Professional Documents
Culture Documents
1
* највећи број савремених педагога појам педагогије одређују
дефиницијом : „ педагогија је наука о
васпитању“
* предмет педагогије: је васпитање у најширем значењу тог
термина ( васпитање , образовање, настава)
* прецизно одређење предмета педагогије: „ педагогија је
наука која проучава законитости васпитно-образовног процеса
( педагошке законитости су: нужне везе и односи између
педагошких појава – свеопшта повезаност, развојност,
структурно систематске везе, функционлане везе, јединство
општег, посебог и појединачног, каузалне везе, корелационе
везе и односи )
* циљ васпитања: замишљени лик човјека са идеализованим
својствима- „ тотално свестрана личност“
* детерминанте циља васпитања су:
1. друштвена заједница ( положај појединца у друштву,
друштвене слободе, државно уређење, перспективе )
2. карактер људског рада( развијеност средстава рада,
технолошки ниво , производни односи)
3. систем вриједности ( идеолошка и политичка схватања)
4. схватање човјека и његове личности
5. друштвена традиција
6. развијеност педагошке науке и система васпитања
7. потребе , интерeси, жеље и амбиције васпитаника
* задаци педагогије:
2
1. педагогија проучава и истражује васпитне појаве,
открива педагошке законитости, формулише
педагошке законе и класификује их у посебан
педагошки систем
2. на основу откривених законитости потпомаже
развијање, унапређивање и усaвршање васпитно-
образовне праксе
3. педагогија научно прати и критички вреднује
резултате у педагошкој теорији и пракси
4. она развија и усавршава методологију научних
истраживања васпитно-образовних феномена
5. задатак педагогије је да користи резултате научних
сазнања до којих су дошле друге науке и да та сазнања
повезује у функционално уређен система
II ОДНОС СВЕСТРАНОСТИ,
ИНДИВИДУАЛНОСТИ И СПЕЦИЈАЛНОСТИ
* вјечита дилема је протувирјечност односа свестраности и
специјалности
- дилема: чему више посветити пажње у васпитању:
а) свестраности или
б) уској специјализацији одређених способности на штету
цјеловитог развоја личности
- спор је друштвено-историјски условљен и пролазног је
карактера
- он није у самој природи васпитања или личности
3
- „ висока специјалност“ ( уска стручност) у било ком сектору
живота може се остварити једина на „ темељима
свестраности“
- о томе говоре чињенице:
а) основно образовање се стално продужава
б) опште образовање заузима скоро све просторе у школском
образовању
г) вријеме професионалног оспосбљавања све више се помјера
на сам крај школовања и у саму сферу производног рада
- дакле, свестраност и специјалност се међусобно уједињују,
прожимају, допуњују и њихова унутрашња граница у
васпитању постепено брише.
- опште и стручно образовање се интегришу ( у оквиру
општег образовања уносе се елементи стручног а стручно
образовања све више губи своју уску једностраност)
- поливалентност- постаје карактеристика савремених
професија
- ко је осуђен на рану специјализацију без претходне
свестраности осуђен је на осиромашење духа,природних
потенцијала и предиспозиција
- свестраност у суштини не гуши индивидуалност личности
- право седиште свестраности је у индивидуалној личности и
њеним природним потенцијалима
-опасно је индивидуалност идентификовати са
једностраношћу, него њену специфичност тражити у
оквирима и цјелини свестраности
4
- противрјечност унuтар једне личности превазилази се
васпитањем
- свестраност је плодно тле и за развој сваке обдарености или
специфичне способности
- свестраност је „ родно својство“ човјека „ клица свега“
што у њему може да покрене и изгради
- зато овакво формулисан циљ васпитања представља
одговорност према човјековој природи и свестраним
потенцијалима које наслеђује и носи у себи
- дакле ради се о складном сусрету човјекове гентске
прошлости и будућности којој човјек тежи
- васпитање је одговорно и према прошлости колико и према
будућности
- у изграђивању личности треба узети три аспекта структуре
личности:
а) генeрички
б) друштвено-историјски и
г) пероснални
III ДРУШТВЕНО ИСТОРИЈСКА УСЛОВЉЕНОСТ
ЦИЉА И ЗАДАТКА ПЕДАГОГИЈЕ
циљ васпитања увијек је био друштвено- историјски
условљен и одређен
свако друштво је кроз њега саопштавало своје интересе
на правце развоја младе генерације
примјери:
5
а) атина- хармонијски развој тела и душе
( калокагатија)
б) рим – ораторство
в) франке ( 17 и 18 вијек ) – истинска побожност и
хришћанска мудрост
г) џон лок – развијање младог џентлмена и способног
младог човјека
д) ф.хербарт- јакост карактера и морланости
ђ) кершенштајнер( xix вијек)- радан и уоптребљив грађанин
свестрано развијена личност није само проблем школе
него је она друштвено условљена
циљ цивлизацијских напора људи горуће је питање
укупног друштвеног развоја
да би се дошло до промјене у развоју индивидуе мора се
свијест цјеловито мијењати
свестраност није само проблем и жеља појединца, он је
могућа у друштву производних, социјалних и личних
противрјечности и ограничености
свестраност је условљена и технолошким напретком
друштва
она је човјекова гентичка категорија
једностраност је одлика неразвијених производних снага
и неусавршених друштвених односа
енгелс: анти-дирингу каже: „ кад се дијели рад дијели се
и човјек. усавршавање једне дјелатности жртвују се све
друге тјелесне и духвоне способности „ ( мануфактура)
6
маркс: мануфактура претвара радника у наказу
свијет друштвено-економских односа па и образовање
прожет је мрежом дуализма који људе дијеле у двије
велике социјалне групе
дуализам у образовању:
теоретско се одвојило од пракитчног,
интелектуално од умног , хуманистичко од
утилитаристичког, слободно од функционалног,
општег од стручног,
научно технолошка револуција пружа човјеку повољне
услове за развој свестране личности и људи и цјелини
макаренко: - свако друштво мора имати јасну перспективу
циљева ближих и даљих којима ћемо се усмеравати и
тежити
идеја о свестраној личности има и етичку димензију
код нас све докмунета о васпитању полазе од
хуманистичких и опште људских , а потом од радно-
производних и других циљева
IV ДЕТЕРМИНАНТЕ ЦИЉА И ЗАДАТКА ВАСПИТАЊА
универзални , трајни , непомјенљиви типови људске
личности не постоје и не могу се утврдити
знчи циљеви васпитања стално се морјау редефинсати и
мијењати у складу са промјеном друштва и потребама
људи
шта условљава циљ васпитања:
- досадашњи укупан развитак човјека као генричког бића
7
- развитак људског друштва у цјелини и конкретног друштва
коме појединац припада
- друштвено уређење и одлике датог друштва
- жеље, потребе, интереси и амбиције самих личности на које
се васпитање односи
*основне детерминанте циља и задатка васпитања:
1. -друштвена заједница
- каратер људског рада
2. систем вриједности, идеолошка и политичка схватања
3. сазанње о човјеку и његовој личности
4. друштвена традиција
5. развијеност педагошке науке и система васпитања /
школства /
6. потребе, интереси, жеље и амбиције самих личности који
са васпитавају
*објаснити у интерактивном разговору са студентима /
дискусија/ сваки појам
*сви учесници васпитања стално треба да раде на проучавању
и мијењању постојећих циљева и задатака васпитања
* циљ васпитања је идеал само утолико што се њему тежи,
што није аутоматски остварив, али он није нешто што се не
може остварити
* у супротном , он није постављен и формулисан реално и
објективно
8
V ОСНОВНИ И СПОРЕДНИ ПЕДАГОШКИ ПОЈМОВИ,
ЗНАЧАЈ ПЕДАГОШКИХ ПОЈАМОВА
* категорије су основни , најопштији појмови једне науке
којима се та наука одређујуе
1. васпитање:
- њиме се одређује педагогија као наука
- то је предмет педагогије
- процес усвајања знања, умјења, навика
- процес формирања физичких и интелектуалних снага и
способности
- процес усклађивања и обликовања личности и карактера
погледа на свијет , емоционалног и вољног живота
2. образовање:
- је процес усвајања знања, вјештина и навика и формирања
погледан на свијет и психофизичког развоја
3. настава:
- је континуиран васпитно-образовни рад полазника и
водитеља заснован на верификованим циљевима и задацима
дидактички прилагођени садржајима . средствима,
организационим облицима и радним условима,
- наставом се обухвата увијек тзв. дидкатички троугао:
ученик-наставник-наставни садржај
4. самоваспитање:
- активност усмјерена на саморазвијање, самоизграђивање и
самоформирање сопствене личности
9
- самоваспитање испољава одређени вид зрелости,
критичности и самокритичности
- самоваспитање и самобразовање су веома повезани
5. преваспитање:
- асоцијална понашања/ реинтеграција/
- утврдити узроке тог понашања-отклонити их
- ресоцијализација личности
6. самобразовање:
- је основа перманентног образовања
- индивидуа путем мас медија, интернета усваја одређена
знања, вредности , навике и учења
* други педагошки појамови:
- учење
-школа
- циљ васпитања
- школски ситем
- систем образовања
- формални и неформални систем образовања
- перманентно/ доживотно/ образовање
- морално васпитање
- естетско васпитање
- радно васпитање
10
- индивидуализација васпитања
VI ВАСПИТАЊЕ КАО СПЕЦИФИЧНА ПЕДАГОШКА
ДЈЕЛАТНОСТ ЗНАЧАЈ ВАСПИТАЊА ЗА ЉУДСКИ РОД
васпитање у фукнцији развоја човјекове суштине и
припремања човјека за живот у друштвеној заједници
то је најшири и најсвеобухватнији педагошки процес
односи се на све оно што људи свјесно, намјерно,
систематски и организовано подузимају на плану
формирања личности
васпитање је процес формирања личности
без доброг образовања нема цјловитог, свестраног
васпитања
васпитање обухвата цјелокупност утицаја друштвене
заједнице, услове које она ствара за развој личности и
стваралчку активност саме личности
то је међуљудски однос двосмјерног или вишесмејрног
комуницирања којим се мијења личност и околина
оно се оставрује одређеним садржајима под утицајем
многих чинилаца разноврсним активностима
по структури васпитање је вишеслојни процес односно:
1. процес усвајања знања, успјеха и навика
2. процес развијања физичких и психичких снага и
способности
3. процес развијања погледа на свијет, изграђивање
каратера, емоционално и вољног живота у цјелини
11
васпитање у етапама сазнатог одвија се кроз :
1. етапа рационалног
2. етапа емоционалног
3. етапа вољног
подручја развоја личности дијеле се на:
1. когнитивни развој/ знање и интелектуална
способност /
2. ефективни развој/ ставови, мишљења, интереси,
емоционални моменти/
3. психомоторни развој / способност управљања
моторичким апаратом/
социјализација: појам који обухвата трансформацију
билошког човјека у друштвено биће тј. васпитање у
средишту процеса
васпитањем се личност уводи у систем норми и правила
понашања
захваљујући васпитању људи су повезани у један
непрекдиан цивилизацијски ланац
васпитање је генрацијска појава и има одговарајућу и
динамичку улогу
друштвена условљеност васпитања запажена је од самих
почетака ове дјелатности
оно је и историјско у смислу промјенљивости
12
васпитање добија на значају и у научно-технолошкој
револуцији, информатизацијом и компјутеризацијом
светских простора
васпитање је условљено: социјалном, сталешком,
класном и политичком структуром друштва
дакле, у васпитању је присутна стварна дијалектичка
природа
VII ИНТЕНЦИОНАЛНИ И НЕИНТЕНЦИОНАЛНИ
УТИЦАЈИ НА РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ
васпитањем као педагошким процесом усмјерава се
развој личности
то је процес у коме основи субјекти ( васпитник
и васпитач) кроз комуникацију и интеракцију планирају,
остварују и вреднују укупан развој личности
васпитање има велики утицај на развој личности
васпитање је процес којим се кроз усмјеравање и
самоусмјеравање изграђује личност са свим позитивним
карактеристикама
човјек није личност по томе шта са собом ( генима)
доноси на свијет, већ по ономе шта чини живећи, радећи
и васпитавајући се
ако хипотетички можемо замислити човјека без
васпитања онда би он био без основних људских
квалитета
поред тога што васпитање имазначај за развој личности
оно има значај велики и у развоју друштва
отуда је оно друштвена функција и друштвена дјелатност
13
кроз историју друштво је мијењало функцију, циљеве,
садржаје и форем васпитања
друштво се кроз васпитање одржава, обнавља и развија
зато су законитости развоја друштва скоро у правилу и
законитости развоја васпитања
сигурно је да се личност не може развијати изван
друштва , али ни друштво не би опстало без васпитања
личности
најбитније карактеристике васпитања су:
1. интенционалност васпитања- то је она
каратеристика којом се изражава намјерност
васпитања ( намјерно учење, учење са унапријед
постављеним циљевима, учење према неком плану
и програму )
интеционалност се огледа у свјесности циља и
намјерности васпитног дјеловања
стога је васпитање свјесна, планска и
организована дјелатност
2.васпитање је друштвено-историјска категорија
дакле, васпитање прати историјски развој друштва
-васпитање има стога друштвену али и историјску
димензију
3. васпитање је друштвено генерацијска појава
- оно кроз историју повезује нараштаје
( генерације ) преносећи највеће цивилизацијске вриједности
из ранијег периода
14
4.васпитање је имало класни, бескласни и сталешки
карактер
- васпитање је увијек кроз власт класе или сталежа изражавало
каратер класе на власти
- владајуће класе чине све да под свој утицај ставе и функцију
васпитања.
5.друштвено-политички каратер васпитања
- изражава повезаност васпитача са политиком
- неки научници ( педагози ) жалазу се за аполитичност
васпитања, аутономију васпитања и за њену искључиву
научност
- друштвено-политички карактер васпитања није споран, али
је споран каратер политике у чијој је функцији васпитање
( професинална, страначка, реакционарна)
6. систематичност и организованост васпитања
- у почетку друштва „ васпитање за живот путем живота „
- касније се формирају школе-почиње систематично
васпитање
- свако интенионално васпитање је организовано и
систематично
- оно се организује кроз различите друштвене институције
IX РАЗВОЈ ПЕДАГОГИЈЕ ОД УОПШТАВАЊА
ИСКУСТВА ДО НАУКЕ
људи су најприје из биолошко-нагонске потребе бринули
о младима
15
касније се брига о младима проширује на сзанања,
вјеровања, вриједности, традиције, искуства, навика и
учења до којих су дошле претходне генерације
тако васпитање постаје битан фактор опстанка заједнице
и његових чланова
васпитање од стихијског до планираног
( организованог )
робовласништво:
- мушкарци обучавају дјечаке
- жене обучавају дјевојчице за живот
* раслојавањем друштва ( ратари, сточари, рибари,
грађевинари ) раслојава се и васпитање
* појавом првих писама ( клинасто, хијероглифи) још више
усложњава васпитање
* „ школе жречева“ „ школе писара“ –свестеничку обављају
функцију учитељи
* крештени у пећинама- облик васпитања
* прве школе уче младе о: писмености, астрологији,
аритметрији, геoмeтрији, рачуњању времена и сл.
* стара грчка: значај опште мудрости,љубави према мудрости
* филозофи и софисти: сократ, платон, аристотел расправљају
детаљније о циљевима и задацима васпитања
* у риму у i вијеку јавља се прво дјело посвећено васпитању („
васпитање говорника“ м.ф.квинтилијана)
16
* касније све више теоретичара и практичара расправљају о
васпитању, пишу се многа дјела о васпитању
* у xix вијеку педагогија је конституисана као посебна
друштвена наука
* од тада васпитање је постало предмет бројних научних
проучавања
* без текстова из прошлости и проучавања савремених не би
било могуће ријешити многа савремена питања васпитања
* знања о васпитању која су богата и разноврсна
систематизована су сакупљена и изражена у педагошкој науци
и њеним савременим научним дисциплинама
X НАЈПОЗНАТИЈИ ПЕДАГОЗИ И ЊИХОВА
ДЈЕЛА.УТИЦАЈ НАЈПОЗНАТИЈИХ ПЕДАГОГА НА
РАЗВОЈА ПЕДАГОГИЈЕ
велико је педагошко наслеђе кроз дуги период и треба га
посматрати кроз.
1. развој педагогије и васпитања у свијету
2. развој педагогије и васпитања код нас
развој педагогије и васпитања у свијету
- педагошки периоди:
1. античка педагогија
2. средњовјековна педагогија
3. напредна грађанска педагогија
4. педагогија новог вијека
5. марксистичка педагогија
17
* античка педагогија:- путујући учитељи-софисти
( материјалисти и идеалисти )
- софисти: протагора, горгиа, зенон и продик
1. сокарат:( 469-399)- тежиште филозофије оријентације са
космоса преноси на човјека и друштвени живот
- оптужен је како не поштује богове и осуђен је на смрт.
-„ мајеутика“ –сократова метода у доказивању истине
-права етапа: поставља питање саговорнику да му се докаже
како ништа не зна
-друга етапа: помаже саговорнику да кроз индукцију и
дедукцију сам открије истину
* он се својим учењем супроставио софистима
* посебно преферира моралне врлине личности и процес
сазнања истине
2.платон: ( 424-347 )-сокаратов ученик, творац античког
идеализма
- у атини отворио школу-а к а д е м и ј у
- дјела: апологија сократова, критон, федон, гозба , држава
- мисао је код платона примарна у односу ма природу и свијет
- утемељио је идеализам у филозофију и педагогију
- по њему се свијет дијели на два дијела:
1. пролазни свијет појава
2. вјечни свијет идеја
- пиасо је хармонијски васпитаном човјеку
18
- залагао се само за васпитање дјеце владјуће класе
- био је борац против демократије
3.аристотел: ( 384-322)- дјела: „ о васпитању „, „ политика“
- припадао је идеалистичкој оријентацији
-он сматра да свијет није подијељен него јединствен
- по њему васпитање је друштвена функција
- код човјека по њему постоји душа и тијело кое су
нераздвојиве
- тврдио је да постоји : вегетативна, анимална и разумна душа
па и васпитање тјелесно, морлано и умно.
- циљ васпитања је развијање свих својстава душе
- полазни основ сазнања је чулно искуство са кога се прелази
на мишљење
- развој личности:-предшколски( до 7 .године
- школски( од 7-14 године)
- старији период(од 14-21 године)
-по њему у настави постоје 4 наставна предмета:
1. читање и писање
2. тјеловјежба
3. глазба
4. писање
- залагао се за дидактички принцип од познатог ка
непознатом
19
- залагао се за развој хармонизовано развијене личности
5. марко фабије квинтилијан ( 42-118)- најпознатији педагог
римске империје.дјело: “ образовање говорника“
- под образовањем он подразумијева: мудрост,
морланост,вјештину
- залагао се за општу јавну школу
- творац је педагошког оптимизма ( сва дјеца могу постићи
неки резултат )
- настава треба да буде прилагођена способности ученика
- залаже се за индивудалан приступ сваком ученику
- дао је основе методици почетног читања и писања
- цијенио је учитељски позив
-
средњовјековна педагошка мисао:
20
- „ монометодизам“ уводи- један метод за предавање свих
наука
- творац најзначајније педагошке иновације свих времена:
разредно-часовног система наставе ( разрадио:појам
школске године, разреда, предмета и наставног часа ).
д.обрадовић ( 1742-1811)-
23
- два човјека: тијело
душа
24
војислав бакић ( 1847-1929 ) – први доктор предагошких
наука
- педагогију ставља у службу унапређења наставе
- преферира хербарта-„ многострани интереси у настави“
- дао највећи допринос самосталности педагогије као
науке
25
XI ВАСПИТАЊЕ КАО СТАЛНА ДРУШТВЕНА
ФУНКЦИЈА.ОДНОС ВАСПИТАЊА И ДРУШТВА,
ВАСПИТАЊА И КЛУТУРЕ, ОДНОС ВАСПИТАЊА
И РАДА
- васпитање:
1. електроника комуницирање
2. штампа
3. писмо
4. говор
26
веза између васпитања и културе говори о
интегрисаности васпитног процеса.
васпитање има улогу да очува културу одређених група
поједине школе ( село ) постају институције културе
васпитање и рад су двије међусобно повезане функције
кроз процес рада и васпитања човјек мијења своје
карактеристике
судбину рада, у односу на човјека, дијели је кроз
историју и васпитање
„ трећи талас“ ( прва два пољопривреда и идустрија) а
сада људи напуштају градове већи значај мањих
социјалних група, демократизација средстава
информисања.
све ове велике промјене на плану рада траже ново
васпитање. слободно вријеме није само рекреативно него
сво оно вријеме које човјек у васпитном смислу
посвећује себи
оно је данс основни чинилац у процесу формирања
свестране личности
васпитање у слободном времену је и циљ и средство
одрасли све „ више „ ученици све „ мање „ слободног
времена ( апсурд )
специфичности васпитања у слободном времену:
1. лична слобода и добровољност
2. индивидуалнсот и колективност
3. стваралаштво и лична активност
4. принцип разноврсности и аматеризма
а) предшколска педагогија
б) школска ( основна, средња )
в) високошколска педагогија
г) андрадогија
а) породичнас педагогија
б) дидкатика
в) домска или интернатска педагогија
г) педагогија слободног времена
3.вријеме васпитања:
а) специјална педагогија
б) индустријска педагогија
в) војна педагогија
г) религијска(конфесионална)педагогија
1.општа педагогија
2.методологија педагошких истраживања
3.дидактика
4.школска педагогија
5.андрагогија
6.методика наставе
филозофија и педагогија
психологија и педагогија:
29
социјологија и педагогија:
антропологија и педагогија:
a) sistematsko posmatranje
b) anketiranje
c) intervjuisanje
d) testiranje
e) procjenjivanje ili skaliranje
istraživački instrumenti :
31
faktori koji utiču na moći vaspitanja :
a) nasleđe
b) socijalna sredina
c) sam vaspitanik ( struktura ličnosti )
32
- u organizovanom vaspitanju treba podsticati i razvijati
samoaktivnosti,samoučenje i samovaspitanje ličnosti
„ sindrom faktora “
1. nativistička teorija:
2. empiristička teorija:
3. teorija konvergencije :
33
- ovi teoretičari zalažu se za nalaženje optimalnog
odnosa između nasleđa i empirije
4. multifaktorska teorija :
34
znanja,činjenica,podataka, na izgrađivanju navika i
učenja, usvajanje sistema vrijednosti i međuljudskih
pravila opštenja.
zadaci vaspitanja
nastava
činioci nastave
sistem pedagoških saznanja
principi vaspitanja
metode vaspitanja
sredstva vaspitanja
36