпитања примарно на живот на оном свиојету
- педагози тог времена: бекон, рабле, монтењ,
ротердамски, т.мор,кампанела

 јан амос коменски ( 1590-1670 )

- зачетник педагогије новог доба.упознао раткеа( творца

дидактике)
- „ магма дидактика“ „ материњска школа“ „ предворје“
- разрадио је систем дидактичикх правила и принципа
- посебно је вредновао принцип очигледности

20
- „ монометодизам“ уводи- један метод за предавање свих
наука
- творац најзначајније педагошке иновације свих времена:
разредно-часовног система наставе ( разрадио:појам
школске године, разреда, предмета и наставног часа ).

 напредна грађанска педагогија:(xvii и xviii)

- у основи је „ практичан човјек “ не „ религиозан човјек “
- одваја се школа од цркве, повећава улога државе у
образовању
- џон лок- ( 1632-1704) – на развој личности највише утиче
васпитање
- учење претворити у игру и забаву.дијете се рађа као
„ табула раза“
- творац теорије : „ у здравом тијелу здрав дух „.

- жан жак русо ( 1712-1778 ) „ емил или о васпитању2

- залагао се за усаглашавње односа човјека и природе
(приоритет даје васпитању).васпитање од природе, људи
и ствари.
- настојао да се разрачуна са : догматизмом,
вербализмом ,нормативизмом и формализмом

 педагогија новог вијека: ( xviii и xix вијек )

- највише дала њемачка класична филзофија ( кант, фихте,

хегел )
( утемељила идеализам са дијалектичком методом )

 јохан хајнрих песталоци ( 1746-1827)

- по њему постоје три васпитања:

1. васпитање главе ( интелектуално васпитње)
2. васпитање срца ( морално васпитање )
3. васпитање руке ( физички и радно васпитање )
21
- залаже се за теорију „ елементарне наставе“ – ( број,
облик, говор )

 јохан фридрих хебарт (1776-1841)- оснивач педагогије

као науке ( универзитетски професор)
- педагогију темељи на невидљивим „ реалима „ гдје је
човјекова душа са својом манифестацијом представа
- у основи његовог учења је рационализам и
интелктуализам
- циљеви васпитања су : избор професије и неопходни
циљеви
- наставни процес пролази кроз: јасноћу , асоцијацију,
систем , метод
- творац је „ васпитавајуће наставе“
- од наставника тражи : „ предавача знања „ и „ ауторитет
морала“

 џон дју ( 1859-1952 )- педагошке погледе темељи на

филзофији прагматизма и психолошким сазнањима
- ученик треба да буде у средишту наставног рада
- циљ сваке школе по њему је „ дјечији живот“
- развити такву школу да се са „ минимумом знања
„ развити „ максимимум способности „.залаже се за
пшовезивање школе и рада.опредељује методу „ учења
радом“.
- оснивач „ школе рада“ и теорије „слободног васпитања „

 марксистичка / социјалистичка / педагогија:

 надежда констатинова крупска ( 1869-1939)
- залаже се за повезивање теорије и праксе
- циљ васпитања је развијање научног погледа на свијет и
патриотизма
- критиковала је претјерани интелектуализам , одвојеност
школе од живота и аполитичност наставе
22
- поставила темеље радне школе политехничког каратера у
којој се повезују интелектуалне и радне компоненте
васпитања

 антон сејмоновић макаренко ( 1878-1939 )-дјело

„ педагошка поема“, „ књига за родитеље“

- залагао се за повезивање наставе са прозводним радом

- колектив је јак уколико се појединац развија
- распадом социјалистичких земаља напушта се
марксистичка педагогија и трага се за новим
идентитетом педагогије

 васпитање педагогије код нас:

- на богату педагошку прошлост код срба утицали су

бројни фактори од друштвено-историјских до
економских.периоди:
1. прединституционални развој васпитања:ћирилио и
методије-азбука глагољица са 38 слова
2. васпитање у средњем вијеку: сава немањић-
манастири
3. доба хуманизма и просветитељства: ( 14-16 вијек )
- прве школе: теодор јанковић миријевски, д.обрадовић,
вук караџић,с.марковић, в.пелагић, ђ. натошђевић

 теодор јанковић-мирјевски ( 1741-1814 )

- први српски образовни педагог.дјело“ ручна књига „

- први разрадио у србији предметно-часовни систем
наставе
- захтијева отварање библиотека уз сваку школу
- учитељ благ према ученицима.казна изузетно

 д.обрадовић ( 1742-1811)-
23
- два човјека: тијело
душа

- васпитање се дијели на: тјелесно-умно и морално

- захтјев се први поставља за школовање женске дјеце
- писао о методици самоучења

 вук караџић ( 1783-1866)- „ први српски буквар“ 1827

- противник методе срицања коју замјењује гласовном
методом

 с.марковић ( 1846-1875 ) –социјалиста-циљ васпитања је

„ васпитање новог човјека“-свестрана личност

 в.пелагић ( 1838- 1899)- критиковао тадашњу школу којо

треба „ ископати морални гроб“

- циљ васпитања :васпитавати свјесан, честита, разумна,

корисна и срећна човјека и народ
- залаже се за увођење предмета: ручни рад и физичко
васпитање
- био противник физичког кажњавања ученика
- учитељ да се образује из: педагогије, методике,
педагошке психологије

 ђ.натошевић ( 1821-1887 )- школа треба да буде више

„ васпиталиште него училиште“

г ) * грађанска школа и педагогија : ( 19 вијек)

- отварање народних школа и првих гимназија,

универзитета

24
 војислав бакић ( 1847-1929 ) – први доктор предагошких
наука
- педагогију ставља у службу унапређења наставе
- преферира хербарта-„ многострани интереси у настави“
- дао највећи допринос самосталности педагогије као
науке

 владимир спасић ( 1892- 1971 ) – теорија школе рада

-залагао се да ученик у настави постане субјект рада
* вићентије ракић ( 1881-1969) –васпитање игром и
уметношћу
* војислав младеновић ( 1884-1964 ) – основу његовог
схватања видимо у фаворизовању: културне, социјалне и
прагматичне педагогије
- наставне садржаје редати по „ концетричним круговима“
- у настави ученик је „ објект “ наставник „ субјект „ –
погрешно

д) савремена педагогија и васпитање:

- нор ослободилачки и антифашистички карактер

васитања
- промјењен наставни план-изостављена вјеронаука
- постављене основе новог школског система
- развојни периоди:

1. период совјетизације наше педагогије (1945-1953 )

2. период методолошке проорјентације педагогије
( 1953-1963 )
3. период консолидације педагогије ( 1963-1970 )
4. период самоуправне педагогије ( 1970-1987)
5. период раскршћа и тражења новог идентитета
педагогије ( 1987 )

25
 XI ВАСПИТАЊЕ КАО СТАЛНА ДРУШТВЕНА
ФУНКЦИЈА.ОДНОС ВАСПИТАЊА И ДРУШТВА,
ВАСПИТАЊА И КЛУТУРЕ, ОДНОС ВАСПИТАЊА
И РАДА

 социјализација је појам који обухвата трансфункцију

биолошког човјека у друштвено биће
 васпитање у том процесу обухвата свјесне,
организационе и методичке обрасце развоја личности
 појединац у сваком сталежу покушава очувати
аутономију своје личности.
 васпитањем се личност социјализује и уводи у опште
прихваћен систем норми и понашања
 тако су људи повезани у један непрекидни
цивилазацијски ланац
 дакле, васпитање је генерацијска, историјска, динамичка,
ослобађајућа, прогресивна, дијалектичка појава.
 развојем културе развијало се и васпитање
 васпитање је омогућило ширење и преношење те
богаћење кутурних добара, а култура је вршила мисију
хуманизације и унапређења процеса васпитања
 сваки културни изум правио је револуцију у васпитању

- васпитање:
1. електроника комуницирање
2. штампа
3. писмо
4. говор

 васпитање је средство за сусрет различитх култура

 у старим друштвима култура и васпитање били су
привилегија владајућих и богатих слојева
 данас, све области друштвеног живота имају своју
културну димензију ( култура припада свима )

26
 веза између васпитања и културе говори о
интегрисаности васпитног процеса.
 васпитање има улогу да очува културу одређених група
 поједине школе ( село ) постају институције културе
 васпитање и рад су двије међусобно повезане функције
 кроз процес рада и васпитања човјек мијења своје
карактеристике
 судбину рада, у односу на човјека, дијели је кроз
историју и васпитање
 „ трећи талас“ ( прва два пољопривреда и идустрија) а
сада људи напуштају градове већи значај мањих
социјалних група, демократизација средстава
информисања.
 све ове велике промјене на плану рада траже ново
васпитање. слободно вријеме није само рекреативно него
сво оно вријеме које човјек у васпитном смислу
посвећује себи
 оно је данс основни чинилац у процесу формирања
свестране личности
 васпитање у слободном времену је и циљ и средство
 одрасли све „ више „ ученици све „ мање „ слободног
времена ( апсурд )
 специфичности васпитања у слободном времену:
1. лична слобода и добровољност
2. индивидуалнсот и колективност
3. стваралаштво и лична активност
4. принцип разноврсности и аматеризма

 на плану слободног времена лако је уочити сву немоћ и

ограниченост институционалних форми васпитања и
педагошка наука овим проблемом што хитније се мора
позабавити

XII СИСТЕМ НАУЧНИХ ДИСЦИПЛИНА У

ПЕДАГОГИЈИ.
27
 ОДНОС ПЕДАГОГИЈЕ И ДРУГИХ НАУКА

 постоји мноштво педагошких дисциплина.није коначно

 калсификације:(по узрасту васпитаника, мјесту
васпитног рада, вријем васпитања, ниво општости
педагошке дисциплине )

1.психофизичке способости или узраст васпитаника.

а) предшколска педагогија
б) школска ( основна, средња )
в) високошколска педагогија
г) андрадогија

2.мјесто васпитног рада:

а) породичнас педагогија
б) дидкатика
в) домска или интернатска педагогија
г) педагогија слободног времена

3.вријеме васпитања:

а) историја педагогије(општа и национална)

в) саверемена педагогија
г) педагошка футурологија

4.специфични услови васпитања:

а) специјална педагогија
б) индустријска педагогија
в) војна педагогија
г) религијска(конфесионална)педагогија

5.ниво општости дисциплине:

28
 а) опште педагошке дициплине: (општа,
методологија педагошких истраживања, историја педагогије,
компаративна)
б) посебне педагошке дисциплине: (предшколска,
школска андрагогија, дидактика, породична, домска,
слободног времена)
в) појединачне педагошке дисциплне
( методика наставе појединих предмета, методика васпитног
рада, методика рада педагога)

6. према нивоу научне развијености.

1.општа педагогија
2.методологија педагошких истраживања
3.дидактика
4.школска педагогија
5.андрагогија
6.методика наставе

 филозофија и педагогија

- у основи сваке педагогије лежи филозофска концепција

- не постоји јединствена филзофија па ни једниствена
педагогија
- та повезаност данас је неизбјежна
- повезаност ове двије науке је нужна, јер полази од
предмета педагогије – васпитања- не добре воље

 психологија и педагогија:

- висок степен прожимања ( заједничке научне

дисциплине: педагошка психологија, анрадгошка
психологија и др)

29
 социјологија и педагогија:

- блискост у предмету ( васпитање и друштво )

- заједничке дисциплине ( социологија васпитања,
социјална психологија васпитања)

 антропологија и педагогија:

- антроплогија( наука о човјеку )

- висок степен испреплетенсоти јер је педагогија дубоко
заинтересована за васпитање човјека ( појединца ) који је
предмет антропологије

XIII NAUČNO ISTRAŽIVANJE VASPITNIH

POJAVA. MOGUĆNOSTI I GRANICE
VASPITANJA

 pedagoška istraživanja najčešće se dijele na:

1. fundamentalna (istražuje fundamentalne probleme pedagoške

nauke-konstituisanje i razvijanje naučnih teorija )
2. razvojna ( razvijanje procesa,postupaka i tehnika vaspitanja i
obrazovanja)
3. operativna ( rješavanje praktičnih vaspitno obrazovnih
problema )

 faze procesa istraživanja u pedagogiji :

a) izbor problema za istraživanje

b) izrada projekta istraživanja
c) realizacija istraživanja
d) obrada istraživačke građe
e) interpretacija rezultata istraživanja
f) pisanje istraživačkog izvještaja
30
 g) provjera rezultata istraživanja u pedagoškoj praksi

 naučno - istraživačke metode u pedagogiji :

1. metod teorijske analize

2. istorijska naučno-istraživačka metoda
3. empirijska metoda
4. empirijska neeksperimentalna metoda
5. eks post fakto postupak
6. eksperimentalna metoda

 postupci u pedagoškim istraživanjima :

a) sistematsko posmatranje
b) anketiranje
c) intervjuisanje
d) testiranje
e) procjenjivanje ili skaliranje

 istraživački instrumenti :

a) protokol sistematskog posmatranja(lista za posmatranje)

anketni list (anketni upitnik )
b) lista pitanja
c) test znanja
d) skale procjene

 na razvoj ličnosti utiču mnogi faktori pa i vaspitanje

 vaspitanje ima velike mogućnosti na formiranje ličnosti
 minimiziranje i preuveličavanje vaspitanja kao faktora u
formiranju ličnosti
 savremena pedagogija došla na stanovište da su moći
vaspitanja na razvoj ličnosti
velike ali ograničene

31
  faktori koji utiču na moći vaspitanja :
a) nasleđe
b) socijalna sredina
c) sam vaspitanik ( struktura ličnosti )

XIV ČINIOCI KOJI UTIČU NA RAZVOJ LIČNOSTI

 na razvoj ličnosti utiču mnogi faktori

 faktori koji imaju odlučujući uticaj na formiranje ličnosti su:

1. nasleđe – prenosi se preko gena. nasleđene osobine se

ne ispoljavaju odmah već postepeno i pomoću
vaspitanja

2. društvena sredina – indirektni faktor razvoja ličnosti

- uticaji društvene sredine su brojni: državno uređenje,
društveni odnosi, standard života, socijalna pripadnost.
porodica, škola, sredstva komuniciranja, kultura,
običaji, tradicija, vjerovanje i dr.

3. vaspitanje: je jedini faktor koji djeluje namjerno,

planski i organizovano.
- vaspitanje ne djeluje na razvoj ličnosti izolovano već u
skladu vanjskih i društvenih faktora.vaspitanje kao
faktor razvoja ličnosti treba posmatrati u totalitetu a ne
svoditi ga samo na školsko i porodično vaspitanje.

4. aktivnost vaspitanika : je jedan od odlučujućih faktora

razvoja ličnosti i vaspitanja.
- aktivnost vaspitanika treba shvatiti kao aktivan odnos
pojedinca prema materijalnoj i društvenoj sredini.
- učenje je samo jedan od oblika vaspitne aktivnosti
pojedinca

32
 - u organizovanom vaspitanju treba podsticati i razvijati
samoaktivnosti,samoučenje i samovaspitanje ličnosti

 „ sindrom faktora “

XV TEORIJE RAZVOJA LIČNOSTI :

 o uticaju faktora na razvoj i vaspitanje ličnosti u pedagogiji

postoji više teorija:

1. nativistička teorija:

- po ovoj teoriji odlučujući faktor je nasljeđe

- dijete se rađa kao „čovjek u malom“ gdje razvojem
izražava urođene osobine i sposobnosti
- neki pedagozi ovu teoriju nazivaju biologističkom
teorijom

2. empiristička teorija:

- ova teorija određuje empiriju( život, društvenu

sredinu,praksu) kao odlučujući faktor razvoja i
vaspitanja
- predstavnici ove teorije smatraju da je blagovremenost
uticaja empirije odlučujući u razvoju ličnosti.

3. teorija konvergencije :

- preferira podjednak uticaj nasleđa i empirije na razvoj i

vaspitanje
- to je teorija koja pokušava pomiriti nativistiku i
empirističku teoriju.

33
 - ovi teoretičari zalažu se za nalaženje optimalnog
odnosa između nasleđa i empirije

4. multifaktorska teorija :

- po njima na razvoj i vaspitanje ličnosti utiču brojni

faktori
- njihov smjer i intenzitet uticaja je veoma različit i zavisi
od individualnih,sredinskih,vaspitnih i drugih okolnosti

 druge teorije: (uzročnici socijalnog ponašanja)

1. teorije diferencijalne asocijacije i diferencijalne

identifikacije
2. teorija subkulture i kulture
3. funkcionalistička teorija
4. teorija neprilagođenosti
5. teorija frustracije
6. psihoanalitička teorija
7. teorija uslovljavanja
8. teorija inteligencije
9. teorija interakcionizma
10.teorija anomije

XVI OSNOVNI ČINIOCI SISTEMA VASPITANJA.

OSNOVNA KLASIFIKACIJA

 1.vaspitanje: je najširi i najsveobuhvatniji pedagoški proces i

pojam.

 2. obrazovanje: je srž,jezgro cijelog procesa obrazovanja.

- to je uži pojam koji je temelj i osnova vaspitanja

svestrane ličnosti, a odnosi se na usvajanje

34
 znanja,činjenica,podataka, na izgrađivanju navika i
učenja, usvajanje sistema vrijednosti i međuljudskih
pravila opštenja.

- vaspitanje je višeslojni proces.

a) proces usvajanja znanja, učenja i navika (obrazovanje )

b) proces razvijanja psihičkih i fizičkih sposobnosti
c) proces formiranja pogleda na svijet, izgrađivanje
karaktera,emocionalnog i boljnog života.

- etape koje povezuju saznato :

a) etapa racionalnog
b) efektivni razvoj
c) psihomotorni razvoj

- područja razvoja ličnosti:

a) kognitivni razvoj
b) afektivni razvoj
c) psihomotorni razvoj

- teorijski vaspitanje dijelimo na :

a) umno i radno vaspitanje
b) fizičko i zdravstveno vaspitanje
c) moralno i društveno vaspitanje
d) estetsko vaspitanje

 znanje : je sistem naučno provjerenih i logički povezanih

činjenica i generalizacija o prirodi,društvu i čovjeku koje je
pojedinačno usvojio

 činjenice : su detalji iz spoljnog svijeta, koje saznajemo

svojim čulnim aparatima(bijelo,crno,sjajno,tvrdo,meko,
kiselo,toplo,hladno)
- činjenice se saznaju perceptivnim putem,opažanjem
35
 generalizacije : su mentalne radnje višeg nivoa ( pojmovi,
pravila, sudovi, zaključci, zakoni )
 nivoi znanja:
1. znanje na nivou prisjećanja( 2-3 stiha od pjesme)
2. znanje na nivou prepoznavanja(prepoznajemo sadržaj)
3. znanje na nivou reprodukcije (student zna pravila ali ih
ne primjenjuje)
4. primijenjeno (operativno) znanje(dobro vladanje
znanjem)
5. stvaralačko znanje (najviši nivo )

 zadaci vaspitanja
 nastava
 činioci nastave
 sistem pedagoških saznanja
 principi vaspitanja
 metode vaspitanja
 sredstva vaspitanja

36